uvodna reč Kancelarija za inkluziju Roma Vlade AP Vojvodine 19/srpski.pdf · Ciljevi i zadaci nastave romskog jezika Cilj nastave romskog jezika je da učenici savladaju osnovne

Dekada Roma u AP Vojvodini

Osnivač lista i izdavač:Kancelarija za inkluziju Roma Vlade AP Vojvodine

Glavni i odgovorni urednik:Duško Jovanović

Urednik teme broja:Duško Jovanović

Urednik izdanja:Aleksandra Mićić

Redakcija:Dragana Dimitrov

Dragana RajićDaniel Dimitrov

Zita Farkaš

Dopisnici:Koordinatori za romska pitanja APV

prof. dr Vladimir GecelovskyIvana Koprivica

Prevod na romski jezik:Igor Dimić

Prevod na engleski jezik:Mirjana Serdar

Tehnička priprema i štampa:MAXIMA GRAF, Petrovaradin

[email protected]

Tiraž: 1000 primeraka

Adresa: Bulevar Mihajla Pupina 25,21000 Novi Sad

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

323.1(=214.58) (497.113)

DEKADA Roma u AP Vojvodini: mesečnik Kancelarije zainkluziju Roma / glavni i odgovorni urednik Duško Jovanović.- 2011, br. 1- Novi Sad : Kancelarija za inkluziju Roma Vlade AP Vojvodine, 2011-. 30 cm

Mesečno. Tekst na srp., engl. i rom. jeziku. - Tekst narom. jeziku štampan u obrnutom smeru.ISSN 2217-5016COBISS.SR-ID 261834759

uvodna reč

Dragi čitaoci,

Hajde da nastavimo da zajedno kreiramo naš mesečnik, da biste njegov izlazak iz štampe sa većim nestrpljenjem čekali, da biste ga radije čitali, drugima pokazivali i dugo čuvali...

U prethodnom broju smo vam pružili moguć-nost da komentarišete naš list i sugerišete i predla-žete izmene i teme, kada su tekstovi u pitanju.

Ali postoji još jedna mogućnost koju bismo želeli da vam ponudimo...

Mi bismo voleli da zajedno kreiramo i svet u slikama. Zbog toga vam pružamo mogućnost da, na naše ogromno zadovoljstvo, postanete saradnik naše male redakcije. Ukoliko imate u svojoj arhivi foto-grafiju koju ste lično napravili, a za koju smatrate da je dovoljno rečita i pored toga želite da je podelite sa nama i našim čitaocima, možete je poslati na e-mail adresu: [email protected] i mi ćemo je, ukoliko je redakcija izglasa, objaviti pod vašim imenom kao foto-meseca.

Rok za slanje fotografija je 20. u mesecu. Ukoliko zakasnite, vaša fotografija će ući u izbor za foto-meseca sledećeg broja. Sve fotografije ćemo čuvati u arhivi i one nikada neće prestati da budu konkurencija novopristiglim fotografijama.

Pored kvaliteta fotografije u tehničkom smislu, jedini kriterijum, kada su teme u pitanju, jeste taj da fotografija treba da se (na direktan ili metaforičan način)odnosi na romsku populaciju. Ostalo prepu-štamo vašoj mašti.

Nadamo se uspešnoj saradnji,

Vaša redakcija

2 Dekada Roma u AP Vojvodini

Tema broja: Romski jezik u osnovnim školama

Šarolika iskustva sa Romima

Osnovna škola „Đura Jakšić” iz Srpske Crnje u

prethodnoj školskoj godini imala je oko 320 učenika od prvog do osmog razreda. Negde

oko četvrtine učenika su pripad-nici romske populacije.

Direktor škole Zoran Kova-čević rekao je da su iskustva ove škole u radu sa romskom decom šarolika:

„Imali smo slučajeve izuzetno talentovanih pojedi-naca. I dalje najveći deo čine ona deca koja potiču iz socijalno ugroženih porodica. Njihovi problemi su zaista veliki. Pre svega tu su problemi u materi-jalnoj sferi, roditelji su nezapo-sleni živi se od socijalne pomoći i to se odražava i na uspeh dece i na njihov celokupan razvoj. Uspevamo da izađemo na kraj sa problemima. Od prošle godine imamo angažovanog pedagoškog asistenta, koji radi i sa romskom decom. Tako da se i na tom planu postižu dobri rezultati.”

Što se tiče uvođenja izbornog predmeta Romski jezik sa elementima nacio-nalne kulture, Kovačević ističe da je to sledeći korak u pravcu poboljšanja integracije romske dece u obrazovni sistem.

Na pitanje na koji način bi se mogli rešiti problemi romskih učenika Kovačević kaže:

„Trebalo bi posvetiti više pažnje radu sa roditeljima, jer je uglavnom problem u rodi-teljima, a ne u deci. Roditelji bi trebalo da se obavežu da će decu redovno slati u školu. To je prvi i najvažniji korak.”

romi u obrazovnom sistemu - ključ rešenja problemaNova školska godina pokrenuće novi krug uvođenja Romskog jezika sa elementima nacionalne

kulture. Direktor Kancelarije za inkluziju Roma, Duško Jovanović i Jelena Jovanović, viši saradnik u Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, upravu i nacionalne zajednice, posetili su tokom avgusta osnovne škole u Srpskoj Crnji, Starim Banovcima, Dobrici i Ilandži sa ciljem promocije ovog predmeta.

Ciljevi i zadaci nastave romskog jezika

Cilj nastave romskog jezika je da učenici savladaju osnovne zakonitosti romskog, tj. maternjeg jezika, da nauče da komuniciraju na njemu, da upoznaju književnost svog naroda, ali i drugih naroda i nacionalnih manjina u našoj zemlji, kao i svetsku književnost, filmsku, i pozorišnu umetnost.

Tako bi izgradili svest o društveno-istorijskoj i kulturnoj ulozi jezika i književnosti u povezivanju naroda i nacionalnih manjina i njihovih kultura, ali i o njihovoj sudbinskoj pove-zanosti i zajedničkom životu. Osim toga tu je i upoznavanje sa varijantnim osobenostima romskog jezika i razvijajanje jezičke tolerancije prema drugim jezicima.

Na prvom mestu je svakako da se osposobe za samostalno čitanje i pisanje, da razviju potrebu za knjigom i da redovno i kritički prate štampu, radio i televiziju.

Najvažniji deo nastavnog predmeta romski jezik je u korelaciji sa nastavnim predmetom srpski jezik, sa ciljem da se stečeno znanje iz srpskog jezika utvrdi i proširi kroz ovaj predmet.

Foto

: M. K

arad

žić

Direktor Osnovne škole„ Đura Jakšić”Srpska Crnja, Zoran Kovačević

3Dekada Roma u AP Vojvodini

Tema broja: Romski jezik u osnovnim školamaRomi ravnopravni i uspešni

U narednoj školskoj godini, Osnovnu školu „Slobodan Savković” u Starim Banovcima pohađaće 485 učenika raspore-đenih u 19 odeljenja.

„Mi sa ponosom već neko-liko godina unazad ističemo da smo jedna od retkih škola u kojoj raste broj učenika iz godine u godinu. To je za nas dobro, i polako se primičemo

brojci od 500 učenika koje smo imali pre nekih desetak godina”, rekao je direktor škole Branko Milojević.

Školu će u narednoj godini pohađati 33 učenika romske populacije i prateći te podatke iz godine u godinu oni se neznatno menjaju, 7-8%.

Saradnja sa romskom popu-

lacijom, prema Milojevićevim rečima je jako dobra.

„Jedna smo od retkih škola

koja ima pedagoškog asistenta, koji nam pomaže radi sa učeni-cima i romske i neromske popu-lacije. Najveću pomoć pruža nam u otklanjanju problema u komunikaciji sa roditeljima, za koje do sada nismo imali adekvatno rešenje. Najčešći problemi su vezani za nema-

štinu, ali to nije karakteristika samo romske populacije, nego i svih drugih. Mi to rešavamo

i ublažavamo tako što sprovo-dimo humanitarne akcije za sakupljanje garderobe i udžbe-nika. Poslednja humanitarna akcija za sakupljanje garde-robe naišla je na izuzetan odziv i prikupljeno je dosta i nove garderobe. Pokušavamo da pomognemo onoj romskoj deci koja su najugroženija, tako što se trudimo da im omogućimo i užinu u okviru svojih školskih mogućnosti.”

Što se tiče rada sa Romima direktor Milojević kaže da nema nekih velikih poteškoća.

„Ja sa ponosom ističem da je su mnogi Romi našu školu završili kao nosioci Vukove diplome. Jedne godine je i đak generacije bila jedna Romkinja.

Sanja Stojkov je kandidat za nastavnika ovog predmeta. Prema anketi koju je uradila, 33 učenika su se izjasnila za pohađanje ovog premeta. Sanja je inače dve godine pedagoški asistent u ovoj školi. Smatra da će učenje romskog jezika pomoći u socijalizaciji romskih učenika, pre svega prvaka. Na ovaj način će se prevazići jezička barijera koja je često bila prepreka u radu sa romskom populacijom, učenicima i roditeljima.

Danijela Jovanović iz Starih Banovaca nekadašnja je učenica škole „Slobodan Savković”. Prema anketi koju je uradila postoji veliko interesovanje učenika za ovaj predmet, koji po njenom mišljenju neophodan elemenat očuvanja iden-titeta romskog naroda.

„Pored romskog jezika, trudiću da se da decu upoznam sa istorijom, običajima i tradicijom njihovog naroda, ali i da im, ukoliko im to bude potrebno, pomognem u savladavanju gradiva i drugih predmeta, jer ja sam tu zbog njih.”

Direktor Osnovne škole „Slobodan Savković”Stari Banovci, Branko Milivojević

Osnovna škola „Slobodan Savković”

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić



Prema njima nemamo nikakav drugačiji odnos. Oni su potpuno ravnopravni sa drugima.”

u iščekivanju rešenja problema romskih učenika

U osnovnu školu „Sava Veljković” u Dobrici ovog septembra krenuće 94 učenika, od toga je osamnaest prvaka što je veoma dobra situacija. U okviru škole postoji predškolska ustanova koja će ove godine brojati devet predškolaca.

Direktorica škole Zlatka Drnadarski kaže da svoj poziv obavlja punog srca, jer je ovo njeno rodno mesto.

Što se tiče dece romske populacije, direktorica ove škole ističe da ona zahtevaju dodatni rad.

„Romska deca nisu redovna u školi. Ne donose pribor i udžbenike, ne rade domaće zadatke i ne učestvuju u nastavi. Roditelji o tome ne vode računa. Sa njima se ne radi na adekvatan način, a sigurna sam da dosta njih može da postigne zaista dobar uspeh, samo zahtevaju pažnju i rad.”

Što se tiče mogućih rešenja ovih problema direktorica predlaže angažovanje pedago-škog asistenta.

„Prema mojim saznanjima pedagoški asistent ne učestvuje samo u nastavi, on odlazi i pose-ćuje i dečije domove i roditelje. Saradnja sa roditeljima po meni je ključna, a ta saradnja za sada ne postoji.”

pedagoški asistent - primer dobre prakse

Škola „Miloš Crnjanski” u Ilandži je, posredstvom DILS projekta Obrazovna inkluzija Roma, dobila svog pedago-škog asistenta koji posebno radi sa romskom decom. Nije on pomoćnik u nastavi, nego izdvoji romski decu i posebno

Novakov Zorica iz Ilandže, nekadašnja učenica škole „Miloš Crnjanski”, sprovela je anketu u Dobrici, Ilandži i Alibunaru. U Dobrici se za ovaj predmet izjasnilo 35, a u Ilandži i Alibunaru po 30 učenika. Iako će joj dosta vremena oduzeti putovanje od mesta do mesta, Zorica je jako srećna zbog prilike koja joj se pružila.

„Nadam se da ću opravdati poverenje koje mi je ukazano. Svesna sam da je odgovornost koju ovaj posao nosi velika, ali trudiću se da svoj posao što kvalitetnije obavljam. Znam da u početku neće biti lako, ali svaki početak je težak. Volela bih da moji učenici, svojim obrazovanjem budu primer svojim sunarodnicima. To je cilj kome ću težiti.”

Osnovna škola „Sava Veljković”Direktorica Osnovne škole „Sava

Veljković” Dobrica Zlatka Drndarski

Novakov Zorica

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić



radi sa njima, određeni broj časova.

Direktor škole Bogdan Pavlović je jako zadovoljan radom pedagoškog asistenta i postignutim rezultatima:

„Deca ga doživljavaju kao učitelja broj jedan, kao njihovog drugara. Uspeli smo da post-ignemo to da ovi učenici sada imaju elementarno znanje. Tako

da ocene više nisu poklonjene, one su zaslužene. Deca redo-vnije dolaze u školu. Probleme rešavamo na terenu, sa rodi-teljima. Po mom mišljenju sve osnovne škole bi trebalo da imaju pedagoškog asistenta.”

Direktor takođe ističe činjenicu da romski učenici u ovoj školi nisu otuđeni. U prilog tome govori i prisutnost

romske dece na svim školskim igrankama.

