VREMEPLOVVREMEPLOV

Negdje sam se izgubio Oko mene  visoke  građevine  napravljene  od  kamenih  blokova. Kad sam bolje pogledao shvatio sam da su to piramide. Sad sam u  još  većoj  panici  jer  znam  da  tu  sahranjuju  faraone  i  bogate Egipćane. Na sebi imam samo jednu krpu omotanu oko struka pa zaključujem  da  i  nisam  bogat.  To može  značiti  da  sam  običan seljak ili u najboljem slučaju pisar. Ipak, kako u ruci držim motiku, a ne svitak papirusa, sve  je  jasnije – obrađujem plodno tlo neg‐dje uz rijeku Nil. Još mi je samo to trebalo. Probleme će mi znači praviti poplave, a trebat će i redovito popravljati brane i kanale. Naši  astronomi predviđaju  vrijeme poplava  i  suša promatrajući kretanje zvijezda, a da bi znali gdje se nalazi nečije polje nakon poplave Nila naši geometri precizno izračunavaju površinu nečije oranice  i  bilježe međe.  Kako  bi  sve  proteklo  u  najboljem  redu moramo se dobro organizirati pa je zato naša država i podijelje‐na  na manje  upravne  cjeline  ‐  nome  kojima  upravlja  nomarh. Prilikom svakog posla nadgleda nas netko od faraonovih službe‐nika ili vezir i brižljivo zapisuje koliko je posla napravljeno ili koliki je  urod.  Svećenici  traže  savjete  od  naših  bogova  i  to  zapisuju hijeroglifima na papirusu. Kasnije bi to faraon čitao u krugu svoje obitelji, a svećenici ostalima u nekom od svojih bogato i raskošno uređenih hramova. Joj, baš ja nemam sreće da se i u ovoj staroj priči  izgubim kod nekog seljaka  i da moram naporno  raditi um‐jesto da budem faraon. 

Andrej Kukuruzović, 5.a 

Ja sam Perzijanac Oko 1000.g.pr.Kr. na područje Iranskog visočja doselili su se Me‐dijci,  oni  su  porazili Asirce,  a  poslije  je moj  narod porazio  njih pod vodstvom kralja Kira II. Mi smo velika država, imamo oko 40 milijuna  stanovnika pa  je  zato naš kralj Darije  I. odlučio  zemlju podijeliti na satrapije. Ja sam njegov osobni pisar. Dok kralj govo‐ri ja zapisujem njegove riječi, a zatim tu poruku predajem konja‐niku  koji  žurno  jaše do drugog  konjanika  koji onda prosljeđuje trećem  i tako redom dok pismo ne stigne na odredište. Satrapi, upravitelji, veoma su uvaženi, ali  i pisari su  jako važni  jer većina ljudi ne zna pisati i čitati. Osim toga kralj ne vjeruje u svemu svo‐jim satrapima jer oni imaju velike ovlasti i skupljaju porez. Zato ih nadgledaju  tajni  kraljevi  špijuni  koje  narod  zove  „kraljeve  oči  i uši“  jer oni  izvještavaju kralja o svim sumnjivim stvarima. Preko njih kralj je brzo saznao sve, a onog tko bi se urotio protiv kralja zadesila bi strašna kazna. Kralj Darije I. dao je sagraditi više prije‐stolnica kako bi mogao boraviti u svakom dijelu svoje velike zem‐lje, a dvije najljepše su Suza  i Perzepolis. Naš veliki  i mudri kralj dobar je vladar, nedavno smo počeli upotrebljavati i novac pa je trgovanje postalo poštenije, a kralju u čast novac se zove darik i na svakoj kovanici urezan je njegov lik. 

Josip Vuković, 5.a 

Moj dan u Egiptu U školi, na satu povijesti, učiteljica nam  je pričala o Egiptu. Cijeli  sam  dan  razmišljala  o  toj  prekrasnoj  zemlji.  Kako  bi bilo  odlično  da  sam  tamo! Uskoro  je  došla  večer, morala sam na  spavanje  i ubrzo utonula u  san. Odjednom  sam  se našla  u  Egiptu.  Kad  sam  bolje  pogledala  oko  sebe  vidjela sam samo velike grobnice koje su me okruživale. Razmislila sam i shvatila da se nalazim u Dolini kraljeva. Tamo su poko‐pani gotovo svi faraoni, a najpoznatija grobnica je ona mla‐dog  faraona  Tutankamona.  Odlučila  sam  je  posjetiti.  Baš kad sam zakoračila unutra ugledala sam  ljude s crnim mas‐kama  na  licima  kako  s  punim  vrećama  zlatnih  predmeta izlaze  iz druge grobnice. Potrčala sam za njima, no pobjegli su. Odustala sam od potjere i odlučila izbliza razgledati pira‐mide. Kako se one nalaze u Donjem Egiptu mogla bih zaja‐hati devu  i uputiti se prema Đoserovoj – poznatoj stepeni‐častoj piramidi  i Keopsovoj – najvišoj egipatskoj piramidi, a zanima me  i  hram  Luksor  kao  i  sfinge  –  kamene  čuvarice piramida.  Jahanje mi  je ubrzo postalo naporno  i  sporo pa sam se odlučila za plovidbu Nilom. Čim sam stigla na svoje odredište posjetila sam kraljicu Hatšepsut. Čula sam da traži pisara.  Egipatsko  pismo  zove  se  hijeroglifi  i  ima  nekoliko tisuća  znakova,  ali  to  nije  umanjilo moju  želju  da  budem pisar. Kraljica me  ljubazno primila  i dala mi posao! Nakon nekoliko dana boravka na dvoru po mene je došao kraljičin vezir jer je trebalo napisati prvi dokument. Hodala sam hod‐nicima kroz cijelu palaču i tražila kraljicu, ali je nikako nisam mogla naći. Odjednom sam čula mamin glas: „Milana, pro‐budi se! Zakasnit ćeš u školu!“ Probudila sam se i shvatila da je ova zanimljiva pustolovina bila samo san. 

