Uvod u Slovenacku Kulturu1

7/30/2019 Uvod u Slovenacku Kulturu1

1/39

Skripta za predmet

UVOD U SLOVENAKU KULTURU 1

Beograd, 2010.


2/39

Informacije o predmetu:

Predmet: Uvod u slovenaku kulturu 1

Profesor: dr Maja ukanovi

Status predmeta: AO (akademsko-opteobrazovni)

Nedeljno asova: 2

Bodova: 3

Ispit: pismeni test

Preporuena osnovna literatura :

Zborniki s Seminarja slovenskega jezika, literature in kulture, Filozofska fakulteta,Ljubljana

M. Kos,Zgodovina Slovencev, Ljubljana, 1955.

Zgodovina Slovencev, Ljubljana, 1979.

J. Kos, Pregled slovenskega slovstva, Ljubljana, 1989.

K. Natek, M. Natek, Slovenija, Ljubljana, 1998.

Marija Mitrovi, Pregled slovenake knjievnosti, Sremski Karlovci - Novi Sad, 1995.

Predrag Piper, Uvod u slavistiku, Tehnologije, izdavatvo i agencija, Beograd, 2000;

Slovenaki Internet pretraivai (www.najdi.si, www.matkurja.si, ...)
http://www.najdi.si/http://www.matkurja.si/http://www.najdi.si/http://www.matkurja.si/


3/39

Doseljavanje Slovena na dananju teritoriju

Preci dananjih Slovenaca doli su na dananju teritoriju tokom 6. i poetkom 7.

veka. Susedi su ih nazivali imenima koja su oznaavala sve Slovene: SCLAVI, SCLAVINI,

SCLAVENI, SCLAVANI. Germani su upotrebljavali i drugo ime za Slovene: WINADI, WINEDI, ponarodu sa severa Italije, Venetima, pa se kod Nemaca i danas sauvao naziv WINDISCHE

Slovenci su sebe nazivali Slovenima, s tim to su oblik SLOVENIN6, tj. oblik za enski rod

SLOVEN6KA pretvorili u SLOVEN6C6. Onaj prvi oblik SLOVEN nalazimo jo i kod Primoa

Trubara (1508-86), a zadrao se i danas u Prekmurju ili meu Slovencima u Italiji (tzv.

Benekim - Mletakim Slovencima). U razdoblju izmeu 16. i 19 veka kod pisaca sreemo

nazive SLOVENI, SLOVENCI, VINDI, VENDI, KRANJCI/CARNIOLICI, CARNIOLANI, KRAINER. Tako

se i jezik naziva SLOVENAKI, VINDSKI, KRANJSKI. Ovaj poslednji naziv potie od naziva za

sredinju pokrajinu Kranjsku. Meutim, esto se i stanovnitvo Koruke i tajerske naziva

Kranjcima i obratno, Vindi/Vendi nisu samo Koroci i tajerci nego i Kranjci. Iz ovog trolista

imena slovenaki/kranjski/vendski u 19. veku izdvaja se u doba preporoda ime slovenaki i

Slovenija.

Slovenci su do prve polovine 9. veka uglavnom obuhvatili svoje kolonizacijsko

podruje. Postepeno su ga proirivali, pa je najvei obim Slovenija imala u 9. veku.

Naseljavali su podruje od Pirana i Trsta, do severnog dela zaliva Jadranskog mora, istoni

Tirol, dolinu Drave, Mure, Anie, austrijsko Podunavlje (do Bea), a na istoku do Blatnog

jezera. Ovo iroko podruje Slovenci su naselili veoma ekstenzivno, pa je ostalo mesta za

naseljavanje drugih naroda. To je jedan od uzroka suavanja slovenakog etnikog podruja.Drugi uzrok je odnaroavanje.

Najznaajniji susedi alpskih Slovena bili su Obri. Njihovi odnosi bili su razliiti tokom

vremena i u zavisnosti od prostora. Alpski Sloveni su se borili sa Bavarcima, protiv kojih su

sa Obrima sklopili savez i proterali ih iz doline Drave. Pred Slovenima su se u drugoj polovini

6. veka povlaili i Langobardi iz doline Save i Soe. Poetkom 7. veka alpski Sloveni su se

udruili sa slovenskim plemenima iz eke i Moravske i stvorili samostalni savez pod

vostvom Sama i borili su se protiv Obra. Do kraja 8. veka bili su podeljeni izmeu

Karantanije i Obra, ali su se u 9. veku ponovo udruili u Karantaniji. Ovu su pokorili Germani

i tako se razvoj karantanskih Slovena odvojio od razvoja drugih junoslovenskih plemena.
http://sl.wikipedia.org/wiki/Slika:Kaernten_herzogeinsetzung.jpg


4/39

Toponimi

Iz toponima saznajemo i ta se dogodilo sa starosedeocima. Naselja na ovom

prostoru pretrpela su velike gubitke i razaranja ve sa dolaskom germanskih naroda i sahunskim napadima. Dolaskom Slovena sva su razruena, osim nekih mesta u transkom

zalivu i zapadnoj obali Istre. Od retkih poznatih naseobina iz tog vremena, mnogima se nije

sauvalo ni ime (Emona). Toponimi nas upozoravaju da su Slovene zainteresovale ruevine

rimskih naselja, pa su tim mestima davali slovenska imena, ne znajui za originalna. Druga

mesta su, pak, svoja imena proirila na ceo kraj (Podjuna), a neka su svoja imena zadrala

(Ptuj, Celje, Kranj). Ouvala se veina hidronima (Krka, Mura, Drava, Sava), pa i imena

manjih reka i potoka, dok su oronimi skoro svi slovenski. Neki toponimi ukazuju na to da su

Sloveni zatekli starosedeoce. Alpski Sloveni su ih nazivali imenima koja u sebi sadre

etnonim Vlah (Lako, Lahove, Lahovnik).

Romanska naselja su bila poruena, spaljena, to od strane Germana, to od strane

Slovena. Sloveni su, meutim, bili na niem stupnju razvoja i gurnuli su u zaborav ve

steene romanske privredne i kulturne tekovine. Ostatak Vlaha je doekao Slovene i uticao

na njihov privredni i drutveni razvoj. Kao ratni zarobljenici uestvovali su u ivotu Slovena i

bitno su doprineli njihovom prelasku iz plemenskog ureenja u klasno. Uticali su i na razvoj

poljoprivrede, mada je na promene u tom pogledu alpske Slovene prisiljavala i sama klima i

druge prirodne pojave. Od starosedelaca nisu preuzeli plug na tokovima, nego su dalje

razvijali ralo. Poeli su da ustaljuju njive. Ustaljivanje naselja pospeilo je razvoj voarstva ivinogradarstva, koje su preuzeli od starosedelaca.

Razvoj poljoprivrede uticao je na imovinske odnose. Razvija se lina imovina, a

ouvali su se samo zajedniki panjaci. Veliki je uticaj starosedelaca na planinsko stoarstvo.

Gajenje peradi i pelarstvo Sloveni su doneli iz pradomovine. Znali su i za neke zanate:

kovaki, tkaki, lonarstvo.

Naselja Alpskih Slovena veinom nisu bila utvrena i malo je njihovih tragova. S kraja

8. veka poznate su sojenice, ali je verovatno ve u to vreme prevladala kua sa jednom

prostorijom u kojoj je bilo i ognjite. Naseljavanje dananje Slovenije bilo je mnogostruko.

Re je o dva velika talasa doseljavanja Slovena, tu su i romanski starosedeoci kao i ostaci

germanskih plemena. U 9. veku su Slovenci bili podeljeni na vie grupa, imali su svoje

knezove i poglavare plemenskih jedinica. Jo se nisu bili oformili kao jedna celina. Slovenski

jezik u Alpima i na Balkanskom poluostrvu bio je jedan organizam iz koga su se tek kasnije

razvili junoslovenski jezici.


5/39

SREDNJI VEK

ZAECI KNJIEVNOSTII RAZVOJ KNJIEVNOG JEZIKA

Slovenska plemena koja su u 8. veku ivela na podruju izmeu Alpa, Panonske nizije i

Jadranskog mora prevoena su u novu, hriansku religiju uz pomo nemakog, ali i irskog

misionarskog metoda. Ovaj drugi je vodio rauna o obiajima i jezicima pokrtavanih naroda.

Pretpostavlja se da su najvaniji hrianski verski obrasci i molitve (Oe na, Apostolsko Vjeruju,

ispovest prilikom krtenja itd), prevedeni sa latinskog na slovenaki poetkom 9. ili moda jo

krajem 8. veka, ali najstariji sauvani pisani spomenici potiu s kraja 10. i poetka 11. veka. To su

tzv. Briinski (ili Frajzinki) rukopisi, dve molitve i jedan homiletiki tekst (propoved o grehu i

pokori); tekstovi su zabeleeni izmeu 972. i 1039. godine u jednom nemakom homiletiko-

molitvenom priruniku. Ovde korieni jeziki obrasci pripadaju vremenski razliitim epohama, to

upuuje na zakljuak da su molitve koriene i ranije na tom jeziku. Odreene stilske i jezike

karakteristike svedoe o postojanju, mada samo posredne veze sa starocrkvenoslovenskom

knjievnou. Naime, delovanje solunske brae, irila i Metodija, kao i slovenska akcija

pokrtavanja uopte nije predstavljala snaniji impuls: dotakla se samo krajnje severoistonog ruba

slovenake teritorije.Poto Slovenci ni politiki ni verski nisu bili samostalni nego podloni nemakoj, odnosno

rimskoj vlasti, osnovni nosioci pismenosti i knjievne delatnosti, plemii i vie svetenstvo, bili su

tui domaem etnikom elementu. Zato srednjovekovnih rukopisa na slovenakom jeziku ima

malo.

Pored Briinskih, znaajni su jo i Rateki (ili Celovki) rukopis iz 14. veka (oko 1380), te

Starogorski rukopis iz 15. veka (nastao izmeu 1492. i 1498); oba sadre osnovne molitve (Oe

na, Zdravo Marijo, Vjeruju). U jednom od tada najveih manastira, Stina, u 15. veku nastala su

dva rukopisa: prvi je datiran godinom 1428. i predstavlja zapis na slovenakom jeziku, ali iz pera

nekog ekog monaha; njegovu sadrinu ine dve molitvc. Drugi Stiki rukopisje iz godine 1440,


6/39

zapisalo ga je slovenako sveteno lice, a pored molitava sadri i prvu strofu jedne uskrnje

crkvene pesme. Smatra se da je to najstariji zapis jedne slovenake pesme uopte.

Osim molitvenih obrazaca na slovenakom su se iz srednjeg veka sauvali i pojedini

dokumenti koji svedoe da su Slovenci ve tada imali neke svoje pravne obiaje i pravnu

terminologiju na svom jeziku (sauvane su zakletve koje su polagali upravnici pojedinih gradova,npr. Kranja, Radovljice, kofje Loke). U 11. veku uveden je obred ustoliavanja karantanskog kneza

(docnije i vojvode) na Gosposvetskom polju (danas u Austrijskom delu Koruke) uz obred na

narodnom jeziku. Taj se obiaj sauvao sve do 15. veka, mada je ustoliavanje tada bilo ve samo

simbolino, jer je car odreivao kneza (nije ga vie birao narod); ipak, predstavnik narodne

skuptine predavao bi knezu simbole kneevine uz rei (na korukom dijalektu) koje treba da

garantuju njegovu pravinost i pravovernost. Narod je potom pevao himnu zahvalnicu, takoe na

narodnom jeziku.

Sauvalo se i neto kraih zapisa (kofjeloki rukopis npr. sa slovenakim nazivima za

mesece iz 15. stolea), a pojedini slovenaki stihovi ili sintagme mogu se nai i unutar nekih

nemakih tekstova. Jedan tampani letak iz 1515. godine donosi, npr. nemaku pesmu uperenu

protiv seljaka koji uestvuju u seljakoj buni. U nemake stihove ugraeni su slovenaki poklii:

stara pravda" i ,,le vkup, le vkup uboga gmajna". Smatra se da su to prve tampane slovenake

rei. Kada je eleo da ohrabri svoje sunarodnike i podstakne ih na novu borbu, godine 1941,

Oton upani je ba te rei-poklie ugradio u svoju uvenu pesmu Ve, poet svoj dolg?

U rukopisima se ispoljavaju jasne razlike medu narejima. Vremenski najstarije je

karantansko, prisutno u jeziku Briinskih spomenika, osnovnih molitava i kneevske zakletve.

