Бiblioteka

MinutKwiga sto ãesnaesta

UreðujePredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

Светлана Велмар-Јанковић

VraåarDopuweno izdawe

Beograd

2007.

Na koricamaHram svetog Save na Vraåaru,

detaq unutraãwosti tokom gradwe

© „Stubovi kulture“, 2007.

ULICA MOLEROVA

Jedino Moler, od svih Karaðorðevih voj-

voda i od svih Miloãevih ærtava, ima dve

senke i dva glasa.

Prva mu se mota ulicom koja je çoj i po-

sveñena, Molerovom, ali u promicaçu Vraåa-

rom åesto stigne i do hrama Svetom Savi, sa-

da u gradçi na nekadaãçem Vraåarskom brdu,

prostoru gde su åistine neba najpreglednije.

Onda se vraña, poãto preðe ulicu ruskog voj-

skovoðe, marãala Tolbuhina,* opet u Molero-

vu, na çen poåetak. U razgovoru sa samim so-

bom peçe se ka Wegoãevoj gde se Molerova,

pre desetak godina preseåena naseýem novih

kuña, savija i oko tih kuña i oko gustog drveña

izmeðu çih, starog i mladog, oko travçaka i

kratkih stepeniãta, iskrzanih deåjom igrom.

Tu, u tom zakriýenom, nekako prikrivenom

predahu od zelenila i svetlosti senka ãapuñe

sa liãñem i travama a moæda i sa Koåom Ka-

petanom, åija ulica dodiruje ovaj mali park sa

druge strane. Taj se ãapat, kao nit, uliva u vaz-

duãno i svetlosno predivo pa klizi, preko

* U sadaãwe vreme, na poåetku XXI veka, ova se uli-

ca ponovo zove Makenzijeva. (Prim. aut.)

Wegoãeve, daýe Molerovom, sve oãtrije use-

åenom izmeðu zgrada. Na preseku Molerove i

Ulice Proleterskih brigada koja se nekada

zvala i Ulica kçegiçe Perside i Krunska,**

ãapat kao da se pojaåava u dodiru sa pamñeçem

ove ulice, a zatim se Molerova, nekako stisnu-

tija, pustija, izoãtrenih a zatamçenih senki,

spuãta ka Bulevaru revolucije i uliva u Bule-

var, smraåena, kod åuvene kafane „Domovina”.

(Samo kod nas, vaýda, postoje kafane sa takvim

imenom.)

Druga senka u kasnu noñ ili pred zoru, a

nekad i u samo podne ako je crno, tumara od

zapuãtene Kule Nebojãe preko Doçograd-

skog bulevara, kroz Doçi ka Gorçem kale-

megdanskom gradu, starim i iskidanim ka-

menitim stepenicama i zapuãtenom strmom

stazom pored crkve Ruæice i obnovýene ka-

pele Svete Petke, sve do Kosturnice vojni-

ka palih u odbrani Beograda u Prvom svet-

skom ratu. I ona ãapuñe: çen je ãapat taman

kao da dopire iz tmina u neistraæenim, za-

trpanim lagumima Doçeg grada i rezak kao

huj vetrova nad Uãñem Save u Dunav, kao on-

aj gust preplitaj proãlih vremena sa sa-

6

** Sad se opet zove Krunska. (Prim. aut.)

daãçim u prostoru oko drevne Dizdareve ku-

le i oko novog, nepotpisanog spomenika De-

spotu Stefanu, Mitriñevog. Na tom za-

ravçenom delu Gorçeg grada, izmeðu

Dizdareve kule i Pobednika, nad kojim se

stiåu i jednaåe, pod oblacima, pod vetrovi-

ma, pod nebesima, sva vremena, Molerova

senka kruæi, dugo, u molitvi, pa nestaje. Ni-

je åudno ni ãto tu kruæi ni ãto se moli: iz-

gleda da su baã na taj zaravçeni prostor bi-

li izbacili, pre viãe od sto sedamdeset

godina, u jedno pre podne prvih dana maja

1816-te, Turci, qudi Maraãlije Ali-paãe

leã vojvode Petra Nikolajeviña Molera,

udavýenog, vaýda åuvenim svilenim gajta-

nom, tog jutra. Vojvodino telo bilo je izba-

åeno na ýut i vruñ kamen samo u gañama, za-

dignutih nogavica.