„Posebno me raduje da oni malo, malo, pa dođu kod mene, obrate mi se, ponekad i samo da popričaju sa mnom. Zaista je lepo videti kada su nasmejani. I kada naprave neke probleme, ja ih pustim da oni sami dođu do rešenja.”

J. D.

Osnovna škola „Miloš Crnjanski” Direktor Osnovne škole „Miloš Crn-janski” Ilandža Bogdan Pavlović

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Savremeno opremljen kabinet u Osnovnoj školi „Miloš Crnjanski”



dečji učitelj, prijatelj i bratU učionici se nalazi dvadesetoro dece različitog uzrasta, uglavnom sitne, sa raštrkanim frizu-

rama i pogledom koji govori o njihovoj inteligenciji, pogledom koji ubeđuje da bi se snašli gde god se našli. Graja koju stvaraju širi se hodnicima i ulicom kroz otvorene prozore. Reklo bi se da su to prilično živahna i vesela deca. Međusobno su se gurkali, dovikivali, galamili. Odjedanput, sve staje… Krupna figura se pojavila na vratima i naglo ih zatvorila. Sva deca su, kao na znak, ustala i pozdravila dobro poznato i drago im lice: „Dobar dan, učitelju!”.

Lice učitelja romskog jezika Đorđa Fana iz Šajkaša se ozarilo. Ima lica koja i potpunom strancu otkrivaju čovekovu ličnost. Njegovo je takvo.

Drago mu je što je sa njima

u učionici. I što su njegovi. Svojim držanjem je pokazivao da bi ovde bio i volonterski.

Prišavši katedri, iz svoje skromne tašne, smireno i strpljivo je počeo da vadi futrolu sa naočarima, penkalo,

pripreme za čas, a onda je izvadio papirnu kesu i počeo iz nje da izvlači, pažljivo sa neko-liko prstiju, kao najveću drago-cenost, romski bukvar i radni list. Znao je da se izuzetno teško nabavljaju i da ne bi lako ponovo došao do njih, ukoliko se desi da se pohabaju ili, ne daj bože, izgube.

On zna kako drugi učitelji i nastavnici počinju čas. I on bi voleo da kaže: „A sada deco otvorite bukvar, trideset i drugu stranu, danas ćemo…”. Ali njegova deca, kao ni deca drugih učitelja romskog, nemaju nastavna sredstva. Sva deca koja pohađaju nastavu romskog za izvor informacija imaju samo svoje nastavnike i ono što im oni fotokopiraju i donesu na čas.

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Osnovna škola „Dositej Obradović“

Nastavnik Đorđe Fan


Tema broja: Romski jezik u osnovnim školamaSedeo je i upisivao čas

u veliki crveni dnevnik, dok su deca šuškala i šaputala ne ometajući ga. Onda je polako zatvorio dnevnik i zagledao se. Pred očima su mu bili znojavi počeci. Tek tada je bilo teško.

Učitelj Fan nije završio fakultet, već je kompetencije za rad u školi i sa decom sticao na seminarima. Od njega se, činilo mu se, očekivalo više nego od nastavnika drugih predmeta. Svojim đacima je oduvek bio i učitelj, i prijatelj, i razredni starešina, često i roditelj i stariji brat.

Od njega su njegovi sunarodnici očekivali mnogo. Direktori škola su na njega preusmerili sva pitanja koja se odnose na učenike romske nacionalnosti.

Nisu znali da je on od sebe očekivao najviše.

Predaje romski jezik desetak godina i oduvek je radio paralelno u nekoliko škola i držao dva časa nedeljno u svakoj od njih. Uvek je zabrinut odlazio u školu. Znao je da većina njegovih mališana ne govori romski jezik, da je

iz generacije u generaciju sve teže motivisati decu da uče svoj maternji jezik. Strahovao je od toga da će romski jezik otići u zaborav. Njegova strepnja je rasla iz dana u dan. Osećao je da polako gubi konce u rukama. Škola u kojoj se trenutno nalazio broji šezdeset i pet učenika koji žele da uče romski. Samo jedno dete nije počinjalo od nule. Svi ostali nisu znali da kažu na romskom ni kako se zovu. Iz časa u čas ih je učio, iako bi deca do sledećeg časa romskog sve zaboravila. Bilo je potrebno da i kod kuće ponešto ponove, što deca nisu mogla bez svojih

roditelja koji su često uman-jivali značaj očuvanja romskog jezika i potrebu da njihovo dete nauči romski. Mislili su da je jedino važno da nauči da čita i piše, a da mu romski nikada u životu neće trebati. Nisu znali da bez jezika nema ni nacije.

Đorđa su najviše brinuli visoko obrazovani Romi koji nisu znali romski. Prirodno bi bilo da oni nastave gde je on stao i da svojim obrazovanjem i novom energijom osveže nastavu romskog.

Jedina svetla tačka bili su mu studenti iz Vršca, koji se obrazuju delom i na romskom jeziku, i koji završavaju smerove za romske vaspitače. Nadao se da će možda oni biti zaintereso-vani za rad u nastavi. Maštao je o nekakvoj novoj školi u kojoj bi se Romi obrazovali za učitelje romskog jezika. Često ju je sanjao…

Sve ove slike i misli su mu oduzele samo minut – dva, toliko su jasne i česte.

„Deco, hajde da radimo! Da čujem, ko može da nam kaže šta smo učili na prošlom času?”, prekinuo je učitelj romskog tišinu.

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Na času Romskog jezika

Druženje na odmoru


Deca su počela da galame. „Koliko puta još treba da kažem da ne možemo svi u glas?! Vi dignite ruke, a ja ću prozvati nekoga za koga budem mislio da najbolje zna.” I prozvao je najmirniju devojčicu. Znao je nastavnik koga treba osokoliti, koga umiriti, a koga naučiti strpljenju.

Na prethodnom času su učili o velikom Trifunu Dimiću. Svake godine se ponavlja ova lekcija kako bi stari đaci ponovili, a novi – prvaci – naučili ovo ime koje je jedno od

najznačajnijih imena za romski jezik i romsku književnost. Danas će učiti pesmicu ovog slavnog romologa, a na kraju časa će učitelj da čuje kako je bilo na drugim časovima, da li je deci sve jasno, takođe će posle zvona zadržati M. na koga se njegova učiteljica požalila učitelju da nije dobar na časovima. Pokušaće da mu skrene pažnju na njegovo ponašanje i da ga zamoli da prenese poruku tati, kog učitelj već dobro poznaje, da dođe u školu.

Nastavnik najavljuje da će oni koji najbolje nauče pesmicu imati priliku da učestvuju u manifestaciji „Dani poezije Trifuna Dimića”, koja će u oktobru biti organizovana u romskoj biblioteci u Šangaju.

Deca se raduju organi-zovanim posetama drugim školama i ustanovama. Učitelj to zna i nikada mu nije teško da im udovolji, jer je njegovo srce kao u deteta – veliko i pleme-nito.

Dragana Dimitrov

Petar Nikolić, Matica romska

o proceduri uvođenja romskog jezika*Koji uslovi moraju biti ispunjeni da bi se romski jezik

uveo u školu?- Najpre je potrebno uraditi anketu na osnovu koje

će se učenici izjasniti za pohađanje izbornog predmeta Romski jezik sa elementima nacionalne kulture. Anketa se predaje upravi škole koja se potom obraća nadležnoj škol-skoj upravi sa inicijativom da se uvede ovaj predmet.

Minimalni broj učenika za formiranje grupe je 15. Ukoliko broj dostigne 30, formiraju se dve grupe. Prvu grupu čine učenici od prvog do četvrtog razreda, a drugu od petog do osmog.

Školska uprava zatim daje odobrenje za uvođenje izbornog predmeta i broj grupa. Posle odobrenja, škola zaključuje ugovorni odnos sa nastavnikom romskog jezika.

*Ko može da postane učitelj romskog jezika?Učitelj može da bude lice romske nacionalnosti sa najnižim nivoom obrazovanja srednja

stručna sprema. Osim toga lice treba da završi obuku nakon koje dobija Sertifikat od strane Matice romske. Obuka podrazumeva edukaciju o procesu izvođenja nastave i administrativnim obavezama nastavnika.

*Kako se finansira zarada učitelja romskog jezika i kolika je mesečna nadoknada za njihov rad?

Finansira se iz budžeta Ministarstva prosvete Republike Srbije. Zarada nastavnika zavisi od broja grupa. Nastava romskog jezika sa elementima nacionalne kulture se odvija za svaku grupu u okviru dva časa nedeljno. Tako da za svaku grupu nastavnici dobijaju 10% od zarade nastavnika, tj četiri hiljade dinara mesečno.

*Da li postoji mogućnost za njihovo stalno zaposlenje?Postoji mogućnost ukoliko se zadovolje uslovi propisani Zakonom o radu i osnovama obra-

zovanja. U velikoj meri stalno zaposlenje zavisi od broja učenika romske nacionalnosti koji pohađaju ovaj predmet, kao i od kontinuiteta održavanja nastave na romskom jeziku.

Dragana Dimitrov


Foto

: Vla

da A

PV


IntervjuPokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje, Slaviša Grujić

zajedništvo roma i instutucija - ključ uspeHaPokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje, Slaviša Grujuć, u intervjuu za naš list pred-

stavio je sekretarijat na čijem se čelu nalazi, sa osvrtom na nadležnosti, aktivnosti i projekte koji se sprovode. Predstavio nam je i projekte namenjene romskoj populaciji, ističući da je ravnopravnost Roma u Vojvodini na svim nivoima zajednički poduhvat Roma i institucija, uz obećanje da će Sekre-tarijat za kulturu i javno informisanje učiniti sve da taj poduhvat uspe.

*Predstavite nam ukratko Vaš sekretarijat - nadležnosti i aktivnosti.

-Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje se stara o sprovođenju kulturne politike koja se, pre svega, zasniva na načelu slobode izražavanja u kulturnom i umetničkom stvaralaštvu, na uvažavanju kulturnih vred-nosti i nacionalne tradicije radi očuvanja, unapređenja i razvoja kulturne posebnosti i očuvanja sopstvenog nacionalnog identi-teta, kao i o sprovođenju poli-tike ravnopravnosti u oblasti informisanja na maternjem jeziku.

To je ono što bih vam rekao

govoreći čisto formalno. Mogao bih vam još govoriti i o pravnim okvirima, Ustavu Republike Srbije, Zakonu o utvrdjivanju nadležnosti i svim problemima koji iz toga proističu.

Ali bih, pre svega, istakao jedno: Vojvodina predstavlja poseban i specifičan primer multikulturalizma u Srbiji. Više-nacionalnost, višejezičnost i multikuluralnost u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini postali su tokom istorije prirodno stanje, realnost svakodnevice i kvalitet životnog i kulturnog prostora Vojvodine.

I to je ono, što istinski odre-đuje rad ovog Sekretarijata.

*Koji projekat, u kom ste učestovali, biste izdvojili kao najznačajniji?

-U oblasti kulture i umet-ničkog stvaralaštva, samo u poslednjih nekoliko godina pokrenuti su i ostvareni značajni projekti: osnovano je sedam ustanova kulture, pet zavoda za kulturu nacionalnih zajednica vojvođanskih Mađara, Slovaka, Hrvata, Rumuna i Rusina, kao izdavački zavod „Forum”, te Vojvođanski simfonijski orke-star.

Zatim, u 2008. god. je završena izgradnja objekta Regionalnog kreativnog ateljea „Jožef Nađ” u Kanjiži u kojem se realizuju multikulturni i multimedijalni programi, a u 2011. god. je završena adapta-cija Srpskog narodnog pozo-rišta u Novom Sadu, povodom obeležavanja 150. godišnjice ovog pozorišta od nacionalnog značaja za srpsku kulturu.

Romi su, naravno, tu imali i svoje mesto i ulogu. Tako je 2007. god. Romski teatar Suno e Rromengo sa sedištem u Novim Karlovcima stekao status profesionalnog pozo-rišta romske nacionalne zajed-nice, u kojem Romi izvode predstave na svom maternjem jeziku. Predstave ovog pozo-rišta sufinansira Pokrajina. Dosadašnja praksa je pokazala da je delatnost ove pokrajinske

Foto

: Vla

da A

PV


Intervju

institucije od velikog značaja za romsku nacionalnu zajed-nicu, za očuvanje, afirmaciju i dalji razvoj kulturnog identiteta Roma.

Putem raspisanih konkursa, svake godine je sufinansirana realizacija više od 2000 multi-kulturnih projekata i projekata iz svih oblasti kulture i umetni-čkog stvaralaštva na 18 jezika i govora naroda koji žive u Vojvodini, kao i projekata iz oblasti javnog informisanja. Upečatljiv je i podatak da se javno informisanje u Vojvodini u elektronskim medijima ostva-ruje na devet jezika (srpski, romski, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski, rusinski i ukrajinski jezik).

*Da li su u nekim od dosa-dašnjih projekata bili uključeni i pripadnici romske popula-cije?

