UNIVERZITET U BEOGRADU - Policy.hunasledno pravo spada u korpus privatnih prava, lokalne starešine su svojstvo vladanja shvatili kao privatno pravo koje im niko, pa ni kralj, nije

UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

DIPLOMSKI RAD

iz predmeta ISTORIJA POLITIČKIH TEORIJA

na temu

Hobsovo shvatanje suvereniteta mentor: doc. Vujačić dr Ilija student: Dušan Pavlović

Beograd, oktobar, 1994.

2

S A D R Ž A J Glava I. ISTORIJSKO-POLITIČKI PREDUSLOVI NASTANKA SUVERENITETA Glava II. ODNOS SUVERENA PREMA PRIRODNIM ZAKONIMA Glava III. ODNOS SUVERENA PREMA CIVILNOM DRUŠTVU Glava IV. LEGITIMITET SUVERENA I PRAVO NA POBUNU Glava V. REKAPITULACIJA HOBSOVOG SHVATANJA SUVERENITETA KORIŠĆENA LITERATURA

3

Hobsovo shvatanje suvereniteta

Glava I.

ISTORIJSKO-POLITIČKI PREDUSLOVI NASTANKA SUVERENITETA

Među naučnicima koji su utemeljili klasično shvatanje suvereniteta nalazi se i ime engleskog pravnika i filozofa, Tomasa Hobsa (Thomas Hobbes, 1588-1679). Za analizu njegove teorije suvereniteta ovde smo se ograničili na dva spisa. Prvi, O građaninu (De Cive, originalno objavljen 1641.1), i drugi, Levijatan ili predmet, oblik i vlast države crkvene i građanske (Leviathan or the matter, forme and power of a commonwealth ecclestical and civil, originalno objavljen 1651. godine). Oba ova spisa problematizuju pitanje uspostavljanja moderne države, a Hobs kao središte ovog problema vidi pojam suvereniteta.2 Svodeći pitanje konstituisanja moderne države na pitanje suvereniteta, Hobs je napravio značajan pomak u odnosu na tradicionalnu i srednjovekovnu političku teoriju. Jer moderna država se više nije mogla zasnovati ni na grčkom konceptu polisa niti na srednjovekovnom konceptu regni. Pojmovima i konceptima tradicionalne političke filozofije, koja nije poznavala pojam suvereniteta, moderna država se jednostavno više nije mogla objasniti. Ona je zahtevala da državnoj vlasti bude pripisana karakteristika suverenosti, jer se jedino tako mogla prilagoditi ekonomskim, političkim, kulturnim i ostalim zahtevima vremena koje je dolazilo. Pojam suvereniteta izveden je na čisto tek sa nastankom moderne evropske države u XVIII veku.3 Pre toga on se nije mogao javiti iz dva važna razloga. Prvi razlog je bio postojanje božanskog prava (Divine law). Tokom celog Srednjeg veka vodila se borba između pape i državne vlasti (kraljeva) oko toga ko polaže pravo na

1Drugo izdanje ove knjige, koje je publikovano 1651, međutim, nosilo je naziv Filozofski osnovi države i društva (Philosophical Rudiments Concerning Government and Society).

2Ovim lista Hobsovih radova koja bi nam mogla biti od koristi nije iscrpljena, jer Hobs se političkom filozofijom bavio i u svojim drugim delima. Na prvom mestu to je spis The Elements of Law Natural and Politics, koji je objavljen u vidu manuskripta 1640, a 1650. kao knjiga u dva dela pod nazivima Human Nature i De Corpore Politico. Ali, pored svih napora, mi do njih za ovu priliku nismo mogli doći.

3U teoriji, njega je prvi pojmovno artikulisao francuski filozof Žan Boden (Jean Bodin) 1576, ali ga ni on sam nije do kraja konsekventno izveo.

4

konačnu reč prilikom donošenja zakona i upravljanja državom. Crkva je smatrala da je starija od državne vlasti i da, na osnovu božanskog prava, koje je starije od pozitivnog (građanskog) prava, ona može državnu vlast staviti pod svoj nadzor. To polaganje prava crkve na kontrolu državne vlasti dugo je smetalo da kralj svoju vlast uspostavi kao suverenu. Pored Crkvenih pretenzija za najvišom vlašću u državi, na isti način je ideji suvereniteta smetalo i Carstvo. Carstvo je, u jednoj kvazi-federalnoj korporativnoj strukturi, predstavljalo labavi savez kraljevstva, vojvodstava, principata, grofovija i manjih vladarskih oblasti, pod, više nominalnom nego stvarnom, vlašću cara. Pa ipak, kao naslednik rimskog Imperium mundi, Sveto rimsko carstvo je prisvajalo sebi pravo na univerzalnu vlast koja obuhvata sve narode Evrope. Kao i crkva, ono je, univerzalnošću vlasti kojom objedinjuje feudalnu strukturu vlastelinskih teritorija, predstavljalo vrhovnu vlast koja sama nije mogla biti suverena, ali nije dopuštala da se suverena vlast formira u kraljevinama. Drugi razlog što se pojam suverenosti nije ranije mogao javiti leži u narodnom pravu (Folks law)4. Kao što su kraljevi imali problema sa papom i imperatorom koji su predstavljali jednu prepreku "odozgo", tako su imali problema i s jednom preprekom "odozdo" koja se zvala narodno pravo . Njime su se obilato koristile lokalne starešine pod kraljevom vlašću. Odnos između kraljeva i lokalnih moćnika izgledao je tako da su lokalne starešine faktički bile jače od kraljeva. Oni su "suvereno" vladali svaki na svojoj teritoriji, po naslednom pravu. Budući da nasledno pravo spada u korpus privatnih prava, lokalne starešine su svojstvo vladanja shvatili kao privatno pravo koje im niko, pa ni kralj, nije mogao oduzeti bez njihove saglasnosti. Oni su doduše stajali u jednom potčinjenom odnosu prema kralju, ali ne onako kako danas u državi stoje opštinski organi prema centralnoj državnoj vlasti. Pre bi se moglo reći da je to bila neka vrsta lične vernosti i odanosti prema njemu. I namesto da lokalna vlast jednog starešine bude podređena centralnoj (kraljevoj) vlasti, ona je mogla njoj postavljati uslove pod kojima će centralna vlast zapovedati i donositi zakone; namesto da kralj bezuslovno zapoveda lokalnim starešinama, kao što današnja državna vlast zapoveda lokalnim vlastima

4Narodno pravo javlja se sa usponom Germana u Evropi. Ovo su bile njegove osnovne karakteristike. Prvo, ono se vezivalo za teritoriju na kojoj je narod bio naseljen i to tako da je se teritorija shvatala kao narodna kolektivna svojina. Drugo, sadržaj narodnog prava uglavnom su činili običaji. Običaji su status prava dobijali prostim protokom vremena. Treće, smatralo se da Narodno pravo niko ne donosi i ne propisuje: ono jednostavno postoji kao što priroda postoji. Otud je izlazilo da je državna vlast potčinjena narodnom pravu (King under the law); da državna vlast ne može da propisuje pozitivne zakone u skladu sa sopstvenom voljom, ve da svi pozitivni zakoni moraju biti u skladu sa normama Narodnog prava. Zbog svega toga, pre bi se moglo reći kako državna vlast proglašava zakone, a ne da ih donosi. Narodno pravo nije predstavljalo pravo u onom smislu te reči kako ga mi danas shvatamo. Kako kaže Džordž Sejbin (George Sabine) "Germanski narodi su shvatali pravo kao nešto što pripada narodu, ljudima, ili plemenu, tako da ono predstavlja jedan atribut te grupe ili zajedničko vlasništvo po kome se grupa držala zajedno." O narodnom pravu vidi odgovarajući odeljak iz knjige Džordža Sejbina, A history of political theory, Dryden Press, Illinois, 1973, s. 192-214.

5

donoseći zakone, on je morao s njima da pregovara i da se pogađa. Takav odnos između kralja i lokalnih starešina, gde je vlast ovog prvog bila ograničena vlašću ovih drugih, bio je jedna prepreka "odozdo" koja je smetala državnoj vlasti da se uspostavi kao suverena; dokle god je ona lokalnom vlašću bila ograničena "odozdo", i dokle god su papa i imperator polagali prava da je kontrolišu "odozgo", kraljevska vlast se nije mogla uspostaviti kao suverena.5 Ove dve prepreke, u vidu božanskog i narodnog prava, međutim, bile su više karakteristične za političke sisteme srednje i zapadne Evrope toga doba, ali ne i za Englesku. Tu su one imale svoju osobitu formu.6 Konkretni problemi s kojima se Hobs suočio bili su vezani za dva građanska rata koja su besnela u Engleskoj između 1642. i 1649. U tim ratovima, koji su razarali englesku državu, sukobi su se vodili oko verskih i političkih pitanja.7 Razaranje engleske države nateralo je Hobsa da konstruiše jednu političku teoriju stabilne vladavine koja će državi garantovati mir i sigurnost. Osnovni Hobsov cilj bio je da državi obezbedi integritet, odnosno državno jedinstvo. Hobs je video da faktički odnosi ili odnosi koji počivaju na običajima za to nisu sposobni. Običaji su sposobni samo da zemlju bace u stanje građanskog rata, ali ne i da joj garantuju stabilnost. Zato Hobs stvara teoriju gde bi pravni odnosi između 5F. H. Hinsli pri tom još dodaje kako se često dešavalo da kraljevsku vlast zajedno napadaju sa obe strane. "[...] bilo je dovoljno prirodno da univerzalni zahtevi (pape i imperatora) za svevlašćem u zajednici postanu komplementarni sa odbranom zajednice koja je štitila svoja prava i običaje protiv vladara. Za Crkvu, kao i teokratskog Imperatora, jedina funkcija vladara je bila da sprovodi božanske zapovesti; za zajednicu jedina funkcija vladara je bila da čuva njena postoje a prava. Pošto ni Crkva niti zajednica nisu priznavali da monarh ima pravo sui generis, crkvena teorija otpora grešnom monarhu i insistiranje zajednice na njenom pravu na otpor monarhu koji ta prava ne čuva, prirodno su težili da se međusobno podrže." F. H. Hinsley, Sovereignity, University press, Cambridge, 1986, s. 65-66.

6Teorija o božanskom pravu se u Engleskoj pojavila tek nakon Hobsa, ali je njena suština bila drugačija. Zagovarači božanskog prava (Filmer) njime su hteli da kraljevu vlast načine apsolutnom, a ne da je ograniče. Sa druge strane, umesto narodnog prava, u Engleskoj je postojao Common law. Folks law i Common law nisu dve iste stvari, niti je jedno pravo grana drugog, ali za našu analizu može se reći da je Common law za pojavu suvereniteta u Engleskoj predstavljalo faktički isti problem kao što je narodno pravo predstavljalo u srednjoj i zapadnoj Evropi.

7Religijski sukob vodio se oko pitanja organizovanja engleske crkve. Na jednoj strani su anglikanci (Richard Hooker) zagovarali integraciju crkve i države, ali isključivo pod kraljevim starešinstvom (Royal headship). Na drugoj strani, postojala je puritanska opozicija (katolici, presbiterijanci, nezavisni itd.) koja je htela da crkva bude autonomno organizovana. Rojalisti i parlamentarci vodili su drugi sukob oko pitanja da li je izvršna i zakonodavna vlast ograničena na odgovaraju i način. Prilikom toga, i jedna i druga strana pozivala se na isti izvor: osnovni zakon (The Fundamental law). Na osnovu tog zakona, kralj je optuživao parlament da je rastegao granicu svojih kompetencija, dok je parlament za isti prekršaj optuživao kralja. Ovde treba imati na umu to da ni jedna strana nije polagala pravo na apsolutnu vlast; sve što su kralj i Parlament hteli bilo je vraćanje u prethodno stanje ravnoteže i blagostanja koje je bilo utvrđeno osnovnim zakonom. Kako kaže Džon Plamenac: "Obe strane verovale su da se bore za nešto tradicionalno, nešto što je funkcionisalo decenijama, a sada ugroženo od onog drugog." (John Plamenatz, A man and society: Volume one, Longman, New york, 1963, s. 116.)