Druga dijalektalna osnova nastala je prenoenjem koruke tradicije u gorenjski prostor (Ratekirukopis, zakletva koju je zapovednik grada Kranja izgovarao zaklinjui se na vernost svojim

sugraanima), dok jezik Stikog rukopisa pripada dolenjskom dijalektu, iz kojeg je docnije, u 16.

veku, neposredno proiziao slovenaki knjievni jezik Primoa Trubara.

Naddijalektalni jezik bio je latinski. U tadanjim aritima kulture, manastirima, prepisivali su

se spisi crkvenih otaca (Avgustina, Jeronima, Grigorija Velikog i dr), itija svetaca, ali i dela raznih

mistiara i filozofa. Prepisivanje knjiga te bavljenje naukom spadalo je u redovniku dunost.

Najvea kulturna sredita bili su manastiri Stina, Bistra, ie, Jurkloter. Posedovali su bogate

rukopisne biblioteke od 12. veka pa nadalje. To su pre svega bogoslune knjige, Biblija sa

istumaenim evaneljima, dela crkvenih otaca, itija svetaca, ali i gramatiki i homiletiki prirunici,

kalendari, narodni lekari, pesmarice. U manastirima su pisane i hronike lokalnih zbivanja i istorije

grofovskih porodica. Liber certamm historiarum (Knjiga pojedinih dogaaja, 1340 1343), iji je

autor jedan kaluer francuskog porekla koji je iveo i radio u korukom manastiru Vetrinje, spada

meu najpouzdanije istorijske izvore iz toga vremena. Pisanje hronika na latinskom jeziku dugo

se odralo. Jo poetkom 16. veka zabeleeni su, i to u versifikovanoj formi, dogadaji iz kofje Loke

iz 1515 16, na latinskom jeziku i jo uvek u skladu sa sredjovekovnom hroniarskom poetikom.

Nemako plemstvo na slovenakom tlu bilo je u dodiru sa vitekom kulturom i tradicijom,

mada su i na nemakom jeziku ee nastajali crkveni nego svetovni tekstovi. Iz 15. veka potieprva hronika o celjskim grofovima (Cilienchronik, 14351460) napisana na nemakom jeziku.


7/39

Pisana je u tipinom srednjovekovnom religiozno-moralistikom duhu, dogaaji se niu linearno,

belei ih svedok, sa jasnom sveu da e tako sauvati trajnost dogaaja i linosti iz grofovske

porodice. ivot celjskih grofova doista je postao u docnijoj literaturi 19. i 20. veka zahvalna graa za

pisanje drame i proze (postoji ak dvadesetak drama o grofovima celjskim!). Iz 15. veka poznata

je jo Koruka hronika iz pera obinog seoskog upnika Jakoba Unresta, izvor manje istorijskih, avie sociokulturnih podataka.

Osim hronika i zapisa iz ovoga vremena valja spomenuti i likovne umetnosti (crkvene slike i

freske) kao izraze duha i kulture ondanjeg oveka. Najpoznatije do danas sauvane oslikane

srednjovekovne crkve jesu: hodoasnika crkva na Ptujskoj gori, Crngrob i Sv. Primo u Gorenjskoj,

Hrastovlje u Istri. U crkvenoj muzici iz ovoga vremena karakteristino je uvoenje gregorijanskog

korala, to znai upoznavanje sa komplikovanim tonskim sistemima kako bi se to bolje izrazila

smernost, smirenost, nebeski mir i blaenstvo. Po plemikim dvorovima gaji se i svetovna

muzika.Slovenako stanovnitvo u doba srednjeg veka ine pre svega seljaci (slobodni, poluslobodni i

kmetovi), rudari, dvorske sluge, najamni vojnici, ali se pojavljuju ve i studenti evropskih

univerziteta. U 15. veku meu profesorima bekog, prakog i krakovskog univerziteta sreu se

imena slovenakog porekla. Tako se, na primer, profesor koji je tumaio Aristotela u Beu

potpisivao sa Nicolaus de Styria (iz tajerske), Cicerona je tumaio Briccius Preprost iz Celja,

graansko pravo je predavao Lovrenc iz Gornjeg Grada, dok je Jurij iz Celja bio profesor na

medicinskom fakultetu. Najpoznatiji meu uiteljima i filozofima poznog srednjeg veka jeste

svakako Matija Hvale iz Vaa kod Litije. Dostigao je visok poloaj dekana fakulteta umetnosti, a

predavao je logiku. Najznaajnije njegovo delo predstavljaju tri traktata-komentara tada vaeeg

udbenika logike (Parvulae philosopiae naturalis, 1512). Obim komentara trostruko je vei od

prvobitnog udbenika i odlikuje se preglednou, sistematinou, korienjem nove, modernije

literature, koja svedoi da je ovaj autor ve bio na prelazu iz srednjovekovne sholastike u

humanizam. Posvetu i pohvalu Hvaleovim Komentarima napisao je tadanji beki poeta

laureatus, Joahimus Vadianus, koji inae slovi kao znaajni humanista iz vajcarske.

Primivi hrianstvo, a sa njim i latinski jezik, Slovenci su se uvrstili u zapadno-evropsku

crkvu i civilizaciju. Srednjovekovni univerzalizam, zasnovan na upotrebi latinskog, bio je snaan

integrativni i kulturni faktor. Ipak, kao nesamostalan, nedravni narod, Slovenci toga doba nisuimali razvijen onakav stepen kulture kakav je karakterisao srednju Evropu.
http://sl.wikipedia.org/wiki/Slika:Meister_der_Chronik_des_Konzils_von_Konstanz_001.jpg


8/39

Slovenaki jezik korien je samo u osnovnim verskim molitvama i ponekim pravnim

dokumentima. Kao najvrednije ostvarenje izdvajaju se Briinski spomenici, a osobito onaj njihov

deo koji sadri sveanu crkvenu propoved. Svi sauvani rukopisi iz ovog vremena znaajna su

potvrda obavljanja bar dela obreda na narodnom jeziku, a nezaobilazni su i u rekonstruisanju

istorije slovenakog jezika.

USMENA KNJIEVNOST

Kao deo junoslovenske usmene tradicije, slovenaka narodna poezija nosi obeleja slina

tradiciji ostalih junoslovenskih naroda. Uz pretpostavku da je italac sa srpskohrvatskog jezikog

podruja stekao svoju predstavu o prirodi usmene knjievnosti na osnovu poznavanja pre svega

usmene tradicije nastale na tom jeziku, ovde e biti ukazano samo na one specifinosti slovenakeusmene poezije koje svedoe o razlikama u karakteru, dui" naroda. Iako nije uvek umetniki

doraena, jer njeni efekti, a ni ciljevi nisu (uvek) estetski, nego praktini (obredni, obiajni...),

usmena knjievnost jednog naroda je i osnova od koje polazi i na koju se (razliito) nadovezuju

docniji umetnici. I meu slovenakim pesnicima bilo je i ima mnogo onih koji se oslanjaju na

narodnu poeziju, transformiui je i koristei u skladu sa sopstvenom poetikom. U doba

romantizma i ranog realizma i na slovenakom tlu se osetio snaan uticaj srpskohrvatske epike:

Jernej Kopitar, Fran Levstik i drugi upuivali su na ovu epiku kao uzor buduim slovenakim

piscima. Ali, pravi, kreativan uticaj na domae stvaralatvo mogla je izvriti pre svega domaa

tradicija. Ovde emo je prezentirati u njenim osnovnim specifinostima.

Ustaljena je predstava o usmenoj knjievnosti kao izrazu nieg, seoskog stalea, nasuprot

pisanoj, koja se stvarala na dvorovima, po zamkovima i manastirima. No, ipak je nedvosmisleno da

ove dve vrste stvaranja u doba srednjeg veka u srpskoj knjievnosti npr. ne ive sasvim odvojeno i

nezavisno jedna od druge: iako je srpska srednjovekovna pisana knjievnost stvarana na

sveanom, arhainom, obinom oveku nerazumljivom jeziku, pojedine scene iz vitekog ivota

(sveani rukovi, bojevi, megdani, zakletve) nale su mesta i u usmenoj knjievnosti, dok je u

pisane hronike ulazila esto onakva istorijska istina" kakva je stvorena u usmenoj epskoj pesmi. U

slovenakoj knjievnosti ove dve delatnosti karakteristine za stvaralatvo u srednjem veku, pisanai usmena knjievnost, mnogo su stroije i doslednije odvojene. Elitna, feudalna kultura bila je na


9/39

stranom jeziku, nemakom ili latinskom, i predstavljala je izraz tuinske vlasti; socijalna

podvojenost (kmet feudalac) pojaana je etnikom podvojenou (na strani). Junaki

dogaaji (ratovanja, megdani) i herojski likovi nisu predstavljali deo slovenakog ivota, pa se ljudi

sa njima nisu identifikovali.

Iz ovoga proizilazi druga velika i lako uoljiva specifinost slovenakog usmenogstvaralatva: dominacija lirske poezije. Kako se radilo o dva odvojena sveta tuem, feudalnom,

vitekom, herojskom, borbenom i, s druge strane, domaem, svakodnevnom, seljakom, zavisnom

od rada, vremenskih uslova, volje boije", logino je da se slovenaki ovek mogao identifikovati

samo sa onim to je njemu bilo blisko. Otud dominacija ljubavne poezije, zatim pesama uz rad,

obrednih i obiajnih pesama. Kako na teritoriju Slovenije kao dela Evrope zalaze i putujui

svetenici, hodoasnici, trgovci, egrti-lutalice, studenti, pa i profesionalni pevai (domai izraz za

njih je igrci"), logino je da se preko njih prenose razni motivi iz srednjovekovne usmene tradicije,

ali se u domaem usmenom stvaralatvu primaju uvek samo oni koji odgovaraju socijalnom

statusu domaeg stanovnitva. Folkloristi su ustanovili da su se najlake primali putujui ljubavni

motivi, kao i legende iz hrianskog verovanja.

Pojedini istorijski dogaaji (verski ratovi, borbe sa Turcima i, kasnije, sa Francuzima), kao i

pojedine istorijske linosti (Matija Korvin, u narodnoj pesmi poznat kao Kralj Matja, pa zatim

Ravbar, Lamberger i dr.) nalaze mesta u slovenakim epskim pesmama. Ali te pesme, za razliku od

srpskih junakih, ne nastoje da budu istorija zbivanja, nego kratak, saet subjektivan uvid u ta

zbivanja. Slovenaka epska pesma uprkos eventualnim faktografskim detaljima, nije opis, nego

komentar odreenog dogaaja" (M. Terseglav). Veoma esto, epski dogaaj je potisnut, a u prvi

plan izbija ljubavna tematika (Kralj Matja i Alenica; Kralj Matja u turskoj tamnici. Po tometo se ne uputa u potanko opisivanje, ve samo nagovesti da se neto zbilo, po zgusnutosti

kazivanja slovenaka epska pesma podsea na baladu. S druge strane, esti optimistiki zavreci

pesama (pobeda naizgled slabijeg u pesmi Pegam i Lamberger; pravedno kanjavanje

nemilosrdne gospode u pesmi Nemilosrdna gospoda i sl), pribliavaju epske pesme romansama,

koje uvek, za razliku od balada, imaju srean ishod. Iako se u ovim pesmama sreu i iri drutveni

problemi (odnos seljaka i plemia) i istorijski dogaaji (odjeci seljakih buna, ratovanja sa Turcima i

Francuzima), odluujuu ulogu u svim sukobima imaju porodini odnosi, a kao posebno jaka linost

pojavljuje se majka (otac gotovo da i nije zastupljen, ei akter je majin brat) zatim sestra i

dragana.


10/39

ak i izuavanja usmenog stvaralatva nastalog u doba narodnooslobodilake borbe

pokazuju da je i tada usmena poezija puna razmiljanja o surovosti rata i enje za toplim

porodinim ivotom i da je tih oseanja znatno vie nego vatrenog rodoljublja i ponosa.U tesnoj vezi sa do sada spomenutim specifinostima slovenake usmene knjievnosti jeste

i injenica da je ona od vajkada bila povezana sa melodijom i pevanjem; izvan te melodije ona se i

ne moe izuavati. Knjievna teorija i folkloristika govore o dva osnovna modela usmene poezije:

recitativnom, u kojem preovladuje govorni akcenat (tu spada junoslovenska usmena tradicija) i

modelu u kojem preovladuje muziki akcenat i ritam, gde spada i slovenaka usmena poezija. To

znai da struktura stiha, ritam pesme, povezivanje pesme u vee celine-strofe, rimu, uestalost

refrena i uopte ponavljanja svake vrste, kao i skraivanja faktografskog i istorijskog sve to stoji u

vrstoj i nerazluivoj vezi sa injenicom da su se sve slovenake usmene pesme pevale. Sto se

graenja stiha tie, pesnik pri izvoenju podreuje tekst melodiji, pa stihovi nemaju uvek isti broj

slogova. Razliita duina stiha ne znai da ovaj nije graen na odreenim zakonitostima. Ali one su

odreene strukturom melodijskog stiha, u koju peva moe unositi vie rei, ili ih pak izostavljati. U

muziko-ritmikoj shemi to ne povlai odstupanja, poto pesnik moe da zameni dve etvrtine sa

etiri osminke ili jednom polovinom, zavisno od duine teksta. Ako osim ovog punjenja i pranjenja

melodijskog stiha vodimo rauna i o podtaktu ili anakruzi, onda je razumljivo to stihovi u istoj

pesmi ne moraju biti iste duine.

