Web Waste Strategy SRP

Strategija aprokSimacije za Sektor upravljanja otpadom

Beograd, april 2012. godine

2

Naziv projekta Tehnička pomoć za izradu Nacionalne strategije za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine (EAS)

Broj projekta EuropeAid/127462/C/SER/RS; br. ugovora 07/SER01/29/11

Zemlja Republika Srbija

NazivKorisnik Implementator

Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja

Eptisa Servicios de Ingeniería S.L. PM Group

Adresa Omladinskih brigada 1, SIV 311070 BeogradRepublika Srbija

Dubljanska 811000 BeogradRepublika Srbija

Telefon 011 3131 355 011 3676 326

Fax 011 3131 355 011 3676 200

E-mail [email protected] [email protected]

Kontakt osoba Nebojša Pokimica, pomoćnik ministra Robert Bakx

Stavka Opis Datum PorekloIzašlo iz Eptise

Saveti izvršnog odbora

Izašlo od korisnika

A Prvi nacrt za komentare korisnika 6. 4. 2011. KE3 RB

B Finalni nacrt 30. 10. 2011. KE3 RB RG za otpad

C Finalni nacrt 30. 10. 2011. KE3 RB 1. 11. 2011. RG za otpad

Mišljenja i stavovi izraženi u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autora i ne odražavaju neophodne i zvanične stavove Evropske unije.

Strategija aproksimacije za sektor upravljanja otpadom 3

predgovorVlada Republike Srbije je 13. oktobra 2011. godine usvojila Nacionalnu strategiju aproksimacije u oblasti zaštite životne sredine (NEAS). Sektorska strategija za upravljanje otpadom predstavlja prateći dokument uz NEAS i u njoj se nalazi detaljnija analiza i pojedinosti o planiranju u okviru ovog sektora.

Ovaj dokument predstavlja finalni nacrt Strategije za aproksimaciju za sektor upravljanja otpadom za Republiku Srbiju, koju je konsultant izradio prateći proces sastanaka Radnih grupa, platforme ravnopravnih članova i pisane konsultacije.

Sektorska strategija će se još proširiti kroz Planove za implementaciju posebnih direktiva, ili grupa direktiva u okviru sektora. Planovima za implementaciju posebnih direktiva (DSIP) će se detaljno utvrditi kako će se vršiti aproksimacija svake direktive, i obezbediće se podrobnije informacije neophodne za proces pregovora o članstvu u Evropskoj uniji. Započet je rad na većem broju DSIP, ali se može očekivati da će on trajati sve do dana pristupanja, koji se za potrebe planiranja u NEAS navodi kao 1. januar 2019. godine.

Napominjemo da ova Sektorska strategija u ovom obliku ne izražava niti politiku, niti stavove Vlade Republike Srbije.

Dokument je blisko povezan sa sledećim strateškim dokumentima koji su pripremljeni u okviru istog IPA 2007 projekta:

» Nacionalna strategija za aproksimaciju u oblasti životne sredine (NEAS); » Strategija aproksimacije za horizontalni sektor; » Strategija aproksimacije za sektor hemikalija i GMO; » Strategija aproksimacije za sektor industrijskog zagađenja i buke; » Strategija aproksimacije za sektor kvaliteta vazduha i klimatske promene; » Strategija aproksimacije za sektor zaštite prirode; » Strategija aproksimacije za sektor voda.

4

priznanjaSedam sektorskih strategija za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine za Republiku Srbiju pripremljene su u tesnoj saradnji Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja i Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede, Ministarstva za infrastrukturu, Ministarstva finansija, Kancelarije za evropske integracije Republike Srbije i predstavnika drugih ministarstava i Autonomne pokrajine Vojvodina. Predstavnici privrede i društva su uzeli aktivno učešće u radu radnih grupa i na sastancima.

Podrška pripremi ovih strategija pružena je i kroz tehničku pomoć koju je finansirala Evropska unija kroz Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA), a realizovali su je Eptisa Servicios de Ingeniería S.L. (Španija) i Project Management Ltd (Irska).

Izražena je zahvalnost svim stranama u ovom procesu za pozitivan stav prema saradnji i za dragocene doprinose.

Zahvaljujemo Evropskoj komisiji za obezbeđivanje neophodne finansijske podrške.

odricanje od odgovornosti1. Sektorska strategija za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine je dokument

Republike Srbije. Sadržaj ovog dokumenta ne predstavlja u svakom slučaju zvaničan stav Evropske unije.

2. Sektorska strategija za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine daje prikaz opšteg stanja i ni na koji način ne predstavlja pravni ili investicioni savet za privatni sektor. Organi Republike Srbije, Evropska komisija, Eptisa Servicios de Ingeniería S.L. (Španija), Project Management Ltd (Irska) i drugi pojedinci i organizacije iz ovog projekta ne prihvataju nikakvu odgovornost za odluke koje na osnovu sadržaja ove strategije donesu (fizička ili pravna) lica iz privatnog sektora. Preporučuje se da svako ko namerava da pokrene investiciju ili neku aktivnost potraži pravni ili finansijski savet od kvalifikovanih stručnjaka za ove oblasti.

3. Očekuje se da će se Strategija Republike Srbije za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine razvijati kako budu nalagale okolnosti. Ova, kao ni zvanična verzija Sektorske strategije za aproksimaciju u oblasti zaštite životne sredine se ni na koji način ne mogu smatrati obavezujućim, niti se mogu, ovde identifikovani specifični ili opšti ciljevi, kao ni druge ciljne vrednosti smatrati obavezom.


SadrŽajREZIME 9

1. PRAVNE TEKOVINE EVROPSKE UNIJE - SEKTOR UPRAVLJANJA OTPADOM 21

1.1 Pravne tekovine EU za sektor upravljanja otpadom 21

1.2 Veze sa drugim aspektima pravnih tekovina EU 28

1.3 Status aproksimacije 291.3.1 Pravna postavka 30

1.3.2 Praktično usaglašavanje 33

1.4 Nadležne institucije i kapaciteti 351.4.1 Raspodela nadležnosti 35

1.4.2 Institucionalni kapacitet 36

2. PREDNOSTI, OGRANIČENJA I IZAZOV 37

2.1 Pravna postavka 37

2.2 Praktična implementacija: infrastruktura, običaji i praksa 38

2.3 Institucionalna postavka 392.3.1 Regulatorni kapacitet 39

2.3.2 Kapacitet za praktičnu implementaciju 40

2.4 Finansije i ekonomija 40

2.5 Mogućnosti 41

2.6 Analiza prednosti, slabosti, mogućnosti i pretnji (SWOT analiza) 41

3. ZAHTEVI ZA PROMENE 43

3.1 Pravne i administrativne promene 43

3.2 Promene u implementaciji 43

3.3 Opcije za ispunjenje zahteva 443.3.1 Komunalni otpad: Kontekst 44

3.3.2 Komunalni otpad: Ključna razmatranja 45

4. STRATEGIJA 47

4.1 Pravna postavka 47

4.2 Institucionalna i administrativna postavka 474.2.1 Organi programske politike i regulative 47

4.2.2 Operatvina tela 48

4.3 Praktična implementacija 494.3.1 Sakupljanje 49

4.3.2 Odlaganje 50

4.3.3 Biorazgradivi otpad 50

4.3.4 Prethodni tretman 51

4.3.5 Opasni otpad 51

4.3.6 Ambalažni otpad 51

4.3.7 Građevinski i otpad od rušenja 51

4.3.8 Posebni tokovi otpada 51

6

5. IMPLEMENTACIJA STRATEGIJE 52

5.1 Programska politika 52

5.2 Praktična implementacija 53

5.3 Upravljanje i nadzor 53

6. PROCENA TROŠKOVA I PROGRAM INVESTICIJA 55

6.1 Proračun kapitalnih troškova 556.1.1 Troškovi sistema sakupljanja 55

6.1.2 Troškovi sistema za tretman i trajno zbrinjavanje 55

6.1.3 Troškovi zatvaranja i naknadnog staranja 55

6.1.4 Jedinični CAPEx troškovi 56

6.2 Proračun operativnih troškova 566.2.1 Troškovi rada i održavanja za sakupljanje i prevoz komunalnog otpada 56

6.2.2 Troškovi rada i održavanja za tretman 56

6.2.3 Troškovi rada i održavanja za odlaganje otpada na deponije 56

6.2.4 Operativni jedinični troškovi 56

6.3 Troškovi aproksimacije u sektoru upravljanja otpadom 576.3.1 Ulaganja 57

6.3.2 Ukupni troškovi 58

6.3.3 Neto sadašnja vrednost toka troškova 58

6.4 Ograničenja u smislu pristupačnosti 59

6.5 Finansijska praznina 606.5.1 OPEx praznina 60

6.5.2 Ukupna troškovna praznina 61

6.6 Finansiranje praznine 616.6.1 Osnovni izvori 61

6.6.2 Finansijski plan 62

6.7 Zaključci ekonomske analize 63

7. KORACI U TRANSPOZICIJI PROPISA 64

7.1 Direktive koje su već u transpoziciji 64

7.2 Direktiva o deponijama 64

7.3 Direktiva o kanalizacionom mulju 64

7.4 Direktiva o otpadu iz rudarstva 65

8. TEHNIČKA PODRŠKA 65

8.1 Tekuće aktivnosti 65

8.2 Buduće aktivnosti 65

ANEKS 1 - RELEVANTNI PROPISI REPUBLIKE SRBIJE 67

ANEKS 2 - RELEVANTNE INSTITUCIJE REPUBLIKE SRBIJE 73


SpiSak SkraĆenicaAPV Autonomna pokrajina Vojvodina

Acquis Pravne tekovine EU (Acquis) u oblasti zaštite životne sredine

BAT Najbolja dostupna tehnologija

CAPEx Kapitalni troškovi

C&D Građevinski i otpad od rušenja

C&S Kontrola i nadzor (Inspekcijske aktivnosti koje trenutno vrši Sektor za kontrolu i nadzor MŽSRPP)

CSO Organizacija civilnog društva

EAS Strategija aproksimacije u oblasti zaštite životne sredine

EC Evropska komisija

EEA Evropska agencija za zaštitu životne sredine

EIA Procena uticaja na životnu sredinu

ELV Otpadna vozila

EPS Ekspandirani polistiren

EU Evropska unija

FCR Potpuna naknada troškova

GMM Genetski modifikovan mikroorganizam

GMO Genetski modifikovan organizam

HDPE Polietilen visoke gustine

DIE Direktiva o industrijskim emisijama (2010/75/EC)

INSPIRE Infrastruktura za prostorno informisanje u Evropskoj zajednici

IPPC Integrisano sprečavanje i kontrola zagađenja

JKP Javno komunalno preduzeće

LDPE Polietilen niske gustine

LSU Lokalna samouprava

MAT Maksimalna pristupačnost cena

MPTŠV Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede

MBT Mehaničko-biološki tretman

MŽSRPP Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja

MISP Program podrške razvoju infrastrukture lokalne samouprave

NPI Nacionalni program za evropske integracije

O&M Troškovi rada i održavanja

OPEx Operativni troškovi

PET Polietilen tetraftalat

PP Polipropilen

8

PS Polistiren

SAA Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju

SEA Strateška procena uticaja

SEPA Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije

WMS Strategija upravljanja otpadom


rezimeProgramska Politika i zakonodavstvo u EvroPiPropisi Evropske unije u oblasti upravljanja otpadom je organizovano u tri grupe i obuhvata širok spektar važnih pravnih instrumenata:

» Okvirno zakonodavstvo: › Okvirna direktiva o otpadu (2008/98/EC), koja uključuje i odredbe o opasnom

otpadu (ranija Direktiva 91/698/EEC), otpadnim uljima (ranija Direktiva 75/439/EEC) i bio otpadu;

› Uredba (EC) br. 1013/2006 o prevozu otpada. » Tretman otpada:

› Direktiva o spaljivanju otpada (2000/76/EC), koju će uskoro zameniti Direktiva o industrijskim emisijama (2010/75/EU);

› Direktiva o deponijama (1999/31/EC). » Propisi o posebnim tokovima otpada, uključujući:

› Direktivu za baterije (2006/66/EC); › Direktiva za otpadna vozila (2000/53/EC); › Direktiva za otpad iz rudarstva (2006/21/EC); › Direktiva za kanalizacioni mulj (86/278/EEC); › PCB i PCT1 Direktiva (96/59/EC); › Direktiva za otpad od električne i elektronske opreme (2002/96/EC); › Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu (94/62/EC); › Direktive za proizvodnju titanijum dioksida (78/176/EEC, 82/883/EEC, 92/112/EEC);

koje će se uskoro objediniti Direktivom o industrijskim emisijama (2010/75/EU).

Tri od gore navedenih direktiva su izuzetno složene i skupe za transpoziciju i implementaciju u Srbiji:

» Okvirna direktiva o otpadu; » Direktiva o deponijama; » Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu.

Okvirna direktiva o otpadu (2008/98/EC) uključuje čitav niz zahteva prema državama članicama EU, uključujući:

» sisteme autorizacije (dozvole i registracije) za postrojenja za tretman otpada i odgovarajuće zabrane obavljanja delatnosti upravljanja otpadom neovlašćenim licima;

» odgovornost proizvođača – zahtev prema proizvođačima otpada da obezbede da njihovim otpadom upravljaju adekvatno ovlašćena postrojenja;

» pripremu i implementaciju planova upravljanja otpadom s ciljem uspostavljanja adekvatne mreže postrojenja za upravljanje i odlaganje otpada;

» posebne odredbe koje se odnose na upravljanje opasnim otpadom.

Kako bi ispunile ove ciljeve, države članice EU su u obavezi da primenjuju hijerarhiju u upravljanju otpadom:

» prevencija; » priprema za ponovnu upotrebu; » reciklaža;

1 Polihlorovani bifenili i terfenili.

10

» obrada u cilju ponovnog iskorišćenja (posebno za proizvodnju energije); » odlaganje.

Direktivom se takođe uvode odredbe preklasifikacije adekvatno tretiranog otpada u nusproizvod (prestanak statusa otpada).

Direktiva o deponijama (1999/31/EC) nameće čitav niz ograničenja u pogledu korišćenja deponija kao sredstva za odlaganje otpada, i to kroz:

» uspostavljanje tehničkih zahteva za zaštitu životne sredine za tri klase deponija (za opasni, neopasni i inertni otpad);

» utvrđivanje kriterijuma za prihvatanje otpada za svaku klasu deponije; » specifikovanje dozvola za deponije uključujući i obaveze naknadnog staranja o deponiji

i finansijsku sigurnost.

Pored toga, a izuzetno važno za države kao što je Srbija, koje se u velikoj meri oslanjaju na deponije, ova direktiva propisuje ograničenja za količinu biorazgradivog otpada koji se može odlagati na deponije u određenom vremenu, pri čemu bi konačan cilj bio da se količina biorazgradivog otada koji se odlaže na deponije smanji za najmanje 65% u odnosu na 1995. godinu. Ukratko, Direktivom se korišćenje deponije znatno otežava, a i skuplje je nego ranije, čime se obezbeđuje podsticaj za iznalaženje načina za upravljanje otpadom koji su bezbedniji za životnu sredinu i koji su u skladu sa hijerarhijom upravljanja.

Mada postoji izvestan broj instrumenata koji se odnose na posebne tokove otpada, Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu (94/62/EC) predstavlja svojevrstan izazov u smislu rasprostranjenosti ambalažnog otpada i zahteva iz Direktive za postizanje visokih nivoa reciklaže i prerade takvog otpada radi daljeg iskorišćenja.

Direktivom se od država članica EU zahteva da primenjuju hijerarhiju upravljanja na sav ambalažni otpad uvođenjem ponovne upotrebe, povraćaja i šema sakupljanja kako bi se postigli sledeći ciljevi:

» reciklaža uzmeđu 55 i 80% mase ambalažnog otpada; » specifične ciljne vrednosti za reciklažu su sledeće:

› 60% za staklo, papir i karton; › 50% za metal; › 22,5% za plastiku; › 15% za drvo.

vEzE sa drugim ProPisimaPitanje upravljanja otpadom je povezano sa drugim elementima propisa EU i to na više načina:

» proizvodnja industrijskog otpada predstavlja deo koji se uređuje režimom sprečavanja i kontrole industrijskog zagađenja (uskoro će ga zameniti Direktiva o industrijskim emisijama, 2010/75/EU), dok se prilikom izbora najbolje dostupne tehnologije za neko industrijsko postrojenje i u procesu izdavanja dozvole za postrojenje proizvodnja otpada razmatra kao uticajan faktor;

» Direktiva o industrijskim emisijama 2010/75/EU takođe će zameniti Direktivu o spaljivanju otpada (2000/76/EC) i spaljivanje otpada se time u potpunosti stavlja pod režim industrijskih emisija. Štaviše, Direktivom o industrijskim emisijama će se takođe zahtevati da deponije iz Aneksa 1 Direktive2 podležu režimu izdavanja dozvola u skladu sa DIE;


» bez obzira na režim izdavanja dozvola, uticaj operacija odlaganja otpada, naročito deponija, treba urediti u skladu sa uslovima iz planova upravljanja rečnim basenima koji se pripremaju u skladu sa Okvirnom direktivom o vodama (2000/60/EC);

» odlaganje i tretman otpada može proizvesti emisije više gasova sa efektom staklene bašte (GHG), koji doprinose globalnim klimatskim promenama. Najzastupljeniji gas koji otpad proizvodi je metan koji se oslobađa prilikom razlaganja organskih materija na deponijama. Potrebno je primeniti mere za smanjenje tih emisija kroz program ublažavanja klimatskih promena.

