Ужице од 16. до 18.века

Највероватније да је Ужице пало под турску власт када и Босна, дакле у периоду

између зиме 1459/1460. и 463 године. Хаџи Калфа, турски писац прве половине 17.века, о

освајању Ужица пише овако : ''Кад је султан Мехмед Освајач ишао у Босну, дође му из

Ужица, од стране грађана који су били незадовољни својим поглаваром некакав поп, да би

га склонио да пође да освоји Ужице, претпостављајући да је врло лако заузети Ужице ако

се запале куће испод града. Султан Мехмед послуша тај савет, запали куће како му је

казано, и град му се преда.'' ова легенда, коју је османски путописац вероватно забележио

од мештана Ужица, вероватно није дословце тачна, нарочито у погледу информације да је

сам султан освојио Ужице. занимљиво са друге стране. Од пада Деспотовине, до

османског освајања, град је у власти неког мањег властелина, или је евентуално потпао

под власт неког од околних босанских великаша (Твртковићи-Ковачевићи, Павловићи,

Херцег Стефан). При општем расулу, у граду је владала велика анархија, као и у

градовима Подриња Ковачевића, где су се градови без борбе предавали освајачима,

револтирани притиском покатоличавања богумилског становништва. Иако су познати

османисти Франц Бабингер и Олга Зиројевић одбацивали могућност освајања Ужица у

походу Мехмеда Освајача на Босну, истраживања Јелене Мргић остављају могућност

повезивања напада на Босну са освајањем поменутог града отвореном. Османски

команданти су у зиму 1459/1460. и током 1460. године освајали некадашње западне

крајеве Деспотовине, у средњем Подрињу, које је босански краљ присвојио 1458. године

након смрти деспота Лазара. Дакле, у то време османска војска је заиста дејствовала у

близини Ужица, освајајући Сребреницу и околне пределе, са којима је Ужице било

повезано средњовековним путем преко Перућца.1 Хаџи Калфино казивање је занимљиво и

са те стране што је тврђава поново освојена ватром, односно паљењем дрвених

конструкција унутар зидина, баш као и 1373. године.2

1 Упореди: М. Поповић, Ужички град, Ужице 2004, 96-100; О. Зиројевић, Град и нахија до 1683. године; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989,189,190; Ј.Мргић, Северна Босна (13-16 век), Београд 2008, стр. 131.

2 М. Поповић, Исто, 99.

1

Дошавши под турску власт, Ужице се, у османској административној подели,

нашло у Смедеревском санџаку Румелијског беглербеглука. Град је био постао центар

истоимене нахије, која је припадала брвеничком кадилуку. Турско освајање Ужица је било

праћено напуштањем тврђаве и опадањем насеља у њеном подграђу. У првом до сада

познатом попису Смедеревског санџака из 1476. године, Ужице се назива селом, што

значи да је спадало у мала и неутврђена насеља. Оно је тада имало свега 64 хришћанска

домаћинства. Забележене су и 4 воденице на Ђетињи, од којих је једна припадала царском

хасу, а остале раји. За једну од речених воденица је наведено да се налазила ''у близини

тврђаве Ужице'', што нас упућује да утврђење није у потпуности било разрушено.3

У оквиру процеса консолидације систена одбране турских поседа у Србији треба

посматрати и поновну изградњу Ужичког града. На ову могућност сасвим јасно указује

наведена Хаџи Калфина тврдња, забележена према локалном предању, да је по османском

освајању ''град стајао у рушевинама двадесет година, док га један паша не оправи''. Тај

догађај који би се могао датовати око 1480. године сасвим се уклапа у контекст

споменутих збивања одн. турских напора да ојачају своју одбрану, услед продора угарске

војске током осме деценије 15. века долином Дрине до Сребренице. У исто време је текла

и изградња Кулича и Рама, утврђења на дунавској линији одбране, са чијим грађевинским

решењима је ужичка тврђава имала доста заједничког. Посредну потврду да је Ужице

било поново утврђено и запоседнуто војном посадом пружају подаци турског пописа из

1516. године. У њему је забележено да посадници тврђаве за своје винограде, воћњаке и

вртове не плаћају десетину, нити је њихов приход пописан. Ова одредба, како је посебно

наглашено, била је заснована на царској наредби из једног старијег дефтера, који нам је за

сада непознат. Очигледно се стална посада у граду налазила и знатно раније.4

У првом веку турске владавине, као што је поменуто, дошло је до опсежних

фортификационих радова, који су се само на северној страни утврђења ослањали на

раније, средњовековне српске одбрамбене конструкције. На тој страни је једино битније

измењен изглед цитаделе и главне куле, подигнутим на највишој тачки стеновитог брега,

које су снижене како би се прилагодиле условима борбе ватреним оружјем. Такође су на

кули изнад капије постављени топови, и израђена постоља за њих. На источној страни,

3 М. Поповић, Исто, 102,103; О. Зиројевић, Исто, 190-192.4 М. Поповић, Исто.

2

према подграђу, је подигнут зид који је пратио неправилан облик стене на којој је

саграђен. На западној страни, окренутој ка стенама у клисури Ђетиње, је камени зид био

само делимичан, док је дрвени зид – палисада, чинио највећи део одбрамбене линије.

Јужни део утврђења се завршавао тзв. комплексом Воденом кулом, која се, висока 24

метра, издизала из реке, наслањајући се на стрму стену на којој је подигнута утврда. Њена

улога је била да становницима града обезбеди константно снабдевање водом,тајним

ходником уклесаним у стену, нарочито у време дуготрајне опсаде. Унутар тврђаве су

подигнуте дрвене грађевине за становање и друге потребе посаде. Средином 17. века,

Евлија Челебија је забележио да се у граду налази свега 10 кућа. Поред кућа градског

заповедника постојале су и зграде у којима су становали : ћехаја – заменик градског

заповедника, хатиб – службеник џамије и мехтербаша – заповедник војне музике. Такође

су постојали објекти за смештај посаде, складиште хране, муниције и џамија Мехмеда II

Освајача. Испод цитаделе су се налазили лагуми, природне пећине које су временом

прошириване, и тако се добио скровити простор који је могао послужити као сигуран

заклон, али се могао користити и у друге сврхе. Након ових радова уобличен је брањени

простор Ужичког града, који је имао основу неправилног, издуженог троугла, без

унутрашњих преграда, са цитаделом као кључним делом одбрамбеног система. Водена

кула је била један од најмонументалнијих војних објкетата на нашим просторима. У

обнови и проширењу тврђаве је уочљиво коришћење искустава војног грађевинарства

Моравске Србије - одбрамбени систем су изградили српски радници, поучени традицијама

''градозиданија''.5

У најранијем периоду турске владавине шире подручје Ужица припадало је

брвеничком кадилуку. На простору овог кадилука налазила се кнежина Радована Бакића.

