VLAST i LJUDKA PRAVA I SLOBODE

8/14/2019 VLAST i LJUDKA PRAVA I SLOBODE

http://slidepdf.com/reader/full/vlast-i-ljudka-prava-i-slobode 1/34

UNIVERZITET MEGATREND BEOGRAD

FAKULTET ZA DR Ž AVNU UPRAVU I ADMINISTRACIJU

Tema: VLAST i LJUDSKA PRAVA I SLOBODE

Mentor Student

Prof. dr Darko Marinkovi ć Ljiljana Tati ć

FDUA 05/09

Beograd, 02.02.2010.

SEMINARSKI RAD

Dru š tveni konflikti i njihova regulacija



Ljiljana Tati ć VLAST I LJUDSKA PRAVA I SLOBODE

2DRU ŠTVENI KONFLIKTI I NJIHOVA REGULACIJA

Džordž Orvel (George Orwell), britanski socijalist, autor 1984 i Ž ivotinjske farme, dveju knjiga koje

se bave apsolutnom vla šću u rukama nekolicine je napisao:

„Partija nije zainteresovana da ovekove či svoju krv ve ć da ovekove či samu sebe. Nije va žno ko dr ži

vlast, jer uspostavljena hijerarhijska struktura ostaje uvek ista." 1

Sa ž etak: u ovom radu bavi ću se pitanjem: Koja vlast ima najmanji konflikt sa pojedincem kaočlanom zajednice, a omogu ćuje najve ći stepen ostvarivanja prava i slobode svih gradjana te

zajednice. Sagleda ću dva oblika dru štvenog uredjenja, kapitalisti čki i socijalistic čki. Poku šaću da

poka žem koje sve prepreke prete ostvarenju ljudskih prava i sloboda kroz jedan i drugi sistem. Na

kraju ću se osvrnuti na proces uspostavljanja Novog svetskog poretka kroz Globalizaciju koja

predstavlja sublimaciju dru š tvenih aktivnosti koje socijalizam kao neprihvatljiv inepo ž eljan dru š tveni poredak inkorporiraju u kapitalizam kao po ž eljan i dru š tvenoprihvatljiv poredak

KLJU Č NE RE ČI

Vlast, zakon, ljudska prava, kapitalizam, socijalizam, inflacija, monopol, globalizacija

1 Geri Allen: op.cit,str.20





SADR ŽAJ

1. UVOD---------------------------------------------------------------------------------------------------------- 4

2. DEFINICIJA PRAVA I PRIVILEGIJE------------------------------------------------------------------- 5

2.1 Frederik Bastiat (Frederic Bastiat)--------------------------------------------------------------- 6

3. SVRHA POSTOJANJA VLASTI-------------------------------------------------------------------------- 7

3.1 D žon Stjuart Mil (John Stuart Mill)-------------------------------------------------------------- 7

4. OBLICI VLASTI--------------------------------------------------------------------------------------------- 8

4.1 Diktatura demokratije--------------------------------------------------------------------------- 11

4.2 Stezanje klešta-------------------------------------------------------------------------------------12

5. KAPITALIZAM----------------------------------------------------------------------------------------------13

5.1 KAPITALNA DOBRA-------------------------------------------------------------------------- 14

6. SOCIJALIZAM--------------------------------------------------------------------------------------------- 16

6.1 IMA LI RAZIKE IZMEDJU SOCIJALIZMA I KOMUNIZMA------------------------- 17

7. KRITIKA SOCIJALIZMA HAJEK---------------------------------------------------------------------- 18

7.1 Kobna ideja konstruktivizma --------------------------------------------------------------------19

7.2 Kobna ideja mogu ćnosti centralne akumulacije znanja------------------------------------- 21

7.3 Kobna ideja socijalisti čkog ra čuna------------------------------------------------------------ 21

7.4 Kobna ideja totalitarizma----------------------------------------------------------------------- 238. FIKCIJA SOCIJALNE PRVDE-------------------------------------------------------------------------- 25

9. INSTRUMENTI ZLOUPOTREBE VLASTI----------------------------------------------------------- 27

9.1 MONOPOL--------------------------------------------------------------------------------------- 27

9.2 INFLACIJA--------------------------------------------------------------------------------------- 29

11. SITUACIJA GLOBALNO------------------------------------------------------------------------------ 31

11.1 NOVI SVETSKI POREDAK-------------------------------------------------------------------31

12. ZAKLJU ČAK O TEMI------------------------------------------------------------------------------------32

12.1 Gradjani Srbije------------------------------------------------------------------------------------3313. LITERATURA----------------------------------------------------------------------------------------------34





UVOD

U „Me đunarodnoj povelji o ljudskim pravima", koju su 1966. usvojile Ujedinjene nacije nalazi se

dobar primer filozofije da vlast garantuje ljudska prava svojim gra đanima. U jednom delu te

Povelje se ka že: „Dr žave potpisnice ove Povelje prihvataju da, u u živanju ovih prava koje dr žava

obezbe đuje u skladu sa potpisanom Poveljom, iste dr žave mogu da nametnu jedino ona ograni čenja

koja odre đuje zakon..." 2 Ovaj dokument koji je jednoglasno usvojen od strane svih prisutnih

članica, me đu kojima je bila i Jugoslavija, zaklju čuje da ljudska prava obezbe đuje vlast . U njemuse dalje ka že da ta prava mogu biti ograni čena zakonom; drugim re čima, ono što vlast garantuje

kontroli še telo te iste vlasti - vlada. Zna či, ono što vlast daje mo že biti i oduzeto. Pod ovakvim

uslovima, ljudska prava nisu sasvim sigurna. Vlasti ih mogu menjati, a sa promenama ta prava

mogu i da nestanu.

U ameri čkoj „Deklaraciji o nezavisnosti" pi še: „Mi smatramo o čiglednim istinama da su svi ljudi

stvoreni jednakima; da ih je njihov Tvorac obdario neotu đivim pravima..."

Ovde je druga čija teorija o izvoru ljudskih prava: ona su čoveku data od njegovog Tvorca. Ljudska

prava su neotu điva (odnosno, ne mogu se prenositi), što zna či da ih niko ne mo že oduzeti, osim

entiteta koji je ta prava i dao, u ovom slu čaju Tvorca.

Imamo, zna či, dve uporedne i kontradiktorne teorije o pravima čoveka: jednu, koja tvrdi da su ova

prava data od Tvorca i da ih samo On mo že oduzeti, i drugu, koja smatra da ljudska prava dolaze od

samoga čoveka i da, shodno tome, mogu biti ograni čena ili uklonjena od strane čoveka ili drugih

ljudi, „ako je tako odre đeno zakonom."

Stoga prirodno, čovek koji želi da za štiti svoja prava od onih koji ta prava žele da ograni če,stvara ustanovu koja ima mo ć da zaustavi one koji ta ljudska prava žele da ugroze. Ta

ustanova zove se vlast. Ali, davanje te mo ći vlastima, da bi se za štitila ljudska prava, takodje

2 „Me đ unarodna povelja o ljudskim pravima" (International Covenantes on Human Rights, United Nations, (1976), str. 3.





zna či i davanje mo ći onima koji bi tu mo ć mogli da zloupotrebe i uni šte ili ograni če prava

ljudi koji su vlast i stvorili. Pisci ameri čkog Ustava znali su da postoje ovakve te žnje kada su napisali „Povelju o pravima" (Bill

of Rights), tj. prvih deset amandmana na Ustav. Cilj ovih amandmana je bio da ograni či mo ć vlasti

u kr šenju prava gra đana ove nacije. Oci-osniva či su ova ograni čenja izrazili slede đm frazama: „Kongres ne mo že donositi bilo kakav zakon..." „Pravo gra đana... ne sme se kr šiti." . „Niko ne

može biti... li šen prava." „Optu ženi u živa pravo..." .„,

Primecujemo da ovo nisu ograni čenja ljudskih prava, ve ć ograni čenja delovanja vlasti. Ako su

prava data od Tvorca ovih prava, kakva prava daje vlast? Postaje veoma va žno razlu čiti prava od

privilegija, a to će se najbolje posti ći definisanjem ovih dvaju pojmova.

DEFINICIJA PRAVA I PRIVILEGIJE

Pravo je sloboda da se dela moralno, bez tra ženja dozvole. Privilegija je sloboda da se dela

moralno, ali jedino po što je "dobijena dozvola od nekog entiteta vlasti.

Primer:

Verovatno je najbolju ilustraciju zloupotrebe ljudskih prava predstavljala vlast u Nema čkoj, tokom

Drugog svetskog rata, oli čena u li čnosti njenog vo đe Adolfa Hitlera. Tada je odlu čeno da izvesni

ljudi nemaju pravo na život, pa su izdavani dekreti za istrebljivanje tih kojima je vlast oduzela sva

ljudska prava. Pravo na život, koje je svakoj osobi dao Tvorac, u Nema čkoj nije vi še bilo pravo ve ć

je postalo privilegija. Čovek je živeo uz dozvolu vlasti koja je imala mo ć da ograni či, čak i da ukine

ljudsko pravo na život.

Ljudska prava koja pojedinac želi da za štiti po prirodi su jednostavna i uklju čuju pravo naživot, slobodu i vlasni štvo. Ova tri prava su štinski čine jedno: pravo na život. Ona su u saglasju sa osnovnom ljudskom prirodom. Čovek 3 je stvoren gladan i on mora da

proizvodi hranu da bi se odr žao u životu. Ako nema prava da zadr ži ono što je proizveo (njegovo

vlasni štvo), čovek će umreti od gladi. Ne samo da čoveku mora biti dozvoljeno da zadr ži produktesvoga rada, ve ć on mora biti slobodan da proizvodi i ono što mu je potrebno za pre življavanje (to

pravo je znano pod imenom sloboda). Vlast ne mora da uzme život čoveku da bi ga ubila. Ona

jednostavno mo že da ukine čovekovo pravo na vlasni štvo ili slobodu da proizvodi vlasni štvo koje

3 (generi č ki termin „ č ovek" ozna č ava celokupno č oveč anstvo, kako mu š karce, tako i ž ene)





mu je potrebno da bi se odr žao u životu. Vlast koja čoveku ograni čava mogu ćnost da zadr ži ono što

je proizveo (njegovo vlasni štvo), ima istu sposobnost ubijanja kao i vlast koja život uzima

samovoljno ( što je bio slu čaj u Nema čkoj).

Slobodu ne mo ž emo imati ukoliko nismo spremni da je delimo s drugima.

Sloboda je definisana kao pravo koje podrazumeva odgovornost . Njena suprotnost je

razuzdanost i defini še se kao pravo bez odgovornosti. Druga re č za razuzdanost bila bi anarhija,

odnosno situacija u kojoj nema pravila, prava ili privilegija. Jaki uni štavaju slabe, mo ćni uni štavaju

nemo ćne. U životinjskom svetu, razuzdanost je definisana kao „zakon d žungle." Oni koji vole

slobodu moraju da shvate da i drugi imaju jednaka prava na svoju slobodu, i da će jedino

prihvatanjem ove činjenice biti potpuno slobodni. To zna či da svaki pojedinac mora da ograni či

svoju slobodu ako ona šteti drugome, ili niko ne će mo ći da bude slobodan i da u živa u pravima naživot, slobodu i vlasni štvo.

Frederik Bastiat (Frederic Bastiat) 4 je shvatio da je uzimanje vlasni štva jednom čoveku da bi se

njime koristio drugi, nepravilno, i to je nazvao plja čkom. Ukoliko to isto u čini vlast, koja ima mo ć

da svoju aktivnost ozakoni, ka že Bastiat, onda se ova vrsta kra đe zove zakonska ili legalna plja čka.

U njegovo doba, vlast je sebi uzimala za pravo da čini ono što pojedinci u toj zemlji nisu mogli:

oduzimala je imovinu od jednih da bi je dala drugima. U knjizi Zakon, koja se ubraja u klasi čna

dela, napisao je ovo: „Ali, kako se ova legalna plja čka mo že prepoznati? Sasvim jednostavno: pogledajte da li zakon

uzima od pojedinih osoba ono što je njihovo i daje osobama kojima to ne pripada. Pogledajte da li

zakon potpoma že jednog gra đanina na ra čun drugog, čineći ono što taj gra đanin sam ne bi mogao

da u čini jer bi po činio zlo čin. Odbacite zakon bez odlaganja. Ukoliko se takav zakon- koji je

pojedina čni slu čaj- odmah ne odbaci, ra širiće se, umno žiti i razvi će se u sistem." 5 Bastiat je

napomenuo da se legalna plja čka mo že manifestovati u dva oblika:

1. uzimanje imovine vlasniku od strane vlasti i davanje onome kome ta imovina ne pripada;

2. davanje privilegija jednoj grupi na ra čun druge.

Autor je oti šao i dalje, predvi đajući šta će se dogoditi pod ovakvim sistemom vlasti:

4ekonomist, dr ž avnik i pisac, stvarao je tokom godina Druge francuske revolucije iz 1848.

5Frederik Bastiat: Zakon (Frederic Bastiat The Law, IrvingtononHudson, New York: Foundation for Economic Education, Inc., 1979), str. 21.





