Uvod u načela islama

Islamski svet

Procenjeno je da ima više od 900 miliona muslimana na svetu i islam se smatra religijom koja se najbrže raširila u 20. veku, dok su hrišćanske i jevrejske religiozne vlasti zabeležile pad u broju vernika.

Bliski istok se smatra, tačno ili pogrešno, srcem islama, i po devetnoestovekovnoj evropskoj definiciji uključuje istočni mediteran do Tigra i Eufrata, a današnju republiku Egipat, arapsko poluostrvo (ali ne obavezno i Jemen), današnju Tursku republiku, zemlje koje čak i danas sadrže veće zajednice nemuslimana. U nekim publikacijama zemlje sev. Afrike i srednjovekovna andaluzijska Španija i Portugalija, Iran i centralna Azija smatra se da spadaju u odrednicu ’Bliski Istok’, ali ne uvek. Nacionalne granice izmedju Sirije, Libana, Transjordana (?) i Iraka su uglavnom konstruisane od strane zapadne vlade nakon I svetskog rata, dok su one u Pakistanu, Bangladešu i Izraelu bile konstruisane nakon II svetskog rata, a pojedine se i dalje dovode u pitanje. Tokom godina česte radikalne promene u političkoj situaciji oderedjenih država rezultirale su masovnim migracijama populacije, vojnim ili prisilnim, koje su zauzvrat imale očigledan uticaj na sve aspekte stvaranja, produkcije i kupovine i ako je ovaj detalj često ignorisan kada se diskutuje o pitanjima umetnicke tradicije i stila.

U realnosti, svet islama proteže se daleko izvan granica ovog regiona. U Ujedinjenom Kraljevstvu npr. živi verovatno vise od 1 miliona muslimana. Tokom 1970ih bilo je uzmedju 90 i 100 džamija koje su bile u upotrebi, dok je do sredine 90ih ovaj broj porastao i do 1000. Francuska i Nemačka imaju rastuće zajednice uglavnom iz sev Afrike i Bliskog istoka. Sa mnogo dužom islamskom istorijom su zemlje bivše Jugoslavije, gde je procenjeno da ima 24 miliona stanovnika muslimanske veroispovesti.

Izvan Bliskog istoka muslimani se nalaze u Indoneziji, Maleziji, na Filipinima, Indiji, Nepalu, Kini, Severnoj Africi, Americi.

Istorijski okvir

Bliski istok je u 6.veku bio podeljen na dva velika carstva, Vizantijsko ili pozno Rimsko carstvo na zapadu i Sasanidsko carstvo na istoku, dok su kraljevine Himjar u juznoj Arabiji i Aksum na Rogu Afrike s politickog stanovista bile manje značajne. To vizantijsko-sasanidsko suparništvo bilo je samo najnovija faza duge borbe izmedju Rima i Persije, koja je trajala više od pet stotina godina. Oba carstva ne samo da su polagala pravo na dominaciju svetom, vec su sledila i različite civilizacijske tradicije: Vizantinci su usvojili helenisticku kulturu a Sasnidi su se poklonili drevnoj iranskoj i semitskoj kulturnoj tradiciji, dok su helenizam odbacivali kao nesto strano. Religijsko suparništvo jos je više uvećalo taj civilizacijski antagonizam – u 3. i 4. veku vizantijski carevi proglasili su se zaštitnicima hrišćanstva, koje je i samo bilo prožeto helenističkom kulturom, dok su sasanidski veliki kraljevi za svoju zvaničnu religiju uzeli iransku veru, poznatu pod nazivom zoroastrizam (religija nazvana prema imenu njenog

osnivača Zaratustre (Zoroastera). Iako je ova religija veoma stara, ukupan broj zoroastrijanaca u svetu jedva prelazi 100.000, od čega najveći deo živi u Indiji i Iranu). Tako su, uoči nastanka islama, religije na Bliskom istoku, naročito grčko ili vizantijsko hrišćanstvo i zoroastrizam, dobila važna politička obeležja.

Muslimani veruju da je Kuran poruka jednog boga Alaha, koje je čovečanstvu obznanjeno po treći i poslednji put kroz proroka Muhameda ibn Abdulaha (oko 570-632) na arapskom jeziku. Prethodna dva otkrovenja su bila pogrešno shvaćena, prvi put kroz proroke Ibrahima i Musu (Avrama i Mojsija) , a drugi put kroz Isusa Hrista koji se proklamovao sinom bozijim dok muslimani smatraju da postoji samo jedan bog. Broj zajednickih verovanja i paralela između ove tri verske zajednice nije iznenađujući, ova veza je istorijski potvrdjena frazom Ahil al-kitab (ljudi od knjige) oboma jevrejima i hrišćanima koji žive u muslimanskim zemljama.

Iz Muhamedove baze na arapskom poluostrvu, poruka islama širila se podjednako brzo i pored protivljenja, posebno u Meki. Muhamedova želja da se Meka očisti od mnogih religioznih slika i statua (pretpostavlja se da ih je bilo oko 360 i predstavljali su lokalne bogove i druga božanstva) i vrati na jedinstvenu posvećenost i pokloništvo jednom bogu Alahu, izazvala je da Muhamed napusti Meku i ode u Jatrib (danasnja Medina). Ovaj odlazak 622. godine je datum od kada počinje muslilmanska era. Jatrib je ostao Muhamedov dom i administrativni centar do njegove smrti 10 godina kanije i postaje poznat kao Medina al Nabi- odnosno prorokov grad, ali se on vratio u Meku trijumfujući i vodeci prvi veliki hadž (hadžiluk, hodočašće muslimana u Meku). Nekoliko meseci pre svoje smrti on se vratio u Meku očišćen KABA SHINE (???). Poruka islama vec je bila prihvaćena od strane naroda Bliskog istoka dok su mnogi jevreji i hrišćani regiona bili voljni da prihvate političke saveze sa vlašću koja je pružala zaštitu njihovoj verskoj slobodi, prethodno ozbiljno ograničenoj od strane sasanidske i vizantijske vlasti. Ovo je donelo olakšanje od oporezivanja koje su uspostavile obe vlasti (sasanidska i vizantijska) i koje je bilo motivisano vekovima starim ratom izmedju dva carstva.