Највећа концентрација њених села, којих је укупно било 64, налазила се јужно и

југоисточно од града, у крају омеђеним рекама Ђетињом, на северу, и Моравицом, на

истоку. То је било језгро влаха Бакићеве кнежије. У времену између 1476. И 1516. Године

Ужице је постало седиште истоимене нахије и кадилука. У границе овог кадилука ушле су

још две нахије : рујанска и ваљевска. Током 16. Века нахија је доживела значајне промене.

Пописи с краја треће деценије бележе унутар њених граница око 200 села. Ово је уједно

највећи број забележених насеља у османским пописима у поменутој нахији, јер се број

5 Исто.

3

села до краја века континуирано смањивао. Олга Зиројевић разлоге за то види чињеницу

да су нека села припојена Рујанској нахији, као и кугу која је у више наврата морила

становништво овог краја. До половине 17. века усталио број села се усталио на 130. У

време своје највеће распрострањености, Ужичка нахија је обухватала простор омеђен на

истоку Гојном Гором и Папратиштем, затим је прелазила реку Моравицу. Њен јужни руб

означавала су села Луке, Бјелуша и Љубим, док је на западу граница ишла линијом

Чајетина, Мокра Гора, Коњска река, Растиште, Драксин, Љештанско, Годечево. Северна

граница је била на линији Зарожје, Маковиште, Таор, Дреновићи и Мрчићи.6

Обнова и поновно запоседање утврђења били су изгледа подстрек за развој вароши.

За разлику од претходног пописа из 1516. године, у Ужицу је било 198. муслиманских

домаћинстава, од којих су 62 припадала новоисламизованом становништву, док је

хришћанских домова било укупно 111, уз које треба додати и 27 неожењених становника.

Томе у прилог иде и Хаџи Калфино казивање да, након што је неки паша обновио тврђаву,

''куће су се намножиле далеко изнад града, и то место се почело јако подизати''.

Муслимани су били распоређени у две махале, од којих је свака имала своју богомољу.

Једна од њих је наведена као царски месџид. Није забележено да ли су хришћани имали

своју цркву. У Ужицу је тада постојао и знатан део занатлија, претежно међу

муслиманским становништвом. У односу на претходно стање уочава се видан напредак.

Од некадашњег села, Ужице је постало касаба и седиште кадилука. Следећи попис, из

1525. године, показује даљи упадљив раст насеља. Оно већ обухвата 5 махала, које су

насељавала 294 муслиманска домаћинства. За разлику од муслимана, чији је број повећан,

забележено је само 48 хришћанских домова, што указује на велики пад и исељавање из

вароши, која је све више добијала исламски карактер. Део новодосељених муслимана,

како је забележено из овог пописа, насељен је око тврђаве, највероватније на Теразијама и

дуж прилазног пута на траси данашње Градске улице. Уз овај дефтер налазе се и закон о

тврђави Ужице, којим је био регулисан начин наплаћивања различитих локалних такси од

робе која се увози или извози. Ту је, поред осталог, било одређено и да '' посадници

тврђаве и други на баште које имају изван старог хендека плаћају по две акче''. Овај

податак о постојању некаквог хендека, односно рова, сигурно се не би могао односити на

тврђавски опкоп, како се то до сада сматрало, обзиром да га ужичко утврђење, услед

6 О. Зиројевић, Исто, 197,8.

4

конфигурације терена, и нема. У питању је термин који упућује на линију разграничења

између урбанизованог простора касабе и њене непосредне, руралне околине, одн. подручја

са различитим фискалним статусом. Какво је првобитно значење имало тај стари ров, сада

је тешко рећи. Можда би се могло помишљати на неку фортификациону трасу око

подграђа, из времена од пре турског освајања. Палисадна ограда са ровом, која је служила

за заштиту дела насеља ван градских бедема, постојала је, изгледа, средином 15. века у

Београду и Смедереву, па није искључено његово постојање у Ужицу. Из турског пописа

кој је извршен 1560. Године, први ут се сазнаје нешто више о градског посади. У то време

она је бројала 37 мустахфиза одн.посадника. Међу њима налазили су се заповедник

тврђаве - диздар, ћехаја - заменик заповедника, два сербуљука тј. десетара, као и три

верска службеника. Појава имама, хатиба и мујезина, међу посадом, сведочи о постојању

џамије у тврђави, о којој касније говори и Евлија Челебија. Поменути путописац бележи

да је џамија посвећена Мехмеду II Освајачу, што је доказ више у корист тврдње да је

тврђава обновљена пред крај његове владавине, око 1480. Сви посадници, према

уобичајеној турској пракси, за своју службу уживали су тимаре. Број чланова посаде 1572.

Године био је смањен на свега 20 војника. Разлог за то је преношење попришта османско-

угарских сукоба далеко на север, у пределе око Будимпеште и Беча, чиме је посада

тврђаве служила пре свега за одржавање реда и спровођења османске власти у подграђу.

Нешто касније, број им је поново био повећан, а тада се међу њима налазио и један

тобџија.7

Од 1560. године хришћани ужичке вароши су се старали о одржавању града. За ту

службу они су уживали посебне пореске повластице. Били су ослобођени намета,

познатим под именом аваризи диваније и текјалифи урфије, односно посебних обавеза и

државних пореза заснованих на шеријатском праву. Године 1572. Џемат хришћана

мереметџија, одн.зидара, обухватао је 44 домаћинства, од којих је 27 било на баштини. У

доба владавине султана Мурата III (1574-1595) њихов број је опао на 36, али су и даље

уживали исте пореске олакшице. Истовремено, број муслиманских домаћинстава је

нарастао на 600. Варош у долини Ђетиње је у то време имала 10 махала са 5 џамија и 5

месџида. Знатан број грађана се бавио трговином и занатством. Из докумената сазнајемо

за постојање једног сабљара, а морало је бити и других занатлија који су производили

7 М. Поповић, Исто, 105.

5

предмете за потребе градске посаде. Према сачуваном податку из 1571. Године, у Ужицу

је тада произвођен барут. Одатле је транспортован у тврђаву Херцег Нови.8 Ужице се до

краја поменутог века развило у знатан трговачки центар. Његови житељи су трговали са

Приморјем, а пословали су и у Венецији, лукама источног Медитерана и Анадолије. Град

су посећивали често дубровачки трговци.9

Средином 17 века, у очима савременика, Ужице је напредан шехер у успону. Оно је

тада постало главни правац комуникација Смедеревског санџака са Босном, спајајући

долине Западне Мораве, Ђетиње, Дрине, и Праче. Према турским мерилима, шехер је

било веће градско насеље, обично ослоњено на тврђаву и насељено претежно

муслиманским становништвом. Према неким подацима, види се да је Ужице у првој

половини 17. Века већ важно трговачко место и варош са јако развијеним занатима.