Takođe treba napomenuti da se upravljanje otpadom smatra uslugom od opšteg ekonomskog interesa3 i kao takvo podleže pravilima Evropske unije o državnoj pomoći, javnim nabavkama i internom tržištu.4

okvir ProgramskE PolitikE u rEPublici srbijiPolitika upravljanja otpadom je u Republici Srbiji utvrđena Strategijom o upravljanju otpadom iz 2009. godine. Strategija definiše kratkoročne i srednjoročne ciljeve za upravljanje čvrstim otpadom, uključujući i ciljni datum 2020. godine za obezbeđivanje adekvatnih službi za upravljanje otpadom za više od 90% stanovnika Republike Srbije. Strategija uključuje i program razvoja infrastrukture za postizanje navedenih ciljeva. Takođe, izrađen je i detaljan Finansijski plan kojim se utvrđuju troškovi predloženih radnji.

Zakonskim okvirom u Republici Srbiji u oblasti upravljanja otpadom dominira Zakon o upravljanju otpadom iz 2009. godine. Zakon dopunjava čitav niz podzakonskih akata, uredbi kojima se uređuju, između ostalog, posebni tokovi otpada, prekogranično kretanje, odlaganje na deponije i termička obrada. Pored uredbi, na snazi je i 20 pravilnika kojima se detaljno utvrđuju postupci za administraciju i praktičnu primenu Zakona.

Donesen je i poseban Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (2009). Takođe je na osnovu ovog zakona doneseno i sekundarno zakonodavstvo, uključujući i dve uredbe i devet pravilnika. Uredbom o smanjenju ambalažnog otpada utvrđuje se niz ciljeva za ponovno korišćenje i reciklažu ambalažnog otpada. Ovim propisima se takođe uvodi i serija taksi na osnovu praznine između postignutih rezultata i postavljenih ciljnih vrednosti. Ove taksenaplaćuje Fond za zaštitu životne sredine Republike Srbije (SEPF), koji se razvija kao značajno telo za finansiranje upravljanje otpadom i zaštite životne sredine uopšte.

Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja (MŽSRPP) je ključna institucija za sektor otpada, i u nadležnosti ove institucije se nalazi razvoj programske politike, propisa i kontrole (izdavanja dozvola). Ministarstvo ima vodeću ulogu u osiguravanju aproksimacije, uključujući i transpoziciju pravnih tekovina EU. Ministarstvu pomaže i Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije, koja je nadležna za sprovođenje propisa i sakupljanje podataka/izveštavanje. U Vojvodini, pokrajinski organi su nadležni za administraciju i kontrolu. Praktična implementacija sakupljanja i upravljanja otpadom pripada jedinicama lokalne samouprave.

1 Deponije, prema definiciji iz člana 2(g) Direktive Saveta 1999/31/EC od 26. 4. 1999. godine o deponijama otpada (1), koje primaju preko 10 tona otpada dnevno ili čiji ukupni kapacitet prelazi 25.000 tona, osim deponija za inertni otpad.2 Član 16 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije.3 Videti npr. Dokument o radu zaposlenih u Komisiji, SEC(2010) 1545 finalna verzija, Brisel, 7. 12. 2010. godine.

12

trEnutno stanjEZakonom o upravljanju otpadom i Zakonom o ambalažnom otpadu, kao i podzakonskim aktima donesenim na osnovu ovih propisa, transponuje se veliki deo (>70%) propisa EU. Predviđa se donošenje još podzakonskih akata. Treba napomenuti da se ovim propisima utvrđuju ciljevi za smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije:5

» 2012-2016. godine – smanjenje od 25%; » 2017-2019. godine – smanjenje od 50%; » 2020-2026. godine – smanjenje od 65%.

Dok s jedne strane ovi propisi predstavljaju znatan napredak u postizanju transpozicije, s druge i dalje ostaje izvestan broj oblasti u kojima su potrebni dalji zakonodavni koraci, uključujući i prestanak statusa otpada, bio-otpad, otpad iz rudarskih aktivnosti i kanalizacioni mulj. Štaviše, odredbe koje se odnose na planiranje u Zakonu o upravljanju otpadom ne odražavaju adekvatno obavezu izrade Planova upravljanja otpadom. Za potpunu transpoziciju će biti potrebno izvršiti izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom.

Institucionalni uslovi u ovom sektoru predstavljaju niz problema. Sadašnja postavka u kojoj MŽSRPP deluje i kao političko i kao implementaciono telo ne obezbeđuje odgovarajuću raspodelu funkcija. Međutim, situacija na lokalnom nivou zabrinjava čak i više. Većina opština ima javna komunalna preduzeća koja obavljaju poslove upravljanja otpadom. Uz izuzetak velikih gradova, ova JKP su mala i nisu u mogućnosti da dostignu ekonomiju obima kritične mase ekspertize potrebne za savremeno upravljanje otpadom. Štaviše, manja JKP su često višefunkcionalna, imaju nadležnost za veliki broj drugih usluga, kao što je čišćenje ulica.

JKP se takođe susreću i sa znatnim finansijskim poteškoćama, što je u mnogim opštinama rezultat sadašnjeg pristupa utvrđivanja cena. Tarife umnogome variraju od opštine do opštine; one su subvencionisane od industrijskog do sektora domaćinstava i nemaju direktnu vezu sa stepenima usluge, stvarnim troškovima ili pristupačnosti cena.

Usled svega toga, u praktičnoj implementaciji je postignut daleko manji uspeh. Trenutno su službeni sistemi sakupljanja otpada organizovani primarno u urbanim sredinama, dok su ruralne oblasti malo pokrivene. Otprilike je 60% stanovništva (procene iz 2009. godine) Republike Srbije pokriveno organizovanim službama za sakupljanje otpada. Uslovi se znatno razlikuju po opštinama, ali u mnogim slučajevima je oprema za sakupljanje otpada (kamioni, prikolice, kompaktori) ili na, ili pri kraju svog radnog veka.

Odvojeno sakupljanje reciklabilnih materijala je u ranoj fazi, sa vrlo malo šema u primeni za komunalni otpad. Implementacija propisa o ambalažnom otpadu je u toku, i uspostavljen je izvestan broj organizacija za ambalažu. Međutim, ova šema nailazi na određeni otpor operatera. Tek nekoliko ih se registrovalo u sistemu, a na nivou inspekcije nema dovoljno sredstava za obezbeđivanje sveobuhvatnije kontrole i nadzora.

Veći deo otpada se odlaže na deponije. U Republici Srbiji ima 164 registrovane deponije i preko četiri hiljade neovlašćenih smetlišta. Od ovog broja registrovanih deponija, šest (Kikinda, Lapovo, Leskovac, Vranje, Jagodina, Pančevo) su sanitarne deponije, kojima je pokriveno oko 16% stanovništva. Trenutno su u pripremi još četiri sanitarne deponije, koje će povećati procena pokrivenog stanovništva na 30% (60 opština).

5 Mada ih je brojčano moguće uporediti sa ciljevima iz Direktive EU o deponijama, razlika je u referentnoj godini (1995. u slučaju Direktive o deponijama).


Ostali tipovi poslova upravljanja i odlaganja otpada, kao što su spaljivanje ili mehanički i biološki tretman (MBT) trenutno nisu u upotrebi. Nacionalna strategija upravljanja otpadom identifikuje te tehnologije kao održive opcije u dugoročnom periodu, ali deponije vidi kao glavno sredstvo za odlaganje komunalnog otpada u kratkoročnom i srednjoročnom periodu.

Što se tiče opasnog otpada, Dokument o kretanju opasnog otpada, propisan zakonodavstvom Republike Srbije, predstavlja zadovoljavajuću administrativnu proceduru kojom se ispunjavaju zahtevi za registraciju („od kolevke pa do groba“) za sve vrste opasnog otpada. Međutim, u praksi postoje neadekvatni objekti za stvarno upravljanje opasnim otpadom.

Trenutno su u toku pripreme za osnivanje postrojenja za upravljanje opasnim otpadom.6 Postrojenje će se primarno baviti upravljanjem neorganskog opasnog otpada iz srpske industrije (isključujući bilo kakve nuklearne, eksplozivne i komponente medicinskog otpada).

ključna ograničEnja i izazoviJasno je da se Srbija u aproksimaciji u sektoru upravljanja otpadom suočava sa velikim izazovima u implementaciji, što je rezultat relativno slabe postojeće infrastrukture i stepena usluge. Poređenje sa iskustvima novijih država članica sugeriše da punu aproksimaciju sa svim aspektima propisa iz oblasti upravljanja otpadom treba posmatrati kao dugoročni cilj za koji će se verovatno tražiti prelazni periodi. Postoji izvestan broj faktora koji komplikuju situaciju i kojima treba posvetiti pažnju, uključujući i lošu informisanost javnosti, ali su ključna ograničenja u ovom kontekstu finansijske i organizacione prirode. U nastavku teksta se govori o implikacijama ovih ograničenja za strateške izbore, a posebno za izbore tehnologije.

Što se tiče finansijskih aspekata, potrebno je napraviti jasnu razliku između finansijskog opterećenja koje potiče od investicije (kapitalni trošak) i onih koji se nameću radom i održavanjem.

Procenjuje se da su kapitalne investicije potrebne za ovaj sektor u ovom regionu 800 miliona evra (prema cenama iz 2010. godine). Mada je ovo veliki iznos, veruje se da se može upravljati ukupnim investicionim opterećenjem (više reči u nastavku). Međutim, ozbiljnija ograničenja proizilaze iz potrebe za obezbeđivanjem pokrića troškova rada i održavanja. Ukoliko se ti troškovi ne budu pokrili, sistem upravljana otpadom bi bio finansijski neodrživ, i vremenom bi rezultirao lošom uslugom i pogoršanjem stanja životne sredine. Jasno je da je to neprihvatljivo.

Određeni broj ograničenja se odnosi na ostvarivanje prihoda za rad i održavanje (povraćaj troškova):

» u skladu sa principom zagađivač plaća, troškove upravljanja otpadom treba pokriti iz nepristrasnih i srazmernih korisničkih naknada;

» u skladu sa društveno-ekonomskim uslovima, korisničke naknade moraju biti pristupačne i u tom kontekstu pristupačnost je razmatrana u smislu:

› maksimuma: 1,5% prosečnog prihoda po domaćinstvu; › proseka: 1,5% prosečnog prihoda nižeg trodecilnog prihoda; › minimuma: 1,5% najnižeg ili najsiromašnijeg decila prihoda.

6 http://www.hwmf.rs

14

» Stopa po kojoj se tarife povećavaju mora biti razumna. Postepeno povećanje tarifa se uopšteno smatra prihvatljivim i ne rezultira problemima u naplati, dok se nagli porast generalno smatra kontraproduktivnim (npr. prihodi realno mogu padati kao posledica visoke stope neplaćanja u odgovor na naglu promenu tarife).

Ta ograničenja su istraživana u vezi sa očekivanim porastom operativnih troškova koji proizilaze iz efikasne implementacije Nacionalne strategije upravljanja otpadom i njenim finansijskim planom. Dijagram koji sledi ilustruje nivoe prihoda od tarifa koji se mogu generisati uz primenu tri ograničenja u pogledu pristupačnosti o kojima je bilo reči u prethodnom tekstu (maksimalna, prosečna i minimalna) i poredi ih sa predviđenim troškovima rada i održavanja (OPEx) za Republiku Srbiju u celini.

Slika 1: Pristupačnost i operativni troškovi

Kako je prikazano na slici, operativni troškovi (OPEx – crvena linija) su veći od maksimalnog nivoa prihoda od tarifa (plava linija) za period 2011-2019. godine; tj. Strategija nije pristupačna sa stanovišta operativnih troškova u ovom periodu. Posle toga (2020-) raste maksimalni nivo prihoda od tarifa i prevazilazi predviđene operativne troškove, pa se može postići pun povraćaj troškova. Implikacije ove analize kažu da će do 2019. godine za pokriće operativnih i troškova održavanja iz strategije o otpadu biti potrebno obezbediti subvencije iz drugih sektora zaštite životne sredine.

Ove projekcije i predviđeni troškovi (kapitalni i operativni) su bazirani na efikasnoj implementaciji Nacionalne strategije upravljanja otpadom. Efikasnost u kontekstu savremenog upravljanja otpadom zahteva postizanje ekonomije obima. Postojeća postavka u kojoj se poslovi upravljanja otpadom organizuju na opštinskom nivou, a vrše ih mala višefunkcionalna javna komunalna preduzeća neće dostići ekonomiju obima, a nije izvesno ni da će postići kritičnu masu tehničke ekspertize u svakoj operativnoj jedinici.

Stoga regionalizacija sistema upravljanja komunalnim otpadom predstavlja preduslov za efikasnu implementaciju. To je ozbiljan politički i institucionalni izazov jer ne postoji regionalna administracija, a saradnja između opština u oblasti upravljanja otpadom nije dobro uspostavljena.

Propisne deponije moraju biti regionalne i isplative, a puni ih opština ili opštine, što predstavlja veliki institucionalni i regulatorni izazov.


imPlikacijE za stratEški izborKako se može videti iz poslednjeg Izveštaja o stanju životne sredine u Evropi7 (Slika 3.9), zabeleženi su znatni trendovi u upravljanju komunalnim otpadom u smislu:

» smanjenja korišćenja deponija; » povećanja spaljivanja otpada u spalionicama; » povećanje reciklaže i kompostiranja.

Ove trendove je projekrovala Evropska agencija za zaštitu životne sredine (EEA) i to za narednu deceniju. Imajući to u vidu, ključno strateško pitanje sa kojim se Srbija suočava u smislu tehnologije za upravljanje otpadom je sledeće:

» da li je moguće napraviti veliki tehnološki korak od postojećeg pristupa (veoma slab) do krajnje savremenog pristupa (visok stepen reciklaže, korišćenje složenih tehnologija naročito za proizvodnju energije), uz zaobilaženje faze sanitarnih deponija kroz koju je veliki broj država članica EU prošao u proteklim decenijama?

Prilikom razmatranja ovog pitanja od apsolutnog je značaja uzimanje u obzir pitanja ograničenja u pogledu operativnih troškova, bez obzira na pitanja koja jasno proističu iz povećanih investicionih troškova koji se odnose na tehnološki naprednije opcije. Operativni troškovi koji se navode u literaturi8 jasno ukazuju da mehanički i biološki tretman, spaljivanje i druge naprednije tehnike (npr. piroliza) koštaju znatno više od troškova koji se dovode u vezu sa sanitarnom deponijom. Imajući u vidu gore datu procenu, koja ukazuje na deficit u povraćaju troškova koji će nastati čak i u slučaju korišćenja sanitarnih deponija, jasno je da u ovom trenutku složeniji tehnološki pristup nije finansijski pristupačan. Štaviše, uzevši u obzir postojeće nivoe tehničkog kapaciteta u ovom sektoru u Srbiji, praktična implementacija bi takođe donela znatne poteškoće. Osim toga, treba imati na umu da je Srbija u fazi razvoja u kojoj se mogu očekivati znatne promene, kako u proizvodnji otpada, tako i u ponašanju ljudi. Uzevši sve to u obzir, predviđanje trendova otpada, što predstavlja ključni input u planiranju upravljanja otpadom u svakom smilsu, a naročito kada se razmatraju skupe tehnologije, podleže neizbežnim neizvesnostima.

U svetlu ovih razmatranja, pogodan strateški pristup u ovom kontekstu bi bio usmeren na razdvajanju otpada iz mešovitog toka u fazi primarnog sakupljanja uvođenjem inicijativa razdvojenog sakupljanja, a u srednjoročnom periodu se oslanjati na sanitarne deponije kao na osnovnu metodu za trajno odlaganje komunalnog otpada. Obezbeđivanje tehnološki naprednijih metoda tretmana otpada će u kratkoročnom do srednjoročnog perioda biti ograničeno na upravljanje opasnim otpadom, za koji odlaganje na deponiju nije prihvatljivo rešenje.

stratEgijaKljučni pristup aproksimaciji u sektoru otpada uključuje kontinuiranu implementaciju Nacionalne strategije upravljanja otpadom. Ključni ciljevi Strategije su sledeći:

» potpuna transpozicija zakonodavstva Evropske unije; » dostizanje šeme sakupljanja čvrstog komunalnog otpada za više od 90% stanovništva

do 2020. godine; » u potpunosti usklađene deponije za čvrsti komunalni otpad čije usluge pokrivaju više od

90% stanovnika do 2020. godine;

7 EEA, Stanje životne sredine i pregled stanja životne sredine u Evropi 2010. godini, Materijalni resursi i otpad.8 Videti primer Bajstroma, Jaspersov radni dokument o mehaničkom i biološkom tretmanu, 2010.

16

» smanjenje količine odloženog biorazgradivog otpada na deponije u skladu sa ciljevima Direktive o deponijama u narednih 15 godina;

» dostizanje ciljeva EU u pogledu ponovnog iskorišćenja i reciklaže do 2025. godine; » instalacija objekta za upravljanje opasnim otpadom do 2014. godine; » pun povraćaj troškova iz korisničkih naknada za sakupljanje komunalnog otpada

najkasnije do 2022. godine.

Za postizanje ovih ciljeva potrebno je preduzeti ključne radnje koje su navedene u nastavku teksta.

zakonodavstvo i administracijaPuna transpozicija će zahtevati izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom. Stoga će se revizija ovog zakona i njegovih podzakonskih akata izvršiti u kratkoročnom periodu, uz uvođenje izmena i dopuna potrebnih za postizanje pune harmonizacije. Revizijom propisa će se zakonski okvir opredeliti tako da se izbegne dupliranje, komplikovanje i „pozlata“ (uvođenje uslova koji idu dalje od uslova sadržanih u pravnim tekovinama EU).