Tajne islama

Deceniju posle prorokove smrti 632.godine, Damask, Jerusalim, veći deo Egipta severno od Luksora- koji su svi bili pod vizantijskom vlašću, kao i sasanidski Irak, pali su pred islamskim osvajacima, čije se širenje teritorija nastavljalo i dalje, u svim pravcima. Ipak, unutar same islamske zajednice pojavljivali su se znaci razdora, koji su uzrokovani Muhamedovom iznenadnom smrću i činjenicom da iza sebe nije ostavio muškog naslednika. Neki sledbenici su smatrali da njegov bliski rodjak i zet, Ali, treba da ga nasledi budući da su ova dvojica bili kao braća, a prorok Muhamed dugovao je svoj život Aliju u nekoliko situacija. Slično ranijoj pre-islamskoj praksi, veće staraca se sazivalo i već stari Abul Bakur, izabran je da bude muhamedov kalif. Pre konačnog izbora 656. godine, Ali je dva puta odbijen u izbornom procesu, izgubivši od strane Umara (ubijen 644.g) koji je nastavio teritorijalno širenje, i Utmana (656.g). Ovaj period prva četiri kalifata u akademskim krugovima poznat je kao

Rašidun (znači:pravo vodjen) kalifat. Ali je bio neprijateljski dočekan od strane Aiše, Muhamedove udovice, kao i od strane guvernera Sirije Muavija koji je optuživao Alija za neuspeh u kažnjavanju ubica njegovog rođaka iz porodice Omajada. Dogodio se i oružani sukob, a pre bilo kakvog trajnog dogovora, Ali je ubijen 661.godine u Kufi, Irak u svojoj bazi. Od tada, uzrok razdora u islamskoj zajednici, povezivan je sa figurom Alija i njegovom porodicom. Njegove pristalice su tada verovale , a i sada, da je prorok preneo verski autoritet na Alija i njegove potomke, kroz Alijevu suprugu Fatimu, jednu od Muhamedovih ćerki, nastavljajući prorokovu lozu. Ovi muslimani prihvatili su prava Muavija i porodice Omajada i postali su poznati po imenu Suna (Suniti), jer su živeli po ugledu na sunu, što u prevodu znači primer proroka.

Kako se islamska vlast širila kroz severnu Afriku , do Španije i Francuske , pa kroz Aziju do severne Indije, centralnu Aziju do Velikog Kineskog zida i severnije, tako se javljaju logistički problemi zadrzavanja autoriteta na ovako širokoj teritoriji. Dolazi do izbijanja razlika, a većina ovih razlika sadržala je elemente filozofske religije. Oko 1100. godine arapski hroničari su zabeležili su da postoje 73 velike grupe koje su u sukobu oko odredjenih aspekata islamske teologije. Danas se glavni sukobi povezuju sa ovom sunitsko/šiitskom debatom. Razlike u sakralnoj i svetovnoj praksi sunita i šiita, bile su i ostale pitanje sitnica i nisu neophodno očigledne ne-muslilamskom posmatraču. U umetnosti one se ogledaju u rasporedu na građevinama ili na tkaninama ili u izboru ikonografskih slika. Ovakve razlike bile su u prošlosti razlog neprijateljstva među ovim grupama.

Šiiti su podeljeni na dve osnovne grupe. Grupa poznata pod nazivom Ismaili 1094. godine podeljena je na još dve grupe nakon sukoba oko nalsednika Ismaili Fatimida kalifata imama koji je kontrolisao Egipat i Siriju. Oni koji su podržavali Mustale poznati su kao Boras (danas velika zajednica postoji u zapadnoj Indiji), dok su oni koji podržavali njegovog brata Nizara, povezivani sa takozvanim „ubicama“, a danas su poznati kao Koja sekta.

Vođeni od strane Aga Kana, članovi Koja sekte mogu se pronaći po svetu , ali posebno u određenim afričkim i indijskim regionima. Druga glavna grupa šiita su Ithna Ashari ( tzv. „Dvanaestorice“) koji se danas, ali ne i jedino, mogu naći u Iranu.

Obe grupe Ismaili i „Dvanaestorice“ priznate su, ali ne i prihvaćene od strane svih sunita kao deo islamske porodice i obrnuto. Tako su dvorci (utvrde) Ismaili reda „Asasini“ u Siriji, Libanu i Iranu ili tiraz platna, keramika i staklo u periodu Fatimine vladavine (oko 969-1171) u Egiptu i Siriji, internacionalno poznati kao deo islamske umetnosti kao sofisticirana, materijalna kultura dinastije Safavida u Iranu. Ali debata oko toga da li sekte poput Druze, Alevide i Ahmadije, osnovane 1890ih godina na indijskom podkontinentu treba da budu prepoznati kao članovi muslilmanske zajednice se nastavlja iako je poznato da su Ahmadii odgovorni za širenje Kurana u istočno-afričkim zemljama objavljujući Swahili verziju.

Iako su se neki istoričari i antropolozi bavili istraživanjima ovih grupa, veoma malo pažnje posvećeno je njihovoj materijalnoj kulturi , pa tako nismo sasvim sigurni da li su umetnički

koncepti slični među ovim zajednicama. Takodje tu je još jedna stvar na koju treba obratiti pažnju: ako muslimanski teolozi nisu sasvim definitivni u tome ’ko je musliman?’ i nastavljaju debate o islamskoj praksi i ritualima, postavlja se pitanje da li se pojedine umetničke forme vezane sa religioznim konotacijama, mogu smatrati integralnim elementom „ortodoksne“ islamske umetnosti? Ono što je smatrano ortodoksnom praksom sa jedne strane, ne posmatra se u istom svetlu i sa druge. Ono što duhovno ispunjava jednu osobu moglo bi povrediti/uznemiriti drugu.

Za najmanje dva veka, muslilmanski teolozi smatrali su „slavnu tradiciju“ islama racionalnim, intelektualnim pitanjem, kojim su se bavili urbani i obrazovani ljudi, dok su verovanja i praksa „male tradicije“ više emocionalne prirode i mogu se pronaći u ruralnim sredinama, među neobrazovanim ljudima ili još konkretnije ženama. Stoga je takozvani „popularni islam“ naziv za nevažno i netačno.

Kako Loefrel ističe, neki bi, na primer, zamerali iranskim zemljoradnicima što im teški radni uslovi ne dozvoljavaju da do kraja ispune slovo vere ili zakat (plaćanje tithe), molitve ili Ramadan, ali su oni ipak od strane lokalnog stanovništva, posmatrani kao posvećeni muslimani. Mnogi antropolozi sada dovode u pitanje važnost slaganja oko univerzalnih interkulturalnih definicija poput „ortodoksno“, „poreklo“, „brak“. Ipak, svako ko se bavi islamskom materijalnom kulturom suočen je sa ranim dvanaestovekovnim stavovima o tome šta je predstavljalo „ortodoksno“ a šta „ne-islamsko“ ponašanje . Ortodoksno se u ovim slučajevima uglavnom pojma kao praćenje strogih arapskih ideoloških praksi, a ovo ponašanje imalo je odjeka u arhitektonskom dizajnu, kao i u pitanjima odevanja. Vardenburg ističe da praćenje onih „ortodoksnih“ pravila isključuje određene ceremonije i proslave (npr.hodočašća i slavljenja određenih lokalnih kultova, „neoficijalnih“ religioznih elemenata u džamijama, magije, i ceremonija vezanih za bratstva iz sufi redova), zajedno sa ovim kultoavima praktikovanim od strane pojedinih muslilmanskih zajednica poput Kharajita, posebno onih izvan izvornih zemalja islama, koje se mogu smatrati tzv. „popularnim islamom“.