Malobrojni srpski æivaý, isteran iz

svojih kuña da se uveri u tu smrt i da je po-

svedoåi, gledao je u muku. A smrt je spojila

dva toka Molerovog æivota o kojima ãapñu

uporno, evo veñ vekovima, i uzaludno jer ih

niko ne åuje, çegove dve senke.

Dok promiåe vraåarskim ulicama prva

senka vidi sebe kao deåaka Petra od oca Ni-

7

kole i iz kuñe Neãkoviña u Babinoj Luci,

nedaleko od Vaýeva, koji prvi put, u jesen

1787. godine opaæa, sav u åudu, da u çemu u

isti åas govore dva razliåita glasa. Tada je

bio oktobar, doba izmeðu Mihoýdana i Sve-

tog Luke kad su podneva joã meka od zlatnog

ozareça, od paperja ãto lebdi, od crvenka-

stog liãña ãto se otpuãta bez ãuãça a kad

su veåeri sve duæe, mraznije i tamnije, åak i

pod ozvezdanim svodom.

Prolazili su trenuci ranog popodneva,

deåak i çegov otac su bili u dvoriãtu, u

poslu, jer se zima bliæila a sasvim se bio pri-

makao i praznik, krsna slava Neãkoviña, Sve-

ti Luka. Znali su da ñe te godine gostiju sigur-

no biti viãe no ikad, jer ñe dolaziti koliko

da åestitaju slavu toliko i da se vide sa deåa-

kovim stricem Ruvimom, sveãtenikom koji je

postao haxija.

Otkako se pre dve godine vratio, mrãav

a sav svetao iznutra, stiãan a sav hitar, sa

putovawa do Jerusalima i do Hristovog gro-

ba, oko Haxi-Ruvima, arhimandrita u crkvi

u Bogovaði, jednako se okupýao svet. Deåak je

posmatrao kako se jaki i krupni ýudi, prave

ýudine, zbijaju oko mrãavog, joã neostarelog

haxije, åije su reåi bile blage od pro-

8

miãýenosti i gipke od nepopustýivosti i

åije se ruke gotovo nikad nisu odvajale od

kçiga.

U toj jeseni 1787. godine svet je bio uzne-

miren jer su i vremena bila nemirna: veñ je

dva meseca, joã od avgusta, trajao rat izmeðu

velike Rusije i velike Turske. Iz tog rata

izlazile su, govorio je Haxi Ruvim, za Srbe

male nade, velike obaveze i grdne opasnosti,

a sve se to moralo iskoristiti. Naroåito

male nade. Uveliko se ãaputalo da ñe i au-

strijska carevina, kao saveznik Rusije, ubr-

zo u rat i da u tom ratu svakako raåuna na po-

moñ Srba. Izgledalo je da se Turcima, najzad,

ne piãe dobro i Srbi su æeleli da dopri-

nesu da to pisano ispadne ãto gore.

Ni za koga viãe nije bila tajna da Au-

strija veñ uveliko ãaýe tajno, meðu srpski

æivaý juæno od Save, svoje oficire da Srbe

uåe modernom ratovaçu i da se Srbi veñ uve-

liko veæbaju, na skrovitim mestima,

udaýenim od drumova. Ali ako su za te pri-

preme znali svi Srbi, znali su i mnogi Tur-

ci: sve su åeãñe çihove åete silazile sa dru-

mova i, opake, iskrsavale gde im se nije bilo

nadati. Stoga su se u kuñi Neãkoviña, jednoj

od najviðenijih u Babinoj Luci, o Svetom

9

Luki oåekivale mnoge ugledne glave, ne samo

iz vaýevske nahije. Trebalo je dogovoriti se

o mnogo åemu a striåeva reå je u svim dogovo-

rima bila presudna. Sam stric, Haxi Ruvim,

veñ je bio tu: prekjuåe je bio stigao iz Stude-

nice u Bogovaðu a maloåas stupio u Neãko-

viña dvoriãte sa kçigom u ruci. Sa çim je

stupilo, u isto dvoriãte, i veliko ozareçe.