Sto se tie metrike, zanimljivo je napomenuti da je slovenaki usmeni stih po metrioj

strukturi prevashodno trohejski i daktilski (kao i stih srpske usmene i pisane poezije) sa jednimpredtaktom na poetku, dok je dominantni metar u slovenakoj pisanoj poeziji 19. i 20. veka

jamb i amfibrah.

Najstariji stih, a u baladama i najei, jeste lirski deseterac (5+5 slogova): Prelepa Vida /

plenice prala"; taj stari stih u novijim lirskim pesmama ume da se pojavi i raspolovljen na dva

petoslona stiha: ,,Ko bi on vedel // Kak men je hudo". Noviji, a gledano u celini, uestaliji u danas

sauvanim pesmama jeste trodelni (,,Oj sveti, // sveti, // lunica") ili dvodelni osmerac (,,Je pa davi /

slanca padla"), koji se u distihu, a i u katrenu, najeoj strofi slovenake lirike, smenjuje sa

sedmercem: ,,Je pa davi slanca padla // na zelene travnike, // je vso travco pomorila // in vse lahtne

roice".

Najmanje izuavan, a za itaoca sa strane svakako iznenauju znaenjski sloj slovenake
http://www.koropedija.si/images/2/28/Kralmatjaz.jpg


11/39

lirsko-epske, pa i lirske pesme jeste onaj koji svedoi o okrutnosti meu ljudima, o surovim

odnosima ak i meu lanovima najue porodice (Rolin i Verjanko pesma se moe tumaiti i

kao svojevrsni odjek Orestovog mita), o okrutnim narodnim obiajima (balada Desetnica

deseta ki u porodici osuena je na veito lutanje, niko ne sme da joj prui trajno utoite, ak ni

kada je smrtno bolesna i kada stie na prag kue u kojoj ivi njena roena majka), o krvavoj osveti(Plemenita gospa zakolje majerici sina). Pitanje vernosti, neverstva, line sree, poniavajueg

poloaja ene u srednjem veku (Lepa Vida) iskazana su neposrednije nego to smo navikli na

osnovu poznavanja balada nastalih na srpskohrvatskom jezikom podruju. Poezija koja se peva ne

mora biti i nije nuno uvek meko-lirska, duboko oseajna; okrutne i surove slike unutar porodinog,

svakodnevnog ivota ine zapravo ravnoteu i pandan sentimentalno-razneenim pesmama,

kakvih ima preteno meu znatno mlaom, ljubavnom lirikom.

Surove ljudske sudbine i tragian poloaj oveka, a posebno ene u drutvu karakteristini

su motivi slovenake balade, a ova, po optem miljenju prouavalaca, vai kao ono najbolje to se

iz usmene slovenake tradicije sauvalo do dananjih dana. Najvrednijim, estetski najzrelijim

smatraju se: Lepa Vida, Desetnica, Mlada Breda, Gospod Baroda, Zarika i Sonica. Baladni

motivi, obiaji i verovanja koja tu sreemo veoma su stari i sauvali su mnogo mitotvorne svesti i

simbola. Mitsko poimanje sveta je uvek u izvesnom smislu haotino ili tanije celovito: ono ne

razdvaja dobro i zlo, ivot i smrt, sve je u svemu sadrano, jedinka u kolektivu i kolektiv u jedinki. I

onda kada su hrianski sveci (Majka Marija, sv. Petar, sv. Stefan, sv. Florijan...) preuzeli funkcije

paganskih simbola, pesme su ostale unutar tipino mitskih modela funkcionisanja sveta. Tako su u

praslovensku mitsku svest i verovanja veoma rano prodrli doivljaji i slike iz hrianskog, a

posredno i antikog sveta, slike i figure iz hrianskog verovanja samo su zauzele mesto upojmovnom i vizuelnom svetu tek pokrtenih Slovena, ali se njihova mitska svest nije iz korena

promenila. Jake naslage paganskog mogu se prepoznati u brojnim obrednim i obiajnim pesmama.

Izrazit kult Bogorodice u ranom hrianstvu ima za posledicu to da se o Majci Mariji veoma esto

pevalo i docnije. Marijanske pesme su meu najbrojnijim crkvenim i pobonim pesmama.

Od pesama koje su se i do danas sauvale, sem obrednih i obiajnih najbrojnije i

najpopularnije (esto se pevaju) jesu ljubavne pesme (Pojdem u Rute, Je pa davi slanca padla,

Sinoi sem na vasi bil). Ljubavni motiv se esto vezuje za motiv rastanka, bilo zbog neverstva

dragog ili dragane, bilo zbog odlaska dragog u vojsku. Tzv. vojnike pesme, svakako novijeg

datuma, spajaju se tako i povezuju sa ljubavnim. Odlaenje u vojsku opevano je kao smrtna

opasnost, a ne kao podvig i junatvo. Ne samo da su vladar i drava kojima je vojnik morao sluiti

bili tudi obinom vojniku, nego je vojna sluba proklinjana i zato to je dugo trajala (isprva

doivotno, zatim je skraena na 14, a od 1845. na osam godina slubovanja).

Priroda usmene tradicije dobrim delom je obeleila i ak odredila nain njenog korienja u

pisanoj knjievnosti.

S obzirom na dominaciju lirskog narodnog pesnitva u slovenakoj knjievnosti je

najkreativniji bio i morao biti ritmikomelodijski uticaj: pisana poezija preuzimala" je zvunu stranu

narodnih pesama. Sadrinski elementi usmene knjievnosti stvaralaki su oiveli ne u epskojpoeziji, kakvu su pojedini manje uspeni pesnici negovali naroito u deceniji posle Preernove smrti


12/39

(1848 1858), nego u Levstikovoj prozi, a pre svega u njegovoj pripoveci Martin Krpan s Vrha.

Levstikovo delovanje je u celini posveeno oivljavanju proze. Levstik deluje na pragu

realistike epohe, ali ba iz njegovih i/laganja s kraja pedesetih godina prolog veka moe se

zakljuiti dosta toga o ukupnom dotadanjem odnosu slovenake pisane i usmene tradicije. Za

razliku od srpske i hrvatske predromantiarske i romantiarske knjievnosti, slovenaka nije

doivljavala usmenu poeziju kao izvor bogatog leksikog materijala. Kopitarev pokuaj da i u

slovenakoj knjievnosti uz pomo svojih pristalica uvede isto ono to je Vuk uradio u srpskoj, nije

mogao uspeti, pored ostalog i zato to slovenaku knjievnost na poetku 19. veka nijekarakterisala ista, pa ni slina situacija: nije trebalo zameniti jedan (stari, obinom oveku

nerazumljiv) knjievni jezik nekim novim, govornim. Leksika struktura tadanjeg slovenakog

jezika (Preernovog, pre svega) oslanjala se na pisane, preteno crkvene i moralno-pobone

tekstove koji su na tom jeziku nastajali jo od 16. veka pa nadalje; jezik Dalmatinovog prevoda

Biblije (1584) bio je osnova pisanih tekstova, a i sam Kopitar je u svojoj Kranjskoj gramatici

(1808/9) potovao upravo tu tradiciju. Jezik i struktura stiha Preernove poezije imala je takoe

snane korene u domaoj i evropskoj pisanoj, a mnogo manje i usmenoj tradiciji. Standard pisanog

slovenakog jezika stvoren u 16. veku i razvijan potom u knjievnosti i filologiji nije se tako bitno

razlikovao od govornog jezika kao u srpskoj knjievnosti od srednjeg veka do Vuka; kada se u

srpskoj knjievnosti od Dositeja do Vuka poeo uzdizati govorni jezik u knjievni, logino je da je

leksika usmene knjievnosti morala postati izvor i uzor pisane knjievnosti. I u hrvatskoj

knjievnosti bilo je razloga da se preteno tokavska srpskohrvatska epika prima i kao izvor

bogatog leksikog materijala: Hrvati u doba ilirizma uvode tokavski knjievni jezik, iako su sami

ilirci veinom kajkavci i akavci. To je bio razlog vie za njihovo interesovanje za (usmenu)

knjievnost nastalu na tokavskom nareju.

Interesovanje za usmeno stvaralatvo javilo se meu uenim Slovencima jo u doba

prosveenosti: u dva znaajna prosvetiteljska sredita, Pohlinovom i Cojsovom kruoku, bilo je ljudi,prevashodno svetenika, koji su sakupljali uglavnom krae forme (poslovice, izreke, basne, prie).

Valentin Vodnik, pesnik s kraja 18. veka, sakuplja narodne pesme, ali i pie poeziju koristei

melodijsku i ritmiku strukturu narodnih lirskih pesama. Predromantiari, Janez Primic, Urban Jarnik,

Matev Ravnikar Poenan i drugi, prihvataju Vodnikovu obradu amfibraha, pozajmljenog" iz

usmene tradicije i pretoenog u ritam tzv. alpske poskoice. Poetkom 19. veka rad na sakupljanju

narodnih umotvorina je sve intenzivniji, mada i nadalje sakupljena graa ostaje u rukopisu ili se

(eventualno) koristi kao etnoloka graa (Urban Jarnik npr. pie dvadesetih i tridesetih godina

prolog veka niz etnolokih studija na nemakom jeziku, a na osnovu iste grae sastavlja i

etimoloki renik). Tokom prosvetiteljskog i predromantiarskog perioda javlja se i veoma veliki broj

pesnika ,,na narodnu"; oni piu pouno zabavne pesme u duhu i ritmu narodnih, ali sa hrianskom
http://www2.arnes.si/~ljkrpan1/Slike/KRPAN-original.jpg


13/39

moralnom porukom (Leopold Folkmer, Peter Dajnko, Andrej Slomek, Matev Ravnikar Poenan i

dr). Ova praksa pisanja didaktike poezije ili ak obredno-crkvene u ritmu i esto sa

preuzetiim melodijama narodnih pesama nastavila se tako rei tokom celog 19. veka u literaturi

namenjenoj puku. Ritmiko-melodijsko nadovezivanje na narodnu poeziju, zapoeto u duhovnoj

poeziji Primoa Trubara i svetovnoj pesmi Valentina Vodnika, prihvaeno je i razvijano kako uestetski relevantnoj predromantiarskoj poeziji, tako i u pouno-zabavnim, pa ak i crkvenim

pesmama za obinog itaoca.

Sa pojavom zrelog romantizma uticaj narodne knjievnosti na umetniku je smanjen;

Preern jeste prihvatio i vodnikovsku alpsku poskoicu, kao i narodni osmerac, ali je vei deo svoje

poezije pisao u formalno komplikovanom obliku (sonet, stanca, gazela i dr). Izmenila se i praksa

zapisivanja narodnog blaga. Pod uticajem teorije brae Slegel o znaaju samo izuzetnih, pesniki i

jeziki savrenih formi na savest i duh naroda, sakupljene pesme se estetizuju, odnosno doteruju.