Evidentno je da „popularni islam“ ima uticaja i to zvaničnog na religioznu arhitekturu islamskog sveta, a mnogi objekti napravljeni su baš da bi odgovarali pravoj izvedbi određenih rituala, uključujući i ikonografiju , koja je trebalo da odigra važnu ulogu za vernika. Neki antropolozi pokušavali su da nađu razliku između „velikih“ i „ malih“ rituala, nalazeći ovo više odgovarajućim pojmom od „ortodoksnih“ i „neortodoksnih“. Kako je primećeno, razlika između svetovnog i sakralnog nije jednaka razlici između simboličnog i praktičnog, već su razlike izuzetno male i zavise od kulture. U nekim oblastima, određeni elementi poput tradicionalne medicine, izlečenja, zabave, svadbenih rituala ili uopšteno „ženskih sfera“ , viđeni su kao nevažni islamu, ili direktno u suprotnosti sa višim. Bilo je i zvančnih pokušaja da se ovi rituali „pročiste“ i da se vrate na izvorni ideal, pogotovo u 19. veku i početkom 20. veka od strane sunitskih učenjaka iz Hanbali reda, a ovaj pokret datira još vekovima unazad. Izvan zemalja koje sačinjavaju srž islama, na Bliskom istoku smatra se da „ortodoksni“ rituali i njima shodno ponašanje i ikonografija treba vizuelno da budu bliski onima koji se nalaze u

arapskom svetu, posebno u Hidžazu (regija na zapadu današnje Saudijske Arabije). To bi značilo da protok vremena , socijalni i kultuirni uslovi, kao i drugi faktori, ne bi imali nikakav uticaj na ljude i njihovo ponašanje i da rituali i ikonografija ostaju isti i „čisti“, neuprljani nikakvim spoljnim uticajima. Istoričari umetnosti utvrdili su (ili pretpostavili) da razne umetničke forme i izrade iz određenih centara pripadaju „klasičnoj“ islamskoj umetnosti, dok su druge posmatrane kao „popularne“ ili periferne.

Pet stubova islama

Pet stubova islama (erkan al Islam), koji su prvi put sistematski predstavljeni u Dzibrilovom hadisu, predstavljaju obredne zahteve koje je relativno lako ispuniti i osoba koja zeli da predje u islamsku veru moze lako da ih nauci.

Prvi stub islama je otvoreno javljanje i potvrdjivanje da nema drugog boga osim Alaha i da je Muhamed Alahov izaslanik. Poznat je pod nazivom šehada (čin potvrdjivanja), a naziva se i al šehadetejn (dve izjave) jer podrazumeva dva odvojena čina potvrdjivanja:

1. „Nema drugog boga do Alaha“ - potvrdjuje da ljudski intelekt prihvata bozansku stvarnost

2. „Muhamed je Alahov izaslanik“ – potvrdjuje pokoravanje coveka bogu sto je i znacenje same reci islam.

Drugi stub islama je molitva (namaz), koja se izgovara svakog dana, pet puta dnevno u pravcu Velike Dzamije (al Mesid al Haram) u Meki. Te molitve su poznate pod zajednickim nazvom Salat. Pre pristupanja molitvi, vernik mora da obavi obred očišćenja u vidu malog ritualnog pranja ( vudu) ili kupanja (gusl). Za taj simbolican obred pranja mogu se koristiti voda ili pesak.

Kada izvrsi sve cikluse kanonske molitve, vernik ponovo seda na pete i izgovara formulu poznatu kao „svedocenje“ (tešehud).

Treci stub islama je plaćanje godisnjeg poreza verskom zvanicniku ili predstavniku islamske drzave. Taj porez se naziva zekat (čistoća, poštenje). Prema Kuranu sredstva od tog poreza su namenjena za ishranu siromašnih ljudi, za podsticanje preobraćanja u islam, za otkup iz ropstva, za pomoc prezaduzenima, za putnike namernike i za pomoć onima koji su svoj zivot posvetili Bogu.

Četvrti stub islama je post tokom ramazana, devetog meseca islamskog lunarnog kalendara. Tokom 29 ili 30 dana tog posta, vernik mora da se uzdrzi od hrane, pica i čulnih zadovoljstava od zore do zalaska sunca. Ovaj stub poznat je kao saum ili Sijam Ramadan i muslimani ga smatraju činom pročišćenja i potvrdjivanja etičkih principa.

Peti stub islama je hodočašće u Meku. Ono se vrši tokom prvih deset dana zuldzihe (dvanaesti mesec islamskog kalendara) i predstavlja obavezu svakog vernika ako mu zdravlje

i materijalne mogucnosti dozvoljavaju da putuje i obavlja propisne obrede. Ovaj stub islama zove se hadziluk i obuhvata sledecih devet osnovnih obreda:

1. Oblačenje „odore osvećenja“ (ihram), koji se sastoji iz dva komada našivenog sukna za muškarce, dok kod žene pokriva sve delove tela osim lica, šaka i stopala.

2. Cirkumambulacija ili obilazenje Kabe (doslovno:“kocka“), poznate i kao Bozji dom (Bejtulah), u središtu Velike džamije u Meki. Taj obred sastoji se u obilaženju Kabe sedam puta u pravcu suprotnom od kretanja kazaljki na satu. Obilazeci Kabu mnogi hodočasnici pokušavaju da dodirnu „Crni kamen“ (al hadzar al esved), meteorit za koji se veruje da je poslat sa neba i da su ga u jedan ugao Kabe stavili Ibrahim i Ismail.

3. Stajanje u Arafatu, ravnici jugositočno od Meke, desetog dana hodočasnog meseca zulhidze, čime se oživljava poslednje hodočašće proroka Muhameda koji je svoju oprostajnu molitvu izgovorio sa tog mesta.

4. Provodjenje noći u mestu Muzdelifa, blizu Meke.

5. Kamenovanje tri mesta na kojima je, po muslilmanskom predanju, Satana iskušavao proroka Ibrahima.

6. Prinošenje žrtvene životinje (obično ovce ili koze a ponekad krave ili kamile ) u mestu zvanom Mina u znak sećanja na to da je Bog prihvatio da umesto Ismaila bude žrtvovana ovca.

7. Ponavljanje cirkumambulacije Kabe jos sedam puta.

8. Pijenje vode iz bunara zvanog Zemzem (doslovno:„penušanje“) u dvorištu Velike džamije u Meki na mestu gde muslimani veruju da je Bog omogućio Hagari i njenom malom sinu Ismailu da se napiju vode dok su lutali pustinjom.

9. Vršenje dva ciklusa kanonske molitve na mestu zvanom Ibrahimovo moliliste (Makar Ibrahim) gde su se po verovanju proroci Ibrahim i Ismail zajedno molili nakon što su sagradili Meku.

Šest stubova vere

Pored pet stubova islama u Džibrilovom hadisu postoji još jedna grupa načela poznata kao šest stubova vere (arkan al iman). To su:

1. Vera u Boga.

2. Vera u Alahove andjele.

3. Vera u Alahove knjige objavljenja u koje spadaju Kuran, Novi zavet (poznat i kao jevandjelje- al Indžil), Davidovi psalmi (al Zebur), Tora (al Tavrat) i Ibrahimovi listovi (Suhuf Ibrahim).

4. Vera u alahove izaslanike, među kojima su i mnogi proroci iz jevrejske Biblije kao i Isus (Isa), Jovan Krstitelj (Jahja) i raniji arapski proroci kao Hud i Salih.