6

ljudi bili garant državnog jedinstva. Po toj teoriji, u državi se jedna vlast mora izdvojiti od drugih vlasti, ne po tome što bi bila jedina, već što bi bila pravno neograničena i najviša. Da bi to bilo moguće, iznad nje ne sme biti neke više vlasti kao starije, ili one kojoj bi se državna vlast morala potčiniti. Isto tako, sve ostale lokalne vlasti moraju prema njoj stajati u subordinativnom odnosu. Takvu vlast Hobs je nazvao suverenom.8 Centralna tema kojom ćemo se baviti u ovom radu jeste način na koji je Hobs od državne vlasti napravio suverenu, odnosno neograničenu vlast. Nadalje, videćemo još šta se pod tim pojmom "neograničena" kod njega podrazumeva, odnosno, u kom smislu je kod Hobsa državna vlast neograničena. Te rezultate ćemo dobiti kada kod Hobsa ispitamo ove teme: kako se suverena vlast odnosi prema prirodnim zakonima i civilnom društvu (odnosno, prema preprekama "odozgo" i "odozdo"); na koji način se Hobsov suveren legitimiše; te, u kakvoj je relaciji sa neograničenošću vlasti pravo na otpor suverenu. Kada analiziramo ovih nekoliko teorijskih celina izvući ćemo, međutim, samo jedan deo Hobsovog shvatanja suvereniteta kao što je: pravno neograničena vlast; volja suverene vlasti koja važi kao zapovest; i faktički ograničena vlast. No, iako je to samo deo Hobsovog shvatanja suvereniteta, mi držimo da je taj deo dugo činio temelj pojma suvereniteta u savremenoj državi. U tome vidimo celishodnost ovog rada.

8Kao što se primećuje, Hobs nije građanski rat u Engleskoj nameravao da razreši na temelju koncepta ni jedne od strana u sukobu. I kralj i Parlament smatrali su da će mira u državi biti ako se onaj drugi vrati u granice koje je prekoračio. Njihov koncept podrazumevao je, dakle, ograničenje vlasti. Hobs uopšte nije zagovarao nikakvu ravnotežu ili ograničenje vlasti; on je smatrao da u državi mora biti jedna vlast koja je pravno neograničena.

7

Glava II.

ODNOS SUVERENA PREMA PRIRODNIM ZAKONIMA

Da bi dobio suverenu vlast, za Tomasa Hobsa je bilo najvažnije da teorijski formuliše onaj element prema kome će suverena vlast biti pravno neograničena; da bi bila pravno neograničena ona mora biti iznad svakog zakona, bez obzira bio on prirodni ili građanski. Kroz ceo srednji vek bilo je uvreženo mišljenje da državna vlast mora biti ograničena: svejedno da li Božjim ili prirodnim zakonima, s jedne, ili običajnim pravom i privatnim pravima ljudi, s druge strane. Hobs je udario drugim putem. Svog suverena je načinio neograničenim tako što je prirodnim zakonima i običajima oduzeo svojstvo zakona, a građanske zakone načinio direktno zavisnim od njegove volje. Na taj način, niti bi suveren bio ograničen prirodnim zakonima, niti građanskim. Kako je Hobs uspeo da ove dve karakteristike formuliše videćemo analizirajući u Hobsovim delima, odnos suverena prema prirodnim i građanskim zakonima, odnosno njegov odnos prema civilnom društvu. Cela druga knjiga Hobsovog Levijatana posvećena je odnosu suverene vlasti prema Bogu i religiji, ali u tu analizu mi uopšte nećemo ulaziti. Ako želimo da vidimo kako je Hobs uzdigao suverenovu iznad Božje volje i kako je pozitivno pravo pretpostavio božanskom pravu, centar naše analize bolje je upraviti ka odnosu suverena prema prirodnim zakonima. Osnovni razlog zbog koga se treba usmeriti na odnosa suverena prema prirodnim zakonima, a ne direktno prema Bogu, religiji i moralu, sastoji se u tome što Hobs ne vidi nikakve razlike između Božje reči i morala, s jedne, i prirodnih zakona, s druge strane.9 Ustvari, prirodni zakoni su sama reč Božja, kaže Hobs, a istovremeno oni su identični sa moralnim normama.10 Zbog toga što je Hobs prirodne zakone poistovetio sa božjom rečju ili božjim zakonima, smatramo da je dovoljno analizirati samo to kako je Hobs volju suverena pretpostavio prirodnim zakonima, pa da time u isti mah dobijemo rezultat koji nam govori u kom odnosu stoji volja suverena prema volji Božjoj, odnosno, u kakvoj relaciji stoje pozitivni zakoni sa Božjim zakonima, i pozitivno-pravne norme prema moralnim normama. Time, takođe, dobijamo i konačan odnos između državne i crkvene vlasti, što je za nas ovde najvažnije. Pre Hobsa, prirodni zakoni su se shvatali na sledeći način. Oni su važili kao skup predpolitičkih pravila ili predpolitičkih vrednosti koji obavezuju čoveka na 9Da je Hobs poistovetio prirodne zakone sa moralom, a potom i sa Božanskm zakonima najbolje govori ova njegova rečenica: "Iste one zakone koje prirodnima i moralnima zovemo, uobičavamo da zovemo i Božanskim [...]" Vidi T. Hobbs, De Cive, Appleton - Century - Crofts, Inc., New york, 1949. IV, 1.

10"Svi se pisci slažu da je prirodni zakon isto što i moral. Otud zakon [prirodni; op. D. P.] u nameri da propiše mir, zapoveda takođe lepo ponašanje ili ophođenje prema vrlini: i otud se zove moral." De Cive, III, 31.

8

poslušnost još u prirodnom stanju (dok država ne postoji). U njima su bile sadržane one norme i ona pravila ljudskog ponašanja i odnosa između ljudi koji su se zasnivali na humanosti i moralu. Takve prirodne zakone ljudi su morali slediti jer je to bila njihova dužnost. Tu dužnost im, međutim, nije nametao niko spolja (državna vlast, na primer), već je ona unutar njih samih postojala. što je glavno, dužnost iz prirodnog stanja prenosila se i u političko stanje. Stoga su se u političkom stanju te dužnosti, i pravila koja proističu iz njih, morala poštovati kao pravila koja nije bilo moguće menjati. Kao i bilo koji pojedinac, državna vlast se takođe morala ravnati prema tim zakonima. Ona ih nije smela menjati ili ukidati; šta više, i ona je, kao i obični građani, morala biti njima potčinjena.11 Pitanje koje se ovde nameće jeste: može li se državna vlast uspostaviti kao suverena, dakle kao neograničena i najviša, dokle god iznad nje postoje neke više moralne ili religijske norme ili neki zakoni koje nije sama donela, a kojima se bezuslovno mora pokoravati? Očigledno je da ne može, i baš usled toga Hobs je najpre krenuo da se razračuna sa prirodnim zakonima. Prirodne zakone (lex naturalis) Hobs shvata na dva načina: kao načela razuma (maxims of prudence) i kao božje zapovesti (divine commands). U prvom značenju prirodni zakoni predstavljaju "izvestan propis ili izvesno pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je čoveku zabranjeno da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života".12 Kada Hobs prirodne zakone naziva Božjim zapovestima on kaže: "Prirodno pravo po kome Bog vlada ljudima i kažnjava one koji gaze njegove zakone izvodi se ne iz činjenice da ih je on stvorio [...] nego iz njegove neodoljive moći.[...] Onima, čija je moć neodoljiva pripada prirodno vlast nad svim ljudima zbog njihovih izvanrednih osobina ili zbog njihove moći, pa sledstveno, zbog te moći, Bogu Svemogućem pripada vladanje nad ljudima i pravo da ljudima nanosi patnje kako mu je volja, ne kao tvorcu i ne kao milostivom, nego kao svemogućem, [...] ipak pravo nanošenja patnji ne proizlazi uvek iz ljudskog greha, već iz moći Božje."13 Sve prirodne zakone Hobs sažima u jedan lak rezime: "Ne čini drugome što ne želiš da tebi bude učinjeno."14 Počećemo time što ćemo prirodne zakone analizirati kao načela razuma. Klasični prirodni zakoni su predstavljali skup moralnih normi koje su ograničavale suverenu vlast. Ako bi hteli da pokažemo kako Hobsovi prirodni zakoni ograničavaju suverenu vlast, onda bi to jedino mogli učiniti tako što bi i njih

11Ovakvo tumačenje prirodnih zakona pre Hobsa preuzimamo iz knjige Džona Plamenca (John Plamenatz), Man and society, Longman, Newyork, 1963, s. 122-123.

12Hobs, Levijatan, s. 139.



9

shvatili kao skup moralnih normi prema kojima postoji jedna apriorna obligacija još u prirodnom stanju. U tom slučaju oni bi prethodili suverenovoj volji i suveren bi se njima morao pokoravati.15 Hobs kaže da je svako živo biće potčinjeno prirodnim zakonima i u prirodnom i u političkom stanju. Oni, iako ih zovemo prirodnima, ne okončavaju svoj vek sa nastankom države, već nastavljaju da žive i u političkom stanju. Međutim, tu se oni još i pravno osnažuju, odnosno legalizuju; šta više, oni postaju najviša maksima političke delatnosti svakog suverenog vladara. Najbolja argumentacija za ovakvu tvrdnju je ova Hobsova rečenica: "Tačno je da su svi suvereni potčinjeni (podvukao D. P.) prirodnim zakonima, jer su ti zakoni božanski, i ne može ih ukinuti nijedan čovek, nijedna država."16; ili: "On [suveren; op. D. P.] je obavezan da se o tome stara po prirodnom zakonu, i da o tome staranju polaže račun Bogu."17 Rečju, sva delatnost suverenog vladara usmerena je na to da svojim kompetencijama i resursima omogući nesmetano sprovođenje prirodnih zakona. O njima Hobs kaže još i ovo: "Prirodni zakoni su nepromenjivi i večiti, jer nepravda, nezahvalnost, nadmenost, oholost, nepravilnost, pristrasnost i ostalo ne mogu nikad postati zakoniti (podvukao D. P.)" 18 U svom članku "The Taylor thesis", objavljenom 1938. godine, A. Tejlor (A. Taylor) smatra da prirodni zakoni kod Hobsa imaju imperativni karakter. Njima se moramo pokoravati čak i kad to ne bi hteli, jer nas na to upućuje naš unutrašnji moralni kategorijalni aparat. Da bi tu svoju tezu potkrepio, Tejlor podvlači kako Hobs, uvek kada govori o prirodnim zakonima, upotrebljava pojmove kao što su "diktat", "zabrana", "zapoved". Otud Tejlor zaključuje: "Imperativni karakter zakona neodvojiv je od njih." "Moralna obligacija pokoravanja prirodnim zakonima prethodi (podvukao D. P.) uspostavljanju zakonodavca i političkom društvu".19 Po Tejloru, Hobsova teorija političke obligacije je strogo deontološka i kao takva najavljuje Kantovu etičku doktrinu. Iz ove prethodne moralne obligacije,

15U političkoj teoriji vođena je jedna žestoka rasprava oko toga da li prirodni zakoni kod Hobsa predstavljaju temelj političke obligacije. A. Tejlor (A. E. Taylor) i Hauard Varender (Howard Warrender) su zagovarali tezu da prirodni zakoni apriori obavezuju još u prirodnom stanju, pa oni predstavljaju skup predpolitičkih načela, odnosno bazični temelj političke obligacije. Na drugoj strani, Stjuart Braun (Stuart M. Brown) i Džon Plamenac (John Plamenatz) smatrali su da prirodni zakoni kod Hobsa ne predstavljaju temelj političke obligacije, te da je suverenova volja pravno neograničena. Iako se mi ne bavimo problemom političke obligacije, za nas je ova polemika interesantna jer se u njoj može na i argumentacija koja prirodne zakone shvata kao moralne, koji su nadređeni ljudskoj volji, pa otud i suverenoj vlasti. Deo ove polemike prikazan je u knjizi Hobbes studies, Basil Blackwell, Oxford, 1965.




19A. Taylor, "The Taylor thesis" (u knjizi Hobbes studies, Basil Blackwell, Oxford, 1965.), s. 40-41.

