SPAŠAVANJE SRBIJE

AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

IMPRESSUM

Spašavanje Srbije Američka misija i epidemija tifusa u Srbiji 1915.

Izdavač: Centar za primenjenu istoriju

Autor publikacije: Milovan Pisarri

Lektura: Ružica Dević

Dizajn i prelom: Vladimir Opsenica

Štampa: Standard2

Tiraž: 300 Beograd, 2018.

Beograd 2018.Projekat je podržala Ambasada SAD u Beogradu.

POČETAK EPIDEMIJE TIFUSA U SRBIJI

Događaji iz druge polovine 1914. godine uskolebali su život u Srbiji. Mnogobrojne bitke iznurile su vojsku, koja je uprkos svemu uspela da u više navrata zaustavi nalete trupa Austrougarske monarhije. Među civilima bilo je mnogo onih koji su pobegli iz graničnih oblasti ili iz onih u kojima su bili žrtve surovih zločina, i slili se u manje gradove centralne i južne Srbije koji su potom najednom postajali centri većih dimenzija, naseljeni desetinama hiljada ljudi. Izbeglima i vojsci, koja je između ostalog brojala mnoge ranje-nike, pridružilo se oko 60.000 austrougarskih zarobljenika među kojima je bilo mnogo ranjenih i bolesnih. Njima je takođe trebalo obezbediti smeštaj i hranu: no već prenaseljene srpske varoši, bez kanalizacionih mreža i vodo-voda, bez popločanih ulica i zgrada koje bi primile one koji su već boravili u gradu, nisu bile u stanju da odole zadugo. U toj situaciji opšteg haosa, nedostatka hrane, lekova i odeće, u vrlo oskudnim higijenskim uslovima a uz prisustvo ekstremnog promiskuiteta, izbila je epidemija tifusa pegavca koja će odneti desetine hiljada ljudskih života.

Na osnovu proučavanja mnogih naučnika iz tog vremena, bolest se pojavila prevashodno među austrougarskim zarobljenicima. Prema po-jedinim izvorima, od 60.000 vojnika prepuštenih sopstvenoj sudbini, napu-štenih od strane njihovih nadređenih, kod oko 3.500 manifestovali su se svi simptomi.1 Prvi koji su ih ispitali složili su se oko tvrdnje da je tifus stigao u Srbiju zajedno sa trupama koje su iz Galicije premeštene na balkanski front, donevši sa sobom vaš, odgovornu za prenošenje zaraze, te da je epicentar u Srbiji bio grad Valjevo, gde se koncentrisao i njihov najveći broj.2 1 Isidor Đuković, Tifus u Srbiji 1914-1915, Savez udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine i potomaka, Beograd, 2006, 21.2 Isto, 95 i 115; Vojislav Soubbotitch (Subotić), “A Pandemic of Typhus in Serbia in 1914 and 1915”, u Section of Epidemiology and State Medicine, 30. novembra 1917, 31-39.

5

Kada je srpska vojska ušla u grad nije preduzeta nijedna mera ne-ophodna za izolovanje bolesti. Oblast nije stavljena pod karantin, štaviše austrougarski zarobljenici bili su raspoređeni po raznim delovima zemlje: od Skopja do Knjaževca, Kraljeva, Niša, gde su pristizali čak i nakon dugih marševa, a da pritom oboleli nisu odvajani od ranjenih, ili od zdravih.3 Voj-nici su se zatekli u masovnim smeštajnim jedinicama na otvorenom ili u zatvorenom prostoru, u bliskom međusobnom kontaktu, u uslovima op-šteg promiskuiteta. Oslabljeni, bez odgovarajuće ishrane, iako su im srpske vlasti davale sve što su mogle4, i u nepovoljnim higijenskim uslovima, bez zdravstvenih usluga, bez ležaja, i psihički užasnuti, ovi zarobljenici predstav-ljali su idealan teren za širenje epidemije.

Tifus se velikom brzinom preneo i na srpske trupe i na mnogobroj-ne izbeglice koje su se slivale u glavne gradove. Uprkos tome, vlasti u počet-ku nisu shvatale ozbiljnost te pojave što je uzrokovalo dodatno širenje zara-ze, koja je već u januaru 1915. godine doprla u bukvalno svaki kutak zemlje. Izbeglicama, uključujući one kod kojih su se već manifestovali prvi simpto-mi bolesti, nije bilo zabranjeno da se vrate svojim kućama5, još jednom jer je njihovo prisustvo predstavljalo veliku smetnju kretanju vojske. Tako je iz gradova tifus stigao na selo, stvarajući situaciju koja se nije mogla držati pod kontrolom. Isto tako nije preduzeta nikakva mera čak ni unutar same vojske. Zapravo, ko god bi oboleo od bilo kakve groznice bio bi jednostavno poveren na lečenje pri vojnim bolnicama, čiji su kapaciteti bili takođe veo-ma svedeni, i tako se neretko našao u situaciji da deli sobu, kupatilo pa čak i krevet sa obolelima od tifusa od kojih su zdravstvene ustanove već vrvele.

3 Arnaldo Fraccaroli, La Serbia nella sua terza guerra, Fratelli Treves, Milano, 1915, 30.4 Isto, 42.5 (Richard Strong i dr., Typhus fever with particular reference to the Serbia epidemic, American Red Cross – Harvard University Press, Cambridge, 1920, 20; Edward Stuart, “Sanitation in Serbia”, u American Journal of Public Health, vol. 10, februar 1920, 125.

6 7

Propagandni plakat “Spasite Srbiju”, SAD, 1915. Izvor: Kongresna biblioteka, Odeljenje štampa i fotografije

I drugi faktori doprineli su brzom širenju bolesti: i sama mesta koja su služila kao vojne bolnice često nisu bila ništa drugo do objekti upotre-bljavani u te svrhe ali bez minimalnih neophodnih uslova za lečenje pa-cijenata (odsustvo odvojenih odaja, kupatila, kuhinja, čak najobičnijih la-vaboa).6 Ulaz u ovakve objekte nije praćen sterilizacijom ili dezinfekcijom parazita; odeća nije menjana niti prana;7 bolesnici nisu dobijali neophodne porcije hrane i pića, naročito vode i mleka; nisu podvrgavani lekarskoj nezi, a nemogućnost da se podignu iz kreveta (ili sa poda, budući da nije bilo dovoljno kreveta na rapolaganju za sve) ih je primoravalo da leže u sopstve-nom izmetu.