Овакву слику Ужица су оставили путописци Хаџи Калфа и Елвија Челебија, који су град

посетили средином поменутог века. Хаџи Калфа бележи : ''Узиџа, велика варошица

недалеко од Дрине. Около су кадилуци : Рудник, Пожега и Чачак. Београд, Ужице и

Сарајево чине троугао, а од једног до другог има по три дана. Вишеград је одавде далеко

само пола дана. Са источне стране долази са високих планина река, која протиче до

самог града, дели варош на две половине, а затим утиче у Дрину. Варош Ужице које се

налази у једној дугуљастој долини, веома личи на Меку. Мало има њива, али врло много

башта. Град је веома тврд, сазидан је крај реке на једном вису, исечен као мунара. На

воду се силази низ ступње, и доле има кула крај воде. Куће су покривене дрветом. Ту има

врло крупних трешања.''10 Кад се из овог описа изостави погрешно описан ток Ђетиње, он

ипак казује доста. Варош је била већ разграната и знатно насељена. Становништво је

населило околину града, поред главних саобраћајница у правцу Босне и Западне Мораве,

и намножило се новим насељавањима и придоласцима, бавећи се трговином и занатством.

Један запис из манастира Благовештење из 1635. године, каже да су живопис за тај

8 Исто.9 Б.Храбак, Упућеност робне привреде ужичког краја на Средоземље; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 229-232.

10 М.А.Поповић, Историја Ужица, Прештампано из Извештаја Ужичке гимназије за 1913/14. годину, Ужице 1924, 24.

6

манастир платили ''златар Белан и терзија Обрад из места Ужица за своју душу и својих

родитеља''.11 У ово време су, без сумње, постали и поједини крајеви вароши, који и данас

постоје. Тада се започело и са улепшавањем насеља, подизањем већих јавних и приватних

грађевина, које помињу доцнији путници. Мирко А. Поповић, некадашњи професор

историје у Ужичкој реалки, писац прве познате историје Ужица , 1913. године је о два

стара камена ужичка моста записао: ''Данашња два моста, звани Касапчића и Ђулића,

свакојако су тада саграђени. Веома су слични турским мостовима подизаним у 17. веку

преко брзих планинских река ( Швањски, Душанов и Везиров мост на Дриму, Терзински

мост на Реници). Евлија Челебија вели да је један мост на Ђетињи подигао Мохамед бег

1627/8. Године, и поставио на њему запис. То се без сумње бити данашњи Касапчића

мост, на коме постоји арапским словима урезан натпис у мермерној плочи.'' Касније је,

анализирањем текста на османском, утврђено да је Мехмед-бег Касапчић заиста поменуте

године подигао мост, „у севап граду“. Натпис су, поред тих информација, красили и

стихови ужичког песника Џари Челебије.12

Евлија Челебија описао је Ужице много опширније од свог претходника. Оно је '' у

саставу Смедеревског санџака, седиште нахије, која обухвата 110 напредних и добро

насељених села. Такође је седиште муфтије, коњичког и јањичарског старешине, сердара

и хазнадара будимске војске, и седиште неимар и диздар-аге. Варош је лепа и напредна, и

има 4800 домова, зиданих каменом и покривених шиндром и ћерамидом, око којих су

вртови са ружичњацима и разноврсним воћем. Има велики број приватних и јавних

грађевина, који се истичу лепотом и величином ( 34 џамије, од којих су најлепше и

највеће : Алај-бегова, Хусеин аге, Хасан ефендије, Чер баше и Намиди-Заде џамија; девет

текија, две бање, два каравансараја, од којих каравансарај Коџа-Мустафа паше може да

прими неколико хиљада људи и коња; 11 трговачких гостионица, у којима одседају грчки,

арапски, и персијски трговци). На гласу је трговачко место и место у коме је занатство

развијено до велике мере ( чаршија има 1140 великих дућана, јак, од камена озидан

безистан, 5 кафана у чаршији; жути, мрки и зелени сахтијан, на гласу је као кожарски

11 Исто.

12 В.Мацура, Шехер Ужице у другој половини 18. Века; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 318.

7

производ). Становништво Ужица је чисто, богато, господствено, вредно и предузимљиво

(одева се у чохано одело са первазима од самура, веверице и куне, носи чакшире на копче и

калпаке), говори босански и воли странце. Велики део мухамеданског становништва

сачињавају бегови и спахије тимарници и зијаметлије, а остало се становништво занима

у највећој мери трговином и занатима. Међу становницима има доста умних људи и

књижевника (теолога, филозофа, два песника : Џари Челебија и Алаудин Сабит). Варош

је веома богата. Са све четири су стране брда и виногради. На гласу је бели хлебац ове

вароши и јефтина цена свима намирницама. Ослобођена је плаћања свих царинских

дажбина, сем што за сваки виноград сопственик плаћа 6 акчи царског пореза. Град је

тврдо озидан, у обиму има 3100 корака, 41 кулу и 4100 грудобрана''.13

О развијеном привредном животу и трговини поуздано говори постојање посебног

закона, кануна, за тврђаву Ужице. Присуство телала такође упућује на развијен трговачки

промет. Роба која се на градском тргу продавала највише је била домаћег порекла :

житарице, стока, уље, рибе, сир, масло, восак, мед, гвожђе и гвоздени производи, текстил

(чоха, сукно, ћебад, платно), чизме, вино, медовина. Са страна се доносила само со и

пиринач. Половином 16. Века у Ужицу се одржава годишњи вашер. Евлија у свом

путопису напомиње ''да у вароши постоје разноврсни уметнички израђени млинови с

колом, и разнобојним млинским камењем од гранита, тако да таквих млинова нема ни у

једној другој земљи ''. Као најпознатији производ ужичких занатлија спомиње се сахтијан

(цењени материјал који правио се од јареће коже), црвене, жуте и тамнозелене боје, за који

се говорило да раван ономе у анадолском граду Битлису. Израђивали су се и јако лепи

повези за књиге, позлаћене и гравиране мастионице за писаће столове. За остатак

становништва нахије, пољопривреда је била основна привредна делатност.14 Од житарица

су се гајиле пшеница, раж, јечам, суражица, просо, хељда, зоб, од поврћа купус, црни лук,

сочиво; успевала је винова лоза, лан, конопља, а од воћа нарочито ораси. Остали су записи

о пчеларству, воденицама и ступама (за обраду тежине од конопље, ради добијања

влакана). Око 1582. Године у Ужицу је забележено коришћење новца хабзбуршке Угарске,

пенез. Хасан Турчин и Мехмед Турчин, трговци из Ужица, и двојица трговаца из Мостара,

узели су пд закуп једну лађу у Дубровнику, и њоме превозили робу за Венецију. Податак о

13 М.А.Поповић, Исто, 51,52.14 О. Зиројевић, Исто, 194 ; Ж. Марковић, Цар & Градски мементо, Ужице 2008, 17.

8

повезивању ужичких муслиманских трговаца са центром каква је била Венеција, казује

довољно о привредној снази града и предузетничкој способности домаћих трговаца у 16.