U skladu sa revizijom propisa, potrebno je obezbediti zakonodavnu koordinaciju kako bi se osiguralo da se za jednu lokaciju zahteva jedna dozvola za zaštitu životne sredine. Višestruka regulacija je neefikasna i za zakonodavca, kao i za onoga na koga se propis primenjuje. U tom smislu će se na sve relevantne deponije (za neinertizovani otpad, nove i postojeće) primenjivati odredbe Direktive o industrijskim emsijama.

PlaniranjE Mada je aktuelna Nacionalna strategija upravljanja otpadom dobro razvijena, koristi ima i od njene dorade, a posebno u smislu:

» poboljšanja odredbi za odvojeno sakupljanje različitog ambalažnog otpada na izvoru, uz prethodni tretman na regionalnim lokacijama za sortiranje kako bi se izdvojili reciklabilni materijali koji imaju tržišnu vrednost;

» optimizacije mera i instrumenata za smanjenje količine otpada (naročito biorazgradivog) koji se odlaže na deponije, uključujući i kombinovanu strategiju koja podrazumeva kompostiranje kod kuće u ruralnim područjima, odvojeno sakupljanje bio-otpada i kompostiranje bio-otpada u centralnim postrojenjima za kompostiranje u velikim gradovima;

» optimizacije broja i veličine budućih deponija za komunalni otpad u pogledu postizanja bolje ukupne efikasnosti (kapitalnih i operativnih) troškova – pogodna je referentna brojka od 400.000 stanovnika (što dovodi do broja od ukupno 15-20 deponija za komunalni otpad);

» mera za poboljšanje i uspostavljanje međuopštinske saradnje kako bi se prevazišle prepreke u implementaciji regionalnog pristupa;

» revizije nacionalnih ciljeva za smanjenje biorazgradivog otpada na deponijama, pri čemu treba apsolutno uzeti u obzir referentnu godinu za EU (1995).

kontrola i nadzorUvođenje novih propisa povlači za sobom mere monitoringa i kontrole i nadzora kako bi se obezbedio prihvatljiv nivo implementacije.

Implementiraće se snažan sistem registrovanja za opasni otpad („od kolevke pa do groba“). Dokument o kretanju opasnog otpada će biti povezan sa registrom koji će voditi i nadzirati posebna jedinica za kontrolu i nadzor.


Intenziviraće se aktivnosti na integrisanju svih preduzeća koja podležu odredbama Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu u jedan sistem. Na izostajanje registracije će se primenjivati adekvatne mere kontrole i nadzora.

U kratkoročnom periodu će se izmeniti i sistem izveštavanja o posebnim tokovima otpada. On se u ovom trenutku oslanja na prijave količina kod uvoznika proizvođača-operatera uz nizak stepen provere dostavljenih podataka. Isto se odnosi i na dodelu podsticajnih sredstava, gde su prevare otvorena mogućnost.

institucionalna PostavkaOrganizacija u sektoru usluga sakupljanja i tretmana otpada i pitanje reformi javnih komunalnih preduzeća su ključne za implementaciju Strategije. Razmatraju se propisi koji se odnose na reformu JKP, uključujući i vlasništvo nad sredstvima, privatizaciju i upravljanje, politiku određivanja tarifa, regionalizaciju i učešće privatnog sektora. Pored toga, nastojaće se da se reformom JKP iznađu sredstva za postizanje veće efikasnosti u sektoru, uporedive sa referentnim vrednostima utvrđenim u Evropskoj uniji. Time će se pokrenuti razmatranje, između ostalog i:

» razdvajanja funkcija: većina JKP trenutno vrši niz poslova, uključujući upravljanje vodama i čvrstim otpadom, između ostalog. Smatra se da je najbolje ove funckije razdvojiti, čime bi se stvorila specijalizovana i efikasnija javna komunalna preduzeća;

» skala: mnoga JKP sada posluju na opštinskom nivou; u mnogim slučajevima to za rezultat ima nižu operativnost u odnosu na onu koja je potrebna da bi se postigla ekonomija obima. Bilo bi najbolje izvršiti konsolidaciju manjih JKP u veće operativne jedinice na nivou više opština (npr. na nivou okruga).

Ova pitanja će se razmatrati u zakonodavnom procesu reforme JKP.

PraktičnE mErEKako je i navedeno u Nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom, potrebne su brojne praktične i infrastrukturne mere. Najvažnije mere uključuju:

» sakupljanje čvrstog komunalnog otpada: › ulaganje u sakupljačku infrastrukturu u cilju podizanja stopa sakupljanja komunalnog

otpada i efikasnosti sakupljanja; › ulaganje u odvojene sisteme sakupljanja (naročito za ambalažni otpad iz

domaćinstava) – prvenstveno sakupljačka mesta – za (bar) papir, plastiku i staklo; › ulaganje u mere podrške ruralnih i prigradskih šema kompostiranja u domaćinstvima

(izdvajanje biorazgradivog otpada iz toka komunalnog otpada); » odlaganje čvrstog komunalnog otpada:

› sanitarne deponije; » građevinski otpad:

› postrojenja za preradu materijala koji se mogu ponovo iskoristiti (prestanak statusa otpada);

» upravljanje opasnim otpadom: › višefunkcionlano postrojenje za upravljanje opasnim otpadom;

» otpadna vozila: › postrojenja za preradu materijala koji se mogu ponovo iskoristiti (prestanak statusa

otpada).

18

Poptreban je izvestan broj manjih ulaganja kako bi se postigla praktična implementacija drugih aspekata pravnih tekovina EU.

Finansijska stratEgijaIzvedena je finansijska strategija za implementaciju navedenih praktičnih mera. Procenjene su potrebe za kapitalnim ulaganjima kroz razmatranje praznine između aktuelnog stanja infrastrukture i budućeg potpuno usaglašenog stanja: prema cenama iz 2010. godine, procenjeno je da zahtevi za kapitalnim ulaganjima u ovoj oblasti iznose:

» 601 milion evra za sistem upravljanja čvrstim komunalnim otpadom (kombinovanje deponije, ambalaže, baterija i otpadne električne i elektronske opreme);

» 66 miliona evra za građevinski otpad; » 42 miliona evra za opasni otpad; » 34 miliona evra za otpadna vozila; » 13 miliona evra za druge direktive.

Procenjeni su i operativni troškovi na osnovu standardnih troškovnih funkcija u vezi sa infrastrukturom.

Kako je već rečeno u prethodnom tekstu, operativni troškovi u vezi sa implementacijom investicionog programa iz Nacionalne strategije o otpadu (prema aktuelnim definicijama) se ne mogu u potpunosti namiriti iz korisničkih naknada. Rezultat toga je prikazan na slici koja sledi i koja prikazuje finansijsku prazninu.

Slika 2: Finansijska praznina ukupnih troškova (koji se ne pokrivaju iz tarifa)

Dok nemogućnost postizanja punog povraćaja troškova nije održiva, smatra se da se nivoima nedostataka do 2020. godine može upravljati, naročito ako se kao prelazna mera koriste operativne subvencije.

U svetlu navedenog, program iz Nacionalne strategije upravljanja otpadom se i dalje smatra dostižnim. Na osnovu opravdanih predviđanja za razvoj kapaciteta nacionalnog budžeta i prihoda domaćinstava, izvedena je moguća sekvenca ulaganja i izgradnje. Ova sekvenca je zasnovana na delotvornoj implementaciji odredbi o tarifama koje će se kretati ka postizanju povraćaja troškova i znatnim angažovanjem javnih sredstava u kratkoročnom i srednjoročnom periodu. Nastojaće se da sekvenca isprati program ulaganja iz Strategije, uz određene manje izmene za ograničavanje finansijske praznine.

Višegodišnji tokovi troškova koji odgovaraju ovoj sekvenci prikazani su u sledećem grafikonu u uslovima nominalne vrednosti:


Slika 3: Višegodišnji tokovi troškova aproksimacije (u evrima, u uslovima nominalne vrednosti)

Razmatrana su i sredstva iz kojih treba namiriti troškove iz ovih kategorija. Kapitalni troškovi se mogu namiriti iz niza izvora, uključujući i lokalne izvore (JKP, opštinske budžete), nacionalne izvore (Fond za zaštitu životne sredine, centralni budžet), strane izvore (grantovi EU, drugi donatori), sredstva banaka (krediti od EIB, EBRD...). Izvršene su projekcije dostupnih finansijskih sredstava u skladu sa opšteprihvaćenim limitima troškova javnog sektora.

Nivo potrebne podrške javnog sektora je analiziran u nastavku sa indikacijama očekivanih izvora javnog finansiranja.9

Tabela 1: Podrška javnog sektora

Podrška javnog sektora

2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 2025 2030

zahteva se od javnog sektora (mm €)

-13,22 -35,17 -47,57 -60,13 -87,84 -146,67 -125,39 -114,42 -75,64 -49,63 32,14 44,25

Domaći izvori finansiranja:

mžSRPP 4,99 5,23 5,50 5,77 6,06 6,36 6,68 7,01 7,37 7,73 9,87 12,60

SEPA 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,02 0,02 0,03

SEPF (EKOFOnD) 52,23 80,47 96,56 114,07 119,77 125,76 132,05 138,65 145,58 152,86 195,09 248,99

lSu 2,25 2,36 2,48 2,60 2,73 2,87 3,02 3,17 3,32 3,49 4,45 5,69

nIP (ili njegov ekvivalent) 0,19 0,20 0,21 0,22 0,23 0,25 0,26 0,27 0,29 0,30 0,38 0,49

Resursi iz javnog sektora 173,85 196,86 218,78 242,39 254,51 267,23 280,59 294,62 309,36 324,82 414,57 529,10

Potrebe za finansiranjem javnog sektora

0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00

Prenesena sredstva 46,54 99,57 156,76 219,30 260,27 248,85 265,47 300,17 381,10 495,86 1.525,23 2.949,47

* Neto prihodi Ekofonda su pažljivo procenjeni kao rastući udeo budžetiranih sredstava.

9 Ukupno, očekivani doprinosi iz Ekofonda ukazuju na to da će biti viška sredstava iz javnog sektora za otpad. To govori u prilog potrebi za pažljivim monitoringom, eventualno i strukturnom reformom Fonda, kako bi se uvela potrebna fleksibilnost i osiguralo da nijedan segment nedostatka ukupne pristupačnosti ne ostane „zarobljen“ u Fondu.

20

PriPrEma za PrEgovorE o PristuPanjuVeć pomenuta sekvenca ulaganja bi za sobom povukla utvrđivanje faznih prelaznih perioda za čvrsti komunalni otpad, za koji bi završna faza padala u periodu 2021-2024. godine. Međutim, ovaj scenario je najbolji scenario ako sve teče po planu, pa ga zato moramo smatrati optimističnim, a u neku ruku i idealnim.

Primenom modela finansijskog planiranja izvršiće se dalja analiza radi procene rizika od transakcionih i implementacionih kašnjenja. Na osnovu toga, odrediće se i dokumentovati razumno dostižni scenario. Taj razumni scenario će predstavljati osnovu za strategiju pregovora. Očekuje se da se u pripremi razumnog scenarija ovi ciljevi u vezi sa uslugama blago odlože u nekim oblastima kako bi se obezbedila realna slika i kako bi se smanjio finansijski gep i potreba za subvencionisanjem iz drugih sektora.

U državnoj upravi će se uspostaviti radne grupe za Okvirnu direktivu o otpadu i srodne direktive. Članstvo u radnim grupama će uključiti predstavnike MŽSRPP (uključujući pravnu i tehničku službu i kontrolu i nadzor), Ministarstva zdravlja, Ministarstva finansija, SEPF, SEPA, AP Vojvodine, Grada Beograda, LSU i JKP.


1. PravnE tEkovinE Eu – sEktor uPravljanja otPadom1.1 PravnE tEkovinE Eu za sEktor uPravljanja otPadomRepublika Srbija je 22. 12. 2009. godine podnela zvaničan zahtev za prijem u članstvo Evropske unije. Taj zahtev je označio početak procesa pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji. U okviru obaveza koje proističu iz članstva u EU, Republika Srbija mora uskladiti nacionalne zakone, pravila i procedure sa propisima Evropske unije (pravnim tekovinama EU).

Spisak propisa Evropske unije koji su na snazi obuhvata dvadeset poglavlja. Poglavlje 15 se odnosi na zaštitu životne sredine, potrošača i zdravlja. U okviru Poglavlja 15 postoji pododeljak 15.10.30.30 koji se bavi pitanjima upravljanja otpadom i čiste tehnologije. Taj pododeljak sadrži određeni broj pravnih instrumenata.10 Ključni relevantni11 instrumenti su navedeni u tabeli koja sledi i podeljeni su u tri grupe

Tabela 2: Lista relevantnog zakonodavstva Evropske unije za sektor upravljanja otpadom

Relevantni PRoPisi evRoPske unije

okviRno zakonodavstvo

1 okvirna direktiva o otpadu (2008/98/eC)Direktiva 2008/98/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 19. 11. 2008. godine o otpadu (na snazi od 12. 12. 2010. godine) koja uključuje i odredbe o opasnom otpadu (bivša Direktiva 91/698/EEC), otpadnim uljima (bivša Direktiva 75/439/EEC) i o bio-otpadu (ukida raniju Okvirnu direktivu 2006/12/EC)

1.1 evropski katalog otpada (2000/532/eC)Odluka Komisije od 3. 5. 2000. godine koja zamenjuje Odluku 94/3/EC i uspostavljlistu otpada u skladu sa članom 1(a) Direktive Saveta 75/442/EEC o otpadu i Odluka Saveta 94/904/EC kojom se utvrđuje lista opasnog otpada u skladu sa članom 1(4) Direktive Saveta 91/689/EEC o opasnom otpadu (2000/532/EC)

1.2 uredba o otpadnom metalu (eu) br. 333/2011uredba Saveta (Eu) br. 333/2011 od 31. 3. 2011. godine kojom se uspostavljaju kriterijumi za određivanje tipova otpadnog metala koji gube status otpada u skladu sa Direktivom 2008/98/EC Evropskog parlamenta i Saveta

2 uredba o transportu otpada (eC) br. 1013/2006uredba (EC) br. 1013/2006 Evropskog parlamenta i Saveta od 14. 6. 2006. godine o transportu otpada, izmenjena i dopunjena uedbom (EC) br. 664/2011

2.1 uredba o otpadu sa zelene liste (eC) br. 1418/2007uredba Komisije (EC) br. 1418/2007 od 29. 11. 2007. godine koja se odnosi na izvoz radi iskorišćenja određenih vrsta otpada iz Aneksa 3 ili 3A uredbe (EC) br. 1013/2006 Evropskog parlamenta i Saveta u određene države u kojima se ne primenjuje Odluka OECD o kontroli prekograničnog kretanja otpada

3 uredba o statistici o otpadu (eC) br. 2150/2002uredba (EC) br. 2150/2002 Evropskog parlamenta i Saveta od 25. 11. 2002. godine o statistici o otpadu, izmenjena i dopunjena uredbom (EC) br. 221/2009

10 73 instrumenta se trenutno nalaze na listi odeljka 15.10.30.30 na Spisku propisa Zajednice na snazi. 11 Određeni broj instrumenata, kao što je Direktiva 2000/59/EC o objektima u lukama za prijem otpada proizvedenog na brodovima i ostataka od tereta i Direktiva o proizvodnji titanijum-dioksida (78/176/EEC, 82/883/EEC, 92/112/EEC), koje će biti uključene u Direktivu o industrijskim emisijama (2010/75/EU) u januaru 2014. godine, su isključene na osnovu nerelevantnosti.

22

oPeRaCije tRetmana otPada

4 direktiva o deponijama (99/31/eC)Direktiva Saveta 1999/31/EC od 26. 4. 1999. godine o deponijama za otpad, izmenjena i dopunjena uredbom (EC) br. 1882/2003

4.1 odluka o prihvatanju otpada (2003/33/eC)2003/33/EC: Odluka Saveta od 19. 12. 2002. godine o određivanju kriterijuma i procedura za prihvat otpada na deponije u skladu sa članom 16 i Aneksom 2 Direktive 1999/31/EC

5 direktiva o spaljivanju otpada (2000/76/eC)Direktiva 2000/76/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 4.12.2000. godine o spaljivanju otpada, koju će od 7.1.2014. godine zameniti nova Direktiva o industrijskim emisijama 2010/75/Eu

PRoPisi koji se odnose na Posebne tokove otPada

6 direktiva o baterijama (2006/66/eC)Direktiva 2006/66/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 6. 9. 2006. godine o baterijama i akumulatorima i otpadnim baterijama i akumulatorima i Direktiva koja je menja 91/157/EEC, izmenjena i dopunjena Direktivom 2008/103/EC (datum usklađenja: do 5.1.2009. godine)

7 direktiva o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi (2002/96/eC)12 Direktiva 2002/96/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 27. 1. 2003. godine o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi, izmenjena i dopunjena Direktivom 2003/108/EC, Direktivom 2008/34/EC i Direktivom 2008/112/EC

8 direktiva o ograničenju upotrebe određenih opasnih supstanci (2002/95/eC)Direktiva 2002/95/EC o ograničenju upotrebe određenih opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi, koju će u januaru 2013. godine zameniti Direktiva 2011/65/Eu

9 direktiva o otpadnim vozilima (2000/53/eC)Direktiva 2000/53/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 18. 9. 2000. godine o otpadnim vozilima, izmenjena i dopunjena Odlukom 2010/115/Eu

10 direktiva o otpadu iz rudarskih aktivnosti (2006/21/eC)Direktiva 2006/21/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 15. 3. 2006. godine o upravljanju otpadom iz rudarske industrije i izmenjena i dopunjena Direktiva 2004/35/EC o upravljanju otpadom iz rudarske industrije13

11 direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu (94/62/eC)Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 94/62/EC od 20. 12. 1994. godine o ambalaži i ambalažnom otpadu, izmenjena i dopunjena uredbom (EC) br. 1882/2003 i Direktivama 2004/12, 2005/20/EC i uredbom (EC) 219/2009

12 direktiva o PCb/PCt14 (96/59/eC)Direktiva Saveta 96/59/EC o odlaganju polihlorovanih bifenila i terfenila, izmenjena i dopunjena uredbom (EC) br. 596/2009

13 direktiva o kanalizacionom mulju 86/278/eeCDirektiva Saveta 86/278/EEC od 12. 6. 1986. godine o zaštiti životne sredine, a naročito zemljišta, kada se kanalizacioni mulj koristi u poljoprivredne svrhe, izmenjena i dopunjena Direktivom 219/2009/EC

12 Revizija Direktive o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi je trenutno u fazi pregovora (predlog Komisije COM (2008) 810 final), i ako se dogovor postigne, ona će nametnuti obavezne ciljeve sakupljanja otpadne električne i elektronske opreme u državama članicama.13 Otpad iz rudarske industrije (iz rudarstva) takođe podleže kontroli iz referentnih dokumenata o BAT za upravljanje jalovinom i otkrivkom iz rudarskih aktivnosti; izmene i dopune SEVESO II direktive će uključiti mineralnu obradu ruda, a naročito jalovišta i brane koje se koriste u vezi sa prepradom tih sirovina.14 Polihlorovani bifenili i terfenili: ove supstance se uređuju i Uredbom (EC) br. 850/2004 o dugotrajnim organskim zagađujućim materijama.


