m^URK

SISTIĆ

eDvarD karoeyistorijskikoreninesvrstavanja

Marksističke studije

Uređivački odbor

M iroslav Pečujlić (predsednik), Zvonko Damjanović, Trpe Jakovlevski, M iladin K orać, Milan Kučan, Vjekoslav Mikecin, Miloš Nikolić, N ajdan Pašić,Vojo Rakić, Z oran Vidaković, David Atlagić (glavni urednik)

Edvard Kardelj

Istorijski koreni nesvrstavanja

Izdavački centar »Komunist« Beograd, 1975.

Istorijski koreni nesvrstavanja*

Vreme posle drugog svetskog rata donelo je svetskoj društvenoj zajednici jednu, na prvi pogled novu pojavu koju poznajemo pod imenom politika ili pokret nesvr­stavanja. Kažem — na prvi pogled novu pojavu zato što je ona nova više po složenijoj društvenoj strukturi i intenzitetu akcije sa kojom se pojavila na svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni nego po svojim društveno- -istorijskim korenima.

0 pojmu nesvrstavanja

Kao više ili manje ujedinjena akciona snaga, pokret nesvrstavanja je nastao u vrerae hladnog rata. Pojavio se tada kao otpor blokovskoj podeli sveta i blokovskom razvrstavanju, po čemu je i dobio svoje ime. Zbog toga imena, kojim se ne izražava celovitost istorijskog značaja1 uloge te pojave, taj pokret se često tumači kao prosta reakcija na blokovsku podelu sveta i dominantnu ulogu blokova u svetu, to jest isključivo kao jedna od posledica posleratnog razvoja u međunarodnim odnosima. Pokret nesvrstavanja, svakako, jeste i to. Ali on je istovremeno i izraz jedne mnogo dugoročnije društveno-istorijske

• Referat Edvarda Kardelja na Naučnoj konferenciji povodom 30. godišnjice završetka drugog svetskog rata: »Snage i putevi rata i mira«, održanoj u Zagrebu od 8. do 13. septembra 1975. godine.

5

tendencije savrem enog čovečanstva koja se nije rodila tek posle drugog svetskog rata. N aprotiv, može se reći da je ona već bila među onim odlučujućim faktorim a koji su samom razvoju drugog svetskog rata, odnosno unutarnjem odnosu snaga u njemu, u sve većoj meri nastojali da nam etnu, a u znatnoj meri su i uspevali da nam etnu, oslobodilački, progresivni i demokratski karakter. Reč je o najšire prisutnoj težnji naroda i nji­hovoj aktivnoj borbi da postignu punu nacionalnu slobodu i da obezbede pravo da se u toj slobodi društveno razvijaju saglasno svom vlastitom izboru, da ne budu ili da prestanu da budu ekonom ski i politički privesak velikih svetskih sila, odnosno centara vojno-političke i ekonom ske moći, da se u tom procesu obezbede od spoljne dom inacije i eksploatacije i da sa tih pozicija mogu da utiču na razvoj m eđunarodnih odnosa. Drugim rečima, te i takve tendencije, koje su danas jedna od osnova politike nesvrstavanja, nisu bile samo posledice, već i uzrok i pokretačka snaga takvog razvoja drugog svetskog rata. U tom smislu pokret nesvrstavanja značio je uvek više, a ne samo politiku suprotstavljanja blokov­skoj podeli sveta, a još m anje neutralnost, odnosno pragm atističko traženje neke ekvidistancije između bloko­va, iako je kod nekih nesvrstanih zemalja i takva politika u većoj ili manjoj meri dolazila do izražaja.

Često se za pokret nesvrstavanja upotrebljava i pojam »treći svet«. A ko se pod tim pojm om podrazum eva celo- vitost društveno-istorijske uloge pokreta nesvrstavanja, onda su, naravno, za političku praksu upotrebljiva oba ta naziva. Ali, upotrebom pojm a »treći svet« ponekad se različito tum ači i sužava upravo ta društveno-istorijska uloga nesvrstanih zemalja.

6

Pojmom »treći svet«, kad ga identifikuju sa pojmom nesvrstavanja, neki potencirano tretiraju pokret nesvr­stavanja isključivo ili pretežno kao antitezu blokova. Takvo sužavanje uloge pokreta nesvrstavanja svelo bi njegovu politiku na nekakvu političku konfrontaciju sa zemljama u blokovima, odnosno sa vodećim silama tih blokova, i to na jednoj besprincipijelnoj osnovi, bez obzira na konkretnu ulogu koju u svakom pojedinačnom slučaju progresivnog istorijskog zbivanja vrše blokovi, odnosno pojedine zemlje koje njima pripadaju.

Bitna karakteristika pokreta nesvrstanih zemalja je, svakako, u tome da se one jedinstveno, sa većim ili manjim intenzitetom — što zavisi od njihovog međuna­rodnog položaja, snaga pritisaka spolja kojima su te zemlje izložene, njihove unutrašnje društvene, odnosno klasne strukture i slično — suprotstavljaju blokovskoj podeli sveta i pritiscima da same budu svrstane u blo­kove. Međutim, takav stav ne proizlazi iz neke apriorne konfrontacije sa protagonistima blokova ili iz njihovog jednakog i jedinstvenog odnosa prema ideologiji jednog ili drugog bloka, već iz saznanja da globalna blokovska podela sveta ne može da bude takav izlaz iz suprotnosti savremenog sveta koji bi otvorio perspektivu demokra­tizacije međunarodnih odnosa za koju se bore nesvrstane zemlje. I upravo zbog toga što nisu u nekoj apriornoj ili besprincipno neutralističkoj konfrontaciji sa bloko­vima, nesvrstane zemlje u svojoj velikoj većini nisu meha­nički izjednačavale ulogu pojedinih blokovskih zemalja u pojedinim svetskim zbivanjima, već su je ocenjivale prema njihovim konkretnim postupcima u svakom poje­dinačnom slučaju. Time su nesvrstane zemlje uspevale da ostvare i da održavaju visok stepen jedinstva u borbi

7

za svoje zajedničke ciljeve, bez obzira na razlike u društ- veno-ekonom skom i političkom sistemu tih zemalja i bez obzira na intenzitet njihovog učestvovanja u akciji nesvrstanih zemalja.

S druge strane, pojam »treći svet« se često tumači kao zajednički naziv za zemlje u razvoju i za svu onu ekonom sku i političku problem atiku koja se odnosi na interese tih zemalja, pa se onda takva sadržina toga pojma identifikuje sa pojm om pokreta nesvrstavanja. Očito je da se tako interpretiran pojam »treći svet« ne može identifikovati sa celovitošću sadržine i uloge pokreta nesvrstavanja. Rešavanje problem atike neravnomernog ekonom skog razvoja u svetu, a pre svega problematike nedovoljno razvijenih zemalja, svakako, jeste jedan od glavnih izvora i ciljeva pokreta nesvrstavanja. I to pre svega zato što se problemi te vrste ne mogu rešavati izvan procesa dubljih izmena u celokupnom svetskom sistemu ekonom skih i političkih odnosa među narodim a i izvan dubljih društveno-ekonom skih promena u tim odnosim a. Ali pokret nesvrstavanja ne izražava samo takve interese i potrebe naroda. N aprotiv, svojom bor­bom za nezavisnost i ravnopravnost naroda u međuna­rodnim odnosim a, za njihovu bezbednost i mir, za miroljubivu koegzistenciju među narodim a i njihovu aktivnu međusobnu saradnju na osnovama ravnoprav­nosti i ravnopravnog uvažavanja njihovih interesa, pokret nesvrstavanja je duboko angažovan u svim oblastim a m eđunarodnih odnosa i, u stvari, imajući u vidu opštedruštvenu neophodnost te borbe, izraz je tih opštih realnih dugoročnih istorijskih interesa svih naroda, onih van blokova i onih u blokovima. Zato nije nim alo slučajno što se poslednjih godina i niz razvijenijih,

pa čak i veoma razvijenih zemalja u većoj ili manjoj meri priključuje aktivnosti nesvrstanih zemalja ili se u većoj ili manjoj meri identifikuje sa ciljevima te aktiv­nosti.

Ukratko rečeno, ma kakva imena davali istorijskoj pojavi koju nazivamo pokretom ili politikom nesvrsta- vanja, njenu pravu suštinu, snagu i istrajnost sa kojima se pojavila na savremenoj ekonomskoj, političkoj i društvenoj sceni čovečanstva moguće je razumeti samo ako se ima u vidu celovitost društveno-istorijskih korena i funkcija te velike svetske snage, kao i celovitost njenih težnji, interesa i ciljeva.

Svetska antiimperijalistička revolucija naroda

Pokušaj fašističkog imperijalizma u Evropi i Aziji da drugim svetskim ratom nametne čovečanstvu novi impe­rijalistički rat tipa prvog svetskog rata, to jest rat za novu podelu sveta, ne samo što nije uspeo, već se u samom svom toku u sve većoj meri pretvarao u svoju suprotnost — u rat za oslobođenje naroda, demokrati­zaciju međunarodnih odnosa i društveni progres uopšte. Dakako, bilo bi više nego nerealno tvrditi da tok i re­zultati drugog svetskog rata ne sadrže u sebi veoma snažan, a ponekad čak i dominantan uticaj snaga koje su nametale rešenja sa pozicija održavanja imperija­lističkih odnosa, neokolonijalizma i drugih oblika domi­nacije nad narodima, što je rezultat odnosa moći društve­nih snaga koje su bile aktivni faktori u tom ratu. Ali, krupne pozitivne promene koje su se zbile u toku rata

9

i posle njega u m eđunarodnim odnosima i u mnogim oblastim a društvenog života takvog su karaktera i značaja d a se s pravom može reći da je čovečanstvo zakoračilo u novo doba svoje istorije.

Pre svega, ne samo fašistički imperijalizam, već ni ostale tradicionalno vodeće imperijalističke klase kapi­talističkog sveta nisu više mogle da nam etnu svoju političku hegemoniju samom toku rata i njegovim rezultatim a u onoj meri u kojoj su to mogle da čine u prvom svetskom ratu. Taj uticaj je, doduše, bio i još uvek je snažno izražen, pogotovo u pojedinim mirovnim aranžm anim a i ugovorim a, ali više nije neograničen. Jer na tok, karakter i rezultate drugog svetskog rata u sve većoj meri počeli su da utiču antiimperijalističke snage uopšte i socijalističke posebno, kao i jačanje dem okratske društvene svesti u svim zemljama.

M eđu najvažnije faktore te vrste, svakako, spada jedna pojava koja nije nova po svojoj sadržini, ali je postala nova po intenzitetu svog ispoljavanja u toku i neposredno posle drugog svetskog rata. Reč je o jednom tako snažnom talasu emancipacije naroda koji možemo nazvati pravom svetskom antiimperijalističkom revo­lucijom naroda za njihovo oslobođenje i za njihovu ekonom sku i političku nezavisnost. N arodi ne samo da nisu hteli da budu pasivan objekt nekih svetskih pre- raspodela, već su jače nego ikada ranije postavili na dnevni red istorije probleme likvidacije ekonom ske i političke zavisnosti i hegemonije svake vrste. Mnogi narodnooslobodilački i drugi narodnorevolucionarni pokreti u kolonijam a i zavisnim zemljama ušli su u borbu tokom drugog svetskog rata radi sopstvenog oslobođenja, a ne za odbranu svojih kolonijalnih gospodara. Drugi

10

su tu istu borbu produžavali i dovodili do pobede u godinama nakon tog rata. Time je njihov rat protiv fašističkog imperijalizma bio prožet antikolonijalnom i progresivnom demokratskom i socijalnom akcijom. Za nepunih trideset godina srušen je sistem velikodržav- nih imperija koji je bio izgrađivan nekoliko stotina godina.

Nove nezavisne zemlje su nastale kao krajnji rezultat borbe koja je tekla nezavisno od promenljivog kursa kojim su se kretali odnosi između razvijenih zemalja, a posebno velikih sila, u predvečerje i u toku drugog svet- skog rata. Kada su se te zemlje pojavile kao nezavisni akteri u svetskim zbivanjima, novi odnosi između velikih sila i između razvijenih zemalja bili su već formirani. One su zatekle stanje u svetu u kojem su morale da odrede svoje ponašanje imajući u vidu i svoje neposredne i svoje trajne i dugoročne političke i ekonomske interese koji su proizlazili iz njihovog opšteg položaja novih, relativno slabih i pre svega ekonomski nedovoljno razvi­jenih zemalja. Isto tako, one su zatekle već formulisane principe međunarodne saradnje i gotovu strukturu nove svetske organizacije, pa im u tim prvim godinama nije preostalo ništa drugo nego da se u te okvire uključe. Me­đutim, sa zatečenim stanjem nove nezavisne zemlje nisu htele niti su mogle da se mire. Tek oslobođene kolonijal­nog ugnjetavanja i drugih vidova eksploatacije i zavisno­sti, zemlje koje se pojavljuju kao takozvani »treći svet« nisu bile spremne da se podvrgnu novim oblicima domi­nacije i hegemonije. Vodeće snage svetske antiimperija- lističke revolucije narodi brzo su shvatile da pobedom saveznika u ratu nisu rešeni najvažniji društveni i među­narodni problemi epohe, a sva posleratna konstelacija.

11

posebno tm urna perspektiva hladnog rata, upućivala je na to da će sam o upornom borbom u novim uslovima ove snage m orati da ostvaruju svoje interese i težnje.

U poredo sa lomljenjem kolonijalnog sistema u Ev­ropi i na drugim kontinentim a raspadali su se, negde brže, negde sporije, i ostaci polukolonijalnih odnosa ekonom ske i političke zavisnosti, što je bilo karakteri­stično, na prim er, za staru Jugoslaviju. A u pojedinim zemljama kao što su K ina, Jugoslavija, Vijetnam i još neke zemlje u drugim delovima sveta iz narodnooslo- bodilačkog rata izrastale su istinski narodne i socijali­stičke revolucije, koje su znatno suzile područje akcije za im perijalističku politiku i ispoljile se kao jedan od značajnih fak tora u razrešavanju svetskih problema i suprotnosti.

Sem toga, originalnošću svoga razvoja te su revolucije pred savremeni svetski socijalizam postavile niz novih pitanja značajnih za dalji razvoj kako samog socijalizma i borbe za socijalizam, kao faktora uspostavljanja naprednijih i dem okratskijih političkih i ekonomskih odnosa među narodim a, tako i u pogledu daljeg razvijanja i produbljavanja dem okratske i humanističke sadržine samih socijalističkih društvenih odnosa. Pored ostalih, reč je i o pitanju karaktera političkih i ekonom skih odnosa među narodim a koji su krenuli putem socijalizma, odnosno m eđu nezavisnim socijalističkim državam a. Prem a tom e, i taj aspekt emancipacije naroda je izvor pokreta nesvrstavanja.