„Sve dok se priznaje da zakon mo že biti obrnut od svoje prave namene, da mo že da ugrozi

imovinu umesto da je štiti, dotle će svako želeti da u čestvuje u dono šenju zakona, ili da bi se

za štitio od plja čke ili da bi ga zbog plja čke koristio." 6 Opštepoznata istina o legalnoj plja čki mo že se izraziti i ovako: Vlast ne mo že dati ni šta što prethodno nije uzela od nekog drugog.

SVRHA POSTOJANJA VLASTI

Va žno je ispitati da li vlast postoji da bi za štitila čoveka od sebe samoga ili ne . Ovim pitanjem

pozabavio se Džon Stjuart Mil 7(John Stuart Mill) :

Jedina svrha zbog koje se sila s pravom mo že upotrebiti protiv bilo kog člana civilizovanezajednice, protiv njegove volje, jeste da spre či da na škodi drugome. Njegovo sopstveno dobro- bilo

fizi čko, bilo moralno- nije dovoljno opravdanje. On se ne mo že prinuditi da ne što uradi ili da se od

nečega uzdr ži što bi ga u činilo sre ćnijim samo zato što bi to, prema mi šljenju drugih, bilo mudro iličak pravilno. Ovo su dobri razlozi da mu se prigovori ili da se zamoli, ali ne da se prinudi ili da se

na njega primeni kakvo zlo, u slu čaju da postupi druga čije. Da bi se sila opravdala, njegovo

pona šanje, od kojeg treba da bude odvra ćen, moralo bi da bude sra čunato na nano šenje zla

drugome" Dakle, vlast ne postoji da bi za štitila čoveka od sebe samoga. Ona ne postoji da bi

preraspore đ ivala bogatstvo od jedne grupe pojedinaca drugoj. Ona ne postoji da bi davala

privilegije jednoj grupi na u štrb druge i ona ne postoji da bi delovala u svakoj situaciji koju

ljudski um mo že da zamisli. Vlast, jednostavno, postoji da bi za štitila individualna prava naživot, slobodu i vlasni štvo. To je njena jedina funkcija. Endrju D žekson 8. je najbolje sumirao ovakvo mi šljenje: ne postoji neophodno zlo u vlasti. To zlo

postoji samo u zloupotrebi. Ukoliko vlast ograni či sebe na jednaku za štitu svih i, kao što to Nebesačine s ki šom, svoje usluge prospe jednako na visoke i niske, bogate i siroma šne, bi će to beskrajni

blagoslov. 9

6 Frederik Bastiat:Ibid., str. 18.

7 D ž on Stjuart Mil engl. John Stuart Mill;(1806-1873)je bio britanski filozof empirista, socijalni reformator i zagovara č britanskog utilitarizma

8Andrew Jackson sedmi predsednik SAD-a izabran 1828.g.

9Robert V. Remini: Endrju D ž ekson (Robert V. Remini: AndrewJacson, New York: Harper and Row, 1966), str. 152.





OBLICI VLASTI

Ako demokratski oblik vlasti (vladavina ve ćine) ne štiti prava manjine, postoji li oblik vlasti koji točini? Ako demokratije štite samo jake, ima li oblika vlasti koji štiti i jake i slabe? Postoje razli čiti

oblici vlasti, ali, su štinski, ima ih samo dva:

vladavina Boga- teokratija,

vladavina čoveka- u razli čitim oblicima.

Čovek nema uticaja na pitanje želi li Bog da stvori teokratski oblik vlasti. To je Bo ž ja volja. Alizato kada je u pitanju vladavina coveka razli čiti su oblici vladavine. Naj češći tipovi su:

Anarhija - kada niko ne vlada

diktatura ili monarhija - kada vlada jedan čovek

oligarhija - kada vlada nekolicina

demokratija -kada vlada ve ćina

Anarhija je oblik vlasti na prelazu izme đu dva druga oblika vlasti. Stvaraju je oni koji žele da uni šte

odre đeni oblik vlasti da bi ga zamenili nekim drugim. I nju mo žemo isklju čiti kao alternativu. Obi čno se smatra da je i monarhija, odnosno diktatura, u stvari, oligarhija, tj. vladavina uskog kruga

ljudi, vladaju će manjine. Svaka monarhija ima mali krug savetnika koji omogu ćavaju kralju ili

diktatoru da vlada, sve dok to čini na na čin koji zadovoljava oligarhiju. Pitanje je da li je ikada

postojala čista diktatura jednog čoveka, bilo gde u svetu, osim mo žda u nekim izolovanim

plemenima ili klanovima. Sličan je slu čaj sa demokratijom. I ovaj oblik vlasti je pod kontrolom

grupe ljudi sa vrha. Ljudi pod demokratskim re žimima pripremljeni su da veruju da oni sami zaista

učestvuju u dono šenju odluka koje vlasti čine, ali, u stvari, uvek postoji uski krug na vrhu koji u

ime celine donosi odluke. Zna či, jedini istinski oblik vladavine tokom istorije bila je oligarhija,vladavina male grupe ljudi. Da bi dobio dokaz za ove tvrdnje, čovek treba samo da pro čita

„Priru čnik za obuku armije Sjedinjenih Dr žava", iz 1928. godine, u kojem se demokratija defini še

ovako:

„Vladavina masa. Vlast proisti če iz masovnih okupljanja ili nekog oblika direktnog izvr šavanja.

Rezultira vladavinom gomile, a odnos prema svojini je komunisti čki- negira pravo na vlasni štvo. Odnos prema zakonu je da ga reguli še volja ve ćine, bez obzira na to da li je ona zasnovana na





promi šljanju ili vo đena stra šću, predrasudama i impulsima, bez obuzdavanja i obzira na posledice. Rezultira demagogijom, raspu šteno šću, nespokojstvom, nezadovoljstvom, anarhijom. Demokratija

je, prema ovoj definiciji, u stvari, kontrolisana od strane demagoga koji je opisan kao:

„Govornik koji te ži da od dru štvenog nezadovolj-stva na čini kapital i na taj na čin zadobije

politi čki uticaj." Dakle, demagoge obi čno zapo šljavaju oni koji podr žavaju oligarhijski oblik vladavine da bi stvorili

anarhiju ili dru štveno nezadovoljstvo, koje će oligarsi pretvoriti u istinsku oligarhiju. Demokratije

se pretvaraju u anarhije tamo gde ne vlada niko, jer da oligarsi žele da budu jedini koji kontroli šu

vlast. A anarhija se zavr šava diktaturom ili tiranijom kada oligarhija nametne potpunu kontrolu nad

ljudima. Definiciju demokratije iz 1928. kasnije su, naravno, u armijskim priru čnicima izmenili. Evo kako je glasila u „Vojni čkom vodi ču" iz 1952. godine:

„Po što su Sjedinjene Dr žave demokratska zemlja, ve ćina naroda odre đuje kako će na ša vlast bitiorganizovana i vo đena- a to uklju čuje i armiju, mornaricu i vazduhoplovne snage. Narod to čini

biraju ći svoje predstavnike, a ovi ljudi i žene onda sprovode u delo želje naroda." 10 Dakle, ako su

demokratije, u stvari, oligarhije u kojima su na vlasti manjine, postoji li neki oblik vlasti koji štiti

prava kako manjine tako i ve ćine? Postoji, i zove se republika. Defini še se ovako: Vladavina po zakonu: republika. U republi čkom obliku vlasti, snaga le ži u pisanom Ustavu, a mo ć vlasti je ograni čena tako da ljudi

za sebe zadr žavaju maksimum vlasti. Kao dodatak ograni čavanju mo ći vlasti, vodi se ra čuna i o

ograni čavanju vlasti samih pojedinaca da ne bi ugrozili prava kako ve ćine tako i manjine.

***

Kori šćenje demokratije je metod otimanja vlasni štva od manjine pod bilo kojim izgovorom koji će

manjina prihvatiti kao valjan. U pitanjima o kojima se odlu čuje ve ćinskim glasanjem, ono što

većina izglasa obavezuje sve. Ne postavlja se pitanje da li je to što ve ćina želi dobro ili lo še: ve ćina

vlada! Pitanje, me đutim, nikada ne treba da glasi ko je u pravu, ve ć šta je ispravno. Samo

zahvaljuju ći tome što je ve ćina izglasala da se ne što u čini, ne sledi nu žno da je to što treba u činiti i

ispravno.

U pravim demokratijama ne postoje manjinska prava: vlada ve ćina. Ukoliko vlast (u ime ve ćine)odlu či da obezbedi prava samo manjini, onda se ve ćina mora odre ći svojih prava. „Manjine ne

odre đuju šta je pravo a šta krivo. Pravo je pravo, makar svi glasali protiv toga,

10 Ovo je č udna definicija koja se nudi ameri č kim borcima: da demokratska politika upravlja oru ž anim snagama. Ljudi koji su regrutovani ne biraju svoje oficire niti donose odluke o tome kako će se voditi rat!





a krivo je krivo, makar svi, osim Boga, bili za to." 11

Pretpostavimo, dalje, da je ve ćina ozakonila svoje glasanje na taj na čin što je stvorila vladu, i da su

svi obavezni da po štuju odluke ve ćine. Mora se postaviti neizbe žno pitanje: gde je ve ćina dobila

ovo pravo? Ljudi mogu Vladi dati samo ona prava koja i sami poseduju. Ima li pojedinac pravo da

uzima od drugog? Imaju li dva pojedinca pravo da uzimaju od grupe drugih pojedinaca? Imaju li tri

pojedinca to pravo? Da li grupisanje pojedinaca koji deluju slo žno donosi to pravo? Mo že li grupa

ljudi da nazove sebe vla šću a onda toj vlasti dati pravo koje pojedina čno ne poseduje? Makar ta

grupa i bila ve ćina? Oni koji su stvorili ameri čku vlast verovali su da zaista postoji na čin da se ova

vitalna za štita postigne. U “Deklaraciji o nezavisnosti” su zapisali:

„Mi smatramo o čiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednaki; da ih je njihov Tvorac obdario

neotu đivim pravima; da se u njih ubrajaju život, sloboda i tra ženje sre će. Da bi osigurali ta prava,

ljudi me đu sobom ustanovljuju dr žave koje svoju pravednu vlast crpu iz saglasnosti onih kojima sevlada..."

Ovo zna či da ljudi jednako imaju pristup pravima na život, slobodu i vlasni štvo, bez obzira na

njihov dru štveni polo žaj, boju, nacionalnost, pol ili veru. To ne zna či da su ljudi jednaki po

sposobnostima, li čnim vrednostima i da svojina me đu njima treba jednako da se deli. Ovakav stav

bio je izuzetno va žan budu ći da su oci-osniva či do šli iz monarhije, koja je oblik vlasti u kojem

pojedinci, samo zbog njihovog polo žaja ili dru štvenog statusa, imaju ve ća prava od onih koji su

„obi čnog" porekla. Jo š jedna „o čigledna istina" u ovom paragrafu jeste proklamovanje neotu đivosti

ljudskih prava, što zna či da se drugi ljudi ili druge vlasti u njih ne mogu me šati. Oci-osniva či

Amerike poku šali su da odrede koja su to ljudska prava: pravo na „ život, slobodu i tra ženje sre će".

(Proklamovali su to ne kao jedina ljudska prava, ve ć su rekli, „izme đu ostalih".) I kona čno,

proklamovali su da je čovek stvorio vlast da bi za štitio svoja neotu điva prava.

11 Hauard E. Ker š ner: Bog, zlato, vlast (Howard E. Kershnen God, Gold and Goverment, Englewood Cliffs, N. J.: PrenticeHall, Inc.,), str. 45.





DIKTATURA DEMOKRATIJE

Republika, oblik rimske vlasti, „oprala je ruke" po što je prona šla da Isus nije kriv ni po jednojoptu ž bi, i predala Ga u ruke „demokratiji" koja Ga je kasnije razapela.

Lako je uvideti kako demokratija mo že da se preokrene u anarhiju kada pojedini uzurpatori žele

njome da manipuli šu. Ukorenjene teze o ve ćini mogu se preokrenuti tako da nanesu nepravdu

nekom pojedincu ili grupi pojedinaca. Ovo, zatim, postaje izgovor uzurpatorima da prigrabe totalnu

vlast, a sve pod plastom „pobolj šanja situacije". Aleksander Hemilton (Alexander Hamilton) bio je

svestan ove te žnje demokratskih oblika vlasti da uni šte (pocepaju) same sebe, pa je napisao: „Mi

sada obrazujemo republikansku vlast. Istinska sloboda ne leži u ekstremima demokracije ve

ću

skromnoj vlasti. Ako previ še inkliniramo demokraciji, brzo ćemo zavr šiti u monarhiji (ili nekom

drugom obliku diktature)."

I drugi su osetili potrebu da skrenu pa žnju na opasnosti demokratskog oblika vlasti. D žejms

Medison je napisao: ,,U svim slu čajevima u kojem je ve ćina ujedinjenja zajedni čkim interesom ili

stra šću, prava manjine su u opasnosti." 12

Džon Adams 13 je rekao: „Nesputane strasti proizvode iste posledice, kod kralja, plemstva ili kod

gomile. Iskustvo celokupnog čove čanstva je pokazalo da sklonost ka neobuzdanoj primeni mo ćiuvek preovlada. Stoga je neophodno odbraniti pojedinca od ve ćine (u demokratiji) kao i od kralja u

monarhiji." 14

U demokratiji mo ć daje pravo. U republici pravo daje mo ć. U demokratiji zakon ograni čava ljude.