Kao što vidite, Rome sam pomenuo već kada sam govorio o najznačajnijim projektima. Osim toga bih istakao da su pripadnici romske populacije učesnici projekta Afirmacija multikulturalizma i toleran-cije u Vojvodini, koji realizuje

Vlada AP Vojvodine i u okviru kojeg se održavaju sportska takmičenja Kupa toleran-cije, kampovi mladih, kvizovi znanja Koliko se poznajemo i sl. Glavni cilj ovog projekta je stvaranje uslova za međusobnu komunikaciju, upoznavanje i zbližavanje mladih različite etničke i nacionalne pripad-nosti i, na taj način, prevazi-laženje predrasuda. Ohrabruje podatak da na Kupu tolerancije svake godine učestvuju ekipe iz više od 130 osnovnih i srednjih škola iz svih opština Vojvodine, sa blizu dve hiljade takmičara, a na dvodnevnom finalnom takmičenju učestvuje više od 30 ekipa sa oko 350 takmičara.

U okviru Zavoda za kulturu Vojvodine deluje Koordinacioni odbor društava za jezike, knjiže-vnost i kulturu i aktivni članovi ovog odbora su Asocijacija romskih nastavnika Vojvodine i Romska asocijacija za nepri-strasno informisanje „Bašno”. Takođe, Zavod za kulturu Vojvodine organizuje program povodom Svetskog dana Roma, a pripadnici romske nacionalne zajednice učestvuju i u drugim programima koje organizuje

ovaj zavod, kao što su: Takmi-čenje u znanju maternjeg jezika, stručni skup povodom Među-narodnog dana učitelja, Dečiji festival multikulturalnosti „Hajde da se upoznamo”, Multi-jezička prevodilačka radionica, program povodom Svetskog dana poezije, kreativne radio-nice povodom Međunarodnog dana pismenosti, književni susreti i dr.

Da pomenem još jednom pozorište Suno e Rromengo iz Novih Karlovaca koje je već dva puta bilo uvršteno i u program BITEF-a u Beogradu, a jednom u program Sterijinog pozorja u Novom Sadu.

*Da li ste do sada sproveli neke projekte koji su vezani isključivo za Rome?

-Već sam pomenuo neke, ali da dopunim: Pokrajina je pomogla realizaciju kapitalnog muzičkog projekta: kompono-vanje i prvo izvođenje Liturgije Jovana Zlatoustog na romskom jeziku, kompozitora Zorana Mulića.

U oblasti izdavačke delat-nosti, Pokrajina svake godine sufinansira časopis za kulturu i društvena pitanja Roma „Romologija”, a pomogla je i izdavanje knjiga: „Leksikon Romkinja iz Vojvodine” grupe autora, „Antologija romskih pesama Vojvodine” i „Romske pričice” Ranka Rajka Jovano-vića, „Istorija romske knjiže-vnosti” Rajka Đurića, „Romske bajke 1 i 2” Alije Krasnićija, „Znameniti Romi Srema 1 i 2” grupe autora, „Izabrane pesme” Trifuna Dimića (na romskom i srpskom jeziku), „Poštovana deco” Dušana Radovića (prevod na romski jezik) i dr.

Foto

: Vla

da A

PV


IntervjuProgrami očuvanja nema-

terijalne kulturne baštine Roma i organizovanja kulturno-umet-ničkih manifestacija sufinan-sirani su na osnovu godišnjeg konkursa raspisanog za sufinan-siranje tradicionalnog narodnog stvaralaštva nacionalnih zajed-nica Vojvodine. Navodimo neke od projekata očuvanja nematerijalne kulturne baštine nevladinih romskih organiza-cija: Očuvajmo kulturnu tradi-ciju Roma u Beočinu, Očuvanje narodnih običaja i starih zanata Roma u Pančevu, Obuka romske dece za romski ples u Novom Bečeju, Očuvanje kulture i tradicije Roma u multietničkoj sredini i Očuvanje kulturne baštine Roma u Subo-tici, Romski jesenji običaji u Čurugu, Iskonske vatre u Mokrinu i dr.

Sredstvima Pokrajine sufi-nansirane su i kulturno-umet-ničke manifestacije koje su

organizovala udruženja građana Roma: umetnički programi u više mesta Vojvodine povodom obeležavanja Svetskog dana Roma, zatim manifestacije Dani kulture vršačkih Roma, Smotra romskog folklora u Vojvodini u Vilovu i Beočinu, Savre-mena kultura Roma iz opštine Sombor, Kulturni susreti vojvođanskih Roma, Dani poezije Trifuna Dimića, Slikom i muzikom za pomoć deci, NS Romafest u Novom Sadu, Dani pisaca Roma i Mađara u Senti, Pesnički susreti Roma Vojvodine u Subotici, Festival romskih recitatora Vojvodine u Deronjama, Radionica mladih romskih književnih, muzičkih i likovnih stvaralaca u Žablju, Slikajmo srcem u Kikindi, Dani romske kulture u Odžacima, Pokaži se i ti u Ilandži, Igrom i plesom do prijateljstva i tole-rancije u Senti i dr. Kulturno-umetnička udruženja Roma u

mnogim mestima Vojvodine beleže 10-godišnjicu kontinu-iranog rada.

Ne znam da li sam nešto izostavio, moguće je.

*Ko su Vam bili partneri u tim projektima?

-Spisak je dug. Pored profesionalnih institucija, kao što su Zavod za kulturu Vojvodine, Književna opština Vršac, Romski teatar Suno e Rromengo, partneri su, ugla-vnom, nevladine organizacije: Udruženje građana Mladi Romi u Bogojevu, Romska omladina u Starim Banovcima, Romska snaga – Rromenđi zor u Ilandži, Udruženje „Romi za Dekadu Roma” u Novom Bečeju, Udru-ženje građana „Rroma muzika”, Ženske studije i istraživanja, UG „Romska omladina danas”, Udruženje romskih studenata, Udruženje građana „Romano baripe”, Udruženje građana

Foto

: Vla

da A

PV


Intervju„Phralipe”, Udruženje Roma „Šangaj” i Udruženje samoh-ranih majki Romkinja „Majčina kolevka” u Novom Sadu, Udru-ženje Roma „Beočin”, KUD „Rom” u Srbobranu, Udruženje građana „Rroma Rota” i Udru-ženje građana „Amaro Kham” u Kikindi, Romsko udruženje „Rromane jakha” u Vršcu, Udruženje građana „Romkinje u Dekadi” u Čurugu, Romski ženski centar „Rromanjako ilo” u Zrenjaninu, Udruženje Roma „Danica” u Pančevu, Udruženje građana „Kali Jakh” u Senti, Asocijacija romskih nasta-vnika Vojvodine u Deronjama, Bahtale Rroma u Somboru, Romska asocijacija za nepri-strasno informisanje „Bašno” u Somboru i dr.

*Kakva je Vaša saradnja sa Kancelarijom za inkluziju Roma na polju integracije Roma?

-Jedan od važnih aspe-kata naše kulturne politike, aspekt kojem pridajemo veliku pažnju su mere afirmativne akcije koje doprinose stvaranju neophodnih obrazovno-kultu-roloških i socio-ekonomskih uslova za uživanje osnovnih ljudskih i manjinskih prava romske populacije, mere koje omogućuju postepeno integri-sanje Roma u društvene tokove. Pri tome integraciju Roma ne posmatramo kao ujednačava-jući proces asimilacije, već kao jednake mogućnosti koje su praćene kulturnim diverzitetom u atmosferi međusobne toleran-cije.

Saradnja sa Kancelarijom za inkluziju Roma, instituci-jama i nevladinim sektorom Roma treba da bude suštinska, zasnovana na partnerskim osno-

vama, a ne formalna. Zadatak Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje jeste da pruži institucionalnu podršku i podstiče razvoj inici-jativa institucija i organizacija civilnog društva koje imaju snagu, viziju i ideju, kao i da pomogne razmenu iskustava i povezivanje ovih institucija i nevladinih organizacija sa širim regionalnim aktivnostima, njihovo osnaživanje i umreža-vanje.

*Šta mislite, koji je najveći problem Roma u procesu njihove integracije?

-Po svim socio-ekonom-skim, obrazovnim i zdra-vstvenim indikatorima Romi su izrazito marginalizovana društvena grupa i spadaju među najugroženije grupe stanovni-štva u Srbiji: siromaštvo, veliki broj nepismenih, nezaposle-nost, neosposobljenost za rad i ekonomsku utakmicu, loši uslovi stanovanja, socijalna neprihvaćenost sa elementima etničkih predrasuda, u značajnoj meri isključenost iz glavnih tokova društvenog života, samo su neki od uzroka njihovog teškog položaja u društvu.

Uključivanje Roma u zajed-nicu i njihovo ravnopravno učešće u socijalnom i građan-skom životu, borba protiv diskriminacije i predrasuda koje postoje o romskoj nacionalnoj manjini, učestvovanje romskih predstavnika u mehanizmima donošenja odluka koje se tiču romske zajednice, sprovođenje i nadziranje projekata koji su usmereni na unapređenje uslova života i rada Roma i Romkinja na teritoriji Vojvodine – osnovni je cilj Vlade AP Vojvodine, rada

Kancelarije za inkluziju Roma, kao i Sekretarijata za kulturu i javno informisanje, koji ovde, po prirodi svoje delatnosti ima posebnu ulogu.

*Da li glavnu ulogu po Vašem mišljenju u tom procesu imaju institucije ili sami Romi?

-Nevladin sektor i organi-zacije civilnog društva su neza-obilazni elemenat demokrat-skog okruženja. Kada je reč o problematici inkluzije Roma, partnerska saradnja institucija države i nevladinog sektora već se pokazala kao izuzetno korisna i neophodna za reali-zovanje projekata poboljšanja položaja ove nacionalne zajed-nice i promocije vrednosti civilnog društva.

U poslednjih deset godina nevladin sektor je realizovao različite programe u oblasti obrazovanja, poboljšanja uslova stanovanja, kulture, promovi-sanja tolerancije i borbe protiv diskriminacije Roma.

*Šta biste, sa mesta Pokra-jinskog sekretara, poručili Romima?

-Uključivanje Roma kao kao ravnopravnih u život AP Vojvodine jeste naš zajednički poduhvat. On nije jednostavan niti se sve može ostvariti u kratkom roku, ali je njegov značaj ogroman i za romsku zajednicu i za dalji napredak i obogaćivanje života u AP Vojvodini. Moramo svi zajedno u tome istrajati.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje, i ja kao sekretar, učinićemo sve da ovaj zajednički poduhvat uspe.

Dragana Dimitrov


IntervjuPredsednik Opštine Stara Pazova, Đorđe Radinović

povoljan geograFski poloŽaj - ulog za buduĆnostĐorđe Radinović , predsednik Opštine Stara Pazova, u intervjuu za naš list govori o predno-

stima svoje opštine, izdvajajući povoljan geografski položaj kao primamljivost za investitore, u prvi plan. Osim toga predstavio nam je prvi korake njegove opštinske vlasti, među kojima je i ponovno otvaranje Kancelarije za inkluziju Roma.

*Šta izdvaja Opštinu Stara Pazova od drugih opština u Vojvodini?

-Pre svega, mislim da je to izuzetno dobar geografski položaj. Oština Stara Pazova na svojoj teritoriji ima 25 km obale Dunava. Naslanja se na dva autoputa, autoput Beograd-Novi Sad i autoput Beograd-Zagreb. Nalazi se u komšiluku sa glavnim i najvećim gradom naše države Beogradom, a Novi Sad, kao drugi najveći grad, takođe je u blizini. Sve to skupa čini našu opštinu privla-čnom za investitore. Prema mojim prognozama, ovakav geografski položaj i investitori učiniće našu opštinu, u buduć-nosti, jednom od najrazvijenih u zemlji.

Opština ima svoja tri centra. To su Nova Pazova, Stara Pazova i Stari Banovci, koji sada izrastaju u jedan

veliki centar, postaju gradić, privlačan i za stanovnike i za investitore, zbog blizine auto-puta, Beograda i obale Dunava.

Opština ima 80.000 stano-vnika. Prema mom mišljenju taj broj se kreće i do 100.000, jer je veliki broj stanovnika prijavljen da živi na teritoriji Beograda, komšijskog grada.

*S obzirom na to da dužnost predsednika Opštine Stara Pazova obavljate od 30. juna tekuće godine, koji su Vaši prvi koraci, kada je u pitanju strate-gija razvoja opštine?

-Prvo delovanje nove opštinske vlasti biće u pravcu rešavanja problema infrastruk-ture, koja nije pratila povećanje broja stanovnika. Ali zbog toga nikoga ne možemo kriviti. Naprosto, s obzirom na ova teška vremena, čini se da je to bilo i nemoguće.

Problemi sa infrastruk-turom se uglavnom vezuju za rubove naselja, upravo zbog stalnog proširivanja naselja. Pitanja infrastrukture su od posebnog značaja i za Rome, jer oni najčešće žive na rubo-vima naselja.

Sledeća stvar na kojoj ćemo raditi je poboljšanje života socijalno ugroženih porodica. Socijalni momenat, nažalost i dalje, igra jako važnu ulogu u našoj zemlji. Mi ćemo se truditi, koliko je u našoj moći da poboljšamo uslove života naših građana.

Naredna akcija koju ćemo sprovesti je podela ogreva. Akcija je rezervisana za kraj septembra, početak oktobra. U pitanju je podela uglja, koju smo ugovorili sa rudnikom iz Kostolca. Ovaj ugalj je najpo-voljnija zamena drvetu. Svaka porodica, ukupno njih 600, dobiće po 2 tone uglja.