10

Tejlor izvlači zaključak kako je prirodnim zakonima, pored građana, potčinjen i sam suveren! "On [suveren; op. D. P.] je obavezan na pravičnost, na strogo sprovođenje prirodnih (ili moralnih) zakona, što u stvari znači da je on vezan da zapoveda i zabranjuje sve što je dobro za zajednicu."20 Ako bi se prihvatilo da je suveren ograničen prirodnim zakonima, onda bi to značilo ipso facto da je on ograničen i građanskim; jer, po Hobsu, prirodni zakoni se sadrže u građanskim zakonima; sve norme koje nalazimo u prirodnim zakonima jednostavno su preslikane i u građanske zakone. Evo kako to Hobs objašnjava: "Prirodni i građanski zakon sadržani su jedan u drugom, i istog su obima."21 ili: "Ono što je zabranjeno božanskim pravom, ne može biti odobreno građanskim, niti ono što je zapoveđeno božanskim, ne može biti zabranjeno građanskim."22 Dakle, ako prirodni zakon propisuje pravdu, onda građanski zakon ne sme propisivati nepravdu; ako prirodni zakon propisuje vrlinu, onda isto tako i građanski zakon mora propisivati vrlinu. To što se prirodni zakoni sadrže u građanskim zakonima, ustvari, sasvim je logična posledica onog prethodnog stava po kome je suveren, kao zakonodavac, potčinjen normama prirodnog zakona. Ako smo već usvojili da je suveren potčinjen prirodnom zakonu, onda se ta potčinjenost može ogledati samo tako što će suveren ispoštovati tu svoju potčinjenost kao zakonodavac. Jer osnovna funkcija suverene vlasti je da donosi zakone; na osnovu toga što suveren svoje pozitivne (građanske) zakone podešava prema prirodnim zakonima, mi vidimo da on tu svoju potčinjenost aktuelizuje tako što prirodne zakone shvata kao zapovesti na osnovu kojih mora donositi svoje pozitivne zakone. Pada u oči to da je suveren, pored toga što je potčinjen prirodnim zakonima, potčinjen i građanskim, odnosno onim koje je sam doneo. Jer ako su prirodni zakoni stariji od suverenove volje, pa se još sadrže u građanskim zakonima, onda nužno sledi da su i građanski zakoni stariji od suverena. I kao što suveren ne može da menja prirodne zakone, tako ne može da menja ni građanske, onda kad to poželi. Iz ovakve Hobsove analize odnosa građanskih i prirodnih zakona treba da zaključimo kako je suveren građanskim zakonima ograničen i kako ih zapravo ne stvara, već prosto proglašava. Ali, ako je suveren potčinjen građanskim zakonima isto koliko i prirodnim onda se on više ne bi mogao nazivati suverenom. U prirodi suverene vlasti je da zakone donosi u skladu sa svojom sopstvenom voljom, a ne nekom tuđom; u prirodi suverene vlasti je da njeni zakoni obavezuju bezuslovno, a ne da ona bezuslovno svoje zakone podređuje nekim drugim zakonima. Kada se dosadašnji deo Hobsove analize svede, ispada da je Hobs više želeo da državnu vlast ostavi onakvom kakva je bila nego što je hteo da joj pripiše atribuciju suverenosti. Kao da 20Ibid., s. 45.


22Hobs, De Cive, XIV, 3.

11

je Hobs državnu vlast i dalje hteo da ostavi potčinjenu božanskom pravu, a ne da je učini nezavisnom od njega. Međutim, mi ne možemo Hobsovu teoriju suverenosti da napustimo ovako objašnjenu jer bi u tom slučaju morali da zaključimo kako Hobsov suveren uopšte nije suveren. Da bi kod Hobsa suverenu vlast mogli protumačiti kao pravno neograničenu i najvišu, moramo pokazati da li je značenje koje Hobs pripisuje prirodnim zakonima zaista onakvo kako smo ga sada rastumačili. Ako bi se dokazalo da Hobs prirodne zakone ne smatra moralnim zakonima, onda bi se došlo do drugačijih rezultata. Kada se ovo pitanje razreši, jasno će se videti kako je Hobs pozitivno pravo pretpostavio božanskom pravu i kako je suverenu volju pretpostavio božjoj, ili uopšte nekoj višoj volji, ma kako se ona zvala. Pretpostaviti prirodne zakone kao načela razuma suverenu i njegovim građanskim zakonima moglo bi se samo ukoliko bi prirodni zakoni bili i moralni. Zagovarači teze da Hobs političku obligaciju temelji na prethodnoj moralnoj obligaciji prirodnim zakonima (A. Tejlor, H. Varender), smatraju da oni to jesu. Ali Džon Plamenac (John Plamenatz), u svojoj knjizi Man and society, utvrđuje drugačije. On smatra da prirodni zakoni, shvaćeni kao načela razuma, ne mogu biti moralni. "Kao čist recept ili opšte pravilo iznađeno razumom, kao načelo razuma, prirodni zakoni nisu moralni zakoni. Jer pravila razboritosti ili načela razuma, kao takvi, su samo pravila koja sledimo iz interesa i otuda ne mogu biti obavezni u onom smislu u kome su moralna pravila obavezna da ih sledimo."23 Pre će biti da prirodni zakoni predstavljaju samo zaključke oko najvažnijeg čovekovog zadatka: na koji način, pod određenim uslovima, dosegnuti samoočuvanje, zaključuje Plamenac. Odavde slede ovi zaključci. Prirodni zakoni ne deluju nužno, već se čovek za njihovu primenu dobrovoljno odlučuje. čovek može da ih sledi i ako to čini nužno dolazi do efikasnog rešenja. Ali, kada vezujemo reč "nužnost" za prirodne zakone onda treba imati na umu da sve što je nužno jeste efikasno rešenje. Sledeći prirodne zakone mi nužno dolazimo do stanja u kome ćemo moći biti bezbedno zaštićeni, ali ne moramo se nužno opredeliti da prirodne zakone sledimo. Za razliku od klasičnih prirodnih zakona koje smo morali slediti jer su po sebi moralni, Hobsove prirodne zakone bi bilo poželjno slediti samo jer od njih može biti neke koristi. Smisao prirodnih zakona koji su postojali pre Hobsa bio je u tome da oni obavezuju na poslušnost iz dužnosti. Kod Hobsa, prirodni zakoni "obavezuju" na poslušnost iz koristi ili interesa. Kada Hobs kaže da treba da se ponašamo pravedno, onda to znači samo da od toga možemo imati neke koristi, a ne zato što je naša moralna obaveza da to činimo.24 Jer, ako je neko moralno obavezan da

23Plamenatz, Man and society: Volume one, Longman, New york, 1963, s. 124.

24Isto ovako tumači i W. T. Jones, Masters of political thought, Volume two: Machiavelli to Bentam, Houghton Mifflin Compnany, Boston, 1968, s. 114.

12

nešto učini, on će to učiniti bez obzira da li će od toga imati nekog interesa ili ne.25 Moguće je da takvih ljudi i danas na svetu ima, ali Hobs nije mislio da su oni u većini u njegovo doba. Hobsov čovek radi samo ono što mu donosi korist i u čemu ima interesa. I kao što između dužnosti, s jedne, i interesa i koristi, s druge strane, ima neke razlike, tako isto ima razlike i između klasičnih i Hobsovih prirodnih zakona. Prirodni zakoni shvaćeni u smislu načela razuma, nisu moralni.26 Ali, kada se tako shvate, oni uopšte nisu zakoni u pravom smislu reči (Laws properly so called)! Prirodni zakoni nisu zakoni jer nisu zapovesti; njima se nikom ništa ne zapoveda; njima se samo preporučuje; a ne može nešto biti zakon sve dok se njime nešto preporučuje. Zakon je zakon kada se njime zapoveda i kada iza njega stoji neka sila koja će kršenje te zapovesti sankcionisati.27 Utoliko prirodni zakoni ne mogu početi da deluju dok se ne otelotvore u građanskim zakonima. Tako Hobs kaže: "Kad je država jednom ustanovljena, tek onda oni [prirodni zakoni; op. D. P.] postaju zakoni u pravom smislu reči, ne pre toga, jer tek tada postaju oni zapovesti države, pa time i građanski zakoni, jer je suverena vlast ono što ljude obavezuje da joj budu poslušni."28 Dakle, tačno je to da se prirodni zakoni sadrže u građanskim, ali tako biva isključivo zahvaljujući volji suverena. Jedino tako se prirodni zakoni mogu legalno osnažiti. Bez te volje prirodni zakoni nikada ne bi ugledali svetlost dana kao zakoni u pravom smislu reči. Oni bi možda delovali slučajno; tu i tamo bi se neko za njima i poveo, ali sada, kada je njih suveren ozvaničio, njihovo izvršavanje je obavezno. Pre suverenovog akta prirodni zakoni nisu bili zakoni, već saveti; nakon suverenovog akta - oni stvarno postaju zakoni. Ostaje još da se vidi šta biva kada prirodne zakone shvatimo kao božje zapovesti (divine commands). To je drugo značenje koje Hobs pridaje prirodnim zakonima i stoga ga ne smemo zaobići. Ako bi prirodne zakone shvatili kao božje zapovesti, onda je sasvim jasno da su to zakoni u pravom smislu reči (laws properly so called). Jer, kao što smo napred naveli (s. ), svoju obavezu na potčinjavanje oni ne izvode iz milosti Božje, već iz Božje moći koja je neodoljiva. Po ovom shvatanju se prirodni zakoni uopšte ne razlikuju od građanskih, koje 25To bi onda bila interpretacija koja bi bila u skladu sa Kantom.

26Leo Štraus (Leo Strauss) prihvata da se kod Hobsa može na i moralna teorija i da prirodni zakoni predstavljaju moralne zakone, ali on smatra da u tom slučaju kompletna tradicionalna moralna doktrina trpi jednu značajnu simplifikaciju. Jer Hobs ljudsku vrlinu svodi na sposobnost za održavanje mira. Za Aristotela, vrlina je podrazumevala jedno pravedno delanje prilikom čega je trebalo dosti i blaženo stanje. I kod Hobsa vrlina je takođe pravda, ali ovde je ona pretrpela radikalnu promenu: pravedan je onaj ko čuva mir. Vidi Žtrausov tekst "The spirit of Hobbes's political philosophy" (u Hobbes studies), s. 19-20.

27Hobs razlikuje savet (counsel) i zapovest (command). "Savet je pravilo u kome se razumnost moga pokoravanja tom pravilu izvodi iz same stvari na koju me savet upu uje; ali zapovest je pravilo u kome uzrok mom pokoravanju zavisi od volje onog koji zapoveda." Hobs, De Cive, XIV, 1.


13

donosi suverena vlast: i jedni i drugi iza sebe imaju silu; i jedni i drugi obavezuju na izvršavanja bez obzira da li se to nekom sviđalo ili ne. Prirodni zakoni ovde više nisu uzeti kao saveti razuma, i ne obavezuju samo in foro interno, već su uzeti kao zapovesti i obavezuju in foro externo. A ako je neki zakon zapovest, onda je zakon u pravom smislu reči. I pošto je zakon u pravom smislu reči, onda to znači da je njega donela suverena vlast. Sada se naša analiza ponovo obrće. Dok smo prirodne zakone posmatrali kao načela razuma, videli smo da oni ne mogu ograničiti suverenu vlast ni na koji način. Sada, kada ih posmatramo kao božje zapovesti, očigledno se mora zaključiti da su oni produkt jedne starije suverene vlasti koja potiče od samog Boga i da stoje iznad državne vlasti. Iz ovoga dalje sledi: mi se potčinjavamo Bogu, kao suverenu, što predstavlja onu direktnu potčinjenost; kada se potčinjavamo građanskom suverenu, međutim, to je ona potčinjenost koja nije direktna, nije izvorna, već izvedena iz božje potčinjenosti. Između potčinjenosti Bogu i građanskoj suverenoj vlasti postoji ta razlika što Bog izvodi svoje pravo da vlada iz sebe sama (što znači da je Bog suveren), a državna vlast iz Boga (što znači da ona nije suverena). Otuda se ljudi potčinjavaju suverenoj vlasti samo zbog toga što su prethodno bili potčinjeni Bogu. Ako bi se primili ovi stavovi, onda bi se cela naša dosadašnja analiza pokazala izlišnom. Jer, ako između obligacije Bogu i obligacije suverenu ima tako kvalitativne razlike, ispadalo bi da državna vlast ne može biti suverena i da je sav Hobsov trud da je takvom uspostavi - bio uzaludan. Međutim, ovaj problem se da razrešiti u korist građanskog suverena. To je ponovo uradio Džon Plamenac. On nas upozorava kako između potčinjenosti Bogu i potčinjenosti zemaljskom suverenu ne postoji nikakva kvalitativna razlika, već samo razlika u obimu.29 Ako je istina da svoje pravo na suvereno zapovedanje vladar izvodi otud što njegova volja važi kao zapovest, tako da je oni koji su mu potčinjeni ne mogu izbeći čak i kada bi hteli, onda je važno uočiti još i to da Hobs takvu relaciju ne uspostavlja samo između ljudi i Boga, već i između samih ljudi.30 Ako bi se razumelo kako suveren svoje pravo na zapovedanje može izvesti samo iz prethodne obligacije Bogu u prirodnom stanju, onda bi to značilo da bez Boga nije moguće uspostaviti državu. Ali, između božjeg i zemaljskog suverena, Hobs ne pravi nikakvu kvalitativnu razliku. Temelj potčinjavanja i jednom i drugom je apsoultno isti - to je njegova moć. S tim što je kod Boga ona neodoljiva, a kod građanskog suverena je sasvim obična. Plamenac kaže: "To što je suverenova kazna manje izvesna od one Božje, nema nikakve veze sa ovom stvari. Obligacija, uzeta sama za sebe, je potpuno ista, bilo Bogu ili čoveku".31 Ako je tako, onda 29Plamenatz, Man and society, s. 128-131.