U tom trenutku je izašla na videlo ekstremna nemoć u kojoj se obreo srpski lekarsko-zdravstveni aparat. Kada je u jesen 1912. godine izbio rat protiv Otomanskog carstva, odnosno kad je započeo niz ratnih događaja koji će u slučaju Srbije potrajati do 1918, Ministarstvo vojno je izračunalo da u čitavoj Srbiji postoji 370 lekara, od kojih je 296 bilo mobilisano.8

Dve godine kasnije, po isteku austrougarskog ultimatuma, situacija se nije nimalo popravila. Na početku Velikog rata u celoj Srbiji bilo je oko 350 lekara, a i u ovom je slučaju, kao i tokom prethodne dve godine, najveći broj njih regrutovan u vojne redove i postavljen u službu potreba rata.

Kada je izbila epidemija tifusa, ti lekari bili su prvi koje je oborila silovitost ove bolesti: od tih 350 čak 126 bili su žrtve tifusa već u prvom naletu epidemije. Čitave vojne bolnice ostajale su bez doktora9 strahujući od očiglednog rizika da će uslediti potpuni nestanak figure lekara u celoj 6 U Valjevu je već u januaru bilo 12 regularnih i 12 privremenih bolnica, improvizovanih od sva-kog mogućeg raspoloživog prostora, uključujući restorane, škole i sve lokale koji su mogli da sme-ste velik broj pacijenata (I. Đuković, Tifus…, 23).7 R. Strong i dr., Typhus fever…, 5.8 Vojislav Subotić, Pomenik poginulih i pomrlih lekara i medicinara u ratovima 1912-1918, Srpsko lekarsko društvo, Beograd, 1922, 7.9 R. Strong i dr., Typhus fever…, 1920, 3-4.

Pecka; puk drugog poziva posle forsiranog marša; izbeglice traže hleba. Izvor: Andra Popović, Ratni album 1916-1918, Beograd, str. 52.

8 9

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

zemlji. Pomor lekarskog osoblja i nedostatak eventualnih lekova i medicin-skog materijala doveli su do primene primitivnog poznavanja neophodnih metoda lečenja: protiv tifusa se borilo tradicionalnim lekovima kao što je upotreba prirodnih melema, obloga od rakije, vinskog sirćeta, belog luka i stavljanjem sumpora i naftalina u odeću. Jedini lekovi bili su aspirin, kinin i salicil10 dok su sanitarne inspekcije duž puteva glavnih komunikacija (ili na železničkom putu Solun - Beograd) bile vrlo oskudne a korišćene metode za dezinfekciju ostale su u potpunosti primitivne i neefikasne dug vremenski period.11

BORBA ZA PREŽIVLJAVANJE I DOLAZAK PRVIH ZDRAVSTVENIH STRANIH MISIJA U SRBIJU

Prvi odgovor na nedostatak osoblja i znanja dat je putem regru-tovanja medicinskog osoblja među zarobljenicima. U Nišu je srpska vojska uvrstila u svoje redove 50 zvaničnih austrijskih lekara; ipak, njihova borba, kao i ona koju su vodili srpski lekari, bila je gotovo uzaludna obzirom na nedostatak lekova i dezinfekcionih sredstava, objekata i kreveta, odeće i veša za obolele.12 Nedugo potom strani hirurzi koji su već bili u zemlji, kao holandski lekar Arius Van Tienhoven, bili su razrešeni svojih dužnosti i za-duženi za lečenje tifusa, no ni taj slučaj nije doveo do drugačijih rezultata. Za kratko vreme postalo je jasno, kako među članovima vlade tako i vrhu vojske, da Srbija neće moći sama da pobedi epidemiju i da bi ishod čak mogao da dobije razmere katastrofe. Apeli su upućeni savezničkim i neu-10 I. Đuković 2006, Tifus…, 24.11 Earl Bishop Downer, The Highway of Death, F. A. Davis Company, London, 1916, 23-24.12 A. Fraccaroli, La Serbia…, 42. Autor beleži,da je 29 austrijskih lekara umrlo je od tifusa.

tralnim državama, kao što je već bilo urađeno ranije da bi se dobila pomoć za ranjene vojnike. Svima je bila očigledna činjenica da epidemijom nisu bili pogođeni samo vojnici već i veliki broj civila, čije je stanje zahtevalo mo-mentalno intervenisanje. Pa ipak, ni savezne vlade niti brojne organizacije koje su već bile aktivne u obezbeđivanju pomoći civilnom stanovništvu iz Belgije i severne Francuske pod nemačkom okupacijom nisu se pokazale spremnim da odgovore na apel iz Beograda: konstantna nada da će save-znici prepoznati važnost južnog fronta i pobeda srpske vojske, još jednom se u potpunosti raspršila.

U pokušaju da se što pre stane na put širenju epidemije, i iščekiva-nju da vlade saveznika preduzmu neki korak kako bi makar ublažile patnje srpskih trupa, sprovedeno je pravo pravcato regrutovanje stranih lekara, medicinskog osoblja i specijalista uz zaista povoljne uslove za sve one koji bi prihvatili. Ministarstvo vojno uputilo je molbu 26. januara 1915. godine Mi-nistarstvu spoljnih poslova u kojoj se traži da obezbedi, posredstvom raznih diplomatskih predstavnika savezničkih i neutralnih zemalja, barem pedeset lekara voljnih da se upute u Srbiju.13

Posebna nada polagana je još jednom u Rusiju, koja je u Srbiji odu-vek smatrana ključnom silom. I dok je ambasadorima u Rimu i Atini traženo da hitno angažuju od 15 do 20 lekara po unapred utvrđenim uslovima – plata od 500-600 dinara, hrana i smeštaj te putni troškovi, srpskom pred-stavniku u Petrogradu jednostavno je postavljeno pitanje da li Rusija može da „pošalje lekare sa iskustvom i pod kojim uslovima“.14

13 Arhiv Srbije (dalje: AS), Ministarstvo inostranih dela, Političko odeljenje (dalje: MID-PO), 1915, XXI/9, od Ministarstva vojnog, Sanitarno odeljenje, Ministarstvu spoljnih poslova, 13. (po starom kalendaru)/26. (po novom kalendaru) januar 1915. 14 AS, MID-PO, 1915, XXI/8, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sanitarno odeljenje, Ministarstvu spoljnih poslova, 15./28. januar 1915.