Velika svetska antiim perijalistička revolucija naroda nije izmenila samo političku kartu sveta. Ona je rano počela da ukazuje i sada sve snažnije postavlja na dnevni red ceo niz pitanja sadašnjeg i budućeg razvoja svetskog

12

sistema međunarodnih političkih i ekonomskih odnosa koji je izgradila epoha imperijalizma. M eđunarodna zajednica, kakva i danas, u osnovi, postoji, nastala je integrisanjem sveta uglavnom na odnosima koje je uspostavila epoha agresivnog nacionalizma i imperija­lizma. Kolonijalizam i pravo jačeg u odnosima među narodima odlučujuće su uticali na neravnomeran eko­nomski razvoj pojedinih delova sveta. Samim proklama­cijama političke nezavisnosti naroda taj se sistem ne ukida do kraja. Naprotiv, on nastoji da se zadrži u drugim oblicima i time ostaje place d'armes akcija za održavanje ili uspostavljanje monopolističkih i hegemo- nističkih ekonomskih i političkih pozicija i raznih drugih oblika ekonomskog i političkog potčinjavanja naroda. A iz toga se u savremenom svetu i međunarodnim odno­sima pojavila nova suprotnost — između društvenih, eko­nomskih, političkih i socijalnih potreba politički neza­visnih zemalja koje ne raspolažu dovoljnim sopstvenim sredstvima i uslovima za brži razvoj, i razvijenog dela sveta koji tim sredstvima i uslovima monopolistički raspolaže. A na tom monopolu zasnivaju se novi oblici ekonomske i političke hegemonije nad narodima kao preobraženi vid imperijalističke politike u uslovima »dekoloniziranog« sveta.

Upravo zbog takve svetske raspodele sredstava za proizvodnju i dohotka zemlje u razvoju i pokret nesvr- stavanja produžuju svoju borbu za ekonomsku i političku nezavisnost od hegemonističkih monopola, a istovremeno traže visok stepen demokratske integracije čovečanstva i zajedničke odgovornosti narodi za rešavanje međuna­rodnih pitanja od zajedničkog interesa. Drugim rečima, one se istovremeno bore za promenu onih odnosa u

13

postojećem svetskom sistemu ekonom skih i političkih odnosa među narodim a koji su nastali radi održavanja, jačanja i daljeg razvijanja istorijski stečenih dom inantnih pozicija ekonom ski i politički jačih i razvijenijih zemalja, odnosno njihovih vladajućih klasa.

D oduše, neravnom em ost društvenog i ekonom skog razvoja je jedna od objektivnih zakonitosti u razvoju čovečanstva. Ali, u istorijskim razdobljima nacionalno ograničene privrede, a pogotovo u ranijim epohama, suprotnosti koje su proizlazile iz te neravnomernosti nisu mogle dobiti onu snagu koju dobijaju danas kada je izvršena ogrom na koncentracija sredstava za proizvod­nju i takva centralizacija kapitala u manjem del u sveta da je taj kapital gotovo stekao m onopol nad uslovima i sredstvim a rada i razvoja u ćelom svetu. A taj monopol ne sam o održava ekonom sku zaostalost najvećeg dela sveta, već mu zatvara i svaku perspektivu izlaska iz nje. Već i zbog takve svetske raspodele sredstava za proiz­vodnju i kapitala narodi su danas više nego u svojoj ranijoj istoriji postali uzajam no zavisni, što i čini da ja z između razvijenih i nerazvijenih zemalja proizvodi jednu od kardinalnih svetskih suprotnosti. Obim onoga što se zove zajednički interes čovečanstva se kvantitativno i kvalitativno bitno proširio i izmenio, ali monopolistički i hegemonistički sistem taj interes pretvaraju u sopstveni interes, namećući narodim a stare i nove oblike ekonom ske i političke zavisnosti.

Istovrem eno, međutim , time se koči i napredak samih razvijenih zemalja. Razvoj proizvodnih snaga svakog naroda, naime, u tolikoj meri zavisi od razvoja u ostalom svetu da se više i ne može govoriti o nekim zatvorenim nacionalnim privredam a i nacionalnim inte­

14

resima izvan odgovornosti prema takvim istim interesima drugih naroda. Jaz koji je nastao između razvijenih i nerazvijenih zemalja nije samo faktor koji na ovaj ili onaj način produžuje ekonomsku zavisnost mnogih nerazvijenih zemalja od ekonomski i politički jakih zemalja, već je u isto vreme postao i faktor kočenja razvoja proizvodnih snaga u samim razvijenim zemljama, a time i izvor zaoštravanja ekonomskih i političkih kriza i izvor veoma opasnih suprotnosti koje ugrožavaju svetski mir. I upravo zbog toga taj jaz u našoj epohi ima kvalitativno drukčiji i daleko veći značaj nego što su ga ikada u istoriji čovečanstva imali problemi nerav- nomernog ekonomskog razvoja pojedinih naroda ili raznih delova sveta. Zemlje u razvoju, odnosno pokret nesvrstanih zemalja, zato Izražavaju samo objektivno datu istorijsku neophodnost kada sa velikom odlučnošću postavljaju zahtev da se problemi te vrste moraju rešavati kao problemi globalnog svetskog društva, a ne samo kao problemi svake pojedinačne zemlje. Stoga su svetski ekonomski problemi danas izbili u prvi plan i postepeno potiskuju stari način posmatranja i rešavanja nasleđenih međunarodnih problema.

Snaga te tendencije ne izvire samo iz toga Sto nedo­voljno razvijeni takozvani »treći svet« predstavlja najveći deo sveta, a time i ogromnu političku snagu, već prven­stveno otuda što su i stari oblici ekonomske i političke dominacije nad narodima i ekonomski jaz između razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja postali okovi daljeg progresa u razvoju proizvodnih snaga čovečanstva. Jer u uslovima savremene naučno-tehnološke revolucije, transnacionalne integracije rada i sredstava za proizvod­nju i kvalitativnih promena u strukturi ekonomske

15

razm ene m eđu narodim a svi oblici dominacije nad radnim čovekom i nad narodim a, kao i održavanje takvih ekonom skih odnosa među narodim a koji produbljavaju jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja, moraju da se pojavljuju kao ograničavajući faktor. Prema tome, borba za političko i ekonom sko oslobođenje narodš, za njihovu nezavisnost i ravnopravnost i za novu orijen­taciju u raspodeli svetskih sredstava za proizvodnju i dohotka , koja će obezbediti brži razvoj nedovoljno razvijenih delova sveta, nije više samo interes pojedinih nedovoljno razvijenih zemalja i njihove međusobne solidarnosti ili solidarnosti dem okratskih progresivnih snaga uopšte, već je postala m otorna snaga napretka proizvodnih snaga celokupnog savremenog čovečanstva. Zato realnost te borbe nije toliko u apelovanju na po­litičku m udrost vlada i na hum anizam — mada i moralni i politički faktori danas imaju sve veću ulogu u svetu — već pre svega u činjenici da takav razvoj postaje i posta- jaće u sve većoj meri uslov daljeg razvoja proizvodnih snaga i u samim razvijenim zemljama. Zato će problemi te vrste neizbežno postajati sve više preokupacija ne sam o vlada, već i svih drugih ekonomskih i političkih, a posebno progresivnih faktora u tim zemljama. Ra­zume se da i radnička klasa m ora imati jasne poglede na te probleme i razrađen program svoje akcije, jer svako kolebanje u tom pogledu — a takvih kolebanja ima kako u kapitalističkim tako i u socijalističkim zemljama — slabiće njenu sposobnost da bude realan fak tor u razvoju savremenog sveta. Ostvarivanje zahteva narodžl za nacionalna prava i za slobodan nacionalni razvoj, kao i za sam ostalno raspolaganje svojom materijalnom bazom i celokupnim rezultatim a svoga rada kao uslo-

16

vom njihove svestrane ekonomske, socijalne, kulturne i po­litičke afirmacije, postalo je imperativ savremene epohe.

Svetska antiimperijalistička revolucija naroda za­pravo je od samog početka nagovestila one ekonomske probleme u međunarodnim odnosima koji se naročito poslednjih godina akutno postavljaju na dnevni red čovečanstva i koji će se u narednim godinama, sigurno, i dalje zaoštravati. Upravo iz te uporne borbe za neza­visnost, za miroljubivu i aktivnu koegzistenciju među narodima uopšte, kao i za novi svetski sistem ekonom­skih i političkih odnosa među narodima, nastala je politika nesvrstavanja, i to ne samo kao oružje borbe za nacionalnu nezavisnost, već i kao nova tendencija u procesu integrisanja čovečanstva na osnovama nacio­nalne ravnopravnosti i demokratskog ujedinjavanja na­roda, a ne putem stvaranja hegemonističkih sistema i podele njihovog »uticaja« u svetu ili putem podele sveta na blokove. Idejni i politički koncept pokreta nesvrstanih zemalja rađao se i razvijao od samog početka kao izraz težnji i potreba narodi koji su se oslobađali i oslo­bodili imperijalističkog gospodstva, ali i kao izraz realnih i neminovnih istorijskih potreba svih naroda da budu slobodni i ravnopravni i da samo kao takvi, a ne kao podređeni deo ili točkić nekog hegemonističkog sistema, stupaju u odnose međusobne zavisnosti i preuzimaju na sebe odgovarajuće uzajamne obaveze. U tom smislu pokret nesvrstavanja je istorijski instrument neminovne potrebe za izmenom sistema međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa, to jest za njihovom demokratiza­cijom i humanizacijom i prilagođavanjem potrebama savremene ekonomske i druge integracije čovečanstva. Samim tim svetska antiimperijalistička revolucija narodi

217

i dalje ostaje ne samo čvrst oslonac pokreta nesvrstavanja, već njegov osnovni društveno-istorijski sadržaj. Štaviše, ako im am o u vidu sve te procese, s pravom možemo tvrditi da je pokret nesvrstavanja nastao kao izraz, rezultat i p rodužetak te svetske antiimperijalističke revolucije naroda.

Zato za nas nikada nije bilo sporno pitanje da li je politika nesvrstavanja antiim perijalistička ili nije. O na je po svojoj najdubljoj sadržini usmerena protiv svih oblika političkog i ekonom skog ugnjetavanja i pot- činjavanja naroda, pa je, prem a tome, od samog svog početka po svojoj suštini fak tor ograničavanja imperija­lističke politike, iako je reč o zemljama sa različitim društvenim sistemima, pa zato i o njihovom različitom odnosu prem a ideologiji socijalizma i pojedinim aspek­tim a politike socijalističkih zemalja. N a kraju krajeva, čak i nesvrstane zemlje sa veoma konzervativnim unu­trašnjim sistemom, u onoj meri u kojoj se bore za svoju ekonom sku i političku nezavisnost, u toj meri vrše odre­đenu progresivnu ulogu u m eđunarodnim odnosima, a time i u odnosu moći svetskih društvenih snaga.

Novi odnos moći društvenih snaga u svetu

Jedan od odlučujućih faktora koji su uticali na razvoj, karakter i rezultate drugog svetskog rata bilo je učešće Sovjetskog Saveza, kao prve zemlje socijalističkog sistema, u tom ratu. H itlerovski blok bio je prisiljen da u ra t protiv Sovjetskog Saveza uvede svoje najveće ratne snage. Socijalistički sistem Sovjetskog Saveza je taj udar ne samo izdržao, već je posle relativno kratkog perioda

18

povratio vojno strategijsku i taktičku inicijativu i zadržao je do kraja rata. Sama ta činjenica potvrdila je istorijsku snagu socijalizma kao sistema i jačala uticaj Sovjetskog Saveza i svetskog socijalizma na rezultate drugog svetskog rata i na razvoj sveta posle njega.

Antihitlerovska koalicija, koja je u početku nastajala uz puno teškoća, kolebanja i špekulacija, vremenom je postajala stabilniji organizam koji se izgrađivao na rastu­ćem saznanju učesnika koalicije o neophodnosti uzajam­nog poštovanja određenih interesa svakog od njih, to jest na politici miroljubive koegzistencije. O tome svedoči niz sporazuma tri učesnika koalicije o njihovim međusobnim odnosima u toku rata i posle njega, a po­gotovo sporazum o Organizaciji i Povelji Ujedinjenih nacija. Mislim da neću preterati ako kažem da svi ti i drugi sporazumi nisu bili samo izraz zajedničkih inte­resa u vođenju zajedničkog rata, već i izraz promenjenog odnosa moći društvenih i političkih snaga u globalnom svetskom društvu. Perspektiva globalne ratne konfron­tacije dva društvena sistema već je bila postala teško ostvariva, ako ne i nemoguća.

Sem toga, i pobedonosne socijalističke revolucije i drugi progresivni društveni preobražaji na kursu soci­jalizma u pojedinim evropskim i azijskim zemljama, a kasnije i u Africi i Latinskoj Americi, dali su značajan doprinos uspostavljanju novog odnosa moći društvenih snaga u svetu, to jest onih koje su bile faktor društvenog progresa, socijalizma i deraokratije i onih koje su težile održavanju postojećeg stanja i u unutarnjoj strukturi društva i u sistemu međunarodnih odnosa. Razume se, ogroman doprinos toj promeni u odnosu snaga dala je i sama svetska antiimperijalistčika revolucija narodi.

19

Takve duboke prom ene u odnosu moći svetskih dru­štvenih snaga odigrale su veoma značajnu ulogu u posle- ratnom razvoju m eđunarodnih odnosa. One su ne samo olakšale borbu naroda za oslobođenje i za njihov neza­visan unutrašnji društveni razvitak, već su i podstakle zahteve i borbu naroda za progresivne promene u svet- skom sistemu ekonom skih i političkih odnosa među narodim a. U tom smislu socijalizam kao snažan svetski proces m enjanja klasnih i društvenih odnosa, uprkos svojih unutrašnjih protivrečnosti i konflikata, manifesto- vao se kao najsnažnija podrška progresivnim težnjama naroda u m eđunarodnim odnosima.

M eđutim , nekoliko godina posle rata bili smo svedoci recidiva politike frontalne konfrontacije dva sistema u obliku takozvanog hladnog rata. Suprotnosti između kapitalističkih i socijalističkih zemalja i borba protiv nadm oći u odnosu snaga počele su da se ispoljavaju kao konfrontacija vojno-političkih saveza — blokova. Tako se uspostavljala svetska bipolarna struktura, a u odno­sima među velikim silama i među vojno-političkim gru­pacijam a formiranim oko njih — klima hladnog rata, stanje konfrontacije različitog obim a i intenziteta koje je pretilo da se izrodi u novi svetski sukob. Sistem odnosa koji je nam etao blokovski strukturiran svet maksimalno je ograničavao nezavisnu i slobodnu akciju pojedinih zemalja, a u pitanjim a od značaja za celu m eđunarodnu zajednicu značio je uspostavljanje monopola velikih sila. Blokovi nisu samo vojno-političke organizacije, koje po svojoj unutrašnjoj logici nameću politiku sa pozicija sile, već ispoljavaju i tendenciju da se razviju u zatvorene ekonom ske sisteme.

20

Međutim, hladni rat nije doneo svojim protagonistima ni pobedu niti bitnu promenu u odnosu moći. Naprotiv, potvrdio je da je drugim svetskim ratom i razvojem odnosi u svetu posle njega uspostavljen odnos snaga koji politiku frontalne konfrontacije sa orijentacijom na neizbežni rat čini neodrživom i ukazuje na neminovnost povratka politici Jalte, Potsdama itd., pa čak i na nemi­novnost miroljubive koegzistencije, ma koliko da je to mnogima bilo teSko da priznaju. U tom smislu moglo bi se reći da su sporazumi i odnosi koje je uspostavila antihitlerovska koalicija, u stvari, početak one istorijske pojave koju danas nazivamo detantom.