I sad je haxija, na starom stolu ispod oraha

(arhetipska slika, reklo bi se danas) dugaå-

kim i tankim perima pisao po debeloj

kçizi, vaýda Jevanðeýu, i crtao po dugaåkom

svitku.

Deåak je strpýivo pomagao ocu a nestrp-

ýivo åekao da ga stric pozove.

I stric ga je pozvao.

Pokazao mu je, gotovo zavrãen na razvi-

jenom svitku, crteæ. Hteo je da zna ãta deåak

misli o tom crteæu i gledao ga je spokojno,

nimalo ispitivaåki. Nije to bilo sluåajno:

posledçe dve godine, otkako se Haxi Ruvim

bio vratio iz haxiluka, deåak se, po striåe-

vom nalogu, u crkvi u Dokmiru, nepun sat ho-

da od Neãkoviña kuña, uåio ne samo pisaçu

i åitaçu, nego i ikonopisaçu, malaçu i kr-

storezaçu. Bio je najboýi meðu malobrojnim

uåenicima i stric se tome vrlo radovao. I

10

sam ga je poduåavao, åim bi naãao vremena.

Zato ga je sad i pitao za miãýeçe o svom cr-

teæu a deåak je gledao i ñutao, zadivýen. Li-

nije haxijinog crteæa, oseñao je, bile su ta-

ko jasne i tako tanane da je nacrtani

manastir izgledao ne samo poznat, nego i os-

vetýen. On tako nikad neñe umeti da crta, ma

koliko uåio.

– Hoñeã, umeñeã i boýe – rekao je

stric hvatajuñi deåakovu misao i gledajuñi

mu pravo u srce. – A pogaðaã li koji je ovo

manastir?

– Studenica nije, video sam je nacrtanu.

Video sam tvoje izobraæenije Studenice.

– Imaã pravo, nije Studenica. Ovo je Kru-

ãedol na Fruãkoj Gori. Tamo ñemo uskoro.

Onda se zaåuo oåev glas: traæio je od ha-

xije da joã ne odvodi deåaka koji je ionako

viãe u Dokmiru nego kod kuñe. Osim toga,

idu teãka vremena i deåak se mora uåiti i

puãci, ne samo krstorezaçu.

Stric se sloæio, zamiãýen. Istovre-

meno je na crteæu ispisivao, åitko, iz-

duæeno, prvo slovo svoga potpisa: H od HaxiRuvim.

– Mora se puãci uåiti, i to odmah – sa-

glasio se pa pogledao u deåaka sa nekom hi-

11

trom vatrom u oåima. – Ali ovo ti dete moæe

i viãe, Nikola. I uåiti moæe, i pisati, i

malati, i tuñi se. Je li tako, sine?

U tom je åasu deåak osetio, pamti to senka

i te kako, gledajuñi striåevu spretnu i tajan-

stvenu ruku kako ispisuje slova dok prvi ok-

tobarski sumrak pada po gomilicama liãña u

uglovima dvoriãta a otac tone u teæak muk, da

se u sebi kida taåno po polovini: jedna se

polovina sva odazivala ocu, obeñavala poslu-

ãnost; druga je ostajala uz strica, spremna da

uvreba svaki çegov pokret, pogodi izgovore-

ne i neizgovorene reåi, upije sjaj koji je leb-

deo oko haxije. Glasom kojim je, razaznavao je

to sav u åudu, govorila prva polovina, odgova-

rao je ocu; glasom kojim je govorila druga, ñu-

tao je uz strica.

Otada, ta mu je udvojenost ostala i, u ne-

deýama koje su usledile i pribliæavale

1787. godinu kraju, samo se pojaåavala.

Uprkos zimi koja je bila stegla Srbi su,

i pre no ãto je Austrija zvaniåno objavila

rat Turskoj, nezvaniåno poåeli da ratuju na

austrijskoj strani. Turci su odgovorili od-

mah, i to odmazdama: poåele su paýevine, na-

roåito manastira, i seåe, naroåito sveãte-

nika. Ako je hteo i daýe da bude od pomoñi

12

svom narodu, Haxi Ruvim je morao da spasa-

va glavu. Da bi je spasao on se, u jednu ledenu

i crnu januarsku noñ, vetrovitu, godine 1788.

prebacio preko zaleðene Save, na putu za Ze-

mun pa, posle, u manastir Kruãedol. Sa so-

bom je bio poveo i deåaka, svog sinovca, Pe-

tra.