Treba napomenuti da postoji određeni broj propisa EU koji se odnose na otpad, ali ne ulaze u odeljak o upravljanju otpadom iz pravnih tekovina EU, uključujući:

» Odluku 2001/507/EC i 2001/509/EC, izmenjenu i dopunjenu Odlukom 2006/443/EC, o pristupanju Zajednice UN/ECE Uredbama br. 109 i 108 o proizvodnji prerađenih pneumatika;

» propisi iz odeljka Liste propisa EU na snazi koji se odnose na nuklearnu sigurnost i radioaktivni otpad (15.10.20.10) uključujući:15

› Direktivu Saveta 2011/70/EURATOM od 19. 7. 2011. godine kojom se ustanovljava okvir Zajednice za odgovorno i bezbedno upravljanje otpadnim gorivom i radioaktivnim otpadom;

› Direktivu Saveta 2006/117/EURATOM od 20. 11. 2006. godina o nadzoru i kontroli transporta radioaktivnog otpada i otpadnog goriva.

Takođe treba napomenuti da sadržaj propisa o upravljanju otpadom u ovom kontekstu odražava definiciju i izuzetke iz člana 2 Okvirne direktive o otpadu (2008/98/EC). Naročito treba navesti šta je isključeno iz sektora upravljanja otpadom u propisima EU:

» gasoviti efluenti; » otpadne vode; » fekalne vode; » iskopana zemlja (koja nije kontaminirana) u zemljanim radovima na gradilištima; » radioaktivni otpad (kako je opisano u prethodnom tekstu); » demontirane eksplozivne naprave; » određeni nusproizvodi i otpad životinjskog porekla.16

Osnovne karakteristike ključnih instrumenata iz propisa EU za sektor upravljanja otpadom su ukratko predstavljene prema prethodnoj listi.

okvirno zakonodavstvoOkvirno zakonodavstvo u oblasti upravljanja čvrstim otpadom po prvi put uvedeno 1975. godine, revidirano je 1991, 2006 i 2008. godine uvođenjem nove Okvirne direktive o otpadu.

okvirna direktiva o otpadu (2008/98/Ec)

Najvažniji cilj svih odredbi koje se odnose na odlaganje otpada jeste zaštita ljudskog zdravlja i životne sredine od štetnih efekata sakupljanja, transporta, tretmana, skladištenja i odlaganja otpada.

Direktivom se uspostavlja sledeća hijerarhija upravljanja otpadom:

» prevencija; » priprema za ponovnu upotrebu; » reciklaža; » ostale operacije ponovnog iskorišćenja (npr. proizvodnja energije); » odlaganje.

15 Pitanja koja se odnose na radioaktivni otpad i nuklearnu energiju su u nadležnosti Generalnog direktorata za energetiku pri Evropskoj komisiji (a ne Generalnog direktorata za životnu sredinu): http://ec.europa.eu/energy/nuclear/waste_management/waste_management_en.htm16 Videti Uredbu (EC) br. 1774/2002 Evropskog parlamenta i Saveta od 3.10.2002. godine kojom se uređuju pitanja zaštite zdravlja u vezi sa nusproizvodima životinjskog porekla koji nisu namenjeni za ljudsku potrošnju.

24

Direktiva podstiče, ali ne obavezuje države članice na sprovođenje proširene odgovornosti proizvođača, čime se pokreće niz mera za smanjenje negativnih uticaja proizvoda u toku njihovog životnog ciklusa.

Svaki proizvođač ili vlasnik otpada mora sam vršiti tretman ili mora obezbediti da tretman izvrši posrednik, postrojenje ili preduzetnik. Države članice mogu u slučaju potrebe sarađivati na uspostavljanju mreže objekata za odlaganje otpada. Ta mreža mora omogućiti nezavisnost Evropske unije u pogledu tretmana otpada.

Direktiva uvodi i dva nova koncepta:

» Nusproizvod, gde se sekundarni proizvod iz procesa ne mora klasifikovati kao otpad u skladu sa posebnim kriterijumima;

» Prestanak statusa otpada, gde otpadni materijali koji su prošli preradu mogu biti deklasifikovani, pri čemu gube status otpada u skladu sa posebnim kriterijumima.

Dozvole i registracijeSvako postrojenje ili preduzeće koje namerava da se bavi tretmanom otpada mora pribaviti dozvolu od nadležnih organa. U dozvoli se navodi količina i tip tretiranog otpada, korišćena metoda kao i monitoring i kontrola operacija. Metode koje uključuju spaljivanje ili koinsineraciju za proizvodnju energije se može vršiti samo ako se takva proizvodnja vrši uz visok nivo energetske efikasnosti.

Planovi i programiNadležni organi moraju utvrditi jedan ili više planova upravljanja kojima se pokriva cela teritorija predmetne države članice. Ovi planovi sadrže tip, količinu i izvor otpada, postojeće sisteme sakupljanja i kriterijume za lokacije. Treba izraditi i programe prevencije, kako bi se izmenila veza između ekonomskog rasta i uticaji na životnu sredinu koji se povezuju sa proizvodnjom otpada. Ovi programi se dostavljaju državama članicama i Evropskoj komisiji.

Opasni otpadU skladu sa uslovima iz Direktive, upravljanje opasnim otpadom podleže istim opštim odredbama koje se odnose na druge vrste otpada (kako je i rezimirano u prethodnom tekstu), ali podleže i dodatnim odredbama koje zahtevaju sledeće:

» mogućnost praćenja svih vrsta opasnog otpada od proizvodnje do trajnog zbrinjavanja; » nema mešanja opasnog otpada; » zahtevi koji se vezuju za propise o klasifikaciji, obeležavanju i pakovanju (Uredba (EC) br.

1013/2006) primenjuju se u i izvan Evropske unije.

Otpadna uljaPored opštih odredbi o otpadu, Direktiva zahteva odvojeno sakupljanje i tretman otpadnih ulja. Ove odredbe odslikavaju svoje prethodnice iz Direktive 75/439/EEC.

Bio-otpadPodstiče se uspostavljanje sistema odvojenog sakupljanja bio-otpada. Mada nije obavezna, ova odredba se može posmatrati kao direktno povezana sa zahtevima iz Direktive o deponijama (1999/31/EC) koji se odnose na smanjenje količina biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije (kako je i objašnjeno u nastavku).


Evropski katalog otpada (odluka 2000/532/Ec)

Lista otpada sadrži spisak sa trostepenom hijerarhijom otpada, pri čemu je svakom toku otpada data šestocifrena šifra. Lista sadrži dvadeset poglavlja. U okviru ranije Direktive o opasnom otpadu (91/689/EEC) Odluka je služila za identifikaciju otpada koje treba razmatrati kao potencijalno opasni otpad. Međutim, u skladu sa novom Okvirnom direktivom o otpadu, definicija opasnog otpada više nema referencu prema ovoj listi.

Transport otpadaUredba (EC) br. 1013/2006 propisuje procedure za kontrolu transporta otpada u cilju poboljšanja zaštite životne sredine. Ona ima za cilj smanjenje rizika od transporta otpada za koji izostaje kontrola. Takođe, njom se zahteva uključenje odredbi Bazelske konvencije u propise Zajednice, kao i revizija Odluke o kontroli prekograničnog kretanja otpada namenjenog za preradu radi daljeg iskorišćenja, koju je OECD usvojio 2001. godine.

Ova uredba se primenjuje na transport otpada:

» između država članica EU, unutar Zajednice ili sa tranzitom kroz treće zemlje; » uvezenog u Zajednicu iz trećih zemalja; » izvezenog iz Zajednice u treće zemlje; » u tranzitu kroz Zajednicu, na putu iz ili prema trećim zemljama.

Uredba se odnosi na gotovo sve tipove transportovanog otpada. Ovom uredbom samo nisu obuhvaćeni radioaktivni i još nekoliko tipova otpada, jer se na njih primenjuju drugi režimi kontrole.

Vrste otpada koje podležu obavezi notifikacije nalaze se na „Oker listi“ (Aneks 4), dok se vrste otpada za koje je potrebno samo dostaviti informaciju nalaze na „Zelenoj listi“ (Aneks 3). Otpad čiji je izvoz zabranjen naveden je u posebnoj listi (Aneks 5).

Transport otpada mora biti pokriven ugovorom između lica odgovornog za transport otpada, ili prevoznika otpada i primaoca tog otpada. Kada predmetni otpad podleže obavezi notifikacije, ugovor mora sadržati i finansijske garancije.

Izvoz u treće zemlje otpada namenjenog za odlaganje je zabranjen, osim u zemlje članice Evropskog udruženja za slobodnu trgovinu, koje su potpisnice Bazelske konvencije.

Izvoz opasnog otpada namenjenog za preradu radi iskorišćenja je zabranjen, osim u slučaju izvoza u zemlje na koje se primenjuje Odluka OECD.

Uvoz iz trećih zemalja otpada namenjenog za odlaganje ili preradu radi iskorišćenja je zabranjen, izuzev za uvoz:

» iz zemalja na koje se primenjuje Odluka OECD; » iz trećih zemalja potpisnica Bazelske konvencije; » iz zemalja koje su zaključile bilateralni sporazum sa Zajednicom ili državama članicama; » iz drugih područja pogođenih kriznim situacijama.

Države člance EU moraju obezbediti organizaciju provere celokupnog transporta otpada i procesa prerade otpada radi iskorišćenja/odlaganja otpada.

26

Statistika o otpaduSakupljanje pouzdanih informacija o upravljanju čvrstim otpadom u Evropskoj uniji predstavlja pitanje koje izaziva zabrinutost već duži niz godina u državama članicama koje koriste razne sisteme klasifikacije, što dovodi do loše uporedivosti. Uredba (EC) br. 2150/2002 Evropskog parlamenta i Saveta od 25. 11. 2002. godine o statistici o otpadu zahteva od država članica popunjavanje predefinisanog upitnika i podnošenje rezultata EuroStatu.

Propisi o tretmanu otpada

Direktiva o otpaduOva direktiva ima za cilj prevenciju ili smanjenje nepovoljnih efekata deponija na životnu sredinu. Njome se definišu različite kategorije otpada (komunalni otpad, opasni, neopasni i inertni otpad) i primenljiva je na sve deponije koje su definisane kao odlagališta otpada za deponovanje na ili u zemlju. Deponije se dele u tri klase:

» deponije za opasni otpad; » deponije za neopasni otpad; » deponije za inertni otpad.

S druge strane, Direktiva se ne odnosi na određeni broj aktivnosti upravljanja otpadom, kao što je posipanje mulja u poljoprivrednim aktivnostima.

Utvrđena je standardna procedura prihvata otpada kako bi se izbegli rizici:

» otpad se mora tretirati pre odlaganja na deponiju; » opasni otpad u smislu ove direktive se mora dopremati na deponiju za opasni otpad; » deponije za neopasni otpad se moraju koristiti za komunalni i neopasni otpad; » deponije za inertni otpad se mogu koristiti isključivo za odlaganje inertnog otpada.

Slede vrste otpada čiji prihvat na deponije je zabranjen:

» tečni otpad; » zapaljivi otpad; » eksplozivni ili oksidujući otpad; » bolnički i drugi klinički infektivni otpad; » otpadne gume, uz određene izuzetke; » sve drugi tipovi otpada koji ne ispunjavaju kriterijume o prihvatu navedene u Direktivi.

Direktivom se uspostavlja sistem izdavanja operativnih dozvola za deponije.

Najbitniji aspekt Direktive jeste zahtev za smanjenjem biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije. Za aktuelne države članice, smanjenje se meri u odnosu na referentnu 1995. godinu:

» smanjenje od 25% u roku od 5 godina; » smanjenje od 50% u roku od 10 godina; » smanjenje od 65% u roku od 15 godina.

Spaljivanje otpadaDirektiva o spaljivanju otpada će se 2014. godine uključiti u režim Direktive o industrijskim emisijama. Budući da je tako, bilo bi uputnije razmatrati odredbe DIE. Kao i kod IPPC režima, režim DIE će propisati strog sistem dozvola koji će se primenivati na sva postrojenja koja vrše spaljivanje otpada (bilo spaljivanje, bilo koinsineraciju). Ključni zahtev za dozvolu biće usvajanje najboljih dostupnih tehnologija (BAT). Treba napomenuti da je 2006. godine IPPC


Biro objavio referentne dokumente za BAT (BREF dokumente) za spaljivanje otpada. Kao i kod Direktive o spaljivanju otpada, DIE definiše maksimalne emisije koje se mogu nalaziti u dozvoli (Aneks 6). Detaljnije ispitivanje implikacija DIE dato je u sektorskoj strategiji za industriju.

Propisi o posebnim tokovima otpada

Direktiva o baterijamaOva direktiva ima za cilj smanjenje negativnih uticaja baterija i akumulatora na životnu sredinu, kao i harmonizaciju zahteva za nesmetano funckionisanje internog tržišta. Kako bi se postigli ovi ciljevi, Direktivom se uvode mere za zabranu stavljanja na tržište nekih baterija koje sadrže opasne supstance. Ona sadrži i mere za uspostavljanje šema čiji je cilj postizanje visokih stopa sakupljanja i reciklaže baterija sa kvantifikovanim ciljevima sakupljanja i reciklaže. Direktivom se utvrđuju minimalna pravila o odgovornosti proizvođača u smislu obeležavanja baterija i njihovog uklanjanja iz opreme.

Električna i elektronska opremaPropisi EU o ograničavanju korišćenja opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi i promovisanje sakupljanja i reciklaže takve opreme su na snazi od februara 2003. godine, i sada se ažuriraju. Propisi omogućavaju stvaranje šema sakupljanja u okviru kojih potrošači bez naknade vraćaju svoju otpadnu električnu i elektronsku opremu. Cilj ovih šema je povećanje reciklaže i/ili ponovne upotrebe takvih proizvoda. Takođe se zahteva i zamena teških metala kao što su olovo, živa, kadmijum i šestovalentni hrom, zatim inhibitori plamena kao što su polibromovani bifenili (PBB) ili polibromovani difenil etri (PBDE) bezbednijim alternativama.

Otpadna vozila Ova direktiva je usmerena na smanjenje uticaja otpadnih vozila na životnu sredinu kroz ograničavanje upotrebe određenih teških metala u novim vozilima od 1. 7. 2003. godine. Cilj je da se obezbedi da 85% otpadnog vozila po masi bude reciklirano do 2006. godine, s tim da se do 2015. godine poveća na 95% uz postepeno uvođenje dodatnih aktivnosti na odstranjivanju zagađujućih materija.

Otpad iz rudarskih aktivnostiOtpad iz rudarskih aktivnosti (tj. otpad iz eksploatacije i prerade mineralnih resursa) predstavlja jedan od najvećih tokova otpada u EU. On uključuje materijale koji se moraju ukloniti da bi se došlo do mineralnih resursa, kao što je otkrivka, jalovina i kamen, kao i jalovina koja preostane nakon izdvajanja minerala iz rude. Ovi uticaji mogu ostaviti dugotrajne posledice na životnu sredinu, društvo i ekonomiju, i mogu biti veoma teški i skupi za rešavanje kroz mere remedijacije. Otpadom iz rudarski aktivnosti se stoga mora adekvatno upravljati kako bi se osigurala dugoročna stabilnost objekata za odlaganje i sprečilo ili na minimum svelo zagađenje vode i zemljišta koje nastaje usled drenaže kiselina i soli i procednih voda koje sadrže teške metale.

Ambalažni otpad Ova direktiva ima za cilj harmonizaciju nacionalnih mera za sprečavanje ili smanjenje uticaja ambalažnog otpada na životnu sredinu i na funckionisanje internog tržišta. Ona sadrži odredbe o prevenciji nastajanja ambalažnog otpada, o ponovnoj upotrebi i preradi i reciklaži ambalažnog otpada.

28

Direktiva je revidirana 2004. godine kako bi se obezbedili kriterijumi kojima se bliže objašnjava definicija ambalaže i povećale ciljne vrednosti za preradu i reciklažu ambalažnog otpada. Direktiva je opet revidirana 2005. godine kako bi se državama članicama odredili prelazni periodi za postizanje ciljeva prerade i reciklaže.

direktiva o Pcb/Pct 96/59/Ec

Svrha ove Direktive je aproksimacija zakona država članica u pravcu kontrolisane eliminacije PCB. Države članice EU su u obavezi da preduzmu neophodne mere za kontrolisano odlaganje PCB, dekontaminaciju ili odlaganje opreme koja sadrži PCB i/ili za odlaganje otpadnih PCB kako bi se u potpunosti obezbedilo njihovo uklanjanje. Države članice moraju izraditi inventare velike opreme koja sadrži PCB, usvojiti plan odlaganja opreme iz inventara, i stvoriti okvir za sakupljanje i odlaganje nepopisane opreme.

direktiva o kanalizacionom mulju 86/278/EEc

Svrha ove direktive je uređenje korišćenja kanalizacionog mulja u poljoprivredi na način kojim će se sprečiti štetni efekti za zemljište, vegetaciju, životinje i ljude, čime se podstiče pravilna upotreba kanalizacionog mulja.