U republici zakon ograni čava vlast.

12 „The Freeman" (October 1981), str. 621. 13 John Adams; 30. oktobar 1735, - 4. jul 1826.), je ameri č ki politi č ar i dr ž avnik, predstavnik pokreta za nezavisnost. Adams, koji se u Bostonuistakao kao jedan od najuglednijih pravnika, je 1774. postao č lanom Kontinentalnog kongresa. Dve godine kasnije bio je jedan od potpisnika iključ nih autora Ameri č ke deklaracije o nezavisnosti. U č estvovao u potpisivanju Pariskog mira (1783). Bio je prvi ameri č ki ambasador u Londonu u

periodu od 1785. do 1788. godine. Kada je D ž ord ž Va š ington izabran za prvog ameri č kog predsednik 1789, D ž on Adams je postao njegov potpredsednik . Kao č lan Federalisti č ke partije 1796. godine kandiduje se za predsedni č ke izbore, i pobe đ uje svog protivkandidata Tomasa D ž efersona i tako postaje drugi predsednik Sjedinjenih Ameri č kih Dr ž ava. Na po č etku svoje politi č ke karijere bio je borac za ravnopravnost, ali je posle toga postao pobornik uvo đ enja vladavine bogate bur ž uazije i naslednik plemstva. Autor dela "Odbrana ustava Sjedinjenih Ameri č kih Dr ž ava". Njegov sin D ž on Kvinsi Adams bio je š esti predsednik SAD 1825. godine.14 ibid





U republici zakon ograni čava vlast. Džordž Va šington 15 je, napu štaju ći mesto predsednika, u

opro štajnom obra ćanju narodu Amerike, govorio i o dopunjavanju Ustava: „Ukoliko je, po

mišljenju naroda, preraspodela ili modifikacija vlasti pogre šna u ponekom delu, neka se popravi

amandmanima na na čin koji Ustav to propisuje. Ali, neka ne bude promene uzurpacijom, jer, mada

ona u nekoj instanci mo že biti instrument dobra, obi čno je oru ž je kojim se uni štavaju slobodne

vlasti". U to vreme, britanski profesor Aleksander Frejzer Tejlor (Alexander Fraser Taylor) je

napisao: „Demokratija ne mo že da postoji kao stalni oblik vlasti. Ona mo že da postoji samo dotle

dok glasa či ne otkriju da za sebe mogu da izglasaju bogate darove iz dr žavne kase. Od tog trenutka

pa dalje, ve ćina uvek glasa za kandidata koji obe ćava najve će zahvatanje iz dr žavne blagajne, što

rezultira kolapsom demokratije, zbog labave fiskalne politike, a posle nje obavezno sledi diktatura."

Ovde je nagla šena procedura prema kojoj se demokratski, pa čak i republikanski, oblici vlastimogu preokrenuti u diktature.

“STEZANJE KLJE Š TA”

Ovu tehniku preobra žaja demokratije u diktaturu izneo je, godine 1957, član Sekretarijata

komunisti čke partije Čehoslova čke Jan Kozak (Jan Kozak) , u knjizi: Kako je parlament

preuzeo revolucionarnu ulogu u prelasku na socijalizam i u č e šće narodnih masa. Ameri čka verzija

njegove knjige nosi naslov: Bez ispaljenog metka; komunisti č ka strategija podrivanja predstavni č ke

vlasti. Kozak je opisao takozvano „stezanje kle šta", metod po kojem zaverenici mogu da koriste

parlament- „pritisak odozgo" i gomilu, „pritisak odozdo"- da bi demokratiju pretvorili u diktaturu.

Kozak ovako obja šnjava strategiju: „Prethodni uslov za izvo đenje fundamentalnih dru štvenih

promena i omogu ćavanje upotrebe parlamenta u svrhu transformacije kapitalisti čkog dru štva u

socijalisti čko je: a) izboriti se za čvrstu parlamentarnu ve ćinu koja će osigurati i razviti sna žan 'pritisak odozgo', i

b) postarati se da ova čvrsta parlamentarna ve ćina ima upori šte u revolucionarnoj aktivnosti širokih

radni čkih masa koje vr še 'pritisak odozdo'." 16 Ovo što je izneo Kozak predstavlja plan preuzimanja

vlasti u pet koraka .Prvi korak sastoji se od infiltriranja zaverenika u vlast („pritisak odozgo"). Drugi korak je stvaranje

istinske ili tobo žnje nevolje, obi čno putem delovanja same vlasti ili neke situacije u kojoj je vlast

15 George Washington), (1732-1799.), ameri č ki revolucionarni vrhovni komandant (1775-1783) i prvi predsednik SAD (1789-1797) 16 Jan Kozak: Bez ispaljenog metka (Jan Kozak: And Not A Shot is Fired, New Canaan, Connecticut: The Long House Inc., 1957), str. 16.





trebalo da dejstvuje, a nije. Tre ći korak je da gomila koju je okupio pravi ili tobo žnji problem,

stvoren od strane vlasti ili zaverenika, zahteva da se problem resi akcijom Vlade („pritisak

odozdo"). Četvrti korak je popravljanje stvarne ili tobo žnje situacije od strane zaverenika u vlasti

podno šenjem nekih ugnjeta čkih zakona. Peti korak je ponavljanje poslednja tri.

Zakoni koje vlast donosi ne re šavaju problem i gomila zahteva nove i nove zakone sve dok vlast

prirodno ne postane totalitarna, jer poseduje svu mo ć. A potpuna mo ć je i bila cilj onih koji su

problem izazvali. Plan je, kako je u svojoj knjizi Svetska revolucija napisala Nesta Vebster 17,

„sistematski poku šaj izazivanja nevolja s namerom da se one iskoriste. Ovu tehniku koristio je, uz neznatne izmene, Adolf Hitler koji je članove svoje partije slao na ulice

(„pritisak odozdo") da izazivaju teror, za koji je kasnije optu živao Vladu („pritisak odozgo").

Nema čki narod, kojem je Hitler rekao da re žim na vlasti- koji je čak donosio i represivne zakone-

ne mo že da zaustavi teror, poslu šao je tog istog čoveka koji je nudio spas: Adolfa Hitlera. On je bio

u poziciji da prekine teror. Jer, on je i bio taj koji ga je prouzrokovao! Obe ćao je da će mu stati na put kada dobije vlast u svoje ruke.

Narod je poverovao Hitleru i izabrao ga za kancelara. Kada se dokopao polo žaja, opozva o je svoje

juri šnike i teror je prestao, upravo kao što je i obe ćao. Hitler je postao heroj: u činio je ono što je

rekao.

KAPITALIZAM

Dva su osnovna ekonomska termina:

-potro šna roba: koja se nabavlja da bi se tro šila (hrana, pi će, itd),

-kapitalna dobra 18

Kapitalizam je svaki sistem koji koristi kapitalna dobra za dobijanje ili proizvodnju potro šne robe. Ljudski rad je klju čni sadr žaj svake kapitalisti čke ekonomije. Bez ljudskog rada potro šna roba ne bi

bila proizvedena. Osnovno kapitalisti čko dru štvo je ono, u kojem sve stvari postaju kapitalna dobra,

uklju čujući i individualni rad svih pojedina čnih radnika koji pripadaju dru štvu. Pojedinac i sam

17 Nesta Vebster, 1876 – 1960 pisac, istoricar, okultist i autor konspirativne teorije o iluminatima18 U marksisti č koj terminologiji a nekad i kod nas, bio je odoma ćen izraz „proizvodne snage"





postaje osnovno kapitalno dobro, jer bez njegovog rada ne bi bila proizvedena potro šna roba. Za

neke, na žalost, logi čno proizlazi da dru štvo ima pravo da osigura da se taj rad obavlja u cilju

proizvodnje, čak i ukoliko pojedini članovi dru štva ne žele da bilo šta proizvode. Po što je svakom

društvu da bi pre živelo potrebna potro šna roba, sledi da mu je produktivni rad svih njegovihčlanova neophodan, ili će propasti. Postoje samo dva na čina pomo ću kojih se ova roba mo že

proizvesti: ili kori šćenjem prinude protiv onih koji proizvode ili putem stvaranja ekonomske sredine

u kojoj je pojedinac ohrabren da proizvodi maksimalnu koli činu potro šne robe. Sva kapitalisti čka

društva brzo su otkrila da svako kapitalno dobro ima tendenciju da se, vremenom, i zbog kori šćenja

pokvari, i da tako izgubi svoju upotrebnu vrednost

KAPITALNA DOBRA

EKONOMSKI SISTEM VLASNIK KONTROLOR Slobodno preduzetni štvo Privatni vlasnici Privatni vlasnici

Komunizam Dr žava Dr žava

Kontrola nad faktorima proizvodnje jednako je va žna kao i vlasni štvo. Ko je vlasnik automobila,

bezna čajno je ako ga vozi (kontroli še) neko drugi.

U prethodnu definiciju nije uklju čen jedan ekonomski sistem: sistem u kojem privatnici poseduju

faktore proizvodnje, ali ih dr žava kontroli še. Taj sistem zove se fa šizam. Mo že se dodati prethodnoj

tabeli:

EKONOMSKI SISTEM VLASNIK KONTROLOR

Slobodno preduzetni štvo Privatni vlasnici Privatni vlasnici

Fašizam Privatni vlasnici Dr žava

Socijalizam (komunizam) Dr žava Dr žava

Oni koji se zala žu da kapitalna dobra treba da budu u vlasni štvu i pod kontrolom dr žave često

opravdavaju svoj stav izjavama da to čine u ime siroma šnih, radnika, starih ili neke druge manjineza koju se smatra da se njen glas ne mo že čuti u dru štvu, i koja ne mo že biti u poziciji da poseduje

bilo kakvo kapitalno dobro. Me đutim, oni koji gube iz vida čovekovo od Boga dato pravo na

posedovanje privatne svojine, propu štaju da vide i vezu izme đu prava na privatnu svojinu i prava na

sopstveni život. Socijalisti/komunisti su ti koji podr žavaju pravo dr žave na to da poseduje sva

kapitalna dobra . A uz to, oni podr žavaju i pravo dr žave na to da deli imovinu izme đu onih koji

imaju razli čite koli čine dobra. Kada ovaj proces jednom zapo čne, dr žava mora da odlu či ko će





primiti dru štveni vi šak. Iz toga logi čno proizlazi da dr žava ima pravo da ograni čava živote onih za

koje ne smatra da su vredni dobijanja dela tog vi ška.Čovek koji se mnogo zalagao da se ovaj detalj istakne bio je D žordž Bernard Šo19 Gospodin Šo je

napisao knjigu pod naslovom “Vodi č u socijalizam za inteligentnu ženu”, u kojoj se detaljno

pozabavio ovim problemom. ”Jasno sam rekao da socijalizam zna či jednakost prihoda ili ni šta. U

socijalizmu vam ne će biti dozvoljeno da budete siroma šni. Na silu ce vas hraniti, obla čiti, dati vam

krov nad glavom, u čiti i zapo šljavati, hteli vi to ili ne. Ukoliko se otkrije da imate karakter i osobine

vredne svih ovih muka, mo žete na fini na čin biti uklonjeni. Ali sve dok vam je dozvoljeno da živite,

morate da živite dobro." 20 U socijalisti čkom poretku pojedinac ne treba da bude slobodan i

poredak nije ni napravljen da bi on bio slobodan. Karl Kaucki 21 je napisao: „Socijalisti čka

proizvodnja nije kompatibilna sa oslobo đenjem rada, to jest sa slobodom radnika da radi kada ili

kako želi. U socijalisti čkom dru štvu sve proizvodne snage bi će u rukama dr žave i ona će biti jedini

poslodavac; izbora ne će biti." 22 Dokaz da ovaj argument Kauckog mo že postati zvani čna politikavlasti nalazimo u (nacional) socijalisti čkoj Nema čkoj, pred sam Drugi svetski rat: „Ni jedan

nema čki radnik nije mogao da promeni posao bez odobrenja, dok je zbog neopravdanog odsustva s

posla mogao da zavr ši i u zatvoru." 23 Očigledno, ovaj tip vlasti nije popularan medu radni čkom

klasom, koju, navodno, ekonomska filosofija socijalizma treba da usre ći. Zna či, potrebno je

obmanuti radnika i naterati ga da podr ži teoriju koja je potpuno razli čita od socijalizma koji će

radnik iskusiti onda kad socijalisti do đu na vlast. Problem je samo kako prikriti istinu od radnika.

Norman Tomas (Norman Thomas), vode ći ameri čki socijalista i predsedni čki kandidat

Socijalisti čke partije nekih dvadesetak godina (sve do svoje smrti), izjavio je slede će: „Narod u

Americi nikada ne će svesno usvojiti socijalizam, ali pod firmom liberalizma, usvaja će svaki

fragment socijalisti čkog programa, sve dok jednog dana Amerika ne postane socijalisti čka zemlja.