5. Vera u dan strašnog suda (al jaum al ahir, poznat i kao Jaum al Kijama). Islamaska eshatologija bliska je hrišćanskoj i sadrži posredničku ulogu Isusa. Mnogi muslilamni takodje veruju u ličnost proroka zvanog MAHDI (onaj koji je vođen) koji će se pojaviti posle Isusa i doneti period mira i pravde koji ce trajati do strašnog suda.

6. Vera da Alah odlučuje o svemu, o dobru i o zlu. To je potvrda ideje o bozanskom predznanju (kada) i sudbini (kadar).

Islamska umetnost

Uzimajući u obzir veliku geografsku proširenot islama, pretpostavlja se da se pod terminom „islamska umetnost“ podrazumeva materijalna kultura, kao i vizuelni i umetnički izrazi svih onih regionalnih i etničkih grupa, od zapadne Afrike do jugoistočne Azije, a posebno budući da je islam bio tako jaka sila u tim regionima tokom poslednjih 400 godina, ako ne i duže. Na kraju, termin sam po sebi ima specifično religiozno, sociološko i kulturno značenje. Naširoko je prihvaćeno, obično bez ikakavog preispitivanja, da se „islamska umetnost“ (kao termin) odnosi isključivo na zemlje koje sačinjavaju srž islama: Egipat i Sirija, Anadolija (Mala Azija) i Iran, i možda centralna Azija i severna Indija. Ova geografska definicija koju su utvrdili zapadnjački istoričari umetnosti u drugoj polovini 19. veka, od tada je njihova pretpostavka, da su artefakti i spomenici oblasti Bliskog istoka, primeri i estetski kriterijumi prema kojima sva umetnička dela islama treba meriti. Na polju tekstila određna dela iz Nigerije i Indonezije se i dalje smatraju afričkom i azijskom a ne prvenstveno islamskom umetnošću, zato što nemaju očiglednu vizuelnu sličnost sa delima Bliskog istoka.

U radu „Dictionary of art“ (1996-rečnik umetnosti) uvod u „islamsku umetnost“ razmatra umetnost zemalja istočnog Mediterana i centralne Azije, ali upućuje čitaoca na relevantna geografska poglavlja (Afrika, Indonezija, Kina) za pronalaženje podataka o njihovim muslilmanskim zajednicama. Važan spis „ Index islamicus“, koji sadrži tekstove i monografije svrstane po geografskim oblastima, uključuje zemlje u južnoj Aziji samo do 1982. godine i prvenstveno se odnosi na Indiju i Pakistan dok je kasnije proširen kako bi obuhvatio i subsaharsku umetnost.

Izraz islamska umettnost odnosi se na sve vrste vizuelne umetnosti nastale u zemljama u kojima je glavna religija islam, bez obzira na versku pripadnost pojedinaca koji su tu umetnost stvarali ili na svrhu u koju je stvarana. Za razliku od hriscanske umetnosti, izraz islamska umetnost ne ogranicava se na dela stvorena samo u religijske svrhe i mnogi od najlepsih primera islamske umetnosti imaju malo veze sa islamskom religijom ili sa njom nemaju nikakve veze. Islamaska umetnost nije mogla da nastane pre pojave islama u 7.veku u Arabiji, ali tek gotovo čitav vek kasnije muslilmani su postali veliki i prefinjeni pokrovitelji umetnosti. Iako su oni ubrzo nakon objave islama počeli da podižu gradjevine, za prvi primer

islamske arhitekture se obicno uzime Kupola na Steni u Jeruslimu, čiju je izgradnju naručio omajadski kalifa Abdumelik ibn Mervan (vladao 685-705).

Mnogi muzeji u Severnoj Americi, Evropi i u islamskim zemljama ponose se eksponatima koji predstavljaju remek-dela islamske umetnosti, ali u islamskoj civilizaciji vizuelne umetnosti bile su od relativno malog značaja, naročito u poredjenju sa mnogo cenjenijim umetnostima kao sto su poezija i muzika. U klasičnom arapskom jeziku, na primer, ne postoji reč koja oznacčava umetnost kao takvu. Reč koja se danas za to najčešće koristi, fen, predstavlja neologizam, jer je nekada korišćena da oznaci „zanat“ ili „veštinu“.

Islamaska umetnost obuhvata obilje umetničkih sredstava, tehnika, stilova, perioda i oblasti. Njeno proucavanje, koje je relativno novijeg datuma, zapoceto u Zapadnoj Evropi, kao deo proucavanja istorije evropske umetnosti, a ne u islamskim zemljama. Sa evropskog stanovista, islamska umetnost je nastala na Bliskom istoku, na temeljima ostataka drevnih bliskoistocnih i kasnih antickih umetnickih tradicija i premostila je jaz izmedju kasne klasicne i rane srednjovekovne umetnosti. Sa sirenjem daleko van geografskih granica Bliskog istoka, na zapadnu Afriku i africke zemlje ispod Sahare, na centralnu Aziju, Indiju i jugoistocnu Aziju, kao i van vremenskih granica srednjeg veka, istovremeno se sirio i njegov vizuelni izraz.

U zapadnoj civilizaciji na oblasti umetnosti obicno se gleda u hijerarhijskih okvirima u kojima arhitektura i likovne umetnosti (slikarstvo i vajarstvo) dominiraju umetnickom scenom sve do danas. Za islamsku umetnost ta hijerarhija ne vazi. Arhitektura i u njoj ima veliki znacaj, ali stvoreno je malo vajarskih i slikarskih dela. U islamskoj zajednici nije postojala jasna granica izmedju umetnosti i zanatstva. Izrazito svojstvo islamske umetnosti bilo j pretvaranje korisnih predmeta u prefinjena umetnicka dela.

Najznačajniji oblik islamske umetnosti u svim delovima islamskog carsva bila je arhitektura. Koštala je najviše, trajala je naduže i videla ju je najšira publika. Medju najpoznatijim i najbolje očuvanim gradjevinama često su one koje su podignute u religijske evrhe , poput džamija i medresa (teološke škole), jer su vekovima korišćene i održavane. Religijske građevine mogu da posluže kao okvir za praćenje razvoja islamske arhitekture, ali konzervativizam, urođeno svojstvo religijske arhitekture, podrazumeva da su se na te građevine tendencije odvijale sa zakasnjenjem. Novine u arhitekturi pre su primenjivane na sekularnoj arhitekturi- poput dvoraca, kuća, karavan-saraja (srednjovekovnih smestajnih objekata za karavene), javnih kupatila, pijaca i tome slično-jer su ih gradili pojedinci čija je motivacija bila zadovoljenje sopstvenih potreba. Buduci da nije sačuvano mnogo ovih građevine, uzorak za proucavanje islalmske umetnosti koji imamo na raspoloaganju nije bas odgovarajuci.

Arhitektura kao umetnost?

