Geopoetika Beograd, Dositejeva 13 Tel./Fax: (+38111) 2633-790 (+38111) 3282-436 e-mail: geopoet@eunet.yu www.geopoetika.com

Glavni urednik Vladislav Bajac

Izvrni urednik Jasna Novakov Sibinovi

Lektor i korektor Danica Miloevi

Naslovna strana Koan

Beograd, 2007.

Paolo Maurensig

VUKOVLAD

Gospodar vukova

Prevela s italijanskog Mirjana Ognjanovi

Geopoetika

Naslov originala:

Paolo Maurensig Il Signore dei lupi Copyright 2006. Arnoldo Mondadori Editore SpA, Milano Copyright za srpski jezik Geopoetika

7

Pre nekoliko godina, u leto, bio sam sa suprugom na

Kapriju. Uestvovao sam na skupu esejista i romanopisaca pozvanih da govore o natprirodnom u knjievnosti naeg veka. Radni naziv skupa, koji je trebalo da traje nedelju dana, tano je glasio: Neuobiajeno, magijsko, fantastino u knjievnosti dvadesetog stolea.

Odseli smo u hotelu u Anakapriju, a tokom veere, za susednim stolom, sedeo je jedan brani par u poodmaklim godinama, oigledno na letovanju. Ve ih bejah primetio kako se vrte meu uesnicima skupa za vreme konferencije. Iako su dobro govorili italijanski, izmeu sebe su se sporazumevali na nekom nerazumljivom jeziku za koji se naposletku ispostavilo da je maarski. On je nosio besprekorna odela od svetlog lana koja su odudarala od njegovog mrkog, naboranog lica i oiju zasenenih crnilom, slinih komadiima vulkanskog stakla zabijenog u zemljinu koru; nasuprot njemu, ona je bila niska, bucmasta, bezbojnog pogleda i koe koju sunce nikada nije ni okrznulo. Iako veoma ljubazni, bili su prilino suzdrani. Trebalo je da proe nekoliko dana pre nego to smo doli do toga da osim slanika ili jelovnika, razmenimo takoe i poneku re. Ona, dravna slubenica u penziji, a on arhitekta, aktivan

8

uprkos navrenih osamdeset etiri godine, provodili su jesen i zimu na ostrvu. Nai odnosi promenie se od trenutka kada otkrie da sam pisac romana; inilo se kao da su se pokajali to su zakasnili da sklope prijateljstvo tek nekoliko dana pre kraja naeg boravka. Kako se inilo, i on se bavio pisanjem i objavio je nekoliko eseja o legedama Istone Evrope.

Kao da ele da nadoknade izgubljeno vreme, poee da nas obasipaju panjom. ak su promenili i svoj dnevni raspored kako nas ne bi gubili iz vida. Mada sam se ponekad zavaravao da sam ih negde posejao, te da mogu mirno da se opruim u senci baldahina na jednoj od lealjki na vidikovcu i itam knjigu, ili jednostavno uivam u predivnom pogledu na zaliv uvek sam imao iv oseaj da me posmatraju; i zaista, ukoliko bih tek ovla podigao pogled sa knjige i okrenuo glavu ne bih li ispod oka osmotrio okolinu, istog asa ugledao bih ruku kako mi mae u znak pozdrava. Znak otpozdrava ma kako mlak bio vaio je za nedvosmislen poziv da mi se pridrui. ovek bi tada pozvao i suprugu, koja je ostajala donekle po strani, pa bi mi oboje krenuli u susret, zbunjeni i uz razoruavajui osmeh. Rekao bih da su prema meni gajili neku vrstu interesovanja koje je bilo veoma blisko napadnosti. Meutim, nisam uspevao da shvatim ta su zapravo njihovi ciljevi. Izgledalo je kao da e mi ovek svakog trena otkriti neto vano ili me upitati neto to je stalno odlagao. Oseao sam kao da sam podvrgnut kakvom podrobnom ispitu; okreXi se ka njemu, ena, kao da ga je s vremena na vreme tihim glasom na maarskom podsticala: dobro, uini to najzad, imam utisak da je doao trenutak i saopti mu, ne ustei se vie. On bi se opirao, prekidajui je otro, zapovednikim pokretom: ekaj, valjda ja znam kada je pravi as.

9

Pa dobro, trenutak doe upravo dok sam itao teve oko Pize Karen Bliksen. Stigao sam do prie u kojoj se govori o luksuznim kolima koja su se zbog samovolje pomahnitalih konja prevrnula na putu, kao i o vremenoj gospoi, rtvi nesree. A ona je povrativi se u ivot, leei u krevetu u nekoj krmi i ugledavi svog spasioca, naterala najpre sve da izau iz sobe, da bi ga upitala: Grofe, verujete li u Boga?

Ba u tom asu osetih njegovo prisustvo kraj sebe; pribliio mi se kradomice, i kao da je mogao da vidi stranicu koju sam itao od prvog do poslednjeg reda, zauh ga kako izgovara istu reenicu, ali u obrnutom smislu:

Verujete li u mo Zla? To pitanje, izreeno tako neposredno, ostavi me bez rei.

Moje utanje bi protumaeno kao poziv da nastavi. Moda ste racionalista po ubeenju, a u sutini, to sam i ja;

bolje reeno, uveren sam da razum ne treba sebi da postavlja nikakva ogranienja u spoznavanju sveta, ne poputajui, kao to se esto deava, olakom iskuenju da se tvrdi kako neto ne postoji samo zato to nije objanjivo samim razumom, ili pak sredstvima koja nam on stavlja na raspolaganje. Upravo kao to verujem da se ne moe bezuslovno prihvatiti pravilo koje nalae nauka, prema kojem, ako neka pojava ne moe da se ponovi u laboratoriji, i osmotri odreeni broj puta, nije ni vredna razmatranja. Sline pouke mogle bi da budu prihvaene samo ukoliko bismo u potpunosti spoznali svemir i njegove zakone, ali budui da od takozvanog materijalnog svemira poznajemo tek jedan majuni deo, a to se ostalog tie napipavamo u mraku, ini mi se povrnim proglaavati tana pravila o njegovom istraivanju. Ali, ako materijalni svemir moramo se sloiti ve predstavlja tajnu za sebe, ta rei o uzvienoj protivrenosti sastavljenoj od ljudskog uma koji

10

istrauje sam sebe? Nespoznajno to pokuava da upozna nespoznajno.

Poeo sam da slutim na najgore, kada sagovornik, primetivi moju zabrinutost, promeni ton: Ne elim vie da vam dosaujem, nisam o tome hteo da vam priam.

Zatim, zauzevi mesto u fotelji pored moje i dajui mi tako do znanja da bih tokom tog popodneva mogao i da zaklopim knjigu, on nastavi: eleo bih da vam prepriam jedan dogaaj iz mladosti koji se zbio dok sam sluio u vojsci Poljske, u sam osvit Drugog svetskog rata. Kao to sam ve imao prilike da vam kaem, osim to sam se bavio arhitekturom, istraivao sam legende i verovanja Istone Evrope, sakupivi ih u nekoliko knjiga koje se avaj nisu naroito dobro prodavale. Tokom dugih istraivanja, esto sam se pitao odakle potie praznoverje, budui da je toliko ukorenjeno u oveanstvu i vrlo je slino na svim stranama sveta. Narodne batine iskrsavaju na nain koji za mene i dalje ostaje skriven. Pa ipak, prepliu se krozprie koje roditelji pripovedaju deci, a dedovi unucima, s kolena na koleno. Junaci ovih pria uvek su personifikacije Zla; vukodlaci, vampiri, bauci, vetice i duhovi sve sama zla stvorenja. Kako nastaju? Odakle crpu snagu da bi narasli u ljudskim umovima? Umovima koji su, kako se ini, jedina njihova iva i plodna matrica. Moguno je izneti pretpostavku kako izvesna verovanja izviru iz straha od nepoznatog. Orijentalista Aleksandra David-Nil1 opisuje nam nastanak demona, dogaaj koji se desio u zabaenim planinama Tibeta: zbog jakog udara vetra, jednom kalueru spada sa glave kapica napravljena od koejaka i kotrlja se niz strminu, upliXi se u granje buna. Ba tim putem 1 Aleksandra David-Nil (18681969), francuska spisateljica, istraivaica i budistkinja

11

svakodnevno prolaze i neki drugi kalueri; veruju da u senci pomenutog buna razabiru kakvo zlo bie sa kapom. Glasina se iri i svaki put kada neko prolazi puteljkom, vidi kako narasta bie sve stranijih i stranijih obrisa. Sve dok jednoga dana bie ne nestane sa tog mesta, poinjui da uznemirava najpre kaluere pri molitvi, da ih mui u snovima i dok meditiraju; ubrzo nalaze tragove tog bia u kuhinjama manastira (ini se da nou voli tuda da tumara), da bi ga naposletku susreli i u po' bela dana. Morao je da se umea sam dalaj-lama, koji, dozvavi ga i strgnuvi mu kapu sa glave, poziva da ponovo postane ono to je nekada bilo: najobiniji bun. Ovo nas vraa korenima legendi i narodnih verovanja. Koliko je samo praznoverja nastalo zbog straha od onoga to se ini drugaijim, jezivim, na primer zbog najobinije prirodne deformacije. esto sam se pitao da li verovanja u vukodlake potiu od one jedinstvene posebnosti koja se vezuje za retku bolest, disfunkciju nadbubrene lezde, poznatiju kao hypertrichosis universalis, patoloku promenu koja izaziva poveanu maljavost, uglavnom po licu. Sline sluajeve ve je opisao Ulise Aldrovandi2 u svom delu Monstrorum Historia. Poznati su takoe i portreti Pjetra Gonzalvusa i njegovih keri, od kojih jedan, delo slikarke Lavinije Fontane3 moe da se vidi u Muzeju zamka Bloa, a drugi, delo nepoznatog autora, u Umetniko-istorijskom muzeju u Beu. Sluajevi poput ovih, mada retki, mogu se sresti i danas na razliitim stranama sveta. I ja sam upoznao takvog oveka u jednom nepalskom selu gde su ga prikazivali

2 Ulise Aldrovandi (1522-1605), italijanski prirodnjak, botaniar, geolog i entomolog. 3 Lavinija Fontana (1552-1614), italijanska slikarka kasnog manirizma.

12

turistima kao vaarsko udo. Uostalom, jo od drevnih vremena, ovi kliniki sluajevi izazivaju veliku radoznalost, smatraju ih vie ivotinjama nego ljudima, ali samo zbog izgleda, jer, to se ostalog tie, njih nita ne razlikuje od golobrade brae. Moda se njihova nesrea krije u tome to ih drutvo ne priznaje, te ih zbog toga dre po strani, skrivene, ponitene. Na dvorovima su i mogli da slue za prikazivanje, ali u kakvom zabaenom selu meu planinama, susret s ovekom takvog izgleda, izazivao bi drugaije reakcije.Jo jedan inilac koji ne treba zanemariti jeste i irenje claviceps purpurea po itavoj Evropi, nazvanoj jo i Wolfzahnem, odnosno, vuji zub: to je ona mala gljivica u obliku trubice koja se ukorenjuje u rai i zbog sadraja lizerginske kiseline izaziva halucinacije. Kao to se vidi, pokuavam da pruim razumno objanjenje za izvesne pojave, ili bar, za njihovo poreklo. Ali, ono to me najvie zanima, jeste njihov razvoj i nain da se ospore.

Primetivi moju zbunjenost, sagovornik se oseti dunim da objasni, i smetajui se u fotelji tako da mi bude blii, gotovo neprimetno spusti glas.

Vraajui se na svedoanstvo Aleksandre David Nil, moemo da se upitamo kakve je neprirodne razmere moglo da poprimi ono bie roeno u mati kaluera, da dalaj-lama nije okonao njegov zastraujui rast? Time hou da kaem kako uvek mora da postoji neka vrsta nadoknade, protivotrov Zlu, koje u ljudskom umu inae pronalaziplodno tlo da se rairi i ponovo rodi. Mora da postoji spasilac, svetac, heroj, aneo, da uravnotei delovanje zla i njegov rast, jer bi u suprotnom postalo nezaustavljivo. Ako je Golem mogao da se pretvori u pepeo precrtavanjem prvog slova ispisanog na njegovom elu, tako i za sva ostala stvorenja tame mora da postoji neko dugme

13

za iskljuivanje. Jer dozvolite mi da ovde zaboravim na razumnost nikada neemo saznati kojim bi sve podraavalakim moima mogli raspolagati. U pojedinim arapskim izrekama govori se o tome kako je Isus svojim sledbenicima, zgaenim nad mrcinom jednog psa, ukazao na belokosnu lepotu zuba ivotinje, umanjujui tako runu sliku pomou inilaca lepote.