A narod ne će ni znati kako se to dogodilo." 24

19 (George Bernard Shaw) 19 , (Dublin, 1856 - 1950) bio je englesko-irski dramati č ar, pisac i vode ći socijalista svoga doba.20 D ž ord ž Bernard Š o: Vodi č u socijalizam za inteligentnu ž enu (George Bernard Shaw: Inteligent Woman's Guide to Socialism), str. 470.21 (Karl Kautski), jedan od vode ćih teoreti č ara socijalizma22 7 Stefan Posoni: Uvod u komunisti č ki manifest (Stefan Possony: introduction to the Communist Manifesto, Belmont Massachussets: AmericanOpinion, 1974), str. XXXII—XXXIII.23 8 S. V. Gijeband: Socijalna politika nacisti č ke Nema č ke (C. W. Guilleband: The Social Policy of NaziGermany, London: Cambridge UniersityPress, 1941)24 9 Dva sveta, str. 152.





SOCIJALIZAM

Ernst Bloh 25: "Čovek jeste ono što nije, a nije ono što jeste" 26

Ima li razlike izmeđ

u socijalizma i komunizma?

Odsustvo su štinskih razlika obja šnjeno je ovako:

„Ne postoji ekonomska razlika izme đu socijalizma i komunizma. Oba termina... ozna čavaju isti

sistem... dru štvenu kontrolu nad sredstvima proizvodnje, koja je razli čita od privatne kontrole. Ova

dva termina, komunizam i socijalizam, sinonimi su."

Ovakav stav je potvrdio niko drugi do pokojni komunisti čki lu čono ša, mar šal Tito, jugoslovenski

diktator, koji je rekao: „Komunizam je, jednostavno, stanje kapitalizma u kojem dr žava ima

apsolutno vlasništvo nad svime, uklju

čuju

ći tu i sav ljudski rad."

27 Tito je potvrdio da je sve,

čak i

ljudski rad, kapitalno dobro pod komunizmom. Mo žda je jedina razlika izme đu ova dva sistema u

slede ćem: komunisti spremno priznaju da je i sam čovek kapitalno dobro, dok socijalisti to skrivaju.

Ali u oba sistema pojedinac i sve ono što on proizvede pripadaju dr žavi.

25 Ernst Bloch nemacki filozof ssocijalista ro đ en 8. jula 188526 „Ernst Bloh smatra da je nada bitna struktura ljudskog bi ća: ,Nada taj afekt i šč ekivanja, nasuprot teskobi i strahu, zato je najljudskija od svihdu š evnih uzbu đ enja i svojstvena je samo č oveku, te se u isti mah odnosi i na naj š ire i najsvetlije horizonte. Jasno je da Bloh ontologizuje nadu kao

psiholo š ku kategoriju, i dodaje: Ko se nenadanome ne nada ne će ga ni na ći. ,Nada“ je izraz ,utopijskog mi š ljenja i okrenuta je budu ćnosti, ne pro š losti. Prava nada kao i „konkretna utopija“ podrazumeva č oveka „uspravnog hoda“ onoga koji ima i „Ja“ i „Mi“. Prema tome, iako je Blohautor izjave po kojoj "da bi plesao, č ovek mora prvo jesti" on svoju filozofsku antropologiju dosledno fundira na utopiji i nadi. O tome svedo č injegova paradoklasna biser – misao: „ Č ovek jeste ono š to nije, a nije ono š to jeste.“ 27 14 Mar š al Josip Broz (Tito), navedeno u „Review of the News" (Marshall Josip Broz /Tito/ quoted in the „Review of the News", December1,1971), str. 57.





Mnogi komunisti su ovaj stav izneli potpuno jasno u svojim delima. Karl Marks 28, jednom je

napisao: „Od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama."29

Ova osnovna dogma komunizma bila je princip u sovjetskom Ustavu, pa se tako u njemu ka že:

„Član 12: U SSSR rad je du žnost i pitanje časti za svakog telesno sposobnog gra đanina, u

saglasnosti sa principom: 'Ko ne radi, ne će ni da jede'. U Sovjetskom Savezu na snazi je

socijalisti čki princip: 'Od svakoga prema sposobnostima, svakome prema radu'." 30 Interesantno je

da je poslednja re č u Marksovom diktatu izmenjena, pa umesto „potreba" stoji „rad". Prime ćuje se

da „onaj ko ne radi ne treba da jede". Kako ovakav sistem obezbe đuje one koji nisu sposobni za

rad? Na ovo pitanje odgovorili su drugi, od kojih je jedan tvrdio da takvi pojedinci „mogu na fini

način biti uklonjeni". Neki su predlagali samoubistvo kao re šenje (kada postanu „li šnjeci"). Drugim

rečima, uspostavljanje principa po kojem se kapitalno dobro, kada postane nesposobno da

proizvodi, elimini še, čak i ako je to kapitalno dobro ljudsko bi će.

Ponekad se u raspravu o raspodeli prihoda ume šaju i članovi klera. Evo izjave pape Pavla VI, koji

je na Uskrs 1967. rekao slede će: „Ali u dana šnje vreme ni jedna zemlja ne mo že da svoja bogatstva zadr ži samo za sebe. Sada bi

trebalo da bude normalno da razvijene nacije poma žu nerazvijenima, nekim dogovorenim

procentom vi ška svog prihoda."31 Ovde i Papa govori u skladu sa principom „Od svake nacije

prema njenim mogu ćnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama." Srećom po one koji vole slobodu, povremeno se javljaju re čiti govornici koji di žu glas i

suprotstavljaju se me šanju vlasti u svaki aspekt ljudskog života, a njihove re ći su britke i poga đaju

cilj.

Tomas D žeferson 32 je rekao: Njegove re ći su slede će: „Najbolja je ona vlast koja najmanje

upravlja."

Fordova Fondacija koja je 1969. objavila deli ć svojih razmi šljanja pod naslovom „Planiranje i

participacija", ka že drugacije: „Svet je isuvi še kompleksan da bi se umanjile mo ći vlasti. Uloga

28 Karl Heinrich Marx bio je uticajan nema č ki filozof, politicki ekonomista, revolucionar, organizator "Me đ unarodnog udruzenja radnika".,takozvani „otac modernog komunizma" 29 Karl Marks, „Socijalisti č ki program", navedeno u Kontradikciji komunizma (Kad Marx „The Socialist Program", quoted in Contradictions of Communism, 88.th Congres 2nd session, 1964), str. 15. 30 Karl Marks: Kontradikcije komunizma, str. 16. 31 Papa Pavle VI: Ovo je progres (Pope Paul VI: This is Progres, Chicago: Claretian Publications, 1974), str. 37. 32 Thomas Jefferson; 1743-1826, veliki zagovornik slobode, Bio je izvanredan u pisanoj re č i, ali slab govornik. U 33. godini je napisao Deklaracijuo nezavisnosti, a kasnije i Zakon o religijskim slobodama, koji je stupio na snagu 1786. D ž eferson je nasledio Bendzamina Frenklinana mestuministra u Francuskoj 1785. Bio je drzavni sekretar u vreme predsednika Dzordz Vasingtona. Godine 1793. D ž eferson podnosi ostavku. D ž eferson je

podr ž avao republikance zala ž ući se za ve ća prava dr ž ava, a manja federalna ovla šćenja. Godine 1800. je postao predsednik SAD.





vlasti se, ako ni šta drugo, mora bar oja čati..." 33 Imamo, dakle, one koji žele da pro šire kontrolu

vlasti na sve domene ljudskih aktivnosti, i one koji žele da tu kontrolu umanje.

KRITIKA SOCIJALIZMA (Fridriha fon Hajeka) 34

(Kroz pregled i istra živanje osnovanosti kritike osnovnih shvatanja socijalizma, i centralno-planske ekonomije,

izlo ženih u delima austrijskog ekonomiste i teoreti čara Fridriha fon Hajeka)

U Srbiji se uglavnom smatra da je rasprava o socijalizmu deplasirana ili okon čana. Ipak, oni

koji to smatraju ne uvi đaju da se neke gre ške socijalizma ponavljaju u aktuelnim teorijama

socijalnih dr žava, na primer, kao i u praksi mnogih savremenih politi čkih partija ali da seneki principi socijalizma koriste od strana drzava u borbi protiv ove ekonomske krize koja

potresa ceo svet .

Pod socijalizmom se misli na ‚‚zbirni pojam za ideje i politi čke struje koje su, pre svega, po čev od

19. veka, nastojale da ostvare socijalnu jednakost i pravdu tako što će suzbiti izrabljivanje ljudi. U

ovu svrhu iznosi se zahtev da se privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju pravno ili fakti čki

pretvori u zajedni čku ili narodnu svojinu“. 35 Danas ovaj pojam živi zahvaljuju ći strogim

regulacijama tr žišta od strane dr žave, jake dr žave, koja intervencijama u ime socijalne pravde vr ši

preraspodelu dohodaka, kr šeći time individualne slobode gra đana i utiru ći put socijalizmu na novim

osnovama.

Osnovna Hajekova teza je da su premise socijalizma, (pored op širne argumentacije o tome kako

teže onome što je najbolje za dru štvo), ipak štetne za ogromnu ve ćinu pojedinaca u dru štvu (mo ždačak i antisocijalne). Polaze ći od pretpostavke da je odlika dru štva (individualna) sloboda i

spontanost, zaklju čuje da je svaki pokret (ideologija ili politi čki program) koji te ži da takvu celinu

pojmi kao ne što što mo že iz temelja biti rekonstruisano prema aktuelnom planu ljudskog razuma,

osu đen na propast.

Analizom ideje socijalne pravde, Hajek zaklju čuje da je zbog nedovoljno odre đenog zna čenja ovog

pojma, pod njim često zami šljan po željan ideal, dok poku šaji njegovog ostvarivanja vode poni štenjuvladavine prava, kao i ve ćoj ekonomskoj neefikasnosti.

33 30 Citirano u „The Review of the News" (May 13,1981), str. 71. 34 Fridrih Avgust fon Hajek (nem. Friedrich August von Hayek, 1899-1992), austrijski liberalni ekonomista i politički filozof. PredaLondonskoj školi ekonomije i na univerzitetima Čikaga, Frajburga i Salcburga. Dobio je Nobelovu nagradu za ekonomiju 1974. god35 Rolf Hase, Herman Š najder, Klaus Vajgelt, Leksikon socijalne tr ž i š ne privrede, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2005, str. 380





Kobna ideja konstruktivizma Ideja dru štvenih planera, koju Hajek vidi kao kobnu po ljudsku

civilizaciju, ra đa se sa tvrdnjama mislilaca, po čev od XVII veka, da je ljudski razum u stanju da

preoblikuje svet oko sebe prema svojim željama i vlastitom planu da razum mo že izmeniti tok

evolucije i odrediti njen budu ći pravac; da tradicija jeste predmet kriti čkog promi šljanja, i treba je

odbaciti kao nerazumnu ukoliko se ne mo že: nau čno dokazati njena ispravnost, potpuno shvatiti ona

sama, njena svrha i svi njeni efekti. Pored toga što ne zadovoljava ove kriterijume, čitava tradicija

se tretira i kao teret, izvor dru štvenih nepravdi, i osnova otu đenja. Hajek prepoznaje sli čnost

konstruktivisti čkog racionalizma i socijalisti čkog mi šljenja, isti čući da je cilj socijalizma i

ekonomskog planiranja zapravo ‚‚ni šta manje nego da potpuno iznova planira na š moral, zakon i

jezik i, na toj osnovi, smrvi stari poredak i navodno nepravedne uslove koji spre čavaju instituciju

razuma i ispunjenje istinske slobode i pravde.“ 36

Kobna ideja mogu ć nosti centralne akumulacije znanja Po Hajeku, najva žnija gre škasocijalizma jeste ta što je u sukobu sa činjenicama o tome kako se znanje o ukupnim raspolo živim

resursima mo že dobiti i koristiti. Centralno planiranje ekonomskog poretka, usled datosti svih

relevantnih informacija o resursima, sistema preferencija, i ispravnog ra čuna koji će upravljati

kompletnim znanjem i alokacijom sredstava na raspolaganju, jeste mogu će. Me đutim, kako takvo

kompletno znanje svih raspolo živih sredstava ne postoji, planiranje nije mogu će. To je razlog za što

planske agencije nisu nigde bile u mogu ćnosti da na valjan na čin prikupe, prenesu, prerade i

iskoriste tr žišne informacije. Znanje koje je za ekonomski plan relevantno odnosi se na znanje

posebnih okolnosti vremena i mesta. Ono je u dru štvu rasuto na mnoge pojedince. Čine ga mnoge

jedinstvene informacije, a njegova efikasna akumulacija u jednom centru bi će nemogu ća. ‚‚Posebne

informacije koje pojedinac poseduje, on potpuno koristi samo u svojim sopstvenim odlukama. Niko

ne mo že preneti drugome sve što zna – dosta informacija se izvu če tek u pravljenju individualnog

plana akcije.“ 37 Priroda samog znanja rasutog u dru štvu je takva da je ono subjektivno (percipirano)

i neodvojivo od subjektivnog kognitivnog aparata: posebnog na čina izbora i klasifikacije

podataka. 38, razlikuje nau čno znanje od znanja posebnih okolnosti vremena i mesta (“the knowledge

of particular circumstances of time and place’’). Za prvu vrstu znanja, po pravilu, utvr đena je

objektivna procedura kojom se sti če i prenosi, mogu će je imenovati stru čnjake koji će raspolagati

sumom tog znanja. Ali, druga vrsta znanja se znatno razlikuje od prve i velika je gre škapretpostaviti da su podlo žne istim procedurama prikupljanja.