Ovim nikako ne želim da kažem da je, na primer, revolucionarna i socijalistička Jugoslavija bila zadovoljna svim aspektima tih sporazuma. Mi, na primer, nikada nismo nikome priznali pravo da se sporazumeva o podeli uticaja u Jugoslaviji niti smo smatrali da nas takvi dogovori obavezuju. Ali, poznavali smo moć naše revolucije i verovali smo u njenu sposobnost da obezbedi narodima Jugoslavije punu nezavisnost, pa zato nismo ni precenjivali značaj takvih taktičkih manevara u toku drugog svetskog rata, iako smo ih smatrali opasnim presedanom za posleratni period.

Hladnoratovska logika je rađala pritisak da se sve zemlje moraju svrstati iza vodećih protagonista blokova. Ona je nametala logiku trke za prednosti u odnosu moći između blokova ne samo u oblasti naoružavanja, već i na osnovu sricanja kontrole nad narodima Sto većeg dela sveta. Sem toga, ona je pretila nasilnim narušavanjem odnosa snaga koji je uspostavio drugi svetski rat i razvoj posle njega. Sto je vodilo u novi svetski rat i ponovo slabilo položaj narodi! u njihovoj borbi za oslobođenje

21

i nezavisnost. H ladnoratovska logika navela je i Staljina na pokušaj da slomi nezavisnost jugoslovenske socijali­stičke revolucije. O na je rađala i druge konflikte među socijalističkim zemljama.

Zato nije nim alo slučajno što se ogromna većina naroda suprotstavila hladnom ratu, kao i pritiscima da se u tom ratu svrstaju iza jednog ili drugog bloka i na taj način učestvuju u totalnoj blokovskoj podeli sveta. Jer dom inacija blokovskih interesa u međunarodnim odnosim a — bez obzira na istorijsku uslovljenost blokova i na subjektivne argum ente jednog ili drugog bloka — nem inovno stvara uslove i za dominaciju nad narodima i za nastajanje raznih hegemonističkih sistema.

Takva situacija stvorila je i uslove da se upravo u periodu hladnog ra ta pojavi pokret nesvrstavanja kao oblik traženja izlaza iz takve situacije, koja sama po sebi nije o tvarala nikakav izlaz, i kao novi oblik ujedi­njavanja naroda u borbi za njihove zajedničke interese, protiv hladnog rata, za miroljubivu koegzistenciju, za m ir u svetu i za novi svetski sistem ekonom skih i politič­kih odnosa među narodim a.

Bitna pretpostavka za organizaciono oformljavanje tog pokreta bila je pojava novooslobođenih zemalja kao rezultat antikolonijalne i antiimperijalističke revolucije. U toj svetlosti značajnu ulogu u genezi pokreta nesvrsta­vanja odigrala je konferencija u Bandungu 1955. godine kao prvo okupljanje zemalja koje traže korenite promene u m eđunarodnim odnosim a na bazi miroljubive koegzi­stencije i ravnopravnosti. M eđutim , ni koncept ni baza okupljanja nesvrstanih zemalja u to vreme nisu bili dovoljno široki da bi odgovorili potrebam a i zahtevima savremenog sveta. Zato na svojoj konferenciji u Beogradu

22

1961. godine pokret nesvrstavanja unosi nove dimenzije u svoj koncept i u svoju praktičnu akciju.

Aktivnu miroljubivu koegzistenciju, za koju su se uporno zalagale, nesvrstane zemlje nisu shvatale kao nekakav modus vivendi u međusobnim odnosima naroda i posebno medu zemljama sa različitim društvenim si­stemima. Formulisale su je i kao aktivnu uzajamnu saradnju u svim oblastima gde je to moguće. Miroljubiva koegzistencija, naime, nije mogla niti može biti status quo, a pogotovo ne miroljubiva koegzistencija između ugnjetača i ugnjetenog naroda, između eksploatatora i eksploatisanih, između imperijalizma i naroda koji hoće da budu nezavisni, kao ni između hegemonizma i ravno­pravnosti naroda. Naprotiv, ona može da postoji samo između istinski nezavisnih naroda, a to znači da je upravo borba za oslobođenje i nezavisnost naroda, za njihovo pravo da sami određuju oblik društvenog i po­litičkog sistema, odnosno za ukidanje svih oblika eko­nomske i političke zavisnosti naroda i svih oblika mešanja spolja u njihove unutrašnje odnose prvi uslov za afirm a­ciju i stabilnost miroljubive i aktivne koegzistencije.

Tako je svetska antiimperijalistička revolucija upravo u vreme hladnog rata dobila novu dimenziju — dimenziju nesvrstavanja. Suprotstavljajući se blokovskoj podeli sveta, ona je, u stvari, samo produžila svoju progresivnu istorijsku misiju borbe za oslobođenje, nezavisnost i ravnopravnost narodi. I zato nije nimalo slučajno što je taj pokret na svojoj Beogradskoj konferenciji 1961. godine pozvao vodeće snage dvaju blokova da sednu za zeleni sto i počnu da razgovaraju, da napuste politiku blokovske konfrontacije i da krenu putem konstruktivnog dogovaranja i sporazumevanja zajedno sa svim drugim

23

narodim a sveta. Budućnost sveta, mir i bezbednost naroda ne mogu se, dugoročno gledano, zasnivati na podvajanju i grupisanju zemalja oko pojedinih velikih sila. N esvrstane zemlje nisu pristale da budu deljene među blokovima, ali su nastojale da zajedno sa blokov­skim zemljama kao nezavisan i ravnopravan partner učestvuju u rešavanju svetskih problema.

K ada se govori o karakteru drugog svetskog rata i o prom enam a u odnosu snaga u svetu, m oraju se imati u vidu i prom ene koje su nastale u svesti Čovečanstva, posebno u najrazvijenijim zemljama kapitalističkog sveta. Te su prom ene nastale delom pod uticajem sukoba ideoloških i političkih koncepata koji su došli do izražaja u borbi protiv fašizma i u drugom svetskom ratu, a delom i pod uticajem strukturn ih prom ena u ekonomici i društ­venim odnosim a u svetu, posebno u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. U produbljavanju svih tih prom ena izvanredno značajnu ulogu odigrala je svojim uticajem ideologija socijalizma. Pod uticajem borbe protiv fašizma i za odbranu elementarnih, humanih i dem okratskih prava čoveka, što je bila i oficijelna ideologija antihitlerovske koalicije, odvijao se u toku drugog svetskog rata i neposredno posle njega proces jačanja i produbljavanja humanizacije i demokratizacije svesti čovečanstva. U tom okviru je i pravo naroda na sam oopredeljenje steklo »pravo građanstva« u dem o­kratskoj svesti savremenog čoveka, što svakako nije bilo bez uticaja na praksu vladajućih političkih vrhova. Bez obzira na protivrečnosti u tim dem okratskim tendenci­jam a, politika nesvrstavanja je u njima dobila podsticaj, a i veću ili manju podršku u progresivnim i dem okrat­skim snagam a zemalja u blokovima, što je postalo do­

24

datni izvor snage pokreta nesvrstavanja i njegove spo­sobnosti da se suprotstavi hladnom ratu i blokovskoj podeli sveta.

No, nije reč samo o ideološkim i političkim uzrocima i razlozima promena u svesti savremenog čoveka. Dublja analiza promena u razvoju proizvodnih snaga i društveno- •ekonomske strukture visoko razvijenog kapitalizma ve- rovatno pokazuje da su »klasične« forme kolonijalizma i imperijalizma i objektivno, to jest ekonomski sve manje odgovarale interesima ka monopolu težećeg centralizovanog kapitala, pogotovo takozvanog »trans­nacionalnog«. Hitlerovski fašizam je pokušao da klasični kolonijalni sistem zameni sistemom totalne hegemonije nad svetom. Taj plan je u drugom svetskom ratu doživeo poraz, a zajedno s njim unapred su bili politički i prak­tično oslabljeni i drugi slični koncepti kojih je, svakako, bilo i koji su dolazili, pa i danas još dolaze do izražaja u političkim odnosima savremenog sveta. Taj poraz je podstakao narode u njihovoj borbi za slobodu, neza­visnost i ravnopravnost u međunarodnim odnosima. Ali on je istovremeno jačao one snage u razvijenim zemljama kapitalističkog sveta koje su počele da shvataju da izlaz za njihove ekonomske i političke probleme i interese nije u tvrdoglavoj odbrani kolonijalnih imperija i kolonijalnih odnosa, nego u traženju novih oblika i novih odnosa, prvenstveno u uspostavljanju raznih oblika ekonomske i političke hegemonije oslo­njene na politiku sa pozicije snage, umesto starih odnosa zasnovanih na direktnom nametanju tuđe vlasti. Tu treba tražiti razlog što je pravo narodi na samooprede- Ijenje bilo formalno-pravno prihvaćeno i dobilo priznanje i potvrdu ne samo u demokratskim i levo orijentisanim

25

delovima političke strukture kapitalističkih zemalja, već i u znatnim delovima same vladajuće klase i političke strukture tih zemalja. Tako je i moguće razumeti činje­nicu da je relativno velik broj kolonijalnih zemalja stekao svoju državnu nezavisnost bez oružane revolucije, to jest pretežno političkom borbom.

U pravo stoga slom kolonijalnog sistema i sticanje form alno-pravne nezavisnosti većine dojučerašnjih ko­lonija ne znači definitivan kraj sistema međunarodnih odnosa koji je izgradila epoha imperijalizma. Jer, iako se priznaje, pravo na samoopredeljenje se ipak u praksi obično tum ači kao pravo na formalnu državno-pravnu nezavisnost, a u isto vreme se traže i u život uvode nova sredstva i novi putevi za uspostavljanje i održavanje novih oblika zavisnosti, dominacije i hegemonije. Čitav taj arsenal savremene politike sa pozicije dom inantne eko­nomske i političke snage danas nazivamo neokolonija- lizmom i hegemonizmom, što je, u stvari, preobraženi vid imperijalizma. Time ne želim da kažem da se u svetu nije ništa prom enilo u progresivnom smislu niti da je snaga im perijalizma danas ista kao što je bila juče. N aprotiv , svet je poslednjih decenija doživeo prelomne progresivne istorijske preobražaje. Ali politika imperija­lističkog potčinjavanja naroda i poznati obimni arsenal sredstava te politike još uvek su snažno prisutni. Njih pojačava i specifična logika blokovske konfrontacije, o čemu ću kasnije govoriti. A upravo zbog svega toga naše vreme obiluje takvim pojavam a kao što su: nam e­tanje ekonom ske zavisnosti i sticanje ekonom skih i drugih prednosti u pogledu kapitala i razvoja tehnolo­gije, što naročito olakšava postojanje jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja; ekonom ski i politički

26

pritisci; stvarni ili navodni zajednički odbrambeni interesi, u ime kojih se često nameću i drugi interesi; mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja; velika snaga i uloga specijalizovanih službi i sredstava za diverzije i druge oblike mešanja; pritisci putem vojnih pretnji sve do direktnih vojnih intervencija itd. Rekao bih da je gotovo paradoks našeg vremena da se danas manje pribojavamo mogućnosti novog svetskog rata nego lokalnih ratova.

U takvim društvenim, ekonomskim i političkim odnosima savremenog sveta nalaze se glavni uzroci i izvori moći onih društvenih snaga koje i posle drugog svetskog rata nameću narodima svoju ekonomsku i po­litičku dominaciju u obliku neokolonijalizma, ekonom­skog monopolizma, političkog hegemonizma i uspostav­ljaju druge oblike jednostrane ekonomske i političke zavis­nosti narodi. Time je savreraena imperijalistička politika uglavnom odbacila klasične, formalno-pravne, koloni­jalne i slične oblike zavisnosti naroda od takozvanih metropola imperijalističkih sistema. Tu više nije reč o direktnoj vlasti nad narodima. Međutim, direktna vlast tu nije ni potrebna s obzirom na to da je adekvatno zamenjuju novi instrumenti, sredstva i odnosi o kojima je bilo reči.

Sve je to moralo da dovede do otpora narod i na svim kontinentima, koji su branili i brane svoje pravo na političku i ekonomsku nezavisnost, kao i na ravnoprav­nost u međunarodnim odnosima. Politika nesvrstavanja je postala najsnažniji izraz tog otpora.

Razume se, time ne želim sve unutrašnje političke napetosti u nesvrstanim i drugim zemljama, pojave nestabilnosti i konflikte, kao i državne udare, pripisati

27

samo mešanju spolja. Postoje brojne pojave koje same po sebi stvaraju uslove za ekonom sku i političku nesta­bilnost u mnogim zemljama, a samim tim i za unutrašnje konflikte, kao što su: zaostalost društvene strukture, koju u mnogim zemljama podržavaju reakcionarne društvene i političke grupacije; ekonom ska zaostalost i problem i koji proizlaze iz dubokog jaza između razvi­jenih i nerazvijenih zemalja i koji, naročito u novooslo­bođenim zemljama, ponekad stvaraju nepremostive ekonom ske, socijalne i političke problem e; klasni sukobi u uslovima ekonom ske zaostalosti i zaostalosti proizvod­nih odnosa i političkog sistem a; ekonom ska zavisnost koja iz toga proizlazi, kao i idejna i politička kolebanja u pogledu razvoja društva i mesta pojedine zemlje u sistemu m eđunarodnih odnosa, i mnoge druge. No, zato je mešanje u unutrašnje odnose zemalja sa takvim problem im a i suprotnostim a utoliko reakcionarniji i opa­sniji instrum ent m eđunarodne politike.

Imajući sve to u vidu, mogli bismo reći da su promene u odnosu moći svetskih društvenih snaga i sve pozitivne i negativne reperkusije tih prom ena na međunarodni položaj n a ro d i takođe među najvažnijim istorijskim izvorima pokreta nesvrstavanja.

Politika nesvrstavanja i politika blokova

Neokolonijalističke težnje za političkom i ekonom skom podelom sveta nailaze danas na sve uže granice i na sve čvršće brane koje čine pre svega narodi koji su se oslobo­dili ili se oslobađaju odnos§ zavisnosti i teže svojoj

28

ekonomskoj i političkoj samostalnosti. Pojava velikog broja novooslobođenih zemalja i njihova borba, zajedno sa nizom drugih zemalja, za ekonomsku i političku sa­mostalnost i ravnopravnost u međunarodnim odnosima utiče i sve više će uticati na te odnose time što ona nepre­kidno jača pritisak na unošenje takvih novih demokrat­skih elemenata u te odnose kao što su: zajedničko una­pređivanje svetske privrede i međunarodne podele rada; ukidanje eksploatacije u međunarodnim ekonomskim odnosima; organizovanje pomoći nedovoljno razvijenim zemljama; stvaranje odgovarajućih organizacija i servisa koji će obezbeđivati međunarodnu saradnju i međuna­rodnu podelu rada; uzajamno poštovanje interesa na­roda i demokratski odnosi među njima; svestrana sa- radnja i zbližavanje; kulturno povezivanje itd. U skladu sa tim, nesvrstane zemlje su pridavale posebnu pažnju Ujedinjenim nacijama kao najvažnijem svetskom forumu d kojem treba da se traže i nalaze rešenja za političke i ekonomske probleme sveta i da se unapređuje ravno­pravna međunarodna saradnja, uz uvažavanje interesa svih zemalja. One su neprestano ukazivale da je rešavanje ovih problema u uskim privilegovanim krugovima, uz ignorisanje ostalih zemalja, štetno i insistirale su da se ono uključi u integralnu i univerzalnu aktivnost OUN, (ime bi jačala njena uloga i uticaj u rešavanju svetskih problema.