Poletan ãto putuje sa stricem u drukåi-

ji svet deåak je, u isti mah, u sebi nosio i te-

gobu: otac i braña bili su ostali tamo, u Sr-

biji, u opasnostima. Uz to, kad su haxija i

deåak kretali na put otac se nimalo nije

protivio, naprotiv, kao da je æeleo da ãto

pre poðu kako bi ãto pre i stigli.

– Bog vas åuvao – rekao je, mirno. Ali,

ispod tog mira deåak je åuo neãto kao pro-

lom nevidýive pukotine.

I opet ga je åuo, taj prolom, ali kao udaýe-

ni jek, u trenutku kad je ispred sebe, na fru-

ãkogorskoj skrovitoj zaravni, u preåistom

snegu i zakloçen debelim drvetima, ugledao

svetao manastir, onaj sa Haxi-Ruvimovog cr-

teæa, Kruãedol. Radost koja ga je rasvetýava-

la meãala se sa tugom koja ga je smraåivala i

haxija mu je opet pogledao pravo u srce.

– Tvoje je da sad uåiã i da pamtiã. A i

çih ñemo odande prevesti.

13

Poåeo je da uåi i da pamti.

Prvo je uåio u Kruãedolu, uz strica i uz

æivopise Georgija Stojanoviña i Jova Va-

siýeviña. Ali haxija je hteo za çega, kako je

govorio, pravog uåiteýa. Tako se deåak na-

ãao u slikarskoj ãkoli majstora Stefana

Gavriloviña, u Sremskim Karlovcima.

Kod majstora Gavriloviña crtalo se fi-

nim perima i tankim åetkicama a malalo fi-

nim farbama dobivenim iz Zemuna ili iz Bu-

dima, åak i iz Vijene ili Trijesta. Rezalo se

i u finom drvetu, naroåitim dletima i igla-

ma. Gospodin Stefan Gavriloviñ je uåio svog

darovitog uåenika kako se vidýivim oznaåa-

va ono ãto je nevidýivo, odnosno kojim se

sve znacima sveto i veåno objavýuje u svetov-

nom i prolaznom i kako se ti znaci mogu

predstavýati. Mladi Petar je brzinom koja je

åudila sve osim çegovog strica, Haxi-Ruvi-

ma, savlaðivao veãtinu kojom se postiæe, la-

kim namazima, prozraånost plave a, debýim,

gustina zlatne ili oker boje. Ipak je joã, ia-

ko ih je sve boýe upoznavao, viãe nego zna-

åeçima boja i çihovih tonova bio ponesen

znaåeçem åiste linije u crteæu.

Majstor Stefan mu je tumaåio i govor

pokreta predstavýenih svetih likova i fi-

14

gura na ikonama i smisao odnosa meðu çima:

tako se jedan, joã u Dokmiru prisno naslu-

ñeni svet, sav od åudesnih znakova i zna-

åeça, sve potpunije otvarao ovom mladiñu

joã krhkog, deåaåkog tela. Ali ono ãto je

mladi Petar iznad svega voleo tih godina

provedenih u majstorskoj radionici gospo-

dina Stefana, bilo je da svoje slobodno vre-

me æivi u Sabornoj crkvi tu, u Sremskim

Karlovcima.