Ibn Haldun (srednjovekovni arapski filozof koji je živeo i stvarao u Tunisu, bio je poznatiji kao istoričar, smatra se i osnivačem sociologije) ne bi razumeo savremeno zapadno shvatanje arhitekture kao umetničke forme, jer je za njega to bila nauka blisko povezana sa

geometrijom i njena funkcija bila je da obezbedi sklonište i zaštitu. Ako su vladari dinastija želeli građevine impozantne strukture, želeli su ih da bi postigli „tehničku perfekciju“ pre nego da bi bili prepoznati kao patroni umetnosti. Uopšteno govoreći, zapadni istoričari umetnosti su od 19. veka fokusirali svoja istraživanja islamske arhitekture na monumentalnu (za razliku od lokalne ili mesne) arhitekturu na islamskom Bliskom istoku i na praćenje i proučavanje razvoja određenih arhitektonskih struktura (tvrđava, džamija, minareta po pitanju plana elevacije i dekorativnih elemenata (profila lukova, nosača kupole, gipsanih radova, obloga od keramičkih pločica)). U praćenju ovog razvoja, često su pravljene paralele sa klasično grčko-rimskim i evropsko hrišćanskim prestonicama u arhitekturi. U publikacijama napisanim pre 1970ih uobičajeno je naći poređenje planova, ali informacije koje se tiču materijalnih proporcija i modularnih elemenata i/ili procene matematičkih proporcija su retko uključene.

Skulptura kao umetnost?

Teološke debate doprinele su da skulptura nema tako visoki položaj u islamskoj umetnosti, kao primenjena umetnost. Možda zato što ima samo nekoliko primera skulpture, proizvedenih na islamskom Bliskom istoku pre kasnog 19. veka a koja se može proučavati. Zbog nedostatka monumentalnosti i zato što su to uglavnom dvodimenzionalna pre nego trodimenzionalna dela, kao što su predmeti napravljeni od gline (tzv. četke za kupanje i akvamanili ) Ili klesani u kamenu, zapadni učenjaci su često ova um.dela definisali kao zanatstvo ili arhitektonska dekoracija. Možda postoji i drugi uzrok tome. Neki kritičari su pretpostavili da nezapadnjačke tradicionalne kulture nemaju umetnost u zapadnom smislu reči. 1980ih kulturni teoretičar Franc Fanon nije bio sam u razmišljanju da kritičari treba da koriste različite kriterijume kada razmatraju neevropske kulture. On govori o inferiornosti afričke umetnosti u odnosu na zapadnu.

Islamsko slikarstvo kao umetnost?

F.R.Martin je doprineo da se u shvatanju zapadne umetnosti (ili u pisanju zapadnih istoričara umetnosti) o islamskoj umetnosti odvoje islamski umetnici slikari od ostalih zanatlija. 1912. godine on je naglasio vrline persijskih minijatura u celom islamskom svetu i ustanovio je persijsko minijaturno slikarstvo od 15. do sredine 16. veka, kao obeležje za celokupno islamsko slikarstvo izdvajajući iranskog umetnika Bihzada (umro 1535/6) kao „kreativnog genija“. On je postavio temelje značaja persijskih minijatura u persijskom svetu, identifikujući rad individulanog umetnika i na taj način dajući mu status odvojen od zanatlije i on je bio taj koji je naglasio značaj tih slikara koji su, za razliku od drugih, ugradili „dinamičniji element“ u figuralne predstave. Kao rezultat toga od skora učenjeci islamske umsetnosti primetli su da „arapska“ (egipatska i siriijska umetnost 14. i 15. veka) umetnost, otomansko minijaturno slikarstvo i post-safavidko slikarstvo su bili mnogo inferiorniji.

Od svih vizuelnih umetnosti, jedina koja je u sopstvenoj društvenoj sredini bila visoko cenjena bila je kaligrafija, umetnost lepog pisanja. Imena i biografije kaligrafa sakupljani su i

čuvani, a o kaligrafskoj estetici pisana su posebna dela. U vreme pre pronalaska štamparije, svi spisi od kopija Kurana do popularnih priča i naučnih dela, bili su predmet mukotrpnog prepisivanja rukom, najpre na listovima papirusa i pergamenta, a kasnije na papiru. Još od najranijih dana, dela nadarenih kaligrafa bila su veoma cenjena i sakupljana. Pojedini listovi često su bili ukrašavani lepim crtežima i na odgovarajućim mestima, divnim slikama, a potom svi zajedno čuvani u kutijama ili među koricama od obrađene ili ukrašene kože. Knjige su čuvane u bibliotekama pri džamijama i dvorcima. U doba kada se u bibliotekama evropskih manastira nalazilo po nekoliko desetina knjiga, u bibliotekama u islamskim zemljama bilo ih je na stotine , ako ne i hiljade.

Treće umetničko sredstvo koje je zauzimalo istaknuto mesto u islamskoj umetnosti jeste tkanina. Proizvodnja vlakana, boja i gotovih proizvoda i trgovina njima bili su osnovni izvor prihoda za mnoge oblasti. Dve osnovne vrste vlakana bile su vuneno, dobijeno od ovaca, i laneno, proizvedeno od lana. Svila i pamuk takodje su bili značajni jer su se bojili jarkim bojama. Ključnu ulogu koju su tkanine imale u islamskoj civilizaciji mozda najupečatljivije oličava kisva, tkanina kojom je prekrivena Kaba u Meki, za koju se pretposttavlja da je ostatak svetog šatora – slično izrailjskom šatoru za kovčeg Gospodnji, u kome je Bog boravio. Iako je danas kisva uvek crna i na njoj su zlatom izvezeni citati iz kurana, u prošlosti je mogla biti bilo koje boje uključujući belu, zelenu i crvenu.

Kao i u mnogim drugim društvima, odeća je činila muškarca ili ženu. Po njoj su se muškarci razlikovali od žena, bogati od siromašnih, nomadi od stanovnika gradova i muslimani od nemuslimana. Ona je označavala i bezbroj drugih društvenih i religijskih pripadnosti- zelene turbane nosili su potomci proroka Muhameda, turbani omotani oko crvene palice bili su oznakla sledbenika safavidskih vladara u Iranu. Grub vuneni ogrtač (na arapskom suf) često su nosili mistici čiji je izrazito ličan pristup religiji dobijao na značaju uporedo sa širenjem islama u društvu. Ti mistici postali su poznati kao sufije.

Tkanine su korišćene i za ukrašavanje. Ljudi su uglavnom sedeli na asurama i ćilimima prostrtim po tlu, naslonjeni na jastuke ili uzglavlja, i spavali po ćebadima na podu. Medjutim upotreba tkanina u muslilmanskim zemljama bila je mozda izrazenija u tzv.prenosivoj arhitekturi. Na teritorijama na kojima je islam počeo da se širi, postojale su tradicije pravljenja šatora.

U proučavanju islamske umetnosti, mnogi njeni drugi vidovi – umetnički izrađeni predmeti od metala, keramike, stakla i drvoreza, slonovače i kameih kristala - obično se svrstavaju u zajedničku kategoriju „dekorativne“ umetnosti ili umetnosti „nižeg ranga“. U zapadnoj umetnosti ti nazivi imaju donekle derogativno značenje jer se ta sredstva umetničkog izraza smatraju manje plemenitim od glavnih vrsta umetnosti – slikarstva i vajarstva. U islamskoj umetnosti to nije slučaj. Kao i u mnogim drugim civilizacijama, zanatlije koji su radili za bogate pokrovitelje pretvorili su skupocene materijale, poput slonovače, zlata i dragog kamenja, u luksuzne predmete. Ali u islamskim zemljama oni su najprostije materijale, poput gline, peska i minerala, pretvarali u divno glaziranu keramiku, providne staklene i bleštavo

sjajne metalne predmete koji su koristili pripadnici mnogih društvenih klasa. Ti predmeti cesto su imali praktičnu upotrebnu vrednost, poput bokala i posuda za umivanje i posuda za služenje hrane. Primer je Vedrica Bobinskog, jedno od remek dela islamske umetnosti, izradjena 1163., izrađena od bronze i obložena bakrom i srebrom, služila je za polivanje pri kupanju.