веку. Бројни Ужичани су путовали на дуже релације. Многи домаћи муслимани су имали

титулу хаџи, из чега можемо поуздано утврдити да су ишли у далеку Меку на ходочашће.

У 16. веку налазимо и белешку и о првим досељеним Дубровчанима у турском Ужицу.

Године 1660. у шехеру постоји 11 трговачких ханова, у којима су одседали трговци из

Грчке, Персије, и са Арабијског полуострва. Кожа, восак и склавина били су најважнији

извозни артикли овог краја.15 Ужице је било једини града у Београдском пашалуку, који је

у пустошењу Великог рата сачувао своје становништво. Порта је у септембру 1698. године

прогласила правило, које је претходних година важило само у Београду – у Ужицу је

могао стећи приватан посед свако, староседелац или дошљак, под искључивим условом да

у граду нешто сагради или обнови. О развоју места говори и то да је 1703. Године у

утврђењу забележено 177 чланова посаде, тзв. јерлија. Шехер Ужице је, као и свако веће

насеље Османског Царства, било подељено на махале. Махала је имала две основне улоге

– вршила је етничку и верску поделу вароши. Ужице је половином 17. века имало 33

овакве заједнице. Уз 29 турских, 3 су биле хришћанске, и једна коју су настањивали

Јевреји, Јермени и Млечани. Знатан број места за клањање садржао је и мусалу, лепо

излетиште и богомољу. Локација овог отвореног простора у коме су верници клањали за

лепог времена, лежала је, према Челебији, управо на средини шехера, на обали реке

Ђетиње. Овде су се држале и молитве за кишу и опијала памет верника, а угледни и учени

људи шехера воили су овде многе научне дискусије. Било је то сигурно једно од

најлепших места Ужица, које је Челебију толико импресионирало, да је изјавио да за своје

42 године описивања света тако красно одмаралиште није видео. Мусала је била врста

парка коју није познавало касније српско Ужице, као ни данашњи модеран град. Са

нестанком орјенталне урбане културе нестаће и ове, духовним разговорима намењене

зоне. Из многобројних живих извора вода се са околних брда сливала у град, у тањим и

ширим токовима. Тај водени систем је одредио и основу насеља. У самој близини чаршије

, оивичавајучи је са истока, налазило се пространо турско гробље. Сама идеја изградње

турских насеља на балканском полуострву имала је овакав приступ према ''насељима

душа глувих и азилима спокојства'' , како је Челебија назвао гробље у једном рукопису.

15 Б.Храбак, Исто; Ж. Марковић,Исто, 18.

9

Била су то света места, која су у пејзажу насеља подједнако учествовала, као и насеља

живих. 16

Један од најпознатијих Ужичана из времена турске власти је био поменути

Алаудин Сабит Ужичанин ( Ужице, око 1650 – Истамбул, 1712 ), свакако један од

најзначајнијих, ако не и најзначајнији стваралац на орјенталним језицима код нас. Сабит је

школовање започео у родном месту, које је тада припадало Босанском ејалету, а затим у

Цариграду, где је дуго службовао на различитим пословима. Врхунац његове каријере

било је учествовање у османској делегацији која је учествовала у склапању Карловачког

мира 1699. године. Служба га је довела 1700. године у Сарајево, где је формирао културни

круг око себе. Утицао је на савремене писце, међу њима и на песника Мехмеда Рашида.

Сабит је иза себе оставио збирку Диван, са преко 600 песама, Зафернаму, епску песму од

426 стихова, недовршени љубавни спев Етхем и Хума и Мирадџију, а по многима његова

Зафернама је најзначајније дело те врсте из читаве епохе. Сабитово стваралаштво је на

српски преводио Сафет-бег Башагић.17

Након неочекиваног турског пораза под Бечом 1683. године, уследила је снажна

аустријска контраофанзива, за коју Османско царство није било спремно. Бојиште се

убрзо, након читава два века, преселило на просторе јужно од Саве и Дунава. У исто

време избио је и устанак у Старом Влаху, одн.на подручју данашње југозападне Србије,

који је предводио кнез Јевтимије. Један од главних циљева устаника био је освајање

вароши и тврђаве Ужице. Октобра месеца 1688.године, устаничке снаге, којима су

командовала два српска капетана, уз помоћ мањих јединица царске војске, извршили су

напад на град. Побијено је мноштво Турака, заробљено је више од 1500 људи, и

ослобођено је бројно хришћанско робље. Устаници су задобили огроман плен у злату,

сребру и скупоценој роби, а међу трофејима налазило се и 30 османских застава. Ова

победа је у Европи доживљена као један од највећих успеха у дотадашњем току рата. Наш

летописац је 1688. године забележио ''узе Апеја капетан Ужице'', а у Болоњи и Венецији

16 В.Мацура, Исто, 295-300; Р. Тричковић, Ужице у 18. Веку; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989,стр. 255,256 ; Ж. Марковић, Исто, 19.

17 Ж. Марковић, Исто, 19, нап.16.

10

су објављени текстови о освајању града. Из расположивих података не можемо да

реконструишемо како је текао напад на Ужице. Варош је вероватно лако заузета и

опљачкана. Нема информација о некој дужој опсади. Посада свакако није била спремна да

се дуже брани. Тековине устаничих победа у западној Србији су били краткотрајне, јер је

већа помоћ Аустрије изостала, па су се старовлашки кнезови обратили Венецији за помоћ,

износећи им своје успехе и погодан моменат за даља антитурска дејства. Успехе у

западној Србији Аустријанци нису сматрали тековином трајног освајања. На то указују

неке од предузетих мера, чији је циљ био пресељавање становништва у земље за које се

сматрало да ће остати под хабзбуршком влашћу. По освајању Ужица, из његове околине и

моравичког краја царске власти су преселиле око 6 000 Срба у Славонију. После

устаничких успеха, у позну јесен 1688. Године уследила је турска одмазда, која је била

брза и жестока. Циљ јој је био повраћај изгубљених градова, а посебно Ужица. Према

сведочењу једног савременика, када је дефтердару Сари Мехмед паши стигла вест да су

устаници запосели Ужице и околину, и да руше градове, одмах је почело сакупљање

војске у призренском и дукађинском санџаку, а он је лично предводио војску ка

југозападној Србији. Устаници су претрпели велике губитке. Османске снаге су повратиле

многа места, између осталих и Ужице, које су затекли опутошено. Страхоте ових борби

описао је Лука Барка, дубровачки конзул, који је и сам присуствовао борбама у околини

Новог Пазара и Пријепоља. Забележио је да су разрушена сва устаничка места код

Крушевца, Чачка и Ужица и да ''Арбанаси секу све редом и да никоме милост не дају''.