Nedeýe i mesece je prestajao pred ikono-

stasom u toj crkvi koju su, znao je, radile dve

nadahnute ruke: Teodora Kraåuna i Jakova Or-

felina.1Postepeno je nauåio da ih razlikuje

kao ãto je postepeno sve veñu prednost davao

Kraåunovoj ruci. U redu prestonih ikona na-

roåito su ga privlaåile Kraåunova PresvetaBogorodica i Roðeçe Svetog Jovana, ali ono

ãto ga je uistinu opåiçavalo bio je govor ru-

ku Spasiteýevih ne samo u Hristosu i Samar-janki, Hristosu kod Marte i Marije nego, i to

naroåito, u malim ikonama kao ãto su Praçenogu i Tajna veåera. Tajanstvene a ipak jasne,

od onoga i od ovoga sveta, Ruke Spasiteýeve

15

1Videti: Dejan Medakoviñ, Srpska umetnost u XVI�

II veku, SKZ, kolo LXXIII, kçiga 486, Beograd 1980,

90–1/3 i 105–112.

kako ih je Kraåun naslikao, prelepe i nikad

bezbriæne, dobre i opomiçuñe kad se pruæa-

ju pred zlom koje nailazi, smirene pred dubi-

nama izdaje u åoveku, svetle u radosti Preo-

braæeça i Uskrsnuña, govorile su deåaku o

vrednosti tegoba u æivotu, o svetlosti i sja-

ju smrti. Dok je svojom unutarçoãñu primao

taj govor neki se neznani spokoj åaurio u çe-

mu i neka nova snaga. Nije ih joã poznavao,

moæda ih nije bio ni svestan, ali je mnogo

maçe strepeo.

A nedeýom, kad bi odlazio u Kruãedol

ili, kasnije, u Veliku Remetu, zaticao je

strica u radu: Haxi Ruvim je urezivao, veñ

mesecima, u naroåito pripremýeno, is-

taçeno drvo predviðeno za korice Jevan-

ðeýu, niz novozavetnih scena.2

Pogledao bi

u mladiña pogledom koji je dolazio iz daýi-

na ali je Petar oseñao da ga haxija vidi i da

nije nezadovoýan onim ãto vidi. A mladiñ

je, opet, bio oåaran sve tananijim linijama-

urezima u Haxi-Ruvimovom duborezu, åude-

snoj åipki od svetih lica i ruku na dvadeset

16

2Videti: Branko Vujoviñ, Umetnost obnovýene Srbi-

je, Prosveta / Republiåki zavod za zaãtitu spomeni-

ka kulture, Beograd 1986, 340.

i osam jevanðeoskih prizora, u kojoj je svaki

rez imao svoje znaåeçe a bio, pri tom, deo

bezmerne celine.

Tako je uåio.

A ãta je pamtio?

Najviãe lica izbeglica iz Srbije, sva u

nekom gråu, i çihova tela odjednom povije-

na åim preðu Savu, i çihov hod iz kojeg oti-

åe odluånost, i çihov govor bez snage.

Poåetkom 1788. godine Austrija i Turska

jesu zaratile ali je Austrija ratovala nekako

mlitavo kao da oåekuje da Srbi, preteæno onaj

æivaý juæno od Save, onaj u frajkoru i uz Ko-

åu Kapetana, ratuju æestoko i æilavo. Oni su,

dabome, tako i åinili, tutçala je Koåina kra-

jina, tukao se ludi Kapetan. Na taj naåin je car-

ska Austrija bila u ratu sa Otomanskom impe-

rijom a ratovali su, u stvari, Srbi, pa su oni

najviãe i stradali. Turci se nisu svetili to-

liko neprijateýima Austrijancima koliko

svojoj raji Srbima koji su stali pod austrijsku

zastavu i ratovali sa austrijskim naoruæaçem,

dakle narodu koji je davao ove ratnike. Otuda je

opet nastajao onaj prizor koji je gotovo arhe-

tipski u srpskom trajaçu kroz istoriju; po Sr-

biji su ponovo goreli sela, crkve, manastiri

i ýudi.

17

Talog tuðih patçi i smrti mladi je Petar

ugledao na åelu svog oca kad je i on, najzad,

prebegao iz Srbije u Austriju, iz Babine Lu-

ke u Progar. To lice çegovog oca bilo se sa-

svim izmenilo: istroãeno, posivelo, silno

ostarelo.

– Opet ñe nas izdati, Ruvime – rekao je

Nikola Neãkoviñ svome bratu haxiji koji je

bio stigao iz Velike Remete u Progar, da se

vide. – Sad kad je stari car umro mladi ima

svoje i drukåije raåune: pomiriñe se sa Tur-

cima, izdañe nas pa su Srbi opet xabe ginu-

li.