30"Treba razumeti da obaveza podanika prema suverenu traje samo dotle dokle traje moć kojom je on u stanju da ih štiti, i ne duže." Hobs, Levijatan, s. 223.

31Vidi tekst Džona Plamenca "Mr. Warrender Hobbes" (u Hobbes studies), s. 77.

14

suverena vlast ne postoji isključivo u društvu gde postoji Bog; ona može postojati i u bezbožnom društvu. Plamenac zato zaključuje kako priroda obligacije prema Bogu i prema zemljaskom suverenu nije različita u tom smislu što zemaljski suveren svoje pravo da zapoveda izvodi iz Božje suverenosti. Takav slučaj je, doduše, moguć, ali samo u onoj državi u kojoj je Bog neposredni suveren - dakle, u Božjoj državi. čak i da takva država postoji (a Hobs je smatrao da postoji), to može biti samo jedna država od mnogih. Otud sleduje kako prirodni zakoni ne predstavljaju ništa čime bi se državna vlast mogla ograničiti, makar se oni shvatali kao pravi zakoni, odnosno kao zapovesti. Osim u Božjoj državi, božanske zapovesti nemaju direktnog uticaja na suverenove zapovesti onako kao što viša vlast ima direktnog uticaja na nižu. Ako se prihvati da na svetu ne može da postoji samo jedna država (Božja država) i ako su prirodni zakoni božje zapovesti, odnosno pravi zakoni, to znači samo da Božja suverenost i državna suverenost stoje ovde jedna naspram druge kao dve ravnopravne suverene vlasti koje mogu biti samo koordinovane, a ne subordinovane. Onako kako se jedna prema drugoj odnose božanska i zemaljska suverena vlast, isto tako se danas odnose suverene vlasti bilo koje dve države. Da bi se državna vlast mogla nazvati suverenom ona mora još biti i iznad građanskih zakona. Građanski zakoni, za Hobsa, nisu ništa drugo do državni zakoni; to su zakoni koje je donela suverena vlast. U toj formi njih nije bilo moguće naći pre nego što je nastala država. Sledstveno, sasvim je izvesno da takav zakon nije savet, već zapovest. I to ona zapovest koju izdaje suveren. Ako je već izdaje suveren, onda su građani dužni da te zapovesti poštuju kao članovi države. Za građanske zakone Hobs kaže: "Pod građanskim zakonima razumem zakone koje su ljudi dužni da poštuju zato što su članovi ne ove ili one države posebno, već zato što su članovi države"; ili: "Prvo, očigledno je da zakon uopšte nije savet, već zapovest (podvukao D. P.). A što se tiče građanskog zakona, tu je samo dodato ime ličnosti koja zapoveda, a to je persona civitatis, ličnost države"; konačno, Hobs građanske zakone definiše kao "ona pravila koja mu je u vidu zapovesti država propisala, usmeno, pismeno, ili drugim dovoljnim znacima kojima se volja izražava, da bi se njima služio za razlikovanje šta je pravo, a šta nepravo, to će reći šta je protivno, a šta nije protivno pravilu".32 Između građanskih i prirodnih zakona postoji jedna suštinska razlika: to je razlika u njihovoj obavezi. Građanski zakon jeste jedna zapovest kojoj se građani bezuslovno podvrgavaju. Dok je prirodni zakon zakon samo u formalnom smislu reči, građanski zakon je sankcionisan od strane suverena i svako njegovo kršenje biće kažnjeno. Prirodni zakon je samo jedan diktat razuma; da li će se čovek za njim povesti - to ostaje njemu na volju. I dok prirodni zakon, kao diktat razuma, obavezuje na izvršenje svojom korisnošću, građanski zakon obavezuje prinudom i

32Sva tri citata: Hobs, Levijatan, s. 260.

15

silom koja stoji iza njega. Otud jasno sledi da se građanskim zakonima ljudi moraju pokoravati čak i kada to ne bi hteli. Pošto prirodni zakoni nisu moralni zakoni, suveren njima nije ograničen. Da li je onda ograničen građanskim? U stavu da suveren nije potčinjen građanskom zakonu, Hobs je više nego nedvosmislen: "Suveren jedne države, bilo da je to skupština ili jedan čovek, nije potčinjen građanskom zakonu. Jer pošto ima vlast da donosi i ukida zakone, on može, kad mu je volja, da se oslobodi onih zakona koji mu smetaju i da donese nove."33 Ovakvo Hobsovo tumačenje sasvim je u skladu sa teorijom suverenosti. Bilo bi sasvim nelogično nekom dati tu slobodu da stvara zakone, a odmah zatim ga tim zakonima ograničiti tako da ih on nikada više ne bi mogao promeniti. U prirodi suverene vlasti je da je ona iznad građanskih zakona u tom smislu što ih može menjati kada to poželi.34 Uzimajući celokupnu Hobsovu argumentaciju može se zaključiti sledeće. Suveren u svojoj delatnosti da propisuje pravni poredak nije ograničen ni prirodnim ni građanskim zakonima. Prirodnim zakonima on nije ograničen zato što oni ne predstavljaju zakone, već savete. Njima se nikom ništa ne zapoveda, pa otud im se niko ne mora potčinjavati. Stavivši volju suverena iznad božanske volje i građanske zakone iznad prirodnih (ili božanskih), Hobs je ustvari srušio celu srednjovekovnu školu mišljenja po kojoj su božanski zakoni stajali iznad suverene vlasti i ograničavali je. On je božanskim zakonima oduzeo bilo kakvu pravnu snagu koja može da ograniči suverenu vlast i time ih sveo na puke recepte za dobar život. Učinivši vlast pravno neograničenom, Hobs je napravio odlučujući korak ka teoriji suvereniteta. Nakon toga, kako kaže Džordž Sejbin (George Sabine), "Bodenova koncepcija konstitucionalnog prava koje ograničava kompetencije suverena potpuno je iščezla."35


34O tome da je suverena nemoguće ograničiti građanskim zakonima takođe vidi Hobs, De Cive, VI, 14, 18.

35George H. Sabine, A history of political theory, Dryden Press, Illinois, 1973, s. 437.

16

Glava III.

ODNOS SUVERENA PREMA CIVILNOM DRUšTVU

Na putu da uspostavi suverenu vlast, Hobs je svoju prvu prepreku rešio uspešno: on je suverenog vladara pretpostavio božanskim i građanskim zakonima. Ostala je još jedna prepreka koju je trebalo ukloniti: to je eliminisanje narodnog prava (Folks law) ili, u slučaju Engleske, osnovnog zakona (Fundamental law). Faktički posmatrano, i narodno pravo i osnovni zakon, kojim su se koristili lokalni vladari, predstavljali su isti onakav problem za državnu vlast kakav su predstavljali božansko pravo i crkva. Oni su za nju bili jedno ograničenje usled koga državna vlast nije mogla slobodno da dela. Da bi se jedna vlast mogla smatrati suverenom, ona mora sebe da pretpostavi Narodnom pravu i lokalnim starešinama, na isti način kao što se pretpostavila božanskom zakonu i crkvi. Prepreku koja se suverenom vladaru nametala "odozdo", Hobs je uklonio na sledeći način. Na prvom mestu, on je narod shvatio kao prost skup pojedinaca koji svoju egzistenciju duguju suverenu. Sva prava koja narod poseduje ustvari su prava suverena. Jer, na njega su sva prava preneta i bez njega narod ne bi bio to što jeste. Drugo, ona prava koja se zovu narodnim mogu postati aktivna, ali samo ako ih suveren takvima načini. Treće, nakon uspostavljanja suverena i države, kod Hobsa je civilno društvo svedeno na minimum. Ono nema značajnijih subjektivnih prava prema suverenu, niti može predstavljati opnu koja društvo štiti od zloupotrebe vlasti tako što će tu vlast ograničiti svojim autonomnim ustanovama. Rečju, kod Hobsa civilno društvo postoji tek u rudimentima; njegov subjektivitet u odnosu na suverena postoji, ali se jedva može uočiti. Da bi Hobs svog suverena oslobodio od ograničenja koje mu je nametalo Narodno pravo, morao je narod da shvati kao jedan prost skup pojedinaca koji ni pre niti posle uspostavljanja države, u odnosu na suverena nema aktivnih prava. Hobs je narod u prirodnom stanju shvatio kao puko mnoštvo (multitude). On kaže: "I mada po posebnom ugovoru svaki pojedinac može imati sopstveno pravo i svojinu, tako da jedan može da kaže ovo je moje, a drugi ovo je njegovo; ipak neće postojati ništa u čemu će se to celo mnoštvo kao ličnost, razlikovati od pojedinca, i pri tom moći reći ovo je moje više nego nekog drugog. Niti možemo pripisati bilo kakvu radnju tom mnoštvu kao njegovu sopstvenu; to ne bi bila nikakva druga radnja, osim radnja mnogih, samo ujedinjena."36 Da bi mnoštvo postalo narod, pojedinci treba da međusobno naprave jedan ugovor. U tom ugovoru oni će sva svoja prirodna prava preneti na suverena i tim svojim aktom zaista će postati narod, a ne prosto mnoštvo ili skup pojedinaca.

36Hobs, De Cive, VI, 1.

17

Kako se ceo ovaj proces konstituisanja suverena odvija? Kada se ljudi okupe s namerom da naprave ugovor i konstituišu suverena, Hobs ih zove većem (council).37 Kada veće izrazi svoju volju da se ugovorom potčini jednoj višoj volji, odnosno suverenu koji će imati pravo da preuzme njihova prava i da ograniči njihovu slobodu koju su imali u prirodnom stanju, onda telo sa tako izraženom voljom Hobs zove unija (union).38 Kada suveren na sebe preuzme ovu "obavezu", tek tada se uspostavlja suveren u pravom smislu reči; tek tada mnoštvo dobija svoju ličnost koja se odražava u suverenu i može se nazvati narodom.39 Da li sada to mnoštvo, pošto je kroz ličnost suverena sebe uspostavilo kao narod, ima neka prava? Hobs kaže da nema, jer su pojedinci sva svoja prava preneli na suverena. Ako se, na primer, govori o pravu na kažnjavanje onih koji krše ugovor, to pravo pripada suverenu, a ne narodu40; ako se govori o pravu donošenja zakona, ono takođe pripada suverenu, a ne narodu41 itd. Jednom rečju, ako iko u Hobsovoj državi ima nekih prava onda je to samo suveren. Sam narod je svih prava lišen i ne može ih samostalno upražnjavati. Jer, sklapanjem društvenog ugovora narod se svih svojih prava koja je imao u prirodnom stanju, odrekao. Do svojih prava on može doći, ali ne samostalno, već isključivo preko suverena. Narod ima svoju volju, ali to je ustvari volja suverena. Volja svih pojedinaca dobila je svoje jedinstvo u volji suverenovoj, a ne u volji narodnoj. Sve što želi suveren, to je isto kao i kad želi narod. Van suverenove volje i njegovih radnji narod ne može ništa da želi niti da učini. On nema posebnu pravnu ličnost koja bi bila različita od ličnosti suverena. A onaj ko nema pravne ličnosti taj ne može imati nikakvih prava. Džordž Sejbin, u svom udžbeniku A History of political theory, tvrdi da je ovakvav odnos između naroda i suverena Hobs načinio po analogiji sa modelom korporacije.42 U korporaciji je osnovni princip da se sve volje potčine jednoj volji. Kao što korporacija nije stvarno kolektivno telo, već jedna ličnost, tako ni društvo niti njegovi članovi nisu nikakvo kolektivno telo sa autonomnom voljom i pravnim subjektivitetom, već svoju volju ispoljavaju kroz volju svoga starešine. što je jedan upravnik u korporaciji, to je suveren u narodu. Suveren je taj koji ima pravo da odlučuje u njihovo ime i sve što on uradi računaće se kao njihova sopstvena volja. 37Hobs, De Cive, V, 6.