Milana Žigić, 5.a 

Gabrijela Janković, 5.a 

Valentina Grđan, 5.a 

Kristijan Uka, 5.b 

23

VREMEPLOVVREMEPLOV

Put do Mezopotamije u jednoj noći S roditeljima sam posjetila arheološki muzej. Tek što sam shvati‐la da sam odjednom sama i da sam zalutala oko mene se stvorio stari Sumer! Ovako je to započelo. Bila sam pisar i pisala trskom po glinenim pločicama, ali nisam bila baš neke sreće. Uzela bih pločicu i taman kad bih pisala zadnje slovo glina bi se osušila jer sam bila jako spora. A najčešće bi mi se još i druga ruka zalijepila jer sam prečvrsto držala pločicu. Mogla sam samo udariti rukom o pod, glinene pločice bi se uvijek razbile, a mene su zbog toga izbacili na cestu. Sva sreća pa su me našli Babilonci. Nije zapravo baš bila neka sreća zato što je u Babilonu vladao car Hamurabi, a on je poznat po vrlo strogim zakonima. Odmah sam odjurila pre‐ma Asiriji. Asirci su vrlo okrutni vojnici, koriste željezno oružje  i uglavnom su ratnički nastrojeni. Njihov car Asurbanipal pokazao mi je najveću knjižnicu koja se nalazi u gradu Ninivi. Čim sam čula za knjižnicu, pocrvenjela sam, a kad sam čula da spominju gline‐ne  pločice  uhvatila me  panika.  Pomislila  sam  da  su  doznali  da sam bila pisar i brzo pobjegla iz Asirije. Evo me opet među Babi‐loncima, ali ovog puta sve je drukčije, čak se i država zove Novo‐babilonsko Carstvo. Nabukodonozor II. im je kralj, a stanovništvo se  uglavnom  bavi  poljodjelstvom,  lončarstvom,  stočarstvom, metalurgijom,  izradom  tkanina  i  trgovinom.  Pišu  klinastim  pis‐mom i jako ih zanima astronomija i matematika pa su tako izumi‐li  i  kalendar. Brojevi me  ni najmanje  ne  zanimaju pa  se  nisam dugo zadržala u zvjezdarnici na vrhu zigurata. Saznala sam da  je car za svoju ženu Semiramidu dao izgraditi viseće vrtove kako bi je uvijek podsjećali na njezinu planinsku domovinu u ravnoj Me‐zopotamiji. Stvarno pravi poklon za Valentinovo! Čim sam ušla u vrt nisam mogla odoljeti penjanju po drveću i skakanju s terasa, pa tko bi ovuda mogao samo šetati?! Ali car Nabukodonozor jako se naljutio zbog  toga  i  istjerao me  iz vrtova.  Ja stvarno nemam sreće, sve od Sumera pa do Novobabilonske države… Ali  izgleda da mi  se nešto  ipak posrećilo,  zadrijemala  sam na  kauču,  a  to znači da u muzej  još nisam niti  išla!  Ipak za svaki slučaj neću se odvajati od mame i tate, tko zna gdje bih mogla zalutati. 

Gabrijela Janković, 5.a 

Fenikija Jedno  jutro  dok  sam  šetao  ulicom  ugledao  sam  čudan bicikl. Sjeo sam na njega i na upravljaču opazio brojčanik na kojem  je pisao današnji datum. Okrenuo sam kotačić brojčanika i vidio kako se brojevi dana, mjeseca i godina vrte unazad, a ispod brojeva pisalo je „mjesto: Fenikija“. Okrenuo sam pedale  i bicikl je pojurio, učinilo mi se kao da sam nekoliko trenutaka bio bez svijesti. Stroj me izba‐cio u  grad Tir.  Lutao  sam  gradom  i pronašao  tržnicu,  a kako sam u džepu imao nekoliko kovanica odlučio sam si nešto kupiti. Tržnica je nudila mnogo hrane, odjeće, naki‐ta, životinja, oružja, drvenih ukrasa pa čak i drvne građe. Nakon  mnogo  razmišljanja  odlučio  sam  prodati  jaknu kod trgovca odjećom koji mi je za nju dao 10 000 kovani‐ca. Došao sam do  luke gdje sam platio 100 kovanica za put brodom u Kartagu. Tamo sam pronašao i po vrlo po‐voljnoj cijeni kupio brodić kojim sam se vratio u Tir. Kupi‐o  sam  vino, nekoliko  staklenih boca,  jednu  sliku  i  veliki ogrtač purpurne boje  kako bih mogao dokazati da  sam doista  bio  tamo.  Stigao  sam  do  vremeplova,  ali  njega tamo više nije bilo. O, ne! Upomoć, zapeo sam u Fenikiji! 

Antonio Babić, 5.a 

Egipatski dan jedne vladarice Sirem džebrel! Ja sam kraljica rijeke Nila. Ime mi je Delte‐nil, tako me nazvao moj otac, faraon Sinaj III. Dobila sam ime  po  svom  kraljevstvu. Moj  otac  posjeduje  kraljevine duž čitave Mezopotamije, gorja Zagros na  istoku pa čak  i najpoznatije  feničke gradove. Da,  sve  će  to  jednog dana biti u mome  vlasništvu! Poprilično nevjerojatno,  zar ne? Ovo  je  bio  uvod,  a  sada  ću  vam  ispričati  kakva  je moja svakodnevica u dvorcu Nil. Kako moj otac često putuje u druge  prijestolnice  i  k  svojim  prijateljima  čak  na  drugu obalu Sredozemnog mora, majka  i  ja često smo zajedno. Nas dvije najčešće doručkujemo u vrtu  ili u dvorskoj sali koja ima čak 160 mjesta, točno za svakog očevog povjere‐nika. Nakon doručka pije  se  čaj u  jednom od  tri  salona. Onda dok dvorkinje spremaju  ručak  ja se družim sa svo‐jom prijateljicom Kleopatrom, kćeri faraona Jeska i carice Istok.  Druženje  s  Kleopatrom  vrlo  je  zabavno,  nas  dvije smo kao sestre. Najčešće se družimo nakon ručka i nave‐čer. Obožavamo u dvorskoj zvjezdarnici promatrati nebes‐ki  svod.  Sve  vas pozivam u naše dvore, moja obitelj  i  ja velikodušno ćemo vas ugostiti! 

Milija Mažar, 5.b 

Aleksandar Ristić, 5.a 

Ena Perišić, 5.a 

Marina Špehar, 5.a 

24

VREMEPLOVVREMEPLOV

Kina Sve sam nestrpljivija u iščekivanju da avion poleti, poče‐la me hvatati  i nervoza zbog toga kako ću se snaći u toj velikoj  zemlji. Avion polijeće,  a  ja uživam u penjanju u visine! Uskoro  smo  sletjeli u Peking,  let  je  trajao dosta dugo, ali nije mi bilo naporno. Taksijem sam se odvezla do hotela u kojem  ću  se  smjestiti.  Jedva  sam dočekala večeru, a nemalo me  iznenadilo kad sam umjesto obič‐nog pribora za jelo dobila drvene štapiće. Hrana se pop‐rilično razlikuje od naše,  ima dosta riže  i  ljutih začina, a jesti štapićima bilo  je naporno, ali  i zanimljivo. Za veče‐rom sam upoznala jednu djevojku koja mi se predstavila kao Čin La. Zamolila sam je da mi priča o načinu života u Kini.  Svaki  dan  postajao mi  je  sve  zanimljiviji.  Putovali smo od grada do grada kako bih što bolje upoznala ljude i  običaje.  Prošetala  sam  i  Kineskim  zidom,  najvećom  i najpoznatijom građevinom na svijetu kojeg je i tog dana obilazilo mnogo  turista. Obilazeći  trgovine  opazila  sam puno keramičkih i porculanskih predmeta za upotrebu u domaćinstvu, a i kao ukrase. Htjela sam nešto takvo kao suvenir, ali nisam mogla vjerovati da su cijene tako viso‐ke! Čin La mi  je  ispričala  i kako su njeni preci osim sku‐pocjenog porculana izumili i skupocjenu tkaninu svilu, pa sladoled, papir,  kompas  i  još puno  toga. Pomislila  sam kako su Kinezi stvarno domišljat  i pametan narod. Palo mi je na pamet kako bih mogla ostati u Kini, zemlja mi se jako sviđa, već sam našla i prijatelje, a uz nekoliko gusje‐nica dudovih svilaca mogla bih ubrzo dobro zaraditi proi‐zvodnjom  svile.  Već  sam  se  vidjela  kako  zapošljavam nove radnike, a naše svilene haljine  izvoze se širom svi‐jeta kad sam začula zvuk budilice… Zvrrrrrrr!!! Ponedje‐ljak je, a ja moram u školu. 