Haxija se s tim sloæio, odmah. Joã se

bojao da je u pitaçu, moæda, novo veliko is-

kuãeçe nameçeno Srbima poãto su svi iz-

gledi kazivali da im ni moñna ruska care-

vina neñe sad biti od velike pomoñi, jer

neñe hteti da bude, drugi su joj interesi.3

Pamtio je izraz oåevog lica dok je haxi-

ja govorio. U stvari, kao da je bio prepoznao

taj izraz: nije li sliåan trag proziraça sud-

binskog ponora saåuvao Teodor Kraåun na

licu Svetiteýa koji, sklopýenih ruku, na

18

3Videti: Pavle S. Stevanoviñ, Haxi Ruvim Neãko-

viñ, Glasnik SPC, god XXXV, broj 7, 8, 9, juli-

septembar 1954, 114. i 115.

Tajnoj veåeri veñ åuje, u strahovitoj tiãini,

pribliæavaçe Judine izdaje?

Senki se priåiçava da se, baã u tom åa-

su, mladi Petar odluåio da se od sad zove po

ocu, Nikolajeviñ.

Pamtio je joã jedno oåevo lice: ono smi-

reno i podmlaðeno u veånom spokoju, neko-

liko meseci kasnije, krajem 1789. Od onog ok-

tobarskog ranog popodneva u Neãkoviña

dvoriãtu pred Svetog Luku, kad su otac i

stric bili uz çega, dvanaestogodiãçeg deåa-

ka, tako isti i toliko razliåiti meðu sobom,

bilo je proãlo samo dve godine, a koliko se

mnogo od æivota dogodilo za to malo vremena,

koliko snage oteklo. Deåak viãe nije bio de-

åak iako joã nije bio ni mladiñ, bio je åovek

od åetrnaest godina.

Pred smrt, otac je Petrovu ruku stavio u

Ruvimovu.

– Strica sluãaj a koliko ga voliã,

znam. Sav si çegov.

Da li sav?

Ako je mladi Petar Nikolajeviñ to veñ na-

sluñivao, sad je imao i da sazna: malo se ãta

dogaða prema pretpostavkama ýudskoga uma.

Naime, posle smrti Nikole Neãkoviña mi-

slio je da ñe oåev glas u çemu oslabiti ali ni-

19

je bilo tako, naprotiv, sve se jaåe åuo. Dok je

bio u æivotu i dok su bivali zajedno, malo je

razgovarao sa ocem; sad, otkako je otac bio u

smrti, razgovarao je mnogo.

Sa stricem je govorio sve maçe iako ga

je razumeo sve dubýe. Meðu çima reåi kao da

su bile suviãne jer su se oni razumevali ne

samo pogledom nego i istom primisli. To

çihovo razumevaçe u ñutçi bilo se joã zgu-

snulo otkako su se obojica, haxija i çegov

sinovac, krstorezac i çegov uåenik, vrati-

li u Srbiju nekoliko nedeýa poãto su u

Sviãtovu, avgusta 1791, Austrija i Turska

sklopile mir.

Koåina Krajina bila je satrta, a preva-

reni kapetan mrtav.

Stigli su u prozraåan poåetak meseca

septembra i zatekli iznurene ýude, neobra-

ðene çive, razorene crkve.

– Doãao je åas – govorio je Haxi Ruvim

narodu okupýenom oko ruãevina manastira u

Bogovaði polovinom septembra 1791, bio je

veliki praznik, Krstovdan, mlada je jesen mi-

risala na bosiýak i na prozraånost nestajaça

– koji se mora iskoristiti jer ne znamo hoñe

li potrajati. U ovaj se mah turskih najezdi vi-

ãe ne treba plaãiti: ako je rat izmeðu Turske

20

i Austrije, u koji smo se toliko pouzdavali,

Srbima doneo samo nevoýu i jad, moæda ñe ne-

davno sklopýeni mir doneti neki boýitak,

baã zato ãto se u to viãe ne uzdamo. Vidite,

kako piãu i novosadske i beåke novine, po

ålanu 12. Ugovora o miru u Sviãtovu, Austri-

ja je åvrsto obezbedila kod Porte za srpski

æivaý juæno od Save, dakle za turske podani-

ke, raju, nas, ne samo pravo na slobodnu trgo-

vinu sa severnim prekosavskim krajevima i

na æivot kakav je voðen pre ovog rata, nego i

pravo, ãto je najvaænije, na ispovedaçe naãe,

hriãñanske i pravoslavne vere, i na obnovu

sruãenih crkava i podizaçe novih. Sva ñe ova

srpska prava Porta imati da potvrdi i svojim

fermanima pa se stoga u mnogom poslu koji nas

åeka ne sme izgubiti ni åas.