Наредне године хабзбуршки генерали су планирали нове нападе, које је омело отварање

новог ратишта, према Француској Луја XIV, који је уласком у рат можда спасао европске

тековине османских освајања. У таквим условима, смањена царска војска је имала два

правца напада – главни, ка Нишу и Скопљу, и бочни, ка југозападној Србији, Призрену,

Пећи, и Јадранском мору, са циљем изоловања босанских снага. И пре доласка царских

снага, устаници у Србији су се организовали, и у тзв. Другом старовлашком устанку,

напали Ужице снагама од око 3 000 људи, предвођени искусним хајдуцима. Летописац је

забележио: ''Године 1690. капетан Занилацки осваја јаки град Ужице и варошицу

Низилицу''. Устаници, предвођени старовлашким кнезом Мојсијем Рашковићем, су

наставили борбе са великим успехом, војујући у околини Новог Пазара и Сјенице, да би

код Вишеграда претрпели пораз. Уследила је права казнена експедиција, предвођена

11

босанским и арбанашким пашама, која је убијала и палила све пред собом. Након три

месеца устаничке власти, Ужице је поново прешло у турске руке, под недовољно

познатим околностима. Јаке аустријске агитације међу Србима у време ових ратова

показује и један запис на старом антимнису севојничке цркве, који је цркви поклоњен за

време цара Леополда I. Ратовање јужно од Саве и Дунава окончано је поразом

хришћанског оружја, што је узроковало масовну сеобу Срба на подручја северно од

поменутих река. Карловачки мир 1699. године је лишио султана великих поседа, чиме је

започело комадање Османског царства. На остацима Будимског ејалета формиран је

Београдски пашалук, нова турска гранична покрајина, у чијем саставу је било и Ужице.

Град је припадао хасу мухафиза Београда, односно београдског везира, који је њиме

управљао преко свог помоћника. Ужички кадилук је у ово време обухватао две нахије,

ужичку и соколску.18

Након поновног запоседања града, долази до обнове и проширења утврђења.

Разбежало становништво се враћа и подиже нове домове. Након оправке старих зидова и

кула, који су прилагођени савременијим условима ратовања, тврђава је добила спољно

утврђење на северу, које се састојало од две капије (западна, ка Босни, и источна, ка

вароши ), пет чардака, и палисадног зида који их је повезивао у одбрамбену линију.

Ужице се почиње помињати и као паланка, што значи и да је варош добила неки бедем,

вероватно палисадни. О развоју места говори и то да је 1703. године у утврђењу

забележено 177 чланова посаде, тзв. јерлија, који су обезбеђивали град и паланку.

Гарнизону су одређени приходи од локалног ђумрука, мукате Рујно и Чемерно, и

некадањших села санџак бега Сексарда у Лепеници, у укупном износу д 1430 гроша. 19

Убрзо је, 1716. године, започео нови аустро-турски рат. И Ужице је прикључено

османском систему капетанија. Иако су живели у великом страху од поновног устанка

раје у западној и југозападној Србији, он се није догодио. Након Пожаревачког мира,

1718. Године, град на Ђетињи не улази у састав ''Краљевине Србије'', већ постаје

погранични турски град у саставу нове крајине, чији се центар налазио у Нишу. Велика

средства су намењена граду на Нишави, који је прерађен по Вобановом одбрамбеном

18 М. Поповић, Исто, 122-129; Д.Бојанић, Западна Србија у аустро-турском рату; у Историја Титовог Ужица, , у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 216-224; М.А.Поповић, Исто, 52.19 Р.Тричковић, 255; М. Поповић, Исто,стр. 129,130.

12

систему, док је ужичка тврђава само незнатно дорађена и поправљена, а гарнизон појачан.

Утврђена је нова финансијска дажбина, наплаћивана на сву робу која је из Ниша ишла

према Сарајеву. Из тих прихода је одређена плата тобџијама, који су у град стигли са 10

нових топова, допремљених из Цариграда. У овом периоду је, према новијим сазнањима,

највероватније изграђена црква Св. Марка у српском делу вароши, најстарија позната

хришћанска богомоља која је била у самом граду у османском периоду. 20

Немамо поуздане податке да је средњовековно трговачко насеље у долини поред

Ђетиње имало цркву, али тако нешто се може претпоставити, с обзиром да су сва иоле

већа средњовековна насеља имала бар један храм. Локална легенда повезује стару, камену,

Aлајбегову џамију, са средњовековном црквом Ружицом, најстаријом познатом

хришћанском богомољом у граду, која је након османског освајања у XV веку претворена

у џамију. Ова легенда је била позната и Карађорђу, који је, након освајања вароши и

тврђаве 1807. године, наредио да се џамија преобрати у цркву. Након слома устанка 1813.

године, над храмом се поново надвио полумесец. Велики пожари и разарања који су

пратила српско-турске сукобе 1862. године, као и каснија небрига, узрокована добрим

делом слепом мржњом коју су ужички хришћани гајили и исказивали према свему

турском. Све до последње деценије XX века на брежуљку изнад Каменог корита, у

Топличкој улици су били видљиви остаци грађевине коју су стари Ужичани и њихови

потомци звали Ше'ова џамија, због успомене на шејха Мехмеда и његову буну, високи

неколико метара. поред остацима турбета. Неписмени, ограничени и надмени људи који

су управљали Ужицем у предвечерје распада СФРЈ су срушили последње остатке ''Малог

Цариграда'', како би направили што већи паркинг за оближње Војне зграде. Узалуд су

кустос Етнолошког музеја Јокановића кућа, историчар уметности Зоран Јанчић, један од

највећих познаваоца културно-историјског блага југозападне Србије, и историчар

Милорад Искрин, на разне начине покушавали да стопирају рушење, обилазећи и молећи

градске званичнике да не уништавају тако вредан културно-историјски и верски објекат.

Није помогло ни уверавање кустоса Јанчића да је олтарски простор уочљив међу

урушеним зидовима храма, и да се не руши само џамија, већ и најстарија градска црква.

Храм на брежуљку изнад центра града никада није истражен, као ни околни турбети и

бројне гробнице које су у њима пронађене приликом изградње паркинга. Све што нам је

20 Р.Тричковић, Исто ; М. Поповић, Исто.