Tako rade svi saradnici almanaha Kranjska belica. Najagilniji sakuplja iz tog kruga ljudi

okupljenih oko spomenutog almanaha bio je Preernov prijatelj ANDREJ SMOLE (1800-1840), ali je i

njegova zbirka ostala u rukopisu. I sam Preern je estetizovao", umetniki doterao nekoliko

slovenakih narodnih balada, meu kojima je najpoznatija Lepa Vida.Tek je stranac, Poljak EMIL

KORITKO (Korytko, 1813 1840) pokuao da izmeni ovu praksu i zapisuje usmenu poeziju onako

kako mu je pevai kazuju, odnosno pevaju. Kako ni on, zbog iznenadne smrti, nije uspeo sam da

objavi sakupljeni materijal, nego su to uinili njegovi prijatelji, Jurij Kosma i Miha Kastelic (zbirka je

izila u 5 tomova, 1838 1844), princip estetizacije zapisanoga ni tu nije sasvim izostao. Tek je

STANKO VRAZ u potpunosti bio svestan znaaja primarnog, funkcionaltiog ivota narodnih pesama,

pa je odbacio estetski princip prikupljanja pesama i prvi skrenuo panju na znaaj varijanata i samihtiagmenata sauvanog narodnog blaga. No, iako je sakupio poprilian broj pesama, Vraz je uspeo

da objavi samo jednu zbirku (Narodne pesni ilirske, 1839), dok je preostali sakupljeni materijal

iskoristio KAREL TREKELJ (1859-1912), koji je krajem prolog i poetkom ovog veka (1895

1923) izdao etvorotomnu, nauno obraenu zbirku Slovenske narodne pesmi.

Vrazovo sagledavanje umetnikog, ali i politikog znaaja usmene knjievnosti (traenje u

njoj onih elemenata koji doprinose boljem meusobnom upoznavanju raznih slavjanskih

plemena") otvorilo je novu etapu u odnosu usmene i pisane slovenake knjievnosti. Ona dolazi do

punog izraaja posle martovske revolucije i Preernove smrti. Model pisanja poezije po uzoru ,,na

narodnu" primenjivan u eposi predromantizma i romantizma u pouno-zabavnoj knjievnosti

namenjenoj obinom itaocu, prihvaen je sada i u uenoj" poeziji, pre svega epskoj, koja svoj

uzor i svoje, suvie mehaniki i usko shvaeno izvorite ima u srpskohrvatskoj narodnoj epici. Sa

ovom praksom prekida Fran Levstik, uvodei u odnos izmeu usmene i pisane knjievnosti nov,

parodini odnos. Parodirajui modele romantiarskog pevanja, uzdizanja i velianja epskih heroja,

Levstik otvara vrata nove, realistike epohe, koja e usmenoj knjievnosti pristupiti dvojako: s jedne

strane, potovae vrednost autentinog zapisa, a s druge e folklornu grau uzimati samo kao

podlogu za visokoumetnika, autentina individualna dela (takvu poeziju pie npr. A. Akerc).

U vreme moderne, odnosno zaokreta ka modernoj knjievnosti, poetkom 20. veka, vezaizmeu usmene i pisane knjievnosti ponovo postaje intenzivna, s tim to je taj odnos sada bitno


14/39

drukiji. Usmena poezija postaje oslonac za objektivizaciju pojedinih linih doivljaja, kao i podloga

za labavljenje logike strukture pesme, za bogaenje njenih asocijativnih polja. Folklorna tradicija

pokazala se kao idealna celina koju moderni stvaralac moe da razgrauje, a da se ona ipak, makar

u deliima, prepoznaje, da uvek itaocu omoguuje polje asocijacija zajedniko sa onima koje je

stvaralac imao na umu piui delo. Taj tip odnosa izmeu usmene i pisane knjievnosti u sutinivai sve do danas, dakako znatno radikalizovan.

REFORMACIJA

U 16. veku, u vreme ve poodmaklog renesansnog procvata umetnosti u Italiji, paniji,

Francuskoj i Engleskoj, humanistika misao je u severnim delovima Evrope, osobito u Nemakoj,

dovela pre svega do reforme u oblasti crkvene organizacije i religioznog uenja uopte. Odjeci

reformacije ili protestantizma zapljusnuli su Sloveniju, a osetili su se i u pojedinim kajkavskim i

glagoljakim delovima Hrvatske.

Ne samo da se vremenski bar delimino poklapa sa renesansom, reformacija i proizilazi iz

istog poetnog impulsa (humanizam kao ideologija); ali razvija se u drugim geografskim podrujima

i vezuje pre svega za preporod crkvene ideologije, ne umetnosti. Dok su u okviru renesanse

stvorena dela trajne umetnike vrednosti, u okviru reformacije pisana i tampana re iroko se

rasprostirala i u one krajeve u kojima tampanih knjiga do tada nije bilo (meu Slovence i kajkavske

Hrvate), ali je knjievnost bila strogo podreena verskim ciljevima. Reformatori su (oslanjajui se na

14. glavu Pavlove poslanice Rimljanima) traili da liturgijski jezik bude razumljiv svakome. Zapadna,rimska crkva je do tada imala jedinstven obred na latinskom jeziku. Nekoliko molitvenih i drugih

obrazaca i nekoliko prazninih crkvenih pesama i zahvalnica (kirielejsona"), to je bilo sve od

tekstova kojima se katoliki vernik neposredno ukljuivao u liturgiju" (J. Koruza. I samo takvih

tekstova bilo je na slovenakom jeziku. U doba protestantizma, meutim, sve molitve, crkvene

besede, tumaenja verskih naela, kao i duhovne pesme poinju se objavljivati na narodnim

jezicima (nemakom, pre svega; slovenaki protestanti su svoje tekstove prevodili preteno sa

nemakog). Osim toga, reformatori su zahtevali da svaki vernik sam ita Sveto pismo; to znai da

je trebalo obezbediti prevod Biblije na narodni jezik (u 16. veku Biblija je bila prevedena na

nemaki, a zatim na danski, eki, maarski i slovenaki). Trebalo je takoe nauiti obinog oveka

da ita, opismeniti ga do stepena razumevanja rei boije". Reformatorstvo je zato, u svim

zemljama, donelo niz osnovnih jezikih (renici, gramatike) i verskih tekstova u prevodu na narodni

jezik: pored Biblije, esto se pretampava Katihizis, zatim duhovne pesme i osnovne molitve.

Mnoge knjige su imale karakter udbenika i prirunika: oveka je trebalo pripremiti za odgovoran

zadatak samostalnog itanja Biblije. Imajui na umu ove principe i ovakvu praksu, moemo rei da

je reformacija bila demokratski pokret, mada stoji injenica da vodei reformatori (Luter; Trubar)

nisu stali na stranu seljaka kada su ovi dizali bune. Isto tako, zanemarivali su i ustranu potiskivali

narodnu poeziju, usmeno blago taloeno vekovima u narodu, dok je renesansa (za koju bi se inaemoglo rei da je aristokratski usmerena jer kultura toga vremena predstavlja privilegiju samo viih


15/39

drutvenih stalea) i te kako koristila folklorno iskustvo.

Pod uticajem nemakog luteranstva i evropskog humanizma, nekolicina slovenakih

svetenika na elu sa Primoem Trubarom organizuje slovenaku protestantsku crkvu.

PRIMO TRUBAR

Zaetnik slovenake knjievnosti i najznaajnija linost pokreta reformacije u Sloveniji,

Primo Trubar (1508 -1586), rodio se u Dolenjskoj, u selu Raica, a kolovao na Rijeci, u Trstu,

Salcburgu i Beu. U kui transkog biskupa Bonoma jo kao mladi se sreo sa humanistikim

uenjima Erazma Roterdamskog kao i sa novim, reformisanim pogledima na Crkvu. I sam je postao

svetenik, uveni propovednik koji je, zbog reformatorskih ideja i propovedi protiv sujeverja, protiv

podizanja crkava i velianja svetaca u tri maha bivao prognan iz Ljubljane, dva puta se u nju

trijumfalno vraao, doekivan na ulazu u grad sa velikom pompom. A trei put, zbog knjige u kojoj

je izneo svoju viziju budue samostalne i autohtone slovenake crkve (Slovenska cerkovna

ordninga Slovenaki crkveni red, 1564) morao je zauvek napustiti domovinu i poslednjih

dvadeset godina ivota provesti radei kao pastor u protestantskoj Nemakoj, u Derendingenu,

blizu Tibingena. U ovom malom univerzitetskom gradu tampao je brojna svoja dela. Grad mu se

oduio: na dan njegove sahrane, Univerzitet je bio zatvoren, a sveani govor reformatoru odrao je

biskup i kancelar Univerziteta; govor je zatim objavljen u lokalnim novinama i predstavlja prvu

okosnicu za biografiju Primoa Trubara.

Od godine 1550. kada je objavio svoju prvu knjigu, koja je uz to bila i prva tampana

slovenaka knjiga (Katehizis sa Bukvarom) do kraja ivota Trubar je objavio 22 knjige na svom

jeziku, dve na nemakom, a za deset knjiga tampanih na ilirskom" (odnosno hrvatskom

glagoljicom ili irilicom) napisao je predgovore na nemakom jeziku. Celokupna njegova knjicvnadelatnost bila je u slubi verskog prosveivanja. Ali pred Trubarom nije stajao samo zadatak da na

maternjem jeziku obezbedi osnovni crkveni tekstovni repertoar, nego pre svega da slovenaki jezik

kao knjievni konstituie. Jer do tada, slovenaka pismenost se svodila na beleke bez

knjievne tradicije" (F. Kidri). Trubar je shvatio da jezik mora biti osnovni integrativni inilac jednog

naroda, da mora objedinjavati osobenosti govora razliitih krajeva i tako biti razumljiv to veem

broju italaca. Trubarevo oseanje jezika je realno, trezveno (polazi od sopstvenog, dolenjskog

nareja, pa ga bogati ve donekle urbanizovanim ljubljanskim govorom), a u izvesnom smislu i

vidovito: praksa integrisanja dominantnih nareja, koju je ustanovio Trubar, a prihvatili ostali

protestantski pisci (Jurij Dalmatin, Sebastijan Krelj, Jurij Jurii i dr) postala je vrst istorijski oslonac i
http://www.bralnaznacka.com/Glasilo/SL_0607/Primoz_Trubar_portret_BOBO.jpg_138096144.jpg


16/39

Jerneju Kopitaru. Na ovom planu konstituisanja knjievnog jezika na osnovama narodnog govora,

Trubar se moe porediti sa reformatorima i utemeljivaima modernog srpskog (Vuk Karadi) i

hrvatskog knjievnog jezika (Ljudevit Gaj).

Za pripadnike srpskohrvatskog jezikog podruja posebno je zanimljiva injenica da je

Trubar smatrao tokavski govor sredinjim meu brojnim govorima sa ilirskog" podruja:nezadovoljan je bio jezikom svojih saradnika, glagoljaa iz Istre, tefana Konzula i Antona Dalmate,

pa poruuje svojim sunarodnjacima iz Ljubljane: Naite mi pravog Bonjaka ili uskoka koji je vet

na pravilnom ilirskom govoriti i irilicom pisati, pa makar i ne znao latinski i talijanski, te nam ga to

pre poaljite" (u Urah, naime, odakle je pismo i upueno i gde je formiran izdavaki zavod za

tampanje protestantskih knjiga; glavni organizator u tom zavodu bio je Trubar). Svi tekstovi koji su

u biblijskom zavodu u Urahu tampani irilicom, pisani su tokavskim narejem.

Trubareve knjige su veim delom prevodi crkvenih beseda, traktata i molitava, Novog

zaveta, crkvenih pesama (mada je ove i sam pisao). U prevodima, Trubar esto odstupa od

(najee nemakog) originala, kompilira i prilagoava tekst domaim, slovenakim prilikama. Iz

dananjeg ugla gledano, moda vaniji od samih prevoda jesu Trubarevi predgovori. Pisani na

nemakom, oni otkrivaju Trubara - informatora Evrope o situaciji na Balkanu, o drutvenim i

verskim prilikama kod Junih Slovena. To je inio zato da bi uverio Evropu kako postoje uslovi

irenja novih, reformisanih verskih uenja, kao i duhovnog i verskog ujedinjavanja ovih naroda, a u

cilju borbe protiv Turaka. Trubar je verovao da prava stara vera" (odnosno reformisana crkva)

moe uvrstiti ovekovo samopouzdanje, ojaati ga za borbu protiv nehrianske, muhamedanske

vere. Ma kako danas izgledalo naivno verovanje da se neprijatelj moe pobediti uz pomo verskih

uenja, ipak je znaajno za sam pokret to ga je Trubar tako usmeravao: dobijao je vie novca odnemakih knezova za svoje (modernim jezikom reeno) propagandne publikacije, jer je i Nemcima

bilo stalo da sauvaju granicu i potisnu Turke.

Druga velika opsesija Trubareva bila je borba protiv sujeverja, primitivizma, protiv zidanja

novih crkava, takoe. Njegove crkvene besede ispunjene su ovakvim, u irem smislu

prosvetiteljskim idejama. Kao prosvetitelj i uitelj naroda, Trubar se moe porediti sa Svetim

Savom.

