УВОД:

Власништво је трајно право па се оно није могло преносити на одређен рок ни под једним условом.Сви деривативни начини стицања власништва значе уједно за отуђиваоца губитак његовог права.Објективни разлог престанка власништва за сваког наступа потпуном пропашћу ствари,а код дјелимичне пропасти власништво се сужава на преостале дјелове.Код потпуне пропасти власништва и даље траје на остацима уништеног објекта.Субјективни разлози престанка власништва могу бити добровољни.Власништво престаје актом напуштања ствари.Против воље престаје ако власник изгуби способност да буде субјект права,нпр. смрћу.Као што повреда државине може бити извршена одузимањем ствари држаоцу и сметањем државине,тако и повреда својине може бити извршена одузимањем ствари власнику и сметањем својине,па тако постоје својинске тужбе за повраћај ствари и својинске тужбе против сметања ствари.Те тужбе се називају петиторне и разликујемо три такве тужбе:

1.РЕВИНДИКАЦИОНА ТУЖБА (ACTIO REI VINDICATIO)2.ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (ACTIO PUBLICIANA)3.ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАНЈА (ACTIO NEGATORIA)

Спорови који се покрећу петиторним тужбама називају се петиторним тужбама и у њима се расправљају питања правне својине,питања јачег правног основа државине,питање постојања права на основу којег се подузимају радње које тужилац квалификује као недозвољено стање.

1

РЕИВИНДИКАЦИОНА ТУЖБА (ACTIO REI VINDICATIO)

Реивиндикациона тужба је тужба коју подиже онај који себе сматра власником против онога код кога се његова ствар налази и који тврди да је он власник.Ако неко узме ствар на послугу и одбија да је врати али не тврди да је власник,власник неће покренути виндикациони захтјев него тужбу IN PERSONAM из уговора о закупу.Улога туженога је лакша од улоге тужиоца.Тужени је лице које је држалац ствари.Међутим допуштена су два изузетка:

1.ако се неко понаша као да је ствар код њега,ако се упусти у парницу (SI LITI SE OBTULIF).Изигравајући власника протеком времена омогућава трећем лицу да стекне својину.2.кад се недопуштено ослободи ствари(SI DOLO DESIIT POSSIDERE)

То се деси ако неко користи туђу ствар и од ње се ослободи чим чује да ће бити тужен.Власник мора да се распитује коме је продао ствар уз ризик да и нови држалац поступи на исти начин.У оба случаја тужени не може дати ствар али ће бити оптужен да плати вриједност исте.Својинску парницу је теже добити ако је предмет новац или нека друга ствар одређена по роду,што је један од разлога за увођење кондикација које спадају у личне а не у стварне тужбе.Као што је већ речено на почетку реивиндикациона тужба је тужба власника за повраћај ствари против туженог код кога се ствар налази.Власник који се позива на редовни одржај мора доказати да је кроз законом одређено вријеме имао закониту државину,док савјесност не мора доказати јер се предпоставља да је у законском року имао мирну државину,а не мора доказати ни законитост- не тражи се ,а ни савјесност-предпоставља се.Када се позива на деривативно стицање мора се доказати постојаност пуноважног основа (нпр.купопродајног уговора) и начин стицања,као и то да је претходник имао право својине које је и он стекао од власника све до онога који је стекао одржајем или неким другим оргинарним путем.Тешкоће доказивања да је претходник био власник учиниле су да се ово доказивање назива PROBATIO DIABOLICA (ђаволско доказивање).Међутим касније је било допуштено покренути власничку парницу и против дентора који је добио ствар од неког трећег не од самог

2

власника.Дентор је у таквим случајевима могао именовати онога у чије име ствар држи (NOMINATIO AUCTORIS) па би на тај начин терет парнице пребацио на њега.Тужилац треба да докаже да је постао власник( да је стекао право својине), а не мора доказати да је остао власник(јер тужени може доказивати да је власник једном већ стечено право изгубио).Значи овом се тужбом може захтјевати повраћај ствари од стране насљедника који још није ушао у посјед ствари.Реивиндиковати се могу само индивидуално одређене ствари.Што се не да разликовати оно се не може као своје ни тражити.,а оштећеном у том случају стоји на располагању тужба за накнаду штете,а ова тужба застаријева без обзира да ли је накнада у новцу или натури.Онај који ствар држи у туђе име (као чувар) може се од тужбе за својину тиме заштитити што ће именовати то лице у чије име држи ствар.То је тзв. именовање претходника (NOMINATIO AUCTORIS,LAUDATIO NOMINIS).Против реивиндикационе тужбе тужени може истицати приговоре,који по природи могу бити:1-перемпторни (њима се захтјев потпуно и трајно онемогућује) ;2-дилаторни (када се одлаже дејство захтјева).