13

преостало су фотографије поменутих објеката које су направили Јанчић, Јовановић и

Искрин, у жељи да будућим генерацијама Ужичана оставе бар неко сведочанство о

минулим временима. Две иконе, чију израду историчари уметности стављају у XV или

XVI век, смештене у олтарски простор цркве Св. Марка, такође сведоче о постојању неке

старије, локалне цркве, и о континуитету хришћанства на овим просторима у време

османске власти.21 Од XVI века ариљској одн. моравичкој епископији се губи траг, а њено

место у изворима заузима ужичка епископија, која ће опстат и четири века, упркос

чињеници да епископи нису увек имали резиденцију у Ужицу, већ и у околним варошима

( Ваљеву, Чачку). На десетак километара од Ужица, у манастиру Рујан, је 1537. године

штампано тзв. Рујанско Четворојеванђеље, најстарија штампана књига на подручју

данашње Србије. Оно сведочи да је, упркос османској власти и интензивној исламизацији,

у непосредној близини Ужица постојало значајно културно жариште православних

хришћана. Мало даље, на падинама Таре, манастир Рача је било важно преписивачки

центар, све до тзв. Велике сеобе, када су се монаси преселили у Сент Андреју. Поменута

црква брвнара у оближњем селу Севојну, је свакако имала велики верски значај, будући да

је црква, најкасније подигнута током 17. века, била најближа активна православна

богомоља. По некима, управо ова црква је била повремено седиште митрополита. Црква

Св.Марка у Ужицу, изграђена 1721. године, сведочи о настојањима османских власти да

се приближе хришћанском становништву, које је у претходна два аустро-турска рата

пружало отворену подршку хабзбуршкој војсци. Тај чин попуштања је имао за циљ да

створи бар привид толерантније верске политике, али и да мотивише хришћане да остану.

Након хришћанских пораза 1739. године, Србију је заједно са патријархом напустио и

Алексије Андријевић, владика ужичко-ариљски. У другој половини истог века није

поменита ниједна црква у Ужицу. Истовремено Рача, под игуманом Хаџи-Мелентијем

Стефановићем, постаје важан центар окупљања Срба, и то не само у духовном смислу.22

Нови аустро-турски рат је започео 1737. године. Аустријске трупе су напале у

време када се главнина турских снага налазила на далеком руском бојишту. У таквим

околностима, једина препрека надирућим хришћанским снагама су биле градске посде,

21 Написано основу разговора са кустосом Зораном Јанчићем, који ми је том приликом показао необјављена документа и фотографије из личне збирке, сакупљене након вишедеценијских итраживања.22 Р.Тричковић, Исто, 272-275.

14

недовољно спремне за дуже опсаде. Аустријска војска је брзо освојила Ниш и наставила

продоре ка југу, где је убрзо заустављена. У таквим условима, главнокомандујући

заповедник, фелдмаршал Секендорф, решио је да освоји Ужице и Соко, и да на тај начин

осигура дотадашње тековине подухвата. Задатак је поверио пуковнику Лентулу, који је

крајем августа у Чачку започео припреме за напад на Ужице, у које су се повукли и

гарнизони из Трстеника и Карановца. Испред главнине војске је упућена претходница од

300 коњаника којима је командовао Максим Продановић, родом Ужичанин, са задатком да

заузме Пожегу. Недуго затим, фелдмаршалу је стигла вест да су Турци заузели Пирот и да

крећу на Ниш. Секендорф је наредио да се напад на Ужице обустави и да се војска

моментално упути на југоисток, што није било изводљиво, јер су се царске трупе већ

налазиле пред градом. У немогућности да прекине операцију, и сам долази да помогне

опсађивачима.23

Пуковник Лентул је стигао у долину покрај Ђетиње у ноћи између 23. и 24.

септембра, предводећи снаге које је чинило 5 коњичких регименти, 12 батаљона пешака, 4

чете гренадира. Њима су придружене и јединице српске милиције, чија нам јачина није

позната. Војска је располагала са 4 пољска и 2 опсадна топа. Према расположивим

подацима, у тврђави се налазило око 500 турских војника. Аустријанци су прво освојили

ужички шанац, земљану утврду у вароши, а затим су спалили спољно палисадно утврђрње

са чардацима испред северног дела града. Тиме су освојили погодне опсадне положаје.

Опсада и освајање Ужица су детаљно документовани, са циљем да се забележи и

прослави освајање једног од најважнијих турских центара на западу Балкана, и

представљају најживље и најдоследније приказан догађај ужичке историје пре 19. века.

Према плановима који се чувају у Ратном архиву у Бечу, главни положаји артиљерије су

се налазили на околном вису Караула. Ту је била постављена батерија са два топа и две

хаубице, као ибатерија са два мерзера. Нешто даље са Поре требало је да дејствују још две

топа, а једна слична батеријабила је постављена крај спаљеног чардака спољног утврђења,

са циљем да гађа цитаделу. Два топа од шест фунти била су постављена са друге стране

Ђетиње, на падинама Биоктоша, али је због велике даљине овај положај убрзо напуштен.

Један топ налазио се крај Читакове стене, близу пута ка Босни, и тукао је град из правца

запада. Четири батаљона пешадије, којима је командовао принц од Валдека, било је

23 Р.Тричковић, Исто, 261, 262; М.Поповић, Исто, 135-139.

15

распоређено по обронцима Карауле. Чете гренадира, којима је заповедао гроф од

Кенигсека држале су положаје северно, а друге четири чете гренадира, под командом

барона од Маршала, западно од тврђаве. Јединице српске милиције су постављене са

друге стране Ђетиње, иза леђа градске посаде. Једна од њих, јачине 200 бораца, била је

смештена на Читаковој стени. Друга је била смештена на падинама Биоктоша, на месту

садашњег златиборског пута, са циљем да делује према средишњем делу утврђења. Штаб

српске милиције је био смештен иза Читакове стене, где се изгледа налазила команда целе

операције. Међу српским заповедницима био је и познати Станиша Марковић-

Малтишума. О борбреној готовости турске посаде немамо толико поузданих података.

Главина артиљерије се налазила у оквиру цитаделе – на њеним бедемима је постављена

једна батерија, а главна кула је била снабдевена са два топа. Топовима је била наоружана

и кула крај капије, а сама капија је била окована гвозденим плочама. На бедемима целог

северном сектора одбране су биле окачене корпе са камењем, које би се одзго бацало на

непријатеља када би се довољно приближио бедемима. Напад на град је почео 30.

септембра 1737. године, артиљеријском ватром према спољној капији и згради страже,

која је тада запаљена, што је имало за последицу повлачење бранилаца унутар бедема и

рушење моста пред главном капијом. Српска милиција је тукла браниоце са леђа.

Гренадири, по командом грофа од Кенигсека су се померили напред, надомак бедема.