Ova direktiva propisuje granične vrednosti za koncentracije teških metala u zemljištu i u mulju, kao i maksimalne godišnje količine teških metala koje mogu dospeti u zemljište. Države članice su u obavezi da preduzmu mere kojima će osigurati da korišćenjem mulja te granične vrednosti neće biti prekoračene.

odluke 2001/507/Ec i 2001/509/Ec o proizvodnji prerađenih pneumatika

Ova odluka se odnosi na autorizaciju za stavljanje prerađenih guma na tržište ako su iste proizvedene u skladu sa standardima koje je utvrdio UNECE. Svrha ove odluke je da se u Zajednicu uvedu obavezujuće odredbe o odobrenju proizvodnje prerađenih pneumatika namenjenih za putnička i komercijalna vozila respektivno uključena u UNECE Uredbu 108 (o jedinstvenim odredbama za odobrenje proizvodnje prerađenih pneumatika za motorna vozila i prikolice) i 109 (o jedinstvenim odredbama za odobrenje proizvodnje prerađenih pneumatika za komercijalna vozila i prikolice), sa izmenama i dopunama. Kao posledica toga, države članice će dozvoliti stavljnje prerađenih pneumatika na tržište Zajednice samo ako su oni proizvedeni u skladu sa zahtevima iz ove dve uredbe.

1.2 vEzE sa drugim asPEktima Pravnih tEkovina EuPored već opisanih propisa, aktivnosti proizvodnje i upravljanja otpadom su povezane i sa važnim drugim aspektima pravnih tekovina EU. Pored celokupnog procesa upravljanja otpadom, planiranje je jasno povezano sa društveno-ekonomskim razvojem i prostornim planiranjem. Da bi upravljanje otpadom moglo biti delotvorno, planiranje mora odgovarati predviđenom razvoju datog područja, uključujući i promene u proizvodnji i sastavu otpada. Takođe, treba uzeti u obzir i uticaje drugih propisa na proizvodnju otpada. Naročito treba istaći sledeće:

» Direktiva o industrijskim emisijama (IPPC režim) kojom se uređuju sva veća industrijska postrojenja (uključujući i industriju upravljanja otpadom) i kojom se nameću uslovi za smanjenje proizvodnje otpada u skladu sa BAT;

» Direktiva o tretmanu komunalnih otpadnih voda, koje će dovesti do stvaranja znatnih količina mulja iz tretmana otpadnih voda, koji treba odložiti.


Sa stanovišta strateškog i prostornog planiranja, najvažnija veza je veza sa Direktivom o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (Direktiva 2001/42/EC o proceni efekata određenih planova i programa na životnu sredinu). Kako je i objašnjeno u smernicama Komisije Priprema plana upravljanja otpadom, strateška procena uticaja se zahteva za nacionalni ili podnacionalni plan upravljanja otpadom. Ova procena se vrši kako bi se osiguralo da su svi potencijalni uticaji plana upravljanja otpadom na životnu sredinu uzeti u obzir.

Slično tome, na skali prostornog planiranja, objekti za upravljanje otpadom podležu zahtevima za procenu uticaja na životnu sredinu iz Direktive 85/337/EEC (Direktiva o proceni uticaja na životnu sredinu), dok se dozvola za korišćenje zemljišta za takav objekat može izdati samo nakon adekvatno izvršene procene uticaja na životnu sredinu i nakon uključenja odgovarajućih mera predostrožnosti i ublažavanja uticaja, namenjenih za zaštitu životne sredine.

U smislu tehničkog uređenja postrojenja iz sektora upravljanja otpadom, najvažnija veza je sa Direktivom o industrijskim emisijama (IPPC režim). Direktiva o industrijskim emisijama će urediti sva postrojenja za tretman opasnog otpada, postrojenja za spaljivanje otpada i većinu deponija (osim deponija za inertni otpad). Evropska komisija nije izradila referentni dokument za BAT (BREF dokument) za deponije. Umesto toga, Direktiva o deponijama postavlja određene standarde za lokacije deponija. Kada Direktiva o deponijama ne obezbeđuje relevantne tehničke zahteve, tada se moraju primenjivati opšti principi Direktive o industrijskim emisijama.

Na aktivnosti upravljanja otpadom utiču i drugi propisi o zaštiti životne sredine, kako posredno kroz Direktivu o industrijskim emisijama, tako i direktno. Posebno treba naglasiti:

» Okvirnu direktivu o vodama i prateće propise o podzemnim vodama, koji nameću zahteve za zaštitu površinskih i podzemnih voda;

» politiku borbe protiv klimatskih promena Evropske unije i prateće mere za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte, a posebno metana sa deponija.

Što se tiče propisa EU u oblasti zaštite životne sredine, takođe treba istaći da Uredba (EC) br. 850/2004 o dugotrajnim organskim zagađujućim materijama pokriva i PCB.

Šire gledano, takođe treba istaći i da se upravljanje otpadom smatra uslugom od opšteg ekonomskog interesa17, te da kao takvo podleže propisima EU o državnoj pomoći, javnim nabavkama i internom tržištu.18

1.3 status aProksimacijEPrema izveštaju o praćenju napredovanja za 2009. godinu, Republika Srbija je dostigla 70% transpozicije Okvirne direktive o otpadu. U 2010. godini je zabeležen dalji napredak19: Može se govoriti o napretku u upravljanju otpadom. Propis o utvrđivanju plana za smanjenje nastajanja ambalažnog otpada za period 2010-2014. godine je donesen, nakon što su doneseni zakon i podzakonska akta o upravljanju otpadom. Pored toga, usvojena je i Nacionalna strategija upravljanja otpadom. Nacionalna strategija daje smernice za implementaciju propisa o upravljanju otpadom. Ona uspostavlja sisteme za upravljanje posebnim tokovima otpada. Međutim, treba dalje razvijati procedure za utvrđivanje naknada za proizvodnju, kao

17 Član 106 Ugovora o funckionisanju Evropske unije.18 Videti na primer Radni dokument o zaposlenima u Komisiji, SEC(2010) 1545 finalni, Brisel, 7. 12. 2010. godine.19 Radni dokument o zaposlenima u Komisiji COM (2010) 660 – Srbija, Izveštaj o napredovanju za 2010. godinu.

30

i kriterijume i procedure za finansiranje aktivnosti prerade i reciklaže otpada iz sredstava Fonda za zaštitu životne sredine. Moraju se izraditi planovi za upravljanje otpadom na regionalnom i lokalnom nivou.

1.3.1 Pravna postavka

Pravnim okvirom u oblasti upravljanja otpadom u Republici Srbiji dominira Zakon o upravljanju otpadom (2009.). Zakon je dopunjen nizom uredbi, koje se između ostalog uredjuju oblast posebnih tokova otpada, prekograničnog kretanja, odlaganja otpada na deponije i termički tretman. Pored toga, doneseno je i 20 pravilnika kojima se detaljno utvrđuju procedure za administraciju i praktičnu primenu Zakona.

Donesen je i poseban Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (2009). Doneseno je i sekundarno zakonodavstvo na osnovu ovog Zakona, uključujući i dve uredbe i devet pravilnika.

Pored daljeg rada na aproksimaciji idenitifkovanog u redovnom izveštaju, pažnju treba posvetiti i nizu aspekata transpozicije.

Zakon o upravljanju otpadomPripremljena je Tabela usklađenosti, koja ispituje tačan stepen postignute harmonizacije između Zakona o upravljanju otpadom i Okvirne direktive o otpadu. Važnija pitanja koja proističu iz te usklađenosti prikazana su u nastavku.

Izuzeci iz sadržaja: član 2 Direktive

Izuzeci iz Direktive koji se odnose na iskopine (2.1.b i 2.1.c) i na nusproizvode životinjskog porekla i životinjske leševe (2.2.b i 2.2.c) nisu preslikani u Zakonu. To može dovesti do preterane regulacije.

Definicije: član 3 Direktive

Treba naglasiti da za postizanje transpozicije nije potrebno preneti sve definicije. Ipak, postoji izvestan broj definicija bez kojih je teško transponovati druge odredbe Direktive. Zakon ne daje definicije za „dilera“, „posrednika“ ili „ponovnu upotrebu“.

Hijerarhija otpada: član 4 Direktive

Član 6 Zakona o upravljanju otpadom pominje istu hijerarhiju otpada kao i Okvirna direktiva o otpadu, mada se izraz „ponovna upotreba“ u Zakonu koristi umesto izraza „priprema za ponovnu upotrebu“ kao što je slučaj u Direktivi.

Nusproizvod: član 5 Direktive i Prestanak statusa otpada: član 6 Direktive

U Zakonu o upravljanju otpadom nema odredbi o nusproizvodima i prestanku statusa otpada, mada Zakon uvodi koncept „sekundarne sirovine“ (član 38). Ovu odredbu treba prilagoditi kako bi odrazila uslove iz Direktive. Dalje smernice koje se očekuju od Evropske komisije o ovim pitanjima se mogu obraditi u sekundarnom zakonodavstvu.

Ponovna upotreba i reciklaža: član 11 Direktive

Otvoreno je pitanje da li ovaj član (koji državama članicama nameće zahteve za preduzimanje mera potrebnih za postizanje specifikovanih ciljeva ponovne upotrebe i reciklaže) treba direktno transponovati u primarno zakonodavstvo. Odredbe se mogu uključiti u reviziju Nacionalne strategije upravljanja otpadom ili u sekundarno zakonodavstvo kako bi se obezbedio sadržaj za uvođenje odgovarajućih mera, shodno potrebama. Bez obzira na


izabrana sredstva, treba razmotriti opseg do kog Republika Srbija može ispuniti ciljeve do vremena pristupanja, kao i odgovarajući potencijal za prelazni period.

Bio-otpad: član 22 Direktive

Odredbe koje se odnose na bio-otpad nisu uključene u Zakon. Kako ovaj član (kao i član 11) državama članicama nameće obavezu za preduzimanje mera (shodno prilikama) za podsticanje, i ovde stoji otvoreno pitanje da li su ovako specifične odredbe zahtevane u primarnom zakonodavstvu. Kako je već rečeno, sekundarno zakonodavstvo i mere programske politike se mogu angažovati radi podsticanja boljeg upravljanja bio-otpadom.

Planovi upravljanja otpadom: član 28 Direktive

Odredbe Zakona o upravljanju otpadom uređuju pitanje planiranja upravljanja otpadom u skladu sa zahtevima Direktive, ali ne specifikuju eksplicitno potrebu za uspostavljanjem mreže postrojenja za tretman/preradu kako bi se ispunio princip blizine i samodovoljnosti (član 16 Okvirne direktive o otpadu). Međutim, posvećenost postizanju ovih ciljeva je izražena u Nacionalnoj strategiji.

Programi prevencije nastajanja otpada: član 29 Direktive

U Zakonu nema eksplicitnih odredbi o programima prevencije nastajanja otpada. Međutim, kako ovaj član zahteva integrisanje ovih programa u plan upravljanja otpadom, otvoreno je pitanje da li je potrebna neka posebna eksplicitna odredba.

Procena i revizija planova i programa: član 30

Direktivom je određen šestogodišnji ciklus revizije; Zakon je odredio petogodišnji ciklus revizije.

Učešće javnosti: član 31

Zakon ne sadrži odredbe o učešću javnosti na svim nivoima izrade strategije i planiranja (član 31 Okvirne direktive o otpadu), mada će se ti zahtevi aktuelizovati transpozicijom horizontalnog zakonodavstva (Direktiva 2003/35/EC).

Ostala pitanja

Član 70 Zakona propisuje obavezu pribavljanja dozvole za poslove sakupljanja i transporta otpada. Međutim, Direktiva nudi opciju registracije, koja je lakša za uspostavljanje i vođenje (član 26 Direktive). Sistem registracije može omogućiti lakšu implementaciju. Registar u svakom slučaju treba uvesti za one koji su izuzeti od obaveze pribavljanja dozvole (član 23 Okvirne direktive o otpadu).

Zahteva se dalje rasvetljavanje obaveza proizvođača i vlasnika otpada kako bi se obezbedila odgovarajuća prerada ili odlaganje otpada. Član 27 Zakona se može korisno izmeniti kako bi bolje preneo odredbe člana 15 Okvirne direktive o otpadu. Takođe treba dodati i odredbe posrednicima i dilerima i opseg njihove odgovornosti. Posrednici ugovaraju operacije prerade i odlaganja, dok se dileri bave kupoprodajom otpada. I jedni i drugi treba da budu odgovorni za konačnu sudbinu otpada.

Član 48 Zakona uređuje tok otpadnog ulja više od Okvirne direktive o otpadu. Čini se da član 48 isključuje mogućnost regenrisanja otpadnog ulja. Ako je to isključenje nenamerno, regeneraciju treba ubaciti u tekst kao legitimnu operaciju prerade.

Član 48 Zakona o upravljanju otpadom takođe uređuje i tok otpadnog jestivog ulja. Ove odredbe treba izbrisati i uključiti u odredbe o bio-otpadu (kuhinjski otpad je bio-otpad).

32

Član 51 Zakona o upravljanju otpadom nema svoj ekvivalent u zakonima EU. Otpadne fluo lampe sa živom pripadaju Direktivi o otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi. Godišnja masa je verovatno veoma mala.

Takođe nedostaju i odredbe o otpadu iz rudarskih aktivnosti kako bi se transponovala 2006/21/EC o upravljanju otpadom iz industrije rudarstva, kao i odredbe kojima se transponuje Direktiva 86/278/EEC o kanalizacionom mulju.

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpaduZakon o ambalaži i ambalažnom otpadu ima za cilj transpoziciju istoimene direktive i implementaciju proširene ili podeljene odgovornosti u lancu nabavke ambalaže. Član 4 Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu utvrđuje neke opšte principe programske politike:

» podeljena odgovornost učesnika u skladu sa principom „zagađivač plaća“ za vreme životnog ciklusa proizvoda;

» sprečavanje proizvodnje ambalažnog otpada; » ponovnu upotrebu ambalaže, reciklažu i druge metode korišćenja ambalažnog otpada i

smanjenja konačnog odlaganja; » dobrovoljne ugovore u upravljanju ambalažnim otpadom.

Direktiva (član 4.1) zahteva preduzimanje mera za sprečavanje nastanka ambalažnog otpada, ali Zakon samo iskazuje princip.

Obaveza uzimanja nazad se odnosi na proizvođače, uvoznike, pakere i punioce (član 18). Oni su takođe odgovorni za sudbinu otpada (član 23). Može se tumačiti da je operater odgovoran samo za ono što on stavi na tržište, a ne za dalju preprodaju. U suprotnom, odgovornost nije podeljena. Član 18 treba preformulisati, i staviti referencu na takvo stavljanje na tržište.

Član 30, stav 1 Zakona oslobađa proizvođače, uvoznike, pakere i dobavljače obaveze za izdržljivu i ambalažu koja se može preraditi. Ova odredba može biti veliki propust u Zakonu i treba je ponovo razmotriti jer ne prepoznaje činjenicu da svaka ambalaža, bilo da je izdržljiva ili ne, postaje otpad čim se odbaci.

Uredba o utvrđivanju plana za smanjenje nastajanja ambalažnog otpada za period 2010-2014. godine (Službeni glasnik RS br. 88/2009) definiše ciljeve za preradu i reciklažu.

Tabela 3: Nacionalni ciljevi reciklaže i prerade ambalažnog otpada

2010 2011 2012 2013 2014

Opšti ciljevi prerade i reciklaže (%)

Cilj za preradu 5 10 16 23 30

Cilj za reciklažu 4 8 13 19 25

Ciljevi reciklaže posebnih tokova ambalažnog otpada (%)

Papir i karton 0 0 14 23 28

Plastika 0 0 7,5 9 10,5

Staklo 0 0 7 10 15

metal 0 0 9,5 13,5 18,5

Drvo 0 0 2 4,5 7


Procenti koje treba dostići u skladu sa Direktivom o ambalažnom otpadu su veći. Prateće uredbe će za potrebe pregovaranja prelaznih sporazuma u skladu sa Ugovorom o pristupanju morati da usklade svoje ciljeve sa onima koji su u primeni u državama članicama. Procenti su u vezi sa tonama ambalažnog otpada, a ne sa ambalažom koja se stavlja na tržište.

Naknada za ambalažu (ustvari neka vrsta kazne) se zasniva na razlici između postignutih rezultata i postavljenih ciljeva. Formula uzima u obzir sve ciljeve za preradu i reciklažu (opšte i specifične). Specifična stopa se primenjuje na svaku razliku između postignutih rezultata i postavljenih ciljeva. Ukupna naknada predstavlja zbir svih tih razlika pomnožen sa njihovim specifičnim stopama. Dakle, ako se ne postigne specifični cilj reciklaže, on će se prvo obračunavati tako, a kasnije eventualno za onaj neispunjeni deo opštih ciljeva reciklaže i prerade. Dvostruko ili trostruko obračunavanje je nepoželjno i srodno je dvostrukom oporezivanju, ako naknadu posmatramo kao porez. Pogodnije je opšte ciljeve ne uzimati u obzir prilikom proračuna naknada.