Перемпторни приговори су:

1.да је тужени стекао својину послије тужиоца EXCEPTIO POSTERIORIS DOMINII;2.да је тужилац у своје име продао и предао туђу ствар али је касније постао власник те ствари;3.EXCEPTIO REI VENDITAE ET TRADITAE тј. приговор да је тужилац продао и предао ствар и ако тужени купац није постао власник(није извршен пренос тапије).

Дилаторни приговори су:

1.да тужени држи ствар по неком облигационом односу између њега и тужиоца (нпр. као најмопримац);2.да ствар држи као ималац неког стварног права на туђој ствари (нпр. као послодо-уживала).

Тужени који изгуби спор дужан је предати ствар тужиоцу,а у оном мјесту гдје се ствар налази власник је дужан да по ствар дође и да је однесе.Закон о основно својинско правним односима прави разлику

3

између савјесног и несавјесног држања.Савјестан држалац не одговара односно није дужан да плати накнаду за кориштење ствари,нити одговара за оштећење и пропаст ствари који су настали за вријеме савјесног држања.Несавјестан држалац предаје власнику плодове и надокнађује вриједност потрошених плодова које је пропустио да убере.Дужан је да надокнади штету ствари осим ако је штета настала код власника.Што се тиче туженикова противзахтјева за трошкове које је уложио на ствар разликују се три врсте трошкова:1-нужни2-корисни3-луксузни

Нужни трошкови су они који су неопходни за очување суштине ствари,које би преузео и сам власник (нпр. напукле водоводне цјеви,кров који прокишњава). Корисни трошкови су они којима се увећава вриједност ствари (нпр. увођење етажног гријања,трошкови исушивања мочварног земљишта). Луксузни трошкови су они који су учињени само ради задовољавања и уљепшавања (нпр.изградња тениског игралишта,постављање умјетничких статуа у згради) и које власник не би учинио да се ствар налазила код њега.Савјесни држалац има право да ствар задржи за себе IUS TOLLENDI све док му се не надокнади износ нужних и корисних трошкова које је имао.Нема право на луксузне трошкове.Несавјестан држалац има право само на накнаду нужних трошкова.а право на накнаду корисних трошкова само ако су корисни лично за власника,док право за накнаду луксузних трошкова нема.Савјестан држалац постаје несавјестан од тренутка када му је тужба достављена али власник може доказивати да је савјестан држалац постао несавјестан и прије тога.

4

ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА (АCTIO PUBLICIANA)

ACTIO PUBLICIANA је тужба за повраћај ствари коју подиже бивши узукапиони држалац против садашњег држаоца.Ова тужба вуче поријекло из римског права коју је крајем републике увео претор Публициус као средство за заститу држаоца ствари.Ова тужба је фиктивна(узима се да је узукапијент већ постао власник прије истека рока досјелости).Може се употријебити против свих трећих лица осим против правог власника.Нико на другога не може пренијети више права него сто га сам има-NEMO PLUS IURIS AD ALIUM TRANSFERRE POTEST QUAM IPSE HABERET.У спору који се покреће публицијанском тужбом,тужитељ се позива на свој посјед подобан за редован одржај,при чему мора доказати да му је посјед законит док се савјесност предпоставља.Савјесност треба да постоји за вријеме док је тужилац имао посјед.Тужилац ће добити спор ако је његов посјед подобан за редован одржај( савјестан и законит) и ако се заснива на теретном правном послу,а туженик ако је посјед подобан за редован одржај али се заснива на доброчином правном послу и обрнути.Ако су оба посједа подобна за редован одржај и ако се оба заснивају на теретном или доброчином правном послу,спор добија тужени јер се ствар налази код њега:IN PARI CAUSA MELIOR EST CONDITIO POSSIDENTIS.Ако је један посјед подобан за вандредан одржај а други није побиједиће она страна чији је посјед подобан за вандредан одржај,а ако су оба подобна побиједиће онај посјед који се заснива на теретном послу.А ако су и ти једнаки, примјењује се максима – IN PARI CAUSA MELIOR EST CONDITIO POSSIDENTIS.Ако су и један и други посјед несавјесни побјеђује страна чији посјед се заснива на теретном послу,а ако су и у овоме погледу исти ствар припада туженом.Поштени посједник (BONE FIDEI POSSESSOR)тј. онај који је неку ствар стекао путем ваљаног наслова (EX IUSTA CAUSA нпр.даровање) и у доброј мјери од невласника није се прије истека рока могао служити реивиндикациом.Ако прави власник затражи реивиндикациону ствар ос поштеног посједника,овај ће му морати ствар уступити те он нема одбране од правог власника,јер није ствар стекао од њега већ од трећег невласника.Бонитарни стеченик је у таквом случају имао заштиту у виду противприговора тзв.REI VINDITAE AC TRADITE.Према томе