Tokom svih ovih dugih godina bavio sam se poglavito narodnim verovanjima o vukodlacima, moda zato to me se ta stvar lino tie, to ete uostalom imati prilike da shvatite iz onoga to u vam ispriati. A nisam se samo pobrinuo da sakupim i zapiem iz izvornika bajke koje govore o ovim jezovitim stvorenjima, ve sam pokuao na svaki nain koliko mi je bilo moguno da razotkrijem njihovu legendu, ili, bolje reeno, da joj suprotstavim jedan pozitivni deo, spasilaki, da u mraku praznoverja pronaem onaj zrak svetlosti koji moe da odagna svaku senku, drugim reima, da pronaem pozitivnu legendu. Postoji jedna posebna, ne naroito poznata, kojom sam se lino pozabavio i koja mi lei na srcu: legenda o Fra Lupu4 narodnom svecu, nepriznatom od Crkve, ali koga u pojedinim oblastima Poljske oboavaju i najedniji ljudi. Sva je prilika da se njegove moti nalaze na raznim mestima u Evropi, a pria se da je ispod oltara upanijske crkve u San Kandidu, u urni od kristala, sahranjena njegova mumificirana glava. Povukavi se u jedan poljski manastir, ovaj ovek-vuk priznao je uasan zloin, bratoubistvo, pa je naposletku odluio da se u potpunosti okrene Bogu, s takvom posveenou, da danas vai za narodnog sveca. Legenda pripoveda da mu je u samrtnom asu

4 Fra Lupo - fratar Vuk (ital.)

14

dlaka kojom je bio od glave do pete pokriven, iznenada opala, otkrivajui njegoveljudske crte. Navodno, kesice sa ovim dlakama i danas se prodaju u Poljskoj kao lek protiv pelagre.

Razlog zbog ega sam se bavio ovom legendom, li u tome to sam ubeen da sam bio vrlo blizu mesta i dogaaja koji su nadahnuli njen nastanak. Sve ono to u vam pripovedati i ega sam bio svedok, dogodilo se u danima to prethodie velikoj nemakoj ofanzivi na Karpatima koja je pregazila ne samo na garnizon, poslat u izvidnicu, ve kratko reeno i itavu poljsku vojsku. Zarobili su me i deportovali zajedno sa hiljadama oficira u zabaeno mesto na samoj granici sa Rumunijom, odakle naposletku uspeh da pobegnem da bih se prikljuio Pokretu otpora. Ali, to je ve druga pria. Uas kojije vladao tih godina Poljskom, gotovo da je u potpunosti precrtao dagaaj o kome u vam sada govoriti, dovodei me ak u sumnju da li se zaista i zbio. Trebalo je da proe dvadeset godina od zavretka rata da bi se delii ovog tajanstvenog dogaaja sloili u mojoj glavi.

Ovo je pria koju mi je on ispriao.

15

Bili su to poslednji dani jula 1939. godine. Imao sam

dvadeset pet godina i stupio sam u poljsku vojsku s inom potporunika. Poljska se pripremala da odbije dvostruki napad sa suprotnih frontova: ruskog, iz Ukrajine i nemakog sa Karpata. Iako su se pokreti naih trupa zvanino odigravali u znaku obinih vojnih vebi, ve se oekivalo ono najgore. I upravo kao u partiji aha, na strateki vana mesta postavljani su topovi, konji i peaci, pripremajui se da izdre nemaku ofanzivu. Ve je dolo i do razmene vatre sa nacistikim snagama koje su prele granicu, ali to su bila pojedinana pukaranja i odmah su se ugasila. U to vreme bio sam dodeljen kao pomonik kapetanu varcu, komandantu ete maarskih lovaca, zaduene da za peadiju probije put, pored onog ve postojeeg, za oklopne jedinice. Marirali smo ve nekoliko dana prema Tatrama, idui uz jezera i movare, kroz ume i kamenjar, as uarene od sunca, as okovane ledom. Da, upravo tako, jer jo uvek je bilo leto, ali temperatura se u roku od samo nekoliko minuta menjala od arke toplote, do zimske studeni; od vlage to gui, nali bismo se i ne primetivi, u snenoj meavi. Na sve to, nadovezivala se bezgranina usamljenost: jer, ni posle mnogih dana peaenja, nismo sreli ivu duu. Uvee bismo podigli logor, nahranili konje i mazge, nae jedino prevozno sredstvo za hranu i naoruanje (istini za

16

volju, na leima mazgi prenosili smo haubice i nekoliko mitraljeza); skupivi se u oficirskom atoru, pod svetlom petrolejke, irili bismo mapu nacrtanu u nekoliko boja, na ijoj sredini se nalazila tamna brazda koja je razdvajala granicu izmeu Poljske i Sudeta, a nju je nekoliko meseci ranije napao Trei rajh. Kao da je nekakvo proroanstvo, piljili smo u tu taku oznaenu crvenim krugom, to je i bila naa meta, uporeujui je sa drugom takom, pokretnom na papiru, malom ahovskom figurom konja; pion je predstavljao na trenutni poloaj i razdaljinu koja nas je razdvajala od cilja. Dakle, svake veeri, ponavljao bi se ovaj obred koji je uspevao da okrepi na duh, vraajui nam izvesnost da je taj iscrpljujui prelaz kroz neprijateljsku prirodu, imao svoju svrhu.

Posle mnogo dana, naposletku, videsmo kako se u daljini vije dim. Ubrzasmo korak noeni nekom vrstom nezaustavljivog oduevljenja, ostavljajui po strani svaku predostronost, jer nam se inilo da bi i sukob s neprijateljem bio bolji od tog beskonanog oajanja. Malo je nedostajalo pa da neko od radosti ne ispali koji metak u vazduh; bilo je potrebno da kapetan pokae krajnju vrstinu da bi nas doveo u red.

17

Stigosmo blizu jedne ciganske erge. Plamen mokrog

drveta, dimei se, tinjao je u sreditu otvorenog prostora u kojem je bilo nekoliko konih atora. Unaokolo se nije nazirao nikakav znak ivota. Ne ekajui ovlaenje nadreenih, odluih da istupim. Sjahao sam s konja i pribliio se najveem atoru. Kao da me je privukao nekakav nemi zov. Ne oklevajui, razgrnuh kou oposuma koja je pokrivala ulaz u kolibu. Trebalo je da proe nekoliko trenutaka da bih u polumraku mogao da razaznam tri enska tela, obuena u crno, Xurena na jastucima od koe. Ba kao tri Parke, ene su prele, i na tren, od grube vunice i od ruku koje su talasale vazduhom, pokretom to se ponavljao u beskraj uini mi se kao da vidim kako se prostiru sami nai ivoti. Najstarija stariju enu nikada nisam video sigurno plemenska majka, bila je slepa. Meutim, naslutivi moje prisustvo, jednim znakom me pozva da uem. Iz nabora svoje iroke suknje od crne vune, ona izvadi aku sivkastih koica koje baci na bakrani tanjiri, pa jagodicama pree preko njih. Poto ih ponovo sakupi i stavi na dlan, ona ih prui, pozivajui me odlunim pokretom da i ja isto uinim; a ja, ne pitajui uopte za razlog, pustih da padnu na bakarni tanjir. Ona ih smesta paljivo dotae. I tek tada nakaza okrenu ka meni svoje oi, bele poput belanaca, dok joj iz grla izlete udnovati zvuk

18

nisam mogao rei bee li to lelek ili pesma re koja se ponavljala i koja, ma koliko nerazumljiva bila, zazvua poput predskazanja smrti: Njjjmaapooh..., poe da vie starica sve piskavijim i piskavijim glasom.

I tada, prestravljen, uzmakoh nekoliko koraka i iskoih napolje iz atora.

Meutim, tu me saeka drugo iznenaenje: prostor koji je izgledao pust kada sam doao, iznenada se napuni ljudima svih uzrasta. Oni koji su me oprezno okruili, bili su tamne puti, dugakih brkova, manje-vie obueni u iroke pantalone; ali iza njih, ve su se tiskale ene, drei za ruke balavu deicu, a sasvim male bebe u arenim maramama vezanim oko vrata. U njihovim pogledima inilo mi se da itam vie radoznalost negoli pretnju, ali moja ruka, za svaki sluaj, ostade na futroli pitolja. Neki su drali moga konja za uzdu koji na prvi pogled nije bio zadovoljan njihovom panjom; meu sobom su raspravljali koje su mu prednosti i mane, kao da su na pijaci. Naposletku, onaj koji je izgledao kao voa zajednice, krenu mi u susret pokazujui puno potovanje. Nije bio naoruan, niko od njih to nije bio, a izvesno je da im je moja uniforma ulivala strah. Najpre me upita da mu dam duvana. Pruih mu kutiju turskih cigareta koje je izgleda visoko cenio. Poe da pria na nekom slovenskom jeziku koji nije bio ni poljski, ni ruski, i od kojeg sam uspevao da razumem samo poneku re. Ree mi da dolaze sa severa, tanije, pokaza mi taj pravac i promrmlja neto to se po svoj prilici odnosilo na neku opasnost. U tom trenutku, videvi ga kako trupka nogama, pozvah vranca koji odmah doe, ne doputajui da ga molim; pomilovah ga po njuci i da bih ga umirio, proaputah nekoliko nenih rei na mom jeziku. Na taj zvuk, lice oveka kao da se ozari i odmah zatim on poe da govori na maarskom, postajui razumljiv.

19

Ree mi kako bi trebalo da budemo vrlo obazrivi. Da emo posle dva dana hoda naii na jedno selo. Upitah ga da li su sreli vojsku, ali on odluno odmahnu glavom. Dakle, kakva je bila opasnost o kojoj je govorio? Na moje pitanje, on se prekrsti; dvojica njegovih sinova, ree, otili su u lov pre nekoliko dana i nisu se vratili; plemenska majka, starica koju sam video u atoru, razgovarala je sa njihovim duhovima.

I ta su kazali duhovi?, upitah oveka, skrivajui sumnjiavost koliko sam mogao.

Rekli su nam da treba to pre da se udaljimo od mesta gde ivi zlo bie, vukodlak, demon. Ve dva dana, ree, nijedan od njegovih ljudi nije se usuivao da napusti ergu zbog ega su poeli da gladuju.

Pre nego to e naa eta nastaviti put, vratih se kod tih jadnika da im ostavim neto namirnica. U trenutku kada sam odlazio, pozdravljen od svih, starica izrazi elju da mi pokloni amajliju: medvei onjak koji je trebalo da nosim oko vrata i koji bi, kao to mi je preveo njihov voa, trebalo da me uini jaim, titei me od zlih duhova to su harali oblau prema kojoj smo se uputili.

O tome ne rekoh nikome ni rei, ak ni mom kapetanu, kada me upita da mu potanko raportiram ta sam video u logoru lutalica. Uostalom, i ja sam bio veoma sumnjiav. U situaciji u kojoj smo se nali, prinueni da se suprotstavljamo stvarnoj opasnosti, kakvu bi teinu mogao da ima praznoverni strah nomadske erge? Pa iako se neki lanovi te zajednice nisu vratili iz lova, objanjenje njihovog nestanka ne bi nuno trebalo traiti u natprirodnoj pojavi. Tada sam razmiljao na taj nain, ne znajui da u ubrzo morati da se razuverim.

Naposletku, posle tog beskrajnog puta kroz movare i ume, dok su nas saletali oblaci muva i komaraca, meu arom

20

i ledom koji su se na preac smenjivali, bili smo gotovo stigli do cilja. U meuvremenu, kod naih ljudi, uzbuenje je raslo. Ko zna ta su mislili da e nai? I meu oficirima se budilo veliko iekivanje: na mapi otvorenoj u atoru glavnog taba, onaj majuni ahovski konj koji je predstavljao nau etu, samo to najzad nije stupio na svoje sudbonosno polje.

21

Posle dva dana stigosmo u blizinu T***, sela smetenog

naspram poslednje doline pre Tatri. Da se ba tu ulogorimo, za nas je bilo od presudnog stratekog znaaja. Meutim, nismo mogli znati da li nas je neprijatelj ve pretekao. Poslasmo izvidaa da to utvrdi, ali on se ni posle tri dana nije vratio. Ovaj nestanak bio je vrlo zabrinjavajui, budui da smo se ulogorili na desetak milja od sela, na putu koji je bilo moguno u odlasku i povratku prevaliti na konju za pola dana. I tako, kapetan varc odlui da krene njegovim tragom. A ja, kao njegov pomonik, morao sam da ga pratim.