Trubar je bio i veliki organizator rada: zajedno sa tefanom Konzulom, svetenikom,

beguncem iz Istre, osnovao je u Urahu, uz finansijsku pomo barona Ungnada, tampariju (1561-

64) u kojoj su verske knjige tampane latinicom, irilicom i glagoljicom (verovatno je tripliranje

svakog izdanja bilo preskupo, pa je i to bio jedan od razloga propasti ovog biblijskog zavoda, mada

je dolo i do linih neslaganja). Trubar je ulagao mnogo truda, ugleda i spretnosti u nalaenje novca

za tampanje protestantskih knjiga, kako na slovenakom, tako i na hrvatskom jeziku.

Uz sve organizacijske, prevodilake, propovednike i pastorske dunosti, uza sva putovanja
http://www.evro.si/o-evru/slovenski-kovanci/img/1-evro.jpg


17/39

i obimnu korespondenciju koju je vodio sa vienijim ljudima, crkvenim i svetovnim

velikodostojnicima svoga vremena, Trubar je neprestano razmiljao kako da organizuje, uvrsti i

povee slovenaku crkvu. U knjizi Slovenaki crkveni red formulisao je pravila o jedinstvenom

verskom uenju, o jedinstvenim obredima, jeziku, biranju propovednika, organizovanju kola i

sakupljanju novca za kole i crkve.Prema pravilima tadanje protestantske crkvene organizacije, samostalna crkva mogla se formirati

i delovati samo u okviru jedne kneevine, pod jurisdikcijom jednoga kneza. Slovenija je, meutim,

tada bila izdeljena na etiri dela (Kranjska, Koruka, Stajerska i Gorika), a sama Kranjska pripadala

je Habzburzima kao privatni posed. Crkveni red je obino pisao, a svakako potvrivao vojvoda,

odnosno knez te oblasti. Pastor Trubar se odluio da napravi veliki presedan: da sam napie i objavi

crkveni red koji bi vaio za jedinstvenu slovenaku crkvu. Pored jezika, integrativnu funkciju u

ivotu jednog naroda pripisivao je Crkvi i tu zamisao naumio je sam do kraja da sprovede. Knjiga je

objavljena, ali je uskoro Trubar zauvek morao napustiti domovinu. No bez obzira na rtve koje je

zbog te knjige podneo, on ju je izuzetno cenio, a i danas se smatra jednim od najvanijih plodova

reformacije kod Slovenaca; ona nije samo pravilnik o delovanju budue slovenake crkve, nego i

vaan politiki i istorijski in.

Znaajan doprinos slovenakoj kulturi predstavljaju i Trubareve duhovne pesme. Iako je

glavni uzor i izvor te poezije bila nemaka protestantska pesma, Trubar se oslanjao, osobito u

melodiji i na slovenaku narodnu, a delimino i na pesme nemakih minesengera. Uz pesme u

pesmaricama obino je tampao i note. Knjievna istorija izrie relativno visoko miljenje o

Trubarevim stihovima; Mirko Rupel smatra da su ak tri etvrtine tih pesama izvorne i da su uvek

spretno versifikovane: Ponegde probije i emocija, snaan himniki zanos, a ponegde se nasluujeborba vesifikatora sa formom i izrazom. Trubareva pesma je sve negde do osamdesetih godina

apsolutno, a potom relativno dominirala. Podstakla je i vei broj podraavalaca. Za ivota

Trubareva objavljena je u est izdanja! Zbirka je preivela protivreformacijske lomae i u 17. veku

su je pretampavali najljui Trubarevi neprijatelji, a slovenaki koruki protestanti iz podklotarskog

kraja prepisivali su je i u 18. veku" (M. Rupel)

Tokom slavne protestantske epizode, koja je trajala neto manje od pola veka, da bi zatim

bila krvavo uguena, tampano je ukupno 55 knjiga na slovenakom. Uporedi li se ovaj, za to

vreme i te prilike i te kako impozantan broj, sa brojem knjiga koje je sam Trubar preveo, napisao ili

opskrbio predgovorom, ve se bar kvantitativno moe uoiti koliki je udeo ovog velikog

radnika u reformatorskom pokretu. Trubar spaja protestantsku veru u ,,re boiju" (itanje je za

njega sveti in, ravan krtenju ili svetom prieu) i humanistiku elju da svoj, maternji jezik

uzdigne na nivo knjievnog i tako ga izjednai sa jezicima onih naroda na kojima ve postoje

tampane knjige.

Trubar je bio ovek praktinog uma i idealnog duha, sa jakim oseanjem dunosti i

obaveze, ali i ovek koji uiva u radu i pie o toj radosti rada. Isto tako, vrlo esto izraava oseanje

ljubavi prema svome narodu. Njegovom zaslugom u Ljubljani je otvorena svojevrsna gimnazija, a

njegova biblioteka, ono to je uspeo da sakupi posle 1548. kada je prvi put prognan i kada mu jeimovina u Ljubljani spaljena, knjige koje je posedovao kada su ga konano prognali iz zemlje, 1564.


18/39

godine, zavetovao je da ostano last vse astite deele ino cerkve na Kranjskem" (= da ostanu u

vlasnitvu cele slavne zemlje i crkve u Kranjskoj). Kranjski stalei, vii drutveni slojevi koji su i sami

prili protestantskoj veri, otkupljivali su docnije line biblioteke drugih progonjenih pastora, te je

tako formiuran fond prve javne biblioteke u Ljubljani.

Ostali reformatori. Najznaajniji plodovi reformacije

U sreditu svih reformatorskih nastojanja nalazila se Biblija. Njenog prevoenja istina

samo Novog zaveta laao se i sam Trubar u vie navrata i te prevode je postupno objavljivao.

Ipak, Bibliju u celini na slovenaki je preveo ueni pastor JURIJ DALMATIN (1547-1589), koji je jo

tokom kolovanja sebi postavio prevoenje Biblije kao svoj ivotni cilj. Sanjao je da taj prevod bude

tampan na domaem tlu, te je pridobio Jana Mandelca da otvori tampariju u Ljubljani (1575

-1582), ali je Dalmatinova Biblija ipak tampana u Nemakoj, godine 1584, jer kada je prevod

zavren, Mandelc je - zato to je bio protestant - ve bio prognan iz Ljubljane. Tira Dalmatinovog

prevoda Biblije iznosio je 1500 primeraka, a tampanje je zavreno za svega pet meseci, to je

veliki podvig, tim pre to je knjiga raskono opremljena i bogato ukraena. U zemlju kojoj je bila

namenjena bila je prokrijumarena briljivo upakovana u burad za vino; protestantski pokret je tada

ve bio estoko proganjan, te je ova vana knjiga samo kriom mogla biti irena.

Po tadanjem obiaju, Dalmatin je svoj prevod Biblije opremio predgovorom, u kojem

objanjava razlike izmeu katolike i protestantske vere. To je pravi pastorski tekst, i tek u

poreenju sa njim vidi se koliko je Trubar pisao ivo, slikovito i religioznom dogmom neoptereeno.

Dalmatin je knjizi na kraju dodao i viejeziki renik, odnosno registar pojedinih rei koje se

drukije govore na kranjskom, korukom, slavonskom ili bezjakom, hrvatskom, dalmatinskom,

istrijanskom ili krakom". Na taj nain hteo je da proiri mogunost korienja ovoga prevoda.

Jezik Dalmatinovog prevoda vrlo je bogat, jednostavan, a uglaen. U poredenju saTrubarevim prevodima Novog zaveta, Dalmatinov je gipkiji, primereniji materiji koju posreduje. Ova

je knjiga postala temelj slovenake knjievnosti: i poto su ostale protestantske knjige uglavnom

izgorele na lomai, katoliki svetenici su ovu Bibliju koristili jo narednih dvesto godina, jer drugi

prevod nije postojao. I svi oni koji su eleli da piu na slovenakom, posezali su za ovom knjigom

kao jezikim uzorom. Tako se, zahvaljujui Dalmatinovoj Bibliji knjievni jezik iz doba

protestantizma ulio i u moderan slovenaki knjievni jezik: novi prevod Biblije, napravljen u 18.

veku pod rukovodstvom Jurija Japelja, oslanjao se na jezik Dalamatinovog prevoda; i pri kodifikaciji i

naunom opisivanju slovenakog knjievnog jezika, Kopitar je takoe polazio od ovog kljunog

protestantskog teksta.
http://www.nuk.uni-lj.si/pictures/posvojite/b-11-dalmatin.jpg


19/39

Jedino svetovno lice u okviru pokreta reformacije, ADAM BOHORI (1520 - oko 1598), uitelj

i direktor kole, obrazovani humanista, pratio je Dalmatinov rad na Bibliji i iz zapisnika njegovih

redaktorskih napomena nastala je prva slovenaka gramatika pod naslovom Arcticae horulae

(1584). Pisana na latinskom jeziku, ova je gramatika i svoj uzor imala u jednoj gramatici latinskog

jezika. Bohori je nastojao da dokae kako je slovenaki nekakav pandan latinskom, da se sa togjezika pravila mogu prenositi i na slovenaki. Znaajniji od ovakvog, nauno neodrivog pokuaja

pisanja gramatike jeste Bohoriev predgovor toj knjizi, intoniran u duhu humanistikog rodoljublja.

Upravo ovaj prcdgovor, kome po jaini rodoljubivog tona nema premca sve do vremena

nacionalnog preporoda krajem 18. veka, uinio je ovu knjigu veoma popularnom: u Preernovo

doba je pismo koje su u stvari stvorili Trubar, Krelj i Dalmatin, nazvano bohoriica".

Slovenaka protestantska knjievnost je iskljuivo verska. Biblija je bila najvanija knjiga, a

najee su se tampali oni prirunici koji su imali za zadatak da uvedu itaoca u poznavanje

osnovne sadrine Biblije i u njeno razumevanje: to su katihizisi, pojedini delovi Biblije, kao i tri tipa

tumaenja biblijskih tekstova: propovedi, odnosno postile tumaenja osnovnih evaneoskih

tekstova; opirna tumaenja osnovnih verskih uenja (traktati); duhovne pesme, koje su esto

sadravale osnovna katehetika uenja.

Nepoverljiva prema usmenoj tradiciji (u posveti za jedno Trubarevo izdanje duhovnih

pesama, Juraj Dalmatin je kao najveu zaslugu tih pesama istakao to to svuda gde su ule u

upotrebu uglavnom su nestale druge nepotrebne i sablanjive ljubavne pesme"), protestantska

misao je snaila poverenje u mo i svetost knjige svetog pisma". Upravo ovo poverenje u re

boiju i iz nje izvirue poverenje u snagu pisane/tampane rei, koje je u slovenakom kulturnom

prostoru jo pojaavano stalnim dokazivanjem, jer se RE stalno oseala ugroenom, prevladalo je

sve teke subjektivne i objektivne prepreke koje su se javljale na putu uvoenja slovenakog jezikau pisanu kulturu. Protetsantizmu (reformaciji) pripada neposredna zasluga stvarnja jezika kao

osnove knjievnosti.

Od velikog je znaaja duhovno naslee stvoreno u ovo vreme: zahvaljujui delovanju

Primoa Trubara do izraaja su doli znaajni integracioni momenti (jezik, Crkva) koji su nastojali da

objedine Slovence i probude u njima patriotsku svest.

Akcija opismenjavanja veoma velikog broja ljudi kako bi mogli odgovoriti jednom od

osnovnih zahteva reformisane vere samostalnom itanju Biblije (u nekim krajevima

Gorenjske, naroito u gradovima, reformisanoj veri prilo je ak do 80% stanovnitva) morala je

imati pozitivnog efekta na stvaranje samosvesti tih ljudi: osposobljeni da itaju i shvate Bibliju, oni

su i na svet oko sebe gledali trezvenije.


20/39

Tokom perioda protivreformacije, odnosno estokog progona reformatora od strane

katolike reakcije u 17. veku, mnoge protestantske knjige su spaljene, protestantska vera, svest i

samosvest je potisnuta, ali jedna, najvanija tekovina reformacije ostala je da ivi: to je slovenaki

knjievni jezik. Stvoren u doba protestantizma, zahvaljujui pre svega Trubaru i Dalmatinu,

slovenaki knjievni jezik je u sutini sauvan do dananjih dana. Leksika se dakako bogatila irazvijala, ali struktura jezika ostala je ista. To je i glavni razlog to se istorija slovenake knjievnosti

ne deli na stariju i noviju: verska literatura pisana negde do pred kraj 18. veka i svetovna koja se

otada razvija imaju u osnovi isti, Trubar-Dalmatinov knjievni jezik.