I nije se izgubio.

Sa svojim uåenicima meðu kojima mu je

mladi Petar svakako bio ne samo najboýi

nego i najbliæi, Haxi Ruvim je uspeo da po-

digne na noge ceo vaýevski kraj. Obnavýali

su i zidali crkve i u Bogovaði, i u Dokmi-

ru, i u Rabrovici, i u Stepaçi, i u Ñelija-

ma i joã mnogo gde. Ono ãto je Haxi Ruvim

zahtevao i od sebe i od svojih uåenika bilo

je neobiåno: da rade bez predaha ali sa najve-

21

ñim strpýeçem, bez ikakve æurbe; da vreme

ãto otkucava pamte tako ãto ñe svaki çegov

otkucaj ispuçavati radom kao sitnim vezom.

U poåetku gotovo uvek uz strica, Petar

Nikolajeviñ je radio mnogo i sve boýe. Gle-

dajuñi æivopise koje su oblikovali potezi

çegove ruke, Haxi Ruvim viãe nije nimalo

sumçao: u poåetku nedovoýno sigurna jer ne-

dovoýno iskusna i premlada, ruka çegovog

sinovca bila je noãena osobenim darom. Joã

ni dvadesetogodiãçak kad je poåeo da mala, u

godinama 1792. i 1793, æivopise u crkvama

vaýevskog kraja, ovaj je mladiñ, video je haxi-

ja, bio boýi i nadahnutiji ne samo od drugih

çegovih uåenika, nego i od onih starijih

æivopisaca, dokmirskih recimo, kod kojih

je i on sam, Ruvim, tada se joã zvao Rafailo,

uåio. Znaça koja je majstor iz Sremskih Kar-

lovaca, Stefan Gavriloviñ, prenosio svome

ðaku iz Srbije, bila su pala na plodno tle, jer

je ðak bio od onih koji umeju i da vide i da

osete: sad su nicala i izrastala, obogañena

duhovnoãñu mladoga Petra i trebalo je samo

podsticati çihovo sazrevaçe.

22

4 Videti: Branko Vujoviñ, navedeno delo, 112.

Znaci toga sazrevaça mogu se danas,

kaæu poznavaoci, slediti na delovima sta-

rog ikonostasa crkve u Rabrovici, u Divci-

ma. Ti su delovi ostali unekoliko saåuvani

pravim åudom: pustoãeça koja ñe u zapadnoj

Srbiji donositi neminovnost istorijskih

zbivaça XIX i XX veka nisu, razumýivo,

mimoiãla ni jednu crkvu, pa ni rabroviå-

ku, ali je stari ikonostas odolevao. Smatra

se da je dve saåuvane prestone ikone sa ovog

ikonostasa Bogorodicu sa detetom i IsusaHrista kao i trodelnu ikonu sa Vaskrseçem,Vavedeçem i Blagovestima, iako su ostale

nepotpisane, nesumçivo radio Petar Ni-

kolajeviñ: prozraånost kolorita, a to je oso-

benost i çegovih kasnijih radova, i ovde je

veñ sasvim prepoznatýiva4

kao i jednostav-

nost slikarskog izraza vidýiva i u svedeno-

sti osnovnih boja i u kompoziciji ikona. Uz

to, o Molerovom autorstvu moæe da svedoåi

i podatak sasvim druge vrste: ostalo je, nai-

me, zapisano da je crkva u Rabrovici ob-

novýena koliko nastojaçem obor-kneza

Alekse Nenadoviña toliko, ako ne i viãe,

arhimandrita Haxi-Ruvima Neãkoviña i da

je krajem leta 1795. trebalo joã æivopisati

ikonostas.

23