Киша, која је падала цео дан, је спречила свеопшти јуриш на град, те је он одгођен за

следећи дан. Међутим, догађаји су кренули другим током, и у њима су кључну улогу

имала тројица Срба, чија имена нису забележена. Они су се налазили у граду, међу

турском посадом, и након првог дана борби, током ноћи, су успели да се, помоћу ужади,

непримећени спусте низ зидине и литице испод њих и пребегну у аустријски логор. Они

су нападачима саопштили да посада броји само 200 ратника, али да се, и поред тога,

утврђење не може освојити на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она

унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама, и са своје задње стране појачана

барикадама од камења. Преложили су да се врата развале ћускијама и минама, јер су знали

да капије не могу бити разрушене гађањем са тренутних положаја. Одгађање напада због

кише, као и долазак српских пребега је спречило Аустријанце беспотребних губитака,

којих би несумњиво било доста у јуришу на зидине на стеновитом брегу. Након савета

које су српски посадници дали Аустријанцима створен је нови план напада. Сутрадан, док

16

су сви топови непрестано тукли град, тројица пребега су, предводећи мању групу војника,

провалили спољашњу капију, и почели припреме за пробијање унутрашње. Турци су сву

своју одбрану концентрисали на спречавање намера поменуте групу, коју су жестоко

напали камењем са бедема и пушакама. Двојица Срба, и неколико њихових пратилаца су

погинули, па је план пропао. Док је посада фокусирала своју пажњу на одбрану капије,

Аустријанци су искористили погодну прилику и довукли топ у близину капије. За следећи

дан је предвиђено да се дејством из овог топа уништи унутрашња капија, и да се кроз њу

изврши општи јуриш на град. До тога није дошло, јер се турска посада обесхрабрила

након довлачења топа у поље испред града, услед очекивања општег јуриша. Око десет

сати ноћу, обраћајући се нападачима на српском језику, изразили су спремност да се

предају под часним условима. Ујутру, 2. октобра 1737. године, након само три дана борби,

на градским бедемима је истакнута бела застава. Два турска официра су се ужадима

спустила низ бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал и

понудио исте услове предаје под којима се раније предао Ниш. Њима је гарантовано да ће

гарнизон отићи под оружјем, са свим покретним стварима, осим хране, муниције и топова.

Дозвољено им је да са собом поведу и породице, послугу и робље, осим хришћанског.

Понуђено је да колону спроведе одред немачке коњице до Вишеграда, а један официр је

требало да остане као талац, као гарант да ће се пратећи одред вратити, након чега би и

поменути официр био испраћен до најближег турског положаја. Посади је стављено на

располагање велики број товарних коња и запрега, како би се ствари, жене, деца, старци

рањеници превезли. Након пристанка на ове услове заповедника тврђаве, написан је

документ о предаји на турском и немачком језику, и градске капије су се отвориле пред

нападачима. О губицима турске посаде нема података, али је забележено да је погинуло

око 220 Аустријанаца и око 30 припадника српске милиције. Познати ратник Марко

Синђелић је погинуо на Забучју, одакле су српски ратници пуцали на град. 24

Ужички Турци су са породицама, дан након предаје, спроведени до Вишеграда. На

путу их је пресрео зворнички капетан Мехмед-бег, који је јурио у помоћ Ужицу, на челу

војске од 6000 ратника. Видевши да је град пао, придружио се спровођењу колоне до села

Осмаче у Босни. Ту их је сачекао сарајевски везир Али паша Хаћимоглу, који је одмах,

бесан због предаје града, на очиглед Аустријанаца, наредио декапитацију ужичког

24 М.Поповић, Исто, 139-143.

17

заповедника Смаил бега и команданта града Мустафа ефендије, премда су они избацили

из строја више бораца него што је бројала посада. Разгневљени везир се премишљао да ли

да побије и Аустријанце, али га је од те намере одвратила помисао на таоце у Ужицу, па се

предомислио, и чак је богато даровао коњанике из аустријске пратње.25

Након одласка главнине аустријских трупа на север, у граду је остао неко време

пуковник Лентул да надгледа опрваку оштећених фортификација. У тврђаву је смештена

посада од 200 војника, углавном Немаца и мало Срба, којима је командовао капетан

Шенк. Поред 7 турских топова, који су затечени у граду приликом освајања, одбрана је

ојачана са још 2 топа. Након каснијих догађаја се испоставило да је освајање Ужица

последњи успех хабзбуршке војске. Током октобра изгубљен је Ниш и многе друге

тековине рата, па је разумљиво зашто је успех освајања Ужица преувеличан, како у

земљама Хабзбурга, тако и широм хришћанске Европе. У сваком случају, тврђава изнад

Ђетинње, која је контолисала важне путеве, је постала најјаче хабзбуршко упориште

јужно од Саве и Дунава. Почетком 1738. године оберкапетан српске војске Јован Ђуришић

из Ужица чини излете на Рачу, Бесеровину, Дрину и Кремна, спречавајучи Турцима

прелаз из Босне и ометајући их у прављењу ратних чамаца и сплавова. Опкољено турским

војскама, Ужице није могло дуго да остане у рукама Аустријанаца. Почетком марта град

су напали Ибрахим паша Скопљак и зворнички капетан Мехмед, на челу здружене војске

од 21 000 бораца. Турци су се водили искуством претходне опсаде, па су заузели исте

положаје као и аустријанци октобра 1737. године. Међутим, хришћанске снаге су срчаније

браниле тврђаву, која се предала тек након три седмице жестоких борби, у којима је

велики део северног, најважнијег дела тврђаве страдао од топовских удара. Браниоцима је

дозвољено да се са оружјем повуку ка северу. Рат је завршен у јесен 1739. године

Београдским миром, којим је Аустрија изгубила северну Србију. Са патријархом

Шакабентом су отаџбину и Алексије Андријевић, владика ужичко-ариљски, а са овим и

Танасије Рашковић, кнез старовлашки са 1500 људи.26

Средином септембра исте године наређено је да се заими и спахије ужичког краја,

као и брига о чувању града врате у надлежност мухафиза Београда. Порта је настојала да

Ужице, чије су спахије тежиле јачим везама са Босном, административно и привредно

25 Р.Тричковић, Исто, 264; М.Поповић, Исто, 143, 144.26 Р.Тричковић, Исто, 264,265; М.Поповић, Исто, 144-146; М.А.Поповић, Исто, 26.

18

јаче вежу са цантром пашалука. У лето 1742. године наређено је да се стока из Ужица и

Ниша не тера у друге области, већ само у Београд, чије је снабдевање спадало у важна

државна питања. Током целог 18. Века су текле реконструкције и доградње на тешко

оштећеној тврђави. Поучени искуством претходних опсада, настојали су да реше горућа

питања у систему одбране. Куле су снижене, зупци су склоњени,направљени су казамати,

палисаде су замењене каменим зидовима, чардаци спољног утврђења каменим кулама.

Унутрашњост је испуњена каменим и дрвеним објектима за разне потребе посаде, а

спољно утврђење углавном стамбеним кућама, које су касније коришћене за смештај

становништва из вароши. Прилаз до Водене куле је додатно обезбеђен.27

Упоредо са оправкама града текло је обнављање вароши, где се доста одбеглих

становника вратило на своја огњишта. Са обнављањем османске власти започело се и са

прикупљањем намета. То је јако погодило рају ужичког краја, која је доста осиромашило

због претходна два аустро-турска рата. Прилике су се додатно погоршале када је

започетоо са убирањем намета у корист покрајинских намесника који раније, док је тај

крај спадао у крајиште, нису убирани. Нови мухафиз Београда, Јахја-паша Хатибзаде,

упутио је у све кадилуке пашалука мутеселиме, који су имали дужност да управљају у

његово име и да надгледају убирање пореза. Као последица тешког материјалног стања

раје и безобзирности нових управљача пашалука, избио је 1747. године у ужичком крају

устанак предвођен ужичким Шејхом Мехмедом, старешином ужичке халветијске текије.