36 F. A. fon Hajek, Kobna Ideja, CID, Podgorica, 1998, str. 78.37 F. A. fon Hajek, Kobna Ideja, CID, Podgorica, 1998, str. 88.38 Hajek, u tekstu “The use of knowledge in Society” (American Economic Review, 1945)





Stoga je nemogu će izna ći model objektivnog saznavanja, niti objektivne i planske metode

prikupljanja subjektivnih faktora. Ukupnost znanja koja se centralnim planom mogu iskoristiti nije

nikome poznata, pa ne mo že biti kontrolisana. Decentralizovanje planiranja i odlu čivanja, podeljeni

autoritet u dru štvenim porecima sa tr žišnom privredom, dovodi do efikasnijeg kori šćenja znanja

koje postoji u dru štvu. Pojedinci dobijaju mogu ćnost da prema sopstvenom izboru donose

individualne planove akcija kroz koje će najbolje iskoristiti svoje znanje i sposobnosti. 39 Za

efikasnu proizvodnju va žna je i interakcija pojedinaca, koji, komuniciraju ći, kombinuju apstraktne

informacije i dolaze do cena. Kroz cene koje za tr žišnu razmenu postavlja individualni preduzetnik,

i kroz odluke koje donosi o alokaciji sopstvenih resursa, ostalim u česnicima tr žišta daje signale ičini dostupnim mnoge informacije. 40 Drugo, ovakva podela mo ći vodi će i efikasnijem

prilago đavanju promenama na tr žištu koje nastaju kao rezultat promena okolnosti. Ova odlika

spontanog tr žišnog procesa je velika prednost u odnosu na centralnoplansku i regulisanu ekonomiju, jer neprilagodljivost i krutost sistema mo že po njega biti fatalna. Pogotovu danas, kada je tr žište

globalizovano u velikoj meri, izgleda nemogu će da jedan autoritet adekvatno i brzo registruje sve

relevantne promene. Zagovornici planiranja su, kao njegov cilj i opravdanje postojanja, često

navodili op šti pad realnih cena, dostupnost svih proizvoda svima, odnosno jednak standard života

za sve, ,,dru štvenu pravdu“. Me đutim, dokazano je da je pad cena mogu ć samo usled pobolj šanja

tehnike, akumulacije kapitala, ili efikasnijeg kori šćenja svih faktora proizvodnje. Podaci pokazuju

da je, i pored po četnog pove ćanja dru štvenog proizvoda u zemljama u kojima je na snagu stupila

centralno komandna privreda, kasnije usledila stagnacija i opadanje privrednog rasta. Posle

nekoliko decenija, takvi ekonomski poreci su propali sami od sebe. Po četni uspeh teoreti čari

obja šnjavaju time što su se planeri najpre slu žili informacijama koje su bile generisane u vreme dok

je u zemljama na snazi bila tr žišna privreda. Kada je ona ukinuta, generisanje novih informacija

sadr žanih u cenama je zaustavljeno, i planerima su potom nedostajali reperi koji će im sugerisati

poželjni smer ekonomskih aktivnosti zajednice. Privrede kapitalisti čkih zemalja svugde u svetu

postaju uspe šnije (sude ći po BDP-u) od onih centralno-planski komandovanih.

Kobna ideja socijalisti č kog ra č una Eksplicitna postavka socijalizma jeste ukidanje privatne

svojine nad zemlji štem i sredstvima za proizvodnju i njihova posredno dru štvena ili dr žavnakontrola. Cene su u sistemu regulisane proizvodnje administrativno postavljene, ne na tr žištu.

39 Jedan od va ž nijih aspekata individualne slobode, onakve kako je Hajek odre đ uje. 40 Tr ž iš te i konkurencija ć e pokazati koji su planovi ispravni a koji pogre š ni, kao i kako da se neki plan ostvari uz najmanji utro š ak. Te ž eć i daelimini š u konkurenciju, proizvo đ ač i ć e proizvoditi š to jeftinije i tako uve ć ati ukupni proizvod.





Međutim, bez tr žišnih cena bi će nemogu će sprovesti ekonomsku kalkulaciju – pore đenje izme đu

pretpostavljenog dobitka i gubitka, izra ženog u terminima novca kao medijuma razmene. Po što se

ne mo že sa sigurno šću ra čunati, ne će biti mogu će proceniti da li je neka investicija dobra ili lo ša

Hajek usvaja argument o kalkulaciji koji je formulisao njegov u čitelj, ekonomista austrijske škole,

Ludvig fon Mizes 41, po četkom XX veka. Argumenti u korist tr žišnog poretka dalje u tekstu su

tako đe Mizesovi. ‚‚Teorijska rekonstrukcija“ tr žišta od strane stru čnjaka će biti pogre šna, jer oni

tako ne će dobiti informacije sadr žane u cenama. 42 U sistemu tr žišne privrede, nju vode i reguli šu

cene, postavljene u konkurentskoj trci. Bi će tako pode šene da pokriju tro škove rada i materijala

potrebnog za proizvodnju. Profit će voditi napretku i razvoju preduze ća. O tome koliko, i čega,

treba da bude proizvedeno u tr žišnoj privredi odlu čuje se mehanizmom ponude i tra žnje. Potro šači,

prosto odlu čujući se (ili ne) da kupe izvesni proizvod po datoj ceni, ‚‚govore“ do koje je mere data

roba potrebna. Koli čina proizvoda se onda uspostavlja tako da marginalni proizvo đač ne ostvaruje

ni profit ni gubitak . Konstrukt savr šene konkurencije u ekonomiji podrazumeva atomiziranustrukturu ponude i tra žnje, gde nijedan akter nije u mogu ćnosti da individualno uti če na nivo cena,

savr šenu informisanost, potpunu slobodu ulaska i izlaska na tr žište. U centralno-planskoj privredi

prave konkurencije nema, zato što je dr žava vlasnik svih resursa, sem rada. Za potrebe centralno

planske privrede model slobodne konkurencije je neoptimalan, jer sprovo đenje ekonomskog plana

zahteva stanje dr žavnog monopola. Problem za komandnu privredu jeste i nedostatak odre đene

strukture podsticaja, što odlu čujuće uti če na njenu neefikasnost. U sistemu sa privatnom svojinom

principal je vlasnik dok je agent menad žer. Principal treba da navede agenta da posao obavlja u

njegovu korist, postavljanjem odre đenih podsticajnih mehanizama .43 Još jedan problem regulatorne

ekonomske politike u vezi sa kontrolisanjem cena i koli čine robe koja se proizvodi, jeste u tome što

sama kontrola donosi dodatne tro škove. Izneti ovakvo zapa žanje, u Hajekovom slu čaju, ne zna či i

braniti potpunu deregulaciju, da se nimalo ne menjaju zate čene institucije, ili laissez-faire

kapitalizam. Regulative tr žišta i dr žavne intervencije mogu biti opravadane u slu čajevima kada

41 LUDVIG FON MIZES (1881-1973) Jedan od najpoznatijih ekonomista i socijalnih filozofa dvadesetog veka, Ludvig fon Mizes (Ludwig vonMises) je u toku svog dugog i produktivnog ž ivota razvio potpunu deduktivnu ekonomsku nauku zasnovanu na temeljnom aksiomu da pojedina č naljudska bi ća svrsishodno delaju da bi ostvarili ž eljene ciljeve. Iako je njegova ekonomska analiza “vrednosno neutralna” – u smislu da je za analizunebitno koje su vrednosti ekonomista, Mizes je zaklju č io da je za ljudsku rasu laissez-faire jedina dugoro č no odr ž iva ekonomska politika, sa

slobodnim tr ž i š tem i neograni č enim kori šćenjem prava privatne svojine, gde je vlast strogo ograni č ena na odbranu sigurnosti osoba i svojine uokviru njene teritorije.42 Bez cena, de š ava će se da se neke robe proizvede vi š e nego š to je potrebno. U tom slu č aju preduze ća će, da bi nastavila poslovanje, tra ž iti od regulatora, to jest dr ž ave, nadoknadu gubitaka kroz isplatu subvencija. Davanje subvencija jednom vodi će (pored dodatnih tro š kova transfera)ograni č enju proizvodnje u drugom sektoru. Po š to su resursi ograni č eni, prilivanje vi š e sredstava nego š to je bilo predvi đ eno planom na jedno mesto,vodi oduzimanju sredstava na nekom drugom mestu, š to prakti č no zna č i smanjenje proizvodnje nekih roba, koju će osetiti potro š ač i u socijalisti č koj

privredi.43 Prvi oblik kontrole jeste vlasni č ka kontrola koju sprovode akcionari formiranjem kontrolnog tela. Drugi oblik kontrole jeste tr ž i š te kapitala, gde

postoji mogu ćnost da kompanija postane atraktivna za preuzimanje, bilo usled lo š eg poslovanja kompanije, gde njena vrednost opadne, bilo zato š to je uspe š na. Tre ći oblik jeste mogu ćnost bankrotstva, koje se progla š ava u slu č aju da kreditori preuzmu firmu. U centralno-planskoj privredi uslovibankrotstva su druga č iji, mogu ćnost preuzimanja ne postoji. Ne postoji ni tr ž i š te za menad ž ere, ve ć se isti delegiraju iz redova partije, koja ih i

smenjuje .





njihova primena donosi prednosti ve će nego što su tro škovi sprovo đenja. Hajek predvi đa

mogu ćnost da tr žište ne uspe da samostalno obavi neke funkcije, na primer usled eksternalija. Tada

je na dr žavi da nadoknadi propu šteno. 44 Ovakve tvrdnje mogu sugerisati da Hajek tra ži ‚‚tre ći put“

izme đu dirigovane ekonomije i laissez- faire sistema, ali ostavljaju i prostora nekim prigovorima za

nekonsekventnost. Kao što prime ćuje Kolombato (Colombatto), 45 ispu štaju ći da dovoljno preciziraizuzetke u kojima dr žava dobija legitimitet da interveni še i koristi prinudu, ta njena mogu ćnost

dolazi u konflikt sa na čelom široke individualne slobode, koje Hajek zagovara. Nejasno je kada to

vlada zna bolje re šenje problema, i koji su kriterijumi na osnovu kojih se konkurencija ocenjuje kao

neefikasna na izvesnom polju. Ako je nejasno pod kojim se uslovima dopu šta politi čko vo đenje

ekonomske aktivnosti, mogu će je da se nekada dozvoli i eksproprijacija imovine ili prinudna

naplata. 46.Prigovor ima za cilj da poka že da je u Hajekovoj kritici socijalizma akcenat vi še na

osporavanju kolektivizma, a ne na kr šenju individualne slobode koje nastaje eksproprijacijom i

prinudom, i da ga stoga ne obavezuje, kao što to na prvi pogled izgleda, da radikalno brani konceptljudskih prava i privatne svojine, niti da potpuno zatvori vrata prinudi, pa i socijalisti čkoj.

Kobna ideja totalitarizma, i kako protiv nje?Povod komunista i socijalista za uvo đenje planskih i regulatornih privreda ve ć odavno 47 nije vera u

veću efikasnost takvog sistema u odnosu na kapitalisti čki. Ideali koji danas dolaze u prvi plan jesu

društvena pravda, ve ća materijalna jednakost ljudi i ve ća ekonomska sigurnost. Iako nije dato

nijedno dovoljno jasno obja šnjenje dru štvene pravde, ona se, uz druga dva pojma, povezuje sa

idejom pravi čnije preraspodele dru štvenog dohotka. U socijalizmu, centralno dr žavno telo je to koje

putem preraspodele dohotka treba da svim gra đanima omogu ći blagostanje. Da bi to postiglo, ono

mora da isplanira i kontroli še ekonomski sistem prema nekom unapred odre đenom standardu.