Ena Perišić, 5.a 

Moje putovanje u Kinu Došao sam iz škole, mama me dočekala s uobičajenim pitanjima. Uz  ručak  smo o  svemu  razgovarali,  a onda  sam otišao u  svoju sobu  i  legao na krevet razmišljajući o zadaći  iz povijesti. Egipat, Izrael, Babilon, Kina… vrtjelo mi se po glavi. Oduvijek me zanima‐la ta velika zemlja na istoku Azije – Kina. Odlučio sam otputovati tamo  i upoznati kulturu  i običaje  tog naroda. Kad  sam  sletio u Peking sve oko mene bilo  je nekako drugačije. Mnogo  ljudi koji nekuda  žure,  sve  je  svjetlucavo  i  blještavo,  a  trgovine  se  nižu jedna za drugom. Izgledom drugačiji, Kinezi su jako ljubazni. Sve mi objašnjavaju, a  ja  čak učim  i njihov  jezik  tako da sam ubrzo stekao i puno prijatelja. Najdraži mi je Mao, dječak mojih godina s kojim sam se uputio u obilazak Kineskog zida. Taj  je zid  jedna od najvećih građevina na svijetu, a bez riječi su me ostavile i og‐romne rijeke Huang Ho  i Yangtze. Naučio sam sve o proizvodnji svile i porculana i saznao da su Kinezi izumili i prvi kompas, proiz‐veli papir i barut. Ipak, od svega me je naviše zainteresirala aku‐punktura. To je metoda liječenja pomoću zabadanja tankih igala u određene točke tijela. Mao i ja dugo smo o tome razgovarali i odlučili  se  zaposliti  kod  jednog  poznatog  kineskog  liječnika  u Pekingu. Brzo smo savladali osnovne vještine i jako me je veseli‐lo  što pomažem  ljudima.  Kina mi  je postajala  sve draža,  a  i  ja sam pomalo postajao pravi Kinez, tečno sam govorio kineski i jeo štapićima. Riža,  riba,  čaj, naviknuo  sam  se na nove namirnice  i društvene  običaje.  „Saša,  hajde  ustaj!!!“,  odjednom  sam  čuo mamin glas. Probudio sam se i shvatio da sam još uvijek u svojoj sobi, a da  je moje putovanje u Kinu bio tek  jedan  lijep, nedovr‐šen san. Tko zna, možda se večeras i nastavi! 

Aleksandar Ristić, 5.a 

Židovi Židovi ili Hebreji živjeli su kao nomadi, a onda su naselili zemlju Ka‐naan. Da sam kojim slučajem  ja bio njihov starješina umjesto Abra‐hama, Židovi bi se bavili  ribolovom  i poljoprivredom  i nikada ne bi bili gladni. Ako bi ipak dospjeli u Egipat prihvatili bi egipatsku vjeru. Tako bi nam uvjeti života bili puno lakši. Kad bismo se vratili u Izrael opet bismo držali do svojih običaja i vjere u jednog boga, Jahvu. Na‐kon smrti kralja Salamona ne bih dozvolio da zbog svađa naša država toliko oslabi da nas odvedu u ropstvo. 

Sebastijan Uka, 5.b Mihaela Stjepanović, 5.b 

Josip Vuković, 5.a 

25

VREMEPLOVVREMEPLOV

Putovanje Egiptom Spremila sam kofere i otišla na aerodrom. Putovala sam u Njemač‐

ku  proslaviti  blagdane  zajedno  sa  svojom  obitelji.  Kada  smo  se 

ukrcali, prišla mi je stjuardesa i pitala me treba li mi što. Odgovori‐

la  sam da  je  sve u  redu  i uživala u nastavku putovanja gledajući 

kroz prozor krajolike u daljini što su ostajali  iza nas. Nisam mogla 

dugo uživati jer me ubrzo mlađi brat počeo zapitkivati što znam o 

Egipćanima, bilo mu  je dosadno. Sve  sam mu  ispričala,  započela 

sam s najpoznatijim građevinama, a završila s najvažnijim faraoni‐

ma. Bio je oduševljen i uzbuđeno rekao: „Zamisli da mi odlutamo 

u Egipat!“ Samo sam se nasmijala. Nakon dvadesetak minuta  let 

su  zasmetale  turbulencije, u početku  slabije,  a  kasnije  sve  jače  i 

jače. Odjednom tresak, kao da smo se zabili u drugi leteći objekt. 

Pilot  i kopilot preko razglasa su nam  javljali da ne paničarimo, ali 

da  stavimo padobrane na  leđa. Sve mi  je  to djelovalo  čudno, pa 

što će nam padobrani u avionu? Nakon nekoliko trenutaka obavi‐

jestili su nas da iskočimo iz aviona. Tako sam se uspaničila da sam 

u  silnoj  gužvi  izgubila  obitelj  i  sad  ih  više  nisam mogla  pronaći. 

Iskočila sam iz aviona pokušavajući otvoriti padobran, ali nešto se 

zaglavilo.  Već  sam  pomislila  da  to  znači  kraj  kad me  odjednom 

velika vijavica povukla u svoj vrtlog. Dok sam se vrtjela oko mene 

su se okretale tisuće satova, brojčanika i kazaljki. Iako se sve odig‐

ravalo  jako brzo zamijetila sam  još nešto neobičnije, sve kazaljke 

vrtjele su se u smjeru suprotnom od uobičajenog. Kao što me ne‐

nadano povukla, vijavica me  je  isto  tako samo  izbacila  iz vrtloga. 

Još  se nisam niti  snašla,  a  već  sam  se našla na  čudnom mjestu. 

Oko mene samo piramide, palače  i hramovi. Ljudi se cjenkaju na 

tržnici i glasno izvikuju, neobično su odjeveni i govore nerazumlji‐

vim jezikom. Pa ja sam u prošlosti, točnije u starom Egiptu! Ustala 

sam  i  pošla  prema  jednoj  piramidi.  Primijetila  sam  da  na  ulazu 

nedostaje nekoliko kamenih blokova. Samo što sam ušla netko  je 

prema meni bacio kamen,  jedva sam se  izmakla. Pobjegla sam u 

piramidu, ali sad sam bila sama u mraku. Čula sam opet onaj ne‐

poznat  jezik  i  nekoliko  glasova  koji  razgovaraju.  Leđima  sam  se 

naslonila  uza  zid  i  napipala  ogromnu  posudu  s  uljem,  pomislila 

sam da je to sigurno ulje za svjetiljke i da se tu negdje mora nalazi‐

ti i kremen za paljenje. Pronašla sam što sam tražila i uskoro sam 

od jednog drvenog štapa i komada krpe imala lampu koja je obas‐

jala čitav hodnik. Sa zidova su me gledali crteži ljudi i životinja, to 

su egipatski hijeroglifi. Ubrzo mi  je postalo vruće  i zagušljivo kad 

sam shvatila da sam u debeloj zimskoj odjeći u kojoj sam krenula 

na put. Počela  sam  se brzo  svlačiti  i  to  tako da  sam na  jednakoj 

udaljenosti ostavljala po jedan komad odjeće koja mi nije trebala. 