Član 44 Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu utvrđuje sisteme depozita za jednokratnu ambalažu. Ti sistemi depozita su otkazani kao diskriminatorni za jednokratnu ambalažu. Iz tog razloga je u skladu sa članom 7 Direktive potrebno ovu odredbu ponovo razmotriti pre pristupanja.

Član 59 (dozvole) Zakona o upravljanju otpadom u stavu 4 zauzima ili/ili stav prema IPPC: ili se primenjuje Zakon o IPPC i izdaje se jedna integrisana dozvola, ili se zahteva dozvola za upravljanje otpadom. Ovu odredbu treba izmeniti kako bi odslikala odredbe iz Direktive o industrijskim emisijama, o čemu je bilo reči u prethodnom tekstu.

Politika upravljanja otpadom u Republici Srbiji je utvrđena kroz Nacionalnu strategiju upravljanja otpadom (2009). Strategijom se definišu kratkoročni i dugoročni ciljevi za upravljanje čvrstim otpadom, uključujući i ciljni datum 2020. godine za obezbeđivanje adekvatnih usluga upravljanja otpadom za više od 90% stanovnika Republike Srbije. Strategija sadrži program za razvoj infrastrukture za postizanje specifičnih ciljeva. Detaljnim finansijskim planom, razvijenim u okviru dokumenta, određuju se troškovi predloženih radnji.

1.3.2 Praktično usaglašavanje

Najkrupniji koraci u postizanju zakonodavne usaglašenosti sa Okvirnom direktivom o otpadu se ogledaju u uspostavljanju integrisanog i adekvatnog sistema sakupljanja otpada, uključujući i odvojeno sakupljanje kada je to potrebno, kao i upravljanje tim otpadom u postrojenjima za preradu, tretman i odlaganje koja rade u skladu sa najboljim dostupnim tehnologijama. Mada ovo predstavlja veliki teret za proizvođače industrijskog otpada, najvažniji element zakonodavnog usaglašavanja predstavlja zahtev za organe vlasti da obezbede sakupljanje komunalnog otpada iz domaćinstava i javnih institucija, kao i adekvatno upravljanje tim otpadom. Upravo u ovom osnovnom zahtevu se nailazi na visok stepen neusaglašenosti.

34

Sakupljanje otpadaTabela 4: Statistika za sakupljanje otpada 2007-2008

2007 2008

sakupljeno komunalnog

otpada (t)

broj domaćinstava

Pokrivenost (%)

sakupljeno komunalnog

otpada (t)

broj domaćinstava

Pokrivenost (%)

komunalni otpad

Republika Srbija 2.049.738 1.533.642 60 2.412.184 1.757.758 60

Centralna Srbija 1.498.377 1.041.505 76 1.655.575 1.213.323 51

Grad Beograd 618.082 576.224 76 673.496 595.660 96

Grad Kragujevac 77.584 41.624 70 83.853 43.214 73

Kraljevo 17.000 25.651 64 38.677 24.697 61

Grad niš 64.253 36.887 43 68.640 75.556 87

Vojvodina 551.361 492.137 67 756.609 544.435 78

Subotica 31.450 46.215 85 46.342 46.215 85

zrenjanin 35.000 39.315 88 61.238 39.965 89

Grad novi Sad 100.677 129.820 113 106.050 129.820 100

Kako se i vidi iz gornje tabele, u prethodnom periodu je oko 60% stanovnika Republike Srbije bilo pokriveno uslugama sakupljanja komunalnog otpada. Visoki nivoi pokrivenosti su postignuti u mnogim gradskim oblastima, ali službe za sakupljanje otpada najčešće ne pokrivaju ruralne sredine. Aktuelne procene ukazuju na to da ovaj nivo pokrivenosti stanovništva održava sakupljanje oko 72% sveg komunalnog otpada. Jedna od posledica ovog nedostatka usluga sakupljanja jeste veliki broj manjih divljih deponija, o čemu će biti više reči u nastavku. Uslovi se znatno razliku od opštine do opštine, ali je oprema za sakupljanje otpada (kamioni, prikolice, kompaktori) u mnogim slučajevima na kraju ili pri kraju svog životnog veka.

Reciklaža i odvojeno sakupljanjeOdvojeno sakupljanje reciklabilnih materijala se nalazi u ranoj fazi, sa malim brojem uspostavljenih šema za komunalni otpad. Implementacija propisa o ambalažnom otpadu je u toku, i osnovan je izvestan broj organizacija za upravljanje ambalažom. Međutim, ova šema nailazi na određeni otpor kod operatera. Tek nekoliko ih je registrovano u sistemu, a nema ni dovoljno sredstava na nivou inspekcije kojima bi se obezbedila sveobuhvatna kontrola i nadzor.

Odlaganje otpadaVeliki deo otpada se odlaže na deponije. U Republici Srbiji ima 164 registrovane deponije. Od tog broja registrovanih, šest deponija su sanitarne (Kikinda, Lapovo, Leskovac, Vranje, Jagodina, Pančevo), i one opslužuju oko 16% stanovništva. U toku je izgradnja još četiri sanitarne deponije, kojima će se procenat opsluženog stanovništva podići na 30% (60 opština).


Takođe ima i preko četiri hiljade neovlašćenih deponija. Nedavnim inicijativama, kao što je „Očistimo Srbiju“, pokušala se izvršiti remedijacija određenog broja ovih smetlišta, ali ovaj problem se može i dalje očekivati, sve dok se ne postignu znatno više stope sakupljanja.

Još uvek se ne primenjuju drugi tipovi operacija upravljanja i odlaganja, kao što je spaljivanje ili mehanički i biološki tretman (MBT). Nacionalna strategija upravljanja otpadom identifikuje takve tehnologije kao izvodljive u dugoročnom periodu, ali predviđa deponije kao osnovno sredstvo za odlaganje komunalnog otpada u kratkoročnom i srednjoročnom periodu.

Opasni otpadŠto se tiče opasnog otpada, Dokument o kretanju opasnog otpada, propisan zakonodavstvom Republike Srbije predstavlja zadovoljavajuću administrativnu proceduru koja ispunjava uslove za registraciju („od kolevke pa do groba“) svih tipova opasnog otpada. Međutim, u praksi su u upotrebi neadekvatni objekti za upravljanje opasnim otpadom. U toku su pripreme na osnivanju postrojenja za upravljanje opasnim otpadom. To postrojenje će se prvenstveno baviti upravljanjem neorganskog opasnog otpada iz industrije (osim nuklearnog otpada, eksplozivnih komponenti i medicinskog otpada).

1.4 nadlEžnE institucijE i kaPacitEti1.4.1 raspodela nadležnosti

Veći deo nadležnosti u oblasti upravljanja čvrstim otpadom dodeljen je posebnim organima u skladu sa odredbama Zakona o upravljanju otpadom (Poglavlje IV, članovi 17 - 23). Najveće odgovornosti za programsku politiku, planiranje, izdavanje dozvola i nadzor pripadaju Ministarstvu (MŽSRPP), Autonomnoj pokrajini i LSU. Agencija za zaštitu životne sredine je zadužena za aktivnosti koje se odnose na sakupljanje podataka, informisanje i izveštavanje. U opštem smislu, svaki nivo vlasti ima zaduženja za kontrolu aktivnosti upravljanja otpadom koje se u potpunosti vrše na njihovoj teritoriji, odnosno u oblasti njihove geografske nadležnosti. Međutim, postoje neki izuzeci za ovu generalizaciju:

» sva pitanja koja se odnose na regulisanje upravljanja opasnim otpadom se nalaze u nadležnosti Ministarstva, tj. samo je Ministarstvo ovlašćeno da izdaje dozvole za opasni otpad;

» Grad Beograd ima nadležnost za izdavanje dozvola za inertni i neopasni otpad na svojoj teritoriji;

» samo su jedinice lokalne samouprave zadužene za direktnu implementaciju praktičnih mera (tj. pružanje usluga).

Ukratko, donja tabela prikazuje raspodelu nadležnosti za izdavanje dozvola i planiranje u odnosu na upravljanje inertnim i neopasnim otpadom.

Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije ima nadležnost za vođenje sistema upravljanja podacima i za izveštavanje. Trenutno nema ulogu u procesu izdavanja dozvola.

Razvijen je i koncept stručnih organizacija za ispitivanje otpada. Ispitivanje otpada je predviđeno samo za potencijalno opasni otpad. Izdavanje ovlašćenja stručnim organizacijama je povezano sa njihovom analitičkom akreditacijom i podrazumeva obavezu podnošenja zahteva Ministarstvu radi odobrenja. Izdato je jedno ovlašćenje - Rešenje o ovlašćenju Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd za ispitivanje otpada, Službeni glasnik RS br. 101/09.

36

Tabela 5: Nadležnosti za programsku politiku i regulatorne aktivnosti

Politika izdavanje dozvola

nsuo nPuo RPuo lPuo PGkopasni otpad

neopasni otpad

ministarstvo Predlaže Predlaže Daje

saglasnost

DozvolaKontrola i nadzor

Dozvola DozvolaKontrola i nadzor

Autonomna pokrajina učestvuje učestvuje Daje

saglasnost

DozvolaKontrola i nadzor

Grad Beograd učestvuje Donosi DozvolaKontrola i nadzor

lSu učestvuje DonosiDozvolaKontrola i nadzor

NSUO = Nacionalna strategija upravljanja otpadomNPUO = Nacionalni plan upravljanja otpadom (za posebne tokove otpada)RPUO = Regionalni plan upravljanja otpadomLPUO = Lokalni plan upravljanja otpadomPGK = Prekogranično kretanje

Lista nadležnosti u odnosu na direktive priložena je u Aneksu 2.

Raspodela nadležnosti u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom ilustruje snažnu motivaciju za obezbeđivanje prenošenja ovlašćenja za donošenje odluka (delegiranje ili decentralizacija) na lokalne nivoe, kako bi se ojačale lokalne zajednice, što pomaže i u obezbeđivanju vlasništva na lokalnom nivou.

Međutim, odluku o delegiranju ovlašćenja na geografskoj a ne na funkcionalnoj osnovi pokreće brojna pitanja. Aktuelno uređenje u kom MŽSRPP deluje kao organ za izradu programske politike i organ za implementaciju ne obezbeđuje razgraničavanje funkcija. Slična argumentacija se može primeniti i na nivo AP i LSU.

Dodela ovlašćenja za planiranje upravljanja otpadom jedinicama lokalne samouprave koje su direktno uključene u lokalno planiranje prostora i izgradnje je logična i prikladna. Međutim, delegiranje funkcije izdavanja dozvola jedinicama lokalne samouprave, koje su zadužene i za pružanje usluga, može potencijalno dovesti do sukoba interesa. U nastavku teksta se govori o tome kako bi dodela nadležnosti za izdavanje dozvola potpuno operativnoj Agenciji za zaštitu životne sredine mogla poslužiti za rešavanje ovog problema i poboljšati proces izdavanja dozvola.

1.4.2 institucionalni kapacitet

Kapacitet i resursi opisanih regulatornih organa su umereni. Međutim, identifikovane su određene ranjive oblasti:

» upravljanje opasnim otpadom – ono trenutno podleže merama izgradnje kapaciteta kroz Tvining projekat;

» manje LSU imaju i manje stručnosti i kapaciteta, pa su stoga manje u mogućnosti da ispune svoje obaveze.


Pored toga, još veću zabrinutost izaziva praktična implementacija na lokalnom nivou. Većina opština je osnovala javna komunalna preduzeća za pružanje usluga upravljanja otpadom. Uz izuzetak većih gradova, ova JKP su mala i nisu u mogućnsoti da dostignu ekonomiju obima kritične mase ekspertize potrebne za savremene operacije upravljanja otpadom. Štaviše, manja JKP su često i višefunkcionalna, zadužena za čitav niz drugih usluga, kao što je čišćenje ulica. JKP takođe imaju i velike finansijske poteškoće, što je rezultat aktuelnog pristupa određivanja cena usluga u mnogim opštinama. Cene usluga u velikoj meri variraju od opštine do opštine; uglavnom industrija subvencioniše sektor domaćinstava. Cene nemaju direktnu vezu sa nivoom pružene usluge, realnim troškovima ili pristupačnosti.

2. PrEdnosti, ograničEnja i izazoviU razmatranju praktične implementacije upravljanja otpadom u Republici Srbiji, važno je uzeti u obzir verovatne promene u obrascima proizvodnje otpada. Opravdano se može pretpostaviti da će Republika Srbija u narednim decenijama nastojati da dostigne evropski prosek. Podaci Agencije za zaštitu životne sredine ukazuju na sledeće:

Tabela 6: Stope proizvodnje otpada po glavi stanovnika (izvor: EEA)

Proizvodnja otpada (kg/god/gl.stanovnika) 2006 2007 2008

Eu15+EFTA20 569 568 564

Eu12 368 368 369

Eu27 523 522 522

Srbija 233 280 348

Kako se vidi iz tabele i iz dužeg vremenskog perioda u EU, prijavljene količine proizvedenog otpada u obe grupe država članica EU (EU15 i EU12) su u poslednje vreme konstantne, mada među njima i dalje postoji znatna razlika. Međutim, takođe treba primetiti da se razlike unutar grupa država članica EU mogu uporediti sa razlikama između grupa. Na taj način je predviđanje budućih stopa proizvodnje otpada izuzetno neizvesno. Ipak se kontinuirani rast stopa proizvodnje otpada u toku nekoliko godina može opravdano očekivati, pri čemu će maksimum u regionu dostići količinu od 450 kg proizvedenog otpada po glavi stanovnika, što je direktno uporedivo sa stopama proizvodnje otpada u Sloveniji, Mađarskoj i Bugarskoj, i što odražava prijavljeno kretanje proizvodnje otpada u Hrvatskoj i BJR Makedoniji.

2.1 Pravna PostavkaSa pravnog stanovišta, Republika Srbija je postigla veliki napredak u transpoziciji u sektoru upravljanja otpadom, i pravni okvir obezbeđuje široku osnovu za dobru implementaciju pravnih tekovina EU. Treba napomenuti da Zakon o upravljanju otpadom pokriva određeni broj direktiva, čime se postiže integrisani pristup, mada je ambalažni otpad uređen posebnim zakonom. Pored toga, usvojen je i čitav set podzakonskih akata na osnovu ovog zakona (videti Aneks 1).

Međutim, kako je već rečeno, potrebno je izvršiti određeno usklađivanje kako bi se obezbedila puna transpozicija, uključujući i transpoziciju Direktive o otpadu iz rudarskih aktivnosti i Direktive o kanalizacionom mulju, kao i uvođenje elemenata koji se odnose na nusproizvode, bio-otpad, dilere i posrednike u upravljanju otpadom.

20 Evropska zona slobodne trgovine – tj. uključujući i Island, Norvešku i Švajcarsku.

38

Pored toga, Nacionalna strategija upravljanja otpadom obezbeđuje snažnu osnovu za programsku politiku.

2.2 Praktična imPlEmEntacija: inFrastruktura, običaji i PraksaPraktična implementacija propisa će izazvati i promene u infrastrukturi, u običajima i praksi. Ove promene treba podržati institucionalnim kapacitetom i finansijskim sredstvima, o čemu će biti reči u narednim odeljcima. Ovde se razmatra i aktuelna organizacija implementacije i praznina između postojećeg stanja i pune usaglašenosti.

Jasno je da se Srbija suočava sa velikim izazovima u implementaciji i u postizanju aproksimacije u sektoru upravljanja otpadom, što je rezultat relativno loše postojeće infrastrukture i nivoa usluga. Poređenje sa iskustvima novijih zemalja članica EU govori da punu aproksimaciju svim aspektima propisa EU o upravljanju otpadom treba posmatrati kao dugoročni cilj za koji će se verovatno tražiti prelazni periodi.

Nepostojanje potpune usluge sakupljanja otpada predstavlja najveće ograničenje, otežano brojnim drugim faktorima. Prvi i najočigledniji je uvođenje službi za sakupljanje otpada iz područja u kojima dosad te usluge nije bilo (prvenstveno ruralna područja), što će za sobom povući i potrebu za novom opremom i infrastrukturom (vozila za sakupljanje, kontejneri, transfer stanice po potrebi). Drugo, uvođenje ovih usluga će podrazumevati i određivanje cene za pruženu uslugu. Uvođenje naknada će verovatno naići na otpor među lokalnim stanovništvom, posebno u siromašnijim područjima. Štaviše, kako su ruralne sredine razbacane, troškovi po sakupljačkoj jedinici će biti veći kao rezultat većih rastojanja koje svaka jedinica za sakupljanje otpada treba da pređe.21 Sve to će dovesti do potrebe za višim cenama usluge nego što je slučaj u ovom trenutku, što će dalje dovesti do otpora i žalbi lokalnog stanovništva.

Postoje veliki izgledi da će za postizanje ciljeva reciklaže i prerade otpada biti potrebno uvođenje odvojenog sakupljanja otpada u sektor komunalnih usluga. To će doneti dodatne troškove. Tokom vremena će barem delimično biti moguće namiriti te troškove iz prihoda od prodaje prerađenih materijala, ali je to malo verovatno u početnim fazama. To će rezultirati potrebom za povećanjem cena usluga što će opet naići na otpor među lokalnim stanovništvom. Odvojeno sakupljanje, i uopšte odvajanje frakcija komunalnog otpada (npr. na zelenim ostrvima) nije uobičajena praksa u Republici Srbiji, ne u ovom trenutku. Ubeđivanje stanovništva da steknu naviku razdvajanja svog otpada i korišćenja odvojenih kontejnera, ili da usvoje neke slične prakse razdvajanja iziskuje vreme i napor, i može se očekivati da će naići na otpor u nekim sredinama.