38Hobs, De Cive, V, 7.

39Hobs, De Cive, V, 9. Na ovom mestu Hobs još ne upotrebljava pojam "suveren". On ga ovde naziva trima imenima: grad (City), civilno društvo (Civil society), i civilna osoba (Civil person). Ustvari, u samom De Cive-u on tek na jednom jedinom mestu pominje pojam "suveren". (XIV, 20.)



42Ovakvo tumačenje G. Sabine, A history of political theory, s. 434; i Preston King, The ideology of order: A comparative analysis of Jean Bodin and Thomas Hobbes, George Allen & Unwin ltd., London, 1974, s. 179-229.

18

Zbog toga što je u suverenu skoncentrisana sva moć i sva volja svih članova društva, zbog toga što narod ne poseduje sopstveni subjektivitet, već ga ima samo preko suverena, Hobs zaključuje kako suveren ne može biti ograničen narodnom voljom ili voljom bilo kog pojedinca uzetog ponaosob. "Volja naroda, ili onoga ko je suverenu dao najveću vlast, to je volja suverena: otud on sadrži u sebi volju svih pojedinaca. Otud suveren niti je vezan građanskim zakonima (jer to znači da je vezan samim sobom), niti svojim građanima."43 Isto tako, Hobs zaključuje kako volja suverena mora biti apsolutna; on ima pravo na sve. Suverenova volja je apsolutna jer su pojedinci, koji su ga uspostavili, preneli na njega svoja apsolutna prava. Šta je bio osnovni Hobsov argument pomoću koga je on izveo nadmoćnost suverena u odnosu na narod? Po opštem shvatanju, on leži u tome što suveren ne sklapa ugovor sa pojedincima, već ga pojedinci sklapaju međusobno. Kod Hobsa, nikakvog ugovora sa suverenom nema. Sledstveno tome, suveren prema pojedincima ne može imati nikakve obligacije. Suveren ne zaključuje ugovor, već je ugovorom uspostavljen. Otud izlazi da se u ugovoru ne može naći ništa čime bi narod mogao da ograniči suverenovu vlast. Svoja prava narod je iscrpeo samim činom uspostavljanja suverena.44 Sa osnovnim zakonom i narodnim pravom Hobs se razračunao identično kao i sa božanskim pravom. Za Narodne zakone je važilo da su norme u njima uglavnom bile uspostavljene na bazi običaja koji su se tokom vremena ustalili u narodu. Na to Hobs kaže sledeće: "Kad dugotrajni običaj stekne autoritet zakona, autoritet nije stvoren dužinom vremena trajanja, već voljom suverena koja je izražena prećutno, jer je ćutanje ponekad znak pristanka. I običaj će samo dotle biti zakon dok suveren ćuti. I naši pravnici priznaju kao običajne zakone samo one koji su razumni, i smatraju da rđavi običaji treba da budu ukinuti. Ali sud o tome šta je razumno, a šta treba da bude ukinuto donosi onaj ko donosi zakone, a to je suverena skupština ili monarh."45 Na ovom mestu Hobs direktno polemiše sa Edvardom Koukom (Sir Edward Coke) koji je položaj Common law-a u engleskom zakonodavstvu uzdigao do savršenstva. Po Kouku, zakoni se uspostavljaju kao produkt izvesnog veštačkog savršenstva razuma, koje se stiče dugim studijama, posmatranjem i iskustvom. Po Hobsu, "ono što stvara pravo nije juris prudentia, ili mudrost nižih sudija, već je to razum našeg veštačkog čoveka, države, i njegova zapovest."46 43Hobs, De Cive, VI, 14.

44Hobs, doduše, kaže da građani, kao pojedinci, zadržavaju svoje pravo na otpor suverenu u određenim situacijama. Ali, da li se pravo na otpor kod Hobsa uopšte može nazvati pravom i kakve su posledice toga čina? To pitanje ćemo raspraviti u Glavi IV.



19

Odavde je sasvim jasno da Hobs ni Narodnim zakonima, bez obzira bili oni oličeni u Narodnom pravu, Common law-u, ili Osnovnom zakonu - ne daje snagu zakona. Za Narodno pravo bilo je karakteristično da običaji postanu zakon samim protokom vremena; za Common law, da norme postaju zakon jer su u skladu sa nekim veštačkim i fiktivnim razumom. Ali Hobs je protoku vremena i veštačkom razumu pretpostavio suverenovu volju. On ne odbija mogućnost da običaji postanu zakoni, ali to ne zavisi od protoka vremena; Hobs ne odbija da zakon postane ono što je u skladu s razumom, ali to mora biti razum suverena. Još jedna važna tačka kojoj treba posvetiti posebnu pažnju je odnos Hobsovog suverena prema civilnom društvu. U istoriji moderne političke misli, koncept civilnog društva razvijen je od strane liberalnih i demokratskih teoretičara. Prema njima, civilno društvo ima jednu važnu svrhu: ono treba da svojim institucijama (npr. svojinom, građanskim slobodama itd.) ograniči moć države i zaštiti građanina od zloupotrebe državne suverene vlasti. U tu svrhu, civilno društvo mora u nekim segmentima da bude potpuno nezavisno i autonomno od državne vlasti; rečju, ono treba da se uspostavi van političke dominacije države. Da bi odnos suverena prema ograničenju koje mu se nametalo "odozdo" sagledali do kraja, obratićemo pažnju na to kako je Hobs razumeo odnos civilnog društva i države (suverena), da li kod njega civilno društvo uopšte postoji, i koliko je ono sposobno da predstavlja pravno ograničenje suverene vlasti. Za identifikaciju civilnog društva kod Hobsa, razmotrićemo najpre šta on kaže o ova tri pitanja: slobodi podanika, cilju države i državnoj intervenciji. Najpre sloboda.47 Kada Hobs govori o slobodi uopšte, on poglavito misli na to da čovek ničim nije sprečavan u svojoj voljnoj radnji; kada govori o slobodi u državi, on shvata slobodu kao nevezanost zakonima.48 Pošto je za Hobsa nezamisliva država u kojoj bi sve ljudske radnje bile zakonima regulisane, biva sasvim jasno da su mnoge ljudske radnje ostavljene na slobodu izbora samom pojedincu: "Kod svih vrsta radnji koje zakonima nisu regulisane ljudi imaju slobodu da čine ono što im njihov razum nalaže kao najkorisnije za njih"; a samo malo dalje Hobs kaže: "Sloboda podanika leži stoga samo u onim stvarima koje je prilikom regulisanja njihovih radnji suveren propustio da reguliše, kao na primer, sloboda da kupuju i prodaju i da sklapaju ugovore, da biraju mesto stanovanja, način ishrane, zanimanje i da decu svoju spreme za život kako sami shodno nalaze, i tome slično."49 Kako iz ovog izlazi, Hobs slobodu određuje kao negativnu slobodu.

47Hobs pojmu slobode posve uje celo XXI poglavlje Levijatana. Za opširnija tumačenja Hobsovog pojma slobode vidi dva teksta u Hobess studies: "Hobbes confusing clarity" od J. R. Penoka (J. R. Pennock), i "Liberty and obligation in Hobbes" od A. G. Vernhama (A. G. Vernham).



20

Razmotrimo sada cilj države i državnu intervenciju. Uopšte uzevši, čim se jednom utvrdi koji je cilj države, to dalje znači da suveren svu svoju delatnost mora da usmeri ka tom cilju i da se van granica toga cilja više ne može kretati. Definisati državni cilj zapravo znači omeđiti polje koje država treba da uređuje svojom vlašću. Kada se to polje odredi, onda u njemu suveren ima apsolutno pravo zapovedanja i državne intervencije. Prilikom definisanja tog polja, uobičajeno je da se za njegovo područje uzima ono koje pojedinci nisu sposobni sami da urede. Sve ono oko čega oni mogu sami da se dogovore ostaje van dometa državne intervencije. U onom domenu gde država ne vidi za shodno da bilo kako interveniše, pojedinci su slobodni. Otud su ova dva pitanja u uskoj vezi sa pitanjem slobode. Jer, smatra se: što manje državne intervencije, to više lične slobode; i obrnuto, što više država uređuje i interveniše u društvene odnose, to manje slobode za pojedince.50 Hobs poznaje termin "cilj" države.51 On određuje da je cilj države naročita sigurnost. "Krajnji uzrok, cilj i namera ljudi, koji od prirode vole slobodu i gospodarenje nad drugima, kad uvode ono ograničavanje samih sebe u kome ih vidimo da žive u državama, jeste predviđanje sopstvenog održanja, pa time i zadovoljnijeg života, što će reći spasavanje iz onog nesrećnog ratnog stanja..."52 Malo dalje Hobs će reći: "Funkcija suverena, bio on monarh ili skupština, sastoji se u cilju radi koga mu je poverena suverena vlast, a to je staranje o bezbednosti naroda."53 Dakle, ono što je na prvom mestu kod Hobsa, kada govori o državnom cilju, to je održanje mira i udobnog života ljudi - rečju, održanje bezbednosti naroda. Za Hobsa je načelno postavljen cilj suverena, održavanje mira. Kako se taj cilj operacionalizuje? Pravna veza je za Hobsa jedina moguća veza između ljudi. Budući da oni nisu po prirodi solidarna bića, onda ih u međuodnosu samo pravo može držati. Načelno, cilj suverena je mir; primenjeno, to je propisivanje pravnog poretka, jer se jedino pravnim poretkom, u idealnoj instanci, može održati mir i stabilnost jedne države. Naročita sigurnost o kojoj Hobs govori ne može se imati u prirodnom stanju jer u njemu prirodni zakoni deluju samo in foro interno; mir se može imati samo ukoliko prirodni zakoni, kao što su pravda, pravičnost, skromnost, milosrđe, itd., budu delovali in foro externo, a oni tako mogu delovati jedino ako ih suveren bude sprovodio kroz zakonodavstvo, odnosno kroz građanske zakone. Odavde izlazi da je za Hobsa svrha konkretne suverenove 50Ovakvo shvatanje državnog cilja preuzimamo od Slobodana Jovanovića, Država, BIGZ, Beograd, 1990, s. 69.

51Hobs ovaj termin ne koristi u onom smislu u kome je korišćen grčki pojam telos. U Hobsovoj terminologiji pojam "cilj" nema teleološko, ve jedno značenje koje je etički neutralno.



21

delatnosti da stvori onakav pravni poredak u kome bi pojedinci mogli sami razmišljati o tome šta je u njihovom vlastitom interesu najbolje. Ako bi se prihvatila ovakva pretpostavka, onda bi dalje sledilo da je Hobsovo razmišljanje o državi vrlo blisko jednom individualističkom savu, što je svakako dobar temelj za civilno društvo.54 Da bi svoj cilj mogao ostvariti, suveren mora imati prerogative državne intervencije. "Zato pre nego što bi bilo mesta za izraz pravedan i nepravedan, mora da postoji izvesna moć prinude koja će, s jedne strane da primora ljude na ispunjavanje sporazuma, putem zastrašivanja i kaznom, koja će biti veća no što je korist koju bi mogli očekivati od gaženja sporazuma, i, s druge strane, da obezbedi onu svojinu koju uzajamnim ugovorom ljudi stiču u naknadu za opšte pravo koje napuštaju."55 Kako vidimo, pitanje državne intervencije uvek za sobom povlači pitanje prinude. Kada Hobs opravdava upotrebu sile kroz formu državne intervencije? Po njemu, prinuda se upotrebljava onda kada se vrši nepravda, odnosno kada se krši ugovor. To znači da je državna intervencija kod Hobsa opravdana uvek kada bi kršenje ugovora bilo prouzrokovano nekom prethodnom nepravdom ili nasiljem. I pošto kršenje društvenog ugovora uvek za sobom povlači nepravdu, a često i nasilje, tako po Hobsu izlazi da je sila opravdana uvek kada se primenjuje protivu nepravde i da je na silu dozvoljeno samo silom odgovoriti. Ono što odavde izlazi je da Hobs svojim definisanjem cilja države i državnom intervencijom postavlja jednu jasnu granicu između civilnog društva i države. Postoji onaj domen koji je u nadležnosti suverene vlasti (kršenje ugovora i zakona), ali postoji i domen u koji suverena vlast ne zalazi (ekonomske i lične slobode, sloboda na organizovanje sopstvenog života, podizanja dece itd.) Pitanje slobode, cilja države i državne intervencije, međutim, nisu jedini indikatori na osnovu kojih možemo da identifikujemo postojanje i prirodu civilnog društva kod Hobsa. Za potpunu analizu nama predstoji još da ispitamo odnos suverena prema svojini i državnoj cenzuri. Kada se ovaj odnos ispita, tek onda se može doći do celovite slike o tome da li civilno društvo kod Hobsa postoji i da li može ograničiti suverenu vlast. Da vidimo, najpre, kako kod Hobsa stoji stvar sa odnosom između suverena i svojine. Hobs drži da je svojina sredstvo koje služi za ishranu i množenje države. Dakle, od svojine, Hobs vidi javno dobro; tu cela država treba da ima neke koristi.56 Otud Hobs ovako zaključuje: ako od svojine svi treba da imaju neke 54U osnovi individualističke škole XVIII i XIX veka postojalo je mišljenje da država ne treba da se stara o blagostanju pojedinaca, ve da ostvari pravnu bezbednost svojih podanika. Za blagostanje svaki pojedinac se brinuo samostalno, ali u granicama pravnog poretka. Isto tako stoji i kod Hobsa. Suveren se ne meša mnogo u lični život pojedinaca; on svojom zakonodavnom delatnoš u stvara uslove za razvoj ekonomije, kulture, prosvete, nauke, umetnosti i uopšte svega onoga što se nije moglo razvijati u prirodnom, odnosno, ratnom stanju.