Podsjećalo me to na neku priču koju sam čitala, ali nisam sad ima‐

la vremena razmišljati o njoj, znala sam samo da će mi ta strategi‐

ja olakšati povratak. U jednom sam hodniku uočila tračak svjetlos‐

ti  između  kamenih blokova. Potrčala  sam prema  svjetlu  i počela 

udarati šakama po zidu i glasno dozivati. Čuli su me slučajni prola‐

znici  i pozvali pomoć. Izbavile su me faraonove sluge  i odveli nje‐

mu. Nisam se osjećala dobrodošlo jer su me promatrali kao pljač‐

kaša. Bezuspješno sam se pokušavala sporazumjeti, a onda sam se 

dosjetila da bi im mogla pokušati nacrtati ono što želim reći.  

Na komadu papirusa nacrtala sam prvo sebe i znak ?, onda 

piramidu s otvorenim vratima te na kraju osobu koja zat‐

vara ulaz.  Ispod sam sve objasnila u nekoliko rečenica na 

engleskom. I tako malo pomalo naučila sam ih nečemu što 

kod njih samo božanstva znaju – drugi način pisanja. Fara‐

on je bio tako oduševljen da me postavio za vezira. Objas‐

nila sam im i to da su oni ljudi u piramidi bili pljačkaši gro‐

bnica pa su odmah krenuli u potragu za njima. Dobila sam 

novu odjeću i započela s prvim radnim danom. Dvije žene 

su se svađale  i došle su faraonu kako bi presudio u njiho‐

voj svađi. On ih je odmah uputio k meni. Prevoditelj mi je 

ispričao njihovu priču, a ja pak njemu odgovarala na engle‐

skom. Saznala sam da ih njihovi muževi varaju i to jednu s 

drugom. Jednostavno sam zaključila da bi bilo najbolje da 

međusobno zamijene muževe, a one su sretne  i zadovolj‐

ne  jednostavnim  rješenjem otišle  kući. Cijeli  slučaj ubrzo 

se prepričavao širom Egipta. Za nekoliko dana  imala sam 

toliko posla da nisam mogla niti predahnuti, ljudi su u ko‐

lonama čekali da dođu kod mene po savjet i presudu. Jed‐

no poslijepodne sam se ispričala i ranije otišla kući. Stavila 

sam maramu preko glave, uzela vreću zlatnika i otišla ma‐

lo u grad. Nakupovala sam svakakvog nakita, ukrasa  i po‐

suđa  te  zadovoljna  šopingom  krenula  natrag  u  palaču. 

Razgledavajući putem sve što sam kupila nisam pazila ka‐

ko hodam pa sam se spotaknula  i pala u blatnjavu  lokvu. 

Zaprljala  sam  svu odjeću  i  smočila nakit. No ono najgore 

tek me čekalo. Umila sam se u rijeci Nilu i oprala stvari, a 

onda shvatila da u rukama držim hrpu starog hrđavog na‐

kita koji je izgledao kao da sam ga kupila prije 100 godina! 

U tom trenutku oko mene se opet stvorila vijavica, onakva 

kakva me i donijela na ovo mjesto i odjednom me izbacila 

u  dvorište  iza moje  kuće.  Jedva  sam  dočekala  vratiti  se 

kući gdje su me svi jedva čekali i bili presretni što me vide. 

Odmah  su  primijetili  da  sam  neobično  odjevena  i  da  u 

rukama držim stari nakit. Sve sam im ispričala, a onda smo 

nakit odnijeli  kod  stručnjaka na procjenu. Utvrdilo  se da 

potječe iz 1000. g.pr.Kr., a mi smo u zamjenu za njega do‐

bili puno novca. Mama i tata ipak su odlučili i dalje raditi, a 

novac položiti u banku. To znači da sutra svejedno moram 

u školu, a to nije ono najgore  ‐ sutra pišemo test  iz povi‐

jesti! Ali, kad bolje razmislim – iz egipatske  povijesti! Nije 

svako zlo za zlo, zar ne? 

Marina Špehar, 5.a 

26

VREMEPLOVVREMEPLOV

Moje putovanje u Egipat Egipat je zemlja piramida, faraona i bogova. To je zemlja koja me očarava. Uvijek sam htjela otići tamo  i konačno sam na  jednom satu  povijesti  dobila  priliku  za  to.  Putovala  sam  kroz  vrijeme  i upoznala  se  s  kraljicom  Kleopatrom.  Bila  sam  jedna  od  njenih dvorskih pomoćnica. Otputovala sam još dalje u prošlost i prisus‐tvovala  vjenčanju  kraljice Nefertiti  i  faraona  Ekhnatona, bilo  je prekrasno! Put me odveo i do kraljice Hatšepsut koja je vladala u ime svog maloljetnog sina i bila sasvim samostalna vladarica što je  bilo  jako  neobično  za  to  vrijeme.  Slušala  sam  kako  traži  od dvorskih umjetnika da njen lik prikažu s bradom na licu, nisam joj nimalo  zamjerila,  znala  sam da na  taj način  želi prikazati  svoju vladavinu snažnom. Moje putovanje završilo je zvukom školskog zvona, ali ja ću ga sigurno opet nastaviti! 

Maša Žakula, 5.b 

Kina U dolini rijeka Huang Ho i Yangtze ljudi su se udružili u zajednice pa su  tako nastala prva sela  i utvrđeni gradovi. Stanovništvo se bavilo ratarstvom  i proizvodnjom svile, za mene najljepšom tka‐ninom na svijetu. Kinezi su  izumili metodu  liječenja  iglama koja se  zove  akupunktura,  izumili  su  kompas,  papir  i  barut. Njihovi izumi proširili su se po cijelom svijetu  i nisu zaboravljeni. Njihov najveći mudrac bio  je Konfucije. On  je vjerovao da bi sve zlo na svijetu nestalo kada bi čovjek  ispravno postupao. Ja se slažem s njegovim mišljenjem  i  savjetujem  svima da  tijekom  svog  života budu  ispunjeni mirom  i  poštenjem  jer  će  nam  tako  svima  biti bolje. 

Kristijan Uka, 5.b 

Moj put u Fenikiju „Buđenje!“, zvala me je mama, „danas ideš na put, zakasnit ćeš“. Tek  tada sam se sjetila da  idem u Fenikiju. Fenikija se nalazi  iz‐među  Sredozemnog mora  i  planine  Libanon.  Jako  dugo  letjela sam avionom. Nakon nekoliko sati napokon sam došla u Biblos. Prvo što sam vidjela bila je trgovina. Odmah sam ušla razgledati. Kupila sam majicu purpurne boje, nekoliko komada nakita i lijep suvenir od cedrovog drveta, sve poznate feničke proizvode. Dru‐gog dana posjetila sam Kartagu – najpoznatiju  feničku koloniju. Ondje sam kupila maslinovo ulje i razgledala ruševine starog gra‐da. Neobično mi se svidjelo ovo putovanje, kao da sam se malo nalazila u sadašnjosti, a malo se vraćala u prošlost. 