I treća stavka je dovođenje domaćih i stranih investitora, kako bismo omogućili posao našim građanima, s obzirom na visoku stopu nezaposlenosti koja je jedna od glavnih uzroka siromaštva. Davaćemo pred-nost i povlastice onim investi-torima koji će zaposliti mini-malno 50 radnika. I trudićemo se da investitorima olakšamo i pomognemo u prikupljanju potrebne dokumentacije, za koju je u proteklim vremenima

Foto

: M. K

arad

žić

Predsednik Opštine Stara Pazova Đorđe Radinović u svom kabinetu


trebalo zaista mnogo vremena. To je osnovni razlog zbog kog su investitori odustajali. To više ne sme da se dogodi.

*Pomenuli ste da je infra-sturktura jedan od problema romske populacije. Kakva je situacija na drugim poljima?

Jedino na šta sam ponosan je, kada je u pitanju romska populacija, broj Roma koji dostiže skoro 2000. Što se tiče položaja, on nije zadovoljava-jući, jer je pre svega nezapo-slenost velika. Nadamo se da ćemo investicijama pomoći da se taj momenat promeni.

Ono što se nameće kao problem, kada je u pitanju romska populacija, jeste loša komunakacija opštinskih organa i romske populacije. Stoga ćemo reaktivirati Kancelariju za inkluziju Roma u našoj opštini. Na mesto rukovodioca ove kacelarije, potrebno je postaviti osobu, kojoj bi romski građani mogli da veruju. Nadamo se da ćemo uspeti to da ostvarimo u što kraćem roku, jer ne smemo više da gubimo vreme.

*Osim ponovnog aktivi-

ranja Kancelarije, koji su još planovi vezani za romsku popu-laciju?

Teško je sada reći koji su to konkretni planovi. Kancela-rija za inkluziju Roma i romski koordinator će nam pomoći da sagledamo celokupnu situ-aciju u romskoj populaciji i da odredimo pravu strategiju za rešavanje problema u okvirima oblasti Dekade Roma. Osim toga poboljšaće se i saradnja sa pokrajinskim institucijama, pre svega sa Kancelarijom za inkluziju Roma AP Vojvodine.

Prva aktivnost je svakako izrađivanje Lokalnih akcionih planova za Rome.

Zajedno sa Kancelarijom radićemo na unapređenju i podsticanju obrazovanja Roma. Tek kada budemo imali tačne podatke o obrazovanju Roma, vrsti i stepenu obrazovanja, bićemo u mogućnosti da napra-vimo strategiju namenjenu zapo-šljavanju Roma. Svakako je da će nam uzor biti druge opštine koji se godinama uspešno bave romskim pitanjima.

Kada je reč o zapošljavanju, prvi korak je pomoć romskim preduzetnicima u proširivanju

njihove delatnosti, kako bi se otvorila mogućnost za zapošlja-vanje njihovih sunarodnika. I to je zaista dobar put, jer se njime omogućava Romima da sami učestvuju u svojoj integraciji.

*I za kraj, šta ćete učiniti da na obali Dunava u Vašoj opštini ostanu srca mnogih?

-Za obalu Dunava, moram da priznam, i sâm sam veoma vezan. I svim srcem sam uz nju i želim da se zaista ostvari ovo što stoji u Vašem pitanju. Stoga smo počeli sa izradom Urba-nističkog projekta za uređenje celokupne obale Dunava. Na taj način imaćemo jasnu pred-stavu gde šta može da se gradi, što će nam u mnogome pomoći u saradnji sa investitorima, jer su mnogi od njih zaintereso-vani upravo za lokacije koje se nalaze na ovoj obali. U pitanju su uglavnom turistički objekti. Pored njih, zanimljivi su i predlozi za izgradnje mini luka, s obzirom na to da je vodeni saobraćaj najjeftiniji.

Srca mnogih, siguran sam, ostaće na obali Dunava u Bele-gišu. U pregovorima smo sa jednom izraelskom firmom koja želi da na ovoj lokaciji izgradi turstički kompleks sa golf terenima. Nedavno smo imali sastanak sa Ambasadorom Izraela Josefom Levijem na kojem je dogovoreno da pred-stavnici ove firme posete našu opštinu početkom oktobra.

Dragana Dimitrov

IntervjuFo

to: M

. Kar

adži

ć


vaspitavaju decu i uče sa njima umesto roditeljaOsnovna škola „Dositej Obradović” u Novom Sadu se u odnosu na druge škole razlikuje po

tome što, pored dobrih đaka, nju pohađai mnogo mališana koji školske obaveze ne mogu da ispune bez dodatne podrške. Do ovog problema dolazi jer roditelji nisu zainteresovani za školski uspeh svoje dece, a od njihovog raspoloženja zavisi i dečje.

Iz ovog razloga se među zaposlenima ove škole našao se i Milan Dimić, pedagoški asistent. On pripada prvoj gene-raciji pedagoških asistenata. Kompetencije za rad je stekao na seminarima koje je organi-zovalo Ministarstvo prosvete i nauke, mada kaže da je ljubav prema deci osnovni preduslov za bavljenje ovim poslom.

Milan je svakoga dana u školi 8-14h. Svoje radno vreme provodi u učionici sa decom, na hodniku sa roditeljima ili u zbornici sa učiteljima i nasta-vnicima.

On je dečji prijatelj, adresa nestrpljivih roditelja, sago-vornik učitelja i nastavnika, često i „golub pismonoša” - kada učitelji poručuju roditel-jima.

Učitelji i nastavnici (ne samo u ovoj školi) često zloupotrebljavaju postojanje pedagoškog asistenta. Ponekadi

ne pokušaju da reše problem sa decom, već ih odmah šalju kod asistenta.

Ali Milan je strpljiv, ni sa kim se ne zamera, izbegava konflikte sa kolegama i sa rodi-teljima.

Saznajemo da nikada ni jedan roditelj nije došao zato što želi da pomogne svom detetu da nešto bolje nauči ili da se bolje uklopi. Milan poznaje gotovo sve roditelje i kaže da ni jedna majka nikada nije radila domaći sa svojim detetom. Kada su nepismene i neobrazovane, ima opravdanja, ali i tada majke treba da vode računa o tome da dete ozbiljno shvati školu. Neka barem pokažu detetu da se inte-resuju za njegove ocene i neke važne stvari koje se dešavaju u školi. Barem neka se pretvaraju da se interesuju. Neka pitaju svoje dete kako se provelo u školi i šta je naučilo. I to bi mu značilo.

Ali roditelji ni to ne rade. „Ja mogu njima ceo dan da pričam da je važno da idu u školu, ali kada dođu kući, ako majkai/ ili otac ne pokažu zain-teresovanost za školovanje svoje dece ili ako ih ujutro ne probude za školu, sav moj trud pada u vodu.” Zaključujemo da nema rezultata bez učešća roditelja u obrazovanju njihove dece.

Dimić nam je naveo koje probleme imaju deca sa kojom radi. Najčešće su to nerazvi-

jene radne navike, nedisci-plina i nestrpljenje, ali sve to ne bi bilo toliko teško preva-zići, da deca redovno dolaze u školu. Čim padne kiša, njih nema. Nemaju obuću. Kada je hladno - ostaju kod kuće, jer nemaju toplu garderobu. Izgo-vora uvek ima tako mnogo. Roditelji nisu svesni koliko je značajno redovno poha-đanje nastave. Oni svoju decu šalju samo zato da bi mogli da dobiju potvrdu da su deca redovno pohađala nastavu. To im je ulaznica na vrata milosti. Tako mogu da dobiju socijalnu pomoć, jednokratnu i svu drugu koja ih nikada neće izvući iz bede. Jedino trajno rešenje za decu jeste da se ona osposobe za posao. Bez škole to nije moguće. “U školi ih učimo da budu odgovorni, pošteni, marl-jivi, disciplinovani. Te osobine im trebaju za svaki posao, pa i za čistače ulica“, iskren je on.

Dok je razgovarao sa nama, Milana je presreo jedan roditelj koji je došao u školu da interve-niše i požali se kako njegovo dete nije dobilo knjige (početak je školske godine):”Sva su deca dobila, samo on nije.”

Gotovo da nas űbedida je to plod diskriminacije ... U pravom času je progovorio asistent Dimić. Objasnio je i nama i ocu da razlog leži u tome što roditelji nisu doveli dete na prijem prvaka. Tada su pravili listu za dobijanje knjiga,

ObrazovanjeFo

to: M

. Kar

adži

ć

Milan Dimić


pa zbog toga njihov đak prvak nije bio na spisku. „Ne brinite, dobiće”, mirno će on.

„Navikao sam na to”, priča gledajući u roditelja koji se udaljava.

Mnogo iskustva u radu sa roditeljima ima naš sagovornik. Konačno smo dobili odgovor na pitanjezbog čega roditelji često dolaze u školu da isteruju pravdu. To su slučajevi kada se dete požali da je učiteljica „nešto” rekla, da je bila nefer, i sutradan eto roditelja u školi i idu pravac kod direktora da se požale na učiteljicu i da traže da se ona kazni.

Asistent Milan nam ovaj fenomen objašnjava time da je takva situacija odlična prilika za loše roditelje da pokušaju da sakriju činjenicu da su loši. „To je najlakši način da otac potvrdi svoju roditeljsku ulogu i tako pokaže i svojoj deci i učiteljici da je on ipak dobar roditelj. Dete želi pažnju i da bude prime-

ćeno, a roditelj želi da pokaže da primećuje svoje dete i da je tu da ga zaštiti... od učiteljice - najlakše je.” Srećom, ovakve roditelje je lako prepoznati, jer su galamdžije i u većini sluča-jeva je dovoljno obećati im da se neće ponoviti i oni se umire.

Svaki korak je korak unapred

Asistent nas je poveo do učionice gde se odvijao čas. U školskim klupama su bili po jedno romskoi neromsko dete. Pažnju su nam privukle dve devojčice koje su sedele jedna pored druge. Snežno bela leđa i ramena jedne devojčice bila su umrljana blatom koje se već sasušilo. Njena plava kosica bila je u fronclama, a garde-roba bleda, već pomalo stara. Njena drugarica sa dubokim, crnim očima, znatno krupnija, pokušala je da joj pomogne oko pisanja slova. Puna strpl-

jenja, nije odustajala sve dok nije uspela da je nauči da se „A” ne piše sa dve paralelne crte. Učiteljica ih je sve vreme posmatrala srećna što je uspela da razvije plemenitost i huma-nost kod svoje dece.

Oni su se i na odmorima međusobno družili, tako da je jedino boja kože mogla otkriti nacionalni identitet, do kog nikome nije stalo. Svi smosrećni zbog toga.

Sva deca u školi su bila nasmejana. Razlikovala su se samo po tome da li su uredna ili ne. „Po deci se vidi kakvi su im roditelji”, kaže Milan.

I dok nam govori, njegove oči ne miruju, on neprestano posmatra decu, jer želi da se uveri da je sve u redu. „Znate, deca su malo nemirna, začas se nešto može desiti. Iako ima dežurnih nastavnica, moram i ja da pripazim.”

Osim u školi, nigde ih ne uče disciplini. U njihovim

ObrazovanjeFo

to: M

. Kar

adži

ć

Milan Dimić sa učenicima


Obrazovanje

kućama ne postoji razvijen sistem nagrade i kazne bez kog nema pravilnog vaspitanja. „Deci nije sve dozvoljeno samo onda kada je roditeljljut zbog drugih stvari, pa se deca plaše da ne dobiju batine, ukoliko se nađu roditelju na putu u nezgodnom trenutku.” Zbog toga je potrebno posvetiti im se u potpunosti.

Zagledan, u jednom trenutku ispusti: „Ali vi sigurno ne znate kako i koliko ta deca znaju da vole”. Odmah je nespretno dadao skrenuvši pažnju sa suznih očiju: „Kad god i gde god me sretnu, samo bi pričali sa mnom išalili se. Oni ne traže ni socijalnu pomoć, ni besplatan pribor, ne žale se i ne prete... Jedino što njima treba jeste pažnja. Da ih neko sasluša, da ih posavetuje, da primeti da su se danas lepo obukli ili ih pošalje na pranje ruku i umivanje i pokaže im da je svestan činjenice da su oni samo deca, što njihovi roditelji često smetnu s uma”.

Prekinula nas je učiteljica četvrtog razreda Milica T. koja je bila u prolazu i koja je, ugle-davši našeg sagovornika, imala

spremno pitanje: „Milane, kako moja deca?” Nizala su se pitanja koja se odnose na to da li su određeniučenici uradili domaći, popunili rupe u znanju, da li jepreneta roditelju infor-macija da treba svoje dete da ...

Iskoristili smo priliku i saznali od nje koliko joj znači to što škola ima pedagoškog asistenta: „Mogu da se oslonim na njega i da budem mirna, jer znam da su mi deca u sigurnim rukama.”

Pitali smo ga sa kojim detetom je ostvario značajniji pomak.

„Najsrećniji sam zbog male Milice koja je bila izuzetno mirno dete, ali previše povu-čeno, ni sa kim se nije družila, nije progovarala, kada je učitel-jica nešto pita nije se usuđivala da odgovori, iako je ponekad znala tačan odgovor i sl. Sretao sam se sa njom gotovo svakodnevno, razgovarao, učio, podržavao, usmeravao ka drugarima i sada ćete videti koliko sam postigao.”