BAROKNE TENDENCIJE

Barokna knjievnost razvijala se pre svega na onim podrujima na kojima se ostvarila i

renesansa. U tim krajevima barok ostaje u okvirima tema, pa i pesnikih formi koje je negovala

renesansa; oslanja se na istu, tradicionalno fiksiranu grau. Razlika u odnosu na renesansnu

knjievnost uspostavlja se pre svega na planu forme. Kienost, patos, variranje istoga, karakteriu

podjednako i manirizam u Italiji i gongorizam u Spaniji i precioznu umetnost u Francuskoj.

U krajevima koji nisu proli kroz renesansu, pa dakle i u Sloveniji, moe se govoriti samo o

pojedinim baroknim tendencijama. Jo preciznije: u pisanoj rei na slovenakom jeziku barokne

tendencije su uoljive u delima koja samo uslovno spadaju u knjievnost. To su pre svega

meditativno teoloki tekstovi, crkvene besede, verske drame (pasije) i duhovne (crkvene) pesme.

Pored toga, tokom druge polovine 17. kao i u prvoj polovini 18. veka za kulturnu istoriju

slovenakog naroda karakteristina su i brojna izdanja lekcionara (odlomaka iz evanelja),

katihizisa, molitvenika i drugih prirunika za svetenike i vernike. Rad na renicima i gramatikama,

koji je takoe prilino iv u ovo doba, jo se tee moe svrstati u pravu baroknu knjievnost. I taj,

filoloko-leksikografski, kao i polihistoriski rad takoe prilino razvijen u slovenakim krajevima u

ovo doba svedoe svakako o jakoj humanistikoj tradiciji i velikoj erudiciji uenih ljudi ovoga

vremena. Ta erudicija, dakle, ipak jeste deo tzv. baroknog oveka, upuenog u antiku isrednjovekovnu kulturu i jo uvek pod utiskom humanistikog uomo universale, oveka koji sa


21/39

radoznalou i velikim pripremama ulazi u niz naunih i umetnikih disciplina. Ali, u stilsko-idejnom

smislu u tekstovima iz ovoga vremena ne moe se govoriti o baroku u punom i pravom smislu

znaenja te odrednice.

Mali je broj onih knjievnih stvaralaca iz slovenakih krajeva koji bi, mereno strogo

evropskim merilima, mogli ui u baroknu knjievnost. Meutim, likovna i muzika umetnost togadoba u Sloveniji, kao i arhitektura, nose doista vidna obeleja barok nog stila. Barokne crkve, oltari,

kipovi i slike mogu se i danas nai ne samo u centru Ljubljane, nego i po sasvim zabaenim selima.

Muzika, koja je u doba protestantizma imala vidno mesto u crkvenom obredu, ostaje veoma

prisutna i u baroknoj crkvi, a javljaju se i prve domae svetovne kompozicije i izvoai. Stilski

gledano, muzika je u 17. veku u Sloveniji bila dosledno barokna, a imala je i vri kontinuitet nego

knjievnost. Biskup Toma Hren, na primer, koji je spaljivao slovenake protestantske knjige,

izdano je uveavao orkestar ljubljanske katedrale i muzike komade za izvoenje; ak je naredio

sastavljanje svojevrsnog muzikog kataloga, Inventariuma, spiska tada izvoenih dela u ljubljanskoj

katedrali. Muzika je u stvari dopunjavala duhovne pesme i verske igre pa je samim tim

predstavljala njihov sastavni deo.

Pesme su se pevale u crkvi, na hodoaima, tokom raznih obreda. U 17. veku se javlja i

anr oratorijuma i opere. O plodotvornoj vezi umetnosti rei i muzike u doba baroka istorija

knjievnosti e jo mnogo toga morati da proui, povee i pokae. O toj vezi posebno valja voditi

rauna u onim sredinama koje su, poput slovenake, knjievno poele da se iskazuju u doba

protestantizma, jer se u tom, protestantskom razdoblju takoe pridavao veliki znaaj muzici u

okviru crkvene slube. Kako je u doba katolike protivreformacije re na narodnom jeziku bila

potiskivana, jasno je da se ona udruivala" sa zvukom i muzikom pratnjom, jer je jedino takomogla, odnosno smela biti javno izreena. Za sada su ove dve delatnosti u ovome periodu

izuavane odvojeno, a sva je prilika da ih budui da su delovale zajedno tako valja i izuavati.

Osim sa muzikom, re je u doba baroka esto spajana i sa slikom, sa grafikim i likovnim

vizijama sveta. Nije samo ambijent barokna, kiena crkva, sva u svetlo-tamnim kontrastima i

slikama koje upuuju na dvojstvo due i tela nije samo to uticalo na propovednike i njihovu

koncepciju propovedi: u konanom obliku, u objavljenoj knjizi, re se udruivala sa slikom. Knjige iz

baroknog doba su, veinom, pravi tamparski podvizi.

Protivreformacija

U Sloveniji, gde je reformacija uhvatila prilino jak koren, svakako jai nego u ostalim

junoslovenskim zemljama, i protivreformacija je bila jaa i ea. Godine 1628. dvor je naredio da

svi protestanti moraju napustiti teritoriju Habzburke monarhije ili se odrei vere. Prema

svedoenjima, oko 400 porodica, i to mahom viih stalea, napustilo je Sloveniju, pa je ova zemlja

osiromaila iekonomski i intelektualno. Uz to, Habzburzi su tokom prvepolovine 17. veka uli u niz

ratova, od kojih je najdue trajaotridesetogodinji (1616 1648), koji i jeste bio verski rat. Bilisu

esti i pogranini sukobi sa Turskom. Zbog svega toga u slovenakim krajevima dolazi do vidnogzaostajanja u kulturi, aosobito na planu objavljivanja knjiga. Godine 1596. objavljenaje poslednja


22/39

protestantska knjiga, godine 1615. poslednja katolika, a zatim nastupa dug period bez ijedne

tampane knjigena slovenakom jeziku sve do godine 1672. I objektivne, i drutveno-istorijske

prilike, a svakako i subjektivna oseanja ljudi nakonproterivanja protestanata i zabrane delovanja

ove religije bilisu razlog dugogodinjeg kulturnog muka. Trebalo je da stasa nekolikogeneracija

pre nego to se obrazovani ovek oslobodio oka od krvavog istrebljenja protestantizma; ljudi sudugo nosili peat nesigurnosti, ak nekakve moralne krivice, to je nepovoljno delovalona njihove

kreativne sposobnosti. Brigu o kolama u potpunostisu preuzeli jezuiti, pa je dogmatinost te kole

takoe bio jedanod razloga duhovnog mrtvila u veem delu slovenakog 17. veka. kolovanje se

odvija na latinskom jeziku, acima se predoavaju klasini latinski pesnici i versifikacija, pa u ovom

perioduu Sloveniji ima dosta stvaralaca na latinskom jeziku; sudei prema rukopisima, latinitet je

moda intenzivniji nego to je biou srednjem veku.

Potiskivanje slovenake pisane rei i potpuno zamiranje literarnedelatnosti to je dakle

plod" katolike obnove u 17. veku. Katolika protivreformacija to se pokazuje naroito na

junoslovenskom tlu razliito je delovala i davala je razliite plodove zavisno od toga da li je u

datoj sredini trebalo iskoreniti piotestantizam (npr. u Sloveniji), samo proiriti svoj uticaj (u Bosni,

gde katolika crkva u 17. veku podstie stvaranje na narodnomjeziku), ili pak istisnuti renesansni,

na antiku klasiku oslonjeni duh (u primorskom delu Hrvatske).

Novija istraivanja pokazuju da je tokom 17. vekajezik svakodnevnog optenja u Kranjskoj

u svim socijalnim staleima, ak i onim najviim, plemikim, bio i slovenaki (korespondencija,

osobito enskog dela plemikog sveta; tekstovi za polaganje zakletvi u enskim manastirima;

anketne knjige po jezuitskim zavodima koje se vode pri ulasku kandidata u teoloku ustanovu i u

kojima je zapisano da mnogi kandidati, opet iz svih slojeva drutva, izjavljuju da im je prvi jezikslovenaki sve su to dokazi ove teze), to znai da je protestantizam ostavio traga, lako je kao

vera bio izbrisan. Ipak, na slovenakom jeziku pisana je tada i prepisivana samo pobono-pouna

literatura, namenjena skromno obrazovanim ljudima; kulturni ivot viih stalea odvijao se, osim

na latinskom, jo i na italijanskom i nemakom jeziku.

Italijanski jezik, modeli kulturnog ivota i rada, italijansko slikarstvo i muzika sve to u

ovome razdoblju snano i po prvi put prodire na teritoriju slovenakih zemalja. Iako prvi susedi,

Italijani se do tada zapravo malo pojavljuju u kulturnom ivotu Slovenaca. U vreme ponovnog

jaanja katolikog uticaja, profesori-jezuiti dolaze iz italijanskih kola. Nemaka je protestantska i

treba je se uvati, zato postaju privlani univerziteti u Padovi i Firenci. Tokom itavog ovog perioda,

a osobito krajem 17. veka, esta su gostovanja pozorinih trupa, opera i opereta iz Italije. Po uzoru

na firentinske i rimske akademije, odnosno uena drutva, i u Ljubljani se ueni ljudi, preteno laici,

krajem stolea udruuju u Akademiju radenih (Academia operosorum, 1693 1725). U okviru

Akademije deluju naunici razliitih profila, od filologa, retora, istoriara, pravnika, do lekara i

teologa. Medu najvidenije lanove spadaju: istoriari Janez Ludvik Senleben (Schonleben) i Gregor

Dolniar, a lanovi Akademije postali su, pored ostalih i Pavao Riter Vitezovi i Mario Kreimbeni

(Crescimbeni), inae predsednik uvene rimske Arkadije. Od izuzetnog znaaja za umetnost bilo

je osnivanje Academie Philoharmonicorum (1702 1762). lanovi ove Akademije uestvovali supesmom i mu/ikom u svim veim sveanostima. Akademija je okupljala niz znaajnih kompozitora i


23/39

izvoaa kako crkvene, tako i svetovne muzike. Ova je institucija daleki predak dananje Slovenske

filharmonije; tako ovo muziko drutvo ima kontinuitet na kojem mu mogu pozavideti mnoge

institucije slinog tipa u Evropi.

JANEZ VAJKARD VALVAZOR

U okviru slovenake knjievnosti najznaajniji autor barokne slike koja se uklapa i

upotpunjuje pisanu re jeste Valvazor (1641-1693). U toku jedne decenije, od 1679. do 1689.

objavio je sedam raskono ilustrovanih knjiga: zapoeo je ilustracijama za pasije (1679), zatim

objavio Ovidijeve Metamorfoze u slici (1680), dva topografska albuma (vojvodstva Kranjskoga,

1680. i nadvojvodstva Korukoga, 1681), pa grafike predstave smrti Theatrum mortis humanae

tripartitum (1682), zatim Topographia arhiducatus Carinthiae antique et modernae

completa (1688), koja osim grafikog materijala donosi i opis (na nemakom jeziku) Koruke, a

krunu ukupnog Valvazorovog stvaralatva predstavlja obimno, etvorotomno polihistorsko delo

Die Ehre des Herzogthums Krain (Slava vojvodstva Kranjskoga, 1689). Topografskom,

geografskom i istorijskom opisu Kranjske pridruio se i pregled dotadanjih knjievnih nastojanja u

Kranjskoj, zatim opis verovanja, obiaja, legendi, koje u tom narodu ive. To je knjiga o ontolokim

i drutvenim, ivotnim i onostranim aspektima prisutnim u tadanjem oveku" (J. Poganik). Knjiga

broji preko 3000 strana veeg formata i donosi preko 500 slika, odnosno raznovrsnog grafikog

materijala.