Umetnost pisanja

Pisanje je najznačajnija tema koja je prisutna u svim oblicima islamske umetnosti. Korišćenje natpisa nije isključivo svojstvo islamske civilizacije – islamska tradicija delom je nastala na već postojećim primerima na teritoriji gde je islamska civilizacija počela da se razvija. U klasičnom svetu, na primer, postojala je duga tradicija korišćenja natpisa naročito za ukrašavanje fasada, zgrada i spomenika, poput trijumfalnih kapija. Potom je ta tradicija preneta na hrišćanski svet i u vizantijskoj umetnosti natpisi su često korišćeni kao ukrasi (mada su, na kraju, slike postale popularnije).

Ali dok su u drugim kulturama pisane reči dopunjavale i objašnjavale sliku, u islamskoj umetnosti pisane reči su bile glavni, a ponekad i jedini element ukrašavanja. Ova suštinska promena nastala je kao posledica ključne uloge koju je pisanje imalo u islamskoj religiji. Prve reči koje je Bog objavio Muhamedu bilo je pet stihova kojima počinje 26. poglavlje Kurana:

Čitaj (počinjući) imenom svoga Gospodara

koji je (sve) stvorio.

Stvorio je čoveka (vrstu) od zgrušane krvi (embrija).

Čitaj, a tvoj (je) najplemenitiji Gospodar,

Koji je naučio čoveka peru (i pisanju).

Naučio je čoveka onome što nije znao.

Drugim rečima sposobnost pisanja razlikuje čoveka od drugih Božijih stvorenja. Značaj sposobnosti pisanja naglašava se u čitavom Kuranu.

S obzirom na značaj koji je pisanje imalo kad je reč o objavi, ne iznenađuje da je ono dobilo tako važno mesto u islamskoj civilizaciji. Knjige i njihova proizvodnja postali su veoma značajni oblici umetnosti, a lepo ispisane reči jedan od najznačajnijih ukrasnih motiva. Kako je Kuran bio objavljen na arapskom jeziku, taj jezik i njegovo pismo brzo su stekli nadmoć nad jezicima koji su bili korišćeni u toj oblasti i arapski je postao lingva franka i ujedinjavao je ogromnu teritoriju. Krajem 8. veka, arapsko pismo, zahvaljujući kaligrafima, postalo je čitljivije i lepše, a o rezultatima njihovog rada svedoče sačuvani primeri kako na kovanom novcu i kamenima međašima tako i na građevinama.

Na vizantijskom i sasanidskom kovanom novcu nalaze se slike careva pod čijim je pokroviteljstvom taj novac kovan. Nakon kratkog perioda eksperimentisanja, muslilmanski

vladari odbacili su kovani novac sa slikama u korist onog na kome su se nalazile isključivo reči. Počevši od 692., za vreme vladavine omajadskog halife Abdulmenika, gotovo sav kovani novac bio je ukrašen isključivo pisanim rečima. (slika) To važi za prve zlatnike poznete pod nazivom dinari. Središnji deo njihove glave ili lika ispunjen je izjavom o veri koja se nastavlja duž dela njihove ivice. Na preostalom prostoru stoji stih iz Kurana o proročkoj misiji. U sredini poleđine zlatnika je stih iz Kurana koji govori o jednosti Boga i odbacuje Trojstvo. Tekst duž ivice sadrži prizivanje Boga, naziv kovanice i datum. Sve je to smešeteno na prostoru od 20 milimetara. Iako se vrsta natpisa menjala u zavisnosti od lokacije i perioda, takav epigrafički kovani novac služio je kao model za gotovo sav islamski kovani novac do današnjih vremena.

Natpisi na predmetima napravljenim od skupih materijala, poput svilene tkanine ili čaša od nefrita, često su sadržali imena pokrovitelja ili korisnika koji su te predmete naručili. Sadržaj natpisa na predmetima načinjenim od skromnijih materijala ili na onima koji su pravljeni za prodaju bio je, međutim, opštijeg karaktera. To je slučaj sa ovom posudom (slika) sa stranama u jarkim bojama koja je napravljena u severoistočnom Iranu u 10. Veku. Načinjena je od blede mrkožute gline i premazana finim slojem bele boje, ukrašena crvenim i tamnosmeđim trakama, zatim prelakirana prozirnim lakom. U sredini posude nalazi se apstraktni motiv biljke sa jednom drškom i pet lestova, ali glavni ukras predstavlja široka traka s tekstom pisanim skladnim uglastim slovima koji se pruža oko unutrašnjih zidova posude. Ako pretpostavimo da je posuda pravljena da bi se u njoj držala hrana, samo bi sitne šare pređane na ivici bile vidljive, a kako bi hrana iz posude nestajala natpis bi bio sve vidljiviji, a kad se posuda isprazni ceo ukras bi postao vidljiv. Arapski tekt na posudi počinje neposredno iza malog ukrasnog motiva postavljenog na položaju broja četiri na brojčaniku sata i sadrži poruku „blagoslov vlasniku“. Iza malog motiva kapi suze na položaju broja osam, tekst se nastavlja poslovicom: “Kaže se da se opasnosti izlaže onaj ko je zadovoljan sopstvenim mišljenjem“. Ko želi da pročita poslovicu mora da posudu okrene u pravcu suprotnom kretanju kazaljke na satu.

Druge posude i tanjiri, nastali u istoj sredini, ukrašeni su sličnim aforizmima poput „Planiranje rada sprečava kasnije kajanje, strpljenje vodi ka imetku“, ili „Znanje je ukras mladosti, a razum je zlatna kruna“. Natpisis na tim predmetima su veoma pažljivo smišljeni, a stilizovano pismo, potpuno različito od rukopisa korišćenog u tim spisima, zaslužuje da se nazove kaligrafijom. Mnogi posmatrači tih predmeta, čak i oni koji dobro znaju arapski jezik imaju poteškoća u odgonetanju sardžaja natpisa. Moguće je da su su u dobu u kojem su nastali ovi natpsiis predstavljali zabavne zagonetke za obrazovane vlasnike.

Pored toga se natpsisi koriste na tkaninama, džamijama, npr. na Kupoli na Steni (Zlatna kupola) koja sarži primere složenog korišćenja natpisa na staklenim mozaicima. Po nalogu osmanskog sultana Sulejmana (vladao 1520-1566), mozaici na spoljašnosti kupole zamenjeni su u 16.veku pločicam, a koje su u 20.veku ponovo zamenjene, tako da o prvobitnoj svrsi tih natpisa nije moguce baš govoriti. Međutim unutrašnjost kupole je u najvećoj meri sačuvala svoj izgled i predstavlja najveći skup mozaika sačuvanih iz drevnog ili srednjovekovnog doba.