Međutim, planiranje raspodele neodvojivo je od planiranja proizvodnje, a ovo pak ide uz planiranje

potro šnje, kontrolu koli čine robe i visine cena (jer svaki proizvod mora bitidostupan svakom

građaninu). Zbog me đuzavisnosti svih ekonomskih pojava postaje nemogu će zaustaviti i ograni čiti

planiranje. Mo ć ekonomskog planera i kontrolora postaje neograni čena. Kako planska i kontrolna

aktivnost u rukama dr žavnog aparata vodi neograni čenoj mo ći prinude, sledi da ona nu žno vodi i

ograni čavanju ekonomskih sloboda i ostalih individualnih sloboda, pa i totalitarizmu. Liberalno

načelo individualizma, po kome pojedincu mora biti ostavljeno da sledi sopstvene izbore, ciljeve i

44 Na č elo slobodne konkurencije Hajek zagovara kao na č elo organizacije jednog liberalnog dru š tvenog poretka. Trebalo bi prepustiti tr ž i š tu da spontano reguli š e š to veći broj aktivnosti u dru š tvu. Ipak, u nekim slu č ajevima, slobodna konkurencija ne daje o č ekivane rezultate, š to opravdavaregulaciju i fondove dr ž ave (nastale ubiranjem poreza) na tim poljima: javno obrazovanje, minimalne nadnice, socijalno osiguranje i osiguranje od katastrofa.45 Enrico Colombatto, Hayek and Economic Policy, Working Paper Series, No 18/2004, Universita di Torino and ICER46 Ibid, str. 8. Hajek je, po Kolombatu, bezuspe š no poku š ao da ograni č i arbitrarnost dr ž ave uvo đ enjem na č ela vladavine prava, o č emu ć e biti re č idalje u tekstu47 Od kada je zavr š ena debata o socijalisti č kom ra č unu, vo đ ena dvadesetih godina pro š log veka, u kojoj su ,,pobedili“ zastupnici tr ž i š te privrede.





preferencije dok time ne ugro žava druge, naru šava se prinudom dr žave da sledi neki zajedni čki cilj,

ili hijerarhiju takvih cijeva. U takvu jednu hijerarhiju ciljeva, progla šenu planom, nemogu će je

uklju čiti vi še od jednog sektora potreba i skale vrednosti, dok će potrebe i vrednosti ostalih

pojedinaca nu žno ostajati zanemarene. Demokratske institucije u socijalizmu gube svoju pravu

funkciju, iz vi še razloga. Na primer, nemogu će je dono šenje ekonomskog plana i zakona koji

omogu ćuju njegovu implementaciju u parlamentu. Plan, kao koherentna koncepcija, zahteva

potpunu saglasnost u vezi sa svakim njegovim delom. U parlamentu je mogu će posti ći samo

parcijalnu saglasnost, jer su interesi ljudi u pravcu ekonomskih aktivnosti nepomirljivo razli čiti.48Dono šenje plana i zakona se, pod izgovorom ve će efikasnosti, uglavnom delegira stru čnjacima,

manjinskoj grupi, čije odluke poslanici prihvataju pod prinudom. U socijalizmu, demokratija

poni š tava samu sebe, ne omogu ć ava ograni č enje vlasti i za š titu individualne slobode,

otvaraju ć i put diktaturi. Još veći problem za sisteme sa planskom ili regulisanom privredom jeste

neostvarivost vladavine prava . Ovaj ideal podrazumeva da je vlada ‚‚u svim svojim postupcimavezana unapred utvr đenim i proklamovanim pravilima – pravilima koja omogu ćavaju da se predvidi

sa prili čnom sigurno šću kako će vlast upotrebljavati mo ć prinude u datim okolnostima, i da

pojedinac planira svoje individualne poslove na osnovu ovoga znanja. Iako ovaj ideal nikada ne

može savr šeno da se ostvari, po što su i zakonodavci i oni kojima je sprovo đ enje zakona

povereno ljudi koji mogu da pogre še, su š tinska stvar je da se na najmanju mogu ć u meru

ograni č i sloboda odlu č ivanja, ostavljena izvr šnim organima koji imaju mo ć prinude .“ 49

Vlada treba do donese 50 Opšta i formalna pravila koja su takva da: 1. njihovi konkretni efekti u pojedina čnim slu čajevima ostaju nepoznati; 2. imaju oblik koji koristi svim ljudima, uve ćavaju ći podjednako sva čije šanse, koji ne cilja

selektivno na potrebe, želje i ciljeve odre đenih ljudi, i va ži u nepredvi đenim okolnostima; politi čari

ih donose pod ‚‚velom neznanja“ posebnih okolnosti; ovaj kriterijum jeste zapravo test

univerzalizacije, poistove ćen sa testom pravednosti pravila;

48 Č ak i kada svi predstavnici u parlamentu pripadaju jednoj partiji, i imaju isto ideolo š ko ube đ enje, istorija pokazuje da su i tada postojala sukobljena gledi š ta. Jedini na č in za postizanje saglasnosti jeste strah od autoriteta i opresije, koji postaje nu ž ni instrument svih totalitarnih re ž ima, pa i onih koji ž ele da odr ž e privid demokratije.49 F. A. Hajek, Put u ropstvo, Global Book, Novi Sad, 1997, str. 113. i 114.50 U stvari, da otkrije pravila, koja su nastala evolutivno, spontano, dugim nizom iskustava zajednica, i brojnim poku š ajima i pogre š kama. Onač esto ne mogu biti jasno formulisana, ali Hajek smatra da su data u tradiciji jednog naroda.





3. moraju biti negativnog karaktera; svaki pojedinac će biti slobodan da odabere i radi sve što

formalnim zakonom nije zabranjeno.

Suprotno, sadr žajni zakoni će imati jasno predvi đene posledice, zavisi će od trenutnih okolnosti

vremena i mesta, i zadovoljava će stvarne potrebe i interese, balansiraju ći ih izme đu razli čitih grupa

ljudi. Ovakvi zakoni se donose u porecima ekonomskog planiranja kolektivisti čkog tipa i

selektivno šću primene omogu ćavaju arbitrarnost vlasti. Zahtevima koje Hajek postavlja pred

formalna pravila, pa i celom odre đenju vladavine prava, Kolombato prigovara da vode napu štanju

nekih na čela liberala i samoprotivre čnosti. Legitimno je doneti ono pravilo koje ne zadire u prostor

individualne slobode i nije selektivno, u smislu da se ne zna koje će grupe u dru štvu od njega imatištete ili koristi. Me đutim, usvajanje jednog takvog kriterijuma ostavlja mesta zaklju čku da i potezi

koji su po željni sa liberalne pozicije kr še Hajekov pojam vladavine prava. Ukidanje lo šeg pravila

(trgovinskih barijera, na primer) u suprotnosti je sa ovim pojmom samo zato što je poznato kojagrupa ljudi trpi štetu nastalu ukidanjem. Pojam vladavine prava, kod Hajeka, izgleda kao

nezadovoljavaju će sredstvo za ograni čenje dr žavne arbitrarnosti i prinude. Pored funkcije zadovoljenja dru štvenih potreba van tr žišta, Kolombato nalazi u Hajekovim delima

još jednu ulogu dr žave: obezbe đivanje i nametanje (pravnog) okvira povoljnog za razvoj li čnosti i

neometano sprovo đenje indivudualnih akcija, tj. stavljanja na snagu vladavine prava. Tome se

prigovara zbog ostavljanja mesta za dru štveni korak-po-korak in žinjering i dizajn institucija,

nasuprot pre đašnjem zagovaranju o čuvanja institucionalnog nasle đa, i insistiranja na principu

spontaniteta nasuprot konstruktivizmu. Prigovor je konstruisan da uka že na to da osudom

konstruktivizma i sajentizma Hajek ipak nije osudio svaki njihov oblik ( što se o čekuje sa stanovi šta

doslednog libertarijanizma), ve ć dopu šta konstruktivizam prosve ćenih politi čara i zakonodavaca.

Fikcija socijalne pravde

,,Pravda jesu apstraktna pravila pravednog pona šanja, koja univerzalno va že.“ F. A. fon Hajek

Odre đenjem op štih pravila kao idealnih u vladavini prava , Hajek iscrtava sopstvenu teoriju pravde,

kako bi je mogao suprotstaviti socijalisti čkoj. Evolutivno i spontano nastala pravila negativnogkaraktera ne daju pozitivnu definiciju pravde, ve ć defini šu oblast unutar koje ima smisla govoriti o

pravdi. To je za štićeni delokrug pojedinca i prostor njegove individualne slobode. Pravi čno je onošto je proizvod individualne odluke pojedinca u sferi u kojoj on ima mogu ćnost da slobodno

odlu čuje. Svaki pojedinac ima jednaku sferu slobode, definisanu tako da ostavlja mesta za slobodu

drugih. Pravednost jeste stvar postupaka i procedura pojedina čnog subjekta, kome se mo že pripisati

odgovornost za donetu odluku. Pravda nije stvar ishoda i rezultata, jer oni ne mogu biti





zagarantovani i predvi đ eni uz o č uvanje slobode. Ideja pravde koju su zastupali socijalisti, a

oč uvana je i danas kao cilj nekih modernih evropskih dr ž ava, jeste dru š tvena ili distributivna

pravda. Ona se defini še na skupu ishoda i rezultata. Nepravedno je da pojedinci ili grupe

dobijaju manje nego što zaslu žuju, i da neke grupe budu siroma šnije od drugih, a dru štveno je

pravedno ostvarivanje dohodaka po zasluzi, kao i što ve će materijalne jednakosti preraspodelom od

strane dr žave. Po Hajeku, dva glavna problema nastaju sa ovakvom koncepcijom pravde. Prvo,

objektivno je neodrediva pojedina čna ili grupna (moralna) zasluga. Ne postoje imanentne vrednosti

usluga za dru štvo u celini i nadnice ne mogu biti proporcionalne tim vrednostima, niti potrebama

onoga koji pru ža usluge. Bilo koja usluga mo že imati vrednost samo za onoga ko je ocenjuje.

Naknade mo že odre đivati samo tr žište kao odgovor vrednovanja potra žioca usluge. Drugo, svaki

poku šaj preraspodele zahtevao bi široku dr žavnu intervenciju, primenu sile i prinude.

Intervencionisti čka ekonomija zahteva za dr žavu dodatne mo ći i nadle žnosti, što odgovara stalnoj

tendenciji vlasti ka širenju, a u suprotnosti je sa zahtevom liberala za njenim ograni čavanjem. Poredtoga, koncepcija materijalne jednakosti u sukobu je sa formalnom jednako šću ili jednako šću pred

zakonom. Vlast ne će ostavljati tr žištu da reguli še nadnice ve ć će (progresivnim porezima, ili

zakonima koji idu u prilog samo siroma šnijoj grupi) paziti da ne do đe do velikih razlika u

primanjima: oduzimanjem će ostvarivati jednakosti. Da bi se osigurala jednakost u materijalnim

polo žajima, neizbe žno je nejednako postupati prema gra đanima. Dru š tvena pravda isklju č uje

formalnu pravdu i uru šava prostor individualne slobode. Iako intiutivno prihvatljiva, ona je

nepomirljiva sa vladavinom prava i slobodom pod zakonom: ona ih onemogu ćava. Mo ćne

društvene grupe, zagovaraju ći ekonomski egalitarizam redistributivnim intervencijama, primenom

sile i prinude, poredotvaranja vrata totalitarnom dru štvu izazivaju privredni nered i

intervencionisti čki haos. Dok se sprovodi nejasna i zavodljiva fikcija pravde dru štveni proizvod se

smanjuje i privreda postaje manje efikasna.

Fikcija pravde koja poni štava samu pravednost. Dru štvo nije osoba, i ne mo že pravedno ili nepravedno raspodeljivati koristi, ve ć je jedna

apstraktnim pravilima ure đena struktura aktivnosti mnogih pojedinaca. Rezultati igre uz

pridr žavanje pravila nikada se ne svi đaju svima. Iako takva tr žišna igra nosi sa sobom i gubitnike,

dokazano je da vodi rastu stanovni štva, civilizacijskom i privrednom progresu. Po Hajekovom sudu,

kršiti konstitui šuća pravila, vladavinu prava, u ime sticanja privilegija i izuze ća od igre jer se u njojmože i izgubiti, potkopava temelje dru štva. Zahtev za dru štvenom pravdom jeste njegova vlastita

kontradikcija: nedru štven i nepravedan. Sam socijalizam i svi zahtevi za socijalnom pravdom,

izgledaju stoga, u jednom dubljem smislu, antisocijalni.





INSTRUMENTI VLASTI

MONOPOL

definicija

Monopol: jedan prodava č odre đ ene robe na tr ž i š tu. Postoje dva tipa monopola: Prirodni monopol: Onaj koji postoji na zadovoljstvo tr žišta; ulaz na tr žište nije ni čim ograni čen,

osim voljom kupca. Na primer, vlasnik radnje koja prodaje hranu za ku ćne ljubimce u nekom malom gradu u kojem

drugoj radnji ne bi bilo profitabilno da se nadme će sa ve ć postoje ćom, ima prirodni monopol. Prisilni monopol: Vlast stvara monopol, ili mu dozvoljava da postoji, a zatim koristi priliku

da bi onemogućila drugima pristup tr

žištu u cilju eliminisanja konkurencije. Primer bi mogla da bude neka kompanija u Srbiji koja ima monopol u trgovini ili neka druga koja

ima monopol u mlekarskoj industriji

Prednost monopola je o čita: prodava č formira cenu robe (ili usluge). Ona se ne obrazuje

međuzavisno šću izme đu prodavca i kupca, u kojoj svaki od njih ima mogu ćnosti da napravi posao s

nekim drugim. Prodava č može da ostvari ogroman profit ukoliko nema konkurencije, posebno

ukoliko vlast tom prodavcu osigura da ne će imati konkurenciju drugih prodava ča. Prirodni monopoli omogu ćavaju gramzivim profiterima sticanje velikih profita samo na kratko

vreme. Konkurencija se trudi da smanji cenu robe, smanjuju ći na taj na čin i profit. Velika

bogatstva prave se onda kada monopolista shvati da je tajna dugotrajnog boga ćenja ukori šćenju mo ći vlasti da ostalim prodavcima ograni či pristup na tr žište

Slede ć a va ž na definicija je: Monopson(ija): samo jedan kupac na tržištu. Još jednom, kao i kod monopola, postoje dve vrste monopsonije: prirodna monopsonija i prisilna

monopsonija. Kao primer stvaranja monopsonije, uze ćemo zakonpre privatizacije NIS-a, koji je

vladu u činio „jedinim kupcem sirove nafte". Time su privatne naftne kompanije bile isklju čene iz

konkurencije. Prednosti su očigledne. Ukoliko bi prodava

čuvozne nafte

želeo da je proda u Srbiji,

morao bi da je proda po ceni koju bi odredila Vlada,.a ta cena ne bi imala mnogo veze sa cenom

koja se posti že na slobodnom tr žištu.