1110

Nakon tog izuzetka, nastavljena je praksa plaćenog angažovanja zdravstvenog osoblja posredstvom diplomatskih predstavništava u Evro-pi.15 Apel se za kratko vreme proširio i na istraživače i naučnike, odnosno na sve one koji bi bili u stanju da na neki način doprinesu u borbi protiv tifusa. U saopštenju Ministarstva unutrašnjih poslova od 1. marta, upućenom Mi-nistarstvu spoljnih poslova, traženo je da se preko diplomatskog predstav-nika u Parizu sazna da li je neki lekar iz Instituta „Paster“ iz Pariza voljan da se uputi u Srbiju „sa opremom neophodnom za ispitivanja i eventualno isprobavanje novih terapija u lečenju egzantematičnog tifusa“.16 Ove reči su jasno oslikavale očaj izazvan postojećom situacijom: uprkos upotrebi smirenog diplomatskog tona, otvoreno je nuđena mogućnost eksperimen-tisanja na telima mnogobrojnih obolelih Srba, sve u pokušaju da se njihovo stanje popravi.17

Polovinom marta zahtevi za medicinskim osobljem postali su alar-mantniji i bili propraćeni ponudom dodatnih ekonomskih dobiti za one koje bi prihvatili; pojavili su se i prvi nagoveštaji da će usluge lečenja biti prošire-ne i na civile. Do tada je zapravo vojska imala apsolutnu prednost.

Predstavniku u Parizu saopšteno je da će se moći angažovati 300 lekara i više, pod veoma preciznim uslovima: osim plata i putnih troškova, onima koji su bili voljni da se upute u sela među civile garantovane su dnev-nice i dodatne isplate za svaki lekarski pregled i uspešnu vakcinaciju, kao i

15 Razni dokumenti svedoče o ovom angažovanju stranih lekara, u kom ekonomski faktor nosi poseban značaj: AS, MID-PO, 1915, XXI/33, Ministarstvo spoljnih poslova Ministarstvu unutrašnjih poslova, 15. februar/1. mart 1915.; XXI/33, Ministarstvo unutrašnjih poslova Ministarstvu spoljnih poslova, 16. februar/2. mart 1915.; itd.16 AS, MID-PO, 1915, XXI/37, Ministarstvo unutrašnjih poslova Ministarstvu spoljnih poslova, 16. februar/2. mart 1915.17 Eksperimenti su zaista sprovođeni u Srbiji i naknadno tokom epidemije tifusa u Austrougar-skoj, Galiciji i Bugarskoj. Videti npr.: Checked Typhus in Europe, «The New York Times», 7. jul 1916.

Jedinica dr Džordža Šatuka (Dr. George C. Shattuck) zadužena za dezinfekciju. Izvor: Ričard Strong (Richard P. Strong), Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic, Red Cross – Harvard University Press, Cambridge, Mass., 1920, str. 3

12 13

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

mogućnost postizanja dogovora sa lokalnim vlastima kojim bi se ustanovila neka vrsta godišnjih doplata.18

Još jedan apel za angažovanje 50 lekara upućen je 30. marta iza-slanstvima u Francuskoj i Švajcarskoj, u kom su potvrđene finansijske klau-zule i uvedena još jedna dodatna nadoknada: ukoliko bi lekari stradali kao žrtve bolesti u Srbiji, njihovim porodicama bila bi isplaćena suma od 10.000 dinara u srebru.19

Regrutovanje stranog medicinskog osoblja, u kom je srpska vlada u određenom smislu predstavljala operativni centar iz kog su poticali razni predlozi i poslovne ponude posredstvom njenih konzularnih ogranaka, u svakom slučaju nije bilo dovoljno. Sprovedena operacija je tada pronašla važnu pokretačku snagu pomoći pojedinih organizacija nastalih u inostran-stvu zahvaljujući reagovanju srpskih emigranata ili ljudi koji su se na neki način osećali vezani za sudbinu male balkanske države. Neke od tih orga-nizacija bile su aktivne već od prethodnog leta i jeseni, te su jednostavno proširile polje delovanja; mnoge druge nastale su u toku širenja epidemije tifusa sa jasnim zadatkom da pomognu kako vojsci tako i civilnom stanov-ništvu.

Uz pomoć ovih organizacija finansirane su i poslate u Srbiju ozbilj-ne zdravstvene misije, uglavnom sastavljene od dobrovoljaca, čije je orga-nizovanje svakako zahtevalo strahovite sume novca (put, nabavljanje ma-terijala i opreme, zalihe itd.). Ovoga puta krenule su prevashodno žene, čiji su motivi bili dijametralno suprotni u odnosu na motive njihovih kolega koji su se izgleda javljali više iz profesionalnih nego iz humanitarnih razloga;20 18 AS, MID-PO, 1915, XXI/49, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sanitarno odeljenje, Ministar-stvu spoljnih poslova, 26. februar/11. mart 1915.19 AS, MID-PO, 1915, XXI/62, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sanitarno odeljenje, Ministar-stvu spoljnih poslova, 17./30. mart 1915. 20 S tim u vezi čine se intrigantnim neki problemi koji su se pojavili pod okriljem srpskih vlasti po pitanju plaćanja, budući da je Ministarstvo unutrašnjih poslova u maju 1915. pozvalo konzulate da

čitave misije su u potpunosti činile i vodile žene, važne bolnice poverene su na upravu njima, i često su civili mogli dobijati pomoć samo zahvaljujući njihovom intervenisanju.