Kapetan varc bio je ovek zadivljujue visine, dugih brkova koji su se sputali kao u Tatarina; nedostajalo mu je jedno oko, ali ono koje mu je ostalo, bilo je dovoljno da ulije neophodan strah da bi se obezbedila bezuslovna poslunost vojnika. To oko, zapravo, nije izgubio u ratu, ve kao to mi je sam to poverio jednog dana kada mu je votka razvezala jezik od ruke ljubomorne ljubavnice. Za vreme svih pokreta ete, kapetan je vodio svog psa, ogromnog naucera koji je vremenom a ta injenica bila je toliko uoljiva, da je ponekad postajala zbunjujua poeo da lii na njega, kao roeni brat. Kada bi ih ovek video zajedno, bio je prinuen da skrene pogled kako bi suzbio smeh. Niko se meutim nije usuivao da se naali sa kapetanom, ije je raspoloenje, inae, bilo

22

nepredvidivo, dobro znajui da bi jedna neumesna primedba bila dovoljna da stavi sopstveni ivot na kocku. Zanimljivo je bilo i to to je i pas kao posledica asnog ranjavanja izazvanog rasprskavanjem granate ostao slep na isto oko. Oni su bili gotovo nerazdvojni i ivotinja ga je verno pratila u svim vojnim pohodima, a ponekad, ak i u bitkama. Govorkalo se da je kapetana izbaenog iz sedla udarcem sablje tokom borbe konjice, tren pre nego to e zavriti pod otricom neprijatelja spasio njegov pas, ustro zgrabivi napadaa za guu. Dlake sive kao i u njegovog gazde ivotinja je izgledala zastraujue; mada je u naem drutvu, uprkos veliini i mrkom pogledu, tu i tamo dozvoljavao da mu probije neoekivano vesela narav. Neko ga je u logoru prozvao Melampo. To ime mi se svialo, ali niko nije znao kako se stvarno zove. Iako sam se pre izvesnog vremena sprijateljio sa kapetanom, nikada nisam uo da doziva po imenu svog psa. Tog dana dakle krenusmo sve troje: Melampo, kapetan i ja.

23

Kad doosmo nadomak T***, sunce poe da zalazi za

planinama pod snegom. Ostalo nam je jo malo sati dnevne svetlosti. U sedlu, na naim konjima, stigli smo do uzvienja kako bismo utvrdili koliko jo ima do sela. Sa tog mesta mogao se uoiti put koji je trebalo da sledimo. Poto je osmotrio dolinu uzdu i popreko, kapetan mi dade dogled. Put je bio otvoren i vijugao je kroz tek poneku retku umicu aria, to nije predstavljalo opasnost za postavljanje zaseda. I celo selo izgledalo je mirno; na tranim krovovima kueraka, zadrala se poneka mala gomila snega, topei se u krugovima pri dnu dimnjaka koji su se puili. Na uliicama su se dogaale uobiajene stvari: videh nekoliko ena kako prolaze sa korpama suvih grana, jednog oveka koji je hranio ivotinje u oboru, vatru upaljenu nasred trga, konja vezanog za stub, decu kako trkaraju po porti majune crkve. Seoske kue tiskale su se pod zidinama jednog zamka od kojeg se nazirao samo vrh grba: savrena osmatranica itave doline.

Sve izgleda uobiajeno, primetih, vraajui kapetanu dogled.

Neprijateljske uniforme? Nisam ih primetio. K ni nae uostalom...

24

Od vojnika koji je pre nas krenuo u izvidnicu, zaista, nije bilo ni traga. Pre nego to smo sili u selo da bismo ga zauzeli, morali smo da poaljemo druge izviDe da istrae okolinu; iako je sve izgledalo mirno, nismo smeli na to da se oslonimo. Zabrinutost je iznad svega izazivao nestanak naeg oveka. Jednim trzajem uzdi kapetan primora konja u estoki krug nalevo i dade mi znak da ga pratim. Njegova odluka inila mi se jasnom; budui da dnevno svetlo nee dugo trajati, nije bilo vremena za izvianje okoline, a nastavljanje napred otvorenim putem, moglo nas je uiniti lakom metom za nekog strelca smetenog u zasedi na breuljcima. Dakle, bilo je nuno da se vratimo. Pre nego to emo nastaviti put, on zviznu svom psu koji dotra do nas probijajui se kroz sneg. Mada je ivotinja bila dinovske veliine, povremeno bi propadao u sneg do vrata.

Ipak, sneg se polako topio. U daljini smo ve nazirali potoLe; ubrzo e se bela ravnica pretvoriti u blatnjavu barutinu to e oteati napredovanje trupa i teke artiljerije.

25

Kapetan je nastavio da izdaje nareenja svome psu

zviducima razliitog trajanja: kratak zviduk da ga dozove nazad, a zatim dui zviduk i eto ti ga pred nama kao prethodnica, savijajui snana lea u luk sa svakim skokom.

U istom trenu kada je sunce zalo iza obrisa planina, tama nam donese sa istoka i snani vetar, te poe da veje sneg. Ubrzo nam tu, pred oima, nestadoe tragovi naeg prethodnog prolaska, tragovi koji su sluili kao vodi na povratku; naosmo se usred vejavice zbog koje izgubismo orijentaciju. Poto sam pogledao u kompas, shvatih kako smo umesto da idemo u pravcu jugozapada, odakle smo i doli, skrenuli ka istoku. inilo se da kapetan to nije primetio. Pokuah da ga upozorim mahanjem ruke, ali on nastavi da tera konja napred oslanjajui se moda na instinkt svoga psa i tek kada stigosmo nadomak ume aria za koju nismo bili sigurni da smo je ranije videli, on stade, gledajui izgubljeno naokolo. Pod granjem etinara na kojima se stvorio beli krov, nazirao se trag puteljka bez snega; i tako, posle kratkog dogovora, odluismo da se uputimmo ka neemu to nam se inilo kao privremeno sklonite od vejavice, koja je iz asa u as postajala sve jaa i jaa. Ne bee nam lako da stignemo, sneg je nastavljao da veje zaslepljujui nas, a poslednji deo puta uzbrdica bio je i

26

najtei. Izgledalo je da konju kapetana varca ponestaje snage, ali ve u zaklonu prvih kronji, zemljite vie nije bilo tako porozno i posle izvesnog vremena tlo je postalo zbijenije. Melampo je stigao prvi, dozivajui nas promuklim laveom. Uskoro se sklonismo ispod drvea koje je vremenom napravilo neprobojni krov od isprepletanog granja. Otresosmo sa sebc sneg koji nas je pokrivao od glave do pete. I Melampo se nekoliko puta ustro otrese. Sada je piljio u nas onim svojim jednim okom kao da nas pita ta nameravamo da uinimo, ali mi, ak i da smo imali prsten kralja Solomona, ne bi znali ta da mu odgovorimo. Sjahavi s konja, kapetan osmotri konjsku opremu, otpusti kai i lupkajui parom rukavica, oisti sneg sa grive i glave svoga konja. I ja uinih isto. Trebalo je samo da saekamo da se stia meava; nije bilo drugog izbora nego da provedemo no smrzavajui se: bilo je nazamislivo paliti vatru jer bi vatra sruila na krov od sveeg snega. U zaklonu od vetra i u suvom kutku, mogli smo ipak da saekamo zoru ne hrlei u susret opasnosti da se smrznemo. Koliko god je bilo moguno, zavukosmo se u tu prirodnu peinu gde je mrak postajao neproziran. A napolju, kovitlac oluje kao da nije eleo da se zaustavi i nebom su vitlale ljubiaste munje. Pod svetlom slabane depne lampe, naosmo oak gde emo prostrti ebad i smestiti se tokom noi. Malo kasnije, nae oi privikoe se na tamu: ispred nas se pruala neka vrsta puteljka od crnice pokrivenog trulim ostacima igliastih listova, dok su nam se nad glavama ljuljali beliasti svetlucajui mehuri od snega koji se zadrao izmeu grana. Nismo mogli znati kolika je ta uma, niti smo imali ni najmanju nameru da se naroito pomeramo; naprotiv, nismo eleli da izgubimo iz vida ni prolaz kroz koji smo uli. Uvih se u vojno ebe sve do oiju i opruih se, s potiljkom na rancu. Moda zbog oamuenosti izazvane

27

snegom, bio sam ophrvan umorom; kroz oteale kapke, video sam kapetanovo telo; on je upalio svoju dugu i krivu bugarsku lulu, i taj majuni ar to se puio, kao da me je grejao poput vatre u ovom poljskom sklonitu. Uljuljkan hujanjem oluje, zaspah u svom na brzu ruku napravljenom leaju.

Probudilo me je psee lajanje. Mislio sam da sam spavao tek nekoliko minuta, a zapravo me je struja snova odnela daleko. Po tome koliko sam bio ukoen, sigurno je prolo vie sati, oluja se bee umirila kao jedrilica na mirnom moru. Sve unaokolo utonulo je u nekakvu preteu tiinu. inilo se kao da se priroda iznenada zaustavila zadravajui dah. Upitah se kakva bi opasnost mogla da postoji u tiini. Setih se da sam kao deak kako bih se ohrabrio kada sam se ponekad nou budio u mraku svoje sobe govorio ili pevuio da bih prekrio glasom svaki udnovati um. Meutim, kada je pretnja stvarna, isplati se biti nepokretan i na oprezu. Pokuah da ustanem, ali, izgubio sam svaki oseaj u nogama. S naporom skinuh izme i poeh da trljam stopala ne bih li podstakao cirkulaciju. I kapetan se bee razbudio i poeo da psuje, pokuavajui da stane na noge. Uinilo mi se da gleda ka kraju ume, prema taki kuda smo uli. Nita nije kaljalo istou belog snenog plata, pa ipak i konji su se nervozno ritali kao da njue opasnost. Pokuah da ponovo obujem izme. Kapetan je zviznuo, ali pas ostade nepokretan. Tek u tom trenutku postadoh svestan mimetike sposobnosti ljudi i ivotinja da izgledaju dvosmisleno u polumraku; i zaista, naucer mi nije okrenuo lea kao to sam u prvi mah pomislio, ve je gledao prema meni i kada se pokrenuo, na trenutak pomislih da eli da me napadne. Sasvim suprotno, privuen neim iza mojih lea, on me je u jednom skoku preskoio i produio u umski gusti. Kapetan zviznu vie puta, odmotavajui se iz ebeta

28

koje mu je bilo oko ramena; odmah potom i on nestade u istom pravcu. Videh da mu je u ruci revolver. Nazuh drugu izmu, pa se i ja strmoglavih za njima. Posle nekoliko koraka, meutim, vratih se nazad do konja. Voenje konja usporavalo je moje napredovanje, toliko da poeh da oajavam hou li uspeti da stignem mog kapetana; ali, tako bar nismo bili u opasnosti da ostanemo bez konja.

Nastavljao sam da zadirem u dubinu beskrajne tame, spotiXi se i padajui. I sada se pitam gde li sam naao snage da nastavim tako, na slepo, povrh svega vukui s naporom dva jogunasta konja. A potom blaga svetlost poe da se probija kroz kronje drvea. Iznenada se naoh na otvorenom, na proplanku obasjanom meseinom; mesec je sijao visoko usred zvezdanog neba bez oblaka. Moje oi, ve naviknute na mrak, teko su podnosile taj sjaj. Jedva uspeh da opazim obrise nekog udaljenog tela kako se s mukom probija kroz sneg, pruajui se prema neemu to mi se inilo kao gomila ruevina, da bi se za koji as ukazalo naputeno groblje, sa nadgrobnim ploama i krstovima od gvoda, iskrivljenim i iseenim. U jednom trenutku, zauh kako psee lajanje postaje sve glasnije u svojevrsnom pomahnitalom kreendu, da bi se okonalo razdiruim cviljenjem, iji su eho bila dva munjevita pucnja. Prenuh se i ubrzah korak, koliko sam mogao, prema taki gde sam video da se mie kapetanova figura. Naposletku, uspeh da razaberem crnu mrlju, kako se iri u snegu i koja je izgledala vie kao grm, negoli kao ljudsko bie. A to je zapravo bio kapetan, na kolenima, sa irokim vojnim ogrtaem, koji mu je obavijen oko tela stajao kao venac. inilo se da je propao u sneg. Pribliih mu se, uznemiren njegovom nepominou. Na tren pomislih da je pogoen metkom ostao tako okamenjen u prirodnom stavu, kao to se esto dogaa kada nas iznenada

29

smrt zadesi. Ali, kada sam bio na nekoliko koraka od njega, primetih da mazi svoga psa, poloenog na bok, govorei mu neno kao da eli da ga vrati u ivot. Svuda okolo sneg je bio rastresen i iaran dubokim brazdama; bilo je jasno da se naucer, pre nego to e podlei ranama, upustio u estoku borbu sa nekom divljom ivotinjom, izvukavi deblji kraj. Medved ili vuk, ta god da je, posle kapetanovih hitaca ta ivotinja je u jednom skoku dola do ipraja ne ostavljajui drugog traga. Meutim, ono to sebi nisam uspevao da objasnim bilo je to da na psu nije bilo nikakvih rana; tek kada ga je kapetan podigao sa zemlje kako bi ga poloio na svoga konja, shvatih zbog ega mu se glava klatila tako mlitavo: vrat mu je bio polomljen.