Tre ć a definicija je:

Kartel: nekoliko prodava č a na tr ž i š tu koji se udru ž uju oko formiranja cene robe koja se prodaje. Postoji jedna velika nepovoljnost vezana za kartel: monopolist mora da deli s drugim prodavcima





kako tr žište tako i profit. Klju č monopolske kontrole nad tr žištem le ži, dakle, u stvaranju uslova koji onemogu ćavaju

drugima da konkuri šu monopolistima. Ovakav aran žman mo že da se napravi samo sa

organizacijom koja ima snagu da se resi konkurencije na tr žištu, a to je vlast. Ova organizacija

ima će mo ć da ukine konkurenciju ako monopolisti budu u stanju da njome zavladaju. Taj neizbe žni

zaklju čak uskoro je postao o čigledan onima koji su hteli da zavladaju tr žištem, tako da su

monopolisti brzo krenuli u kontrolu vlasti, Vr šeći uticaj na ishod izbora. Ovu vezu izme đu

monopolista i vlasti lepo je razabrao Frederik Klemson Houv (Frederick Clemson Howe), doktor

ekonomije, advokat i specijalni savetnik Henrija Valasa (Henry Wallace), ministra poljoprivrede i

Ruzveltovog potpredsednika. Napisao je: „Evo pravila velikog biznisa: Dobij monopol! Pusti dru štvo da radi za tebe i zapamti da je

politika najbolji biznis, jer je zakonski ovla šćena - povlastice, nov čane dotacije ili izuze ća od poreza

vredniji su od zlatnog rudnika, budu ći da ne zahtevaju nikakav rad, ni mentalni ni fizi čki, da bi seeksploatisali." 51

O ovoj vezi pisao je i doktor Entoni Saton (Dr. Antony Sutton), u svojoj knjizi Vol

strit i FDR:

„Stari D žon Rokfeler i drugi kapitalisti XIX veka verovali su u jednu apsolutnu istinu: da se veliko

bogatstvo u novcu ne mo že akumulirati pod nepristrasnim pravilima konkurencije u laissez-faire

(sistemu slobodnog preduzetni štva) dru štvu. Jedini siguran put sticanja masivnog bogatstva bio je

monopol: razjuri svoje konkurente, ukini konkurenciju, elimini ši laissez-faire i, pre svega, zadobij

dr žavnu za štitu za svoju industriju putem uslu žnih politi čara i vladine regulative. Ovo poslednje

donosi veliki monopol, a legalni monopol uvek vodi do bogatstva." 52 , doktor Saton je dalje razradio

ovo svoje stanovi šte: „Finansijeri... mogu kontrolom vlasti... mnogo lak še da izbegnu surovost konkurencije. Putem

uticaja na politiku mogu da manipuli šu policijskom snagom dr žave da bi postigli ono što nisu bili u

stanju, ili ono što ih je isuvi še skupo ko štalo u sistemu slobodnog preduzetni štva. Drugim re čima,

policijska snaga dr žave bila je sredstvo odr žavanja privatnih monopola ."53

51 Entoni Saton: Vol strit i bolj š evič ka revolucija (Antony Sutton: The Wall Street an Bol shevik Revolution, New Rochelle, New York: Arlington House, 1974), str. 16 52 U knjizi Vol strit i bolj š evič ka revolucija53

Entoni Saton: Volstrit i bolj š evič ka revolucija, str. 100.





INFLACIJA

Da li je ljubav prema novcu izvor svih zala? Novac, sam po sebi, nije uzrok. To je ljubav prema

njemu, koja se defini še kao pohlepa. Ona motivi še neke pripadnike dru štva da zgr ću velike koli čine

novca. Pripadnici srednje klase razumeju šta je to novac i kako funkcioni še. Novac se defini še kao

„sve ono što ljudi prihvataju u zamenu za robu ili usluge, znaju ći da to mogu ponovo da zamene za

drugu robu ili usluge." Novac je postao kapitalno dobro. Koristi se da bi se nabavila potro šna roba

(a tako đe i druga kapitalna dobra). Ali želja da se dobije novac da bi se manje radilo postala je

motiv mnogih pojedinaca u dru štvu. VLAST ima mo ć da novac obezvredi uni štavaju ći njegovu

vrednost putem pove ćanja papirnog novca u opticaju. Ovaj proces zove se „hiperinflacija".

Inflacija je cena kojom placamo sve usluge VLASTI za koje smo mislili das u besplatne

Tradicionalna definicija inflacije je slede ća: „...pove ćanje op šteg nivoa cena". Postoje tri uzroka

inflacije: 1) Kada potro šači, biznis i vlasti tro še previ še novca na postoje ću robu i usluge, ova

prekomerna potro šnja mo že cene poterati navi še. 2) Cene rastu ukoliko porastu tro škovi

proizvodnje a proizvo đači poku šaju da odr že svoj profit na istom nivou. 3) Nedostatak konkurencije

među proizvo đačima tako đe mo že doprineti inflaciji. 54

Prema ovoj definiciji, izgleda da sve izaziva inflaciju! Šta god bili neki njeni uzroci, čovek malošta mo že učiniti da bi je spre čio.

Jedan od razloga zbog kojih se inflacija, navodno, ne mo že zaustaviti je i to što je ona deo

inflatornodeflatornog ciklusa. Ekonomista „Nikolaj Dimitrijevi č Kondratjev (Nikolai Dimitriyevich

Kondratyev), veruje da kapitalisti čke ekonomije prirodno slede dugotrajne cikluse: prvo nekoliko

dekada prosperiteta, a zatim nekoliko dekada privredne krize. Samo pogled na ogadjaje koji su se

desili u Srbiji kada je promenom vlasti 2000. godine skoro trenutno zaustavljena hiper inflacija

demantuju ovog ekonomistu.

STA JE PRAVI UZROK INFLACIJE

Uzrok inflacije je pove ćanje koli čine novca u opticaju (kredit je rezultat pove ćanja novca u

54 „Ameri č ki ekonomski sistem.. I va š a uloga u njemu" („American Economic System... And your Part in it", New York: The Advertising Council

Inc. str. 13.





opticaju, ali u cilju jednostavnijeg objasnjenja koristicu rec novac kao izvor inflacije).

Rezultat inflacije je rast cena. Oni ljudi koji krivotvore novac se nazivaju „falsifikatorima" i ka žnjavaju se kada bivaju uhva ćeni

zato što njihovim falsifikovanjem dolazi do vanrednog priliva novca, što obara vrednost legitimnog

novca I obezvredjuje imovinu i vrednost rada članova toga dru štva. Kako je, me đutim, mogu će da

inflacija opstaje ako su oni koji falsifikuju novac ka žnjeni po zakonu? Odgovor le ži u činjenici da je

falsifikovanje novca na činjeno legalnim. Falsifikatori mogu ubrati plodove svoga zlo čina ukoliko su

kadri da kontroli šu vlast i svoj posao obavljaju legalno. Vlast ima mogu ćnost da čak i falsifikovani

novac proglasi „zakonitim sredstvom pla ćanja"(zahtevaju ći od gra đana da falsifikovani novac

prihvate uporedo s legalnim novcem). Jedina institucija koja mo že legalno da izazove inflaciju je

VLAST. Inflacija, isto tako, slu ži i kao sistem preraspodele prihoda. Ona mo že da osiroma ši one

čija je imovina u novcu, a da obogati druge koji dr že robu čija cena raste tokom perioda inflacije.Inflacija unistava sredni sloj stanovnistva zajednice. To vidimo iz primera Nemacke pre dolska

Hitlera na vlast i iz primera Srbije devedesetih godina kada je nestao srednji sloj stanovnistva koji

se ni do danas nije oporavio.

Nikada Vlast nece javno reci sta je stvarno uzrok inflacije. Uvek ce to biti uvoznici, pohlepni

trgovci, prevelika javna potrosnja, banke, sindikati, strajkovi…. sve osim jedinog istinitog uzroka :

pove ćanja koli čine novca u opticaju.

Inflacija ima svrhu. Ona nije slu čajna! Ona je oru đe onih koji imaju dva cilja:

1.da uni šte sistem slobodnog preduzetni štva, i 2.da uzme dobra od siroma šnih i srednje klase i „preraspodele" ih bogatima.

Čuveni ekonomist D žon Majnard Kejns 55 detaljno je obrazlo žio ovu proceduru u knjizi Ekonomske posledice mira: „Lenjin (ruski komunista) izjavio je da je najbolji na čin uni štenja kapitalisti čkog sistema podrivanje

njegovog nov čanog sistema. Trajnim procesom inflacije, vlasti mogu konfiskovati, tajno i

neopa ženo, jedan bitan deo bogatstva njenih gra đana. Ovim metodom one ne samo da konfiskuju

već to čine despotski, i dok proces mnoge osiroma šuje, neki se, u stvari, bogate.

55 D ž on Mejnard Kejns, prvi baron Kejns od Tiltona (1883-1946) je bio engleski ekonomista č ije su radikalne ideje imale ogroman uticaj namodernu ekonomiju i politi č ku teoriju. Posebno je zapam ćen kao zagovara č vladine politike intervencionisanja, po kojoj bi vlada mogla koristiti

fiskalne i monetarne mere da bi ciljano ubla ž ila efekte ekonomske recesije, depresije i ekspolozija. Mnogi ga smatraju osniva č em modernemakroekonomije.





Ne postoji ve štije i sigurnije sredstvo preobra ćanja postoje ćih dru štvenih osnova od podrivanja

nov čanog sistema. Proces prenosi sve skrivene snage ekonomskih zakona na stranu destrukcije, i točini na takav na čin da ni jedan čovek od milion nije u stanju da postavi pravu dijagnozu."

SITUACIJA GLOBALNOsa osvrtom na Veberovu 56 protestantsku etiku i duh kapitalozma:

Opsta kriza i kriza kapitalizma

Da li je izlaz iz svetske ekonomske krize na strani etike ili ekonomije?

Velikoj ekonomskoj krizi, kroz koju svet upravo prolazi, prethodio je dug period postepene erozije

56

Max Weber (1864 - 1920), nema č ki politi č ki ekonomist.Max Weber sin je kasnijeg berlinskog gradskog odbornika i nacionalnoliberalnog zastupnika dr. Maxa Webera st..U krugu takozvane gra đ anskelevice, Weber je zastupao zanemarena gledi š ta "desnih", kao, recimo, prvenstvo nacionalne mo ći pred idealima socijalne pravednosti, narodnog blagostanja, ljudske sre će. U "Protestantskoj etici" poku š ao da doka ž e da duh u obliku religioznih predod ž bi ima mo ć da bar presudno uti č e na ne š totako materijalno kao š to je kapitalisti č ki drustveni sistem, ako ga ve ć i ne mo ž e direktno proizvesti. Uveren je da Nema č ka svoju svetsko istorijskuulogu kao nacionalna sila i sredi š te evropskog poretka ne mo ž e sa č uvati ili ponovno ste ći okupacijskom politikom nego samo politikom slobodnog

savezni š tva. Smatrao je neodgodivima uvo đ enje demokratskog izbornog prava i parlamentarne reforme. Njegovi predlozi u bitnome su se svodili na pretvaranje monarhije u parlamentarnu demokratiju po engleskom uzoru.Weberov poslednji iskaz o problemima politi č kog predstavlja njegovo izlaganje "Politik als Beruf" (Politika kao profesija), odr ž ano pred minchenskim slobodnim studentima revolucionarne 1919. godine.

Kad Weber definise dr ž avu kao organizaciju vlasti š to nastaje samo specifi č nim zajedni č kim delovanjem ljudi koji se orijentisu po odre đ enimistorijsko promenjivim vriednosnim preubedjenjima, tada to zna č i da dr ž ava kod Webera nema ni š ta s Hegelovim objektiviranim duhom ili bilokakvim supstancijalno shva ćenim principima, da politika primarno nema ni š ta s te ž njom za ispravnim zajedni č kim ž ivotom ljudi.

Kao sredi š nji politi č ki problem za njega proizlazi pitanje o politi č kom vodjstvu. Weber je u svojoj sociologiji vlasti posebnu paznju posvetio tipuharizmatske vlasti, onom obliku vlasti koji se od dveju drugih - tradicionalne i od legalne vlasti - razlikuje visokim stepenom vezanosti za licnost.