U tom trenutku je do nas dotrčala devojčica sa paž frizu-ricom i sa velikim samopo-uzdanjem se izvinila što nas

prekida i obavestila Milana, sa širokim osmehom, da je dobila peticu iz matematike iz onoga što su zajedno učili.

Ne uspe uvek, ali kaže da je presrećan kada svake školske godine uspe da izvuče nekoliko dece.

„Imao sam devojčicu u V razredu koja se udala. Kad god sam pokušavao da saznam šta se sa njom dešava, roditelji su krili i govorili da je bolesna. Kada sam saznao, bio sam tužan. Zašto se sudbina romskih devo-jčica tako sporo menja?”

Nismo izdržali da ne pitamo zbog čega roditelji iz siromašnih porodica imaju mnogo dece - troje i više, kada nisu u stanju da ih izvedu na pravi put.

„I ja se to pitam, ali onda kada njih pitam, dobijem odgo-vore od očeva: slučajno, na treće dete se dobije mnogo para, zbog socijalne pomoći ili jednostavno slegnu ramenima i nemaju odgovor.” U redu je da krivimo roditelje što ne plani-raju porodicu, ali ne smemo dozvoliti sebi da negativno ili uvredljivo komentarišemo porodice sa mnogo dece. Nisu deca kriva. Nisu mogla da biraju u kojoj porodici će se roditi.

Druženje na velikom odmoru je prekinulo zvono, i mi smo se rastali od dece i našeg sagovornika. Obećali smo mu da ćemo doći ponovo da vidimo kako se Milica raduje školi, i kako su crna i bela šaka jedna u drugoj.

Dragana Dimitrov

Foto

: M. K

arad

žić

Milan Dimić i Đorđe Fan sa našom novinarkom


čestitamo, kuvarice!

dar i sklonost unapređeni znanjem

Prema rečima predava-čice Olivere Avramović ovo je njena srećna grupa. Naime, sve polaznice su redovno poha-đale obuku. Osim redovnosti, pokazale su i izuzetnu volju da steknu potrebno znanje.

„Svi kuvari i kuvarice sa kojima su sarađivale su zaista zadovoljni njihovim radom i bile su im od velike pomoći. Što se tiče završnog ispita, polaznice su na njemu zaista pokazale ono najbolje, i pored velike treme koje su imale, s obzirom na to da je većina od njih ovakvo iskustvo imalo po prvi put u životu. Nisam ih štedela, ni u toku obuke, ni na ispitu, ali one su stoički izdržale taj tempo. Trudila sam se da im za to kratko vreme prenesem što više znanja. Koliko sam u tome uspela, pokazaće kada budu nastavile da se bave ovim poslom. Zaista bih volela da sve nađu posao u ovoj struci, jer mislim da imaju dara i sklo-nosti za ovo zanimanje.”

Njena duhovitost ih je bodrila

Najmlađa polaznica obuke, Branka Šajn, ima 17. godina. Kao najmlađa otvorila je pola-

ganje ispita. Priznala nam je da se zaista vezala za svoju grupu i za ovu obuku. Volela bi, kako kaže, da uskoro nađe posao kako znanje koje je stekla ne bi ostalo neiskorišteno. Obuka joj je pomogla da stekne radnu naviku. Na samom početku sve ovo joj se učinilo teškim i napornim, ali ubrzo je uspela da uhvati ritam. Ostale pola-znice kursa su se složile da im je Branka svojom mladošću, osmehom i duhovitošću olakšala obuku.

„Trudila sam se da ih nasmejem. Svesna sam da niko od nas nije došao na ovu obuku, iz zabave, ali osmeh uvek dobro dođe. Svako od nas ima svoje probleme, neko veće, neko manje, ali poenta je u tome da ne gubimo nadu i ne odustajemo. Nadam se da su im moje šale i osmeh pomogli da bar na tren zaborave na sve što ih muči i tišti. Lepo je videti ih nasmejane. Uostalom osmeh ne može da škodi.”

stručnost i rutina

Čubrilovski Pava je najsta-rija polaznica obuke. Iako je najstarija kaže lako se uklopila u grupu i obuku.

„Nisam se do sada bavila kuvanjem, bar ne profesionalno. Kuvala sam naravno za potrebe

svoje porodice. Istina jeste da sam većinu ovih stvari ja obavl-jala svakodnevno, ali prosto nisam to radila sa stručnošću koju sam dobila na ovom kursu. Moram da Vam priznam i da su moji ukućani primetili pozi-tivnu razliku u mom kuvanju, to je dobar znak za početak. Ono što mene lično raduje, jeste to što sam sada mnogo spretnija i brža u kuhinji. Nadam se da ću imati šanse da sve što sam naučila primenim i na radnom mestu.”

Šansa koja se ne propušta

Lukić Vesni ova obuka je pružila šansu kakvu do sada nikada nije imala.

„Nije bilo lako. Trebalo je uskladiti kućne poslove, poro-dicu i obuku. Ali sam znala da ne smem da odustanem i da je ovo šansa kakvu danas retko ko dobije. Ovo je privilegija. I ja se zaista osećam privilegovanom. Po prvi put u životu. I srećna sam zbog toga. Zaista jesam. U vremenu u kom živimo svaka propuštena šansa je luksuz. S obzirom na situaciju u kojoj se trenutno nalazi moja porodica, kao i većina Roma, mesta za luksuz nema.”

ispunjena želja

Zanimanje kuvarice je Munćan Svetlani oduvek bilo

U okviru projekta „Poboljšanje zapošljivosti Roma u AP Vojvodini” koji sprovodi Kancelarija za inkluziju Roma, u partnerstvu sa Pokrajinskim sekretarijatom za privredu, zapošljavanje i ravno-pravnost polova, vrši se obuka za 150 pripadnika romske populacije. Projekat finansira Evropska unija. Obuka za pomoćnika kuvara u Opštini Pančevo je uspešno privedena kraju. Polaznice su položile završni ispit i stekle sertifikat o završenom kursu.

Obuka je trajala od 20. juna do 31. jula. Održavala se svakog dana u Gerontološkom centru u Pančevu. Sastojala se iz teorijskog i praktičnog dela. Teorijski deo je podrazumevao predavanja u trajanju od tri, a praktični rad u kuhinji u trajanju od osam časova. Grupu je činilo pet polaznica u rasponu od 17. do 42. godine.

Samozapošljavanje


velika želja. Međutim, život joj je ispred te želje postavio neke druge planove i puteve, ali sada je uspela da je ostvari.

„Moja priča je dokaz da život sve najbolje sam udesi. Baš kada sam pomislila da ne postoji način da ostvarim svoju dugogodišnju želju, pojavio se ovaj projekat. Nadam se da je ovo samo prvi korak i da ću uspeti da iskustvom unapredim znanje koje sam stekla. Na taj način opravdaću priliku koju sam dobila. Volela bih da jednog dana otvorim i svoj restoran u kom bih svoje sunarodnike i sunarodnice obučavala.”

veća šansa za zaposlenje

Obuka će Mani Danijeli omogućiti veću šansu za zapo-slenje. Posao joj je, kako kaže, neophodan kako bi mogla deci da omogući sve ono što im je neophodno.

„Ne želim da budem loš primer svojoj deci. Ne bih volela da oni ikada dođu u situaciju u kojoj sam ja sada. Trudim se da im objasnim da je obrazovanje nešto bez čega ne mogu. Znam da ni njima nije lako, ali obra-zovanje je jedini način da izađu iz siromaštva i sa društvene margine. Moje zaposlenje bi bilo ulog za njihovo obrazo-vanje, koje iziskuje zaista velike troškove, koji ne smeju da budu prepreka.”

Pet Romkinja je ovom obukom steklo sertifikat koji će im omogućiti veću konkurent-nost na tržištu rada. S obzirom na to da je nezaposlenost jedan od osnovnih uzroka siromaštva romske populacije, ova obuka je pokušaj da se slika promeni nabolje.

Dragana Rajić

Samozapošljavanje

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić

Foto

: M. K

arad

žić


prva romska zemljoradnička zadruga

Zemljoradnja

Zemljoradnička zadruga „Amari grino barr” osnovana je 2006. god. sa sedištem u Čurugu, kao prva romska zemljoradnička zadruga u Vojvodini. Zadruga je osnovana uz pomoć organizacije ADF. Sadašnji članovi zadruge su Novak Jovanović iz Popinaca, Radivoj Dimitrov iz Kovilja, Ivan Jovanović iz Obreza, Sadri i Alija Krasnići iz Subotice, Srđan i Živan Miler i Dušan Radul iz Čuruga.

o rađanju ideje, partnerima i nagradama

Duško Radul iz Čuruga je od svoje 19. godine radio u firmi Novkabel u Novom Sadu. Nakon dvadeset godina radnog staža postao je višak radne snage i ostao bez posla. Život petočlane porodice je zavisio od njegove mesečne zarade. Ideja o osnivanju ove zadruge se upravo tada rodila u Radu-lovom domaćinstvu.

Porodica Radul u okviru svog poseda bavi se povrtar-stvom, uzgojem paradajza i paprike. Svoje proizvode plasira po pijacama, manjim i većim marketima u Čurugu i okolini.

Svake godine od Direkcije za robne rezerve, Duško Radul i njegovi zadrugari, dobiju rasad. Posebnu pomoć u otklanjanju problema i rešavanju nedoumica zadruzi pruža i Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Novom Sadu.

„Moja snaga su moja deca”

Porodica Srđana Milera iz Kovina u svojim plastenicima

gaji paradajz i zelenu salatu, koje distribuira na lokalnoj pijaci.

„Poljoprivredom sam intezivno počeo da se bavim kada je supruga ostala bez

posla, kada je moja porodica ostala bez ikakvih primanja. Nisam imao mnogo izbora, a zemlju sam imao i mogao sam odmah da počnem sa radom. To je sigurno bio ključni razlog zbog kog sam se odlučio za poljoprivredu.”

Osim povrtarstvom, Mile-rovi se bave i ratarstvom i stočarstvom, koji su usko povezani, jer kukuruz i dete-linu koristi za ishranu goveda i svinja.

Domaćinu Srđanu radu pomažu supruga i ćerke. Bez njihove pomoći, kaže, nije siguran da li bi uspeo.

Dragana Dimitrov

Na 44. Novosadskom poljoprivrednom sajmu, 2009. god, Zemljoradnička zadruga „Amari grino barr” je osvojila pet zlatnih i jednu srebrnu medalju za kvalitet paprike i para-dajza.

„One su mi velika podrška. Zbog njih ustajem čim svane i čitav dan sam na nogama. I ništa mi nije teško. Često me komšije pitaju: „Odakle ti snaga, čoveče?” Na to pitanje se samo nasmejem i kažem: „Moja snaga su moja deca.”

Foto

: M. K

arad

žić


Socijalna zaštita

usluga pomoĆ u kuĆi (puk) za decu sa smetnjama u razvoju i njiHove porodice

Prema načelima konkuren-cije i javnosti, opštinska tj. gradska uprava poverava pokretanje tj. razvijanje i real-izaciju usluge PUK izabranom pružaocu koji može biti iz javnog, neprofitnog ili prof-itnog sektora.

Usluga Pomoć u kući počiva na sledećim principima: podrškа biološkoj porodici – ostаnаk detetа u porodici, podrška porodici koja se stara o detetu, bezbednost i sigurnost detetа u njegovoj porodici je nа prvom mestu, podrškа porodici u prаvcu sаmostаlnosti i nezаvisnosti („Mаnje je više”), podrškа porodici u izgrаdnji socijаlne mreže, kao i usme-renost i oslаnjаnje nа snаge porodice.

Svrhа pomoći i nege u kući zа decu sа smetnjama u razvoju i njihove porodice je podrškа u zаdovoljаvаnju svаkodnevnih životnih potrebа u sopstvenim domovimа, kаko bi se unаpredio i održаo kvаlitet životа i sprečio ili odložio smeštаj u institucije. Sve аktivnosti koje se reаlizuju trebа dа doprinose osnаživаnju porodice i osаmostаljivаnju detetа.

Pomoć i negа u kući pružа se u slučаjevimа kаdа je porodici potrebnа podrškа, а u sklаdu sа identifikovаnim individuаlnim potrebаmа dece sа smаnjenim funkcionаlnim sposobnostimа izаzvаnih invаliditetom ili bolešću i potrebаmа njihovih porodicа. Pomoć u kući se pružа uvek uz učešće korisnikа i porodice.

Usluge pomoći u kući

dostupne su deci koja imaju ograničenja fizičkih i psihičkih sposobnosti usled kojih nisu u stanju da nezavisno žive u svojim domovima bez redovne pomoći u aktivnostima dnevnog života, nege i nadzora, pri čemu je porodična podrška nedo-voljna ili nije raspoloživa. To su deca sa sa umerenim, težim i teškim oblikom mentalne nedo-voljne razvijenosti, telesnim, senzornim, višestrukim ili sa pervazivnim poremećajima, kao i deca sa težim hroničnim oboljenjima koja žive u prirodnim, starateljskim ili hraniteljskim porodicama.