Kada se nevreme stialo i pun mesec obasjavao kao po danu sve oko sebe, odluismo da ponovo krenemo na put. Nezamislivo je bilo krenuti nazad kroz umski gusti: morali smo da ga zaobiemo, znatno produavajui putovanje. Do logora stigosmo tek u zoru i kapetan smesta pokopa telo psa koje je doneo dotle na sedlu; iskopao je rupu i pokrio je kamenjem. Tokom itavog puta, nismo prozborili ni re o onome to se dogodilo i kada sam ga kasnije zamolio za neko objanjenje, naioh na neuobiajenu uzdranost. Upitah ga da li je bar prepoznao ivotinju koja je napala njegovog psa, ali on nije znao, ili nije hteo, da mi odgovori. Ree samo kako je siguran ma ta da je bilo da ga je ranio jednim hicem iz pitolja.

30

Po naem povratku, vreme se pokvarilo: najpre se podie

neki topli vetar koji od sveeg snega napravi lapavicu i zatim poe da pljuti. Logor je doslovce bio pretvoren u jezero i najvei deo vremena bili smo u atorima. Kako bismo izbegli da voda uini neupotrebljivim na smetaj, iskopali smo kanale za oticanje koji su ubrzo liili na bujicu potoka. Razmiljati o manevrima, vebama, ili samo o obinim premetanjima, bilo je van pameti; prelazak iz jednog atora u drugi inio se herojskim poduhvatom. Na nau sreu, nevreme je smetalo i neprijatelju. Bez obzira na to, straa je bila udvostruena, a jedan drugi izviD, uvijen u iroku kabanicu, krenuo je da utvrdi situaciju.

Ova nametnuta nepokretnost predstavljala je plodno tlo za razliita nagaanja o onome to se dogodilo. U logoru se nije govorilo ni o emu drugom do o pseoj smrti; ovo je, zajedno sa nestankom izviDa o kome, uprkos potragama to usledie, ne bee ni traga samo podsticalo praznoverne strahove. Osim toga, kapetan varc, koji je prvih dana izbegavao da o tome progovara, prevaziao je sada svaku suzdranost: ako je bio utljiv kao trezan, posle koje aice rakije pokazivao bi nesvakidanju brbljivost. Sedei u suvom kutku oficirskog atora, priao je i prepriavao ono to se desilo, obogaujui pojedinostima svaki sledei nastavak. Kleo

31

se da nije bila ivotinja, a jo manje medved, kao to je neko tvrdio; on, kapetan, video je tako mnogo medveda, a neke ak i oborio. Recite nam kapetane, navaljivali su na njega vodei rauna da mu rakijska aica ne ostane prazna, recite, kapetane, ako to nije bio medved, u ta ste pucali te noi? Kapetan je tvrdio da je pri meseevoj svetlosti, u trenu kada je u njega ispalio nekoliko hitaca iz revolvera, uspeo jasno da vidi tog stvora i bio je spreman da stavi ruku na Bibliju i zakune se da je ono to je ugledao, njuku ili lice ta god bilo i od ljudskih i od ivotinjskih crta. Neko natuknu da je moda re o kakvom natprirodnom biu, zloj vrsti koja se muva po groblju, moda o vukodlaku; najeih se od te rei, jer nije prolo mnogo od kada sam uo kako je izgovara voa ergara. U meuvremenu, njegovi sluaoci postajali su sve paljiviji i brojniji, iako, poznavajui kapetanovu hvalisavost, niko nije bio spreman da poveruje ba u sve to je priao.

Ponekad upravo najnepoverljiviji poele da istrae neki tajanstveni dogaaj; kao da ih neto neizrecivo tera da budu opovrgnuti; hteli bi da i u svom srcu osete onaj isti strah od nepoznatog koji je primitivnog oveka doveo do toga da sagradi svoj panteon. Nepoznato... to nasleeno oseanje iji je trag neizbrisivu ljudskom srcu. Ono to me udilo, bila je injenica da smo mi, vojnici navikli na svaku vrstu opasnosti, ak i na pomisao da moemo svakoga asa dobiti metak u elo i umreti uivali poput dece kada potiskuju jezu sluajui bajku o bauku. Poto sam ozbiljno prouio narodne legende, danas znam da je vie od ruevina kua i starih dvoraca, priroda ta koja nam pripoveda svoje bajke, ponekad sa srenim krajem, ali veoma esto ipak stravine. Mislim da nita vie od usamljenosti u divljoj prirodi ne moe da pothrani strah od Zla. Strah od Zla znatno prevazilazi strah od smrti, ili, bolje

32

reeno, strahu od smrti pridodaje jo vei strah: da e se u smrti izgubiti i sama dua.

Tih dana pozvae me da uestvujem kao svedok u svojevrsnoj parnici, ali injenica da sam rekao kako nita nisam video, pojaavala je sumnju nepoverljivih. Pa ipak, u jednom trenutku, veina prisutnih kao da se udruila ne bi li uvrstila kapetanovu tvrdnju. Povod za ovakav stav, koji se uglavnom zasnivao na seanjima iz detinjstva, priama i legendama rodnog kraja, bile su rei porunika Holenije, poznatog intelektualca, oveka koji je iao u vojne pohode nosei kovege knjiga, kao da e ga odbraniti one, a ne oruje: bio je to zagonetan ovek, utljiv, ali ne i srameljiv, uesnik svih razgovora za stolom, ovek koji je umeo da se zabavi samo sluajui i koji bi se umeao tek na kraju, kada bi se drutvance ve stialo, zapeativi otru raspravu kakvim uenim citatom, koji veina ne bi razumela, ali koji bi, bez obzira, svima vratio dobro raspoloenje. Ali, ne i ovoga puta. Ovoga puta, njegove rei razumee svi, iako im svako dade znaenje shodno sopstvenom razumevanju ivota.

Koristio je citat iz Timaja prevodei doslovce: I kada bi ovek istrajavao u svojim zlodelima, svaki put bi se pretvorio u kakvo ivotinjsko bie, shodno svome grehu ili nalik onome to bee njegov porok... injenica da se nesrea koja je zadesila naeg kapetana

dogodila u okolini naputenog groblja, a povrh toga, u noi punog meseca, bila je dobar razlog da se svima zapali mata. Poesmo da govorimo o duhovima, o udovitima, o prikazanjima i neobjanjivim dogaajima. Jedan od prisutnih ispria priu o vojniku kojeg je zbog dezerterstva ratni sud osudio na smrt. Pre streljanja on je verenici napisao pismo i predao ga poruniku kako bi ga ovaj odneo posle njegove

33

smrti. Porunik je proitao pismo koje mu je predato (pravila su mu to nalagala) i meu brojnim osuenikovim preporukama devojci bila je i ta i to ponovljena dva puta da ga eka, jer e joj se vratiti poto obavi neke poslove od nevelike vanosti, meu kojima je i jedno streljanje. Porunik je otiao da lino urui pismo devojci koja je ve nosila crninu, otkrivi mu da je znala za verenikovu smrt, budui da ga je jedne noi ula kako kuca, a kada je otvorila vrata, videla ga pred sobom u uniformi svoj uprljanoj krvlju i blatom, sa est rupa od metaka u grudima i jednom na elu. Devojka je takoe rekla da se nije uplaila, ali da mu je odluno naredila da se vrati tamo odakle je doao.

Ovu priu je prekinuo, ili tanije reeno, ispravio drugi prisutni: Stvari nisu ile ba tako, ustvrdi on pun pouzdanja. Vojnik nije bio dezerter. Obuzet predoseanjem skore sopstvene smrti, napisao je verenici pismo i predao ga prijatelju koji je bio iz istog mesta, molei ga da pismo urui devojci u sluaju njegove smrti. Sledeeg dana, metak neprijateljskog strelca pogodi ga pravo u elo. Grekom, sahranie ga na brzinu zajedno sa dvojicom streljanih dezertera. Vrativi se u rodno mesto tokom kratkog odsustva, prijatelj ode kod devojke, naavi je to je tano u crnini. Devojka mu ispria kako ju je jedne noi posetio verenik, blatnjav i sa velikom rupom na elu. Objasni mu kako je ljubav koja je vezivala za verenika oterala svaki strah od utvare. Njen mladi se poali na to to je uprkos asnoj smrti morao da poiva uz dva dezertera. Pre nego to e otii, on prui ruku prema njoj i zamoli je za neku uspomenu. Ona odole nagonu da se izmakne i dopusti da je ta ruka dotakne. Oseti nekakav blagi trzaj pre nego to se vizija izgubila. Tek kasnije, postade svesna da joj na prsluku nedostaje jedno dugme. Prijatelj, poto se vratio na

34

front, povede razgovor sa mlaim vojnim svetenikom koji popusti pred njegovim zahtevima i dade odobrenje da se iz zemlje iskopa telo vojnika kako bi ga sahranili uz poasti. Pa dobro, taj le, ve u stanju poetnog raspadanja, stezao je u aci jedno majuno dugme.

Zvuk njegovih rei jo se nije sasvim utiao kada u na ator ue podnarednik i, smekajui se, raspoloeno upita: Zato me tako gledate? To sam stvarno ja, a ne neki duh!

Neko ga potapa po ramenu: jamim da nije duh, zaista je od mesa i kostiju. Vie od kostiju, istinu govorei... Mislio je na njegovu preteranu mravost, zbog koje je esto bio povod za prianje viceva. A neko drugi jo potpali vatru: Mogao bi da bude duh, niko ne bi ni primetio!

Posle opteg smeha, usledi zastraujua tiina, duh praznoverja je nadvladao. Poesmo da raspravljamo o tome da li je moguno da jedna utvara, bestelesna po prirodi stvari, moe da se materijalizuje tako da bude u stanju da se pomera i uzima predmete, kao to je bio sluaj sa dugmetom. Porunik Holenija pokua da objasni stvar na najrazumniji nain: vojnik je otkinuo dugme pre nego to e otii u rat, i drao ga je kraj sebe kao amajliju. Taj, tada nenajavljeni gest, ostao je uspavan u devojinom seanju da bi se tek kasnije otkrio u snu. Umea se i vojni lekar koji poe da govori o sluajevima katalepsije ili prividne smrti. Dogaalo se vie puta ree da se osobe sahranjene u stanju narkolepsije probude, uspevajui u pojedinim sluajevima ak i da izau iz groba, ali, koliko je poznato, uvale su se da se u njega vrate! Bez obzira, ova nauna objanjenja nisu naravno mogla da odvrate prisutne od teme koja ih je toliko zanimala, iji razvoj kao da je postajao sve uznemirujui. Verovatno je pomisao na tajanstvenu smrt komandantovog psa nastavljala da nas prati, te od poetne

35

povesti o natprirodnom zbog ljubavi, vrtoglavo preosmo na stranije prie. Niko od njih, osim porunika Holenije, nikada nije itao ni Brema Stokera, niti Dona Polidorija, ali sluajno je na kontingent bio sastavljen uglavnom od Slovena i Maara, a uz njihova ognjita, stari su svojim unucima uvek pripovedali o vukodlacima i vampirima.

Verovanje u ova bia rasprostranjeno je u svim zemljama Istone Evrope, od davnina. Ne postoji neka odreena razlika izmeu ovih jezivih stvorenja, osim to su vampiri neumrli, oni to izlaze iz svojih grobova da bi se nahranili ljudskom krvlju, dok su vukodlaci ljudi koji se u noima punog meseca preobraavaju u ogromne vukove, da bi potom ponovo zadobili preanji oblik i vratili se normalnom ivotu u drutvu. I vampirima se pripisuje sposobnost preobraavanja u ivotinju, a i jednima i drugima da ujedom, odravaju svoju zastraujuu vrstu. Postoje dva naina suoavanja sa ovim verovanjem: prvi se sastoji u pokuaju objanjenja fenomena, drugi predstavlja poricanje istinitosti tih pria. Drugi nain je, svakako, umirujui. to se prvog tie, osnovna potekoa sastoji se u prikazivanju naunim renikom naina na koji ovi ivi leevi mogu da preu granicu groba i vrate se nazad u njega, a da se zemlja ne rastrese, te da budu vieni kako se motaju uobiajenog izgleda i delaju na nain koji je svojstven ivim biima, i, naposletku, da se slue tom tajanstvenom vezom izmeu due i tela kako bi ostali u nekom meustanju izmeu ivota i smrti, hranei se krvlju svojih rtava. Ako su utvare, zato tek kada se njihova tela spale, prestaju da uznemiravaju ive? Jednako je neobjanjiva njihova navodna sposobnost da se preobraze u ivotinje.