Neke od ovih organizacija koje su pružale pomoć srpskim vojnicima i civilima imali su umnogome značajniju ulogu u odnosu na ono što je pre-ostalo od srpskog zdravstvenog sistema. Primer za to bio je fond „Serbian Relief Fund“, osnovan u Londonu 23. septembra 1914. godine na inicijati-vu Roberta Vilijama Seton-Votsona, Artura Evansa, profesora na Oksfordu i Bertrama Kristijana, novinara, čiji je glavni cilj bio prikupljanje fondova (zahvaljujući organizovanju kulturnih dešavanja i donacija) koji su potom slati u Srbiju; u toku epidemije tifusa „Serbian Relief Fund“ proširio je polje delovanja i uspeo da pošalje u Srbiju nekoliko misija koje su bile u stanju da se organizuju kao kompletno opremljeni i nezavisni bolnički centri, na-menjeni pre svega lečenju vojnika, no koje su potom imale ključnu ulogu i u lečenju civila.

Ostali komiteti za pomoć pojavili su se zatim i u Parizu, Vašingtonu i drugim velikim gradovima; pokrenuo se i Crveni krst Engleske koji je kra-jem januara organizovao zdravstvenu misiju od 30 članova pod komandom kapetana Beneta. Nedugo potom činilo se da su i vlade zemalja saveznica počele da se direktno uključuju: krajem februara engleska vlada poslala je misiju od 25 lekara – Srbija ih je u apelu upućenom Londonu 9. februara tražila barem 10021 – između kraja februara i početka marta francuska vla-

unapred i na transparentan način ustanove nadoknade i način isplaćivanja, kako bi se izbegle neu-godnosti «koje su se već dešavale». AS, MID-PO, 1915, XXI/132, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sanitarno odeljenje, Ministarstvu spoljnih poslova, 10./23. maj 1915, i XXI/173, 3./16. jun 1915.; XXI/70, Ministarstvo vojno, Sanitarno odeljenje, Ministarstvu unutrašnji poslova, 23. mart /5. april 1915.21 William Hunter, “The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest”, u Proceedings of the Royal Society of Medicine, vol. XIII, 1919-20, 34.

1514

da organizovala je slanje pomoći raspoređeno u četiri ešalona zdravstvene misije sačinjene od 100 lekara angažovanih u potpunosti na teret Pariza.

Za kratko vreme je u Srbiji radilo oko 360 stranih lekara i bolničara organizovanih u 15 kompletiranih misija, čija je pomoć bila gotovo u pot-punosti namenjena lečenju srpskih vojnika.22 Izuzeci, odnosno misije koje su eksplicitno organizovane radi pomoći civilima, bili su zaista malobrojni. Osvedočen primer toga dala je kneginja Trubecka, koja je 2. februara kre-nula iz Petrograda, a čija je misija imala za cilj otvaranje menze za izbeglice i žrtve, „čajdžinicu“ za siromašne i prihvatilište za oporavak obolelih od epi-demijskih bolesti.23

Uprkos tome činilo se da se epidemija, umesto da se zaustavi, ši-rila još brže. U martu je vlada intervenisala kako bi se sprovele energičnije mere, uvodeći zabranu izbeglima da se vrate sopstvenim kućama i sprečivši kretanje vojnika i civila izvan oblasti u kojoj su se nalazili, osim u izuzetnim slučajevima; naređeno je i blokiranje železničkog saobraćaja sve dok se ne izvrši opšta dezinfekcija (završena 31. marta; blokada je međutim produ-žena sve do 15. aprila24). I ovaj put te mere su se pokazale u potpunosti nedovoljnim. Bolest je nastavila da se širi i dosegla vrhunac između kraja marta i početka aprila, kada je među vojnicima i civilima izračunat dnevni prosek od 9.000 novih zaraženih.25

Visoka stopa smrtnosti proizvela je u međuvremenu novi potenci-jalno veoma opasan problem, odnosno sahranjivanje preminulih. I tada je

22 AS, MID-PO, 1915, XXI/242 lista misija i stranog osoblja u službi u Srbiji, Ministarstvo vojno, Sanitarno odeljenje, Ministarstvu stranih poslova, 19. mart /2. april 1915. 23 AS, MID-PO, 1915, XXI/263, telegram g. Spalajkovića, ambasadora u Petrogradu, Ministarstvu spoljnih poslova, 20. januar /2. februar 1915, i AS, MID-PO, 1915, XXI/267, beleška bez potpisa i primaoca, 25. februar/9. mart 1915. Misija je brojala 25 osoba i 7 vagona materijala i vodila ju je kneginja lično; smestila se u zgradu niške gimnazije.24 I. Đuković, Tifus…, 2006, 34-35; W. Hunter “The Serbian Epidemics…”, 59.25 R. Strong i dr., Typhus fever…, 1920, 125.

U dvorištu bolnice Američkog Crvenog krsta u Beogradu. S leva na desna: italijanski fotograf, sprska medicinska sestra, doktor Dauner (Downer) i francuski pilot. Italijan i Francuz su se tek oporavili od tifusa. Izvor: Erl Bišop Dauner (Earl Bishop Downer), The Highway of Death, F. A. Davis Company, Philadelphia, 1916, str. 5.

16 17

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

tifus iznašao plodno tle za dodatno širenje: ponovo zbog nedostatka oso-blja, leševi nisu paljeni ili odmah sahranjivani i nagomilana beživotna tela postajala su nove „stanice“ u kojima je epidemija (vaši) našla svoje prirodno okruženje za razmnožavanje. Munjevitom brzinom se svuda javila ista situ-acija.