Konačno upravljanje (neizdvojenim) ostacima komunalnog otpada je takođe daleko iza aktuelnih evropskih standarda. Kako je objašnjeno u pretodnom tekstu, nema funkcionalnih savremenih postrojenja za tretman ili proizvodnju energije, pa se konačno odlaganje vrši na deponije, pri čemu svega nekoliko deponija radi po evropskim standardima. Izgradnja novih postrojenja (bilo koje vrste) će podrazumevati veliki investicioni program, te samim tim i znatne operativne troškove, što navodi na potrebu za daljim povećanjem cena usluga.

21 Vidi primer: Tabela 2, strana 31, Troškovi upravljanja komunalnim otpadom u EU, Ecotec et al. za Evropsku komisiju, 2001: http://ec.europa.eu/environment/waste/studies/pdf/eucostwaste.pdf


Republici Srbiji, takođe, nedostaje i infrastruktura za upravljanje opasnim otpadom, mada je u toku realizacija projekta za izgradnju postrojenja za upravljanje brojnim vrstama opasnog industrijskog otpada.22

Republika Srbija će generalno gledano morati da izvrši znatna ulaganja u infrastrukturu i da znatno povisi cene za usluge upravljanja otpadom. To u velikoj meri opterećuje državu i domaćinstva i predstavlja veliko ograničenje. Promene u ponašanju stanovništva takođe predstavljaju veliku prepreku, ali vide se znakovi (npr. inicijativa „Očistimo Srbiju“) da se javna svest i obavezivanje mogu pokrenuti kada se pitanju prida dovoljno političke i medijske pažnje. Visok politički profil koji se sada vezuje uz pitanja upravljanja otpadom je u tom smislu veoma pozitivan.

2.3 institucionalna PostavkaInstitucionalna osnova za aproksimaciju u sektoru upravljanja otpadom se razmatra u smislu regulatornog i kapaciteta za praktičnu implementaciju.

2.3.1 regulatorni kapacitet

Regulatorne nadležnosti su, kako je već objašnjeno, podeljene između republičkog, uglavnom nivoa Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, pokrajinskog i lokalnog nivoa upravljanja, i Agencije za zaštitu životne sredine. Pošto su ovo već postojeće institucije koje nadležnosti u ovom sektoru imaju već neko vreme, institucionalna osnova već postoji. Međutim, prisutna su i brojna ograničenja.

Uloga MŽSRPP je složena usled relativno širokog spektra funkcija koje obavlja. Time se naročito misli na:

» izradu programske politike, uključujući pripremu Strategije i sekundarnog zakonodavstva; » operativnu kontrolu i nadzor, uključujući izdavanje dozvola i ovlašćivanje.

Kako je i rečeno u izveštaju EAS projekta - Institucionalna analiza, ovo dovodi do brojnih problema koji su u mnogim državama članicama EU rešavani dodeljivanjem operativnih zaduženja nekoj agenciji. Slični komentari se mogu u manjoj meri primeniti i na upravu u autonomnoj pokrajini. Na lokalnom nivou postoje isti problemi jer jedinice LSU takođe imaju više zaduženja u vezi sa programskom politikom (planiranje na lokalnom nivou) i u vezi sa operativnošću (izdavanje dozvola), a pored toga imaju i obavezu neposredne implementacije.

Agencija za zaštitu životne sredine ima jasno i usko definisane nadležnosti koje se isključivo odnose na sakupljanje i obradu podataka i izveštavanje. Međutim, u aktuelnom obliku bi bilo bolje nazvati je Agencija za informisanje o životnoj sredini jer je njena pravna uloga u zaštiti izuzetno ograničena, a njena osnovna funkcija (slično Evropskoj agenciji za zaštitu životne sredine) se odnosi na monitoring i informisanje.

U smislu kapaciteta regulatornih institucija, čini se da postoje umereni nivoi za određivanje broja zaposlenih i budžeta. Međutim, kako se u narednih nekoliko godina proces implementacije ubrzava, izvesno je da će biti potrebno dalje jačanje kapaciteta za uređenje postrojenja i operacija. To će naročito biti potrebno na lokalnom nivou. Jedinice LSU su, sa izuzetkom većih gradova, relativno male, i verovatno će ulagati velike napore na razvoju potrebne ekspertize. Time će se pojačati motivacija za primenu odredbi o zajedničkom upravljanju otpadom u skladu sa članom 21 Zakona o upravljanju otpadom.

22 http://www.hwmf.rs/

40

2.3.2 kapacitet za praktičnu implementaciju

Praktična implementacija zahteva koji se odnose na proizvodnju industrijskog otpada obrađena je u sektorskoj strategiji za industriju. Upravljanje otpadom predstavlja (samo) jednu oblast u koju treba uvesti najbolje dostupne tehnologije. Poznato je da postoje velike prepreke u modernizaciji industrijske baze u zemlji, i to će predstavljati ograničenje.

Aktuelna institucionalna organizacija za upravljanje komunalnim otpadom, uključujući i sakupljanje i odlaganje, ima određene poteškoće. Mnoge jedinice LSU su se odlučile na osnovanje sopstvenih (u potpunostu u vlasništvu) javnih komunalnih preduzeća koja pružaju niz usluga na lokanom nivou, uključujući vodosnabdevanje, čišćenje i druge komunalne delatnosti. Drugačija organizacija postoji u većim gradovima, ali to nije standardno.

Ova višenamenska komunalna preduzeća nemaju u ovom trenutku kapacitete za implementaciju savremenih u efikasnih sistema upravljanja otpadom. Manja JKP imaju ograničene kapacitete za obavljanje poslova, održavanje i planiranje razvoja koje se zahteva u sektoru upravljanja otpadom, i mala je verovatnoća da će moći da dostignu ekonomiju obima potrebnu za dostizanje referentne efikasnosti koja je prisutna u savremenim evropskim preduzećima za upravljanje otpadom.

Međutim, nejasno je da li će ova mogućnost za postizanje veće efikasnosti i efektivnosti biti ispunjena uz podršku lokalne samouprave. Saradnja između jedinica LSU je i dalje slaba, i predstavlja politički osetljivo pitanje. To je najveće ograničenje za razvoj ovog sektora.

Organizacija u sektoru usluga sakupljanja i tremana otpada i pitanje reforme JKP predstavlja kritičnu tačku u implementaciji Strategije. Trenutno se razmatraju propisi koji se odnose na reformu JKP, koji uključuju i vlasništvo nad sredstvima, privatizaciju i upravljanje, politiku utvrđivanja cena, regionalizaciju i učešće privatnog sektora. U pripremi je i sekundarno zakonodavstvo koje treba doneti na osnovu ovih odredbi. Pored toga, reformom JKP treba pokušati iznaći sredstva za postizanje bolje efikasnosti u sektoru, koja bi bila uporediva sa referentnim vrednostima u primeni u Evropskoj uniji.

2.4 FinansijE i EkonomijaSa finansijskog stanovišta postoje velika ograničenja u smislu kapitalnih ulaganja i prihoda, odnosno operativnih troškova.

Kapitalna ulaganja je potrebno obezbediti za potrebe:

» sakupljanja čvrstog komunalnog otpada: › ulaganje u infrastrukturu za sakupljanje kako bi se povećale stope sakupljanja

komunalnog otpada i efikasnost samog sakupljanja; › ulaganje u sisteme za odvojeno sakupljanje (naročito za ambalažni otpad iz

domaćinstava) – prevashodno lokacije za sakupljanje – (bar) za papir, plastiku i staklo; › ulaganje u mere za podršku šemama kompostiranja kod kuće u ruralnim i prigradskim

sredinama (izdvajanje biorazgradivog otpada iz toka komunalnog otpada); » tretman i odlaganje čvrstog komunalnog otpada:

› postrojenja za tretman otpada, npr. MBT (potencijalno); › proizvodnja energije / spaljivanje (potencijalno); › sanitarne deponije;


» građevinski otpad: › postrojenja za preradu materijala koji se mogu ponovo iskoristiti (prestanak statusa

otpada); » upravljanje opasnim otpadom:

› višefunkcionalno postrojenje za upravljanje opasnim otpadom; » otpadna vozila:

› postrojenja za preradu materijala koji se mogu ponovo iskoristiti (prestanak statusa otpada).

Međutim, ulaganja potrebna za uspostavljanje usaglašenih sistema za sakupljanje otpada čine manji deo ekonomskih aktivnosti. Akumulacija operativnih troškova predstavlja znatno veći deo. Za potrebe finansijske održivosti, prihodi koji se ubiraju od pružanja usluga treba da pokriju te operativne troškove, tj. oni ne uživaju eksternu podršku. Osnovni izvor prihoda su korisničke naknade. Povećanje korisničkih naknada je ograničeno pristupačnošću cena za korisnike i prihvatljivošću stope rasta.

U tom smislu je važno napomenuti i to da su aktuelne strukture cena usluga neadekvatne. Cene u velikoj meri variraju od opštine do opštine; uglavnom industrija subvencioniše sektor domaćinstava. One nemaju direktnu vezu sa nivoima pruženih usluga, realnim troškovima, čak ni sa pristupačnošću. Mora se razviti referentna metodologija za utvrđivanje maksimalnih pristupačnih cena (MAT) i cena koje obezbeđuju pun povraćaj troškova (FCR).

2.5 mogućnosti Kako je i opisano u prethodnom tekstu, nema sumnje da se Republika Srbija suočava sa brojnim ozbiljnim ograničenjima na putu dostizanja usaglašenosti sa evropskim standardima u oblasti upravljanja otpadom, ali takođe postoje i mogućnosti koje Republika Srbija može iskoristiti u formi:

» podrške stranih donatora, naročito donatora iz Evropske unije; » učenja lekcija od drugih država članica (kako od EU15, tako i od EU12) koje su prošle

proces modernizacije ovog sektora u proteklom periodu.

Ukratko, postavlja se pitanje da li je moguće napraviti veliki tehnološki korak od postojećeg pristupa (veoma slab), do krajnje savremenog pristupa (visok stepen reciklaže, korišćenje složenih tehnologija naročito za proizvodnju energije), uz zaobilaženje faze sanitarnih deponija kroz koju je veliki broj država članica EU prošao u proteklim decenijama?

2.6 analiza PrEdnosti, slabosti, mogućnosti i PrEtnji (sWot analiza)Ovde je predstavljena blago izmenjena verzija SWOT23 analize iz Nacionalne strategije upravljanja otpadom iz 2009. godine, koja je u ovom slučaju uzela u obzir pitanja iz prethodnog teksta.

23 SWOT – Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats (Prednosti, Slabosti, Mogućnosti, Pretnje).

42

Tabela 7: SWOT analiza

PRednosti slabosti

1 Doneseni ključni zakoni o upravljanju otpadom u skladu sa direktivama Eu.

1 nepotpuna pokrivenost službama za sakupljanje komunalnog otpada, naročito u ruralnim sredinama.

2 Donesena brojna podzakonska akta u skladu sa zakonom o upravljanju otpadom i zakonom o ambalaži i ambalažnom otpadu.

2 nedostatak infrastrukture za tretman i odlaganje otpada.

3 Postojanje nacionalne strategije o upravljanju otpadom. 3 Ograničeni kapaciteti za reciklažu otpada.

4 Pridaje se visok prioritet upravljanju otpadom. 4 nepostojanje postrojenja za tretman opasnog otpada.

5 u toku je izgradnja nekoliko regionalnih postrojenja za upravljanje otpadom.

5 nepostojanje centralnog skladišta opasnog otpada.

6 Fond za zaštitu životne sredine ubira sredstva od fiskalnih mera u vezi sa otpadom.

6 nedostatak tačnih podataka o količini otpada koji nastaje.

7 loš finansijski položaj.

moGuĆnosti PRetnje

1 Potencijal za „skok“ u moderna rešenja. 1 loša međuopštinska saradnja.

2 neiskorišćen potencijal za reciklažu otpada. 2 Kašnjenje sa reformom JKP.

3 mogućnost spaljivanja otpada u cementarama i termoelektranama.

3 Spora dinamika ulaganja u izgradnju infrastrukture za upravljanje otpadom.

4 Proces integracije i korišćenje sredstava Eu i drugih donatora. 4 Domaćinstva nerado prihvataju razdvajanje otpada.

5 Doprinos zapošljavanju i otvaranju novih radnih mesta u modernizovanoj industriji upravljanja otpadom.

5 na lokalnom nivou prisutan pristup „ne u mom dvorištu“.

6 nemogućnost ili nevoljnost građana da plaćaju realnu ekonomsku cenu za komunalne usluge.


3. zahtEvi za PromEnEImajući u vidu veoma nisku tačku oslonca aktuelnih sistema upravljanja otpadom u Republici Srbiji, zahtevi za promenama u sektoru se u brojnim aspektima mogu definisati kao ciljevi u Nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom i propisima EU.

1.1 PravnE i administrativnE PromEnECilj je postizanje pune transpozicije pravnih tekovina EU prema specifikacijama dostižnih rokova za veći broj ciljeva iz propisa EU. U određenom broju aspekata se može očekivati traženje prelaznih perioda.

Mada je transpozicija u velikoj meri izvršena, za potpunu transpoziciju je potrebno uvesti sledeće promene:

» manje revizije Zakona o upravljanju otpadom kako bi se rešila manja odstupanja u aktuelnoj transpoziciji;

» dodavanje mera za transpoziciju direktiva o otpadu iz rudarstva u pravni okvir Republike Srbije, kao i o korišćenju kanalizacionog mulja u poljoprivredne svrhe.

Nakon izrade ove Strategije aproksimacije i Nacionalne strategije upravljanja otpadom, potrebno je razviti detaljne planove upravljanja otpadom:

» treba doneti nacionalne planove upravljanja posebnim tokovima otpada; » treba razviti regionalne i lokalne planove upravljanja otpadom.

U smislu regulatorne prakse, potrebna je ključna promena i to je jasno potpuna implementacija regulatornih odredbi sadržanih u novijim propisima. Naročito treba uvesti zahteve koji se odnose na sistem izdavanja dozvola, ovlašćenja, registracije, izuzetaka i izveštavanja.

1.2 PromEnE u imPlEmEntacijiPriroda promena koje su ovde potrebne je iskazana u opštoj formi, jer se one razmatraju pre analize opcija za određivanje mera koje su realno izvodljive i optimalne.

U oblasti primarnog sakupljanja:

» povećanje pokrivenosti uslugama sakupljanja otpada do standarda EU - to će verovatno za sobom povući i gotovo celokupnu pokrivenost stanovništva uslugom;

» proširenje sistema sakupljanja mešanog komunalnog otpada sa sistemima za razdvajanje otpada na ili blizu mesta nastanka kako bi se omogućila prerada i reciklaža posebnih tokova otpada, uključujući metal, staklo, papir, plastiku i bio-otpad, čime se smanjuje količina mešanih ostataka za tretman, odnosno odlaganje;

» jačanje postojećih sistema odvojenog prijema (objekti za prijem proizvoda, lokacije za ostavljanje, centri za otpad iz domaćinstava i slično) za navedene tokove otpada, uključujući:

› baterije i akumulatore; › električnu i elektronsku opremu; › otpadna vozila; › ulja; › farmaceutske proizvode; › gume.

44

Zahtevi za tretmanom i preradom otpada (komunalnog otpada) uključuju:

» uspostavljanje postrojenja za rukovanje i tretman (kao minimum sortiranje i ocenjivanje) posebno sakupljenih frakcija;

» ako je potrebno - planiranje i implementacija tretmana mešanog otpada kako bi se postigli ciljevi reciklaže i prerade;

» obezbeđivanje adekvatnog kapaciteta i standarda postrojenja za konačno odlaganje, uključujući potencijalno i otpad za proizvodnju energije i deponije.

Zahtevi za tretman i preradu (industrijskog otpada) uključuju:

» uspostavljanje postrojenja za upravljanje i odlaganje opasnog otpada; » uspostavljanje mreže postrojenja za preradu građevinskog i otpada od rušenja.

Nacionalna strategija upravljanja otpadom se takođe odnosi na remedijaciju postojećih odlagališta i divljih smetlišta. To nije direktan zahtev iz poglavlja propisa EU o upravljanju otpadom. Međutim, verovatno će to biti zahtev za sprečavanje zagađenja vode, a jasno je i da se radi o pozitivnoj akciji.

3.3 oPcijE za isPunjEnjE zahtEva3.3.1 komunalni otpad: kontekst

Kako je i određeno u Nacionalnoj strategiji upravljanja otpadom i u opštem smislu u sektorskoj literaturi, za Republiku Srbiju postoji više otvorenih opcija, kao i za druge države članice, o tome kako se mogu ispuniti zahtevi za promenama. U razmatranju pristupa koji se može primeniti, važno je prepoznati da je upravljanje otpadom u prethodnom periodu u Evropi prošlo i još uvek prolazi kroz primetne promene, što je posledica donošenja evropskih propisa, posebno Direktive o deponijama i brojnih drugih direktiva o posebnim tokovima otpada, a najviše o ambalažnom otpadu. Kako je već napomenuto, od ključnog je značaja razmotriti potencijal Republike Srbije za „skok“ iz postojećih sistema u buduće upravljanje otpadom u EU. Međutim, takođe je važno prepoznati i to da nema i univerzalnog rešenjau oblasti upravljanja komunalnim otpadom i da su evropske države primenjivale razne pristupe24. Razlike su naročito velike u isticanju primene sledećih tehnika ili tehnologija:

» razdvajanje na mestu nastanka; » tretman mešanog komunalnog otpada, uključujući kompostiranje i MBT; » proizvodnja energije / spaljivanje.

Kako se može videti iz poslednjeg Izveštaja o stanju životne sredine25 (Slika 3.9), uočljivi su trendovi u upravljanju komunalnim otpadom, i to u pravcu:

» smanjenja korišćenja deponija; » povećanja korišćenja spalionica; » povećanja reciklaže i kompostiranja.