Ma koliko odricali postojanje izvesnih pojava, tako to emo ih pripisati opseni, znaajna je injenica to na prostoru

36

tako irokom kao to je Evropa, postoje veoma slina verovanja i to kod vrlo udaljenih naroda, razliitih po veri i batini. I, u vezi s tim, postoji i jedan tekst Avgustina Kalmea, opata iz Senoa koji o ovim slinostima opirno govori.

Malo kasnije svi su se utrkivali kako bi ispriali svoju priu. Jedan od njih, citirajui tampu s poetka veka, iznese dogaaj koji se zbio u jednom delu Gornje Bavarske gde je godinama neki vukodlak zastraivao stanovnike nekoliko sela. Sumnjalo se na pastora koji je iveo u kolibi na jednoj visoravni. Tokom jedne noi punog meseca, nekoliko hrabrih mladia, umornih od neprestanih nestajanja dece i devojaka, ekali su ga u zasedi sa naotrenim kopljima, i, smrtno ga ranivi, naterali da se vrati na visoravan gde su ga rastrgli njegovi psi koji su uvali stoku. Drugi prepria dogaaj koji se zbio u selu istone Rusije: gubernator provincije na granici sa Litvanijom, ovek zao i okrutan, naterao je svog slubenika da mu za enu da kerku kojom je bio zanesen. Devojka, ve obeana jednom potenom mladiu iz mesta, morala je da se povinuje elji gubernatora. Posle godinu dana braka, svakako ne provedenog u srei i skladu, jer je devojka bila izloena neizrecivim grubostima i ponienjima, gubernator se teko razboleo. I pre nego to e umreti, natera je da obea kako se vie nikada nee udati. Ali ona, izneverivi zakletvu u koju nije ni verovala vratila se u zagrljaj mladiu i posle nekoliko meseci udala se za njega. Od tada, jedna velika ivotinja, slina vuku, poe da se mota oko njihove kue; ma koliko su lovci iz te oblasti pokuavali da je obore pucajui u nju, ivotinja se inila neranjivom. Pomenuta pojava izgubila se tek kada su, iskopavi telo gubernatora koje ni posle vie meseci pod zemljom nije pokazivalo nikakve tragove raspadanja odsekli njegovu glavu i zapalili je. Posle devet meseci braka, rodi se dete tela prekrivenog gustim riim

37

dlakama koje je ivelo svega nekoliko sati. Izbezumljena, devojka napusti mua i kuu da bi se zamonaila i povukla u manastirsku usamljenost.

Prie su se nadovezivale jedna na drugu; ator u kojem smo se skupili bio je ve prepun izliva mate kao to je vazduh pun elektriciteta uoi oluje.

Sve do trenutka kada nas je u stvarnost prenuo povratak u logor oveka koga smo poslali u izvianje. Vika najavi njegov povratak, zbog ega izaosmo svi iz atora, prkosei estokom pljusku. Moda zbog irokog ogrtaa sa kapuljaom sa koga je kapala voda, tek, njegovo lice izgledalo je jo iz daljine sablasno bledo, rekao bih ak da je liio na smrt samu. A izvesno, on nije bio glasnik sa lepim vestima. Bez obzira to je nosio kabanicu, ispostavilo se da je mokar do gole koe, toliko da bi se mogao cediti kao krpa; po tim uznemirenim oima koje su htele da mu iscure iz duplji, reklo bi se da je sasvim izgubio razum. Poto smo ga poveli u zaklon pod ator, morali smo da ga ugrejemo i ohrabrimo sa vie aica rakije, pre nego to je uopte uspeo da prozbori sopstvenim glasom. Poe da mumla nerazumljive rei, i ma koliko se trudili da ga smirimo, podstiXi ga da pone priu od poetka, njegovo seanje brkalo se posle nekoliko reenica. Bilo je neophodno da se umea vojni lekar koji mu ubrizga u ruku neku supstancu to mu ubrzo omogui da izda raport nadreenima. Njegov govor postade tii i razumljiviji, pa ipak, koliko god umiren od sedativa, seanje na ono to je video, grilo mu je lice. A ono to nam je ispriao, nimalo nije bilo umirujue.

Nastavio je dakle da sledi put oznaen na mapi uz sve neugodnosti zbog jake kie. Put je na izvesnim deonicama bio neprohodan i u vie navrata imao je utisak kao da tone u ivi pesak. Na takvoj podlozi konj se lako iscrpljivao, odbijajui da

38

nastavi dalje. S vremena na vreme, morao je da stane kako bi ga odmorio. Tada je pomou dogleda temeljno istraivao okolinu. Mada je sneni pokriva, topei se, manje bletao, i uprkos zavesi od kie, mogao je jasno da razazna svaku stvar koja se kretala po tom prostranstvu u krugu od najmanje jedne milje. I odjednom, pojavi se tamna mrlja prelamajui se u soivu dogleda. Teko mu je da pronae to mesto, ali naposletku uspeva. Mnogo je blie nego to misli, rekao bi da se nalazi na ne vie od stotinak metara. Pokuava da izotri: neto neodreeno s mukom se pomie, vukui se kroz sneg koji je postao ogromno blato. Pobedivi panini strah, vojnik odluuje da izvri svoj zadatak i proveri stvar izbliza. Stee puku i drei je uperenu prema toj gomili to se mie, napreduje s neophodnom predostronou. U jednom trenu, ini mu se da vidi ruke koje se gre kao da prizivaju njegovu panju. Uprkos tome to kine kapi zamagljuju soiva, on usmerava dogled u tom pravcu i prizor koji mu se ukazuje pred Rima gori je nego to je mogao da oekuje: nisu ruke te koje se gre, ve potkolenice umirueg konja, koji, s vremena na vre-me, sluei se poslednjim snagama, pokuava da se podigne da bi zatim nanovo pao uz prasak usred blata. Ali tek kada se priblii kako bi mu okonao muke hicem iz puke, primeuje da ivotinja nosi stravian tovar vezan za sedlo: izmrcvareni le jednog oveka. Po krvavom pramenu plave kose on shvata da je re o nestalom izviDu.

Doavi dotle u svojoj prii, snaga kao da ga napusti i ovek izgubi svest. itav logor smesta je bio u stanju uzbune. Jedan odred od est vojnika na konjima bi poslat da donese le. Pre nego to e biti sahranjen uz sve poasti, telo izviDa paljivo je ispitao vojni lekar koji uoi brojne prelome nogu i ruku, kao i mnogobrojne rane, ukljuujui i neke koje su izgledale kao

39

duboki ugrizi ivotinja. Iz lekarskog izvetaja mogao se rekonstruisati tok te jezive smrti. Neko ga je, skinuvi mu vojnu uniformu, vrsto vezao za sedlo i ostavio ko zna gde, ali je prethodno isekao petne ile njegovom konju. ivotinja, s iseenim ilama, pokuala je da se dovue do logora ruei se pri svakom koraku, nanosei konjaniku sve one prelome i rane to e ga potom oterati u smrt. Osim toga, bilo je jasno, da su nad njegovim rastrgnutim telom i nadamo se, ve beivotnim besnele i lisice, jazavci ili neki drugi mali grabljivci privueni mirisom krvi.

Kome pripisati tako prefinjeno muenje? Svakako ne kakvom natprirodnom biu, kao ni oveku koji se pretvorio u ivotinju. Moda pre ivotinji koja se pretvorila u oveka.

40

Kia nas je danima i dalje ibala, ali, uprkos vremenu, naa

eta bila je grozniavo uposlena. Vebe su poele i obavljane su bez predaha, izviDi, u grupama po trojica, eljali su neprekidno okolinu, inenjerija je bila zauzeta crtanjem mape sa svim pojedinostima te teritorije, a u oficirskom atoru nismo se vie okupljali da bismo igrali karte ili priali bajke, ve samo da bismo se bavili vojnom strategijom. O smrti naeg oveka nije se vie govorilo, ali taj tragini dogaaj sigurno je neprestano putao korenje u mislima svih nas. Kapetanov zadatak bio je da napie pismo vojnikovoj porodici i on ih u pismu obavesti samo da je poginuo asno obavljajui svoju dunost. Pojedinosti pregleda koji je vojni lekar obavio na njegovom telu ostale su poverljive i to ne samo za porodicu, ve i za vojsku; pa ipak, bio sam spreman da se opkladim kako je i poslednji vojnik iz nae ete sam doao do istog zakljuka: da je izviDu skinuta uniforma, da je vrsto privezan za sedlo svog konja kome su iseene petne ile tako oprezno, da ne bi iskrvario pre vremena to je sada ve svima bilo jasno; tako da nikome nije moglo da promakne kako je tim inom za koji je bilo nezamislivo da se pripie samo jednom oveku bio jasno izraen prezir i izazov naoj vojsci.

I onda kada je kia prestala da pada, ostadosmo i dalje na naem poloaju. Kapetan je morao da saeka nareenje iz

41

generaltaba; ono naposletku stie u obliku depee koju donese glasonoa: u iekivanju da nam se pridrui teka artiljerija, prinuena da sledi drugi put, paralelan sa naim, trebalo je da zauzmemo selo.

42

Do prvih kua stigosmo sa osam ljudi koji su ili peke,

blatnjavi od glave do pete. ak je i oruje koje su nosili preko ramena izgubilo svoj sjaj, pa je liilo na bezazlene alatke za obraivanje zemlje. Niko od stanovnika nije reagovao na na ulazak. Sretosmo samo dvojicu seljana koji, videvi nas, prestadoe da rade ono to su radili; jedan nasloni ruke na drku aova, dok drugi podie irit na kapi u nekakvom polupozdravu; meutim, ubrzo obojica nastavie sa svojim poslom, kao da se nita nije dogodilo. Samo nas je grupica derana pratila u korak jedan deo puta, drei se na prikladnom rastojanju: jedan od njih se odvai pa baci kamen koji udari lem jednog od vojnika, te ovaj pretei uperi puku, rasterujui deurliju. Nastavismo oprezno da napredujemo, budui da nismo mogli znati ta se krije iza tih naizgled mirnih prozora. Jedan jedini ovek naoruan mitraljezom mogao je da nas pokosi za nekoliko sekundi, a posle onog to se desilo naem izviDu, plaili smo se najgoreg. Uprkos mojoj uobiajenoj nepoverljivosti, oseao sam da su selo i njegovi stanovnici pod uticajem nekakve arolije koju ni naa viteka oprema nije mogla da raspri. Stigavi do glavnog trga, pregrupisali smo se i, poto je svakom dodeljen odreeni sektor, nareeno je da se paljivo istrae kue i ambari. I upravo tu, i pre nego to e se vojnici udaljiti, otvorie se irom vrata upanije, i paroh, ovek

43

jo sasvim mlad, rie kose i brade, krenu nam u susret irei ruke pokretom koji je, iako moda nije bio ba izraz blagosiljanja, barem izgledao prijateljski.

Pozva kapetana i mene da poemo za njim u upanijski dom. Tokom tog kratkog puta do kue, krajem mantije on pokri sebi lice kao da eli da ga ne prepoznaju, ali im uosmo u stan, njegovo ponaanje se promeni: izrazi veliko zadovoljstvo zbog naeg dolaska. Nebo vas je poslalo!

Priajui uzbueno, on nam otkri da Nemci spremaju ofanzivu: u stvari, mnogi izvidai su zapravo eljali zonu, a tokom sunanih dana mogli su se na okolnim planinama videti odsjaji stakala sa njihovih dogleda. Nalazili smo se u parohovoj radnoj sobi, maloj prostoriji bez ukrasa sa prozorLima zatienim snanim reetkama. Osim raspea, na zidu iznad malog kamina od kamena, primetih malu sliku kao svojevrsni voto5, nacrtanu rukom naivca; predstavljala je svetog Arhaela Mihaila, u srebrnom oklopu u asu kada kopljem probada nekog stravinog stvora. Neto na toj slici, neki detalj, skriven, pa ipak vidljiv, bio je na pragu da mi se sam otkrije dok sam ga posmatrao, ali tada svetenik, moda uoivi moje zanimanje za sliku, kao da je eleo da me odvrati, pokrivajui mi vidik svojim telom. Bila je oevidna njegova dobra volja da nam bude od koristi i da nam prui sve informacije o rasporedu sela i takama koje bi mogle biti najizvesnija mesta za ulaz Nemaca. Uveri nas da su itelji mesta posveeni i verni otadbini, da e vrlo rado saraivati i ak nas opomenu da ne budemo grubi prema njima, iako su njihova zatvorenost i nepoverljivost mogle da izazovu neke sumnje. Meutim, kada smo se raspitivali o dvorcu gde smo nameravali da smestimo 5 voto izraz latinskog porekla i znai po zavetu, upotrebljava se i da oznai dar koji se prinosi nekom svecu.