AMERIČKA MISIJA I POČETAK „SANITARNE REVOLUCIJE“ U SRBIJI

Po završetku zime, dva meseca od izbijanja epidemije, broj žrtava је dostigao desetine hiljada а situacija je počela da ozbiljno zabrinjava i evropsku i američku javnost. Dnevni listovi savezničkih i neutralnih država navodili su priče onih koji su videli dramatičnost situacije: „Ukoliko se ne preduzme nešto kako bi se sprečilo širenje bolesti, zemlja će izgubiti više od polovine stanovnika“, potvrdio je doktor Rajan, načelnik američkih jedinica Crvenog krsta u Srbiji.26

Takva zaraza nije viđena dug vremenski period, pa je i nad zemlja-ma koje su smatrane udaljenim od opasnosti počeo da lebdi strah da bi ti-fus mogao da se proširi i na ostatak Evrope. Uistinu, još uvek nije bio prešao granice Srbije, ali da se to desilo teško bi se mogla izbeći sveopšta katastro-fa koja bi pogodila čitavu Evropu.27

Stanje strepnje svakako nije pogađalo samo Stari kontinent, budu-ći da su Sjedinjene Američke Države već neko vreme bile sprovele veoma rigorozne mere kako bi se izbeglo da bilo ko, ko je mogao doći u kontakt sa tifusom, prenese klicu preko okeana.28

26 Typhus threatens Serbia, says Lipton, «The New York Times», 15. mart 1915.27 50.000 die of typhus, «The New York Times», 26. mart 1915; navodi se tekst članka “The Sco-urge of War and Some American Heroism”, u The American Red Cross Magazine, april 1915.28 Serbia’s plague of typhus, «The New York Times», 28. mart 1915.

To strahovanje je bilo jedan od razloga koji je verovatno potakao savezničke i neutralne zemlje, a pogotovo Sjedinjene Američke Države, da ulože ozbiljne napore kako bi se izbegla „evropska“ epidemija, čije posledi-ce ne bi samo odnele živote stotinama hiljada ljudi ili ozbiljno poremetile tok i ishod rata, već bi mogle da nanesu vrlo težak udarac samim odnosima između Evrope i Amerike.29 Doktor Brek Troubridž, predsednik Srpske po-ljoprivredne komisije za pomoć (Serbian Agricoltural Relief Commission) iz Njujorka, opisujući razinu opasnosti koju nosi ova bolest tvrdio je zapravo da bi, da Sjedinjene Američke Države nisu preduzele važne mere, bič tifusa udario ka severu najpre Austriju, potom ostale evropske zemlje, a naposlet-ku i same Sjedinjene Američke Države.30

Strah od pandemije bio je naglašen i kod onih koji su, daleko od strategija i kretanja vojske u ratu, pretpostavljali da se Austrougari još uvek nisu usuđivali da pokušaju novu ofanzivu protiv Srbije upravo iz straha od masovne zaraze.31

Izveštaji u kojima se tvrdilo da tifus u Srbiji poprima „zastrašujuće razmere“ i da se hitno moraju preduzeti trenutne mere da bi se „Evropa zaštitila od preteće i rasprostranjene epidemije“,32 uzeti su u razmatranje i u okviru zasedanja Rokfeler komisije za ratnu pomoć (Rockefeller War Re-lief Commission), koja je pred kraj januara već odlučila da organizuje slanje specijalne komisije u cilju procene stanja stanovništva Srbije koje ne uče-stvuje u borbi. Njen zadatak predviđao je i organizovanje pomoći regionu

29 Treba uzeti u obzir između ostalog da je i u narednim epidemijama tifusa koje su pogodile istočni front ideja o preventivnoj intervenciji u cilju izbegavanja evropske pandemije imala veoma važnu ulogu: Plotz says typhus menaces the world, «The New York Times», 24. avgust 1920.30 AS, MID-PO, 1915, XXII/43 i 44, “A commencement testimonial to dr. Richard Pearson Strong, ’93 S, for his Serbian Relief Work”, u Supplement to the Alumni Weekly, 18. jun 1915.31 R. Strong, Typhus fever…, 3).32 AS, MID-PO, 1915, XXII/43 i 44, “A commencement…”.

1918

koji je prethodnog avgusta pogođen austrougarskim zločinima;33 pa ipak, ono što je ostavilo najjači utisak na njene članove u toku te misije (putovalo se između 19. i 26. februara u glavne srpske gradove) bili su sveopšti užasni sanitarno-higijenski uslovi. Ono što su videli njeni članovi nije oklevalo da postane deo javnog domena, potvrdivši sve što su do tada tvrdili razni dru-gi svedoci: nekoliko epidemija izbilo je u Srbiji, ali među svima njima tifus je doslovno kosio živote ogromnog broja ljudi, među kojima su bili mnogi srpski i strani lekari; nekoliko jedinica američkog i engleskog Crvenog krsta bile su zbog toga primorane da čak obustave svoje aktivnosti. Isti ti članovi komisije bili su dakle prvi u promovisanju ideje o velikoj međunarodnoj sa-nitarnoj operaciji kojom bi se suočilo sa posledicama epidemije.34

Zahtevi za veću pomoć koje je srpska vlada uputila već krajem 1914. Sjedinjenim Američkim Državama (kada još uvek nije bila izbila epidemija), apeli Srpske poljoprivredne komisije za pomoć (Serbian Agricultural Relief Commission), potpomognuti izveštajima članova američkog Crvenog krsta koji su već radili u Srbiji (Biskupski 2003, str. 39) i ojačani svedočanstvom komisije Rokfeler, konačno su naišli na konkretan odgovor.

Američki Crveni krst, u saradnji sa Fondacijom Rokfeler, već je po-četkom marta poverio generalu Gorgasu organizovanje sanitarne misije za pomoć u borbi protiv tifusa i ostalih epidemija u Srbiji. Kao lekar zadužen da vodi takvu misiju izabran je doktor Ričard Strong, direktor Škole za trop-sku medicinu pri Univerzitetu Harvard, čuven po zaslugama u borbi protiv kuge u Kini 1911. godine. U njegovom timu su poslati stručni bakteriolozi i medicinsko osoblje koji su na raspolaganju imali sva neophodna sredstva i 33 AS, MID-PO, 1915, XXII/112, telegram srpskog konzula u Parizu g. Vesnića upućen predsed-niku Pašiću, 13./26. januar 1915. i AS, MID-PO, 1915, XXII/149, od predsednika Odbora narodnih poslanika za pomoć izbeglim građanima predsedniku Pašiću, 17. februar/2. mart 1915. 34 Terrible conditions in Serbia, «The New York Times», 19. mart 1915.; i Typhus in Serbia killed 100 doctors, «The New York Times», 27. mart 1915.