Ana Marija Pavlović, 5.a 

Marko Kokot, 5.b 

Egipat Ja  sam  Egipćanka.  Živim u  Tebi,  gradu u Gornjem  Egiptu. Blizu ovog grada je Dolina kraljeva, poznata po piramidama i  uklesanim  grobnicama  koje  smo  ondje  izgradili  za  naše faraone. Piramide su zapravo raskošne grobnice i svaka od njih sagrađena je za jednog faraona. Mi vjerujemo u zagro‐bni život  i zato u piramide uvijek stavljamo mnogo hrane  i pića kako faraonu ne bi nešto nedostajalo. Kad naš božan‐stveni vladar umre, mi ga mumificiramo. Mumificiranje  ili balzamiranje vrlo je skup proces i nije si ga mogao priuštiti bilo tko. Egiptom teče rijeka Nil, a zahvaljujući njoj  imamo dovoljno plodnog tla. Naravno, trebamo puno raditi i redo‐vito kopati i održavati kanale za navodnjavanje, ali bez Nila Egipat bi bio pustinja. Upravo zbog toga mi pjevamo himne Nilu, a svoju zemlju nazivamo „dar Nila“. Egipćani se uglav‐nom  bave  poljodjelstvom,  trgovinom,  obrtom  i  stočar‐stvom.  Najveći  ugled  imaju  pisari  jer  je  naše  pismo  jako teško naučiti čitati, a pogotovo pisati. Svoje pismo zovemo hijeroglifi, a ta riječ znači „sveti znakovi“. Pišemo trskom po papirusu  i glinenim pločicama.  Iako po pločicama nije  jed‐nostavno pisati, one ne mogu  izgorjeti, a opet, papirus  je lako prenositi pa je zato skuplji i sve ga češće upotrebljava‐mo. 

Antonela Kalfić, 5.b 

Kina Ja sam Kinez, zovem se Marko Lee. Imam ženu i sina. Slas‐tičar sam, prodajem sladoled  i čokoladu od riže. Obrađu‐jem polja riže  i raznog čaja. U slobodno vrijeme treniram karate. Moj  otac  pravi  čaj  za  neke  trgovine. Moja  žena slika na svili i prodaje svoje slike pa zato uzgajamo i gusje‐nice dudovog svilca kako bismo imali svoju svilu. Sin nam je vješt u izradi origamija i voli planinariti. Zajedno sa svo‐jim ocem često odlazim u ribolov na daleke rijeke, a kući se vraćamo za nekoliko dana, tek kad ulovimo puno ribe. Kako  se ne bismo  izgubili  sa  sobom uvijek nosimo  kom‐pas, poznat izum našeg naroda. Moj je djed izumio barut za kinesku vojsku. Kada smo svi slobodni volimo se zajed‐no utrkivati Kineskim zidom. 

Marko Kokot, 5.b 

27

VREMEPLOVVREMEPLOV

Kralj Anto Jednoga dana na  satu povijesti učili  smo  lekciju Feudalno druš‐tvo. Dok  sam  išao  kući  zamišljao  sam  kraljeve  iz  tog  vremena. Odjednom  se  ispred mene  stvorila  crna  rupa  koja me  povukla unutra. Uhvatio sam se za granu stabla u blizini, ali sila koja me vukla bila  je prejaka  i  ja sam odletio u rupu. Probudio sam se u ogromnom  krevetu  u  potpuno  drugačijoj odjeći  i  s  krunom  na glavi. Uto  je  kroz  vrata  ušao  jedan  sluga  i  rekao mi:  „Ustanite gospodaru, doručak je spreman. Vaši poreznici prikupili su godiš‐nji porez i čekaju Vašu zapovijed.“ Ustao sam i otišao doručkova‐ti,  a onda  sam  se posvetio poslu. Dobro  sam odmjerio  vreće  s novcem  i sumnjičavo pratio poreznike dok su  izlagali svoje  izra‐čune. Naredio  sam da  se veće  s novcem odnesu u moje odaje. Uto je došao glasnik s viješću kako počinje rat. Moji sluge su me u  tren oka  spremili  za boj, ali  ja  sam  se  jedva kretao u  teškom oklopu, a mač sam pridržavao s dvije ruke. Svejedno, pošao sam hrabro i iako me bilo pomalo strah primijetio sam da sam odjed‐nom postao veći, odrastao. Popeo  sam  se na konja  i  sa  sobom poveo oko 1000  ratnika. Počeli  smo napadati  sa  svih  strana,  a onda sam se našao u bliskom okršaju s neprijateljskim vojnikom. Uspio sam ga nadvladati kad me napao njihov car. Tada me spa‐sio hrabar vitez Viliam. Ubio je cara i neprijatelj se tada povukao daleko  preko  granice.  Slavili  smo  pobjedu,  a  ja  sam  Viliamu  u znak zahvale što mi je spasio život dao veliki posjed s 20 kmeto‐va. Meni u čast za veliku ratnu pobjedu iskovan je zlatni novčić, a na njemu moj lik. Prije nego što sam legao stavio sam novčić na jastuk  i uskoro zaspao. Sljedeće što sam čuo bio  je alarm budili‐ce. Kad sam se probudio opet sam ležao u svom starom krevetu odjeven u pidžamu, a u ruci držao udžbenik  iz povijesti. Pomalo me rastužilo što je moja uzbudljiva avantura bila samo san.  

Anto Barunčić, 6.a 

 Kmet Franko 

Bok! Ja sam kmet Franko. Ispričat ću vam svoj život. Nesmetano sam  živio u  jednom  lijepom kraju  zemlje  sve do  jednoga dana. Tog dana došao je vojnik koji se predstavio kao feudalac i rekao mi da je moja zemlja sad njegova te da sam i ja također sad nje‐govo  vlasništvo  te  da moram  raditi  za  njega.  Znao  sam  da  od toga  dana  više  ništa  neće  biti  isto. Više  nisam  slobodan.  Svaki moj dan izgleda jednako, bez odmora, radno vrijeme ne postoji, radim stalno. Kad stignu urodi skoro sve moram dati svom  feu‐dalcu, meni ostane minimalno, tek toliko da preživim. I tako sam jednog dana bio gladan kao i obično, ali sam odlučio ući u gospo‐darevu šumu i nešto uloviti. Rizik je bio velik, kmetovima je pris‐tup  šumi  zabranjen, a  lov posebno. Ali, unatoč  tomu,  ipak  sam otišao. Na svu sreću kući sam se vratio s dobrim ulovom. Nedugo po mom dolasku kući, netko mi pokuca na vrata. Bili su to feudal‐čevi vojnici s naredbom za pretres. Uspio sam dobro skriti ulov‐ljene  zečeve  ispod  svoje  odjeće  pa  su  otišli  praznih  ruku. Ova zgoda me ohrabrila te sam nastavio krišom loviti i dalje. Sad sam imao dovoljno hrane, ali svejedno nisam bio sretan. Jednog sam dana odlučio otići do feudalca i zatražiti ga svoju slobodu. Narav‐no, samo mi se podrugljivo nasmijao i istjerao me iz svog doma. Tada  sam odlučio pobjeći. Moj plan  se  izjalovio  i vojnici  su me ubrzo ulovili. Feudalac me oštro kaznio, naredio je da mi se zbog krađe  u  njegovoj  šumi  odsječe  ruka! Mojoj  patnji  nema  kraja. Najgore od svega  je što će kmetovi biti  i moja djeca. Nadam se samo da će u životu imati više sreće od mene i da će jednog dana biti slobodni ljudi.  