5

поштени посједник ACTIO PUBLICIANA успијева само против слабијег посједника,а неће успјети против власника ни против другог поштеног посједника који се сматра јачим.Када је Јустинијаново право укинуло бонитарно власништво астало је ACTIO PUBLICIANA у примјени али само за поштеног посједника.

ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАЊА ( ACTIO NEGATORIA)

Oвом тужбом власник-држалац тражи заштиту против узнемиравања.Узнемиравање се може вршити на два начина:

1. предузимањем акта употребе тужиочеве ствари и аката утицаја на ствар којима се не онемогућава ни сужава употреба ствари од стране власника(нпр. ако се пролази кроз сусједово земљиште док власник спава)

2. предузимање аката којима се власнику онемогућава да своју ствар употребљава у ранијем обиму или му се употреба отежава(нпр. на њиви је истовремено смеће усљед чега неможе бити обрађена).

Узнемиравање може бити чисто фактичко а може се вршити на основу неке туженикове правне претензије : нпр. туженик тврди да има служност пролаза те да тужилац нетачно квалификује његово понашање као не дозвољено сметање.Узнемиравање треба да има трајни какактер,а то значи:- или да је тужениковим поступком засновано трајно

стање(нпр.истоварено смеће на тужиочеву парцелу);- или да се узнемиравање понавља(нпр.прелази се преко

тужиочевог земљишта);- или да се према приликама основано може очекивати да ће се

сметање поновити.Негаторна тужба штити власника од нечега што траје или се може поновити,а не од нечега што је било.Активно легитимисан је онај што узнемирава.Тужбом се захтјева:1- повраћај у пређашње стање2- обустава понашања којим се врши узнемиравање3- забрана даљег сметања

6

Ако послије усвајања тужбеног захтјева тужени понови узнемиравања суд ће му изрећи казну,а ако даље настави са сметањем изриче се новчана казна у повећаном износу.Да би успио са својим тужбеним захтјевом тужилац мора доказати да је држалац и да постоји узнемиравање, не мора доказати своје право својине.Власник је морао доказати своје право власништва и његову повреду,а није морао доказивати да противзакониково право не постоји.Тужба је затим утврђивала да туженом не припада право које себе својата.Право својине је најшира правна власт коју закон признаје на некој ствари па се ограничења не предпостављају већ морају бити доказана.

7

ЗАКЉУЧАК

8

ЛИТЕРАТУРА

1. Анте Ромац:“Римско право“,Загреб,1986.године2. Обрен Станковић-Миодраг Орулић:“Стварно право“,девето

издање,Београд,1996.године3. Обрад Станковић:“Римско право“,десето измјењено

издање,Београд,1998.године

9

САДРЖАЈ

УВОД.................................................................... ..1

РЕИВИНДИКАЦИОНА ТУЖБА.........................2

ПУБЛИЦИЈАНСКА ТУЖБА............................... 5

ТУЖБА ЗБОГ УЗНЕМИРАВАЊА.......................6

ЗАКЉУЧАК............................................................8

ЛИТЕРАТУРА........................................................9

10