Zbog takvih svojih težnji politika nesvrstavanja morala je doći u sukob sa politikom globalne blokovske podele sveta. Oštra blokovska podela najrazvijenijeg dela sveta, bez obzira na ideološke, društveno-ekonom- ske i međunarodne političke razlike u karakteru i politici blokova, sama po sebi je pogodovala i još uvek pogoduje

29

održavanju i afirm aciji ekonom ske i političke hegemonije nad narodim a. O na je kočila, pa čak i sprečavala procese ekonom ske razm ene i povezivanja sveta, što je moralo da ima, pored drugih, i negativne posledice po svetsku privredu i da se manifestuje kao još jedan faktor zaoštra­vanja m eđunarodnih suprotnosti. Sem toga, pod odre­đenim uslovim a takvi sistemi morali su da se pojave i kao direktan pritisak na nezavisan politički i društveni razvoj pojedinih zemalja.

Takvi i slični faktori razvoja m eđunarodnih odnosa, kao što je uspostavljanje dugoročnije ravnoteže u odnosu snaga blokova i objektivna nemogućnost orijentisanja na novi svetski ra t kao sredstvo razrešavanja suprotnosti između blokova, doveli su do detanta, to jest do napušta­nja hladnog rata i do priznanja statusa quo kao polazne tačke za dalji razvoj odnosa između blokova. Ali, strah od narušavanja ravnoteže u odnosu snaga izaziva i strah od labavljenja blokovske kohezije i gubljenja stečenih pozicija. Zato postojeća blokovska podela — iako nije slučajna niti se može ukinuti samo dobrom voljom društvenih snaga i naroda koji u njoj učestvuju — objek­tivno i dalje otežava neophodan proces demokratizacije m eđunarodnih ekonom skih i političkih odnosa. Su­protstavljajući se hegemonističkim tendencijama, ne­svrstane zemlje su se morale sukobiti i sa blokovskom podelom sveta je r ona, kao što je već rečeno, pogoduje održavanju i afirm aciji takvih tendencija.

Nesvrstane zemlje se pri tome nisu unapred opredelile za konfrontaciju sa određenim društvenim sistemima, razvijenim zemljama, blokovima ili njihovim vodećim državam a. One nisu to ni želele ni mogle iz više razloga. Prvo, one same, zbog različitog karaktera svog društve-

30

nog i političkog sistema i svoje ideologije, kao i zbog ■azličitog konkretnog međunarodnog položaja, ne dele nvek i o svim pitanjima jednaku ocenu društveno-isto- rijske uloge jednog ili drugog bloka. Zatim, u zbivanjima, uprotnostima i konfliktima savremenog sveta ni oba bloka ni sve zemlje unutar jednog ili drugog bloka ne igraju jednaku ulogu. I najzad, pojedine nesvrstane zemlje dobijale su ili dobijaju i podršku jednog ili drugog bloka u ostvarivanju nekih svojih trenutnih interesa, pa : i tu razlog razlika u njihovom odnosu prema jednom ili drugom bloku. Ali, bez obzira na sve te razlike, nesvr­stane zemlje su se prilično jedinstveno suprotstavile i suprotstavljaju se blokovskoj podeli sveta i svojoj zavisnosti od blokova, i to zbog onih reperkusija te podele koje predstavljaju opasnost po nezavisnost i bez- bednost svih naroda, a posebno onih koji ne pripadaju blokovima. Isto tako, one su se suprotstavile i suprot­stavljaju se tendencijama nastalim na suprotnostima između dvaju društvenih sistema koje stvaraju uslove za nametanje jednog ili drugog društvenog sistema pri­tiskom spolja. I najzad, one su se suprotstavile i suprot-

. stavljaju se onim međunarodnim ekonomskim tenden-

. cijama i shvatanjima koji imaju koren i mesto u onim

. jednostranim interesima visoko razvijenog sveta koji , produbljuju polarizovanje svetskog bogatstva i svetskog . siromaštva.

Istovremeno sa kritikom postojećeg stanja, ali svestan . 4a se suštinske društveno-istorijske promene u njemu

ae mogu ostvariti u kratkom roku, to jest bez dugotrajnih . lapora i borbe progresivnih snaga čovečanstva, pokret

lesvrstavanja je uspostavio i uporedo sa razvojem poli- . ličkih prilika u svetu izgrađivao i sopstveni konstruktivan

31

i pozitivan program za rešavanje onih problema koje je već danas u većoj ili manjoj meri moguće rešavati u skladu sa stvarnim interesima i potrebam a svih na­roda — onih u blokovim a i onih izvan blokova, razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja. Jer u sistemu hegemo- nizma, koji nameću kako savremeni centralizovani i mo- nopolistički kapital tako i sam a unutrašnja dijalektika funkcionisanja u blokove podeljenog sveta, ne samo mali ili ekonom ski zaostali narodi, već i relativno velike i ekonom ski razvijene evropske zemlje, koje su do juće bile velesile, danas se sve češće nađu u položaju veće ili manje zavisnosti od svetskih centara ekonomske i političke moći. Stoga platform a nesvrstanih zemalja odgovara stvarnim dugoročnim interesima svih naroda, a ne sam o nesvrstanih. To je platform a konstruktivnog dogovaranja i sporazum evanja, kao i aktivne i ravno­pravne saradnje svih naroda na osnovama miroljubive koegzistencije. Nesvrstane zemlje i zemlje u razvoju nikada nisu sm atrale da mogu same, odnosno isključivo unu ta r svog pokreta, pronalaziti rešenja za te probleme, već su se, naprotiv, uvek izjašnjavale u prilog međuna­rodne saradnje u raznovrsnim oblicima u kojima bi se ispoljila zajednička odgovornost svih zemalja za uspos­tavljanje novog sistema m eđunarodnih ekonomskih i političkih odnosa. Reč je, dakle, o jasnoj orijentaciji da se otvoreni problemi međunarodnih odnosa ne rešavaju bezizlaznim konfrontacijam a, već konstruk­tivnim pregovorima svih zainteresovanih strana na ravnopravnoj osnovi. Ovakva platform a, očigledno dem antuje česte tvrdnje prema kojima je, u vezi sa gorućim svetskim problemim a i konfliktim a u raznim delovima sveta, kao i u vezi sa sadašnjim sistemom

32

međunarodnih ekonomskih odnosa, izvor suprotnosti i konfrontacija, navodno, akcija nesvrstanih zemalja, a ne činjenica da suprotnosti i problemi postoje i da postoji aktivan otpor nastojanjima za njihovo rešavanje. Naravno, nerešavanje tih problema i neprekidno pogor- šavanje ekonomskog i političkog položaja zemalja koje predstavljaju veliku većinu čovečanstva neminovno mora da rađa i težnje za radikalnom konfrontacijom. Međutim, upravo one društvene i političke snage u svetu koje osuđuju taj radikalizam, a same radikalno brane postojeće stanje u ekonomskim i političkim odnosima među narodima, pravi su izvor takve konfrontacije. Štaviše, u uslovima radikalne odbrane postojećeg stanja i nerešavanja gorućih svetskih problema činjenica je ne samo to da se kao reakcija pojavljuje radikalizam u težnjama za promenaraa, već i to da on često svojim pritiskom objektivno vrši progresivnu ulogu.

Nije reč o iluziji da se čovečanstvo danas ima prosto da opredeli za blokovsku ili za nesvrstanu politiku. Savremeni tip blokova je proizvod specifičnih protivreč- nosti današnjega sveta koji živi u već zrelom dobu prelaska od kapitalističkog u socijalistički sistem. Suprotnosti između dvaju društvenih sistema i između njihovih uticaja na društveno-ekonomska i politička kretanja u svetu neizbežno se isprepliću sa suprotnostima unutar svakog od tih sistema. Stoga blokovi nisu samo izraz međusobne odbrane od izvoza revolucije ili kontrarevolucije, od­nosno od nametanja spolja narodima bilo kapitalizma bilo socijalizma, iako su oni i to. U savremenom svetu još uvek snažnu ulogu igraju one suprotnosti koje su karakteristika sistema međunarodnih odnosa izgrađenog u epohi kapitalizma i klasičnog imperijalizma i njegovih

3 33

savrem enih oblika u vidu ekonom ske i političke hege­monije m onopolističkog, nacionalnog i transnacionalnog kapitala. Snage koje se bore za održavanje takvih odnosa koriste i blokovsku podelu sveta za ostvarivanje tih svojih interesa. N a taj način u savremenom svetu još uvek žive i dejstvuju suprotnosti i snage koje izviru iz im perijalističkog sistema u m eđunarodnim odnosima i koje predstavljaju stalnu pretnju nezavisnosti i miru naroda. M eđutim , upravo uspostavljanje ravnoteže moći između dvaju blokova postalo je jedna od značajnih objektivnih prepreka razvezivanju tih suprotnosti i novim im perijalističkim ratovima. Jer borba za održavanje i za proširivanje odnosa neravnopravnosti i potčinjavanja koje pom enute suprotnosti i snage nameću narodim a nailazi na njihov raznovrstan otpor. A taj otpor i borba naroda im a objektivnu, a ne retko i subjektivnu podršku socijalističkih zemalja, odnosno i bloka socijalističkih zemalja. Štaviše, da ne postoji takva podrška, odnosno da nije uspostavljena ravnoteža snaga između dvaju blokova, nesvrstani i drugi narodi koji se bore za nezavi­snost i ravnopravnost imali bi daleko teže m eđunarodne uslove za svoju borbu, a pozitivne promene u međuna­rodnim ekonom skim i političkim odnosima u savreme­nom svetu sigurno ne bi bile takve kakve su postignute posle drugog svetskog rata. Posm atrano sa tog gledišta, ulogu blokovskog sistema u savremenom svetu nije do­voljno ocenjivati sam o na osnovu njegovih negativnih reperkusija na položaj naroda i na društveni progres u svakoj pojedinoj zemlji, koji je ne retko sputan i ome­tan tim sistem om, već i u povezanosti sa njegovim utica- jem na celokupan odnos moći društvenih snaga u svetu. Stoga je posebno sa gledišta istorijskih interesa rad ­

34

ničke klase i socijalizma nemoguće potceniti razlike u klasnoj strukturi i dugoročnoj društveno-istorijskoj ulozi jednog i drugog bloka.

Naravno, ni socijalistički sistem se ne rađa iz revo­lucije čist i oslobođen svih protivrečnosti i svih ostataka odnosa i shvatanja društva iz kojeg nastaje. N aprotiv, oiz uzroka čini da su ne samo unutrašnji društveni odnosi u socijalističkim zemljama, već i odnosi među njima, kao i odnosi socijalističkih zemalja sa drugim zemljama, ioš uvek opterećeni određenim karakteristikama i ten­dencijama koje pripadaju sistemu protiv kojeg se ideolo­gija socijalizma bori. Još je Lenjin upozoravao marksiste da ni socijalistička revolucija, to jest pobednički prole­tarijat jednog naroda nije automatski imun od iskušenja da se u ime revolucije »popne na grbaču« drugog naroda. Takva iskušenja posebno podstiču sledeće okolnosti: neravnomernost ekonomskog razvoja socijalističkih ze­malja; velike razlike u nivou razvijenosti proizvodnih snaga i životnih uslova radnika u njima; konflikt između ciljeva i n ad i revolucije, s jedne, i nedovoljne m ateri­jalne baze u jednoj ekonomski nedovoljno razvijenoj zemlji, s druge strane; zaostala i konzervativizmu pod­ložna društvena svest; velika uloga ideološkog i politič­kog subjektivizma; trenutni državni interesi, koji su nametnuti logikom objektivno nametnute borbe za odr­žanje u svetskom odnosu snaga, kao i subjektivnim težnjama jedne državne politike; različitost objektivnih i subjektivnih uslova za razvoj socijalizma, što nameće i

. različitost razvojnih puteva socijalizma i dometa u razvoju socijalističkih društvenih odnosa; različit eko­nomski, geopolitički i međunarodni položaj socijalističkih zemalja koji stvara objektivne konflikte interesa; razlike

35

u društvenoj svesti, ideologiji, unutrašnjoj i spoljnoj poli­tici koje nastaju na takvoj osnovi itd. Zbog svega toga savrem eno socijalističko društvo, kao Što je još M arks predviđao, ne sam o da samo po sebi nije beskonfliktno, već ni odnosi među socijalističkim zemljama i među na­rodim a na socijalističkom putu nisu autom atski oslobo­đeni deform acija i konflikata . D anas to ne treba više samo teorijski dokazivati. Savremena svetska socija­listička praksa dala je dosta konkretnih potvrda za takva predviđanja. N a tlu takvih objektivno datih sukoba interesa, očigledno, ima uslova ne samo za pojavu nacionalističkog ekonom skog egoizma, već i za pokušaje jednostranog nam etanja svoje volje i svog soci­jalističkog »modela« drugim narodim a, za hegemonizam i za druge slične tendencije. Sukob socijalističke Jugo­slavije 1948. godine sa Staljinom je i nastao zbog toga što jo j je on pokušavao da nam etne hegemonističke odnose. Zato se s pravom može reći da je i problem od­nosa m eđu nezavisnim socijalističkim državama, od­nosno među slobodnim narodim a na putu u socijalizam, koji je istakla i za čije s? dem okratsko i socijalističko razrešavanje borila i bori i naša revolucija, sastavni deo istog procesa em ancipacije naroda.

K onflik ti interesa koji nem inovno niču iz takvih i sličnih protivrečnosti m ogu se više ili manje zaoštravati, pa samim tim postaju faktor uticaja na odnos snaga između dvaju blokova, čime se i blok nesocijalističkih zemalja na ovaj ili onaj način uključuje u te konflikte. Tako su oba bloka praktično angažovana ne samo u svim svetskim problem im a i m eđunarodnim konfliktim a unu ta r blokova ili van njih, već i u svim onim unutrašnjim društvenim konflik tim a, bez obzira na kakvoj bazi oni

36

niču, koji mogu da imaju značaja za postojeći odnos blokovskih snaga, bilo u smislu sticanja određenih pred­nosti ili u smislu borbe protiv narušavanja uspostavljene ravnoteže.