22

koristi, onda ona ne sme da se ostavi van kontrole suverena. Tako Hobs kaže: "Podela materijala za ishranu jeste stvaranje moga, tvoga, i njegovog, to jest, jednom reči, svojine, a tu podelu vrši u svim državama suverena vlast."57 ili: "Otuda možemo da razaberemo da se svojina koja podaniku pripada na njegovoj zemlji sastoji u pravu da isključi sve ostale podanike od korišćenja te zemlje, ali ne i da isključi suverena, bio suveren skupština ili monarh."58 Kako se da izvesti, Hobs ne misli da je svojina nešto što prethodi državi - kod Hobsa svojina nije nikakva vrednost po sebi u koju se ni po koju cenu ne sme dirati59; ona je jedno sredstvo kojim se suveren služi da bi što bolje vladao. Otud, suveren uvek ima pravo da se u stvari oko svojine ponovo umeša kad god to smatra za shodno. I budući da je suveren svojinu podaniku dao, on mu je može uzeti natrag. Tako stoji stvar sa svojinom. Kako sa državnom cenzurom? Hobs utvrđuje da "uz suverenost ide i prosuđivanje o tome koja su učenja štetna, a koja korisna za mir, pa prema tome i odlučivanje o tome u kojim prilikama, dokle i kojim ljudima treba da poverava da govore masama narodnim, i ko će da ispituje učenje svih knjiga pre njihovog objavljivanja." Da bi još bolje opravdao pravo suverena da vrši državnu cenzuru Hobs će reći: "Jer učenja koja su protivna miru ne mogu biti istinita, kao što ni mir i sloga ne mogu biti protivni prirodnom zakonu."60, ili: "I zato onome ko ima suverenu vlast pripada da odlučuje ili da postavlja ljude koji će odlučivati o mišljenjima i doktrinama, kao stvar koja je nužna za mir, da bi se na taj način predupredili nesloga i građanski rat."61 Iz ovakvih razmatranja najlakše bi bilo zaključiti da Hobs svoga suverena tretira kao jednog totalitaristu. Ali, između Hobsovog i totalitarnog suverena ime neke razlike. Ta razlika sadrži se u tome što je za totalitarizam karakteristično da uspostavlja takav odnos između države i podanika prilikom kojeg je svaka ljudska aktivnost istovremeno državna aktivnost. Italijanski fašisti, koji su prvi uveli pojam totalitarne države, smatrali su da sva ljudska aktivnost svoj smisao i ishodište nalazi u državi i da ništa ljudsko i duhovno van države ne može postojati.62 Međutim, Hobs nigde ne zagovara ovakav koncept. On, doduše, smatra da je država i suverena vlast ključni integrativni faktor koji ljude tera da se drže zajedno. Ali, samo iz tog ugla posmatrano, Hobs je filozof koji državu pretpostavlja društvu



59Takvu ideju će 40 godina kasnije zastupati Džon Lok (John Locke).



62Voja Stanovči , "Totalitarizam", u Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993, s. 1195.

23

i pojedincu. čim se država uspostavi, Hobsov suveren više ne mari kakav život pojedinac vodi. Kako smo videli iz Hobsove definicije slobode (vidi s. ), on mu o tome ostavlja da sam odluči. To što Hobsov suveren ima pravo da vrši državnu cenzuru, nije pravo koje je on dobio zbog toga da bi mogao da upravlja ljudskim dušama i da kontroliše ljudske misli; to bi poželeo jedan totalitarni suveren. Hobsov suveren svo svoje pravo na vršenje cenzure izvodi odatle što želi da sačuva mir. On može da cenzuriše samo ona učenja i one ideologije koje idu na to da sruše jednu državu i da sve ljude ponovo vrate u ratno stanje. A vraćanje u ratno stanje je nešto što je suprotno cilju koji suveren ima da ostvari. Totalitarni suveren ide nešto preko ove granice: on, povrh toga što hoće da održava mir u državi, hoće i da upravlja ljudskim dušama.63 Moglo bi se reći da svojim pravom na cenzuru suveren ne zadire bitnije u sferu civilnog društva. Hobs to pravo suverenu daje samo u slučajevima kada je državni integritet ugrožen, što je sasvim u skladu sa onim kako je definisao državni cilj i državnu intervenciju. Hobsova razmatranja o slobodi podanika, cilju države i državnoj intervenciji jesu indikatori za identifikaciju civilnog društva. Videli smo da on slobodu podanika definiše kao negativnu slobodu, da precizno definiše državni cilj i da na osnovu toga cilja precizno određuje i državnu intervenciju. Civilno društvo kod njega prvenstveno ima sledeća obeležja. Privatna uverenja pojedinca, njegove privatne potrebe i želje, ostavljene su njemu samom na volju šta će s njima činiti. Hobsov suveren se ne interesuje mnogo za to kako svaki njegov podanik privatno živi. On ne smatra da blagostanje svakom pojedincu treba da obezbedi tako što će se direktno mešati u njegov privatni život, kao neko ko je mudriji, stariji, i jači, pa mu potom određivati šta u svom životu treba da radi da bi do blagostanja došao. Ali to nikako ne znači da Hobs u zadatak svom suverenu ne stavlja dostizanje blagostanja - baš naprotiv. On smatra da se do tog blagostanja dolazi isključivo kroz pravnu bezbednost svojih podanika. Kada, na primer, Hobs govori o svojini, on kaže: "Uz suverenost ide i propisivanje pravnih pravila po kojima svaki čovek može da zna koja dobra može da uživa i koje radnje da čini, a da pri tom ne bude ometan od bilo kog njegovog sapodanika."64 Otud sleduje samo ovo: onaj ko je sposoban da do tog blagostanja stigne, neka proba sam. Suveren mu tu nikakvih problema neće praviti; šta više, on će mu omogućiti da mu tu niko drugi ne pravi probleme. Međutim, ovi zaključci mogu se dovesti u pitanje ako se uzmu u obzir one funkcije gde suveren svojinu tretira kao državnu sukcesiju, ili gde suveren ima za pravo da vrši državnu cenzuru. Ova kritika Hobsa, u osnovi podrazumeva da su

63Za jedno potpunije razgraničenje Hobsove države od totalitarne države vidi: W. Ebenstain & Alan O. Ebenstain, Great political thinkers: Plato to present, Holt, Reinhart and Winston, Inc., 1991, s. 404-405.


24

svojina i slobodno mišljenje bazični elementi civilnog društva. Bez njih se ono ne može nikako zasnovati. Iz jednog liberalno-demokratskog ugla gledano, ovoj se tvrdnji mora dati za pravo. Ako se posmatra sa stanovišta svojine, bez nje čovek ne može biti slobodan; ako se posmatra sa stanovišta slobodnog mišljenja, čovek kome država određuje koja su mišljenja za njega štetna, a koja ne, takođe ne može biti slobodan. A bez slobode ne može biti ni civilnog društva. Hobsova politička teorija ne uspostavlja civilno društvo u svom punom obimu. Smatramo da je to posledica toga što se Hobs u svom radu nije nameravao poglavito baviti ovom problematikom. Hobs je bio filozof države, a ne društva. Za njega je civilno društvo bilo više neka vrsta nužnog zla, koje se javljalo nakon uspostavljanja države. Hobs ga razvija, ali samo kao rudimentarno. U svom punom obimu uspostavljeno, civilno društvo uvek znači ograničenje državne vlasti - kako u pravnom, tako i u faktičkom smislu. Kod Hobsa, u ovom pravnom smislu, to nije slučaj: civilno društvo ne može ograničiti suverenu vlast ni po jednom pravnom osnovu. Hobs je smatrao da suveren mora biti neograničen po pitanju svojine, a sa jednog liberalno - demokratskog stanovišta tako šta je nedopustivo. Sa liberalnog stanovišta posmatrano, po pitanju svojine Hobs bi se ovde pre mogao označiti kao jedan surovi apsolutista kojem je samo do državnih interesa stalo. šta više, ne samo da je Hobs držao do državnih interesa više nego do društvenih i interesa pojedinaca, već on suverenu daje za pravo da mnoge stvari čini zarad zadovoljenja svojih ličnih interesa.65

65"Istina je da suvereni monarh ili većina suverene skupštine može mnoge stvari da čini radi zadovoljavanja svojih strasti, protivno svojoj savesti, što predstavlja povredu poverenja i prirodnog zakona." Hobs, Levijatan, s, 247.

25

Glava IV.

LEGITIMITET SUVERENA I PRAVO NA POBUNU

Ostaje još jedan veliki problem kod Hobsove teorije suvereniteta koji ovde treba da razmotrimo. To je problem legitimiteta suverena i problem prava građana na otpor suverenoj vlasti. Budući da u ovom radu ispitujemo prirodu Hobsovog suvereniteta, ova pitanja značajna su zbog toga što nam pokazuju da Hobs, ustvari, shvata suverenost na dva načina. Dok smo u prethodnim poglavljima govorili o tome kako je Hobs svog suverena oslobodio potčinjenosti prema božanskom i narodnom pravu i tako državnu vlast učinio neograničenom i najvišom, govorili smo samo u pravnim terminima. To znači da se suverena vlast može shvatiti neograničenom i najvišom isključivo sa pravnog stanovišta. Pošto je kod Hobsa neograničenost suverena pravna neograničenost, to on u svojoj funkciji da donosi zakone ne sme imati nikakvih pravnih ograničenja: njegova volja, to je pravni poredak. Međutim, Hobs nakon toga utvrđuje da suverena čini legitimnim njegova moć i da je on suveren samo dotle dokle je moćan. Na drugoj strani, sasvim suprotno stavu da građani prema suverenu nemaju nikakvih prava, a kamoli prava da ne poslušaju njegovu zapovest, Hobs utvrđuje kako pojedinci mogu sasvim legalno da se odupru suverenu, pa i da ga svrgnu. Ukoliko bi se čvrsto držali Hobsovog i našeg zaključka da je suverena vlast neograničena, onda nikako ne bi mogli objasniti otkuda Hobs izvodi pravo građana da svrgnu suverenu vlast. Do sada je Hobs tvrdio kako je suverena vlast neograničena; sada ispada kako se njoj neka ograničenja ipak mogu postaviti. Da bi ovu protivurečnost mogli objasniti, bolje je da Hobsovu teoriju suvereniteta ne shvatimo isključivo kao pravnu teoriju, već i kao političku.66 Za Hobsa, svaki ugovor zaključen u prirodnom stanju apsolutno je neobavezan. Jer prirodno stanje je rat svih protiv sviju (bellum omnium in omnes), prilikom čega nema nikakvih garancija da će se ugovor poštovati. Razlog nepoštovanja je u tome što u prirodnom stanju nema neke sile koja bi taj ugovor mogla da garantuje; pošto nema nikakve sile, ljudima ostaju samo prazne reči, pa Hobs kaže: "Covenants without swords, are but words". Sklopiti neki sporazum i pri tom se osloniti samo na reči, za Hobsa je najveća ludost. "Jer onaj što je prvi 66Ovakvo stanovište među našim autorima uočava jedino Lidija R. Basta u svojoj knjizi Politika u granicama prava, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije i Institut za uporedno pravo, Beograd, 1984. Ona kaže: "Bavljenje problemom suverenosti kao pretežno pravnom, a ne političkom činjenicom preovladavalo je sve do radikalnog zaokreta koji je u tom pogledu učinio Hobs, kada je ukazao na do tada nedovoljno uočeno ishodište - na moć kao temelj najviše, vrhovne vlasti, a pojmu suverenosti dao prevashodno političko značenje." (s. 42.) Od stranih autora ovo tumačenje zastupa J. W. Gough u knjizi John Locke's political philosophy, Oxford, 1968; prema Lidija R. Basta, Politika u granicama prava.