                                                                Marko Grubešić, 6.a 

Bogata plemkinja Ja sam bogata plemkinja. Moj otac je najmoćniji feudalac u državi. Kralj nam  je dao najveće selo zato što je otac za nje‐ga vodio važnu bitku  i pobijedio.  Imamo veliki posjed pa si možemo priuštiti  sluge. Naše  selo  ima nekoliko  svećenika. Kod njih  idem u školu, oni me podučavaju.   Nekoliko kćeri naših kmetova također dolaze na poduku, moj otac kaže da pametnima  treba dati priliku bez obzira na porijeklo.  Ipak, ne družim se s njima, one su  iz nižeg staleža  i to ne bi bilo prikladno. One ionako imaju mnogo posla na polju i moraju raditi kako bismo  imali što  jesti, a  ja pak učim kako ću  jed‐nog dana biti gospodarica  imanja. Svako  jutro moje sluški‐nje pomažu mi pri odijevanju, a zatim majka šalje po mene kako bi me pozvala na doručak. Nakon doručka moram u crkvu na nastavu. Moji učitelji su svećenici i sa mnom razgo‐varaju isključivo na latinskom jeziku. Najprije učim zbrajati i oduzimati,  a  onda  razgovaramo  o  knjizi  koju  sam  trebala pročitati za taj dan. Nakon ručka obično sam s tatom dok on prikuplja porez  i dugovanja od kmetova s našeg  feuda. Ta‐da,  ako  uspijem  nagovoriti mamu  i  tatu,  idemo  na  seoski sajam kako bismo pogledali što se prodaje i da se zabavimo. Na sajmu uvijek ima lijepih stvari i kući se redovito vraćamo s punim kolima. Danas smo gledali životinje, a ja sam pože‐ljela prekrasnog malog psića. Molila  sam  tatu da ga kupi  i imala sam sreće. Tata isto tako voli pse jer ide s njima u lov, pa mi ga je kupio. Kad smo se vratili kući moji roditelji su se odmarali, a ja sam se igrala s psićem i pisala zadaću dok ne bude  gotova  večera. Nakon  ukusno  pripremljenog  jela  od divljači  zabavljali  su nas naši plesači  i  svirači. Uskoro  su se počele gasiti svijeće i morala sam na spavanje, sutra ću smi‐sliti ime za svog novog ljubimca. 

Milana Žigić, 6.a   

Milan Prica, 6.b 

28

VREMEPLOVVREMEPLOV

Ja feudalac Moj  feud prostire se preko  livada  i šuma pa sve tamo do visokih planina. Nemam  kmetove  kao  svi ostali  feudalci, na mom  feudu seljaci žive slobodno. Oni obavljaju sve poslove, ali meni ništa ne daju zauzvrat. Baš zato seljaci iz zahvalnosti donose mnogo uroda sa svojih polja  i dovoljno stoke  iz svojih stada. Ponekad  i sam sa svojom obitelji i svojim vojnicima pomažem u vrijeme velikih berbi i zato sam veoma omiljen vlastelin, osuđuju me samo drugi  feu‐dalci  iz susjedstva. Svako  jutro organiziram viteške turnire, ondje sa svojim vojnicima uvježbavam ratničke vještine i tako se pripre‐mamo  za  vojne pohode. Nakon obilatog  ručka  zajedno  s obitelji obilazim svoj posjed. Posjećujem seljake da vidim kako napreduje posao i ima li kakvih problema. Navečer moja obitelj uživa u jaha‐nju šumom ili pecanju na obližnjem jezeru. Svaku večer dolaze mi mladi seljaci koje poučavam baratanju oružjem. To su naše mlade nade, najbolji među njima  jednog  će dana postati moji  vitezovi. Tako protječu moji dani od ponedjeljka do petka. A vikendom re‐dovito  s prijateljima  idem u  lov.  Svake nedjelje  članovi  lovačkog društva  okupljaju  se  u  dvorskom  salonu  i  pričaju  lovačke  priče. Ako ste sve dosad mislili da  je naš život dosadan, prevarili ste se. Redovito, nekoliko puta na tjedan, dolaze nam svećenici i redovni‐ci  kako bi djecu učili  čitati, pisati  i  računati. Naravno, ovu  školu pohađaju  i djeca seljaka, najbolji među njima  jednog će dana biti moji upravitelji i nadzirat će sve poslove na feudu. Naravno, škola je za sve besplatna, a učitelji dobro ugošćeni. Osim osnovne podu‐ke, djeca  imaju  i posebne predmete  kao  što  su Vitezologija, nju predaje Margaretas, Svećeništvo predaje Ivano, Narodni jezik pre‐daje Artas,  Latinski  jezik,  (to  je ujedno  i  jedini  izborni predmet), predaje Romidlo, dok Fizički predaje jedan od mojih najboljih voj‐nika,  Lidijas.  Pogađate  da  je  djeci  Fizički  naravno  najdraži  pred‐met.  Zašto?  Zato  jer  se puno  igraju, uče gađati  iz  luka  i  strijele, jašu  konje,  utrkuju  se do  Ćelavog brda  i nazad.  Svakog mjeseca organiziramo  im mačevanje, ali ne pravim mačevima nego drve‐nim.  Pobjednik  godišnjeg  natjecanja  dobiva  vrijednu  nagradu  i priliku da se natječe na kraljevskom dječjem turniru. Svake godine kralj obilazi sve velike feude i ocjenjuje ih. Već tri godine zaredom naš feud je najbolji, a sada i vi znate zašto. 

Marko Kokot, 6.b                                                                 

Kralj Antonio I. Bok! Ja sam odnedavno kralj Antonio I. Ali vratimo se malo unatrag da vam ispričam kako sam postao  kralj. U 9.  st. moje  su  selo neprestano napadali banditi. Kako nismo  imali vojsku, a živjeli smo blizu mora uz rijeku Neretvu sagradili smo nekoliko brodova i krenuli prema Apeninskom poluotoku. Čim smo se iskrcali naišli smo na utvrđeni gradić. Mješta‐ni su nam dozvolili da ostanemo. Prezimili smo u tom gradiću, a kako smo zamijetili da ondje nema niti  jedne crkve odlučio sam povesti svoje vojnike do pape u Rim kako bih mu iznio svoj prijedlog. Papa nas je srdačno primio i ja sam iskoristio pravi trenutak da ga zamolim za jednog ili dvojicu svećenika koje bih poveo sa sobom kako bi pokrstili narod i naučili  ih čitati  i pisati. Papa  je prihvatio moju molbu te mi dao čak  i novac potreban za izgradnju crkve. Smatrao sam kako  izgradnja crkve može biti  i  jeftinija pa sam s polovi‐com novca unovačio vojsku sa sjevera Afrike i poveo ih natrag u Italiju. Putem sam skupio još 1000 vojnika tako što sam im ponudio feude u Italiji i oni su na to pristali. Moja vojska pokoravala je redom sve gradove i sela na koja smo naišli i tako smo stigli sve do Papin‐ske Države. Papa me je opet primio i sklopio sa mnom savez. Priznao me za kralja i okru‐nio kao Antonija I. Od tog dana vodim dnevnik u kojem opisujem sve svoje zgode i vojne pohode. Želja mi  je vratiti se u svoju domovinu s pobjedničkom vojskom, ali uvijek me nešto zadrži. Evo upravo mi javljaju kako su se na jugu pobunili kmetovi i zauzeli već ne‐koliko vlastelinstava. Žao mi je što prekidam priču, žurim, čujemo se drugi put!  