Prema tome, na blokovsku podelu ne možemo gledati kao na neku efemernu pojavu koja se može ukinuti ovim ili onim vidom subjektivističke akcije. M hda se nesvrstane zemlje u načelu zalažu za raspuštanje blokova, Sto je normalna i progresivna konsekvenca njihovog suprotstavljanja blokovskoj podeli sveta, ipak i u pokretu nesvrstavanja ima malo ljudi koji bi verovali da formalno raspuštanje vojno-političkih paktova automatski ukida konflikt interesa zbog kojega su blokovi nastali, odnosno da bi narodi živeli slobodnije i bezbednije zbog samog formalnog odricanja od vojno-političkih paktova.

Realnost savremenog sveta je u tome da su blokovi više posledica stanja u njemu i odnosa koji u njemu vla­daju nego uzrok takvog stanja. Blokovi su posledica postojećih svetskih društvenih, ekonomskih i političkih protivrečnosti i suprotnosti. Prostim raspuštanjem vojno- -politićke organizacije blokova ne bi nestale ni svetske suprotnosti niti sukobi koji iz tih suprotnosti izviru. Iza tih suprotnosti, naime, stvaraju se snage na oba pola, bez obzira na to da li su organizovane u blok ili ne. Pre­ma tome, uslovi za nestanak blokova stvaraju se samo ublažavanjem, odnosno razrešavanjem tih suprotnosti. Scm toga, egzistenciju blokova i ulogu koju oni danas imaju u međunarodnim odnosima objašnjava i njihova konkretna društveno-istorijska uloga u menjanju društve­ne strukture savremenog sveta, a posebno u stvaranju onog odnosa snaga, to jest one svetske ravnoteže snaga koju nameće ta društvena i politička struktura savremenog

37

sveta. N arušavanje te ravnoteže silom, mešanjem ili intervencijom spolja moglo bi da dovede do nekontro- lisane stihije u m eđunarodnim odnosim a koja ne samo da bi u jo š većoj meri nego danas prepustila narode pravu jačeg, nego bi i dovela čovečanstvo na prag novog svet­skog ra ta , na p rag jedne istorijske katastrofe kojoj danas jedva m ožem o da predvidim o razm ere i po- sledice. U pravo u tom e i jeste pozitivni istorijski značaj sadašnjeg ,,d e tan ta“ , i pored toga što se za njega vezuje i niz negativnih p ropratn ih pojava.

Razrešavanje blokovskih suprotnosti i nastajanje sveta bez blokova moguće je, dakle, samo u jednom isto- rijskom procesu u kojem će se menjati svet kao celo- vit sistem ekonom skih i političkih odnosa među na­rodim a. D rugim rečima, neće se svet izmeniti raspušta- njem blokova, već će blokovi nestati menjanjem sveta. Taj proces im a, dugoročno gledano, prvenstveno dva aspekta.

Prvi aspekt su unutrašn ji društveni procesi, to jest u nu trašn ja klasna borba i unutrašnja akcija dem o­kratsk ih , socijalističkih i drugih progresivnih političkih snaga u svakoj zemlji, što je njihova unutrašnja stvar i gde je svako mešanje spolja sam o prepreka slobod­nom odvijanju takvih procesa. D rugi aspekt istog procesa su takve prom ene u sistemu m eđunarodnih eko­nom skih i političkih odnosa koje će doprinositi jačanju nezavisnosti i ravnopravnosti naroda. A upravo tu je uloga nesvrstanih zemalja postala izvanredno značajan fak to r u progresivnom razvoju savrem enog sveta. Jer, n a kraju krajeva, činjenica je da politika nesvrstavanja sam a po sebi organičava mogućnosti i im perijalističkih sukobljavanja i blokovskih konfrontacija. Time ona

38

ograničava moć društvenih snaga, koje su izvor takvog sukobljavanja i konfrontacije i vrši svoj pro­gresivni uticaj kako na unutrašnja društvena kretanja tako i na ublažavanje svetskih suprotnosti.

Očigledno je da istorijski razvoj i svesna akcija ljudi i naroda celokupnim svojim uticajem treba da prevaziđu te suprotnosti i njihov uticaj na međunarodne odnose da bi bili uspostavljeni i uslovi za nestajanje uloge blo­kova u svetu. Možda neću preterati ako, donekle opti­mistički, kažem da je taj proces već i otpočeo. Međutim, nadmetanje blokova za prednost u odnosu snaga ili za održavanje njihove ravnoteže, sigurno, samo po sebi ne predstavlja izlaz iz sadašnjih svetskih suprotnosti niti dovodi do njihovog slabljenja. N aprotiv, utakmica u borbi za naoružavanje, svakojake ekonomske, političke i ideološke mere za očuvanje i jačanje kohezije blokova stvaraju same po sebi nove probleme u odnosima među narodima i uvek ponovo stvaraju opasnost od novih ratnih konflikata. Gomilanje ogromne političke, ekonomske i vojne snage u rukama vrlo tankih slojeva društva u zemljama u kojima je koncentrisana najveća moć — sigurno je da ne obezbeđuje povoljne uslove za društveni progres niti za demokratiju kako u odnosima među na­rodima tako ni u unutrašnjim društvenim odnosima. S druge strane, orijentaciju blokova da sporazumevanjem sprečavaju uzajamne konfrontacije koje bi mogle da ugroze svetski mir — koja je sama po sebi veoma pozi­tivna i, štaviše, predstavlja veliki korak dalje u istorij- skom progresu — prate istovremeno pokušaji stihijskog sticanja prednosti u odnosu snaga na račun trećeg, što se ispoljava u mešanju u unutrašnje poslove drugih na­roda, u lokalnim ratovima itd.

39

Z bog svega toga perspektiva globalne blokovske podele sveta nije perspektiva stabilnog mira. Celokupan svetski sistem ekonom skih, političkih i drugih odnosa m eđu narodim a m ora brže da se m enja da bi nastali uslovi za svet bez blokova. U tom e je suština akcije nesvrstanih zem alja i njihovog odnosa prem a blokovima. To je osnovni razlog što se nesvrstane zemlje nisu bavile iluzijom o mogućnosti mehaničkog raspuštanja blokova, ali su se, ipak, istovrem eno odlučno suprotstavljale i suprotstavljaju se pritiscim a da budu potčinjene bloko­vim a i insistirale su na zahtevu da svetske probleme ravnopravno rešavaju svi narodi sveta, zajedno sa blokov­skim zem ljam a, u uslovim a miroljubive koegzistencije, nenam etanja društvenog ili političkog sistema i nemešanja u unutrašnje poslove drugih naroda, a na osnovu dogo­varanja i sporazum evanja, priznajući svim narodim a ne sam o pravo na samoopredeljenje, nego i pravo na dem o­kratsku ravnopravnost u svim međunarodnim odnosima.

G ledano kroz tu prizmu, borba za m ir i za dem okra­tizaciju m eđunarodnih odnosa — nasuprot hladnom ratu , konfrontaciji blokova i blokovskoj podeli sveta — nije bila sam o hum anistički cilj politike ili ideologije nesvrsta­vanja, već istovrem eno i im perativni uslov političke i ekonom ske nezavisnosti i ravnopravnosti naroda tih zemalja. I upravo tu je razlog što je i posle popuštanja hladnog ra ta i blokovskih napetosti snaga pokreta nesvrstanih zemalja ojačala, a nije oslabila, kako su govorili oni ljudi i krugovi koji su proricali kraj politike nesvrstavanja.

Sadašnje stanje u odnosim a između dvaju blokova, nazvano detant, nesumnjivo, predstavlja korak čovečan­stva u istom pravcu. N e spada u okvir ovog razm išljanja

40

Sira analiza celovitosti uzroka i faktora koji su izazvali takav zaokret u međunarodnim odnosima posle drugog svetskog rata i posebno u odnosima između dvaju blo­kova. Ovde bih hteo da istaknem samo to da je takvom zaokretu značajno doprineo i pokret nesvrstanih zemalja. One su od Beogradske konferencije, a i pre nje, svojom akcijom doprinele i doprinose stvaranju uslova za popu­štanje zategnutosti u svetu. A ni ubuduće održavanje i produbljavanje detanta neće biti moguće ako se u taj proces sa još većom snagom nego do sada ne uključe svi narodi i svi odnosi među narodima i, posebno, ako se sporazumevanjem ne budu rešavali oni problemi u oblasti svetskog sistema ekonomskih i političkih odnosa među narodima koje je na dnevni red istorije istakao pokret nesvrstanih zemalja.

Emancipacija nacije i integracija čovečanstva

Nije slučajno što se u naše vreme pojavio izuzetno snažan pokret emancipacije nacije i što se vodi borba za novi svetski sistem ekonomskih i političkih odnosa među narodima, kao što nije slučajno što se pojavio sve širi pritisak i zahtev za samoupravljanje čoveka u radu i za njegovo upravljanje društvom. Svet u kojem živimo je svet ogromne transnacionalne koncentracije i centralizacije kapitala. Samim tim najrazvijeniji deo sveta, a unutar njega najsnažniji centri ekonomske moći gotovo mono- polnom snagom raspolažu najvećim delom uslova i sred­stava ljudskog rada u svetu. Istovremeno sve snažniju društvenu i međunarodnu ulogu i moć dobijaju snage

41

koje rastu iz tehnostrukture takvih proizvodnih i među­narodnih odnosa, to jest ona sopstvenička i tehnokrat- sko-birokratska upravljačka struktura koja na ovaj ili onaj način m onopolistički raspolaže centralizovanim kapitalom . U takvim uslovim a razvoj naučno-tehno- loške revolucije i prim ena nove tehnologije — koji bi sam i po sebi mogli stvoriti neviđene mogućnosti za razvoj proizvodnih snaga u svetu, za smanjivanje jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja, za ukidanje ili bar za ublažavanje neravnopravnosti između velikih i malih naroda i za unapređivanje životnih uslova čoveka i na­roda — u stvarnosti ne samo da ne donose takve rezultate, već povećavaju protivrečnosti i sužavaju dimenzije slo­bode čoveka i naroda, čime znatno ograničavaju i koče razvijanje njihovih stvaralačkih sposobnosti i njihov uticaj na razvoj društvenih i m eđunarodnih odnosa.

N em inovno je da se pro tiv takvih odnosa sve snažnije pojavljuje ne sam o klasni, već i nacionalni otpor. Čovek i nacija u tom procesu traže prosto r za svoju sopstvenu slobodu, za odbranu svojih interesa i za sopstvenu stva­ralačku afirm aciju. Taj nacionalni o tpor nije samo izraz nacionalnog interesa, već i jedan od bitnih uslova za brži, to jest što m anje om etan razvoj proizvodnih snaga u ćelom svetu. Svojom borbom za nacionalni suverenitet koji im obezbeđuje odgovarajuću ulogu u međunarodnim odnosim a i za takve prom ene u svetskom sistemu eko­nom skih i političkih odnosa m eđu narodim a koje će obezbeđivati njihovo pravo da sami raspolažu svojim nacionalnim bogatstvim a i rezultatim a svog društvenog rada, narodi, u stvari, raščišćavaju teren i stvaraju uslove za brži rast produktivnosti svog rada, a time i za jačanje svoje sam ostalne materijalne baze za brže prevladavanje

42

protivrečnosti koje proizlaze iz neravnomemosti eko­nomskog razvoja u svetu. A takav proces istovremeno stvara uslove ža bržu i obimniju m eđunarodnu razmenu rada, kao i za bržu i racionalniju cirkulaciju »svetskog kapitala«, odnosno za racionalnije i ujedno dem okrat­skije i ravnopravnije korišćenje centralizovanog transna­cionalnog kapitala, 5to je, svakako, u interesu razvoja proizvodnih snaga u ćelom svetu. Prema tome, takav je proces, u krajnjoj liniji, u interesu svih naroda, i svih ze­malja, ne samo nedovoljno razvijenih, već i visoko razvi­jenih. N asuprot tome, sve više je činjenica koje potvrđuju da su monopol i ekonomski i politički hegemonizam ne samo izvor opasnosti po svetski mir, već i kočnica razvoja proizvodnih snaga u ćelom svetu, a time i u njegovom najrazvijenijem delu. Zbog toga se može reći da je borba za emancipaciju narod i uslov i snažna pokretačka snaga razvoja proizvodnih snaga i ekonomskog progresa celog čovečanstva, a posebno daljeg razvoja naučno-tehnološke revolucije.

S druge strane, proces integrisanja o kojem sam go­vorio je istorijska zakonitost. Zato jedan realan progre­sivni koncept međunarodnih odnosa m ora da pretpo­stavlja slobodno odvijanje procesa međunarodnog inte­grisanja rada i sredstava za proizvodnju, odnosno kapi­tala. Takvo integrisanje rada je u uslovima koje stvara savremena tehnologija nezadrživa i progresivna kompo­nenta razvoja proizvodnih snaga. Taj proces istovremeno uspostavlja jednu novu unutrašnju društvenu pokre­tačku snagu zbližavanja i udruživanja narod i pojedinih regiona i celog sveta. Ali, takvu istorijsku ulogu on će odigrati samo u onoj meri u kojoj će se oslobađati odnosi eksploatacije koje nameću monopolistički kapital i

43

raznovrsni sistemi ekonom skog i političkog hegemo- nizm a, to jest u onoj meri u kojoj će se zasnivati na sam oupravljanju i ravnopravnoj zajedničkoj odgovor­nosti naroda i njihovih regionalnih i sličnih zajednica u dem okratskom sistem u m eđunarodnih ekonom skih i političkih odnosa.

Prem a tom e, ono što izaziva i što m ora da izazove o tpo r nije m eđunarodni karak ter integracije sam po sebi, već oni društveni, klasni, ekonom ski i drugi među­nacionalni odnosi koji postaju izvor eksploatacije i potčinjavanja naroda. Ali narod koji bi se zatvarao u sebe, koji bi se ograđivao od nem inovnog istorijskog procesa integrisanja, sam bi osuđivao sebe na ekonom sku zaostalost i na politički provincijalizam.

Uzeću kao prim er takozvane transnacionalne kom ­panije i njihovo mesto i ulogu u procesu savremenog inte­grisanja čovečanstva. One, dakako, nisu nekakva slu­čajna tvorevina, već su nastale upravo kao izraz istorij- ske nem inovnosti i potrebe za m eđunarodnom integra­cijom proizvodnih snaga čovečanstva, a samim tim i za ovim ili onim oblikom m eđunarodne koncentracije sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala. M eđutim, transnacionalne kom panije i druge slične formacije gra­đene su na osnovam a proizvodnih i društveno-ekonom - skih odnosa epohe kapitalizm a i im perijalizma, to jest na osnovam a neprekidnog kapitalističkog prisvajanja viška rada radnika bez obzira na njihovu nacionalnost, a samim tim i viška rada naroda kojim a ti radnici pri­padaju . O ne su, dakle, podignute na osnovam a kapitali­stičke centralizacije kapitala u rukam a monopolističkih svetskih grupacija i kapitala nacija koji im a vodeću ulogu u tim kom panijam a.