U uvodnom tekstu za knjigu Slava vojvodstva Kranjskoga Valvazor naglaava da su svi

opisi i sve ilustracije, svi grafiki prikazi precizna slika" stvarnosti; slavu i ast Kranjske eli autor ila

uzvelia upravo tom preciznom slikom. Grafiki prikaz zamkova, gradova, geografskih predela,

ljudi, grbova, peata i drugih amblema monih porodica sa slovenakog terena, narodnih nonji ipredmeta karakteristinih za tu kulturu, sve to ini Valvazora slovenakim piscem, iako u njegovim
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Bogen%C5%A1perk_vhod.JPGhttp://en.wikipedia.org/wiki/File:Janez_Vajkard_Valvasor.jpg


24/39

na nemakom (ili latinskom) jeziku pisanim knjigama nalazimo tek poneku slovenaku re (to su

obino nazivi zamkova, gradova i geografskih podruja, ude se uz nemako ili latinsko ime navodi i

slovenaki naziv). Doslovnost, preciznost i vernost stvarnosti najjae su dole do izraaja u

Valvazorovim istorijskim spisima i topografskim mapama. Osim kao doslovne, nazorne i aktuelne,

slike iz ivota ljudi u Kranjskoj govore jezikom baroka i zato to se bez ostatka svrstavaju u tradicijusevernjake, protestantske (nemake i holandske) grafike i gravire. U strunoj literaturi (F. Stele)

istaknuto je da je Valvazor prenebregao tradiciju talijanske kole, kako u sopstvenoj izradi gravira,

tako i u sakupljanju grafika. Ovo je tim udnije i reitije to je Valvazor Italijan poreklom, a i

proputovao je kroz Italiju, pa mu italijanska umetnost nije mogla ostati nepoznata. Kao da je svoj

grafiki, likovni jezik pretvarao u ideoloki obraun sa katolicizmom: slikom i jezikom je eleo da

pokae koliko mu je blia protestantska tradicija. Jezik slike/amblema jeste kod Valvazora

neposredan, doslovan, veran stvarnosti, ali nije ideoloki neutralan, nego naprotiv, kao i veina

baroknih dela, ideoloki agresivan, mada usmeren upravo opreno u odnosu na ideologiju

protivreformacije.

Pored izvetaja o konkretnim geografskim predelima i ljudima Valvazor je opet u skladu

sa baroknim vienjem sveta ostavio svedoanstva i o nedokuivim stvarima. Dve knjige su sa

tog stanovita posebno zanimljive: Metamorfoze, ilustracije za istoimeni Ovidijev spev o grkim

mitovima i legendama zasnovanim na nekoj transformaciji, udesnoj promeni, metamorfozi oveka

u ivotinju, pticu, stvar ili kamen. U knjizi Theatrum mortis humanae tripartitum, pak, smrt je

grafiki prikazana u najrazliitijim vidovima i oblicima, a muke pogubljenih i sve ono to je vezano

za temu smrti, omiljenu baroku, izmamilo je Valvazoru stihove, odnosno stihovane legende, koje

predstavljaju objanjenja simbola prisutnih na grafici. Ba zbog takvog spoja teksta i slike, gde reiblie objanjavaju jezik slike, i obrnuto, slika izraava ono to kazuju rei, i za ove Valvazorove

ilustracije sasvim udnih, onostranih doivljavanja" moramo rei da su na nivou beleenja,

prezentiranja i predoavanja stvarnosti. Ne samo ulnim, nego i slikom Valvazor pokuava da

savlada ono to je neshvatljivo, daprozre zagonetku Boga i sveta. Nagon za saznanjem nije se

zaustavljao samo na vidljivom, nego je pokuavao da pronikne iu nevidljivi svet.

Ovaj obrazovani Italijan, roen u Ljubljani, smatrao je Kranjsku svojom domovinom. Kao

svoju svetu dunost shvatio je predstavljanje te domovine u slici i (nemakoj) rei. Da bi to postigao

utroio je sav svoj imetak, prodao i zamak i kuu u Ljubljani i zbirku grafika i knjiga (ukupno oko

10.000 primeraka!). Sve je to rtvovao predstavljanju, slikovitom prikazivanju svoje zemlje! Slika

kao vaan element baroknog predstavljanja sveta bila je za Valvazora svetinja kojoj je sve rtvovao.

I Valvazorov privatni ivot odvijao se sasvim u duhu vremena u kom je iveo: kolovao se

najpre u Ljubljani kod jezuita, a zatim sam, putujui mnogo, nabavljajui knjige i gravire (grafike

predstave pojedinih detalja iz ivota). Kao plemiki sin i sin svoga vremena savladao je i ratnike

vetine: zajedno sa svojom etom ljudi stupio je pod zapovednitvo Nikole Zrinjskog, te zajedno sa

njim ratovao protiv Turaka. Moda je ve tada sreo Pavla Ritera Vitezovia, hrvatskog ratnika i

pesnika, istoriara i slikara; u svakom sluaju, Vitezovi je dve godine boravio u Valvazorovom

zamku Bogenperk, uei graverstvo i bakrotisk u njegovoj radionici. Od ukupno pet pesama-posveta koje se nalaze na poetku knjige Slava..., dve su iz pera P.R. Vitezovia. U vie navrata


25/39

Valvazor je bio u Nemakoj, proputovao je Italiju, Severnu Afriku, Francusku, vajcarsku. Njegove

knjige, a posebno njegova izuavanja Cerknikog jezera, privukla su panju engleskog kraljevskog

naunog drutva (Royal Socety), iji je lan postao zajedno sa najuvenijim naunicima toga

vremena (npr. Isakom Njutnom).

Knjievna delatnost na slovenakom jeziku

Bez obzira na to to je i nadalje iskljuivo namenska, crkvena, a ne svetovna, knjievnost

ovoga vremena ispoljava tipino barokne odlike: sjaj, teatralnost, artificijelnost rei i slike,

isprepletenost rei, zvuka i slike, s jedne, i strah, strogost, dogmatinost u iskazu, s druge strane.

Izrazita podvojenost sveta vidljiva je na svim podrujima: na tematskom planu se izraavaju

suprotnosti izmeu tela i duha, askeze i senzualizma, razuma i emocija, crkvenog i profanog ivota,

uivanja i kazne zbog uivanja. Kao da barokni ovek ivi dvostrukim ivotom: as se predaje

poigravanju i uivanju, a odmah zatim zapada u pokajniki pla i predaje se mistikim vizijama. U

dogmu se uvlae ulne predstave i arolike slike mate.

Katihizis je bila prva tampana slovenaka knjiga; evanelja i katihizis nalaze se i u knjizi iz

1615. godine, onoj, dakle, koja je prethodila dugoj pauzi, dugom periodu tokom kojeg nisu

objavljivane knjige na slovenakom jeziku; isti ovaj prirunik za svetenike, evanelja sa osnovnim

katehetikim uenjima i nekoliko crkvcnih pesama, tampan je i kao prva knjiga posle ve

spomenute, duge pauze od preko pola veka bez ijedne slovenake knjige. Isti laj prirunik

(Evanelja i listovi), stalno dopunjavan i prilagoavan novim zahtevima koje je vera postavljala

pred vernike, tampan je tokom 17. veka desetak puta i na njemu su radili, pored ostalih,obrazovani svetenici i talentovani pesnici, kakvi su bili monah (otac) Hipolit i Franc Miha Paglovec.

Blie literaturi su svakako teoloki spisi i meditacije uenih svetenika. Neke od tih, tada

popularnih knjiga su prevodi uvenih meditacija sa latinskog. Takva je, na primer, knjiga pod

naslovom De imitatione Christi redovnika Tome iz Kempena kraj Kelna (1380-1471). Rauna se

da je od godine 1472, kada je prvi put objavljeno, ovo delo u Evropi doivelo izmeu 3000 i 4000

raznih prevoda i izdanja. Najstariji prevod na jedan od junoslovenskih jezike sainio je Marko

Maruli, oko 1500. godine. Na slovenaki je u razdoblju baroka ovo delo prevedeno eliri puta!

MATIJA KASTELEC (1620-1688) nije bio samo jedan od prevodilaca popularne meditativne

knjige Tome iz Kempena nego i prvi znaajniji slovenaki pisac posle reformacije. Od njegovih

originalnih meditacija valja pre svega spomenuti Nebeki cilj (1684). Kastelec je bio i autor tada

uvene molitvene knjigc (Bratovske bukvice, 1678, 1682*), prve katolike molitvene knjige sa

pesmaricom i notama. U rukopisu su ostali njegovi pokuaji prevoda delova Biblije, kao i latinsko-

slovenaki renik. U knjizi Nebeki cilj autor ispoveda mistinu ljubav i izraava svoj

kontemplativno-verski karakter. Realni svet za njega tako rei ne postoji: on je tu samo da bi enja

za metafizikim stapanjem sa Bogom bila to jaa. Hrianski dualizam je kod Kasteleca prvi put

doivljen i lino izraen" (J. Poganik). Kasteleva knjiga meditacija smatra se vrhuncem

meditativne proze toga vremena; sa literarnog stanovita zanimljiv je njen slikovit, emocionalnoobojen stil izlaganja.


26/39

Mnogo iri a i rasprostranjeniji vid proznog izraza sree se u besedama, odnosno crkvenim

propovedima, osobito onim koje su pisali franjevci (kapucini), monaki red koji je po tradiciji bio

blizak obinome oveku i u svojim redovima zato oduvek gajio sjajne propovednike-putnike, koji su

veru irili putujui, dolazei tako u kontakt sa ljudima; sve to su na tom putu uli, dakle, mnoge

legende, anegdote i basne oni su to utkivali u svoje propovedi. Taj sloj jednostavnog i slikovitogpripovedanja meao se sa asocijacijama vezanim za itanje duhovnih knjiga, od Biblije, preko

antike, do humanista i suvremenih teolokih mislilaca.

Vrhunski majstor besednitva ovoga vremena bio je Janez Svetokriki (16471715;

svetovno ime mu je Tobija Lionelli). Omiljen kao propovednik, ovaj Italijan po ocu, a Slovenac po

majci, bio je uveren u vrednost i znaaj knjige kao sredstva podizanja nivoa obrazovanja i stepena

kulture. Zato je svoje propovedi poeo da objavljuje, najpre u Veneciji (prve dve sveske), a zatim u

Ljubljani (jo tri sveske). Petotomni zbornik propovedi, Sacrumpromptuarium (Sveti prirunik,

1691 1707) ima blizu 1000 stranica. Uzori su mu bili italijanski besednici, dok nemaki jezik

uopte nije znao. Nisu samo izvori i uzori bili romanskog porekla, i pogled na svet se bitno

razlikovao od jezuitskih svetenika: privlai ga ivot, veruje u ovekovu unutranju vrednost i

njegovu plemenitost; iako smatra da je svet zasnovan na feudalnoj, strogoj hijerarhiji, drutveni

poloaj oveka ne predstavlja za njega garanciju vrednosti: plemcnitost zavisi od bogatstva

ovekovog unutranjeg sveta, a ne ml spoljanjeg bogatstva. To su samo neki od njegovih stavova.

Barokno doba gajilo je sklonost ka pozoritu. I u Sloveniji toga vremena postojala je iva

pozorina aktivnost. ,,U sreditu slovenakih zemalja, Ljubljani, a ponegde i u provinciji, ukrtala su

se i potiskivala etiri jezika: latinski, nemaki, italijanski i slovenaki. Iz repertoara ondanjih

pozorita vidimo da se tu ukrta i pet razliitih tipova pozorita: jezuitsko, koje dramatizuje motiveiz ivota svetaca, kao i iz antike i savremene istorije; kapucinska (franjevaka) verska igra,

razvijena iz srednjovekovnih pokajnikih procesija; nemaki putujui komedijai sa improvizovanim

repertoarom koji se kretao od barokne drame do puke komedije; italijanska opera sa

pantomimikim i baletskim ulocima; najzad puka farsa po uzoru na commediu dell' arte" (F.

Kalan). Muzika i pesma koristila se u svim tipovima predstave, a najvie u jezuitskim.

Godine 1708. u Beu je ustanovljeno prvo stalno pozorite u carevini, a ve 1709. je i u

Ljubljani jedna dvorana uzeta u najam za izvoenje komada gostujuih pozorinih trupa. Prvo

gostovanje jedne nemake pozorine druine zabeleeno je jo godine 1635, a jednu deceniju

docnije u Ljubljani su igrane, pored ostalog, mitoloke igre i pastorale, ali i tragedije i komedije npr.

engleskih autora, Kristofera Marloua i Tomasa Kida. Italijanska opera gostovala je u Ljubljani jo

mnogo ranije. Prema Hrenovom Inventariumu iz 1620. godine, bilo je to ve negde poetkom

dvadesetih godina 17. veka. Prvi dokazi, medutim, sauvani su iz neto docnijeg vremena: godine

1660. prilikom posete cara Leopolda I, kneza pozorita", u Ljubljani su lokalni amateri igrali neku

italijansku komediju s pevanjem" (commedia italiana in musica"). U prvim decenijama 18. veka

gostovanja italijanskih operskih predstava veoma su esta; gostuju zapravo samo pevai, dok

muziku obezbeuje domain, tada svakako ljubljanska Academia Philoharmonicorum.