Ako se pitamo: Zаšto bi opštinа pokrenulа ovu uslugu?, neki od argumenata su:

- Uslugа ne zаhtevа veće inves-ticije

- Lаko se orgаnizuje i njome uprаvljа

- Može se pridružiti već rа zvijenoj usluzi zа stаrije/zа jedničko korišćenje rаs po-loživih resursа

- Podrškа porodicаmа u rubnim područjimа kojimа su ostаle usluge zbog udаljenosti ne do-stupne

- Podrškа porodicаmа koje neguju dete koje je teže pokretno ili nepokretno

- Zаpošljаvаnje kаdrovа sа tržištа rаdа sа nаjniže trećim stepenom stručne spreme

- Prevencijа sаgorevаnjа člа no-vа porodice/očuvаnje po ro-dice.

Zа uslugu Pomoć u kući zа stаrije i odrаsle osobe sа

invаliditetom je kreirаn nаcrt minimаlnih stаndаrdа u okviru prve grupe prioritetnih uslugа, аli je neophodno ovu uslugu specifikovаti zа ciljnu grupu dece sа smetnjama u razvoju (u nacrtu je Pravilnik o stan-dardima koji obuhvata PUK za odrasle i decu kao jednu od dnevnih usluga).

Imаjući u vidu specifi-čnosti ove ciljne grupe i koliko je vаžnа podrškа porodicаmа (prirodnim, stаrаteljskim ili hrаniteljskim), zаtim ostаnаk dece u porodici i prirodnom okruženju, kаo i socijаlno uključivаnje dece i člаnovа njihovih porodicа u zаjednicu u kojoj žive, nаmeće se neophod-nost dа se аpsolutno podrži rаzvoj ovih uslugа u lokаlnim zаjednicаmа.

Ivana Koprivica

Kroz program Soci-jalna inkuzija IPA 2008, ova usluga je pokrenuta u 28 opština u Srbiji:

Aleksinac, Babušnica, Bela Palanka, Boljevac, Dimitro-vgrad, Gadžin Han, Gornji Milanovac, Irig, Kikinda, Knjaževac, Negotin, Niš, Nova Crnja, Paraćin, Pirot, Požega, Prokuplje, Ražanj, Rekovac, Sečanj, Stara Pazova, Svrljig, Topola, Užice, Vlasotince, Vrnjačka banja, Žagubica, Žitište


napori da se reši romski „problem” u čeHoslo-vačkoj u periodu nakon drugog svetskog rata

1. Uvod

Nakon Drugog svetskog rata, za većinu Roma su posto-jali uski horizonti između granica države. Njihovi preme-štaji u većem obimu su bili ogra-ničeni nacionalnom politikom, kao i jasnom granicom između Istočne i Zapadne Evrope. Većina Roma je ostala u isto-čnim zemljama. Status Roma je uvek bio pod velikim uticajem

vladajuće politike, u smislu pozitivnih rešenja ili stvaranja novih ograničenja. Iako su svi pristupi smatrani naporima da se poboljša situacija, oni nisu uvek bili iskreni niti su donosili uspehe. Nizak socio-ekonomski nivo Roma je predstavljao za državu i državnu službu ne samo ekonomski problem, već prvenstveno ideološki problem. Proglašena društvena jednakost građana (npr. Ustav iz 1948.) i njihov planirani stvarni životni standard su bili u očiglednoj

suprotnosti sa postojećim ostva-renim standardom romskog stanovništva.

2. teorijska definicija problema

Tokom posleratnog perioda, iako je došlo do promene u pristupu države prema Romima, stvarni rezultati državne poli-tike u vezi sa Romima nisu postali prioritet. To je postalo

ideološka posledica promena pogleda na funkciju države i njenih građana. Stvarni životni standard većine Roma je bio u suprotnosti sa datim ciljevima i namerama i zbog toga je romski problem postao oruđe političke manipulacije. Celokupni posle-ratni razvoj većine romskog stanovništva se u tom pogledu može opisati kao proces gubl-jenja kulturnog, socijalnog i moralnog identiteta. Poli-tički režim je u ovom periodu pokušao da preuredi društvo i

promeni njegovu prirodnu stra-tifikaciju. Stoga, vlast je počela da uskraćuje Romima njihov etnički identitet; pored toga, usvojena je politika kulturne asimilacije. Problem vezan za identifikaciju Roma, koji je nastao kao posledica odbijanja etničke pripadnosti, doveo je do formulacije „osoba cigan-skog porekla”. U tom periodu, državna vlast je sprovela istra-živanje uključenosti Roma u rad u svakom regionu. Istraži-vanje je pokazalo da su Romi imali ograničene mogućnosti i uzak opseg zanimanja, kao i to da su se uglavnom bavili radom koji nije zahtevao veštine.

U periodu odmah nakon Drugog svetkog rata, teritorija Bohemije i Moravije je prak-tično bila bez Roma. Mali broj ljudi koji su preživeli nasilne i nehumane uslove u koncentra-cionim logorima se stopio sa ostatkom stanovništva. U Slova-čkoj je situacija bila drugačija zbog drugačijeg istorijskog razvoja. U posleratnom periodu na teritoriji Slovačke je živelo približno 100.000 Roma. Posle-ratna situacija, uslovi života romskog stanovništva i subet-ničke i demografske karakte-ristike romskih imigranata na češkoj teritoriji su bili potpuno drugačiji nego u predratnom periodu. Državna služba je dozvolila i institucionalizovala dnevnu segregaciju, izolaciju, diskriminaciju i proterivanje omrznutih manjina. Ovakav pravni instrument je služio ne samo u Bohemiji i Moraviji za proterivanje Roma, koje je

Romi iz Evrope


dovelo do direktnog genocida nad Romima u protektoratu, već je u posleratnom periodu tako-zvani Narodni režim primen-jivao isti taj pravni instru-ment sve do 1950. god. Kao rezultat dugovekovnog razvoja i različitih stavova, kao i regu-lisanja romskog stanovništva u zapadnim delovima Habzburške monarhije, stvoreni su određeni kvalitet, stopa integrisanosti, stepen kulturne prefinjenosti i nivo odnosa sa različitim većin-skim „grupama” Roma, koje su se našle u zajedničkoj državi. U predratnom periodu češka javnost se susretala ne samo sa nomadskim Romima, čije su stalne promene mesta boravka bile povezane sa implemen-tacijom zanata vezanim za lutanja, već i sa onima koji su imali stalno boravište. Nomadi su bili limari, mlinari, izrađi-vači kišobrana, razni trgovci konjima, ljudi koji su trgovali sitnicama, trakama, starim gvožđem, muzičkim instrumen-tima itd. Lutanje je bilo pove-zano sa zanimanjima muzičara, komedijaša i profesionalnim prosjačenjem. Konstantne

promene mesta i „preletanje po ruralnim krajevima”, koje je navodno predstavljalo pretnju drugim građanima, pokrenuli su vrlo negativne stavove na svim nivoima češke javnosti, kao i povećanje pritiska da se Romi eliminišu iz društva. Drugi svetski rat je bio pogodna sredina za sprovođenje takvih mera usmerenih protiv Roma i obračunavanje jednom za svagda sa omrznutim delom društva. Stoga je „cigansko pitanje” tokom 6 godina rata nestalo iz fokusa češke javnosti. Činilo se da je sve rešeno bez ikakvih preostalih problema, sve do stvaranja „novog društva”. Godinu 1945. i Drugi svetski rat su stvorile češke vlasti i stanovništvo se suočilo sa novom stvarnošću – dolaskom slovačkih, mađar-skih i vlaških Roma, koji su bili „kvalitativno” drugačiji, kulturno i socijalno nazadni, pristigli iz uglavnom istočnih ruralnih krajeva, etnički i jezički drugačijih. Njihov dolazak u češki region izazvao je kulturni šok i u kulturno, ekonomski i socijalno razvijenijim obla-stima češkog dela države, Romi su, prema savremenim i skandaloznim novinarskim izveštajima „vređali estetsku osetljivost čeških građana”. Romi u Slovačkoj su, ipak, preživeli Drugi svetski rat kao grupa. Spasile su ih ekonomske veze sa predratnim ruralnim društvom, visoka učestalost i činjenica da je pripremanju „krajnjeg rešenja” – geno-cida nad Romima – prethodila likvidacija jevrejske zajednice. Maltretiranje i proterivanje Roma u logore, razne zabrane i sankcije su dovele do toga da je

u novostvorenoj Čehoslovačkoj postojalo osiromašeno romsko stanovništvo koje je patilo od gladi i tifusa. Prilikom napada na njihova naselja, skrivali su se po šumama ili po kolibama i brvnarama iz kojih su se bojali da izađu, potpuno demoralisani usled nedostatka sredstava za život i posla. Kao što su svedoci spomenuli, Bohemija je za Rome postala obećana zemlja. Za mnoge od njih je odlazak iz Slovačke značio nadu u bolji život. Neorganizovana i spontana migracija slovačkih, mađarskih i vlaških Roma u Bohemiju prerasla je u ozbiljan problem, zbog čega su češke vlasti morale da reaguju. Napori da se sprovede nacionalno čišćenje čeških oblasti tokom povlačenja Nemaca i drugi oblici progona, kao i elementi nacionalne netolerancije, ogle-daju se u takozvanom cigan-skom pitanju. Ta nacionalna netolerancija se odnosila na prizvuk asocijalnosti u akcentu koji je pripisivan celoj rasi. Smatrano je da je zemlja bila „preplavljena” stranim putni-cima i skitnicama koji su plja-

Romi iz Evrope


čkali na granici i koji su ranije bili optuženi za špijunažu, a u novim istorijskim uslovima nisu prihvatali niti cenili većinsko društvo. Od 15. novembra na snagu je stupio Zakon br. 195 / 1945 o primeni zakonskih odredbi u vreme rata i ugnje-tavanja manjina, tj. u periodu od 30. septembra 1938. do 4. maja 1945. Taj zakon je ukinuo, između ostalog, Dekret-zakon br. 223/1938, radne jedinice i odredbu Vlade br. 72/1939, kao i disciplinarne radne logore. U zimu 1946/1947. god. svi su očekivali da će radikalne mere protiv Roma stupiti na snagu na osnovu završenog nacrta rezo-lucije Vlade o koncentracionim logorima i da će se sastaviti inventar osoba koje potpadaju pod Zakon br. 117/1927. Rele-vantna ministarstva su se složila sa procedurom protiv Roma, zahtevajući samo zakonski „postupak” i „pokriće” putem primenjivog zakona, ili amand-mana Zakona br. 117/1927 kako bi bilo obuhvaćeno celo romsko stanovništvo. Iako se deo Roma u zimskim mesecima

vratio svojim rodnim selima u Slovačkoj, a broj Roma u razli-čitim gradovima smanjio, to nije umanjilo količinu žalbi na Rome, koji su navodno uznemi-ravali i zabrinjavali stanovnike pograničnih gradova, banja, pa i samog Praga. Nadolazeće mere protiv Roma u leto 1947. su realizovane samo kao izjave, čiji rezultati su na kraju sman-jeni na najuže elemente bezbed-nosti. Prema popisu iz avgusta 1947. godine, prvom posle rata, od 101.190 registrovanih Roma u Čehoslovačkoj, u češkom delu je registrovano 16.752 Roma, od kojih je 16.000 imigralo iz Slovačke. Od 1908 opština u kojima je romska dijaspora bila razbacana po Čehoslovačkoj sa drugim stanovništvom, 1709 opština, tj. 89,5%, su bile su Slovačkoj.

U periodu neposredno nakon rata odnos prema romskoj etničkoj grupi u Slova-čkoj je bio nastavak politike iz prethodnog perioda, kao i protivrečan i konfliktan prelaz ka novom rešenju. Oznaka „asocijalne osobe” je maskirala

etničku i rasnu diskriminaciju Roma još u vreme Slovačke države, kao i u posleratnom periodu, posebno u dodelji-vanju ljudi radnim logorima. Situacija u Slovačkoj, posebno u njenom istočnom regionu, uporno se nastavljala izrazima dubokog društvenog konflikta, etničke i rasne mržnje. Ona se ogledala u velikim egzistenci-jalnim, društvenim i ekonom-skim problemima Roma na prvobitnim adresama, gde je pritisak samo delimično bio smanjen započetim migraci-jama u Bohemiju. U Slova-čkoj, posebno u istočnom delu Slovačke, romsko pitanje se širilo kroz državu. Razli-čiti uslovi, iskustvo i rezultati dnevne prakse su doveli do toga da je državna služba tražila način kako da se izbori sa novim socio-ekonomskim uslovima ove nepoželjne pojave – grupe različitih kulturnih i društvenih karakteristika. Poricanje etničke pripadnosti i neprihvatanje romske zajednice kao posebne etničke manjine u dimenzi-jama političkog i zakonskog statusa nacionalnosti, ne samo u godinama neposredno nakon rata već i kasnije, doveli su do rešenja takozvanog ciganskog društvenog problema i kulturnog uzdizanja društveno unaza-đenih i praktično nepostojećih ljudi. Dok su za češke vlasti romski imigranti bili „stranci” i „ne-stanovnici”, slovačka admi-nistracija je na svim nivoima morala da reši to kako da se pod novim okolnostima izbori sa „svojim Ciganima”. Poli-tika je bila formulisana protiv njih u atmosferi nacionalizma i nacionalnih, klasnih i socijalnih napora čišćenja češkog i slova-

Romi iz Evrope


čkog društva, i odgovarala je kontekstu nacionalne politike protiv svih neslovenskih nacio-nalnosti i izdajnika. Slovačka javnost, zajedno sa lokalnim službama, trebalo je da uvede zakonske i administrativne mere koje bi regulisale integraciju Roma u društvo i rad. Društvo je smatralo Rome antidruštvenim parazitima i nesrećom ruralnih krajeva. Neprijateljstvo i mržnja prema sve više marginalizo-vanim etničkim manjinama su našli svoj izraz u prihvatanju i primeni podređenih standarda protiv Roma, često sakrivenih iza antimigratornih i antidru-štvenih pojedinaca. Izostanak spremnosti javnih službi da prihvate nove uslove i nove pristupe, kako bi razumno rešili nagomilane duboke probleme romske etničke grupe, doveli su do obnovljene antiromske politike međurata, progona i značajnih mera protiv Roma.

