VEŠTAČENJE U PARNICAMA ZA NAKNADU NEMATERIJALNE ŠTETE

Vida Petrović-Škero,predsednik Vrhovnog suda Srbije

 

Veliki broj sporova koji uvek otvara nova sporna pitanja posebno vezana za razvoj prava, nameće i stalnu aktuelnost problema vezanih za veštačenje u parnicama za naknadu nematerijalne štete. Naknada materijalne štete ima za cilj da omogući restituciju i da izvrši nadoknadu po principu ekvivalentnosti. Pitanje nematerijalne štete reguliše se kroz satisfakciju za određena stanja ličnosti koja su je pretrpela i uvek otvara problem utvrđivanja visine te štete.

Zakon o obligacionim odnosima definiše i određuje pojam nematerijalne štete u članu 155. utvrđujući da je nematerijalna šteta: “nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola ili straha”. Isti zakon u članu 200. taksativno pobraja oblike nematerijalne štete, za koju oštećenom pripada pravo na novčanu naknadu. Priznaje se pravo naknade za:

-     pretrpljene fizičke bolove,

-     pretrpljene duševne bolove, zbog umanjenja opšte životne aktivnosti,

-     naruženosti,

-     povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog srodnika, i

-     strah.

U čl. 201, 202. i 203. Zakona o obligacionim odnosima predviđeni su još neki vidovi nematerijalne štete u našem pravu, ali ih zbog teme ovde nećemo razmatrati.

Isti Zakon određuje i uslove pod kojima naknada može da se dosudi, navodeći da je to moguće samo kad sud nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, pri čemu se mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi. Naknadom se ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

Konkretno postojanje štete koja je posledica nanetog fizičkog ili psihičkog bola ili straha, utvrđuje se veštačenjem. Veštačenje je jedno od dokaznih sredstava koje će sud izvesti kad je, radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice, potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 249. ZPP). I ovaj dokaz sud će ceniti po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svih dokaza u skladu sa članom 8. ZPP-a.

“Veštak je osoba pozvana da pred sudom koristeći se svojim stručnim znanjem, iznese svoja sadašnja zapažanja (nalaz) i mišljenje o činjenicama koje bi mogle biti važne za utvrđivanje istinitosti navoda koji su predmet dokazivanja”1. Odmeravanjem visine štete po slobodnoj oceni ne otklanja se dužnost suda da utvrdi i iznese sve okolnosti koje su od uticaja na određivanje iznosa štete. Nadalje, koliko su u postupku za naknadu nematerijalne štete nalozi za veštaka jasni, precizni i da li sudovi zaista rukovode veštačenjem, veoma su bitna pitanja, često sporna, na koja će sudovi i veštaci davati veoma različite odgovore.

Sud će označiti veštaku predmet veštačenja i rukovoditi veštačenjem. Veštakova uloga u parnicama za naknadu štete veoma je značajna. On utvrđuje vrstu i prirodu povreda i prema stručnim standardima izjašnjava se o posledicama, on određuje intenzitet i trajanje bola, intenzitet i trajanje straha, procenat smanjenja životne aktivnosti itd. Pri davanju nalaza i mišljenja, veštak se ne izjašnjava o visini štete, to po slobodnoj oceni čini sud (član 224. ZPP-a), ali će odluka suda u mnogome zavisiti od kvaliteta nalaza veštaka.

Stranke su dužne da predlože ili se protive izboru ličnosti veštaka. Zakon predviđa da će sud veštaka prvenstveno odrediti iz reda stalnih sudskih veštaka, ali formulacija člana 251. stav 2. ZPP-a ukazuje na mogućnost određivanja veštačenja od specijaliste koji nije na postojećim listama stalnih sudskih veštaka. (Odluka Vrhovnog suda Srbije Gž. 3174/77). Veštačenje može biti povereno i stručnoj ustanovi (član 251. stav 3). Tada se troškovi za izvršeno veštačenje isplaćuju ustanovi, a ne licu koje je u ustanovi obavilo zadatak veštačenja, jer se u odnosu na sud kao učesnik u postupku pojavljuje samo ustanova. (Odluka Vrhovnog suda Vojvodine Gž. 346/81).