27/39

to se muzike i pozorita tie Ljubljana tada ivi po ustaljenim modelima pozorinog ivota

Bea, ili drugog nekog srednjoeropskog grada. U istoriju slovenake knjievnosti, meutim, spadaju

samo drame izvoene na slovenakom jeziku. Uskrnje procesije izvan crkve, kada su se preteno

pevale crkvene pesme sa dramskim elementima odravale su se jo u drugoj deceniji 17. veka.

Zabeleena je i skica o odranim predstavama bilo da se radi o pasijama, crkvenim

prikazanjima, igrama o raju ili nekim ilrugim vrstama crkvene drame ima dosta iz itavog 17.

veka. Najcelovitiji tekst, i uz to versifikacijski dobro reen sauvan je, meutim, tek iz 18. veka, iz

godine 1721. Poznat je pod imenom Skofjeloki pasijon: pasija je, naime, pronaena, bila

zabeleena, a svakako i igrana u kofjoj Loki, gradiu severozapadno od Ljubljane. Ima oko 1000

stihova na slovenakom, dok su rediteljske napomene date na latinskom i nemakom jeziku. Tekst

je prema nemakom originalu sainio otac ROMUALD (svetovno ime Danijel Marui, 1696 1748).

Pasijonsku temu (muke Hristove) autor je podelio na 13 slika: polazi od podseanja na praroditeljski

greh, prikazuje zatim izgon iz raja i smrtnost ovekovu; Hrist se javlja kao spasitelj i rtva, olienje

ovekove veite elje za besmrtnou (vaskrsenjem) i venim rajem. Pasija je podseala oveka na

njegovu grenost i neophodnost podnoenja pokore. U pasiji nastupa veliki broj likova, figura, maski

(oko 280!), neki od njih igraju likove iz Biblije (Adam, Eva, Petar, Hrist, Jovan, Juda, aneli, Lucifer),tu su zatim alegorini likovi (Evropa, Amerika, Azija, Afrika; Smrt). U izvoenju ove pasije, koja se

igrala na dan velikog petka bar od 1727. pa nadalje, uestvovao je itav kraj, seljaci, zanatlije, itavi

cehovi, aci i monasi. Njen osnovni cilj bio je da okira kako uesnike, tako i gledaoce, te da ih

podseti na njihovu dunost da vre pokoru.

Kao i protestanti, i katolici iz doba protivreformacije bili su protiv usmene narodne poezije,

mada je u Sloveniji i ta pesma esto imala hrianske motive, a mitoloka bia i obiaji bili su

zamenjeni, odnosno preimenovani u hrianska. Ipak, dogmatsko doba pristajalo je samo na

dogmu i iz narodne poezije izbacivalo sve to je slobodnije i matovitije; osobito je na udaru bila

ljubavna poezija. No, to nee smetati da verske, obredne pesme koriste melodije iz usmene

poezije.

Barokna verska pesma je jo uvek, kao i u doba protestantizma, bila vezana za zajedniko

pojanje u crkvi ili izvan nje, na hodoaima, crkvenim proslavama i slinim masovnim verskim

manifestacijama. Zato je, kao i tokom prethodnoga razdoblja, njenu misao i oblik odreivala

muzika struktura; tako je i ova pesma prevashodno kolektivna. Vernikova individualnost se utapa

u masi onih koji misle i oseaju isto. Otud potreba prvog lica mnoine. Odstupanje od pravila

primeujemo samo kada je pesma koncipirana kao upozorenje ili uputstvo /.../ Karakteristina je

zatim i velika duina, osobito za hodoasnike pesme. Hodoaa su trajala danima i trebalo jeneim ispuniti vreme, otud duina i sadrinska razvuenost pesama. Misli obino nisu meusobno u
http://sl.wikipedia.org/wiki/Slika:Stavba_Filharmoni%C4%8Dne_dru%C5%BEbe.jpg


28/39

neposrednoj loginoj vezi i mogle bi se prema nahoenju ispisivati i drugim redosledom i

zamenjivati. To osobito vai za tzv. litanijske pesme. Novinu predstavlja i prodor besednikog u

poeziju: pesnik se poziva na razne autoritete, kako bi prezentirao svoju uenost i tako to vie

uticao na mase, ili pak da bi postigao da to vei broj ljudi poseti neku crkvu (pa u tom cilju uplie

biblijske i neke druge prie). Ova epska zbivanja uokviruju, dakako, jake, vodee moralne pouke"(A. Gspan).

Ba zato to se verske pesme pevaju, one, kao i slovenake narodne pesme, pridaju manju

panju pravilnosti versifikacije: razliita duina stiha, pa i neujednaeni broj slogova mogu se, za

nudu, prikriti melodijom. Jedna melodija koristi se za vie pesama (na to upuuju gotovo sve

pesmarice), pa i otud proizilazi izvesna neprimerenost forme sadrini, odnosno moe se o razlitim

stvarima pevati na isti nain, ali tu ipak onda nedostaje iznijansiranost.

Tek manji deo pesama od onih koje su nastale tokom 17. veka tampan je; do sada je

naeno oko 300 pesama iz ovog, baroknog razdoblja, a od toga je samo oko 100 nalo mesta u

tampanim knjigama. Iz 17. veka sauvano je oko 50 pesmarica u rukopisu. Pesmarice se tada nisu

objavljivale, pored ostalog i zato to je potreba za objavljivanjem bila (na prvi pogled paradoksalno!)

manja zato to su se pesme pevale zajedniki, na masovnim skupovima, i tu je onda mogla da

zadovolji i jedna, rukopisna zbirka. Obino bi jedan peva vodio" pesmu, dok bi ostali vernici

ponavljali prvi glas" ili pevali samo refren. Dalja posledica ovakve, lokalno-masovne upotrebe

crkvenih pesama jeste njihovo jeziko dezintegrisanje: sastavlja zbirke belei one varijante koje su

mu jeziki najblie, koje se koriste u njegovom kraju; otud se u rukopisnim pesmaricama pesme

belee na dijalektu. Knjievni jezik, integrisan i uzdignut sa dijalektalnog na knjievni u doba

protestantizma, sada se radikalno dezintegrisao, postao ponovo dijalektalan.Tematski gledano, veliki broj pesama posveen je Majci Mariji; kult marijanskih pesama bio

je iv i u srednjem veku, s tim kultom, kao i uopte sa kultom svetaca otro se obraunavao

protestantizam, da bi se u 17. veku ponovo javile i marijanske pesme i pesme o svecima. Takoe

brojne su i one pesme koje podseaju na ovekovu prolaznost, istiu svevlast smrti (mors vitrix) i

upozoravaju na strahote pakla i neizbenost istilita (memento mori). Najsuvoparnije su

katehetske pesme, odnosno svojevrsni stihovani katihizisi.

Iako su pisane samo poluliterarne vrste i nisu stvorena knjievna dela prave estetske

vrednosti, ovo se doba i u knjievnostiipak naziva baroknim. Barokno je bilo okruenje, arhitektura,

dvorane u kojima su gostovala pozororita, zatim crkve, slike, muzika; kitnjast i patetian bio je i

nain izlaganja ak i r.ioiiografskih spisa (Valvazorova dela, npr.), mada uenost i sofisticiranost ovih

obrazovanih ljudi upuuje i na njihovu vezu sa evropskim humanizmom. Empirija u istraivanjima

(Valvazorovo isticanje da je sve to opisuje sam svojim oima video, premerio i proverio), ve

nagovetava novo, racionalistiko, prosvetiteljsko razdoblje. Rad u naunim drutvima, poput

Akademije, kao i veoma rairen leksikografski rad (iako je dobar deo ovoga posla ostao u rukopisu)

mogli bi se uzeti takoe kao predznak novoga vremena.

PROSVEENOST I PREDROMANTIZAM


29/39

Prosvetiteljske tendencije

U organizaciji svakodnevnog ivota, kolstva i kulture u okvirima Habzburke monarhije

uoljive su nove prosvetiteljske tendencije jo od dolaska Marije Terezije na vlast (1740). Dravnereforme izvedene u doba tzv. prosveenog apsolutizma" bile su korenite; niz novih uredbi doneto

je osobito u vreme vladavine Josifa II (zajedno sa majkom, Marijom Terezijom, vladao je od 1765, a

samostalno od 1780. do 1790). Poboljan je poloaj seljaka, injeni su brojni pokuaji da se taj,

najbrojniji deo drutva prosveti i tako osposobi za bolju proizvodnju. Ureeno je i pitanje davanja

desetine, uspostavljena mogunost otkupa feudalnih dabina i sticanja statusa slobodnog seljaka.

Uvedeno je obavezno, dravno osnovno kolstvo (1774), kao i niz novina u organizaciji crkvenog

ivota. Ukinut je monaki red jezuita (1773), ,,patentom tolerancije" (1781) zvanino su priznate i

druge religije (pravoslavna, protestantska, hebrejska). Osim dravnih, jozefinistikih reformi Crkve, i

unutar samog katolicizma javila se nova struja jansenizma, pokreta suprotnog jezuitizmu i, osobito

u poetku, visoko moralnog. Pokret se javio u Francuskoj u 17. veku, zatim se preneo u Holandiju, a

u Kranjskoj je stekao veliki broj pristalica u drugoj polovini 18. veka, posebno kada je u Ljubljani

stolovao biskup Karel grof Herbertajn, koji je bio jedan od vrstih oslonaca jansenizma, ali i

dravnih reformi. Jansenizam se esto odreuje kao katolika varijanta protestantizma, u svakom

sluaju, na poetku svog postojanja jansenisti propagiraju tzv. isto hrianstvo i veliki su protivnici

jezuita (isusovaca).

Drugi talas politikih i drutvenih zbivanja koji je ostavio snaan peat na nain miljenja i

organizaciju ivota u Sloveniji 18. veka vezan je za veliku francusku revoluciju (1789) i posledice

koje je ona u Evropi izazvala: raanje tipino graanskog drutva u okviru francuske republike i

docnije (devedesetih godina) prodor francuskih vojnih jedinica prema istoku. Kroz deo slovenakih

teritorija Napoleonova vojska je prola ve 1797. godine, a od 1809. do 1813. Ljubljana je sedite

generala Marmonta koji upravlja Ilirskim provincijama, teritorijom koju je Napoleon zauzeo od

Mletake republike i, jednim delom, od Habzburga. Posle niza vekova Slovenci su se, iako nakratko,

nali izvan Habzburke monarhije, dobili pravo na upotrebu svog jezika u kolama i upravi; sve je to

uticalo na jaanje svesti, bri razvoj prosvete i privrede.

Vie nego u ostalim junoslovenskim knjievnostima, prosveenost u Sloveniji karakteriu

preporodne, odnosno nacionalno-budnike ideje. Starija istorija knjievnosti (France Kidri, npr.) ak

itav ovaj, ovde dvostrukim imenom oznaeni period naziva preporod. Ukupna nastojanja, kako

literarna tako i filoloka, podreena su velianju i potvrivanju nacije i nacionalnog. Upravo u

ovome razdoblju, knjievnost u najirem smislu (beletristika, filologija, leksikologija, istorija, rad na

udbenicima) shvaena je kao temelj naroda, kao osnovni oslonac u buenju nacionalne svesti. Sve do kraja Drugog svetskog rata i trenutka kada je slovenaki narod, povezan u jednu celinu,
http://img216.imageshack.us/img216/9349/marijaterezijazk3.jpg


30/39

stekao svoju politiku samostalnost, literatura je bila shvatana kao najznaajnija nacionalna

institucija. Narod koji je iveo bez svoje drave i bez svojih visokih kulturnih institucija (univerzitet,

pozorite, nauna drutva) doivljavao je literaturu kao zamenu za sve to i od nje uvek oekivao

vie nego samo literarne efekte.

Razdoblje koje smo ovde nazvali dvostrukim imenom, u biti je jo mnogo razuenije: jo su uveksnano prisutne barokne tendencije, u knjievnosti namenjenoj viim drutvenim staleima javljaju

se rokoko i klasicizam, sentimentalizam, a uz predromantiarska raspoloenja po prvi put i

folkloristiki modeli pevanja. Muzika, slikarstvo i vajarstvo gube primat koji su imali u barokno doba.

Ideja se najlake moe preneti putem (umetnosti) rei. Oi prosvetitelja uprte su u pisani tekst, koji

kultivisanjem jezika i korienjem sloenih i vrstih (klasicistikih) pesnikih obrazaca treba da

dokae zrelost slovenakog jezika i na taj nain uvrsti samosvest slovenakog ovek

Documents

Uvod u Slovenacku Kulturu1