Dve duge trake natpisa koje svetlucaju naspram tamnoplave pozadine, okružuju unutrašnje i spoljašnje osmougaone arkade. Tekst sadrži pobožne izraze i tekst iz Kurana o svemoći Boga i Muhamedovoj proročkoj misiji, kao i ime pokrovitelja, omajadskog halife Abdulmenika, i datum izgradnje.

Pitanje roda

U zapadnoim umetničkim krugovima bila je važna promena u stavu posle 1960ih: Relativna nevidljivost žene u istoriji umetnosti nije više bila obeležena kao njihova nesposobnost da slikaju ili komponuju muziku već je bila shvaćena u uslovima ova dva sveta muzike i umetnosti koji su isključivali ženu iz obrazovanja (mogućnost da uspe različitim direktnim i indirektnim sredstvima, gde je praksa istorije umetnosti i umetničke kritike isto isključivala žene). Kada se pogledaju islamski dokumenti (izvori) može se pretpostaviti da žene nisu ništa ili veoma malo doprinele materijalnoj kulturi njihovog vremena i regiona; kao što Šacmiler navodi, muslimanski muškarci intelektualci „bili su nezainteresovani za žene i namerno nisu pisali o njima“. Da bi se procenila uloga žene u islamskom društvu pre 19. veka, potrebno je sastaviti rasturene delove informacija iz različitih izvora. Evropski putnici takođe su pokazivali malo interesovanja do ranog 18. veka kada su njihove žene krenule da idu sa njima . Spisi tih ženskih autora kao što su Pardo (1837) i Bird (1891) sadrže mnoštvo dobro istraženih tačnih informacija. U zapadnoj pretpostavci 19. i ranog 20. veka da je život u haremu sinonim za razvrat, orgije i lenjost, nesumnjivo su uticali na neka zapadna pisanja i zabeleške. Takođe neki moderni naučnici nastojali su da vide religijsku praksu i rituale muslimana kao „više pravoverne (ortodoksne)“ nego „popularne“ rituale koje su izvodile žene, uprkos činjenici da su ženski rituali mogli nositi religijski naboj većeg transcedentalnog (duhovnog) znčaja za zajednicu nego onih koje su izvodili muškarci.

Naravno poteškoće koje su imali muški istraživači da dobiju pristup muslilmanskim ženama, su otežale tačno davanje ocene (precizniju evaluaciju), ali ova barijera je uglavnom prevaziđena počev od 1980ih sa porastom učenih žena koje su učestvovale u akademskim istraživanjima i značaj evaluacije procenjivanja položaja žena u islamskom društvu je sada prepoznat. Mada i dalje je moguće da se pronađu nedavne novije publikacije koje ignorišu ove aspekte: npr. monografija o jemenskoj grnčariji iz 1994. - uključuje ilustracije žena koje prave grnčariju i dekorišu je, ali nijedan tekst ne govori o njihovom učešću. Čitalac tako nije u mogućnosti da proceni da li su žene pravile grnčariju samo u Jemenu, da li u urbanim ili ruralnim sredinama, da li je muškarcima i ženama bilo dozvoljeno da rade zajedno, da li su se bavili istim manufakturnim radom, ili je postojala podela poslova među polovima.

Očigledno odsustvo vizuelnog i pisanog materijala malo dokazuje sadašnja iranska televizija npr. retko prikazuje žensku decu između 7 i 16 godina u živom programu na TV i u TV reklamama, ali niko ne pretpostavlja da je to dokaz da ženska deca u Iranu retko prežive 6.

godinu. Mi sada znamo da u određenim srednjeistočnim regionima Bliskog istoka u određenim periodima jedan broj žena je bio prepoznat u društvu po njihovim sposobnostima i učešću na različitim poljima umetnosti – uprkos činjenici da su javno isključivane iz obrazovanja i zanatskih radionica.

Dok je zvanična Ulema (islamska zajednica) zabranjivala ženama da podučavaju, brojni srednjovekovni muslimanski filozofi ponosno beleže da su ih podučavale izuzetne žene. Možda su to bili izolovani primeri. A možda i nisu, zato što su druge žene bile prepoznate kao vešti kaligrafi, poete i vezilje.

Žene su takođe bile aktivne u oblasti arhitekture, naročito u vezi sa grobnicama, mauzolejima, sufihanama (mesto za susrete) i konstrukcionim objektima povezanim sa hodočasničkim putevima tokom hadžiluka, verovatno zato što je njihovo angažovanje u takvim organizacijama bilo lakše prihvaćeno nego u džamiji.

Neikoničnost - odsustvo likova

Često se čuje da je u islmaskoj umetnosti slikanje živih bića zabranjeno, ali to nije tačno. Kuran veoma malo govori o predstavljanju likova, mada izričito zabranje idolatriju, proricanje, pijenje, kocakanje i druge poroke koji su, izgleda, bili veoma rašireni u doba objave. U Arabiji krajem 6. i početkom 7.veka, predstavljnje ljudskih likova nije bilo od velikog značaja. Osim toga, u islamskoj umetnosti, nema nikakvog razloga da se predstavljaju ljudski likovi, jer muslimani veruju da je Bog jedan i bez pomagača, te može biti predstavljen samo kroz svoju reč-Kuran. Obožavanje boga vrši se neposredno, bez posrednika, te slike svetaca, kojima hrišćanska umetnost obiluje ne služe ničemu.

Vremenom se ovo odsustvo motiva i prilika pretvorilo u zakon, te odsustvo likova (čiji je tehnički izraz neikoničnost) postalo svojstvo islamske sakralne umetnosti. Zato se u džamijama retko mogu naći predstave ljudi, ako ih uopšte ima. U dvorcima, javnim kupatilima i objektima drugih namena, su se međutim mogli naći ukrasi u obliku likova, mada je u kasnijim periodima neikoničnost iz religijskih sredina često prenošena u svetovnu oblast. Prema hadisima (zapisima Prorokovih postupaka), Muhamed je naredio da se iz Kabe uklone svi idoli, ali je zabeleženo da je u sopstvenoj kući koristio zastore i jastuke ukrašene likovima.

Arabeska i geometrijski oblici kao ukrasi

Vrsta ukrasa, zasnovana na oblicima iz prirode poput peteljki, rašljika i lišća, podešenih tako da predstavljaju beskrajne geometrijske šare, postala je obeležje islamske umetnosti i arhitektonskog ukrašavanja u periodu od 10. do 15. veka. Kako bi je opisali Evropljni su skovali izraz arabeska koji se prvi put pominje u 15. ili 16. veku, kada su renesansni umetnici koristili islamske motive pri ukrašavanju knjiga i na njihovim ukrasnim povezima. Jedan rani oblik ovog stila se vidi u urezanim pločama kojim je obložen mihab (udubljenje u zidu okrenutom ka Meki) Velike džamije u Kordobi, dovršen 965. (slika).

Popularnost arabeske u islamskoj umetnosti trajala je do 14. veka, kada su postepeno počeli da je zamenjuju ukrasi sa motivima hrizentema, božura i lotosa, koji su poticali iz Kine i bili popularni u Iranu, kao i lišće prirodnog izgleda i saz stilu popularan za vreme osmanske vlasti.