Posledice tifusa. Američka medicinska sestra neguje srpskog vojnika kome je amputirana noga nakon gangrene prou-zrokovane klicom tifusa. Izvor: Erl Bišop Dauner (Earl Bishop Downer), The Highway of Death, F. A. Davis Company, Philadelphia, 1916, str. 30.

20 21

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

materijal. Ta odluka je momentalno pobudila nadu kod mnogih, budući da je 12. marta Mejbl Grujić35 savetovala srpskoj vladi da misiji Rokfeler, kako su je tada već zvali, da potpunu slobodu delanja, jer su je činili međuna-rodno poznati naučnici i imala je gotovo neograničene fondove;36 istovre-meno je srpski konzul u Njujorku uveravao da će Fondacija „učiniti mnogo za Srbiju“;37 i u trenutku polaska, general Gorgas ju je s izvesnim ponosom nazvao „najefikasnijom komisijom ikad organizovanom u istoriji savreme-nog zdravstva“.38

Ubrzo je iz Bostona zaplovio specijalan brod čiji se teret sastojao od sedamnaest rezervi sanitarnog materijala,39 dok se navodi da je osoblje te misije stiglo u Srbiju u grupama: neki preko Soluna, ostali prelazeći Au-striju, Rumuniju i Bugarsku.40

U međuvremenu je 30. marta u Parizu održana pripremna kon-ferencija za organizovanje borbe protiv tifusa, kojom je predsedavao šef Sanitarne službe francuske vlade Žorž Tuson, a u kojoj su učestvovali di-rektor američkog Crvenog krsta Ernest Biknel (koji je već ranije bio član komisije Rokefeler koja je tokom prethodnog februara bila u poseti Srbiji),

35 Mejbl Danlop Grujić (Mabel Dunlop Grujić), supruga srpskog diplomate Slavka Grujića, bila je jedna od najaktivnijih ličnosti u organizovanju pomoći Srbiji. 36 AS, MID-PO, 1915, XXII/2, diplomatska nota Mejbl Grujić, 27. februar/12. mart 1915. Na nju je srpska vlada odgovorila da nije moguće poveriti američkoj misiji potpunu slobodu delanja – koja je tražena i od generala Gorgasa – u čitavoj zemlji, ali da će moći da im se garantuje potpuna auto-nomija u 15 oblasti, odnosno u svim onim južnim s izuzetkom Niša i Skopja gde su već bile aktivne druge misije. AS, MID-PO, 1915, XXII/4, nota Ministra unutrašnjih poslova za Predsednika Odbora, 28. februar/13 mart 1915; i XXII/6, nota Predsednika Saveta za Konzulat u Njujorku, 3./16. mart 1915.37 AS, MID-PO, 1915, XXII/181, srpski konzul u Njujorku Ministarstvu spoljnih poslova, 22. mart/4. april 1915.38 Americans to save people of Serbia, «The New York Times», 3. april 1915.39 AS, MID-PO, 1915, XXII/7, telegram srpskog konzula u Njujorku g. Pupina Ministarstvu spolj-nih poslova, 4./17. mart 1915.40 AS, MID-PO, 1915, XXII/11, telegram g. Vesnića, srpskog konzula u Parizu Ministarstvu spolj-nih poslova, 26. mart/8. april 1915.

nekoliko članova engleskog Crvenog krsta i francuskog Ministarstva za rat, i naposletku industrijalac Tomas Lipton. Odlučeno je, između ostalog, da se koordinišu napori već prisutnih misija i da se Srbija podeli u tri dela - pod francuskom, engleskom i američkom nadležnosti.41

U cilju delanja na najefikasniji mogući način, Strong je krenuo 3. aprila i uputio se najpre u Veliku Britaniju i Francusku kako bi se konsultovao sa onima koji su već učestvovali u sličnim odborima i već lično prisustvovali situaciji u Srbiji. Ovde je dolazak misije ispraćen sa posebnim iščekivanjem i uzavrele su pripreme kako bi se garantovala maksimalna raspoloživa sred-stva za njene članove. Njihova kretanja propraćena su s puno pažnje,42 i sam Pašić je lično preporučio da budu direktno poslati u privremeni glavni grad Niš i da se o njima vodi posebna briga.43

Dolazak Stronga u Srbiju propraćen je momentalnim formiranjem operativnog međunarodnog komiteta za iskorenjivanje infektivnih bolesti, za čijeg je predsednika simbolično proglašen princ Aleksandar; podpred-sednik je postao sir Ralf Pedžet, supervizor engleskih misija koje su već bile aktivne na teritoriji. Sledeći direktive susreta u Parizu uključeni su između ostalih i članovi misija velikih sila koje su već bile angažovane u Srbiji: za Veliku Britaniju taj zadatak bio je poveren pukovniku Vilijamu Hanteru, za Sjedinjene Američke Države Strongu, za Rusiju Sofoterovu a za Francusku pukovniku Žoberu. Članovi komiteta bili su uostalom i glavni predstavni-ci srpskog sanitarnog sektora: Sima Karanović kao šef Sanitarnog odseka Ministarstva vojnog, Đoka Nikolić kao šef istog odseka pri Ministarstvu

41 To combine forces for Serbian Relief, «The New York Times», 31. mart 1915.42 AS, MID-PO, 1915, XXII/16, telegram američkog konzula u Bukureštu predsedniku Pašiću, 8./21. april 1915; AS, MID-PO, 1915, XXII/18, telegram srpskog konzula u Sofiji predsedniku Pašiću, 9./22. april 1915. 43 AS, MID-PO, 1915, XXII/14 nota predsednika Pašića srpskom konzulu u Solunu, 4./17. april 1915.