Pitanje izuzeća i isključenja veštaka regulisano je istim odrednicama kao i izuzeće sudije i sudije porotnika, s tim što se za veštaka može odrediti i lice koje je ranije bilo saslušano kao svedok (član 253. ZPP). Pri

ovome se mora imati u vidu da zakon reguliše da je zahtev za izuzeće ili isključenje veštaka po izvršenom veštačenju, ukoliko je osnovan, zakonom regulisano da se smatra kao da je dat pre nego što je izvršeno veštačenje, što za posledicu ima da se nalaz neće smatrati kao dokaz ukoliko je zahtev bio osnovan.

Sud će odrediti veštačenje rešenjem koje mora da sadrži ime prezime, zanimanje veštaka, predmet spora, tačno određen predmet veštačenja i mora se označiti u rešenju rok u kome će veštak nalaz dostaviti u obaveznoj pismenoj formi. Ali veštak mora uvek obrazložiti svoje mišljenje (član 256. ZPP-a). I članovi sudskog veća i stranke i njihovi punomoćnici imaju zakonsko pravo da neposredno postavljaju pitanja veštaku (član 303. stav 1. i 2. ZPP-a). Stoga i kad sud propusti da pozove veštaka da se izjasni o primedbama stranke na dati nalaz, stoji činjenica nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja zbog kojih će sudska odluka moći biti ukinuta. Ovakva zakonska regulativa ukazuje da ne stoje često izneti argumenti veštaka, da su sve što imaju da iznesu obrazložili u pismenom nalazu i mišljenju, te da svaki dolazak na zakazano ročište i odgovaranje na pitanja suda i stranaka, predstavlja novo davanje nalaza, za što bi im po njihovom mišljenju pripadala posebna naknada za izvršeno novo veštačenje. U takvom slučaju, veštak može zahtevati samo naknadu putnih troškova, troškova za prenoćište i ishranu i naknadu za izgubljenu zaradu, ukoliko ih je imao za prisustvovanje ročištu na koje je pozvan, a ove troškove nije iskazao u troškovniku koje je podneo uz pismeno dati nalaz (član 255. u vezi člana 249. stav 2. i 3. ZPP-a.).

Stranka može prigovoriti nalazu veštaka, ali u tom slučaju “dužna da stavi određene konkretne primedbe, nije dovoljno da prigovori samo uopšteno. Navod stranke da je iskaz veštaka nestručan je nedovoljan, jer se time ne dokazuje niti iznosi po čemu se smatra da je nalaz nestručan. Izjašnjenje o nalazu veštaka mora biti izričito, opredeljeno i u njemu tačno navedeno u čemu se sastoji nestručnost nalaza”. (Odluka Višeg privrednog suda Vojvodine Pž. 1281/74).

Ako je nalaz veštaka nejasan, nepotpun, protivrečan sâm sa sobom ili sa utvrđenim okolnostima, ili se pojavi osnovana sumnja u pravilnost datog mišljenja, sud će odrediti rok veštaku da otkloni nedostatke, ako se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim saslušanjem veštaka (član 258. stav 2. ZPP). Obnoviće se veštačenje sa drugim veštacima (član 259. stav 1. i 2. ZPP-a). Sud je ovlašćen da ukoliko utvrdi da veštak nije radio savesno ima ovlašćenja predviđena glavom XV Zakona o parničnom postupku koja se odnosi sa sankcionisanje nepoštovanja procesne discipline. Pri ovome se mora imati u vidu da se nalaz i mišljenje veštaka, koje je solidno i logično zasnovano na činjenicama o zdravstvenom stanju, ne može oboriti iskazima svedoka, već samo od strane drugih medicinskih veštaka. (Odluka Vrhovnog suda Srbije Rev. 3798/92).

Određivanje drugog veštaka, svakako ne predstavlja neki viši stepen veštačenja, već samo pribavljanje još jednog stručnog mišljenja, koje će sud ceniti kao jedan od izvedenih dokaza na osnovu kojih će doneti odluku o tužbenom zahtevu.

Veštaci imaju obavezu da svoj nalaz i mišljenje dostave u roku koji određuje sud u svakom konkretnom slučaju. Nepoštovanje ovih rokova vodi odugovlačenju postupka, zbog čega se gubi svrha postupka za obeštećenjem, a da se otkloni poremećaj psihičke ravnoteže prouzrokovane štetnim događajem.