Složeni geometrijski efekti ostvarivani su i drugim sredstvima umetničkog izraza, uključujući duborez. Drvo je često bilo korišćeno za fine delove nameštaja u džamijama, kao što su postolja za Kuran, nasloni za čitanje i ormani za knjige, ali najveći predmeti su bili minberi ili predikaonice. Minber je bilo mesto u džamiji s kojeg je petkom obavljana nedeljna propoved kao deo molitve, te je postalo snažan simbol političke vlasti. Pokrovitelji su želeli da minberi budu što lepši, pa kako bi se taj materijal što bolje iskoristio jer je postao retkost krčenjem šuma u oblasti Sredozemlja u 11.veku, pronalažene su nove tehnike umetničkog rada u drvetu kao što je marketerija, kojom su se od isprepletanih ugaonih parčića drveta, složenih u šare koje su se od zvezde u sredini širila u svim pravcima, pravile velike ploče. Da bi te vredne umetničke predmete učinili još lepšim, zantije su koristili egzotično drvo različitih boja u koje su ponekad bili inkrustrirani drugi skupoceni materijali, poput sedefa i slonovače.

Muzejske kolekcije

Šta su dakle sakupljali a šta odbacili kustosi zapadnjačkih muzeja? Ward istice da je tokom sredine 19. veka osoblje Britanskog muzeja omalovazavalo i preziralo ‘Kulture koje nisu delile sklonisti ka Klasicnoj umetnosti’ plašeći se ‘njihovog mogućeg negativnog uticaja na publiku (posmatrače)’ i prvrobitno su islamski artefakti smatrani isuviše divljim i varvarskim da bi se istakli u tzv. lancu transmisije (prenošenja) umetnosti. Kako bilo, nekolicina kustosa su se namerili da pribave islamske artefakte, ali samo da bi ilistrovali odnos sa sredjovekovnom Evropom.

Do Drugog Sv rata Btitanski muzej je odbio nezastakljene posude, neemajlirano staklo, neoblozene proizvode od metala, Severno Afričke i Arapske predmere i ‘modenu’ Islamsku umetnost (podrazumeva dela 17-19. veka) ne kao predstavlajnje autentičnih primera islamske umetnosti, ostavljajuci South Kensington muzej (Južni Kensington, kasnije preimenovana kao Victoria & Albert Muzej) u Londonu da sakupi i izloži islamske tepihe, tkanine, nameštaj i arhitektonske fragmente da pomognu savremenim industrijskim proizvodjačima i dizajnerima. Naravno, ma kakva selekcija bilo da se odnosi na grupu artefakata, individualne parčiće ili regionalne proizvode, automastski implicira posmatraču da su oni predmeti koji NISU odabrani od sekundarne ili manje estetske važnosti, gde dopremljeni komadi predstavljaju ‘nabolji’ kvalitet, i u očima kustosa i u očima autora (tako posetilac na silu prihvata implicirani kriterijum i hijerarhiju). Stoga nabavljeni predmeti, posebno oni nadjeni pre 1930ih, ne samo da su odgovorili na pitanje ‘šta je islamska umetnost?’ za javnost u većini, uključujuci sakupljače, obaveštajce i pedagoge, već su pružili i odgovor na pitanje ‘kakav je estetski ideal u ovoj vrsti umetnosti?’ ove kolekcije još uvek zadrzavaju svoj veliki uticaj.

Tokom kasnog 19. veka postojali su drugi faktori koji su delovali. Mnogi evropski akademici i kustosi su izvesne režime kako sto je Otomansko carstvo (sultanat) videli kao esencijalno (u osnovi) razvratan i pokvaren , te stoga nesposoban da potpomaže i proizvodi izvrsnu, esteski zadovoljavajuću, umetnost. Stoga, takva tehička dostignuća, kao što su damasciranje (gvožđe ili čelik zažariti a onda srebrom ili zlatom ukrasiti) i watermarking (utisnuti videni žig na papir) na islamskim radovima od metala su pripisana arapskim i mogulsko-indijskim zanatlijama ali sigurno ne Turcima; slično tome nikejska keramika iz 16. i 17. veka je smatrana da je delo Jermena naseljenih u Kutahya, Jevreja iz Zlatnog roga, arapskih radnika iz Damaska i potomaka krastaša sa Roda. Islamski tepisi koje je pribavio South Kensingrom (V&A) muzej su u velikoj meri kupljeni posto se smatralo da su po poreklu persijski; tek oko 1895. su turski tepisi nabavljeni kao primeri turske proizvodnje. Takva mišljenja trajala su dugo tokom 1930ih i zaista su se raširila preko Atlantika. Slicno tome, arhitektura izgradjena tokom ranog perioda Mogulske dinastije u Indiji je smatrana superiornijom od kasnijih primera, koji su po Fergusonovom mišljenju, odražavali (oslikavali) ‘ženstvenost i podmitljivost nerazdvojive u Istocnim dinastijama’. Nemacki učenjaci sredine 19.veka su bili slično predisponirani: islamske arhitektoncke dekoracije Egita i Španije su smatrane vrednim (dostojnim) proucavanja ali su same zgrade smatrane inferiornim buduci da nisu bile u skladu sa klasicnim normama i posto je ‘prenaglašena imaginacija i mašta’ arapskog karaktera opstruirala (ometala) intelektualni zivot. Indijska mogulska arhitektura je vidjena na slican nacin.

Nema sumnje da su tokom ovog vremena ustanovljene geografske granice koje se danas koriste da odrede frazu ‘islamska umetnost’ i da su one bazirane na zemljama Abasidskog carsva. U isto vreme, odredjeni kustosi i kritičari su ustanovili politike sticanja(nabavke predmeta) Zapadnjackih muzeja, i oni nastavljaju da održavaju značajan uticaj na odredjivanje sholactike i javne procene sta je to ‘visoka umetnost’ a sta ‘niska ‘ u svetu Islamske umetnosti, i ovde i na Bliskom istoku (srednjem i stoku).

Kao odraz tih vremena, fokus je bio na visoko dekorativnom, na bogatstvu boja, shara (paterna), tehologiji i na potpisanim i datovanim delima. Danasnji posetioci Zapadnjackih muzeja ce morati da traze primere nezastakljeninh, neukrasenih posuda za kucanje i odlaganje (hrane etc) na policama, i za jednobojnim tkaninama. Isto tako, Islamski predmeti od metala na policama će podvući to sto Zapadnjaci cene plovila i oruzja ukrašena dodacima dekoracije i/ili išarani po obrascu ‘watered’ (‘damascene’) tehnikom. Tokom skorasnjih godina muzejska prikupljanaja na polju islamske umetnosti su ukljucivala primere savremene (primenjene) umetnosti (npr slikanje, printovi) i ‘tirbal’ dela.(Turkomancki, ukljucujuci primere ‘nacinalne’ ili ‘tadicionalne’ haljine), ali artefakti specificno proizvedeni za seoski i gradski narod (kao razliku u odnosu na ‘dvorski’ patronat ili ‘tribal’ delo) ostaju u velikoj meri neprikazani u javnim kolekcijama.