Он се, са својим бројним присталицама супротставио неразумном и безосећајном

понашању чиновницика београдског везира, које је поистовећивао са пљачком и насиљем.

Убрзо је дошло до ескалације сукоба, па је Шејх узео два топа из града, и са својим

пратиоцима кренуо на Чачак, где је поразио пашиног мутеселима. Написао је неколико

јавних писама, која су читана по градовима европског дела Царства, у којима је

критиковао обесност и безобзирност порезника и пад морала у држави. Уживао је

подршку учених људи и у самом Цариграду. Међутим, лоше финасијско стање Османске

империје је натерало султана и везире да се разрачунају са свима који се не слажу са

фискалном политиком и избегавају своје пореске обавезе. На Портину заповест,

београдски везир Халил-паша је кренуо средином јуна 1749. године на Ужице да смрви

бунтовнике. Након што му је посада затворила капије пред носем, Шејх се са породицом и

27 М.Поповић, Исто, 161-162.

19

најоданијим присталицама затворио у камену Алајбегову џамију, одакле је пружао отпор

царској војсци. У току наредне ноћи је успео да побегне са породицом и пратиоцима у

Босну, и избегавао је потере годину дана, уживајући подршку на простору од Босне до

Македоније. Видевши да босански племићи гаје скривене симпатије према Шејховим

опасним идејама, Порта је у потеру за њим послала беспоштедне албанске паше, чији су га

војници погубили средином 1750. године. Спомен на ужичког Шејха, који је бранећи

заборављене врлине Османског Царства дошао у сукоб са владајућим поретком и самим

султаном, сачували су и Срби. Алајбегова џамија, из које се Шејх бранио, се од тог

времена у народу звала Ше'ова џамија. У првој половини 19. века је забележена изрека :

''да Турци послушаше Мехмеда од Ужица, боље би било, но што послушаше Бика од

Рудника''. Шејх Мехмед је јако поштован у околини Рожаја, где се налази турбе са

његовим гробом. Након његове смрти раја у његовом родном крају се налазила у очајном

стању – читлучење је узимало све више маха, порески дугови су расли, као и притисак да

се они исплате. Број хришћанских домаћинстава у ужичкој нахији се све више смањивао,

бежање у друге крајеве и хајдучија су све више узимали маха, па је крајем 18. века број

харачких глава спао на свега 1652.28

Ужице је 1784. године, према извештају аустријског официра Перетића, који је

уходио по западној и југозападној Србији, имало 2 900 муслиманских, 100 хришћанских

домова и око 12 000 војно способних становника. Уписао је 6 ханова, 7 кафана, 17 џамије

(12 камених и 5 дрвених ). Поменуте бројке, у својим записима састављеним 1808.

године , наводи и руски инжењерски официр Грамберг. Градови у пашалуку се се

спремали за предстојећи аустро-турски рат. Житни магацин у Ужицу је напуњен јечмом и

ражи. Ужички кадија био је дужан да 1782. године пошаље за рад на београдским

фортификацијама дрводеље и зидаре, као и 10 аргата са троја кола. Остала раја ове нахије

је имала обавезу да припреми прошће за ове радове и да у Ужице превезе топове који су

послати из Цариграда. Срећом по становништво ужичке нахије, југозападна Србија је била

поштеђена ратних разарања у последњем аустро – турском рату ( 1788-1791), иако је у

новембру 1789. године, из страха од приближавајућег непријатеља, Ахмед-паша из Новог

Пазара, старешина одреда од 500 војника, постављен за мухафиза Ужица.29После

28 Р.Тричковић, Исто, 267-270; М.Поповић, Исто.29 Р.Тричковић, Исто, 280,281; М.Поповић, Исто, 163-166.

20

Свиштовског мира Ужице остаје у саставу Београдског пашалука, као седиште истоимене

нахије, која је подељена на две кнежије, Рујно и Црну Гору.30

У складу са реформама Селима III,како би се побољшао положај зависног

становништва, јањичарима је забрањен повратак у Београдски пашалук. Наређена је и

продаја њихових имања, као и укидање читлука и ханова по селима. За разлику од многих

градова, где су се присталице старог поретка отворено противиле променама, муслимани

из Ужица, Сокола, Пожеге и Чачка се нису нарочито бунили, иао су били директно

погођени овим одлукама. За Србе у Пашалуку су наступила мало боља времена. Нахијски

кнезови су преузели старење о разрезивању и прикупљању пореза, о кулуку, као и о

старању за одбрану земље од свих султанових непријатеља. Притисак јањичара је постајао

све јачи, и они су се 1799. године вратили у Пашалук. Убрзо су се размилели по нахијама.

Убрзо након тога, у Ужицу се као муселим помиње дахија Мула Јусуф, који је брзо успео

да целу нахију стави под своју власт.31

Насеље у долини Ђетиње, у подножју тврђаве, постало је од незнатног трга,

почетком 15. века, преко села, крајем 15. века, до угледног шехера и једног од

најзначајнијих муслиманских урбаних насеобина западног Балкана у 17. И 18. веку.

Његова жила куцавица је била саобраћајница која је спајала долине Западне Мораве,

Дрине, и Праче, захваљујући којој се Ужице градило, развијало и обнављало у

континуитету од пет векова, све до 1878. године. Анексијом Босне и Херцеговине, којом

су остварене старе претензије Хабзбурга, је пресечена та судбоносна веза Ужица са

Босном и Приморјем, што ће имати за последицу да ће некадашње трговачко и

занатлијско место потпуно изгубити не само важност и престиж, већ и идентитет.

Литература :

М.А.Поповић, Историја Ужица, Прештампано из Извештаја Ужичке гимназије за 1913/14. годину, Ужице 1924.

30 Р.Тричковић, Исто, 281; М.Поповић, Исто, 165,166; М.А.Поповић, Исто, 27.31 Р.Тричковић, Исто, 286; М.Поповић, Исто, 166.

21

Ж. Марковић, Цар & Градски мементо, Ужице 2008.

М. Поповић, Ужички град, Ужице 2004.

О. Зиројевић, Град и нахија до 1683. године; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 189 – 204.

Д.Бојанић, Западна Србија у аустро-турском рату; у Историја Титовог Ужица, , у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 205 – 227.

Б.Храбак, Упућеност робне привреде ужичког краја на Средоземље; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 228 – 252.

Р. Тричковић, Ужице у 18. Веку; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989,стр. 253 – 280.

В.Мацура, Шехер Ужице у другој половини 18. Века; у Историја Титовог Ужица, том I, Титово Ужице 1989, 304 – 319.

22