Ulaskom u Savet Evrope i mogućnošću pristupa naših građana Evropskom sudu u Strazburu, posebno će doći do izražaja pravo građana na suđenje u razumnom roku. Praksa pokazuje da zbog određivanja više veštačenja, gde se ne poštuju određeni rokovi, veštaci se ne odazivaju uredno na pozive suda, suđenja često traju i više godina. Ovo će dovesti do obaveze naknade štete pojedincima zbog kršenja ljudskih prava predviđenih Konvencijom o ljudskim pravima, te posebno kršenja prava na poštovanje razumnog roka, predviđenog odredbom člana 6. Konvencije. U ovakvim situacijama, ako domaći sudovi propuste da iskoriste svoje ovlašćenja da se postupak vodi efikasno, doći će do nepoštovanja razumnog roka. Stoga mislim da će ovlašćenja suda o kažnjavanju, predviđena u članu 254. ZPP-a i odredbe iz glave XV, u budućnosti morati da se daleko više koriste od strane suda, što se može preduprediti poštovanjem propisanih rokova i procesnom disciplinom.

Iako Zakonom o obligacijama i u dosadašnjoj sudskoj praksi nije rešen problem naknade nematerijalne štete zbog kršenja prava na pravično suđenje i to posebno poštovanja razumnog roka, imajući u vidu međunarodne standarde, praksu Evropskog suda u Strazburu, i nacionalni sudovi mogu pravično odlučivati o o zahtevima za naknadu ovih vidova štete i to u zavisnosti od svakog konkretnog slučaja.

Vidovi nematerijalne štete

1. Fizički bolovi

Novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove biće dosuđena ako to opravdaju jačina bolova i njihovo trajanje. Ovo je stav i sudske prakse. “Određenom licu, koje je pretrpelo fizičke bolove, pripada pravo na naknadu ovog vida neimovinske štete, a njena visina zavisi od intenziteta i vremena trajanja tih bolova, što se utvrđuje veštačenjem”. (Odluka Vrhovnog suda Srbije Gž. 3046/73). “Veštak kao stručno lice, pomoći će sudu i u opredeljenju kada fizički bolovi prelaze u trajno umanjenje životne aktivnosti, kao drugi vid štete. I nelagodnosti u toku lečenja (na primer kraća nesvestica, hospitalizacija, vezanost za krevet, razne vrste imobilizacija i fikcacija, infuzija, transfuzija, injekcije, previjanje rana, odstranjivanje šavova, upotreba invalidskih kolica, bolovanje, posećivanje ambulante, fizioterapija itd.), koje trpi oštećeni razmatraju se u okviru naknade za fizičke bolove”2. Stoga je bitno da rešenje kojim se određuje zadatak veštačenja, pored naloga za izjašnjenje o okolnostima trajanja i intenziteta pretrpljenih bolova traži i izjašnjenje i dati nalaz o drugim bitnim okolnostima koje mogu da utiču na visinu naknade. Od kvalitetnog nalaza veštaka najviše zavisi da li će se u potpunosti utvrditi činjenično stanje za donošenje pravilne presude. Bitno je izjašnjenje veštaka da li je oštećeni usled nesvesnog stanja trpeo, ili nije trpeo bolove. Posebno je bitno da se veštak izjasni da li je upotrebljena količina analgetika tokom zbrinjavanja povređenog bila takva da je delimično ili u potpunosti otklonila bolove.

Veštaci pri davanju nalaza u različitim regijama intenzitet bolova odmeravaju prema skali 1 do 10, ili prema kategoriji bola: slabog, srednjeg, jakog i naročito jakog intenziteta. U situaciji kada nema opšteprihvaćenih kriterijuma za objektivno utvrđenje intenziteta i trajanje bolova, mišljenja sam da je prihvatljiviji opisni način vrednovanja intenziteta bola (bez posebne brojčane skale), posebno što se bol bazira na psihološkoj osnovi, često od više istovremenih povreda, koje izazivaju različit intenzitet bolova, koji se trebaju veštačiti jedinstveno. Poželjno je u takvim situacijama, s obzirom na kompleksnost osećanja bola, da veštačenje zajednički izvrše veštak neuropsihijatar i veštak traumatolog, pa bi prvi davao mišljenja o ličnosti oštećenog i vremenu nastajanja bola, njegovom kvalitetu, dok bi traumatolog dao mišljenje o kontinuitetu bola i delovanju analgetika.

2. Strah

Dok je bol prvenstveno telesni osećaj, strah je psihički osećaj, pa može biti posledica telesne povrede, ali i ne mora. Strah se može javiti nezavisno od psihičkog ili fizičkog bola.