2322

unutrašnjih poslova i naposletku Roman Sondermajer kao inspektor vojnih bolnica.44 Strong je između ostalog izabran i za direktora lekara: od tada je vodio čitav sistem rada francuskih, engleskih i američkih lekara i bolničara, kao i preživele srpske lekare.

Najznačajniji aspekt formiranja međunarodnog odbora i samim tim koordinisanja aktivnosti, bio je taj što rad lekara i bolničara nije više bio usmeren samo na vojnike, već se proširio i na civilno stanovništvo, koje je do tada bilo praktično isključeno iz mogućnosti lečenja. Taj korak je bio od izuzetne važnosti budući da se nije ograničavalo samo na lečenje bolesti već je organizovan sistem prevencije zasnovan na poboljšanju higijenskih uslova, čiji je cilj bio da se na samom izvoru spreči širenje tifusa i ostalih epidemija, među kojima je kolera već ulivala veliki strah. Sprovedena je pra-va pravcata „sanitarna revolucija“, kako ju je nazvao general Gorgas, „jedini mogući način da se porazi pošast tifusa“45.

Za rad odbora srpski parlament odobrio je budžet od 5.500.000 dinara,46 dok se nastavio priliv novčanih sredstava i ostalih vidova pomoći koje su slale razne evropske i američke organizacije. Uprkos tome odbor je uputio apele za dodatno prikupljanje fondova a posebno za slanje odeće za mnogobrojne izbeglice koje su i dalje pristizale u gradove centralne i južne Srbije i bile najizloženije epidemiji.47

Jedan od prvih koraka koje je odbor preduzeo bilo je kartografsko prikazivanje čitave zemlje, odnosno analiza realne situacije i stanja epide-mije ne samo u gradovima već i u udaljenijim mestima. Ovaj vid „generalne sanitarne inspekcije“48 je za rezultat imao planiranje aktivnosti i utvrđiva-

44 I. Đuković, Tifus..., 161-162.45 Gorgas would need free hand in Serbia, «The New York Times», 14. april 1915.46 I. Đukovic, Tifus…, 59.47 The frightful condition of Serbia, «The New York Times», 25. april 1915.48 R. Strong i dr., Typhus fever…, 23.

Doktor Ričard Strong (Richard Strong). Izvor: Supplement to the Yale Alumni Weekly, 18.06.1915, str. 109.

24 25

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

nje hitnih slučajeva. Dobro se znalo šta se dešava u redovima vojske, i in-tervenisanje stranih misija je u određenom smislu već steklo opštu sliku situacije; bila je jasna i situacija među civilima nakupljenim u gradovima kao i među austrougarskim ratnim zarobljenicima; preostalo je da se uvidi u kakvom je stanju stanovništvo iz ruralnih područja, o kojem se još uvek znalo veoma malo.

Na osnovu prvih proučavanja mislilo se da u selima, naročito onim udaljenijim, tifus nije bio tako silovit kao u ostatku zemlje ili da čak nije ni dospeo donde. Bez obzira na rekvizicije za vojsku koje su tad već stupile na snagu nekoliko meseci ranije, u manjim mestima i selima je prehrambena nezavisnost imala odlučujući značaj u garanciji veće otpornosti organizma na tifus. Uostalom, prema navedenim zapažanjima dr Mej Beri, „za visoku stopu mortaliteta u toku epidemije u Srbiji, i još više u toku one skorijeg datuma u Rumuniji, nesumnjivo je zaslužna činjenica da je većina zaraženih ljudi bila oslabljena zbog stanja nestašice“,49 takvo stanje preovlađivalo je kako među austrougarskim zarobljenicima tako i među izbeglicama, ali ge-neralno nije zahvatalo ruralne oblasti.

Ovde je bolja prehrambena situacija bila potpomognuta i jednim (skoro) normalnim vođenjem porodičnog i društvenog života, zbog čega su oni koji bi se razboleli primali ako ništa ono bar stalnu negu članova poro-dice i bližnjih, što je u toku bolesti bilo od suštinskog značaja.50 Ipak, uprkos tim prvim pozitivnim zapažanjima, predstavnici međunarodnog komiteta morali su da se suoče sa vrlo složenom situacijom. U čitavoj zemlji sprove-dena je edukativna kampanja o prevenciji, koja je prvenstveno imala za cilj širenje svesti o važnosti lične higijene, koja je često baš u ruralnim oblasti-

49 Soubbotitch (Subotić), “A Pandemic of Typhus…”, 39.50 R. Strong i dr., Tyhpus fever…, 7.

ma bila na izvoru brojnih infekcija;51 istovremeno su uvedene mere kako bi se izbegle sve situacije koje bi vodile u promiskuitet u svakodnevnom životu, kao što je deljenje kreveta između više osoba, zdravih i bolesnih, promet ljudi u blizini umirućih bolesnika i posmrtni rituali kojima bi prisu-stvovalo više osoba – od oblačenja preminulog do njegovog prevoženja do mesta u kom će biti sahranjen – ili naposletku slaba provetrenost stambe-nih prostorija.52

Istovremeno je bilo pokušaja da se makar privremeno premeste stanovnici zaraženih sela južne Srbije i Makedonije, koji su izgleda bili među najugroženijim (bili su najsiromašniji), dok se podržavao povratak izbeglica iz severne Srbije njihovim kućama.53 Dezinsekcija, koja je takođe obavljana pomoću vrlo nerazvijenih aparatura, bila je na dnevnom redu i nije vršena samo na odeći i na javnim mestima, već je uključivala i smeštajne jedinice i neretko čitava mesta.54 U najpogođenijim mestima, gde nisu postignuti značajni rezultati ili gde je razmnožavanje vaši delovalo nezaustavljivo, pre-duzete su ekstremnije mere: stanovništvo je evakuisano a naseobine pa-ljene.55 U gradovima, koji su izgledali avetinjski, gde je promiskuitet među zdravima i bolesnima bio svakodnevna pojava kako u privatnim tako i na javnim mestima kao što su kafane i pozorišta, javio se problem sa pijaćom vodom i kanalizacijom, pošto je zaraza u lošem higijenskom stanju bunar-ske vode i veštačkih bazena našla posebno pogodno mesto za razmnoža-

51 Isto, 26.52 Caroline Matthews, Experiences of a woman doctor in Serbia, Mills & Bonn, London, 1916, 53-54 i 56.53 AS, MID-PO, 1915, XXII/43 i 44, “A commencement…”.54 R. Strong i dr., Tyhpus fever…, 1920, 29.55 Isto, 25.