Kao primeri harizmatskih likova u istoriji ne navode se samo politi č ari, nego i tvorci religija kao Isus, ali i revolucionarne radni č ke vođ e i socijalistinjegovog vremena poput teokratskog vladara Tibeta Dalaj Lame. Harizmatske osobe koje su se pojavile u istoriji: tu se ne navode samo prorok,č arobnjak, vra č i priziva č ki š e, dakle, "zanimanja" kod kojih bi se mogla priznati datost nekih harizmatskih sposobnosti, nego u istom dahu i

pomorski razbojnik, vo đ a stranke, umetnik i poznavalac prava. Svi su oni kao "nosioci specifi č nih darova tela i duha koji se misle kao natprirodni (u smislu: ne svakome dostupni)" U harizmatskoj je vlasti Weber video mogu ćnost da se izbeegne opasnost totalne birokratizacije.Sila nije ni jedino, ni samo normalno sredstvo upravljanja.Sila nije normalno ili jedino sredstvo dr ž ave, ali je zato ono koje je za dr ž avu specifi č no. "Dr ž ava je ona ljudska zajednica koja unutar odre đ enog

podru č ja... za sebe (s uspehom) pola ž e pravo na monopol legitimne fizi č ke sile. Jer ono š to je specifi č no za na š e doba je da se svim drugim savezimaili pojedina č nim osobama pravo na fizi č ku silu pripisuje samo ukoliko je sa svoje strane dopu š ta dr ž ava: ona va ž i kao jedini izvor "prava" na silu." Weber svesno odustaje od definicije dr ž ave koja bi polazila od njenih sadr ž ajnih ciljeva i zadataka. On – saglasan sa ucenjem o dr ž avi prethodnog

stolje ća - pita o specifi č nim sredstvima moderne dr ž ave koja je mogu definisati. Me đ u ta sredstva s gledi š ta politi č ke sociologije svakako spada i

fizič ka sila. Nije re č eno da bi se dr ž ava mogla definisati samo tim sredstvom .





kapitalisti čkog morala. Odnos ekonomije i etike oduvek je bio va žan za funkcionisanje ekonomskog

sistema. Maks Veber, za četnik moderne sociologije, bavio se ovim problemom u svom čuvenom

eseju s po četka 20. veka, pod naslovom „Protestantska etika i duh kapitalizma”. Razvoj kapitalizma

Veber velikim delom vezuje za specifi čnu etiku protestantskih denominacija nastalih na osnovama

kalvinizma. 57 Kapitalista „protestantskog kova” skroman je do asketizma, vredan, častan i socijalno

odgovoran. Njegov moto bi se mogao svesti na stav da je „po štenje najbolja politika”. U ovakvom

kapitalisti čkom univerzumu etika nije samo stvar pojedinca, njegove vere i savesti. Nad li čnim

moralom bdi i verska zajednica kojoj preduzetnik pripada, a pripadnost zajednici je potvrda njegovečestitosti i garancija svima koji sa njim stupaju u poslovni odnos, dok je izop štenje iz zajednice

verovatno i kraj poslovne karijere.

I pored pohvale protestantskoj etici, Veber pi še da se to puritansko ose ćanje života menja i da je

njegova duhovna podloga sve tanja. Umesto na veru i savest, kapitalista se, farisejski, sve vi še

oslanja samo na zakone. Pri samom kraju svog dugog eseja, Veber proro čki skicira lik novogkapitaliste koji se polako pomalja: „Ljudi od struke bez duha, ljudi od u živanja bez srca; ovo

ništavilo uobra žava da se popelo na ranije nikada nedostignut stepen humaniteta”.

Duh tog novog kapitalizma najbolje se mo že sa žeti poznatim sloganom berzanskog š pekulanta sa

Volstrita, Ajvana Boskija (Ivan Boesky), da je „gramzivost ispravna (dobra)”. Novi kapitalizam je

pre amoralan nego nemoralan. On se danas ne oslanja na veru, savest ili etiku, ve ć na advokate.

Takav mentalni sklop dobrim delom preovladava u svetu velikih korporacija i trijumfuje u

finansijskom sektoru.

EFEKTI GLOBALIZACIJE

Pitanje procene uticaja globalizacije na dru štvene nejednakosti zavisiisi o prihva ćanju definicije

siroma štva i nejednakosti. Ako je va žna koli čina apsolutnog siroma štva u svetu, globalizacija je

verovatno delovala na pozitivan na čin tj. smanjila tu koli činu siroma štva. Ako je va žno relativno

siroma štvo i nejednakost dohotka, tada globalizacija ima negativne u činke budu ći da pove ćava

nejednakost

Globalizacija nema demokratske regulacije globalizacijskih pravila igre. Me đunarodniminstitucijama (Me đunarodni monetarni fond, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija)

dominiraju razvijene zemlje.

57 Kalvinizam je teolo š ki sistem i pristup hri šćanskom ž ivotu koji nagla š ava vladavinu Boga nad svim stvarima. Ova varijanta Protestantizma je

nazvana po francuskom reformatoru Ž anu Kalvinu .





Obzirom da se pravila igre u globalizaciji dominira relativno uska grupa ljudi, tj. da je kontrola

javnosti vrlo slaba, razumljivo je da odluke idu u smeru partikularnih interesa (velike korporacije,

razvijene zemlje).

NOVI (GLOBALNI) SVETSKI POREDAKSavet za inostrane odnose (Council on Foreign Relations - CFR) formiran je u Njujorku 29.jula

1921. godine. Osnovala ga je grupa „intelektualaca" koji su smatrali da postoji potreba za Svetskom

vladom, za koju narod Amerike nije spreman. Po što projekt uklju čenja u Dru štvo naroda nije

prihva ćen u Senatu, osniva či CFR-a su ovu organizaciju stvorili sa isklju čivim prihvatanjem

Svetske vlade kao jedinog re šenja za probleme u svetu.

„Novi ekonomski poredak", „Novi me đunarodni ekonomski poredak" ili „Novi svetski poredak".

Ove fraze, u stvari, sve isto zna če, samo se naizmeni čno koriste. „Svetska konferencija o populaciji" Ujedinjenih nacija, odr žana u Bukure štu, pozvala je na „novi ekonomski poredak

iskorenjivanjem uzroka bede u svetu i osiguravanjem pravi čne preraspodele svetskih resursa..." Ovo

je najobičniji marksizam, koji je samo oti šao korak dalje: od svake nacije prema njenim

mogu ćnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama. Ukoliko će se kreirati Novi ekonomski

poredak i bogatstvo raspodeliti od bogatih ka siroma šnim nacijama, onda će biti potreban i metod

kojim će se to posti ći. Ujedinjene nacije su predlo žile jedan takav metod 1969. i 1970. godine:

„Generalna skup ština jednoglasno je usvojila u četvrtak deklaraciju koja poziva svetski fiskalni

sistem i vlade da se zalo že za pravedniju raspodelu prihoda." 58

Ukoliko se širom sveta bude uveo porez koji će ići siroma šnim zemljama, onda će morati da postoji

i svetski poreznik. To nas čeka u bliskoj budu ćnosti. D žejms Varburg je, na primer, senatskom

potkomitetu je 17. februara 1950. rekao slede će: „Ima ćemo Svetsku vladu (svetskog poreznika),

sviđalo se to vama ili ne, konsenzusom ili silom." 59 Čak je i papa Katoli čke crkve, papa Pavle VI, u

encikliki pod nazivom „Ovo je progres", podr žao Svetsku vladu. Napisao je: „O čito je potrebno da

se tokom vremena oformi Svetska vlada od svetskih autoriteta." 60

58 “The Oregonian" (December 12,1969). 59 Geri Alen: „Ko su oni" (Gary Allan „Who They Are", „American Opinion", Octo ber, 1972), str. 65.60 Papa Pavle VI: „Ovo je progres" (Pope Paul VI: „This Is Progress", „American Opinion", October, 1972), str. 57.





ZAKLJUCAK

Ve ć je jasno da je cilj sada šnje, ve štački stvorene, globalne ekonomske krize reforma ekonomskog

poretka, bankarskog sistema i apsolutna kontrola nad njim. Stvar je vrlo prosta. Kozak je to davno

definisao: Osmislite problem za koji unapred imate re šenje koje ide samo vama u korist, napravite

haos a zatim se pojavljujete kao spasilac. Na kraju sve to uokvirite novim zakonima i propisima.

Cilj ekonomske krize nije da potpuno osiroma ši i uni šti potro šača, ve ć da uvede nova pravila kojaće biti obavezna za sve, da veliki igra či zbri šu konkurenciju odnosno da ih kupe, da se siroma šne

dr žave prezadu že kod MMF-a kako bi izbegle bankrot (i uvedu u du žničko ropstvo) i da se izvr ši

delimi čna nacionalizacija svih va žnijih kompanija. Da, to je ta osveta Karla Marksa. Ima ne što u

teoriji komunizma što se svi đa i kapitalistima. Kriza ne će biti dugog veka, traja će jo š godinu, dve a

zatim sledi “oporavak” i nova pravila igre. Nova pravila podrazumevaju da vi še ne će postojati

ekskluzivno pravo pojedinih dr žava nad resursima na svojoj teritoriji. Globalizacija zna či da su sviresursi na planeti “zajedni čki”, to vam je ne što kao oduzimanje prasadi i kukuruza od seljaka posle

drugog svetskog rata zbog vi šeg cilja.Gradjani Srbije danas

Vreme je mo žda ve ć pokazalo ili će tek pokazati da su mnogi tekstovi, kolumne, analize, radovi

onih, koji su u okviru institucija hipersoni čno napredovali tokom prethodnog perioda tranzicije, bili

pogre šni. Oni nisu napredovali zbog svoje pameti, vredno će i talenta, oni su napredovali, jer su bili

ideolo ški podobni. Nasi politicari, su pricali o potrebi TRANZICIJE i povla čenja dr žave, a

istovremeno su se sakrili u njenim ustanovama, zala žu se za privatizaciju, a napustaju svoj privatni

posao preduzetnika da bi primali od dr žaveSmatram da se cela na ša politi čka scena, citav jedan

skup ideja koji se vezuje za one koji su uspostavili politi čku vlast u Srbiji nezaustavljivo uru šava.

Cela jedna armija ljudi bila je uvu čena u ovu, kako vreme pokazuje, pogre šnu pri ču. Dve ponudjene

opcije, neoliberalna-kapitalisticka i nacionalna-socijalisticka u godinama koje dolaze nemaju

nikavog izgleda. Pogre šne su zato sto nisu originalno proistekle ili genersane iz tzv. politi čke baze,

tj. nemaju podlogu u politi čkim aspiracijama i politi čkom senzibilitetu gra đana Srbije. I jedna i

druga su proizvedene i indukovane spolja i predstavljaju inhibiciju procesu uspostavljanja i

dovodjenja u stanje odr živosti sistema u ovoj zemlji a sa njim i prava i slobode svih nas kao

pojedinaca koji čine taj sistem. Kona čno, gradjani Srbije poku šavaju da se oslobode socijalistickognačina razmisljanja, a istovremeno gledaju stvaranje novog svetskog poretka koji po čiva na istim

tim odba čenim principima.




LITERATURA

1. Dzon Stjuart Mil: O slobodi

2. Frederik Bastiat: ZAKON

3. Entoni Saton: Vol strit i bolj ševička revolucija (Antony Sutton: The Wall Street an Bolshevik Revolution

4. Jan Kozak: Bez ispaljenog metka

5. Colombatto Enrico, Hayek and Economic Policy, Working Paper Series, No 18/2004,Universita di Torino and ICER

6. Grej Dzon, Liberalizam

7. Hajek, F. A., Kobna ideja, CID, Podgorica, 1998

8. Hajek, F. A., Put u ropstvo, Global Book, Novi Sad, 1997.

9. Robert V. Remini: Endrju D žekson (Robert V. Remini: Andrew Jacson)

10. Hauard Kosner: Bog, zlato, vlast

11. Izazovi modernoj upravi upravljanju – Hrestomatija- Mijat Damjanovi ć, Snezana Djordjevi ć

12. Hajek, F. A., Poredak slobode, Global book, Novi Sad, 1998.

13. Hajek, F. A., ,,Principi liberalnog dru štvenog poretka”, Dometi, br. 1/1989.

14. Hajek, F. A., ,,The use of knowledge in Society”, American Economic Review, 1945.

15. Hajek, F. A., Pravo, zakonodavstvo, sloboda, CID, Podgorica, 2002.

16. Hase Rolf, Herman Šnajder, Klaus Vajgelt, Leksikon socijalne tr žišne privrede, FondacijaKonrad Adenauer, Beograd, 2005.

17. Mizes L. i Hajek F.A., O slobodnom tr žištu, MATE, Zagreb, 1998.

18. Prokopijevi ć Miroslav, ,Dru štvena pravda, otisak iz publikacije Potrebe dru štvenog razvoja,Zbornik za filozofiju i dru štvenu teoriju Srpske akademije nauka i umetnosti, knj. I, Beograd 1991.

19. Ralph Epperson THE UNSEEN HAND

20. Bek Ulrih, 2003, “Virtuelni poreski obveznici”

21. Bek Ulrih, 2001, Rizi čno dru štvo, Beograd: Filip Vi šnjić.

Documents

VLAST i LJUDKA PRAVA I SLOBODE