“Pravična novčana naknada može se dosuditi za strah koji je bio intenzivan i dužeg trajanja. Ako je intenzivan strah kratko trajao, naknada se može dosuditi ako je u dužem vremenskom periodu narušena psihička ravnoteža oštećenog”. (Zaključak br. 23/86 sa već pomenutog savetovanja u Ljubljani). S obzirom na ovakvo shvatanje prakse, sud od veštaka treba da pribavi nalaz i mišljenje o trajanju i intenzitetu straha, ali i o svim drugim relevantnim okolnostima slučaja: uzroci straha, način ispoljavanja psihičke posledice (narušena psihička ravnoteža, psihičke traume, zabrinutost zbog mogućih posledica itd.). U sudskoj praksi napravljena je razlika između primarnog i sekundarnog straha, ali ova podela nije od praktičnog značaja, jer su obe vrste straha osnov za dosuđivanje naknade, a prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Pri tome se mora imati posebno u vidu da naknadu štete može ostvariti samo lice za strah zbog sopstvene ličnosti, ne i izazvan brigom za drugog, čak ni u slučaju da se radi o brizi za sopstveno dete.

Ova vrsta veštačenja, može se poveriti samo lekaru neuropsihijatru, po potrebi uz pomoć psihologa. Stoga nije prihvatljiva, česta praksa, da na primer ortoped veštači okolnost straha kao vida nematerijalne štete.

3. Duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti

“Umanjenje životne aktivnosti, kao poseban osnov za naknadu štete zbog duševnih bolova, obuhvata sva ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog koje je ostvario ili bi ih po redovnom toku stvari u budućnosti izvesno ostvarivao. Pod ograničenjem se podrazumeva i vršenje aktivnosti uz povećane napore ili pod posebnim uslovima”. (Zaključak br. 24/86 sa pomenutog savetovanja u Ljubljani).

Veštaci kod utvrđivanja umanjenja životne aktivnosti očigledno imaju bitnu ulogu, i na njima je da utvrde sve posledice zbog kojih se normalna aktivnost oštećenog ograničava ili će biti otežana. Zato nije dovoljno u nalazu i mišljenju utvrditi samo procenat umanjenja životne aktivnosti, jer će se visina štete odrediti u zavisnosti od prirode i trpljenja oštećenog, vezanih za ovaj vid štete.

Životno doba oštećenog različito utiče na visinu naknade pojedinih vrsta nematerijalne štete. (Zakljucak sa istog savetivanja u Ljubljani). Međutim, o ovoj činjenici posebno će voditi računa sud, prilikom odmeravanja visine naknade.

Veštaci u svom nalazu i mišljenju treba da se izjasne i o stepenu invalidnosti, što po pravilu čine u procentu koji se određuje po slobodnoj oceni. Ovo dovodi do nejednakog položaja oštećenih, pa bi trebalo utvrditi

što objektivnija merila da se praksa izjednači i da sud bude u stanju da na osnovu objektivnih pokazatelja i subjektivnih okolnosti dosudi oštećenom pravičnu naknadu. Zato će veštak da precizno opiše u čemu se sve sastoji umanjenje životne aktivnosti, koja su sve ograničenja koja trpi oštećeni (neophodnost ulaganja posebnih fizičkih napora, povećane potrebe, mogućnost bavljenja slobodnim aktivnostima, suženje izbora buduće profesije itd). Zatim da opiše koje životne aktivnosti oštećeni ne može ostvarivati, a koje može samo uz povećane napore, te da objasni jačinu i trajanje posledica - da li se radi o privremenim ili trajnim posledicama.

Prilikom davanja nalaza i mišljenja posebno se mora razlikovati umanjenje životne aktivnosti od umanjenja radne sposobnosti koje se ispoljava kao imovinska šteta, te se i visina umanjenja radne sposobnosti, utvrđuje na drugi način. Ne retko veliki procenat umanjenja radne sposobnosti ne predstavlja toliko visok procenat umanjenja životne aktivnosti (na primer kidanje ligamenta, kod profesionalne balerine).

U praksi, veštaci ponekad koriste važeće tablice osiguravajućih organizacija ili organizacija penzionog ili invalidskog osiguranja, što nije prihvatljivo. Dešava se da postoje i ovakvi sudski nalozi, što se takođe ne može prihvatiti, s obzirom na nepostojanje potrebnih kriterijuma za stvaranje ovakvih tablica.