26

ispunio [ugovor; op. D. P.] nema nikakve sigurnosti da će zatim i drugi ispuniti svoju činidbu, pošto je vezanost rečima isuviše slaba da zauzda ljudsku ambiciju, tvrdičluk, jarost i druge strasti, ako nema straha od neke sile koja može da izvrši prinudu, što nije mogućno zamisliti u čisto prirodnom stanju, u kome su svi jednaki i u kome je svaki čovek sudija za opravdanost sopstvenih strahovanja."67 Ukoliko bi se, dakle, desilo da ljudi sklope ugovor bez ikakvih garancija nekog ko je moćniji od njih, taj ugovor bi se vrlo brzo raspao. Otud sledi da samo sila, koja garantuje izvršenje ugovora, može biti dovoljna garancija da će se ugovor zaista izvršiti. Hobs je, dakle, jasan u svom stavu da ono što ljude drži zajedno, po sklopljenom ugovoru, nije uzajamno poverenje, solidarnost, ljubav jednih ljudi prema drugima ili kakva slična emocionalna veza. To je samo moć koju ima suveren. Pošto smatra da kod ljudi ne postoje nikakva moralna ili druga socijalna osećanja koja bi ih mimo suverene vlasti i njene moći mogla spajati i držati zajedno, već da kod ljudi postoji isključivo egoistični naboji koji ih razdvajaju, za Hobsa je zajednički život ljudi bio mogućan jedino u državi i posredstvom države. Drugim rečima, ljudi u zajednici mogu mirno da žive isključivo pod pravnim regulativama koje propisuje suveren. Jedini mogući odnosi koji donose mir su pravni odnosi. I kao što iza svakog prava stoji neka sila, ove pravne odnose ne možemo razumeti nikako drugačije osim kao one odnose iza kojih neka sila stoji. Eto zašto je Hobs suverenu dao toliko veliku moć s kojom bi se, u svakom trenutku, mogle obuzdati sve ljudske strasti i ljudski egoizam, koji bi mogao da ugrozi stabilnost države. Da pojam moći predstavlja supstancu suverene vlasti kod Hobsa, govori nam onaj slučaj koji nam pokazuje u kom slučaju suverena vlast prestaje da bude suverena. Budući da samo onaj ko poseduje moć može obezbediti izvršenje ugovora, sleduje da je suveren legitiman samo dotle dokle ima dovoljno moći da sprovođenje tog ugovora garantuje. Iz ovakve postavke, gde je, zapravo, suveren poistovećen sa silom, izlazi jedan važan zaključak. Suveren je suveren samo dokle je moćan; čim je neko moćniji od njega i čim tu svoju moć protiv njega upotrebi, dotadašnji suveren prestaje to da bude.68


68Evo tri Hobsova citata koji to nedvosmisleno potvrđuju: "Treba razumeti da obaveza podanika prema suverenu traje samo dotle dok traje moć kojom je on u stanju da ih štiti, i ne duže." (Hobs, Levijatan, s. 223.); zatim: "A ko smatra da je suverenova vlast suviše velika, pa želi da je smanji, taj mora da se sam potčini nekoj vlasti koja može da je ograniči, a to znači nekoj većoj vlasti." (Hobs, Levijatan, s. 212.); i na kraju: "Prema tome je jasno, da svaki suveren, bio on čovek, neko telo, ili sud, po pravu ima moć nad svakim pojedinačnim građaninom, kao što je ima svaki građanim nad samim sobom, van građanskog društva, da je ta moć najviša i apsolutna i ograničena samo snagom i silom suverena samog i s ničim drugim na svetu. Ako ta mo treba da bude ograničena, ona to može biti samo od neke veće sile. Jer onaj ko želi da je ograniči mora da ima neku veću mo od onoga koga želi da ograniči." (De Cive, VI, 18.)

27

Tako stoje stvari sa legitimitetom suverena. Iz onoga što smo izložili već se može nazreti kako Hobs suverenu vlast u faktičkom smislu ipak vidi ograničenom. Ali pre nego što bilo šta zaključimo, pogledajmo šta još Hobs kaže o pravu (ili slobodi) građana na otpor suverenu. Hobs ima dva shvatanja slobode. Prvo, po kome podanik ima slobodu da se kreće u onim granicama u kojima suveren zakonima nije ništa regulisao (vidi s. ). Dok za prvo shvatanje ne nalazi nikakav prikladan termin; za drugo shvatanje Hobs kaže da se radi o "istinskoj" slobodi.69 Ta "istinska" sloboda sastoji se u sledećem. U nekim slučajevima čovek ima prava da se i pored volje suverena odupre njegovoj zapovesti. Dok je sa prvim shvatanjem slobode bio slučaj da čovek ima onoliko prostora za samovoljno delanje koliko mu suveren svojim ćutanjem omogući, za "istinsku" slobodu važi da ona postoji u onim slučajevima gde čovek može da odbije da sprovede volju suverena. Koji su to slučajevi? Na prvom mestu, to je slučaj kada je čoveku ugrožen život. Pravo na samoodržanje čoveka (self-preservation) kod Hobsa je nepovredivo.70 Pravo na čovekov život nema čak ni suveren, jednostavno stoga što mu čovek to pravo nije preneo. On smatra da sva prava koja čovek ugovorom ne prenosi ostaju kod čoveka; drugim rečima, bez važnosti su svi sporazumi koji određuju da čovek neće braniti sopstveno telo. Još je zanimljivije drugo Hobsovo stanovište gde on utvrđuje slučaj kada se jedna grupa ljudi može suprotstaviti suverenu. "Ali u slučaju da se veliki broj ljudi zajedno već odupro suverenoj vlasti ili izvršio kakav težak zločin za koji svaki očekuje kaznu, postavlja se pitanje: da li oni onda nemaju slobodu da se udruže, pomognu i brane jedan drugog? Svakako da takvu slobodu imaju, jer oni samo brane svoje živote, što mogu krivci da čine isto kao i nevini".71 Prvo što ovde pada u oči jeste da postoje najmanje dva osnova pomoću kojih je Hobs mogao da obori ovo pravo na otpor. Prvi osnov je da civilno društvo nema nikakvih subjektivnih prava prema suverenu, a drugi da suveren ne može činiti nepravo. Na ovom mestu uočljivo je Hobsovo potpuno razilaženje sa sopstvenim stavovima povodom subjektiviteta naroda i civilnog društva. Pogledajmo kako je Hobs ipustio da upotrebi oba ova osnova da negira pravo na otpor. Pokazali smo kako Hobs narod shvata kao jednu korporaciju čija je volja oličena u ličnosti suverena (vidi s. ). S druge strane, civilno društvo, iako postoji, nema nikakvih funkcija u onom smislu u kome može ograničiti suverenovu vlast. Građanska neposlušnost, što je tradicija civilnog društva, kod Hobsa je nešto nepojmljivo. Ipak, Hobs utvrđuje pravo građana na otpor suverenoj vlasti i time faktički ograničava suverenu vlast.


70Hobs, Levijatan, s. 218-221.


28

Drugo, ako bi neka privatna osoba pokušala da povredi čovekovo pravo na život, ona bi činila jedan nepravni akt. Međutim, to isto ne može se reći i za suverena, jer suveren ne može da učini nikakvu nepravdu ili nepravni akt: sve njegove radnje su pravedne i pravno utemeljene. Hobs kaže: "Sovereign can do no wrong". Ako suveren ne može da učini ništa nepravedno i nelegalno, otkuda onda Hobs izvodi pravo građana na otpor suverenu? Ako je suverenova volja pravo, onda bi bilo teško pretpostaviti da bi mogao postojati takav suveren koji bi u svojoj volji našao mesta za sopstveno legalno ograničenje tako što bi dobrovoljno dao pojedincima pravo da mu se odupru. Možda bi bilo logično zamišljati neko ograničenje suverena koje je van njega, ali bi teško bilo zamisliti da to ograničenje proizilazi lično iz njegove volje. Hobs, dakle, nije odbacio pravo na otpor suverenu, iako je u okviru sopstvenog teorijskog sistema imao dva jaka osnova da to učini. Ako stvari ostavimo ovakve kakve jesu, nećemo moći zaključiti ništa drugo do da je Hobs u svojoj teorijskoj matrici napravio mesta za jednu konfuziju. Da li je moguće da je jedan takav koherentni teoretičar suverenosti toliko pogrešio u razumevanju njene suštine da je išao obrnuto od onih stavova koje je sam zastupao? Da bi ovaj problem razrešili, pogledajmo najpre kakve je prirode Hobsovo pravo na otpor. Ako bi se uzelo da Hobs ovo pravo shvata kao pravo koje proizilazi iz nekog zakona ili suverenove volje, to bi dalje značilo da on povodom jednog istog slučaja, dvojici subjekata u državi daje legitimno pravo na različita rešenja. Ali time bi pravna logika u Hobsovom sistemu bila dovodena u pitanje. Jer, pravo je pozvano da reši sukob između različitih volja. Da bi se to moglo, pravni sistem mora biti tako organizovan da povodom jednog slučaja nudi samo jedno rešenje. U svakom drugom slučaju nastaće pravna konfuzija. Ako bi ovaj problem posmatrali isključivo sa pravnog stanovišta, došli bi do jedne tako zamršene situacije iz koje se nikako ne bi mogli izvući. Ona nastaje u onom slučaju kada Hobs kaže da suveren ima puno pravo da nešto zapovedi, a podanik puno pravo da tu istu zapovest odbije. To znači da Hobs podrazumeva postojanje konflikta prava u državi, preciznije rečeno - konflikta pravnih normi. A tamo gde ima konflikta pravnih normi, nema suverene vlasti, pa ni državnog jedinstva. Jer suverena vlast može postojati samo tamo gde je zakonodavna funkcija u rukama jednog državnog organa koji ima pravo da tu svoju zakonodavnu funkciju vrši (propisujući pravni poredak), a da mu se niko drugi (bilo državni organ, bilo podanik) u tu njegovu funkciju ne meša. čim bi se neko u tu njegovu funkciju umešao, državno jedinstvo bi nestalo i ta vlast više ne bi bila suverena. Istog časa, i država bi se morala raspasti, jer bez suverenosti nema države. Ali, do ovakvog rezultata dolazi se samo kada se ovaj problem posmatra iz pravnog ugla. Da bi se ovaj problem razrešio, bolje je stvari posmatrati iz faktičkog ugla, a ne pravnog. Kada se stvari posmatraju iz takvog ugla, dolazi se do drugačijih rezultata. Faktički posmatrano, oba Hobsova tumačenja slobode svode se na jedno: kod Hobsa, sloboda je pravo. Ali, iako i jedna i druga vrsta slobode