44

garnizon koji bi branio celu oblast, primetih kod njega izvesni otpor da o tome govori. Vlasnik dvorca bio je Akim fon tauberg, markgrof6itavog zapadnog kraja i apsolutni vlasnik zemlje koja se prostirala do granice sa Nemakom. Govorei o njemu, nije mogao da se suzdri, a da se vie puta kradomice ne prekrsti, kao da pominje avola lino. Bio je to zao ovek, ree, dives malus7 koji nije priznavao nikakav autoritet, ni drave, ni crkve. Imao je vlast nad ivotom i nad smru svakog ivog bia, oveka ili ivotinje, na njegovoj teritoriji i nad svakim ko bi tuda samo prolazio. Bio je i jedini sa pravom na lov i paroh nam ispria o uasnom kraju nekih lovokradica koje je iznenadio nekoliko dana ranije u svom lovitu.

Opomenu nas da budemo oprezni i da nas ne obmanu njegovi otmeni maniri, budui da avo kualac moe da nas prevari upravo poprimajui najzavodljiviji izgled; opomenu nas da se uvamo, jer niko nije mogao znati na iju stranu je stao. Postojala je ak i sumnja da je zbog svog nemakog porekla (porodino ime je to potvrdivalo) mogao da bude naklonjen napadau. Osim svoje radne sobice, paroh nam dozvoli da istraimo ostatak upanijskog doma, crkvenu riznicu i crkvicu gde nam uzevi kadionicu dade blagoslov. Gledajui oko sebe, primetih da su i zidovi crkve pokriveni slikama, darovanim voto i koje su veinom, ba kao to je bila ona u radnoj sobi, predstavljale svetog Mihaila na konju kako probada ivotinju, a na nekim i kako je pobedonosno die uvis. Meutim, na svim tim slikama, u donjem desnom uglu

6 Markgrof franaka, odnosno germanska plemika titula. Markgrof je vladao nekom od pograninih provincija ili marki koje su nosile naziv markgrofije. Markgrofovi su esto imali vee povlastice od obinih grofova iz unutranjosti. 7 Dives malus zli bogata (lat.)

45

bila je naslikana i mlada ena, uvek drugaijeg lika, kako se moli na kolenima. Upitah se ta li znae te slike. Ko su te devojke i od ega su se izbavile? Zaustavih se da ih osmotrim. Svetenik mi se priblii. Glas mu je podrhtavao. dved ili neka ivotinja slina ogromnom vuku, mota se selom ponekad nou.

Upitah se zato se seljani oslanjaju na svetog Mihaila, a ne na nekog lovca opremljenog valjanom pukom. Sveteniku kao da je bilo neugodno: Oh, naravno, i najiskusniji lovac ne bi bio u stanju da zaustavi to udovite; samo koplje arhanela, ili njegova slika. ak ni srebrni metak? Dolo mi je da se naalim, ali

moleivi pogled svetenika zaledi mi osmeh na usnama. Jasno je da ne moete ni da zamislite teinu situacije.

Nadam se da ste svi vi hriani i da ne trpite laskanja i varke zloudnog. emu se ovde radi?, lecnu se kapetan. Napolju samo

to nije buknuo rat, neprijatelj je pred vratima, a vi govorite o avolu! Ako postoji demon, on nosi uniformu, naoruan je do zuba i nalazi se tu napolju, spreman da nas napadne sa svojom vojskom. Mi smo ovde da bismo vas zatitili, da odbranimo vae selo kako ne bi palo u njegove ruke, kako ne bi bilo spaljeno. je, nae selo... Svetenik, ojaen, odmahnu glavom. Nadam se da je tako, ali ovo selo vie nije nae, ako je

ikada i bilo. Niko ne moe da se pohvali da poseduje neto na ovom mestu koje je i Gospod zaboravio. Ovde sam tek nekoliko meseci. Poslao me je krakovski biskup da zamenim starog paroha; on je nalazio hrabrosti da podigne svoj glas protiv markgrofa ne bi li ga ubedio da se pokaje zbog razvrata i navede ga da raskine ugovor koji je sainio sa neastivim. Ali,

46

njegove molbe nisu vredele nita, ak ni izoptenje koje mu je, ne doputajui da ga uplai dosudio. Niemu nije posluila njegova hrabrost, osim to ga je snala jeziva smrt... izboden je noem usred noi u sopstvenom krevetu. A sada sam ja zauzeo njegovo mesto. Ja, koji nemam ni stoti deo njegove duevne snage, prinuen sam da ivim u strahu, kao to u strahu i pomireni sa sudbinom ive svi stanovnici ovog nesrenog sela. Markgrof nas dri kao da smo neko stado iz kojeg s vremena na vreme uzima ovcu za klanje. On je bar, mislim na moga prethodnika, imao hrabrosti da prijavi nasilnost ovog oveka koji koristi svoju mo da bi zadovoljio najnie porive nad devojkama koje su, zbog jedinog greha to su lepe, prinuene da podnose njegovu panju; toliko, da se svaka nasleena deformacija zbog pelagre ili neke druge bolesti, ovde slavi kao dar s neba. Dakle, ne bi trebalo da se udimo ako budemo videli mnoge devojice prljave i u ritama.

Ba tada kroz moje seanje probi se onaj jedva vidljivi znak koji sam ve video posmatrajui sliku na zidu iznad kamina u upanijskom domu, detalj koji se ponavljao na svim slikama; u dubini se nazirao dvorac, a iz dvorca se vijugavo sputao put, kao da nagovetava da ivotinja silazi upravo sa njegovih bedema.

Da li ta ivotinja, rekoh, pokazujui na jedan voto ima nekakve veze sa dvorcem?

Svetenik je dugo razmiljao pre nego to e odgovoriti. je ono to sam pokuavao da vam kaem. Misliete da

je re o uticaju narodnog praznoverja. Ovde, u ovim naputenim planinama, mata s lakoom ume surovo da se naali, ali u selu, svi bi bili spremni da se zakunu kako nekakav jezivi stvor izlazi s vremena na vreme iz dvorca i mota se seoskim putevima, viri kroz prozore, grebe svojim kandama

47

po vratima kua gde ive mlade ene kao da je zaljubljen. Mnogi smatraju da je to grof koji se preobraava tokom izvesnih noi.

Paroh je na tren okievao, a zatim nastavi: Markgrofov nadimak je Vukovlad, 'Gospodar vukova' i

odnosi se na grb njegove porodice. Ali, slinost ini svoje, tako da ga mnogi u selu zovu Vukodlak, a kao to svakako znate, to znai likantrop.

Kapetan i ja ostadosmo bez rei. On je sigurno pomislio na smrt svoga psa, a ja na dvojicu nestalih sinova voe erge koji se nisu vratili iz lova. Ne raunajui uasnu smrt naeg izviDa. inilo se da mi svetenik ita misli.

Doite, ree, elim da vidite neto. Povede nas u jedan kraj kue, prema prozoru koji je gledao na dolinu. Kapetan okrenu dogled u pravcu koji mu je svetenik pokazivao. Videh kako je prebledeo. Pogledah i ja, razaznah u prvi mah kretanje crnih krila koja su se dizala i sputala bez predaha. Bili su to gavranovi, u tako velikom broju, da je bilo teko otkriti uzrok njihove jarosti. Zatim ih neto uplai, moda neka grabljivica, primoravajui ih da na as prekinu svoju gozbu. U tom trenutku, dok su poletale, videh jasno dva tela, ili bolje, ono to je ostalo od njih, obeena o drvo.

Ne bee vremena ni za kakve komentare, budui da je neko uporno kucao na vrata upanijskog doma. Bio je to glasnik koji je stigao iz naeg logora. Urui nam hitnu depeu: u njoj su obavetavali kapetana o dolasku prvih vozila konvoja sa kojim je trebalo da se sretnemo, kao i o mestu gde su se zaustavili. Napustismo selo na konjima kako bismo stigli na ugovoreno mesto. Nae raspoloenje bilo je pobedonosno: zamiljao sam kako se najzad spajamo sa ostatkom vojske i kako se na taj nain okonava stanje neizvesnosti i izdvojenosti koje nas je

48

pratilo od poetka misije. Meutim, bee veliko nae razoaranje kada na zakazanom mestu naosmo samo dva blindirana vozila koja su zahvaljujui gusenicama uspela da se izvuku iz blatnjavih polja. Ostatak konvoja kako nas obavestie vozai dva vozila nastavljao je da se kree usporeno, budui da su neki teretnjaci, siavi sa trase, doslovce propali u movaru, pa je u toku bilo njihovo spasavanje. Nareenje je glasilo da zauzmemo istureni poloaj u selu i da smestimo artiljeriju na bedeme dvorca, mesto od najveeg stratekog znaaja. Imali smo na raspolaganju i mogunost da miniramo svaki most i ulicu koji su vodili do sela, ali ne samo to, ve i samo selo, kao i dvorac, koje je trebalo da dignemo u vazduh kada bude iseljen, ukoliko bi se otkrilo da je neprijateljsko napredovanje nezadrivo.

Dok smo rapravljali o ovim manevrima, zau se brujanje koje je dolazilo iza brda i trenutak kasnije jedan avion ukaza se na nebu.

Brzo, zapovedi kapetan, sakrijmo se! To je izviDki avion.

Preosmo u zaklon u poslednjem trenutku. Avion se stvori nad nama u tren oka i poe da se okree kao soko koji je uoio svoj plen. Prepoznah Fiesler Storch, dvosed uobiajene zelene boje, sa crno-belim trupom i sa svastikom na vidnom mestu, na kormilu repa. Spustio se toliko da sam uspeo da vidim pilotovo lice, zgreno, rekao bih, u podsmehu. Bili smo nepomini sve dok avion ne dostie potrebnu visinu da bi se udaljio. Pitali smo se da li nas je primetio, mada, to se preruavanja tie, dva vozila nisu mogla biti bolje maskirana, jer se ni centimetar lima nije video ispod kore osuenog blata koja ih je prekrivala. I atori u logoru, postavljenom nekoliko milja dalje, bili su u potpunosti pokriveni iglicama jela. Zapanjujue je, ipak, za

49

onoga ko leti prvi put, kada otkrije koliko stvari, i sa kakvom jasnoom mogu da se vide odozgo. Nismo mogli da se zavaravamo. Ako pilot i nije uoio nae dve gusenice, svakako je fotografisao poziciju glavnog dela konvoja.

U stvari, izviDi imaju prvenstveno zadatak da fotografiu teritoriju po sektorima; zatim je posao strunjaka kartografa da protumae fotografije, ba kao to lekar ispituje rendgenski snimak, otkrivajui neprimetne razlike u gustini, boji, nekakvu anomaliju. Taj izviDki avion predstavljao je nau prvu stvarnu vezu sa neprijateljem; to iznenada promeni nae prilike inei opipljivom opasnost koja je do tada bila samo moguna; stoga se udaljismo, makar na kratko, od matarija o natprirodnom.

Odatle, nai putevi se razdvojie; kapetan se uputi ka logoru, kako bi okupio preostale vojne snage, a ja krenuh prema selu da organizujem odbranu. Nije bilo ni jednog jedinog trena za gubljenje, morali smo da pourimo, pa ipak, pri povratku, na milju od sela, zaustavih se da napojim konja kraj jednog potoka. U stvari, imao sam preku potrebu da se zaustavim, ili, bolje reeno, da zaustavim vreme. Na jednom proplanku, usred visoke trave, maleni potok napravio je svojevrsno vodeno ogledalo iznad kojeg su leprali rojevi vilinih konjica, ili su to pak bile vile sa krilima. Pustivi slobodno vranca, opruih se na travi, i tako, dok sam ga posmatrao kako se saginje prema vodenoj povrini ogledajui se, doiveo sam toliko snano oseanje koje mi je i danas blisko tako da o njemu mogu s tanou da govorim. Kroz topli vazduh neto poe da struji: pogledah oko sebe i videh zelenkasta polja, jo intenzivnije zelene boje posle nedavnih kia, polja posuta belim takicama poljskog cvea koje se talasalo na laganom povetarcu. Bila je to predstava kakvoj sam

50

prisustvovao ve mnogo puta u ivotu, ali u tom trenutku Xini mi se da sve gledam drugim oima; pogledom promenjenim sveu koja nije bila samo moja, sveu koja je na izvestan nain prolazila kroz mene, oseao sam svet tako snano ivim, do poslednjeg zrnca praine. Taj isti svet koji sam uvek gledao pasivno, ne znajui kako da uhvatim njegovo znaenje, sada, na jedan tren, obasjavao me je sopstvenom svetlou. Upravo u tom asu, kao nikada pre i kao nikada potom, osetih, sa obnovljenim ulima, svu vanost skrivenog znaenja ivota; kao nekakvo iznenadno prosvetljenje, shvatih da je to predstava u kojoj svi mi, od oveka, do najsiunijeg insekta, igramo sasvim odreenu ulogu. Rat, opasnost, smrt, strah, izgubili su svoje uobiajeno znaenje; kao da sam, poput glumca, siao na trenutak sa pozornice da posmatram predstavu oima povlaenog gledaoca.