Antonio  Babić, 6.a 

Vlastelin Osvanulo je još jedno predivno jutro, a moj dvorac blista obasjan  suncem. U  daljini  se  čuju  tihi  glasovi  podanika koji obavljaju svoje poslove, a to čine u tišini  iz poštova‐nja prema Mom Visočanstvu. Na poljima već vidim vrije‐dne  ljude koji marljivo obrađuju njive da bi  i meni mogli dati određeni dio  svojih prihoda.  Sve  važne odluke oko njihovih poslova donosim  ja. Danas  je za mene  jako va‐žan dan, moj stariji sin  ima  rođendan  i u dvorcu pripre‐mamo  veliku  svečanost. U  središnjoj  dvorani  već  su  se počeli  skupljati  uzvanici,  a  prije  početka  slavlja moram još obići  imanje  i pregledati  je  li  sve u  redu. Ako nešto nije dobro napravljeno moje podanike slijedi primjerena kazna. Najgore  je prema sluzi biti popustljiv. Večeras se priprema bogata večera  i dobro vino, a moji prijatelji to već znaju jer slavlja u mom dvorcu budu vrlo često i uvi‐jek  se  o  njima  još  dugo  priča. Danas  dolaze  i  plemićke obitelji  iz udaljenih krajeva, slavit  ćemo do zore.  Ja mis‐lim da  je  jako važno zabavljati se s prijateljima, ali  imati na oku  i one s kojima se ne družim  često kako se ne bi urotili protiv nas. Večeras ću svojim uzvanicima predložiti da sutra odemo u zajednički  lov. Sada  je sezona  lova na divlje patke, a na našem  ih posjedu  ima  jako puno. Kod kuće  će naravno ostati  žene, one  će  se  zabavljati plete‐njem  i  razgovorom  te paziti da  svi poslovi budu uredno napravljeni. Ako nas posluži sreća  i ulov bude dobar po‐novno spremamo bogatu gozbu  i veselu zabavu. Dođite, pozivam i vas! 

  Ena Perišić, 6.a

29

VREMEPLOVVREMEPLOV

Život u srednjem vijeku Ja  sam  žena  jednog  kmeta. Upoznali  smo  se  jednom  prilikom kad me kralj vidio u  selu  i  zapovijedio mi da odnesem poruku kmetovima koji su radili u polju. Tada sam ga ugledala, svidio se on meni  i  ja njemu, odmah, na prvi pogled. Bili smo presretni  i uskoro  smo  se vjenčali. Baš na dan našega vjenčanja došao  je jedan vitez kojeg je poslao kralj. Rekao nam je da je naša zemlja sada njegova  zemlja, odnosno  feud,  a mi njegovi  kmetovi. Od tog  dana  radimo  na  polju  za  našeg  feudalca.  Obrađujemo zemlju, sadimo pšenicu i uzgajamo voće. No, to i nije strašno, to smo  i  inače  radili.  Najgore  od  svega  je  što  gotovo  sav  urod dajemo  feudalcu,  a on nama ostavlja  tek  toliko  koliko nam  je dovoljno za preživjeti zimu. Za njega radimo besplatno, a on se prema  nama  ne  odnosi  lijepo.  Svaki  je  feudalac  sebičan  i kmetovi jedva spajaju kraj s krajem, njihove obitelji žive na rubu gladi.  Feudalcu  je  važno  da  on  živi  lagodnim  životom  ne razmišljajući  kako  će  prehraniti  svoju  obitelj. Njegova  je  kuća velika,  izgrađena  je  od  kamena  i  ograđena  čvrstim  zidovima. Naše su kuće drvene, nemaju stakala na prozorima i zimi nam je zbog  toga  hladno.  Htjeli  bismo  opet  biti  slobodni,  ali  cijena slobode  jako  je visoka. Sav novac koji zaradimo prodajući naše proizvode na sajmu brzo se potroši  jer kralju plaćamo porez, a Crkvi  dajemo  desetinu  tako  da  ništa  ne  uspijevamo  uštedjeti. Preostaje  nam  samo  strpljivo  podnositi  nedaće  i  biti  sretnima što smo usprkos teškoćama u svemu zajedno. 

Antonela Kalfić, 6.b Kmetov sin 

Moje  selo  pripadalo  je  jednom  bogatom  vlastelinu  koji  je posjedovao nekoliko sela. Bilo je maleno i okruženo poljima. Vlastelinov dom bio je najveći i najljepši, ali za mene je moja kućica koja se nalazila u središtu sela bila pravo bogatstvo. U  njoj  sam  živio  zajedno  sa  svojim  roditeljima  i mlađom sestrom. Nasred kuće imali smo ognjište na kojem je majka pripremala hranu  i koje nam  je služilo za zagrijavanje pros‐torije. U jednom dijelu nalazile su se prostirke za spavanje, a u drugi bi dio kuće uvečer puštali naše koke i svinje da im se po noći nešto ne dogodi. Budući da sam dovoljno narastao morao sam s ocem  i majkom obavljati sve poljodjelske  ra‐dove. Obrađivali smo zemlju  i tako proizvodili dosta hrane, a od domaćih životinja uzgajali smo svinje i kokoši. Otac i ja uvečer bi donosili vodu sa seoskog izvora, a majka i sestra bi postavljale  večeru  na  veliki  drveni  stol.  Posla  je  bilo  jako puno pa bih uvečer umoran legao na svoju prostirku i dugo razmišljao. Razmišljao  sam o  tome kako moja obitelj puno radi, a ipak živi jako siromašno. Pred oči su mi dolazile slike vlastelina  i njegove djece, njihova velika kuća  izgrađena od kamena  s puno  staklenih prozora. Razmišljao  sam kako  su se svakog dana vlastelinova djeca bezbrižno igrala u velikom vrtu dok  sam  ja  radio  i po 14  sati dnevno. Najviše  sam  se radovao kada bismo  išli na misu u  seosku crkvu,  to  je bilo jedino  vrijeme odmora.  Sa  zanimanjem bih  slušao  kada bi nam svećenik govorio o važnosti pismenosti, a poslije nam čitao priče. Kako je on bio jedina pismena osoba u selu, ne‐koliko mojih prijatelja išlo je kod njega u školu. Bili su malo bogatiji  pa  su  im  to  njihovi  roditelji mogli  plaćati.  Velika želja bila je da i sam jednog dana idem u školu i da se obra‐zujem. Moja sestra pak o tome nije ni trebala razmišljati jer su  za  djevojčice  škole  bile  zatvorene.  Ponekad  bi mi  tako prije  počinka  niz  lice  krenule  suze  dok  sam  gledao  svoje iscrpljene  i umorne roditelje, a ponekad bih brzo utonuo u san sanjajući da ću jednoga dana moći otkupiti svoju slobo‐du i postati svećenik, a ne ostati samo obični kmetov sin.    