2726

SPAŠAVANJE SRBIJE – AMERIČKA MISIJA I EPIDEMIJA TIFUSA U SRBIJI 1915.

vanje;56 zbog toga se odbor zalagao da se organizuje iskopavanje arteskih bunara i reguliše sistem odvodnih kanala za otpadne vode.57

„Sanitarna revolucija“ kojom je upravljao Strong ubrzo je dala prve rezultate, a pomogao je verovatno i prirodan pad naleta epidemije, već oko kraja aprila izgledalo je da se situacija znatno popravila. U redovima vojske broj obolelih se znatno smanjio, dok među civilima nisu registrovana nova žarišta infekcije; niti se pojavila kolera od koje se toliko strepelo, a koja je već bila prisutna na istočnom frontu, što je bio znak da su mere prevencije i lečenja bile delotvorne.

ŽRTVE I POSLEDICE EPIDEMIJE

Alarmantan poziv upomoć koji je doktor Rajan uputio preko stra-nica dnevnog lista New York Times u trenutku kada je epidemija već bila eksplodirala u čitavoj Srbiji, u kom se navodi da će polovina lokalnog sta-novništva stradati ukoliko se hitno ne bude intervenisalo, srećom je de-mantovan. Silina tifusa je u svakom slučaju odnela živote više od polovine srpskog medicinskog osoblja, usmrtila brojne strane lekare i bolničare a ponajviše mnogobrojne vojnike, ratne zarobljenike i civilno stanovništvo. Među civilima žrtve su bile i mnoge izbeglice iz severnih regiona koje su se slile u gradove centralne i južne Srbije i koje su bile primorane da žive na ulici, bez hrane i odeće i koje su dakle predstavljale (zajedno sa oslabljenim srpskim vojnicima i austrougarskim zarobljenicima i siromašnima) najugro-

56 Isto, 37.57 Ubavka Ostojić-Fejić, Sjedinjene američke države i Srbija 1914-1918, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1994, 64-65.

ženiju kategoriju. Ekstremno haotična situacija - ponajviše u prvom periodu epidemije, nedostatak sanitarnog sistema, prostranost zahvaćenih oblasti i mnogi drugi faktori onemogućili su da se ikada kasnije precizno ustanovi koji je stvarni bilans stradalih od epidemije tifusa.

Po završetku rata srpska delegacija na Konferenciji mira u Parizu predstavila je u zvaničnim izveštajima o vojnim i civilnim žrtvama u Srbiji podatak prema kom je od tifusa i drugih epidemija, između kraja 1914. i prve polovine 1915. umrlo 360.000 civila;58 ta cifra se međutim nije po-dudarala sa mišljenjima najeminentnijih lekara i naučnika koji su radili na terenu i lično proživeli najgore trenutke epidemije. Strong, koji je ostao u Srbiji do jeseni kako bi se uverio da je tifus zaista pobeđen, tvrdio je da je tokom 6 meseci trajanja epidemije bilo ukupno oko 150.000 preminulih; u najgorem periodu je u vojne bolnice pristizalo i 2.500 obolelih dnevno, dok je broj zaraženih slučajeva navedenih među civilima tada bio barem tri puta veći. Mortalitet je u zavisnosti od mesta i uslova varirao od 30 do 60%, sa maksimalnih 70%; polovina od 60.000 austrougarskih zarobljenika umrlo je od tifusa.59 Mortalitet je dostigao najviše nivoe tamo gde je okruženje bilo najnezdravije a ljudi siromašniji i slabi; u Đevđeliji, gde je stanovalo 7.000 ljudi, od kojih su mnogi živeli u siromašnim uslovima, pre nego što je tifus uminuo navodno je umrlo 75% stanovnika.60 Ovo su podaci zbog kojih je i sam Strong priznao da je „epidemija tifusa koja je pogodila Srbiju 1915. bila jedna od najgorih sa kojima se svet suočio u savremenoj istoriji“.61

58 Rapport sur les dommages de guerre, 14, citiran prema Vladimir Stojančević, “Stvarnost Srbije 1915. godine”, u Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije, Narodni Muzej Leskovac, Leskovac, 1988, 21.59 R. Strong i dr., Typhus fever…, 3 i 6-7.60 E. B. Downer, The Highway…, 41.61 R. Strong i dr., Typhus fever…, 3.

2928

Iako pobeđen, tifus je ostavio veoma teške posledice: u mnogim slučajevima ozdravljenja, nakon određenog vremenskog perioda javljale su se gangrene koje su u 70% slučajeva bile smrtonosne a u mnogim drugim uzrokovale amputaciju donjih udova ili ekstremiteta (u aprilu u Beogradu su bolnice već bile pune gangrena izazvanih tifusom): teške su bile i posle-dice koje su snosili mišićni i nervni sistem.62

Doktor Strong je navodno ostao u Srbiji još nekoliko meseci da bi držao situaciju pod kontrolom kako bi se izbegla nova žarišta tifusa. Njego-vo velikodušno zalaganje, kao i napor svih ostalih članova njegove misije, i danas predstavlja jedan od najsvetlijih primera pomoći i saradnje američ-kog i srpskog naroda.

62 E. B. Downer, The Highway…, 21-22 i 37-38.

Žrtve tifusa. Izvor: Ričard Strong (Richard P. Strong), Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic, Red Cross – Harvard University Press, Cambridge, Mass., 1920, str. 30.

30 31