29

nominalno spadaju u pravo, između ova dva slučaja ima suštinske razlike. Sloboda, odnosno pravo, koje se temelji na ćutanju zakona koje je doneo suveren, jeste pravo koje proizilazi iz pravnog sistema; rečju, ono je u skladu sa voljom suverena kao pravnom voljom. Ono drugo pravo, koje Hobs vezuje za slobodu čoveka ili grupe ljudi da se zajedno udruže protiv suverena, nije pravo u skladu sa voljom suverena. Nijedan suveren ne može imati takvu volju kojom bi želeo samog sebe da sruši. Dok prvo proizilazi iz pravnog sistema, drugo "pravo" otud ne proizilazi. Prvo pravo je posledica ćutanja zakona, i otud se može reći da je ono pravno valjano. Pravo na otpor, medjutim, nije legalno utemeljeno; ako bi ga uopšte mogli nazvati pravom - ono je jedno faktičko pravo. Šta se iz ovih Hobsovim razmatranja da zaključiti? Najpre to da se u centar vlasti postavlja moć. To je jedan značajan otklon u odnosu na tradicionalnu političku filozofiju. Na to nam ukazuje Leo štraus (Leo Strauss) u svom tekstu "The spirit of Hobbes's political philosophy". štrausovo je odlično zapažanje kako kod Hobsa suveren nije suveren zbog svoje mudrosti, već zbog toga što je moćan. "To dalje vodi do zaključaka da je zapovest ili volja, a ne racionalno promišljanje, srž suvereniteta, kao i da zakoni postaju zakoni, ne na osnovu istine i razuma, već vlasti same."72 Ukoliko se ovakvo tumačenje prihvati kao tačno, onda to dovodi do novog shvatanja političke vlasti i niza posledica koje otvaraju sasvim nove probleme i nova pitanja od onih što smo ih razmatrali za vreme vladavine filozofije Grka. Jedna od posledica ovakvog shvatanja vlasti je i to da je suverena vlast uvek potencijalno ograničena. Kod Hobsa je neograničenost vlasti suverena moguća samo ukoliko se ona posmatra sa pravnog stanovišta. Pravno gledano, državna vlast je sasvim neograničena. Ona je najviša, ne čini nepravdu ni nepravo, pa po pravnom osnovu, ona je sasvim bezbedna i sigurna. Niko se u državi ne može pozivati na pravo i time ograničiti suverenu vlast. Ali Hobs uočava jedan drugi problem. To je problem faktičkih odnosa u državi. Iako je na prvom mestu odnose u državi video kao pravne, on razume da su, u krajnjoj instanci, odnosi u državi, zapravo, faktički odnosi - odnosno, odnosi moći. Zbog toga Hobs tačno ocenjuje kako je supstanca suverenovog prava da zapoveda njegova moć i kako odnosi u državi, na kraju, zavise od odnosa moći, a ne od pravnih odnosa. Pravno osloboditi suverena svih prepreka je ono što Hobs želi da postigne svojom teorijom suvereniteta. Ali kako ga osloboditi političkih prepreka? To je pitanje na koje Hobs nije mogao da nađe odgovor, jer rešenje koje bi suverena faktički učinilo neograničenim, jednostavno rečeno - ne postoji. Suveren, ukoliko je njegova moć ogromna, može za izvesno vreme biti i faktički neograničen jer mu moć to obezbeđuje. Ali kada je u čovekovim rukama, moć je jedna nestabilna kategorija; on je danas može imati mnogo, a sutra mu može nedostajati. Da zaključimo, ako se suverena vlast posmatra sa čisto pravnog stanovišta, ona jeste 72Leo Štraus, "The spirit of Hobbes's political philosophy" (u Hobbes studies), s. 17.

30

neograničena; ukoliko se, međutim, stvari gledaju iz faktičkog ugla, suverena vlast je uvek potencijalno ograničena.

31

Glava V.

REKAPITULACIJA HOBSOVE TEORIJE SUVERENOSTI

Ukoliko Hobsovu misao smestimo u jedan širi teorijski kontekst pokazuje se da ona spada u teorijske matrice novog veka koje su za centar analize uzimale probleme države, legitimiteta, političke obligacije i stabilnog poretka. Taj kurs mišljenja počeo je da se stvara još u XVI veku sa Makijavelijem. Najglobalnije rečeno, Hobs spada u školu racionalnog prirodnog prava koja je državu vratila čoveku. Sa Hobsom je bilo već sasvim jasno da od teokratske teorije države više ništa nije ostalo. Prema teokratskoj teoriji, poreklo države se tražilo van države same; prema prirodno pravnoj školi, ono se moralo tražiti u samoj državi, odnosno u ljudima koji je stvaraju, a ne van nje. Međutim, racionalno prirodno pravo, koje je smenilo teokratsko shvatanje države, odmah se samo razgranalo u dva smera. Jedan smer koji je vukao ka afirmaciji civilnog društva i ograničenju moći države (Lok), i drugi, koji je vukao ka afirmaciji državne moći i negaciji subjektivizma civilnoga društva (Hobs). Onaj prvi vodio je ka konstitucionalizmu, a onaj drugi ka apsolutizmu.73 Kako danas vidimo, izgleda da je ovaj prvi pravac preovladao u organizaciji savremene države. Ali, iako se Hobsova politička geometrija ne može uzeti u celosti za objašnjenje savremene države i moderne politike, tri su elementa u njegovom određenju suvereniteta koji ostaju relevantni za objašnjenje strukture savremene države i moderne politike. Prvo, to je shvatanje da je suverena vlast pravno neograničena; drugo, da volja suverene vlasti važi kao zapovest, prilikom čega ona obavezuje bez obzira na volju onih koji je izvršavaju; i treće, da se u krajnjoj instanci, svaka suverena vlast faktički uvek legitimiše svojom moći. Što se tiče prva dva elementa, koja smo mi detaljno analizirali u glavi II i III, danas u političkoj teoriji postoji spor oko toga da li se njima još uvek može objašnjavati savremena država ili ne. U modernoj teoriji federalizma, teoriji komunitarizma, kao i u pluralističkim i konsocijativističkim političkim teorijama, danas sve više preovladava mišljenje da savremena država, koja se uspostavila na zapadu u poslednjih 50 godina, u značajnoj meri menja klasičan koncept suvereniteta koji je tokom XVII i XVIII veka uspostavljen od strane Hobsa i ostalih teoretičara. Ali, iako načelo pravno neograničene vlasti i princip da zakon važi kao zapovest sve više bivaju zamenjivani nekim drugim konceptima, ostaje izvesno da oni još uvek imaju aktuelnost u onim "savremenim" državama koje su tek izašle iz jednog "prirodnog" stanja, ili se još uvek u njemu nalaze. Treći Hobsov elemenat suverenosti (o tome kako je suverena vlast uvek faktički ograničena), vidimo kao najveći domet njegove teorije. Kao što smo na 73Milan Podunavac i Milan Mati , Politički sistem, Institut za političke studije, Beograd, 1994, s. 114.

32

samom početku rekli (vidi s. ), Hobs je smatrao da su pravni odnosi za postizanje državnog jedinstva idealni odnosi. On je dobro uočio da se, s pravnog stanovišta posmatrano, državno jedinstvo ili državni integritet postiže jedino tako što će se jedna vlast učiniti suverenom. Zapovest, poslušnost, hijerahija, nadređenost i podređenost, sve su to ključne formule za održavanje suverene vlasti i pravnih odnosa u državi. Koliko god Hobs na ovom mestu bio u pravu, on je u sledećem pogrešio: pravni odnosi nisu jedini odnosi koji garantuju državno jedinstvo. Da bi država opstala, pored toga što u sebi mora imati pravnog, ona mora imati i moralnog jedinstva. Jer, država nije samo korporacija, kao što je mislio Hobs; ona je, u isto vreme, i zajednica. Na istu stvar ukazuje nam i profesor Kraford B. Mekferson (Crawford B. Macpherson).74 On smatra da je Hobs napravio težak previd kada je društvo shvatio isključivo kao skup rascepkanih individua između kojih je moguće uspostaviti pravne odnose kao jedino moguće. Hobs, međutim, često zanemaruje da odnosi između ljudi nisu samo pravni, već da u društvu postoje i razni oblici emocionalnih ili vaninstitucionalnih odnosa koji su isto tako važni. Za takve odnose mogu se uzeti klasni ili nacionalni odnosi, na primer. To su odnosi koji državi daju ono moralno jedinstvo koje se odupire smeštanju u pravne norme. Hobs je prevideo naciju i klasu kao posebne društvene grupe koje svojim ideologijama i homogenom strukturom čine onaj integrativni faktor koji, paralelno uz pravne norme, daje državi potrebni integritet. Zato je i zaključio kako je samo bezuslovna zapovest suverena dobra osnova na kojoj počiva državno jedinstvo. Ali, istorija je dosta puta pokazala kako jedna država može biti integrisana ne oslanjajući se isključivo na pravne norme. Moralno jedinstvo je često bilo presudnije od pravnih odnosa da se neka državna zajednica stvori ili čuva svoju stabilnost. Na drugoj strani, država se može raspasti čak i kada je pravni sistem u njoj doveden do savršenstva. Da je Hobs sebe na vreme korigovao i da pravne odnose nije u državi video kao jedine, pokazuje nam to što je u svojoj teoriji ostavio prostora za faktičko ograničenje suverenove moći. Svojom tezom da legitimitet suverena čini njegova moć, a ne podvrgnutost pravnom sistemu, Hobs je duboko ušao u prirodu moderne politike. Jer, kada Hobs kaže da srž suvereniteta čini moć, on ne kazuje ništa drugo do to da državom vlada onaj koji je faktički najjači. Mi možemo izmišljati različite načine pomoću kojih bi mogli meriti moć onoga koji je u državi najjači, uz pomoć kojih mu možemo omogućiti da dođe na mesto suverena u jednoj državi75, ali ono što ovde treba istaći je sledeće: nema te legalne procedure, ili tog pravnog osnova po kome suveren i država nastaje i nestaje. Suveren i država nastaju faktičkim, a ne

74C. B. Macpherson Politička teorija posjedinčkog individualizma, školska knjiga, Zagreb, 1981, s. 78-80.

75Uostalom to je činio i Hobs. On sam je podrazumevao da se do suverene vlasti može do i na dva načina: ustanovljenjem i sticanjem. Levijatan, s. 180.

33

pravnim putem. U modernoj istoriji ne može se naći primera da je neka država nastala na osnovu unapred utvrđenih pravnih i zakonskih procedura.76 Zato, isto kao što država i suverena vlast nastaju, tako se oni moraju raspasti: država nastaje i nestaje u krvi i uz pomoć mača. Ono što kod Hobsa stoji kao važan elemenat suverenosti jeste to da svoje pravo na vladanje suveren izvodi iz svoje moći, a ne iz prava ili morala. Da li će u jednoj državi biti suverena ova ili ona društvena grupa, ovaj ili onaj pojedinac, zavisi od toga koliko su te grupe, ili ti pojedinci, moćni. U periodu od XVI do XIX veka, ta se moć merila na bojnom polju: polagači na pravo da suvereno vladaju su ratovali, i ko bi u tom ratu pobedio, taj bi iz njega izlazio kao suveren. Danas se ta moć meri na izborima, mirnim putem: ko pobedi na izborima, taj ima pravo da "suvereno" vlada. Ali isto tako, kako je to pravo zadobio, tako ga isto može izgubiti čim se na narednim izborima bude videlo da više nije tako moćan.

76To je mogu e samo u slučaju konfederalne države, prilikom čega njenom nastanku prethodi jedan pravni posao (zaključivanje ugovora). Ali, konfederacija nije država; ona je jedan ugovorni odnos između više država.

34

KORIŠĆENA LITERATURA 1. Basta, R., Lidija, Politika u granicama prava, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije i Institut za uporedno pravo, Beograd, 1984. 2. Bluhm T. William, Theories of political system, Prentice - Hall, inc., New york, 1971. 3. Ebenstain W. & Ebenstain O. Alan, Great political thinkers: Plato to present, Holt, Reinhart and Winston, Inc., 1991. 4. Hinsley, F. H., Sovereignity, University press, Cambridge, 1986. 5. Hobbes, Thomas, De Cive, Appleton - Century - Crofts, Inc., New york, 1949. 6. Hobs, Tomas, Levijatan I - II, Gradina, Niš, 1991. 7. King, Preston, The ideology of order: A comparative analysis of Jean Bodin and Thomas Hobbes, George Allen & Unwin ltd., London, 1974. 8. Jones W. T., Masters of political thought, Volume two: Machiavelli to Bentam, Houghton Mifflin Companny, Boston, 1968. 9. Jovanović, Slobodan, Država, BIGZ, Beograd, 1990. 10. Matić, Milan i Podunavac, Milan: Politički sistem, Institut za političke studije, Beograd, 1994. 11. Mekferson, Džon, Politička teorija posesivnog individualizma, školska knjiga, Zagreb, 1978. 12. Plamenatz, John, A man and society: Volume one, Longman, Newyork, 1963. 13. Različiti autori, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993. 14. Različiti autori, Enciklopedijski rečnik političke filozofije, Knjižara Zorana Stojanovića, Sremski karlovci, 1993. 15. Različiti autori [Ed. Brown, K. C.], Hobbes studies, Basil Blackwell, Oxford, 1965. 16. Sabine, H. George, A history of political theory, Dryden Press, Illinois, 1973.

Documents

UNIVERZITET U BEOGRADU - Policy.hunasledno pravo spada u korpus privatnih prava, lokalne starešine su svojstvo vladanja shvatili kao privatno pravo koje im niko, pa ni kralj, nije