Odjednom se prenuh s oseanjem da me je pogodio metak i da je zviduk tog pucnja koji je jo uvek treperio u vazduhu, bio zakasneli zvuni talas to prati projektil. Onaj ko je ranjen pucnjem iz vatrenog oruja iz daljine, zna dobro o emu govorim. Skoih na noge, a srce htede da mi iskoi iz grudi. Nisam bio ranjen, ali pucanj nije bio varka; dolazio je iz pravca sela. Popeh se smesta u sedlo i krenuh galopom.

Stigavi na mesto dogaaja, zakljuih odmah da je re o lanoj uzbuni. Bezazlenog stanovnika sela uhvatili su kako se unja kroz umu. Mislili su da je pijun. Kada su mu naredili da stane, pokuao je da pobegne, primoravi straare da ispale metak u vazduh. ovek, prilino star, bio je nem i izraavao se uznemirenim, za nas nerazumljivim pokretima. Pomo mu ubrzo pritee: jedna devojka od otprilike dvadeset godina izjavi da mu je kerka. Objasni nam da ive nedaleko odatle u kolibi i da je njen otac drvosea. Znatieljan zbog prolaska

51

vojske, pribliio se selu da bi video ta se deava. Umirih devojku, zatraivi ipak da nas povede do njihovog doma. Zajedno sa straarima, pratio sam je puteljkom kroz umu. Koliba, napravljena od debala jele, sa krovom od trske, uzdizala se usred jednog proplanka. Bila je prostrana i udobna. Pretraismo je, prostoriju za prostorijom; sve je bilo veoma isto i uredno; bilo je ak i nekoliko vaza sa poljskim cveem. Pored toga, devojina spavaa soba odisala je enstvenou, to je nedostajalo drugom delu doma: briljivo nameten krevet, sa vezenim jorganom preko, ipkane zavesice na prozorima... a na zidu, iznad uzglavlja, uobiajena slika svetog Arhanela Mihaila. Zaustavih se da osmotrim sliku. Kada sam se okrenuo, primetih da me devojka gleda: da li je to bio samo moj utisak, ili su njene oi elele neto da mi saopte; rekoh joj da se ne brine ukoliko bude videla strae kako se motaju okolo; na moje rei, devojka mi uzvrati osmehom. Dok smo izlazili iz sobe, primetih u oku prekrasnu haljinu na vealici; bila je to narodna nonja, obogaena niskama bisera i zlatnim vezom. Upitah je da li se uskoro udaje, a ona potvrdi, crvenei i sputajui pogled. Dok sam izlazio, ostavljajui je na pragu njenog doma da bih se vratio u selo, primetih da su joj lepe oi boje zelenog lia zasuzile. Upitah se da li su to suze radosnice, ili suze izazvane bolom. Da nije moda prinuena na dogovoreni brak iz koristi, sa ovekom koga nije volela? Ili neto drugo?

Zaboravih na ovo im sam stigao u selo. Kapetan varc ve se bee vratio sa ostatkom naeg kontingenta. Svi vojnici bili su premeteni na razliita mesta u selu: a haubice i mitraljezi, okrenuti u pravcu odakle se oekivao napad neprijatelja. Sada nam nije preostajalo nita drugo nego da zauzmemo strateki najvaniju poziciju. Pridruih se kapetanu koji je, naslonjen na

52

jedan zidi, osmatrao dogledom prozore dvorca. Pogledah i ja. Nita se nije pomeralo. Pa ipak, meu tim zidinama i iza tih prozora kao da je vladalo iekivanje i stanje izazova.

53

Dva sata kasnije, oruana pratnja, kapetan i ja, penjali smo

se prema dvorcu. Usput nas je saekao, ne ba razdragano, opor lovakih pasa koji nas okrui besno lajui, sve dok ih zvuk roga ne prizva. Nastavismo usponom. Dvorac se uzdizao na kamenom utvrenju u obliku etvorougla, sa etiri niske okrugle kule sa strane i podignutim grbom u sreditu koji je otkrivao kako je graevina tokom vekova pretrpela znaajne izmene. Podignut na jednostavnom utvrenju, prihvatao je tokom vremena razliite stilove i materijale, otkrivajui kako je loza koja ga je nastanjivala, sa svakim pokolenjem, gomilala sve vee bogatstvo. Sa glatkih renih oblutaka od kojih su sainjeni niski zidovi i kule to su vie liili na straarnice nego na prave bedeme i gde nije moglo stati vie od etiri osobe (bile su tu i brojne pukarnice) prelazilo se na peskovito kamenje, u jednakim blokovima, od ega je sagraen sredinji deo; bio je to kamen donesen sigurno iz dalekih krajeva. Pri dnu, du celog obima bili su prozori, mali i zatieni jakim reetkama; od sprata do sprata, prozori su postajali vei, ukraeniji i bez reetaka, sve do onih najviih, gotskih oblika, od bruenog stakla u obliku estougla, u olovnim okvirima. Od olova behu i kanali za odvod, kao i strehe: nad krovom,

54

pokrivenim opekom od kriljaca, inilo se da se uzdiu etiri kamena grifona koji su ukraavali vrh sredinje konstrukcije.

Iznad kapije koja je gledala na unutranje dvorite, na kamenom reljefu, epurio se heraldiki znak: vladar vuk sa skiptarom u api. Proavi ispod tog mranog amblema, ostavljajui etiri vojnika napolju na strai, naosmo se pred prizorom koji mi se naas uini poput kakvog ogromnog platna koje predstavlja mrtvu prirodu. Na dvoru se bee upravo zavrio lov. Markgrof i njegovi prijatelji, gazde iz okoline, moda sa njegovog feuda, vratili su se sa prepunim lovakim torbama i iznevi ih na sto u dvoritu, poeli su da uivaju u svom plenu. ini se da nijedan primerak lokalne faune nije izmakao pokolju. Na nosilima od drveta jele, pokrivenim liem lovora, divlje oskorue, lenika i vrbe leala su mrtva dva jelena sa ogromnim rogovima, kao i jedna kouta koju uprkos vidljivoj trudnoi nije potedelo lovevo olovo. Gotovo kao prilog tom pantagruelskom gurmanluku, meu telima tih velikih papkara, leali su zeevi, jarebice, divlji petlovi i sve vrste ptica, a drugi su jo pristizali; lovake torbe izpraznie se i na toj gomili raerupane peradi, nazirao se i poneki redak trzaj ivota. Jedna jarebica, povrativi se od oamuenosti, traila je spas, jedva se vukui, ali je na vreme epae; njome grubo udarie o zemlju te je bacie na gomilu.

Stigoe dvojica mesara sa konim keceljama na kojima se uhvatila kora i poto su iz pojasa isukali velike noeve, izvadie utrobu noseoj srni, vadei joj opnu vodenjaka, a zatim i dva mladuneta. Utroba iscure brboXi, zatim je odsekoe i bacie u bakarna vedra; kroz vazduh se rairi zaguujui vonj dok su se psi ujedajui se otimali za iznutrice.

Na nas, i na nae uniforme, kao da niko nije obraao panju, i sve se naokolo odigravalo u ast paganske proslave

55

lova, gde su vino i krv tekli u podjednakim koliinama. Kad, evo markgrofa kako se probija glavom i bradom. Bio je dinovskog rasta i na sebi je imao irok crveni plat obloen krznom hermelina s unutranje strane. Duga ria kosa bila je okvir briljivo obrijanog lica ije su crte odavale svojevrsnu ivotinjsku lepotu. On izjavi iz sveg glasa i bahato, kako bismo visili, obeeni za vrat, da se nismo nali pod istom zastavom s njim. Na ove rei, sve zvanice, prijatelji iz druine, okupljeni iza njegovih lea, prasnue u smeh. Bilo je u toj dvosmislenoj reenici i pretnje, a istovremeno i ohrabrenja: objava sopstvenog autoriteta, kao i potpuno nipodatavanje naih linosti, a sve ipak ublaeno tvrdnjom da se suprotstavljamo zajednikom neprijatelju koga bi i on lino bez oklevanja obesio sopstvenim rukama. Ni ja, ni kapetan varc nismo bili ljudi koje je lako zadiviti, a jo manje je mogao da nam ulije strah u kosti seoski vlastelin; iako je, na ove rei, moja ruka ve otkopala futrolu pitolja. Opazivi moda ovaj instinktivni pokret, markgrof se nasmeio, ili, bolje reeno, pokazao svoje snane zube. Gospodin kapetan i gospodin porunik mogu se smatrati mojim gostima koliko god to budu eleli, uzviknu i uz visokoparni pokret pozva nas da se pridruimo grupi gostiju. Ali, kapetan nije bio naviknut na komplimente i gospodstveno ponaanje. On je bio vojnik, i to vojnik u ratnoj operaciji tako kapetan odgovori markgrofu a upravo sada, nadvila se nad nau naciju, to znai i na zapadnu oblast, opasnost od invazije; bila je, dakle, naa dunost, nastavi kapetan, staviti pod zatitu nacionalne vojske ne samo selo ve i dvorac i budui da je dvorac na isturenom vojnom poloaju od stratekog znaaja, smatra nae prisustvo ne sam neophodnim, ve neizbenim. Kapetan zavri reima da je jedan na izviD ubijen i upita da li neko neto zna o tome. Na

56

to se markgrof obrati svojim ljudima koji su, sedei za stolom nastavljali da sru gledajui nas kao uesnike predstave prireene u njihovu ast, i to uini na meni nerazumljivom nemakom dijalektu. Umesto odgovora, usledi opta zaXenost i hor odricanja. Markgrof napravi turoban izraz lica i ree kako prelaziti preko te zemlje, a posebno tumarati okolinom, moe da bude vrlo opasno za osobu koja je sama, ma koliko naoruana. Osim toga, primeti on, ukoliko je naa namera bila da branimo to mesto, bolje da nastavimo put po danu, nego zorom, ili pak u sumrak, kada bi mogle da se naniu opasnosti; ak i kada je re o dvojici hrabrih ljudi kao to smo mi. I zbog toga nas, u meuvremenu, poziva da im se pridruimo za stolom.

Nismo mogli da odbijemo. Ipak, radije bih uao u dvorac na silu, nego to sam bio u ulozi gosta, koja je mene i kapetana stavljala u podreeni poloaj u odnosu na domaina. Prihvatismo poziv oseajui se pomalo neprijatno, poput nezvanih promrzlih gostiju koji upadaju na zabavu gde su se i tela i due ve odavno zagrejale. U stvari, oseanje neugodnosti poticalo je od toga to nam je izmakla svaka mogunost bekstva im smo preli taj prag. Priosmo postavljenom stolu za kojim su sedeli prijatelji i markgrofova lovaka druina, pijui vino iz pehara, uz muziku mandole. Sve je liilo na znalaki reiranu predstavu, kao da je neko omlitavelo umsko boanstvo, s liem vinove loze umesto krune, upravljalo priredbom. Ko su bile te osobe namerene da bane? Markgrof im se obraao na nemakom, svakako ne na poljskom. I budui da nacionalna pripadnost onih koji ive u pograninom pojasu izmeu dve zemlje u sukobu uvek izaziva nedoumicu, jezik moe da bude onaj vaan inilac iako ne odluujui da tu pripadnost i odredi.

57

Pogledah dole preko bedema na kanal koji je sa te strane bio dublji; tuda je proticao tamni potoL koji je pravio baru okuenu mrljama od grmlja, granja, poutele trske, usred smrdljivog blata. Od tog mesta, iza bare, poinjala je jelova uma koja se prostirala tamo gde pogled vie nije sezao. Moda je to bila strana sa koje je najtee kontrolisati utvrenje, ali upravo zbog toga i najneprohodnija. Neki ovek sa bradicom sa dva vrha, zelenim eirom i percem velikog tetreba, ustade od stola i stade pokraj mene. I on se nagnu da pogleda dole. kanal, ree, poploan je kosturima. Ovaj dvorac je tokom vekova ostao neosvojiv. Na njegove rei odgovorih da bi nam sa modernim naoruanjem koje imamo, bilo dovoljno samo nekoliko topovskih hitaca da ga pretvore u gomilu ruevina. ovek se nije upecao na moj izazov i onako kako je doao, tako se i vratio za sto ne skidajui pogled sa mene. I ostali su nas gledali ispod oka, verovatno komentariui razloge naeg prisustva i s vremena na vreme odatle bi se zauo glasan smeh koji je bolno probadao nae samopotovanje, a posebno kapetanovo. Znajui da je sangvinik, plaio sam se najgoreg. U nekoj drugoj prilici sigurno ne bi trpeo toliku bezonost; vie puta sam ga video naotrenog zbog znatno manjeg razloga; ali, kapetan je shvatio da smo u nevolji na nepoznatoj teritoriji, gde je bilo nuno praviti se ljubaznim u opasnoj situaciji.