Naročiti problem nastaje u slučaju pretrpljenih višestrukih telesnih povreda, kada sudovi ceneći nalaze više sudskih veštaka različitih struka i utvrđuju procenat umanjenja životne aktivnosti prostim sabiranjem. “Procenat umanjenja opšte životne aktivnosti kod višestrukih telesnih povreda ne može se utvrditi prostim mehaničkim sabiranjem i ne predstavlja jedino merilo relevantno za određivanje naknade neimovinske štete”. (Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 2449/97). Stoga će veštak koji utvrđuje umanjenje životne aktivnosti, ili više veštaka, uvek usaglasiti svoje nalaze i mišljenja, utvrđujući koliko je zbog višestrukih telesnih povreda došlo do ukupnog procenta umanjenja duševne aktivnosti, koji će biti poseban osnov za naknadu štete zbog pretrpljenih duševnih bolova za ovaj vid štete.

4. Naruženje

“Osnov za priznanje novčane naknade za naruženost nije samo u tome da li i u kojoj meri izmenjena spoljašnost oštećenog izaziva u okolini: gađenje, sažaljenje ili druge negativne reakcije, već se uzimaju u obzir i subjektivna merila o uticaju svih elemenata (izmenjena spoljašnost, obim, primetnost itd.) na psihičku ravnotežu oštećenog, odnosno na njegovo psihičko stanje u celini. Pri tome se subjektivne osobine oštećenog uzimaju u obzir u razumnoj meri”. (Zaključak br. 26/86 sa vec pomenutog savetovanja u Ljubljani).

Kod određivanja ovog vida štete, veštaci treba da se izjasne o stepenu naruženja oštećenog. Nažalost, i u pogledu ovoga stepenovanja ne postoje medicinski objektivizirana merila. Stoga je veoma bitno da veštaci daju sliku stanja pre i nakon nastanka štete, kao i opis i bitne karakteristike naruženosti. Izjasniće se i o uticaju na psihičko stanje oštećenog, trajanje naruženosti i mogućnosti njenog otklanjanja s obzirom na postojeće medicinske tretmane.

U sudskoj praksi uobičajeno je klasifikovanje naruženja u tri grupe:

- naruženje jakog stepena (unakaženost - naruženost),

- naruženje srednjeg stepena (nagrđenost),

- naruženje lakog stepena (kozmetički defekt).

Imajući u vidu da Zakon o obligacionim odnosima kao priznati vid naknade nematerijalne štete poznaje (kao zakonski termin) samo “naruženost”, a ne i druge izraze koji su i ovde navedeni i često se upotrebljavaju u nalazima i mišljenjima veštaka, kao što su unakaženost, nagrđenost i kozmetički defekt, to potom dovodi do upotrebe ovakvih termina i u sudskim odlukama. Ovo nije prihvatljivo i potrebno je da se nalaz, a naročito mišljenje sudskog veštaka terminološki uskladi sa zakonskom formulacijom ovoga vida štete - naruženja.

Zbog nedostatka kriterijuma, sve ovo može predstavljati samo jedan od elemenata za određivanje visine štete. Osnovno pitanje veštaku je da li oštećeni trpi duševne bolove zbog naruženosti, jer je samo ova vrsta bola stvarni osnov za dosuđenje štete.

Zaključak

Imajući u vidu specifičnost postupaka koji se vode radi dosuđenja naknade nematerijalne štete, činjenicu da su u takvim parnicama potrebna stručna znanja iz medicine, koja sud ne poseduje, to je očigledno da veštaci imaju ključnu ulogu u utvrđivanju bitnih činjenica koje određuju odmeravanje visine štete. Zato je veoma bitno da prilikom davanja nalaza i mišljenja, veštak što konkretnije odgovori na pitanja iz medicinske struke, a da bi se moglo odlučiti o osnovanosti i visini postavljenog tužbenog zahteva.

Da bi se dao validan nalaz potrebno je ostvariti saradnju suda i veštaka. Potrebno je što više ujednačiti kriterijume, što bi pomoglo da se ostvari svrha naknade pred sudom, satisfakcija oštećenog uz izbegavanje lukrativnih ciljeva koji su nespojivi sa prirodom i svrhom kojom ta naknada služi. Dobro obavljenim veštačenjem izbeći će se arbitrarnost sudije pri odlučivanju, jer će se utvrditi relevantne činjenice koje dovode do pravilnog odmeravanja novčane naknade nematerijalne štete