Nastavljen je proces daljeg raseljavanja socio-ekonomskih položaja, posebno u seoskim predelima istočne Slovačke, u kojima je bilo najviše etničkih i društvenih konflikata. Migra-cija, iako privremena i ponavl-jana, u prvom periodu posle-ratnog razvoja je predstavljala jedinu održivu opciju za reša-vanje užasnih socijalnih i egzi-stencijalnih problema romskog stanovništva u Slovačkoj. Iako su migracije delimično bile upućene na prvobitna naselja sa egzistencijalnim problemima, u ciljnim naseljima su izazvale nove društvene i kulturne konflikte, jasno usmerene protiv Roma, posebno kao odgovor na akcije slovačkih vlasti koje su podsticale mnoge romske poro-dice da odu.

zaključak

U posleratnom periodu izdvojila su se dva pristupa vlasti i građana prema romskoj etničkoj grupi. Sa jedne strane, sa proglašenom građanskom jednakošću i ukinutim diskri-minatornim merama nastalim iz rasističke teorije fašizma, na raznim nivoima vlade poka-zana je preterana tolerancija, dobra volja i saosećanje, kako bi im pomogli. Primeri te tole-rancije su ignorisanje raznih prekršaja i kriminalnih dela, pravdanje prekršaja niskim kulturnim nivoom i zaostalošću Roma zbog straha od rasnih optužbi i neopravdani ustupci. Sa druge strane, postojao je prilično očigledan neozbiljan pristup vlasti Romima, averzija i odbacivanje, direktno isklju-čenje iz sela kako bi se sprečio njihov povratak i naseljavanje,

stvaranje prepreka prilikom dobijanja zemljišta u selima i slično. Marta 1952. god. Komi-sija unutrašnjih poslova je izdala naređenje da se koriguje broj ljudi ciganskog porekla ne putem sankcija, već rešavanjem problema njihovog zapošlja-vanja, obrazovanja, stambene bezbednosti i prevaspitavanja kroz mere koje bi promenile njihov tradicionalni način života. Odgovornost za primenu ovih smernica je trebalo da bude u rukama nacionalnih komiteta. Međutim, primena ovih velikih zadataka po ovim smernicama nije bila moguća u regionima sa velikim brojem pripadnika romskog stanovništva iz objek-tivnih razloga.

prof. dr Vladimír GecelovskýIzvor fotografija: arhiv autora

Romi iz Evrope


One ostareloj i onemoćaloj generaciji pomažu pri kretanju, pripremaju im obroke, odlaze sa njima kod lekara, održa-vaju higijenu njihovih stanova, saslušaju ih i razgovaraju sa njima i ulepšavaju im starost.

U početku se kod korisnika njihovih usluga javilo nepove-

renje, nesigurnost i neprihva-tanje, međutim, kada su geron-todomaćice Miradija, Šaha, Enisa, Ćelebija i druge, jednom ušle u porodice, i sa velikom pažnjom i odgovornošću odra-dile mnogobrojne poslove, kori-snici su ih upoznali i zavoleli i vremenom stekli poverenje u njih.

Nekoliko čvrstih prijatelj-stava se rodilo na ovaj način. Gerontodomaćice svoje štiće-nike posećuju i preko vikenda, da zajednički popiju kafu i razmene po koju reč ili da im donesu sve potrebne namirnice sa pijace, koja u Beočinu radi samo subotom.

Posetili smo jednu kori-snicu, stariju ženu sa periferije Beočina. Pitali smo je da li je zadovoljna, na šta je odgovorila: „Kako su vredne ove žene! Ova pomoć mi je odavno trebala! Hvala onima koji su se setili nas starih, jer nema ko da nam pokuca na vrata. Deco moja, jedino ona mi otvori vrata i pita kako sam”.

pomoĆ zaboravljenimaKada smo mladi retko pomišljamo na prolaznost, starost i bolest. Ali kada nas starost stigne i

zatekne usamljene, vapimo za toplom rukom koja bi nam ponekad pružila čašu vode i blagu reč ili osmeh. Na sreću, postoje aktivna udruženja koja znaju šta treba ranjivim kategorijama stanovni-štva – starim i iznemoglim ljudima. Udruženje građana iz Beočina „Udruženje Roma Beočin” je za stotinu lica kojima je pomoć potrebna obezbedilo osam gerontodomaćica, uglavnom Romkinja reseljenih sa Kosova i Metohije. One su završile obuku, a na konkurs su se prijavile jer su plemenite i humane.

„Udruženje Roma Beočin” iz Beočina je osnovano 2000. god. sa primarnim ciljem edukacije i emancipacije romske populacije koja je u beočinskoj opštini brojna (najbrojnija nacionalna manjina koja u ukupnom stanovništvu učestvuje sa oko 7 %). Njeni osnivači su Romi koji su želeli da okupl-jeni u jednoj organizaciji lakše rešavaju probleme koje imaju i sa kojima će se susretati obraćajući se institucijama, kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou.

NVOFo

to: a

rhiv

a N

VO

Foto

: arh

iva

NV

O

Projekat „Pomoć u kući”


Rezultati projekta „Pomoć u kući” su višestruki – obezbedio je za stotinu lica život dostojan čoveka, ali je takođe zbližio starosedeoce i narod doseljen na ovu teritoriju.

ostale aktivnosti udruženja

„Udruženje Roma Beočina” se, pored pružanja pomoći starim i iznemoglim licima, bavi i pomaganjem obrazo-vanja romske dece i odraslih, pružanjem podrške pri zapo-šljavanju Roma, pružanjem higijensko-zdravstvene nege i zaštite i poboljšanjem uslova stanovanja i očuvanjem jezika, kulture i tradicije Roma.

Razgovarali smo sa pred-sednikom udruženja, Selimi Ramizom, koji kaže: „Možemo da se pohvalimo činjenicom da je naše udruženje, iako jedno od prvih romskih NVO regi-strovanih na teritoriji Vojvo-dine, još uvek izrazito aktivno i spremno da sve raspoložive resurse uloži u poboljšanje slike o Romima u Beočinu, Vojvo-dini i Srbiji, kako bi u sklopu „Dekade Roma” doprinelo socijalizaciji naših prijatelja,

komšija i sugrađana. Takođe, u poslednjih nekoliko godina veliku pažnju poklanjamo upoznavanju Roma sa moguć-nostima za samozapošljavanje, obuku, edukaciju, usavršavanje, kao i sa neophodnim zdra-vstvenim prosvećivanjem.”

Dosadašnji rad udruženja karakteriše uspešna saradnja sa drugim udruženjima, kao i odlična saradnja sa lokalnom samoupravom, pokrajinskim i republičkim organima.

U proteklih dvanaest godina udruženje je na različite načine podržavalo obrazovanje romske dece. Ostvareni rezultati govore da je pomak načinjen: sva romska deca pohađaju predškolsku ustanovu i osnovnu školu, dok srednje škole nekoli-cina romskih učenika upisuje, ali i završava.

U udruženju su izuzetno

ponosni na to što je jedna njihova članica nedavno diplo-mirala na fakultetu i što su dva studenta iz Beočina apsolventi na Viskoj školi strukovnih studija u Vršcu. Oni šalju jasnu poruku svojoj naciji o značaju visokog obrazovanja. Takođe potvrđuju i svom narodu i većinskom stanovništvu da je moguće doći do fakultetske diplome.

Kulturu i tradiciju ne zapostavljaju. Članovi ovog udruženja uspešno organizuju sekcije folkora i glume, koje broje mnogo polaznika.

Veliku pažnju poklanjju zdravstvenoj zaštiti i edukaciji. Organizovali su mnogobrojne radionice na temu AIDS-a, trud-noće, kontracepcije. Realizovali su projekte „Budimo zdravi” i „Moje pravo moje zdravlje”, kao i seminare: „Romkinje

studenkinje Romkinjama sredn-joškolkama”, „Moje pravo moje zdravlje”, „Romkinje to mogu”.

Rad udruženja ima i huma-nitarni karakter, što se manife-stuje u vidu tradicionalne dodele dečjih paketića, polovne odeće i prehrambenih proizvoda.

U udruženju imaju mnogo želja i mnogo postavljenih ciljeva, ali se u obrazovanje dece i omladine najviše ulaže i njihovim uspehom se najviše ponose.

Dragana Dimitrov

Projekat nosi naziv „Pomoć u kući”, sprovodi se na terito-riji opštine Beočin, a finansira ga Evropska unija. Partneri na projektu su, pored „Udruženja Roma Beočin”, i Novosadski humanitarni centar i Centar za socijalni rad iz Beočina.

NVOFo

to: a

rhiv

a N

VO

Obuka za samozapošljavanje


Jovan Nikolić, sportista

sport - igra sa srcem

Jovan Nikolić iz Futoga, poznat po nadimku Dudija, koji je nasledio od svog oca, nakon nešto više od dvadeset godina, završio je svoju sportsku karijeru. U intervjuu za naš list govori o svojim počecima, o borilačkim disciplinama kojima se bavio i problemima na koje je nailazio. Sa setom u očima govori o svom povlačenju iz sporta. Za kraj dao je savet roditeljima čija deca počinju da se bave sportom, ističući to da je sport igra, a ne novac i slava.

*Kada ste počeli da se bavite sportom i kako ste se odlučili koji sport ćete treni-rati?

Ja sam se zapravo bavio u svom sportskom životu sa šest različitih borilačkih spor-tova. Godine 1982, sa svojih 12. godina sam počeo da se bavim džudoom u džudo klubu „Slavija” u Novom Sadu. Džudoom sam se bavio do 1989. god. kada sam otišao u vojsku. Pored džudoa u tom peridou bavio sam se sa jos dve borilačke veštine - aikidoom i điu đicom. Ali džudo mi je bio glavni sport.

*Kada ste počeli da se bavite kontaktim borilačkim sportovima?

S obzirom na to da me je rat zatekao u toku služenja vojnog roka, bio sam prinuđen da se vratim kući. Po povratku kući još godinu dana nisam trenirao. Tu su počele nevolje sa dobijanjem na kilaži i to me podstaklo da opet krenem da treniram. Vratio sam se na džudo, međutim povreda kolena iz ’87. god. mi je onemogućavala da nastavim sa uspešnim bavljenjem ovim sportom. Povreda je zahtevala operaciju, međutim u to vreme, nekoliko mojih drugara je imalo sličnih problema, a kako stanje u medicini nije bilo baš sjajno, oni su nakon operacija morali da završe sa svojom sportskom karijerom. Iz tih razloga nisam želeo da se operišem. U Futogu se baš tada otvorio kung-fu full kontakt klub „Mladost”. Iz znatiželje sam ispočetka posećivao i posmatrao njihove treninge. Učinili su mi se zanim-ljivim. Pre svega mi je pažnju privukao dobar trenažni proces pre samog tehničkog dela tren-inga. Priprema za treninge je bila dosta kompleksna, tako da sam se ja za ovaj sport odlučio pre svega zbog regulisanja kilaže.

Moram da priznam da me nikada nisu interesovali niti privlačili kontaktni, udarački sportovi. U džudou, aikidu i điu đici nema kontakata, tj udaranja.

Međutim, kako je vreme prola-zilo drugari iz kluba su me nagovarali da stavim rukavice, ali sam to stalno odbijao. Moj prvi trener Milovan Drobnjak i Dragan Vukičević, karate majstor su takođe insistirali na tome i uspeli da me ubede. S obzirom na to da sam se bavio džudoom, bio sam jako pokretljiv, gibak i elastičan, jer je, kako ja volim da kažem, džudo drugo ime za gimnas-tiku. Upravo ta pokretljivost i gibost se kasnije ispostavila kao presudna u mom bavljenju kontaktnim sportovima. Nakon četiri meseca treniranja usledio je moj prvi meč. U pitanju je bilo prvenstvo države u B klasi u Kikindi. Trener i drugari iz kluba su opet svojim nagov-aranjem uspeli da me ubede. Plašio sam se malo. Prvo me je bio strah da nekog ne povredim jako, a onda sam se plašio i za sebe. Međutim, nekako sam uspeo da savladam taj dvostruki strah i ušao u meč. Pobedio sam, ali da budem iskren ni dan danas ne znam kako sam to uspeo. Kada sam došao kući sa zlatnom medaljom, moji su bili u čudu, jer su znali koliko sam se klonio agresije i tuče.