Morate nas izviniti, ree markgrof kome nije promakla naa napetost. Navikli smo da ivimo u miru, posveujui se lovu i ostalim uicima. Nemamo nameru da se rugamo onima koji nose uniformu i obavljaju svoju dunost prema domovini.

Pogledah oko sebe: sve su to bili snani ljudi, sigurno veti u baratanju orujem, i to ne samo onim za lov. Koliko je bilo tih feudatara ili prijatelja? Njih dvadeset ili vie, protiv nas dvojice. Da su nas napali u tom trenutku, mogli smo da

58

odgovorimo sa jednim ili dva hica iz pitolja pre nego to bi nas likvidirali. to se straara tie, poto smo ih ostavili izvan dvorita, ne bi ni imali vremena da se umeaju.

Tek tada, postadoh svestan da je od poetka nae prisustvo izazivalo u njima neku neodreenu unutranju zabranu, moda zbog oznaka na naoj uniformi, zbog moi skopane sa svakim simbolom, svakom zastavom koja izaziva veu potinjenost nego to izaziva snaga oruja. Za razliku od mene, kapetan je bio svestan svega toga, dobro je znao da oduvek, po nekakvoj optoj saglasnosti, ve zapisanoj u ljudskom pamenju, obeleja moi slue jaanju moi same. Bio sam zapanjen. Kapetan, isprsivi se ispred markgrofa koji je bio vii za pedalj, izgovori maginu formulu kako mu je dato pravo da za dravne potrebe preuzme dvorac i svu poslugu, drznuvi se da sebi priuti pravo da pretrai, i upotrebi bilo koji prostor vaan za odbranu drave. Amin.

59

Narednog dana zauzesmo selo i dvorac, na ijim bedemima

smestismo haubice i mitraljeze. Postavismo strae i izvidnice u svakoj kui, ukljuujui i upanijski dom. Na odred sada je ve bio sasvim spreman za protivudar. Trebalo je samo saekati da nam se pridrui ostatak vojske sa tekom artiljerijom. U meuvremenu, nije nam preostajalo drugo nego da stupimo u unutranjost dvorca. Kapetan i ja vratismo se tamo negde predvee, kada nam se inilo da smo u potpunosti preuzeli kontrolu nad selom i okolinom. Poto je naloio radniku u tali da se pobrine za nae konje, markgrof nas naposletku pozva da obiemo njegovu kuu.

elje i sklonosti tog oveka bile su uoljive gde god pogledali: elja za posedovanjem, za prevlau, za znanjem, mogle su se videti u svakom predmetu, knjizi, slici, komadu nametaja, bilo emu. Sada, kad ponovo razmislim, ini mi se kao da se ta iva elja tokom vekova spustila na svaku povrinu, poput praine, ili finog glaanja, te da je zasitila vazduh, teak kao magle nad movarom, zaguljiv i otrovan. Gledajui markgrofa kako ide ispred nas kroz hodnik prekriven do poslednjeg kutka skupocenim tepisima i gledajui njegove potpetice kako se izdiu iza irokog i lepravog ogrtaa, njegova pojava mi se uini naas tako monom da se kapetan varc, iako priline visine, u poreenju

60

sa markgrofom jednostavno gubio. Ko zna zbog kakvih zasluga je doao na tako visok poloaj? Markgrof zapadne oblasti! Iako smo uz pomo dravne vlasti dobili njegov zamak, on je njime i dalje vladao. I ne samo to: tu svoju mo izraavao je svakim pokretom, jednostavno, pokazujui nam neki vredan predmet, ili pak retku stvaricu, priajui priu o njoj: gledao sam tu njegovu ruku kako se prua u pokretu komande, donja eljust se pomerala kao da krgue zubima, a oi svetlucale mranim sjajem. Zapanji me, kao neka vrsta neobinog prenemaganja, ta ljubav prema umetnosti kod oveka za koga sam sumnjao da je sposoban za najpodmuklija dela, kod osobe koja je prikrivala divljaku krvolonost, maskirajui je najistananijim bontonom. Behu to strahovi, neosnovani strahovi pobueni u srcu jednog podoficira, strahovi zbog kojih je trebalo da se stidim. Pa ipak... Opravdanje se moglo nai samo kada bih pomislio na strane muke koje je podneo na izviD, ili na elje koje mi je uputila stara ciganska majka poklonivi mi amajliju, medvei onjak to sam nosio oko vrata i iju je izboinu moja ruka kriom traila ispod mundira. Markgrof je govorio, ne znam da li nama, ili pak samom sebi. Ve neko vreme kao da je bio obuzet monologom. Mediokriteti nastanjuju svet, govorio je, postoje vojske osrednjih koji misle da mogu da se probiju laktajui se, mediokriteti koji se mole, bave se veronaukom i slue mise, dok se drugi prostituiu, idu na kolenima nemajui ak ni snage da podignu pogled prema onome ko im gospodari. Osrednji koji stvaraju karijere u politici, jer se oslanjaju na itavu povorku mediokriteta; osrednji koji upadaju u dravne kancelarije, mediokriteti koji se ne razlikuju meusobno u toj vojsci zbog potpune posveenosti potinjavanju. Ti mediokriteti umiljaju da odreuju sudbinu sveta; svako je

61

ponosan na svoju jadnu ulogu; dravni slubenik koji udara peate nazvanina pisma, general koji potpisuje naredbe za pokolj svojih ljudi, uenik koji ara po zidu, kuna pomonica koja na ploniku sree pogled bogataa to prolazi u svom automobilu... Svi ti mediokriteti veruju da su imali znaajnu ulogu u istorijskim dogaajima...

I dok smo prolazili iz dvorane u dvoranu, imao sam utisak da nas prati eta slugu, krijui se, povlaHi se kada bi on okretao glavu, ostavljajui kako rei? samo trag kretanja u vazduhu. Behu to tela ija se dunost sastojala u tome da ne budu primeena, ali, ja sam nazirao njihova lica, ili ruke, dok su ekali nepomini iza dovratka, spremni da se rtvuju na samo jedan znak njihovog gospodara. Tek tada oni bi se otelotvorili pred naim oima, u odori paa ili sobarice (naravno, postojala je oita razlika u hijerarhiji izmeu ove dve klase posluge) i pomicali bi zavesu kako bi se osvetlila vitrina prepuna porcelana, ili otvarali vrata koja su izbijala na sledeu prostoriju; u meuvremenu, neko ispred, ve bi stigao pre nas i u dvorani u koju se najree zalazilo u kui, a koja je po svaku cenu trebalo da bude prikazana, tren pre nego to emo ui, skinuo bi sa sofe i fotelje arave stavljene da ih zatite od praine, podiui ih u pravi as, kao duhove uhvaene za vrat. Obavivi svoj zadatak, deurni sluga bi nestajao pognute glave, kao da ta vrsta usluge podlee kazni.

Posmatrao sam naeg domaina sa obnovljenim zanimanjem. Njegov izgled, i sva ta uobraenost, podseali su me na neto blisko; lik koji sam do sada susreo samo u knjigama iznenada je naao sopstvenog tumaa, savrenog glumca koji e mu podariti telo i lice. Pa da, njegova odea kao i ponaanje: ona duga crvena haljina, ukraena s unutranje strane i na krajevima krznom od hermelina, ta ria kosa

62

bakrenog odsjaja, koja je padala na ramena, davali su mu velianstven izgled. Liio je na Oberona sa svojom svitom vilenjaka.

U meuvremenu, markgrof je nastavio sa svojom govorancijom: Politiari misle da vladaju, generali veruju da vode svoje bitke, ali, ubeen sam da je sve to rade nevano za tok istorije, kao to nevaan moe biti let muve u ovoj prostoriji. Ljudska istorija je san bogova, pa iako svi pokuavaju da je objasne na logian nain, pomou povezivanja uzroka i posledica i veruju da u primarnoj potrebi masa vide okida to pokree revolucije i ratove, svaka stvar moe biti vrednovana dvostruko: jedan nain je sluajan, zasniva se na drugorazrednim uzrocima, koji, u sutini, nisu razliiti od posledica; drugi nain, nadmoniji, uzima u obzir prvorazredne uzroke koji se mogu nai u mitovima i legendama. Svi veruju da stvari treba da se kreu od dobrog ka jo boljem, a zaboravlja se da se priroda kree ka suprotnim ciljevima; niko da se seti kako je unitenje primarna injenica i ivota i evolucije. Zato uopte drevne legende pripovedaju o planetarnim katastrofama, o svetskim potopima, o kraju sveta iz ijih e ruevina nii novi svet? Bogovi su se umorili od sveta prepunog prizora koji su postali dosadni; stvorenja i dela toliko je mnogo, da ve izazivaju muninu. Bolje je dakle zapaliti sve i poeti iznova. Dolo je vreme da unitenje pone.

Nije bilo potrebe za odgovorom, on od nas nije oekivao ni slaganje ni neslaganje, ve samo divljenje. Ono emu smo prisustvovali, bila je briljivo pripremljena predstava namenjena kapetanu i meni, dvojici gostiju koji su ma koliko nezgodni bili, na tom usamljenom mestu u podnoju planine ipak predstavljali novost.

63

Paljivo osmatrajui oko sebe, postajao sam svestan da je ovaj ovek vremenom nagomilao ogromno bogatstvo. Zlato, slonova kost i ebonovina, svetlucali su iz svakog kutka, a da ne govorimo o tepisima, najfinijim brokatima, goblenima to su prekrivali itave zidove. Gobleni su uglavnom predstavljali prizore iz lova. Du hodnika, kao u pasijansu, reali su se portreti predaka koji su Boe me oprosti bili otelotvorenje teorija ezarea Lombroza8.

S vremena na vreme vraala mi se misao kako smo u toj kui ve zatoenici; da e se za koji as otvoriti neka vrata i da e druina hajduka upasti i uiniti nam isto ono to su uinili naem izviDu. Jeio sam se od same pomisli da je u konjunici, ba u tom asu, jedan od mesara. Ali, zato nam ti ljudi za ime Boga nisu ve skoili za vrat i tako okonali sve? Zato su nas prisiljavali na ovo iscrpljujue iekivanje?

Pitao sam se ta o tome misli kapetan. S njegove strane nije bilo nikakvog znaka; inilo se da je opinjen raznim blagom rasutim po toj kui. Da nije mislio na ratni plen? O Boe, kako sam samo mogao da takve stvari dovedem u vezu sa mojim nadreenim? Ali, ako je bila re o predstavi, zbog ega bi se uznemiravali? Moda smo morali da se uverimo, pre nego to budemo pobeeni, u nadmonost i bogatstvo naeg krvnika? Moda je to, jednostavno, bio razlog da se zabava produi, da se plen dri nepokretan, u kandama. Dok je trajala naa poseta, sve ono to sam video, izgledalo mi je kao u onim retkim snovima u kojima su slike ivlje nego u stvarnosti i sve ono to ukazuje da zapravo sanjamo, jeste samo neki deli koji je izvan mesta, istrgnut, nemogu, kao to moe da bude prisustvo neke osobe za koju znamo da je odavno umrla. 8 ezare Lombrozo (1835-1909), italijanski antropolog i kriminolog, pisac studije Genije i ludilo.

64

Dakle, nae uniforme pruale su mi tu izvesnost, nae blatnjave izme, tako izvan mesta, na toj mekoj podlozi od tepiha, naa vojnika obeleja, oruje, nalog za ratom iji su fitilji ve bili zapaljeni i iji je barut trebalo da prasne svakog trena, ponitavajui nas sve redom... Eto zbog ega su me upravo te pojedinosti uverile da ne sanjam neki grozni san, iz kojeg bih, ipak, mogao blaeno da se probudim, ve da zaista ne postoji nikakav izlaz. Ako nam se jo nita nije dogodilo, to je znailo da oni strepe, da se iza naih lea kreu snage nadmonije od njihovih, spremne da se umeaju na najmanji znak, to znai da su nas iskuavali. Moda su nameravali da ispitaju nae snage i namere, moda se iza svega krila vrhovna naredba da nas potede onoliko koliko je potrebno da bi otkrili najvie to mogu o naim ratnim mogunostima i naim poloajima, posle ega bi nas, iznudivi informacije, istog asa ubili. Njihovo strpljenje predstavljalo je jeda