44

A to znači da transnacionalne kompanije ne Čini instrumentom eksploatacije naroda njihov transnacional­ni, odnosno međunarodni karakter, to jest ono što je u njima istorijski neminovan izraz integracije društvenog rada i proizvodnih snaga, već njihov klasni, kapitalistički društveno-ekonomski karakter, to jest otuđivanje viška rada naroda i njegovo pretvaranje u nadnacionalni monopolistički kapital. A upravo takvi i slični mono- polistički centri svetske ekonomske moći su među najznačajnijim i najsnažnijim protagonistima borbe za ekonomsku i političku hegemoniju nad narodima, za monopolističko-kapitalistički karakter odnosa u svetskom ekonomskom sistemu i svetskom procesu integrisanja rada i proizvodnih snaga, a samim tim i političke borbe za hegemoniju nad narodima, za njihovo potčinjavanje, za mešanje u njihove unutrašnje stvari itd.

Progresivne snage čovečanstva moraju se boriti za to da se narodi i radni ljudi demokratski i ravnopravno udružuju, preuzimajući na sebe čvrste uzajamne odgo­vornosti radi obezbeđivanja zajedničkih interesa, kao i radi svesnog zajedničkog uticaja na razvoj proizvodnih snaga u svetu i na međunarodne odnose, to jest da se taj proces integrisanja odvija tokom obrnutim od onog koji nameće logika transnacionalnih kompanija i drugih oblika monopola. A upravo politika nesvrstavanja je jedan od najznačajnijih izraza te druge, progresivne, demokratske i humanističke alternative.

Naravno, time ne pretpostavljamo — a bilo bi pot­puno iluzorno pretpostavljati — da se centralizovani međunarodni kapital može besplatno stihijski da distri­buira među nacionalne privrede, sem u slučaju izričite pomoći najnerazvijenijim žemljama. Ovde je reč o nemi­

45

novnom jačanju o tpora ulaganju kapitala pod takvim eksploatatorskim uslovim a koji omogućuju da se preko p ro fita izvlači najveći deo nacionalnog viška rada iz zemlje koja je prinuđena da se oslanja na inostrani ili transnacionalni kapital. Ali, reč je i o istorijskoj neophod­nosti, koju nam eću uslovi o kojim a je ranije govoreno, da se izgrađuje takav dem okratski mehanizam međuna­rodnih ekonom skih odnosa u kojem će sami narodi, racionalno, sporazum evanjem i ravnopravnom sarad- njom , regulisati te odnose na osnovu uvažavanja interesa svih, a ne na osnovu snage i hegemonije jačeg.

S pravom se često ističe da su transnacionalne kom pa­nije i slične formacije — sa ekonom skog i političkog gledišta — najveća opasnost baš za nedovoljno razvijene zemlje u svetu. M eđutim , ne radi se samo o njima. Trans­nacionalne kom panije počinju da dovode u ekonom sku i političku zavisnost čak i razvijene zemlje, na primer, pojedine razvijene zemlje zapadne Evrope. Iako je pravo stanje stvari u pogledu položaja pojedinih zapadno­evropskih zemalja u sistemu svetske ekonom ike i politike zam agljeno sadašnjom blokovskom podelom sveta, više se ne m ogu skrivati činjenice koje govore o rastućoj ekonom skoj i političkoj zavisnosti mnogih evropskih zemalja od onih snaga koje dominiraju u savremenim transnacionalnim kom panijam a i sličnim formacijama. D akako, radnička klasa će m orati da plati najveći račun te zavisnosti. Ali ne sam o ona. Pogođeni su i drugi slojevi nacije, pre svega inteligencija, pa i veliki delovi buržoazije.

M eđutim , time snage tog transnacionalnog ili nadna­cionalnog monopolističkog kapitala i tehnokratskog m onopola istovremeno jačaju i snage o tpora protiv

46

takve reakcionarne alternative integraciji savremenog čovečanstva. Više nego ikada u istoriji, klasni i nacional­ni interes radnika najneposrednije se povezuju. A sve to počinje u sve većoj meri da menja međunarodni polo­žaj nacije, pa i njenu društveno-istorijsku ulogu. Zapravo, uporedo nastaju dva uzajamno zavisna procesa. S jedne strane, odvija se proces emancipacije naroda i borbe za njihovu političku i ekonomsku nezavisnost u odnosu na jučerašnje i današnje centre svetske ekonomske i političke moći, a samim tim i za demokratsku decentralizaciju radi stvaranja uslova za stvaralačku slobodu naroda i čoveka. S druge strane, odvija se proces integrisanja i demokratske centralizacije u pogledu kompleksa zajedničkih interesa, to jest proces povezivanja, zbližavanja, ujedinjavanja i sve veće međusobne zavisnosti naroda u svetskim raz- merama. Oba ta procesa su, u stvari, samo dve neraz­dvojne strane istog društveno-istorijskog kretanja, ali su i izvor niza protivrečnosti i sukob£ interesa, čiji izraz, je, između ostalog, i pojava politike nesvrstavanja.

Prema tome, kada se govori o uzrocima i posledicama drugog svetskog rata i izvorima pokreta i politike nesvr­stavanja, moraju se imati u vidu i promene koje su nastale u karakteru savremene nacije i u međusobnim odnosima nacija. Te promene su tako duboke da možemo govoriti o pojavi kvalitativno novog procesa integrisanja čove­čanstva, koja sama po sebi nameće potrebu dubokih promena u svetskom sistemu ekonomskih i političkih odnosa. Čovečanstvo prestaje da bude zbir više ili manje zatvorenih regionalnih ili nacionalnih društvenih struk­tura, međusobno ekonomski povezanih samo prometom robe i kapitala, što je bila karakteristika epohe kapita­lističkog društva pre prvog svetskog rata, a u najvećoj

47

meri i između dva rata. Svet danas sve više postaje globalno društvo koje više nego ikada ranije u istoriji integrišu m nogobrojne duboke uzajamne zavisnosti i sve širi kompleksi takozvanih zajedničkih interesa koji se m oraju i mogu rešavati samo kao zajednički problemi svetskog društva.

N acija u savrem enom smislu te reči i nacionalno društvo form irali su se u vreme ranog i zrelog kapitalizma pod uslovima koje su nam etale potrebe i mogućnosti razvoja proizvodnih snaga tog vremena, dom et indu­strijske revolucije tog društva i karakter društvene i m eđunarodne podele rada — razum e se, na osnovi celog niza etničkih, kulturnih, političkih, ekonom skih i drugih pretpostavki. Form iranje takve nacije predstavljalo je značajan korak dalje u integrisanju ljudske svesti, nacio­nalnog društva i čovečanstva. Pogotovo se to može reći ako se stepen integrisanosti nacionalnog društva, njegovog ekonom skog, socijalnog i drugog m aterijalnog razvoja, društvene podele rada i društvene međuzavisno­sti, kao i stepen ljudske, društvene, političke i kulturne svesti, uporedi sa partikularizm om prethodnog, feudal­nog društva. Pa ipak, klasično nacionalno društvo je jo š uvek pretežno zatvoreno društvo, je r ga takvim čini relativna ograničenost društvene i m eđunarodne podele rada i m eđunarodne ekonom ske razmene, kao i drugi lim itirajući faktori u oblasti m aterijalnog razvoja i u oblasti društvene svesti i kulture.

Pre drugog svetskog rata, a pogotovo posle njega ti uslovi su se naglo počeli menjati u smislu veoma brzo rastuće međuzavisnosti narodS i kvalitativno povećanog značaja m eđunarodne podele rada i m eđunarodne raz­mene rada. Samim tim istorija je nam etnula čovečanstvu

48

novi proces postepenog otvaranja nacionalnog društva, sve šireg međunarodnog povezivanja, udruživanja i organizovanja, kao i rastućeg integrisanja društvene svesti čovečanstva. Ona je nametnula svest o sve većoj među­zavisnosti naroda, o potrebi šireg međunarodnog udru­živanja rada i sredstava za proizvodnju itd., a samim tim i o neophodnosti miroljubive koegzistencije naroda i svestrane i aktivne saradnje među njima radi stvaranja uslova za međunarodno rešavanje niza novih problema i zadataka koji su stavljeni na dnevni red takvog svetskog društva uzajamno sve zavisnijih naroda. I najzad, ona je nametnula i svest o rastućoj međusobnoj i međunarodnoj zavisnosti interesa pojedinih društvenih snaga koje već imaju uticaj ili se bore za uticaj u procesu re- šavanja problemi i istorijskih zadataka tog svetskog društva.

Takav razvoj su opredeljivali i uslovljavali, s jedne strane, objektivni faktori istorijskog razvoja o kojima sam već govorio, to jest: nezapamćen razvoj proizvodnih snaga; nova naučno-tehnološka revolucija; proces sve obimnije međunacionalne koncentracije i centralizacije kapitala; neminovnost integracije proizvodnih snaga preko nacionalnih granica; rastuća tehnološka među­zavisnost narodi zbog sve većeg uticaja svih tih faktora na razvoj nacionalnih privreda itd. Te nove trendove u integrisanju čovečanstva pospešuju, s druge strane, i oni društveni, ekonomski i politički faktori koji stvaraju neophodne društveno-ekonomske i međunarodno-poli- tičke uslove za ostvarivanje takvog razvoja kao što su: slom kolonijalnog sistema, koji je nametnuo i potrebu uspostavljanja novih oblika ekonomskih i političkih od­nosa medu narodima; neophodnost traženja istorijskog

4 49

izlaza iz suprotnosti koje proizlaze iz dubokog jaza između razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja; rastući uticaj socijalističkog društvenog sistema različi­tog stepena razvijenosti, oblika i »modela«, kao i njegove ekonom ike na svetski sistem ekonom skih i političkih odnosa među narodim a; strukturne promene u ekonomici visoko razvijenog kapitalizm a koje su dovele do ogromne snage nadnacionalno koncentrisanog i organizovanog kapitala, ali i do nezadrživog jačanja društvene uloge radničke klase; niz faktora iz oblasti kulture ideologije i društvene svesti uopšte itd.

Sve to neprekidno uslovljava, podstiče i ubrzava otvaranje nacionalnih društava prema drugim narodima, zbližavanje naroda i njihovo udruživanje u sve brojnijim i širim područjim a društvenog života i jača svest o nji­hovoj uzajam noj zavisnosti i zajedničkoj odgovornosti. U poređenju sa stepenom integrisanosti koji je uspostavi­lo klasično nacionalno društvo u oblasti rada, ljudske svesti, društva i čovečanstva uopšte, savremeno svetsko društvo čini, dakle kvalitativno nove korake. Epoha zatvorenih nacionalnih društava već postaje prošlost čime, dakako, ne tvrdim da ona nije još uvek i snažno prisutna u raznim vidovima savremenog društvenog i m eđunarodnog života. Posm atrano dugoročno, proces integrisanja svetskog društva je univerzalan i odgovara istorijskim potrebam a i interesima svih naroda: malih i velikih, sa ovakvim ili onakvim društvenim sistemom, razvijenih i onih u razvoju, blokovski organizovanih i nesvrstanih.

U takvom preobražaju svetskog sistema ekonom ­skih i političkih odnosa među narodim a, u traženju izlaza lz uzajam no suprotnih interesa i u traženju rešenja

50

za problematiku koju taj proces nameće, u savremenim međunarodnim odnosima se ocrtavaju dve osnovne i često uzajamno protivrečne tendencije. Iz njihove pro­tivrečnosti rađa se niz više ili manje dubokih suprotnosti i konflikata interesa koji potresaju savremeni svet. Reč je o istorijskoj alternativi čiji je konačan progresivni rezultat jasan, ali koja danas još uvek nameće sledeće goruće pitanje čovečanstvu: da li će se taj proces odvijati pod dominantnim uticajem politike imperijalizma i begemonizma, interesa monopolističkog kapitala i cen­tara ekonomske i političke snage i hegemonije nad na­rodima uopšte ili će ga ostvarivati slobodni i ravnopravni narodi i radni ljudi u okviru demokratskog svetskog sistema međusobne saradnje i uzajamne odgovornosti.

Razlika u karakteru tih dveju tendencija i protiv- rečnost među njima proizlaze iz razlika u društvenim klasnim ekonomskim i političkim sistemima i odnosima različitih zemalja, kao i iz razlika u njihovom međuna­rodnom položaju. Zato konačan izlaz iz protivrečnosti tih dveju tendencija može da nađe samo istorija celokup- nog društvenog razvitka čovečanstva. Dakako, prven­stveno borbom radničke klase i drugih progresivnih snaga unutar svakog nacionalnog društva za takve strukturne promene društvenih, proizvodnih i političkih odnosa koje će u okviru tih društava ukidati izvore odnosa koji proizvode klasnu i nacionalnu eksploataciju i tendencije ekonomskog i političkog hegemonizma. Ali, ne manji značaj ima i današnja borba narod£, a posebno nesvrstanih zemalja za takve promene u sistemu ekonomskih i političkih odnosa savremenog sveta koje će doprinositi daljem jačanju ekonomske i političke nezavisnosti i ravnopravnosti narodi u međunarodnim

51

odnosim a i stvarati uslove za suštinske društveno-istorij- ske prom ene u svetskom sistemu odnosa među narodima.

Proces integrisanja čovečanstva sada nije sputavan i deform isan toliko samim nacionalnim karakterom dru­štva, pa čak ni nacionalizmom . N aravno, nacionalistička svest još uvek igra značajnu m eđunarodnu i društvenu ulogu, i to pozitivnu — tam o gde se narodi bore za slobodu i ravnopravnost, a negativnu — tam o gde se vodeće strukture društva bore za sticanje ili održavanje ekonom skih i političkih prednosti koje im daje mono- polistička pozicija stečena na osnovu ekonom ske i poli­tičke snage. To, u krajnjoj liniji, znači da savremeni nacionalizam može biti i ideologija progresivne borbe za slobodu i nezavisnost naroda, ali i pokriće nastojanju da se nam etne narodim a ekonom ska i politička potči- n jenost i zavisnost. Ta okolnost dodatno potvrđuje da glavni problem nije u samom nacionalnom karakteru savrem enog društva, već u društvenoj, klasnoj, ekonom ­skoj i političkoj strukturi i interesima datog nacionalnog društva koji određuju i politiku vladajućih snaga tog društva, pa i karakter nacionalizma.

Istorijski zadatak progresivnih društvenih snaga nije i ne može biti u nekakvom apriornom suprotstav­ljanju takozvanim transnacionalnim ili regionalnim i drugim sličnim integracijam a, već u tome kako menjati i ukidati one proizvodne i društveno-ekonom ske odnose u njima koji ih čine instrum entom eksploatacije, nerav­nopravnosti i jednostrane zavisnosti i kako ih učiniti instrum entom dem okratske saradnje svih naroda. Pro­ces integrisanja čovečanstva, zbližavanja i udruživanja narod§ mogu da nose sam o slobodni i ravnopravni na­rodi u sopstvenom i zajedničkom interesu. U tom e i

52

jeste najdublji smisao zahteva nesvrstanih zemalja za uspostavljanje novog sistema ekonomskih i političkih odnosa u svetu. I upravo kao nosilac te borbe, pokret nesvrstanih zemalja vrši izvanredno značajnu istorijsku ulogu- Prema tome, i izmenjen položaj nacije i savremeni procesi integrisanja čovečanstva su jedan od objektivnih i dugoročnih izvora pokreta nesvrstavanja.