Aleksandar Ristić, 6.a 

San o slobodi Lutao  sam  svijetom  i  stigao  u  jednu daleku  kraljevinu. Našao sam se u  jednom selu,  izgledalo  je prilično  lijepo. Prevladavale su male kuće, ali među njima bila je i jedna palača. Došao sam do vrata palače s nadom da ću pronaći posao i pokucao. Otvori‐la  su  se velika  željezna vrata  i na njima  se pojavio kralj. Pitao sam  ga mogu  li  prenoćiti,  a on mi  je  to dopustio. Ujutro me probudio promukao i ljutit glas: „Ustaj na posao!“, rekao mi je. Sav u strahu ustao sam  i pitao što da  radim. Rečeno mi  je da sam odsad rob i da ću raditi sve poslove koji mi budu naređeni. Od  toga  trenutka  počele  su moje  tegobe.  Radio  sam mnoge teške poslove, obrađivao zemlju, kosio travu i hranio stoku. Svi ti teški poslovi mogli su se izdržati, ali onda je počelo udaranje i bičevanje. Za bilo kakvu pa  i najmanju pogrješku  tukli su me  i bičevali.  Lakše mi  je bilo  samo utoliko  što nisam bio  sam,  još mnogo robova živjelo je u istim uvjetima. Nismo imali nikakvih ljudskih prava. Dani su prolazili. Čeznuo sam za svojom obitelji. Jednog dana, svi mi potlačeni robovi, digli smo pobunu i zapalili kraljevu palaču. Bježali  smo u  zemlju  gdje  je  vladala  sloboda. Od sreće što sam slobodan trgnuo sam se  i probudio. Bio sam još sretniji kad sam shvatio da je sve bio samo san. Na svu sreću već živim u zemlji u kojoj sam slobodan, ali taj san  ostao mi je duboko urezan u sjećanje. 

Kristijan Janković, 6.b 

30

VREMEPLOVVREMEPLOV

Piše i crta: Anđela Aračić, 6.a

31

VREMEPLOVVREMEPLOV

JEDAN DAN U SREDNJEM VIJEKU  

ULOGE:   TIARA (MARIJETA GRDIĆ) KAIRO (GABRIELA ŽIVKOVIĆ)  PRVA SLUŠKINJA (MILIJA MAŽAR) DRUGA SLUŠKINJA (ANTONELA KALFIĆ)        KUHARICA (MAŠA ŽAKULA) FEUDALAC (KRISTIJAN FAJDETIĆ)  

Prva    sluškinja: Uhh, gotove smo ovdje!!!  Još samo glavni salon! Druga sluškinja: Dobro, onda ja idem tamo, a ti odi u kupaonicu i zamijeni ručnike i provjeri sve ostalo. (sluškinja  nije  niti  izašla,  a  Tiara  je  odgurava natrag) Tiara: Miči mi se s putaaa!!!  (odgurava je, od‐lazi do kuharice  i baca tanjur  iz ruke dok Kairo trči za njom) Kairo:  Tiara  stani,  stani  prije  nego  učiniš  još neku glupost! Tiara:  Pusti me Kairo! Što  je ovooo?! Kakva  je ovo hrana?! Kad ste mi donijele  juhu skoro mi se  izlila u krilo koliko  je rijetka bila! Kao da ste mi more na tanjur donijele. Krem juha je nešto kremasto,  a ne ova  splačina!  Tako  je  slana,  a opet  tako  bljutava,  a  ovaj  peršin  na  sredini izgleda kao morska trava! Što mislite da mi se prolilo po haljini? Znate li da je moj otac za par metara  ovoga  materijala  dao  50  kilograma godišnjeg uroda pšenice i jednu ovcu također? Čitav život biste radile za mene da ju otplatite!  

Učenici šestog razreda imali su priliku jedan sat povijesti provesti u  srednjem  vijeku. Cilj nastavnog  sata bio  je ponoviti  i utvrditi naučeno gradivo i pritom se dobro zabaviti. Zadatak svake grupe bio je osmisliti zanimljivu scensku igru sa što više detalja koji pri‐ču nedvojbeno smještaju u odgovarajuće povijesno vrijeme. Ma‐štoviti kostimi kao  i glazba  iz  tog  razdoblja upotpunili su dojam njihovih scenskih improvizacija. Iz povijesnog vremeplova vratilo ih je tek školsko zvono na kraju sata.  U nastavku pročitajte najbolji igrokaz kojeg je osmislila i napisala učenica 6.b razreda, Milija Mažar. 

32

VREVRE

Kuharica: Aaa, ali, mm‐mlada gospo, nisam znala. Nis‐te rekli krem juha, a ja uvijek… Tiara: Dosta! Ne možete  se  tako ponašati,  trebalo bi vas izbaciti odavde zbog ovoga! Trebali biste biti obič‐na kmetkinja kao i do sada. Kairo: Tiara, prestani! Kada ćeš napokon shvatiti da su i  kmetovi  ljudi, da  i oni  imaju osjećaje  i da ne mogu plesati kako  ti  sviraš.  Imala  si  samo  jako veliku  sreću što si rođena kao bogatašica. Mogla si  i ti biti kmetki‐nja  ili te  je otac mogao udati za prvog feudalca koji  je tražio  tvoju  ruku! Ali  nije,  nije  nije  kao  ni mene  i  to samo zato što nas voli i želi da budemo sretne.  Feudalac:  Pa dobro  što  se ovdje  događa?!  Čujete  se sve do vrta. Kairo: Ništa oče, opet Tiara  i njene gluposti. Ali, oče, imam ideju! (nagne se prema ocu i nešto mu šapće) Feudalac: Da, da, bravo Kairo! Ovako… Tiara ti i kuha‐rica ćete se zamijeniti na neko vrijeme.  Tiara: Štooo?! Feudalac: Da, dobro si čula. Ti ćeš biti kuharica barem na jedan dan. Tiara (lukavo se smiješeći): Dobro, ako ćeš nakon toga otjerati ove lijene kmetove odavde. Feudalac: Hoću, ukoliko to bude potrebno. (nakon nekog vremena… Tiara riba zagorjele kuhinjske lonce) Tiara: (očajnim i plačnim glasom) Ne mogu višeee! Kairo:  (ozbiljno  i  zabrinuto)  Pa  Tiara  nadam  se  da  si sad shvatila sto znači biti kmet. Idem po sluge da im se ispričaš! Tiara:  (kroz  suze) U  redu,  u  redu! Oprostite mi!  tek  sam  sad  shvatila koliko je vaš život težak! (svi se okupljaju u kuhinji) Kuharica:  (toplo  i  iskreno)  Nema problema mlada gospo, oprošteno vam je! (otac grli kćeri i zajedno odlaze)  Sve sluge zajedno: (sretno i razdra‐gano)  Nemate  pojma  koliko  smo sretne što imamo ovakve gazde! 

33