Nakon toga sam se odmah prešao u A klasu, zajedno sa svim zvučnim imenima naše reprezentacije. Na prvenstvu

Uspešni RomiFo

to: M

. Kar

adži

ć

Jovan Nikolić sa priznanjem „Sportista 2004. godine”


države u Leskovcu, u prve dve runde nisam bio nimalo uspešan, međutim u trećoj rundi sam pobedio nokautom.

*Kada ste zapravo zavoleli ovaj sport?

Nakon ove dve pobede, mene je ovaj sport zaista zain-teresovao. Video sam da mogu, da imam potencijala i rešio sam da nastavim, da vidim koliko ja zapravo vredim u svemu tome.

Kako sam prekinuo služenje vojnog roka zbog situacije u kojoj se našao naš region, a to je u to vreme važilo za najveću sramotu, naročito u mom selu, ponovo sam se prijavio u vojni odsek. Poslali su me u Svilajnac. Ja sam tražio prekomandu bliže Beogradu, kako bih mogao da treniram. Prvo su me prebacili u Jakovo, a potom u Generalštab u Beograd. Najpre sam počeo da treniram u klubu Crvene zvezde Delija. Međutim, atmos-fera koja je vladala na tim tren-inzima, i uopšte u tom klubu, mi se nije nimalo sviđala, tako da sam prešao u Kik boks klub Zemun iz Zemuna, jer je to pored Zvezdinog u to vreme

bio najbolji klub u zemlji. Tamo nije bilo lako, ali je bilo daleko bolje nego u Zvezdi i ja sam ostao da treniram.

Uprava kluba me je zdušno prihvatila. Bio sam poznat kao Lala koji je u prethodna dva meča napravio pravo čudo i nakautirao svoje protivnike.

Ušao sam odmah u repr-ezentaciju. Moj treći meč je bio na prvenstvu Balkana. I osvojio sam zlatnu medalju za reprezentaciju. U toku meča polomio sam ruku, šaku, međutim, nisam hteo da predam borbu. Borio sam se do kraja i pobedio. Ja sam po prirodi inadžija, međutim tada je u meni pobedio i patriotizam, jer sam se borio protiv predstavnika Turske. Kako da izađem svojim Futožanima na oči, ako predam borbu. Ne, to nikako nisam ni smeo, a ni hteo. Na svu sreću pobedio sam. Odmah posle proglašavanja pobednika, mene su odvezili u bolnicu, gde mi je stavljen gips.

Kao prvak Balkana, vratio sam se u zemlju i to je zaista odjeknulo. Moji prijatelji i roditelji su i dalje bili u čudu

s obzirom da su znali da nikad nisam bio, čak ni kao dete sklon agresiji bilo koje vrste.

*Iako ste bili veoma uspešni, drugari iz kluba u Zemunu Vas nisu najbolje prihvatili?

U Zemunu, istina je, nisam baš sjajno primljen. Prvih pola godine su me maltretirali i ponižavali, jer sam bio došljak na njihovom terenu i to im je smetalo. Bilo je nezgodno, ali sam imao svoj cilj i oni me nisu sprečili da ga ostvarim. Uslovi treniranja su bili sjajni. Imao sam sreću da radim sa trenerom Mićom Markovićem, koji je nažalost preminuo 1999. god.

Kada sam došao, niko nije mogao da veruje da sam ja, onako „smotan, nezgrapan i neskladan”, a pritom i Lala, uspeo da nakautiram dugogodišnjeg uspešnog boskera iz Leskovca. Novajli-jama u borilačkim klubovima nikad nije lako, to je već odavno poznata stvar. „Novo meso, mora da se proba”. Ja sam to sve znao, i nisam posustajao, međutim, kako se to odužilo, rešio sam da se pobunim i da im se suprostavim. Uz mene je stala i uprava kluba, jer su videli u meni potencijal koji bi mogao da zameni Zorana Šijana, koji je i danas sinonim Zemuna, ali i sinonim srpskog boksa. Možda je to bio, jedan od razloga, zbog koga su oni osećali odbojnost prema meni.

Trener Mića Marković me je jednim svojim pitanjem zadržao, a pitanje je glasilo „Sine, hoćeš ti da budeš šampion sveta?”. Ja sam se onako pomalo drčno odgovorio: „Da to nije možda neka zezancija?”, s obzirom na to šta se sve dešavalo sa mnom.

Uspešni RomiFo

to: M

. Kar

adži

ć

Medalje i priznanja Jovana Nikolića


Marković se samo nasmejao i rekao da to pita sa razlogom, jer je video sve što su radili sa mnom, a ja sam i pored toga dolazio redovno na treninge. To ne može svako. Sećam se, rekao mi je tada da ja zračim „šampionskom energijom i duhom”. Nakon toga smo počeli da treniramo sve ozbiljnije. Tada su došli pravi mečevi i pravi izazovi.

Uzeo sam dva prven-

stva države i dva prvenstva Evrope zajedno sa svojim kolegom iz kluba Milomirom Jocovićem koji je bio teškaš, a ja superteškaš. Mi smo jedini koji su uspeli da uzmu dva zlata u dve kategorije - full kontaktu i kik boksu, u jednog godini.

*Ubrzo nakon toga, javnost je potresla činjenica da se vi povlačite iz sporta. Šta se zapravo dogodilo?

Kao četiri puta prvak države i dve puta prvak Evrope amaterski mogao sam da boksujem za titulu prvaka Evroazije. Nisam bio spreman tada. Imao sam i porodičnih problema koji su bitno uticali na mene. Međutim, kako se takva prilika do tada Srbiji nije nudila, posle samo mesec dana treniranja izašao sam na meč iz čisto patriotskih razloga. I to me umalo nije koštalo života. Dobio sam frakturu lobanje i frakturu vilice. Čitav haos je nastao. Četrdeset i tri dana ništa nisam jeo. To je bio pravi pakao.

Dok sam ležao u bolnici javnost u Srbiji me je već otpisala kao sportistu. Međutim, inadžija u meni je opet pobedio. Iako su mi atrofirali mišići i telo mi bilo u strašnom stanju, jedva sam hodao, nisam se predao. Polako sam počeo da jedem, da dobijam snagu. Nakon izlaska iz bolnice, počeo sam da treniram, sam, i to niko nije znao. Pretrčao sam moju futošku šumu ko zna koliko puta. Još uvek se pamtim broj stabala, na toj mojoj putanji, deset hiljada i osamsto pedeset stabala.

Za tri meseca sam počeo da se vraćam u formu. Osnovao

sam svoj kik boks klub „Faraon Futog”. Kada je stigla prijava za prvenstvo sveta sa mojim imenom, ljudi iz vrha boksa su se čudili. Mislili su da se neko šali. Međutim, ja sam obavio sve potrebne kontrole u Sportskom dispanzeru kod dr Srđana Soldatovića i dobio sam uverenje od njega da sam spreman da nastavim svoju sprotsku karijeru.

Te, 1995. god. na prvenstvu sveta u Ukrajini, izgubio sam u finalu od Vladimira Klička, koji je jedno od najvećih imena svetskog boksa. To me je, istina, pomalo demoralisalo.

*Pored tri pomenute disci-pline bavili ste se i klasičnim boksom. Kakvi su Vaši rezultati u toj disciplini?

Godine 1996. sam počeo da treniram klasičan boks u kome sam takođe bio uspešan. U tom periodu sam se borio u tri disci-pline: klasičnom boksu, kik boksu i full kontaktu i to je bilo moje najuspešnije vreme. Bio sam bukvalno nezaustavljiv. Trinaest puta sam bio prvak države, dva puta prvak Balkana, dva puta prvak Evrope, jednom treći i jednom drugi na svetu. Titulu prvaka sveta sam osvojio 2001. god. u Beogradu, a profi prvak Evrope postao sam 1999. god. Za profesionalnog prvaka sveta sam se borio pred svojim Novosađanima, ali sam nažalost izgubio. Izabran sam za spor-tistu godine 2004. god. zajedno sa Jasnom Šekarić. Proglašen sam za najboljeg tehničara među superteškašima u Evropi i za najbržeg superteškaša na svetu.

Nakon bombardovanja 1999. god. sam boravio

Uspešni RomiFo

to: M

. Kar

adži

ć


kod sestre na Kipru. Tamo sam takođe trenirao čisto da izbacim negativnu energiju. Međutim, kada su oni videli kako boksujem izrazili su želju da boksujem za njihovu zemlju. Tri godine sam boksovao za kiparsku reprezentaciju. Dva puta sam bio prvak Kipra. Za Srbiju sam radio full kontakt i bio prvak Srbije, Evrope i sveta u tome. Za Republiku Srpsku sam se borio u disciplini kik boks i tu sam takođe bio prvak sveta.

*Iz kojih razloga ste rešili da prekinete svoju sportsku karijeru?

Tretman koji su sportisti u to vreme imali u Srbiji nije bio na zavidnom nivou. Mene je to bolelo. Nisam postao spor-tista da bih zaradio. Meni je bila čast da se borim za svoju zemlju. Jedino što smo moje kolege sportisti i ja tražili jeste poštovanje. Međutim, mi to nismo imali.

U svom desetogodišnjem držanju kluba pomagao sam da se deca koja su krenula lošim putem vrate na pravi put. Moja je čast, i volim to da kažem, da sam petorici momaka uspeo da pomognem da se odviknuo od heroina. Kada mi je bilo teško, tražio sam pomoć od svojih kolega i institucija, međutim sve to je ostalo na nivou obećanja.

Jedne večeri članovi mog kluba, mladići su se potukli u diskoteci. Moji sugrađani su me osudili zbog toga. Mene je to posebno ganulo. S obzirom na to da ih ja nisam tome učio. Ja sam ih učio da budu sportisti, časni i pošteni. I da i ako imaju neki problem, ne rešavaju tučom i sami, nego da se obrate

meni, kako bih im pomogao da taj problem reše. Govorio sam im: „Vi treba da budete obraz svog mesta, kluba i porodice i moj obraz. Jer ja sam odgov-oran za Vas”.

Sutradan, nakon te tuče, došao sam na trening vidno iznerviran. Iskritikovao ih. Sećam se oni su mi tada rekli, šta vredi da budu pošteni spor-tisti, kada mene koji sam toliko godina uspešan u sportu, niko ne poštuje, ni u mom mestu. Mene je to zaista rastužilo i sad bih zaplakao kada se toga setim. Došao sam kući. Rekao ženi kroz suze da ja to više ne mogu, da spakuje i skloni moje sportske stvari i ja sam se oprostio sam sportskom kari-jerom. To je bilo 2005. godine. Ovo je moj treći intervju posle toga.

Zvali su me nekoliko puta da ponovo otvorim klub. Nisam hteo, jer sve to više nije imalo smisla. Kada razmišljam o tome, zaista me boli, jer sam sve to radio sa srcem, a to niko nije poštovao.

*Koja je Vaša poruka deci koja tek počinju da se bave sportom i njihovim roditeljima?

Danas, kad me sretnu ljudi, poznanici i prijatelji, čija deca počinju da se bave sportom, uvek im kažem da treba decu okrenuti ka sportu, ali nikako ka kik boksu. Oni me tada gledaju sa čuđenjem, s obzirom na to da negativno promovišem sport kojim sam se bavio, ali nakon toga što im objasnim šta taj sport sa sobom nosi, čuđenje nestane.

Za taj najraniji uzrast predlažem plivanje, vaterpolo,

atletiku, a od borilačkih spor-tova najbolji je aikido. Aikido je borilačka disciplina u kojoj se razvija motorika deteta, koord-nacija i psiha. Dakle, ono što detetu najviše treba. Posle kad ono odraste i kad bude svesno sebe i svojih mogućnosti, ono će se odlučiti da li će ostati u tom sportu, ili će se odlučiti za neku drugu vrstu borilačkih disciplina.

U današnje vreme roditelji često greše, jer gledaju zapravo gde dete može da se „unovči”, tačnije koji je sport najprofit-abilniji. Ja sam bezbroj puta bio svedok toga i to je zaista pogrešno. Vidite, imam šestoro dece. Moj najstariji sin, koji ima 16 godina, ne trenira ništa, niti ga sport privlači i ja to podržavam. Za razliku od mog oca, koji je mene forsirao recimo da postanem fudbaler, jer je on pravi maher za fudbal. To njegovo forsiranje je u meni ubilo interesovanje za sve vidove grupnog sporta. Tako da sam se ja skroz priklonio pojedinačnim sportovima. I to je pravi primer da se forsir-anjem ne postiže ništa.

Decu treba pustiti da se igraju. Jer sport je igra, kroz koju se dete fizički i mentalno razvija. Nažalost, ja više nemam vremena da se igram. Voleo bih da je situacija drugačija i da se država odnosi drugačije prema nama, sportistima. Sada je došlo vreme da se okrenem svojoj porodici, koju sam često zbog sporta, stavljao na drugo mesto. Sada se trudim da to ispravim.

Dragana Dimitrov

Uspešni Romi


Documents

uvodna reč Kancelarija za inkluziju Roma Vlade AP Vojvodine 19/srpski.pdf · Ciljevi i zadaci nastave romskog jezika Cilj nastave romskog jezika je da učenici savladaju osnovne