Ekonomski razvoj i društvena struktura u nesvrstanim zemljama

U prethodnom izlaganju govorili smo pre svega o onim izvorima pokreta nesvrstavanja kojima je poreklo u pro- tivrečnostima i suprotnostima postojećeg svetskog sistema ekonomskih i političkih odnosa među narodima. Među­tim, takvu politiku nesvrstanim zemljama u velikoj meri nameće i sama njihova unutrašnja ekonomska i društvena struktura. Doduše, ove zemlje nalaze se na veoma razli­čitom stepenu razvoja društvenih odnosa — od pretka- pitalističkih i kapitalističkih pa do prelaznih i socijali­stičkih, a međusobno se veoma razlikuju i po 6tepenu svoje ekonomske razvijenosti. Ogromnu većinu pokreta nesvrstavanja čine ekonomski nedovoljno razvijene ili srednje razvijene zemlje, koje se bore sa izvanredno teškim ekonomskim, socijalnim i političkim problemima u nastojanju da prevladaju negativne posledice jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja i da uhvate korak sa istorijom. Međutim, uprkos svih tih razlika, za veliku većinu zemalja koje čine pokret nesvrstavanja karakte­ristična je jedna osnovna zajednička društveno-isto- rijska tendencija, koja se izražava negde više, a negde manje, u ovim ili u onim oblicima. Reč je o sledećem.

53

Velikoj većini ovih zemalja klasični kapitalistički put unutrašnjeg društvenog razvoja ne može više obezbediti b rz ekonom ski razvoj. N acionalnog privatnog kapitala negde praktično nem a ili je tako neznatan i slab da ne otvara nikakvu realnu perspektivu bržeg ekonomskog, razvoja. A ko bismo teorijski i pretpostavili mogućnost »čekanja« da ojača taj privatni nacionalni kapital i da se oseti njegova uloga u razvoju, takav razvoj bi bio strahovito spor je r bi, u stvari, m orao ponoviti istoriju evropskog kapitalizm a X IX veka. Takvim ekonomskim i društvenim razvojem te zemlje bi same sebe osudile na sve veće zaostajanje iza razvijenih zemalja. Međutim, takva teorijska mogućnost praktično i ne postoji jer se istorija ni u tom pogledu ne ponavlja, a pogotovo se ne ponavlja kada je u pitanju razvoj društvenog sistema. Svet danas živi u uslovima visoko razvijenih proizvodnih snaga i takve tehnologije koja zahteva veliku koncen­traciju sredstava za proizvodnju, odnosno kapitala, i toj neizbežnoj dijalektici istorije m oraju svoj razvoj prilagoditi svi narodi koji ne žele da ostanu na repu istorije.

M eđutim , s druge strane, ako bi te zemlje prepuštale svoj ekonom ski razvoj isključivo angažovanju inostranog kapitala pod uslovima koje sada nameću transnacionalne i druge slične kompanije, one bi se izložile eksploata­ciji i postajale bi privesak privrede i kapitala razvijenijih zemalja. Tako bi gubile ne samo velik deo svog viška rada, već i m ogućnost i pravo raspolaganja sopstvenim prirodnim bogatstvima, pa i svojim suverenitetom. A, sem toga, i takav put, u konačnom rezultatu, vodi sve većem zaostajanju iza razvijenih zemalja, je r prelivanje viška rada, i pored mogućeg apsolutnog privrednog

54

napretka, neminovno vodi relativnom produbljavanju jaza između razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja.

Iz takve, istorijom objektivno nametnute ekonomske i društvene protivrečnosti većina tih zemalja, da bi stvo­rile unutrašnje uslove za brz ekonomski i društveni razvoj, traže izlaz u tome što se više ili manje orijentišu na jačanje uloge države i državno-svojinskog, odnosno društvenog kapitala, što domaćem privatnom kapitalu dodeljuju više ili manje sekundarnu ulogu i što u većoj ili manjoj meri podvrgavaju kontroli uvoz i način anga- žovanja inostranog privatnog i drugog kapitala. Takva orijentacija je potvrda objektivne činjenice da u većini tih zemalja klasični kapitalistički sistem i unutrašnji, domaći privatni kapital više nisu u stanju da obezbede neophodan minimalni ekonomski razvoj tih zemalja.

Među savremenim marksistima ima skeptika koji smatraju da tu ne može biti govora o socijalizmu, pa ne retko za te procese upotrebljavaju pojam »nekapitali- stički« put društvenog razvoja. Veoma sumnjam da istorija dozvoljava ili da je ikada dozvolila nekakav »ne put« u razvoju društva. Jer takav »ne put« vodio bi društvo u ćorsokak i krizu, a to bi sigurno nametnulo jedan realan put, progresivan ili reakcionaran. Međutim, ovde nije reč o takvom ćorsokaku, nego o jasno izraženoj orijentaciji na socijalističko društvo, s tim što se njene prve realizacije ostvaruju pretežno u obliku državno- -svojinskih odnosa, ali takvih odnosa koji zaista mogu da budu ili jesu prvi koraci socijalizma. Na kraju krajeva, kroz takav stadijum su u većoj ili manjoj meri prošle sve evropske socijalističke zemlje, uključujući i Jugoslaviju, a i danas bismo teško mogli da tvrdimo da su u ekonomici tih zemalja, pa i u Jugoslaviji, prevaziđeni svi ostaci

55

takvih odnosa. A, sem toga, niz nesvrstanih zemalja je otišao dalje od tih prvih koraka.

Prem a tom e, nema razloga za skepticizam u pogledu realnosti socijalističke orijentacije mnogih nesvrstanih zemalja. Tačno je da su ti procesi nestabilni i izloženi m nogim kolebanjim a i da postoji mogućnost društvenih i političkih kriza pod uticajem unutrašnjih i spoljnih reakcionarnih snaga. Kakav će biti rezultat tih kriza u pojedinim zemljama, to zavisi prvenstveno od unutraš­njeg odnosa moći društvenih snaga, od moći i subjektivne sposobnosti progresivnih društvenih snaga, a pre svega m lade radničke klase, kao i od uticaja svetskih političkih faktora, uključujući i uticaj samog pokreta nesvrstanih zemalja. U svakom slučaju, realno je pretpostaviti da će se taj proces odvijati sa kolebanjima i krizama, a ne u jednom pravolinijskom usponu.

N o, bez obzira na sve to, taj proces rađa dve značajne posledice. Pre svega, on je faktor jačanja i ubrzavanja ekonom skog razvoja, a samim tim i jačanja nezavisnosti nesvrstanih zemalja, podrazum evajući i nezavisnost u pogledu razvoja strukture unutrašnjih društvenih odnosa. Boreći se za sopstveni put unutrašnjeg društvenog pro­gresa i socijalizma, ove zemlje se istovremeno suprot­stavljaju i svim onim odnosim a i tendencijama u svetskom sistemu ekonom skih i političkih odnosa među narodim a koji ih potčinjavaju raznim oblicima zavisnosti, a samim tim i nam etanju spolja bilo kog društvenog ili političkog sistema. Takva orijentacija nesvrstanih zemalja pojačana je time što pokretu nesvrstavanja pripadaju ili ga podr­žavaju i zemlje koje su već učinile značajne istorijske korake u razvoju socijalističkih društvenih odnosa i što se i unutar svetske socijalističke prakse odvija borba za

56

ravnopravnost naroda. A drugo, taj proces ukida ili bar suštinski ublažava ideološke i političke suprotnosti između nesvrstanih zemalja na bazi razlika u društvenim i političkim sistemima, što jača njihovo jedinstvo u borbi za njihove bitne zajedničke interese u sistemu međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa, a, sera toga, sve ih Čini ideološki i politički nezavisnijim u oceni konkretne društveno-istorijske uloge blokovskog sistema i konkretnih postupaka blokova i pojedinih blokovskih zemalja u međunarodnim zbivanjima.

Zbog toga možemo reći da su i te društveno-istorijske tendencije koje ekonomska nerazvijenost neminovno nameće narodima takozvanog »trećeg sveta« i uloga socijalizma kao rastućeg svetskog procesa takođe jedan od izvora pokreta i politike nesvrstavanja.

Društveno-istorijska uloga i značaj akcije nesvrstavanja

Za današnji razvoj pokreta nesvrstavanja karakteristično je osetno povećanje broja zemalja koje mu u većoj ili manjoj meri pripadaju i širenje prostora njegovog delo- vanja, kao i posebno pojačan interes i nekih zemalja članica vojno-političkih grupacija za pokret, odnosno za suštinu politike nesvrstavanja i borbu za nove odnose među državama i narodima. Zato se s pravom može reći da u pokretu nesvrstavanja ne učestvuju samo njegovi »zvanični« članovi, već i sve one zemlje i društvene snage koje na ovaj ili onaj način izražavaju interese identične ili bliske sa tim pokretom.

Takav logičan izraz onoga što je zajedničko u strem­ljenjima naroda, koji neprekidno proširuje i jača pokret

57

nesvrstanih, nailazi na o tpor ne samo određenih snaga unu tar blokova, nego, iako iz specifičnih razloga, i u nesvrstanim zemljama. Pri tom e se u ovom drugom slučaju izražava strah od razvodnjavan ja pokreta nesvr- stavanja, od pokušaja njegovog m iniranja iznutra itd. M eđutim , nezavisno od toga da li će »zvanično« član­stvo u pokretu nesvrstavanja biti šire ili uže, to niukoliko ne m enja objektivnu sadržinu i ulogu pokreta nesvrsta­vanja niti može da suzi ili umanji njegov uticaj na druge narode.

N ezavisno od činjenice da u pokretu nesvrstavanja postoje u pojedinostim a i razlike u shvatanjim a i nezavisno od toga što nesvrstane zemlje žive u različitim društve­nim strukturam a i sistemima, one svojim zajedničkim interesim a, a pre svega borbom za svoju političku ravno­pravnost u m eđunarodnim odnosima, za nezavisnu egzistenciju, za ekonom ski, socijalni, kulturni, tehnološki i drugi progres — u svoj širini društveno-istorijskih pro­cesa koji ga otelotvoruju — predstavljaju veliku i jedin­stvenu snagu koja se suprotstavlja nam etanju ekonom skog i političkog m onopola i drugih oblika hegemonije. Iako je to suprotstavljanje ponekad radikalno, a ponekad praćeno kolebanjim a, komprom isim a i prolaznim po­razim a, ono u celini nosi u sebi dugoročnu doslednost i snagu koja karakteriše sve istorijski neminovne procese. To se suprotstavljanje ne izražava samo u kritici postoje­ćeg stanja, već i u postepenom izgrađivanju celovitog program a zahteva i ciljeva koji odgovara ne samo inte­resima tih zemalja, već i interesima opšteg društvenog napretka celog čovečanstva.

Politika i pokret nesvrstavanja danas su već nesu­mnjivo afirmisali principe suverene jednakosti i terito­

58

rijalnog integriteta, neuključivanja u vojno-političke gru­pacije, izbegavanja pretnje silom i korišćenja sile u među­narodnim odnosima, konstruktivnog dogovaranja i miro­ljubivog rešavanja sporova u skladu sa ciljevima i prin­cipima Povelje Ujedinjenih nacija. U cilju uspostavljanja istinske nezavisnosti svih naroda i zemalja, pokret nesvr­stavanja bori se za ukidanje inostranih monopola i preu­zimanje nacionalnih bogatstava i njihovo korišćenje za dobro naroda; za to da narodi očuvaju svoju vlastitu ličnost, da povrate i obogate svoju kulturnu baštinu, da u svim oblastima unaprede svoju autentičnost i da stvarno vrše nacionalni suverenitet protiv svakog oblika strane dominacije.

Prioritetni pravci delovanja pokreta nesvrstavanja — zajedno sa svim miroljubivim, slobodoljubivim i pro­gresivnim snagama — koji čine osnovu strategije pok­reta nesvrstavanja, dogovorene na poslednjim konferen­cijama nesvrstanih zemalja, jesu: jačanje koordinacije i zajedničke akcije nesvrstanih zemalja u cilju obezbeđiva- nja međunarodnog mira i sigurnosti, otklanjanja uzroka međunarodne zategnutosti, likvidiranja vojnih baza, stvaranja zona mira, podsticanja opšteg i potpunog razoružanja i jačanja funkcionalne uloge Ujedinjenih na­cija; koordiniranje kolektivne akcije i suprotstavljanje pretnji silom, intervenciji, agresiji, okupaciji, kao i merama političkog i ekonomskog pritiska kojima se pokušava ugroziti suverenitet, teritorijalni integritet, nezavisnost i bezbcdnost nesvrstanih zemalja; inten­zivno razvijanje ekonomske, finansijske, naučne, tehno­loške i kulturne kooperacije među nesvrstanim zemljama i zemljama u razvoju uopšte kroz specifične mehanizme, naročito o pitanjima sirovina, ishrane, transnacionalnih

59

kom panija, investiranja inostranog kapitala itd., da bi se time stvarale i osnove za takve odnose i sa drugim zemljama.

Pokret nesvrstavanja zalaže se: za jačanje koordi­nacije nesvrstanih zemalja i u cilju uklanjanja žarišta za- tegnutosti u m eđunarodnim odnosima i okonačanja hladnog ra ta ; za obezbeđenje prava učešća svih zemalja na ravnopravnim osnovam a u m eđunarodnim poslovima; za proširenje detanta — iniciranog od velikih sila — na ceo svet i u sve odnose među narodim a; za jačanje soli­darnosti nesvrstanih zemalja i preduzimanje mera protiv svih snaga koje ugrožavaju i krše slobodu, nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet bilo koje zemlje; za solidarnost nesvrstanih zemalja u U N s obzirom na to da ona doprinosi promeni odnosa snaga u U N ; za prila- gođavanje strukture U N i reviziju Povelje Ujedinjenih nacija u cilju veće zastupljenosti nesvrstanih zemalja u međunarodnim organizacijam a i, naročito, u glavnim organim a U N.

U svojoj politici nesvrstane zemlje zalažu se za oču­vanje i dalje jačanje sadašnjeg istorijskog trenda nacio­nalnog, političkog i ekonom skog oslobođenja naroda i zemalja Azije, Afrike, Latinske Amerike i drugih regiona, sm atrajući neprikosnovenim princip prem a kojem svaka zemlja ima pravo na samoopredeljenje i usvajanje takvog privrednog i društvenog sistema koji sm atra najpovoljni­jim za svoj razvoj. Svaki pritisak i agresija ma na koju nesvrstanu zemlju sm atra se za pretnju principim a aktiv­ne i m iroljubive koegzistencije.

S obzirom na to da je borba za uspostavljanje novog sistema m eđunarodnih ekonom skih odnosa kompleksna, teška i duga, nesvrstane zemlje usklađuju napore u

60

mobilizaciji svojih snaga, konsolidaciji kohezije i jedin­stva, saradnji i kooperaciji u ekonomskoj i socijalnoj oblasti. One smatraju daje likvidiranje kolonijalizma, dis­kriminacije i aparthejda, neokolonijalizma, kao i svih oblika ekonomske i političke dominacije preduslov nji­hovog bržeg društvenog i ekonomskog razvoja.

U izgradnji novog sistema međunarodnih ekonomskih odnosa nesvrstane zemlje se zalažu za princip suvereni­teta nad prirodnim bogatstvima i za zajedničku strate­giju uzajamne pomoći. U tom pogledu one se bore za revalorizovanje sirovina i izmenu nepovoljnih odnosa u razmeni i za istovetno tretiranje inostranih privatnih investicija. S druge strane, nesvrstane zemlje nastoje da intenziviraju međusobnu ekonomsku, finansijsku, trgo­vinsku, naučnu, tehnološku i kulturnu saradnju.

Saradnja među zemljama u razvoju usmerena je na jačanje ekonomskih, trgovinskih, finansijskih i drugih odnosa među njima da bi se postigao pravedan interna­cionalni trgovinski i monetarni sistem, ubrzala njihova industrijalizacija, ostvarila nezavisnost u ishrani i tehno­logiji.

U tom cilju je pre svega neophodno izmeniti odnose u razmeni u korist zemalja u razvoju. To se naročito odno­si na relativne odnose cena primarnih i industrijskih proizvoda, kao i na mogućnosti realizacije proizvoda iz zemalja u razvoju na svetskim tržištima. Takođe su neop­hodne promene i uspostavljanje novih odnosa na među­narodnom finansijskom i monetarnom tržištu. Među­narodni finansijski i monetarni sistem treba staviti u službu razvoja svih zemalja i naroda sveta na osnovama jednakosti i ravnopravnosti. U protivnom će i onako težak finansijski položaj zemalja u razvoju postati-

61

nepodnošljiv. Veoma je važno da se izmene pravila do­sadašnjeg funkcionisanja m eđunarodnih finansijskih insti­tucija i da zemlje u razvoju učestvuju ravnopravno u do­nošenju njihovih odluka.

N ajzad, među akcijam a za unapređenje privrede zemalja u razvoju naročito je značajno stvaranje što povoljnijih uslova za sve šire, potpunije i adekvatnije povezivanje privreda razvijenih zemalja sa privredama zemalja u razvoju. Pretpostavka za to je pre svega takva saradnja koja će ravnopravno voditi računa o interesima i jednih i drugih, a i razvijanje takvih oblika — počev od davanja kredita sa dugim rokovim a i niskim kam atam a do raznih oblika zajedničkih ulaganja, kooperacije itd. — koji će tu saradnju stalno obogaćivati i proširivati u svim pravcim a i na sva područja gde se može doprineti što bržem i svestranijem razvoju proizvodnih snaga, transferu tehnologije, porastu nacionalnog dohotka i poboljšanju životnog standarda. U tom smislu pokret nesvrstanih zemalja vrši pozitivan uticaj ne samo na razvoj među­narodnih ekonom skih i političkih odnosa, već i na unu­trašnji odnos moći društvenih snaga u svetu. Borba za takav program postaje faktor stvarnog menjanja odnosa moći društvenih snaga koje dejstvuju u sistemu ekonom ­skih i političkih odnosa savremenog sveta.

Politička i ekonom ska akcija nesvrstanih zemalja neprekidno sužava prostor i uslove za imperijalističku politiku i ekonom sku eksploataciju naroda, kao i mo­gućnost nam etanja ekonom ske i političke hegemonije nad delovima sveta. Borbom za svoju političku i ekonom sku nezavisnost nesvrstane zemlje sužavaju i prostor za kon­flikte između blokova koje stihijski nameće utakm ica za prednosti u odnosu snaga. D ajući podrušku narodim a

6 2

u njihovom otporu politici i pritiscima koji nameću vla­davinu ekonomski i politički jačeg i većeg nad slabijim i manjim — bilo da je reč o narodima i državama bilo o proizvodnim snagama, tehnologiji i kulturi — akcija nesvrstanih zemalja bitno otežava pretvaranje tako­zvanog »trećeg sveta« u ekonomski privesak razvijenog dela sveta, u objekt eksploatacije ili borbe za odnos moći između blokova, u objekt i cilj onih najreakcionar- nijih snaga u savremenom svetu koje još uvek maštaju o mogućnosti nove podele sveta, pa čak i o hegemoniji nad svetom. Pokret nesvrstanih zemalja objektivno, to jest nezavisno od ideologije i svesti u tom pokretu, jača ona saznanja i one snage u svim zemljama, velikim i ma­lim, blokovskim i vanblokovskim, koje sve više postaju svesne da čovečanstvo ne može izaći iz sadašnjih proble­ma putevima klasičnog imperijalizma, savremenog eko­nomskog i političkog hegemonizma, blokovske podele sveta ili nametanjem jednog ili drugog sistema spolja, već samo putevima ravnopravnosti i ravnopravne odgo­vornosti svih naroda za budućnost čovečanstva uopšte i za budućnost svakog naroda posebno. Takvom svojom svetskom ulogom pokret nesvrstanih zemalja istovremeno snažno utiče i na progresivna društvena kretanja u njima samima, a i u drugim zemljama širom sveta.

Posmatran kroz tu prizmu, pokret nesvrstavanja nije samo oblik međunarodne politike i akcije, već i jedan vid društvenih, klasnih, ekonomskih, političkih i kultur­nih prestrojavanja savremenog sveta. Stoga se ovaj pokret ne može svesti na nekakvu političku rezervu socijalizma ili međunarodnog radničkog pokreta, već je iedna od bitnih komponenata društvenog preobražaja čovečanstva naše epohe, a time i daljeg razvoja samog socijalizma.

63

N e tako retko čuje se mišljenje da svojom platfor­mom ekonom ske i političke akcije i svojim ujedinjava­njem u toj akciji pokret nesvrstavanja postaje svojevr­stan »blok« u savrem enom svetu. M eđutim, on to nije i ne može da bude iz više razloga. Pokret nesvrstavanja ne raspolaže ni političkom , a još manje vojnom snagom kojom bi m ogao nam etnuti svoje interese drugima. M eđunarodni ekonom ski i politički položaj i konkretni interesi pojedinih nesvrstanih zemalja su različiti, razli­čiti su njihovi međusobni odnosi i unutrašnji društveni i politički sistemi, odnosi i problemi. I što je najvažnije, pokret nesvrstanih zemalja, kao vid neblokovskog uje­dinjavanja akcije, svojim težnjam a i delovanjem izražava upravo skup onih najznačajnijih potreba i problema savrem enog čovečanstva i njegovog društvenog progresa koji se ne mogu ostvarivati i rešavati ni unutar pojedine nesvrstane ili druge zemlje niti u okviru pokreta nesvr­stanih zemalja kao nekakve zatvorene formacije, već samo u okviru svetskog sistema aktivne saradnje i uzajamne odgovornosti naroda na osnovi miroljubive koegzisten­cije. Reč je o problemim a koji proizlaze iz istorijske neophodnosti oslobođenja i ravnopravnosti naroda; opšte neravnom ernosti ekonom skog i društvenog razvoja u svetu; odnosa u m eđunarodnoj razmeni i integraciji rada; odnosa u m eđunarodnoj koncentraciji i cirkulaciji k apitala; prenosa tehnologije; mnogih drugih ekonom ­skih, socijalnih i sličnih pitanja; elementarnih interesa njihove bezbednosti, mira, nezavisnog unutrašnjeg raz­voja, korišćenja dostignuća svetske nauke i kulture itd. Ni sam a ekonom ska i politička sloboda tih zemalja — a da se i ne govori o svakodnevnim ekonom skim, socijal­nim i drugim problem im a razvoja nesvrstanih i drugih

64

zemalja koje se nalaze u sličnom međunarodnom polo­žaju — ne može biti obezbeđena u uslovima stihijskog razvoja u svetskom sistemu međunarodnih ekonomskih i političkih odnosa, kao ni unutar u sebe zatvorenih blokova, uključujući tu i nekakav »blok« nesvrstanih zemalja.

Oni koji ukazuju na »težnju« pretvaranja pokreta nesvrstavanja u svojevrstan »blok« nastojaće da sve jasnije izražene zahteve za većom koordinacijom (institu­cionalizacijom) protumače kao dokaz za svoje tvrdnje. To, naravno, ne može biti tačno jer ti zahtevi izražavaju upravo ono što kažu, a to je u sadašnjoj fazi aktivnosti nesvrstanih zemalja neophodnost veće koordinacije napora i ostvarivanje jedinstva akcije u borbi za nove međunarodne odnose. Nesvrstane zemlje su duboko zainteresovane da se međusobno povezuju i da zajednički razvijaju svestranu ekonomsku i političku akciju da bi se time mogle jače osloniti na sopstvene snage i da bi postale snažniji međunarodni ekonomski i politički faktor. Ali, u krajnjoj liniji, one svoje ekonomske i političke interese mogu ostvarivati i obezbeđivati samo u procesu postepenog, ali svesnog i upornog preobra- žavanja celokupnog svetskog sistema ekonomskih i poli­tičkih odnosa među narodima u smislu priznavanja njihove međuzavisnosti i ravnopravne uzajamne odgo­vornosti u toj međuzavisnosti.

To je i razlog što se nesvrstane zemlje zauzimaju za jačanje uloge Organizacije ujedinjenih nacija i drugih sličnih organizacija i za njihovo prilagođavanje demokrat­skoj saradnji među narodima u procesu demokratskog integrisanja čovečanstva. odnosno u rešavanju zajedničkih svetskih problema na tom putu.

s 65

N esvrstane zemlje svojim takozvanim »nacionaliz­mom«, za koji su Često optuživane, ne samo da ne koče procese integrisanja čovečanstva, odnosno detanta, sa- radnje, zbližavanja i ujedinjavanja naroda, već one svojom politikom i svojom borbom upravo oslobađaju puteve za takav razvoj. Njemu se, međutim, suprotstav­ljaju klasni i ekonom ski, međunarodni i unutrašnji politički interesi onih svetskih društvenih i političkih snaga koje su na ovaj ili onaj način, posredno ili nepo­sredno, vezane za održavanje ekonomskih monopola i drugih stečenih ekonom skih i političkih prednosti i pozi­cija u savremenom svetu, a samim tim za održavanje sistema m eđunarodnih odnosa koji je izgradila epoha imperijalizma.

Takav razvoj koči i sa vremena blokovska podela sveta jer ona vodeće protagoniste, i to nezavisno od nji­hove volje i subjektivnih nam era i težnji, automatski prinuđuje — zbog neprekidne i objektivno nametnute utakmice u borbi za održavanje odnosa snaga ili za sri­canje prednosti u tom odnosu — da u svojoj globalnoj strategiji i taktici mnoge narode posm atraju više kao uslov i objekt te utakmice nego kao slobodne i ravno­pravne partnere u rešavanju svetskih pitanja i odnosa među narodim a.

Na taj način celokupan objektivno uslovljen i nemi­novan istorijski proces integrisanja čovečanstva prati sukob ranije pomenutih dveju protivrečnih tendencija koje iz njega i izviru. A svaka od njih nosi pečat eko­nomskih, klasnih, unutrašnjih i međunarodnih politič­kih interesa društvenih i političkih snaga koje stoje iza tih tendencija. Zato se ni razrešavanje protivrečnosti tih tendencija i suprotnosti koje proizlaze iz njih ne može

66

zamisliti drukčije nego kao istovremen, uporedan i uza­jamno isprepleten proces društvene, ekonomske, klasne i političke emancipacije nacionalnih društava koja čine čovečanstvo i kao proces postepenog preobražavanja društveno-ekonomskih i političkih odnosa u svetskoj zajednici naroda. Reč je, dakle, o rezultatu uticaja, borbi i istorijskom stvaranju celog spektra pokretačkih snaga i faktora istorijskog progresa — počev od uticaja potreba koje čovečanstvu nameću dalji razvoj proizvod­nih snaga pa do stvaralačke istorijske akcije i borbe svih faktora progresivne i demokratske društvene svesti.

Neki kažu da su ideologija i ciljevi pokreta nesvrsta­vanja utopija. Pokret nesvrstavanja nije prvi kome se pripisuje tako nešto, jer nove realnosti se po pravilu pojavljuju najpre kao utopija ili se bar u početku tako shvataju. Ali ovde nije reč o utopiji. Već dosadašnja akcija nesvrstanih zemalja bitno je uticala na određena pozitivna kretanja u međunarodnim odnosima, posti­gavši prve uspehe u pozitivnom menjanju tih odnosa. Pri tome se mora poći od saznanja da je sve to, doduše, dugoročan istorijski proces, ali da njega uopšte ne može ni biti ako se ljudi, narodi, radnička klasa, progresivne društvene snage uopšte, ne budu borili za takav pravac društvenog razvoja i ako u njemu ne budu znali da sebi i čovečanstvu postavljaju jasne ciljeve. A težnja čoveka i naroda da budu slobodna i ravnopravna stvaralačka individualnost je neuništiva. Uprkos svih kolebanja i prolaznih teškoća, te težnje će se uvek ponovo probijati kroz sve pore društva i sistema međunarodnih odnosa. U tome i jeste snaga pokreta nesvrstavanja. On nije subjektivistička konstrukcija i efemerna pojava jednog određenog trenutka međunarodne situacije, već dugo­

67

ročan društveno-istorijski fak tor sa snagom istorijske nem inovnosti.

Celokupan posleratni razvoj ekonom skih i političkih odnosa u svetu i realna uloga koju je politika nesvrsta­vanja u tom e im ala nesumnjivo pokazuju da je ona du­goročna perspektiva čovečanstva. Uprkos svih kriza kroz koje je pokret nesvrstavanja do sada prolazio, on nije izgubio niti iz objektivnih razloga o kojima je bilo reči može izgubiti značaj za progresivno čovečanstvo sve dok u svetu postoje uslovi, snage i procesi koji narode dovode u položaj ekonom ske i političke zavisnosti i neravnopravnosti ili koji su usmereni na ograničavanje slobode i ravnopravnosti naroda, to jest na dominaciju i hegemoniju svetskih centara ekonom ske i političke snage bilo koje vrste.

Sadržaj

O pojmu nesvrstavanja............................................................. 5Svetska antiimperijalistička revolucija n a ro d a ...................... 9Novi odnos moći društvenih snaga u sv e tu .............................. 18Politika nesvrstavai\ja i politika b lokova.................................. 28Emancipacija nacije i integracija čovečanstva.......................... 41Ekonomski razvoj i društvena struktura u nesvrstanim zem­ljama ............................................................................................... 53Društveno-istorijska uloga i značaj akcije nesvrstavaiya 57

Nip »Komunist«Izdavački centar »Komunist«

Edvard KardeljIstorijski koreni nesvrstavaiya

Za izdavačaDavid Atlagićglavni i odgovorni urednik

Nacrt korica Bata Knežević

Tehnički urednik Jovica Bojić

Štampa i korektura Beogradski izdavačko-grafički zavod Beograd, Vojvode Mišića 17 Novembar 1975.Tiraž: 30.000 primeraka

EDVARD KARDELJ

ISTORIJSKI KORENI NESVRSTAVANJA

O pojmu nesvrstavanja. Svetska antiimperijalistička revolucija naroda. Novi odnos moći društvenih snaga u svetu. Politika nesvrstavanja i politika blokova.

BEmancipacija nacije i integracija čovečanstva. Ekonom­ski razvoj i društvena struktura u nesvrstanim zem­ljama. Društveno-istorijska uloga i značaj akcije nes­vrstavanja.

I

IZDAVAČKI CENTAR-KOMUNI