Ove trendove je projektovala Evropska agencija za zaštitu životne sredine i odnose se na sledeću deceniju. U tom smislu, ključno strateško pitanje sa kojim se Republika Srbija suočava u smislu tehnologije upravljanja otpadom je: „Da li je moguće napraviti veliki tehnološki korak od postojećeg pristupa (veoma slab) do krajnje savremenog pristupa (visok stepen reciklaže, korišćenje složenih tehnologija naročito za proizvodnju energije), uz zaobilaženje „faze sanitarnih deponija“ kroz koju je veliki broj država članica EU prošao u proteklim decenijama?”

24 Videti na primer: 1) Preusmeravanje otpada sa deponija – Efektivnost politika upravljanja otpadom u Evropskoj uniji, Izveštaj EEA br. 7/2009; 2) A. Pires et al. / Dnevnik upravljanja zaštitom životne sredine 92 (2011) 1033 -1050.25 EEA, Stanje i pregled životne sredine u Evropi za 2010. godinu, Materijalni resursi i otpad.


Prilikom razmatranja ovog pitanja od apsolutnog je značaja uzimanje u obzir pitanja ograničenja u pogledu operativnih troškova, bez obzira na pitanja koja jasno proističu iz povećanih investicionih troškova koji se odnose na tehnološki naprednije opcije. Operativni troškovi koji se navode u literaturi jasno ukazuju da mehanički i biološki tretman, spaljivanje i druge naprednije tehnike (npr. piroliza) koštaju znatno više od troškova koji se dovode u vezu sa sanitarnom deponijom.

3.3.2 komunalni otpad: ključna razmatranja

Kako je već rečeno, postoji određeni broj ograničenja. Međutim, najvažnija je finansijska održivost operativnih sistema, o čemu će biti reči u nastavku, tj. kapacitet operativnih preduzeća (aktuelnih JKP) da pokriju svoje operativne i troškove održavanja kroz pristupačne i prihvatljive korisničke naknade. To predstavlja najveći uticaj na izbor organizacionih i tehnoloških pristupa.

Imajući u vidu datu procenu, koja ukazuje na deficit u povraćaju troškova koji će nastati čak i primenom pristupa korišćenja sanitarnih deponija, jasno je da složeniji tehnološki pristup nije pristupačan u ovom trenutku. Štaviše, imajući u vidu aktuelne nivoe tehničkog kapaciteta u republici Srbiji, praktična implementacija će takođe predstavljati veliku teškoću. Osim toga, treba imati na umu da se Republika Srbija nalazi u fazi razvoja u kojoj se mogu očekivati velike promene, kako u proizvodnji otpada, tako i u ponašanju stanovništva. Upravo zato je prognoziranje tokova otpada, ključnog inputa za planiranje upravljanja otpadom u svakom smislu, a posebno kada se govori o skupim tehnologijama, podložno neizbežnim neizvesnostima.

U svetlu ovih razmatranja, pravi strateški pristup u ovom kontekstu je usredsređivanje na izdvajanje otpada iz mešovitog toka u fazi primarnog sakupljanja uvođenjem inicijativa za odvojeno sakupljanje, a u srednjoročnom periodu se treba oslanjati na sanitarne deponije kao na osnovni metod za konačno zbrinjavanje komunalnog otpada. Obezbeđivanje tehnološki naprednijih tretmana otpada će u kratkoročnom i srednjoročnom periodu biti ograničeno na upravljanje opasnim otpadom, za koji deponije ne predstavljaju prihvatljivo rešenje.

U tabeli koja sledi prikazane su jednostavne implikacije troškova izbora tehnologije:

Tabela 8: Indikativni troškovi tehnologija za tretman otpada (JASPERS)26

tip investicioni trošak

(€/t/god)troškovi rada i

održavanja (€/t)ukupni troškovi (€/t)

odvojeno sakupljeni tokovi otpadauređeno kompostiranje - „windrow“ 50 - 200 10 - 20 15 - 30zatvoreno aerobno kompostiranje - „in-vessel“ 150 - 300 15 - 30 30 - 60Anaerobna digestija 200 - 400 25 - 50 50 - 90tokovi ostataka od otpadamBT - biostabilizacija 100 - 200 10 - 25 20 - 40 (A)

mBT - bio-isušivanje 200 - 350 20 - 35 40 - 70 (A)

mBT - proizvodnja energije 250 - 450 25 - 45 60 - 90 (A)

Spaljivanje otpada 500 - 900 25 - 45 100 - 200 (B)

(A) Osim troškova rukovanja za RDF/SRF | (B) Osim prihoda od prodaje energije

26 Reprodukovano iz JASPERS Odeljenja za čvrsti otpad i energetiku, Radna dokumentacija za zaposlene, postrojenje za mehanički i biološki tretman, Jonas Bystrom, 2010.

46

Jasno je da troškovi nisu jedini faktor koji treba razmatrati prilikom izbora delotvornog tehnološkog pristupa, ali imajući u vidu gore prikazane varijacije, oni predstavljaju najbitniji faktor u ovom kontekstu u kom je BDP u Republici Srbiji po glavi stanovnika mali u poređenju sa državama članicama EU.

Štaviše, potrebno je razmotriti i prirodu operativnih troškova. Za troškovne stavke kojima se prekogranično trguje, kao što su rezervni delovi, gorivo, električna struja i drugi tehnički artikli (npr. hemikalije), Republika Srbija nema znatnu cenovnu prednost. Ti troškovi nisu direktno povezani sa zaradom na način na koji su povezani troškovi rada. Ovo uporedno simplističko razmatranje ukazuje na to da pristupi koji su intenzivniji u smislu rada mogu izroditi bolje mogućnosti.

Takođe treba napomenuti da mešovita priroda komunalnog otpada otežava njegovo upravljanje. Odvojenim frakcijama se lakše upravlja i one predstavljaju potencijalne izvore prihoda. Ukratko, bolje je u skladu sa hijerarhijom u primeni u EU ne stvarati problem na početku. Efektivno razdvajanje na mestu nastanka je intenzivan proces u smislu rada. Štaviše, treba priznati da efektivnost sistema razdvajanja ima potencijalno veliki uticaj na optimalnost različitih tehnoloških izbora u rešavanju pitanja mešanog komunalnog otpada; ilustracije radi, mala je korist od razvoja procesa proizvodnje goriva iz otpadaka (RDF) iz komunalnog otpada ako je izvesno da će odvojeno sakupljanje i razdvajanje imati za rezultat izdvajanje većinu kalorično vrednih materijala iz toka otpada, kao što je npr. plastika, što će dovesti do male energetske vrednosti RDF.

Takođe treba razmotriti i raspored stanovništva u zemlji, kao i potencijal za postizanje ekonomije obima u vezi sa velikim tehnološki naprednim postrojenjima kao što su spalionice. Samo je u velikim gradovima gustina naseljenosti dovoljno velika za proizvodnju te količine otpada na osnovu koje bi se mogle razmatrati napredne opcije kao što je MBT i spaljivanje, pri čemu stvarni potencijal za iskorišćenje kapaciteta spalionice postoji samo u Gradu Beogradu.

Ukratko, opsežno uvođenje naprednih i operativno skupih tehnologija ne predstavlja izvodljivu opciju za Republiku Srbiju u ovom trenutku.

Takođe treba napomenuti potrebu za razmatranjem sledećeg: pitanje operativnog obima i potencijala za regionalna (višeopštinska) rešenja za postizanje efikasnosti obima, što bi rezultiralo nižim operativnim troškovima i većom pristupačnošću cena usluga.


4. stratEgija4.1 Pravna PostavkaImajući u vidu visok nivo postignute transpozicije i relativno visoku postignutu usaglašenost, revizija zakonskog okvira ne predstavlja prioritet. Međutim, takođe je jasno da će pre pristupanja biti potrebno izvršiti izmene i dopune. Uzevši u obzir da je referentni datum pristupanja za nekoliko godina, postoji mogućnost za zakazivanje revizije propisa o upravljanju otpadom, i to 2015. godine ili negde u tom periodu, što omogućava sticanje iskustva u praktičnoj implementaciji zakonskog okvira, kao i identifikaciju oblasti u kojima bi izmene i dopune propisa pomogle u praktičnoj implementaciji.

Predloženi pristup je sledeći:

» revizija propisa o upravljanju otpadom 2015. godine; » revizija radi uključenja ovde predstavljenih nalaza, nalaza projekta za uspostavljanje

postrojenja za upravljanje opasnim otpadom, i informacija iz izveštaja o praktičnoj implementaciji;

» revizija radi uključenja revidiranih ciljeva i rokova zasnovanih na planovima za implementaciju posebnih direktiva – uz referencu na pregovore o pristupanju;

» reviziju propisa treba pripremiti do 2016. godine i propise uključiti u potrebnu proceduru.

Važno je napomenuti i sledeće:

» biće potrebno izvršiti reviziju primarnog zakonodavstva; » treba ubuduće izbegavati propisivanje strožih i težih zakonskih ograničenja od onih

koji se direktno zahtevaju propisima EU („pozlaćivanje“), a tamo gde je potrebno, takve strože odredbe treba izbaciti iz postojećih propisa.

4.2 institucionalna i administrativna Postavka4.2.1 organi programske politike i regulative

U sektoru zaštite životne sredine postoji snažna poslovna postavka za formiranje potpuno operativne Agencije za zaštitu životne sredine sa nadležnostima za izdavanje ovlašćenja i dozvola. Takva Agencija za zaštitu životne sredine bi mogla biti nadležna za izdavanje dozvola za upravljanje otpadom za koje je sada nadležno MŽSRPP, čime bi se razdvojile funkcije programske politike od operativnih funkcija.

Idealno bi bilo formirati takvu Agenciju za zaštitu životne sredine što je pre moguće. Gotovo pola postojećeg Odeljenja za upravljanje otpadom u MŽSRPP bi moglo preći u Agenciju i uključiti se u proces izdavanja dozvola. Agencija bi ispitala sve svoje obaveze u smislu izdavanja dozvola svih tipova, čak i uz privremeno smanjenje aktivnosti kontrole i nadzora. Odeljenje za upravljanje otpadom MŽSRPP treba reorganizovati i usmeriti na programsku politiku i strategiju. MŽSRPP treba da održava redovne sastanke sa Agencijom kako bi pratilo napredovanje u oblasti implementacija propisa o upravljanju otpadom.

Međutim, dok se Agencija kao takva ne uspostavi, treba nastaviti rad u okviru Ministarstva i Autonomne pokrajine. Ipak treba održavati jasnu podelu između organa nadležnih za programsku politiku i organa nadležnih za operativna pitanja (izdavanje dozvola). Ovakva podela unutar odeljenja će omogućiti dalju reorganizaciju.

48

Bez obzira na nadležne institucionalne organe, ključno je da uvođenje regulatornih procesa iz Zakona o upravljanju otpadom i podzakonskih akata donesenih na osnovu ovog zakona bude:

» u skladu sa smernicama za: › organe koji izdaju ovlašćenja, uključujući AP, o primeni režima izdavanja ovlašćenja; › organe zadužene za planiranje, uključujući AP, LSU i operatere;

» implementirano tako da postoji samo jedna dozvola za zaštitu životne sredine u postrojenjima za upravljanje otpadom – za postrojenja koja podležu Direktivi o industrijskim emisijama, to će značiti da dozvolu treba da izda Odeljenje za IPPC. Postojeće deponije treba podvesti pod režim izdavanja IPPC dozvola u smislu obezbeđivanja postepenog zatvaranja ili postepene nadogradnje kako bi se ispunili zahtevi Direktive.

Mora se priznati da su programska politika i proces planiranja i ponovljivi i refleksivni (u oba smera, odozgo nadole i obrnuto). Mada može biti koristi od razmatranja neodložne revizije Nacionalne strategije upravljanja otpadom (odozgo nadole), potrebno je hitnije reagovati na razvoju regionalnih i lokalnih planova upravljanja otpadom u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom (odozdo nagore). Kako je i rečeno u prethodnom tekstu, treba obezbediti smernice za autore ovih planova, delimično će i ova uputstva biti izvedena iz planova implementacije posebnih direktiva, koje takođe treba što pre izraditi. Smernice moraju odslikavati celokupan ovde utvrđen pristup po kom se treba usredsrediti na postizanje ciljeva reciklaže, prerade i smanjenja nastanka otpada (uključujući i smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije), i to u komponenti primarnog sakupljanja u procesu upravljanja otpadom.

Regionalni i lokalni planovi upravljanja otpadom će dati detaljnije informacije za podršku sledećoj rundi programske politike, uključujući i reviziju Nacionalne strategije upravljanja otpadom.

Dalji razvoj režima sakupljanja podataka, analize i izveštavanja predstavlja ključnu komponentu u poboljšanju celokupnog sistema upravljanja otpadom. Pomoć i smernice lokalnim organima će pružiti (aktuelna) Agencija za zaštitu životne sredine.

4.2.2 operatvina tela

Pitanje javnih komunalnih preduzeća se trenutno nalazi u zakonodavnoj reviziji i iz tog razloga ovde nije dat definitivan pristup. Međutim, kao što je slučaj u sektoru voda, postoje dobri poslovni razlozi za racionalizacijom pružanja usluga kroz uspostavljanje regionalnih pružalaca samo usluga vezanih za upravljanje otpadom. Većim voznim parkom kamiona kompaktora za otpad se može bolje upravljati, neki režijski troškovi za ljudstvo i tehničku podršku se mogu smanjiti i može se efektivinije organizovati proširenje usluga sakupljanja otpada iz ruralnih područja. Dakle, uprkos preovladavajućim neizvesnostima koje se vezuju za reformu JKP, formirano je više jasnih pravaca:

» podržava se izdvajanje funkcije upravljanja otpadom u JKP samo za usluge upravljanja otpadom;

» podržava se regionalizacija usluga upravljanja otpadom; » pegionalizacija postrojenja za preradu otpada, tretman i odlaganje je ključna, dok usluge

sakupljanja otpada mogu ostati u okvirima lokalne organizacije.


4.3 Praktična imPlEmEntacija4.3.1 sakupljanje

U ovom trenutku je 60% stanovništva Republike Srbije pokriveno uslugama sakupljanja otpada. Cilj da se do 2020. godine postigne pokrivenost od više od 90% je realan ako se uvedu efikasni sistemi i ako se mobilišu finansijski resursi.

Međutim, samo proširenje aktuelnih sistema za sakupljanje mešanog otpada neće biti dovoljno za postizanje ključnih ciljeva reciklaže otpada (posebno za ambalažni otpad) i za ciljeve koji se vezuju za smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije. Imajući u vidu tehničku i finansijsku neizvodljivost za postizanje izdvajanja cele količine mešanog komunalnog otpada u velikim postrojenjima za razdvajanje otpada, razdvojeno sakupljanje predstavlja ključno rešenje barem u urbanim sredinama.

Mere za praktičnu implementaciju treba precizno definisati u regionalnim i lokalnim planovima upravljanja otpadom (kako je već rečeno). Dakle, ove planove treba što pre izraditi. Strateški pristup koji treba prikazati u ovim planovima treba da obuhvati postavljanje sveobuhvatnog sistema za sakupljanje i transport otpada:

» informacije visokog profila, kampanje podizanja svesti i podsticanja izmene ponašanja pre i za vreme uvođenja novih usluga;

» adekvatna mreža kontejnera za otpad – prioritet velikim kontejnerima u većim stambenim naseljima;

» uvođenje savremenih vozila za sabijanje otpada; » uspostavljanje mreže transfer stanica na osnovu analize troškova; » razdvojeni pristup u urbanim i ruralnim područjima:

› u ruralnim područjima, fokus je na obezbeđivanju jednostavnog sakupljanja mešanog otpada i na uvođenju kompostiranja zelenog otpada kod kuće. Kompostiranje kod kuće treba podsticati u ruralnim sredinama kao najefektivniju jeftinu proceduru za smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije. Raspodela (besplatnih) kutija za kompostiranje svim ruralnim domaćinstvima može pomoći u uvođenju kompostiranja kod kuće;

› sofisticiraniji pristup primenjen u urbanim sredinama uključuje i odvojeno sakupljanje ključnih reciklabilnih materijala;

» odvojeno sakupljanje ključnih reciklabilnih materijala (na prvom mestu suvih materijala): › odvojeni kontejneri za reciklabilne materijale;

› u početku se za sakupljanje reciklabilnih materijala može koristiti ista oprema (kontejneri i kamioni kompaktori) kao i za otpatke. Kasnije treba uvesti sisteme za sakupljanje staklene ambalaže, koji su pogodniji, ali i skuplji (iglo kontejneri i kamioni sa dizalicom sa podizačem na kuku);

› mesta za odlaganje - „zelena ostrva“; » posebno sakupljen ambalažni otpad (osim staklene ambalaže) zahteva uklanjanje

nečistoća i sortiranje različitih frakcija, u skladu sa zahtevima tržišta reciklabilnih materijala:

› osnivanje mreže regionalnih objekata za rukovanje reciklabilnim materijalima (sortiranje, ocenjivanje, skladištenje, prodaja), na osnovu analize troškova. Izgradnja objekata za sortiranje radi omogućavanja reciklaže ambalaže i razvoja dovoljno velike mreže objekata za preradu sortiranog otpadnog papira, staklene ambalaže, plastične i metalne ambalaže (prioritet je aluminijum).

50

Kako je više puta istaknuto, postizanje efikasnosti operativnih troškova je ključno za uspešnu implementaciju Strategije. Dostizanje ekonomije obima u svakom pogledu (kontejneri za sakupljanje, vozila za sakupljanje, transfer objekti, reciklažna postrojenja) će predstavljati ključni aspekat i zahtevaće međuopštinsku saradnju u optimizovanju razvoja implementacionih projekata. Treba primeniti najefektivnije sisteme sakupljanja otpada (1,1 m3 obrtne kontejnere, triaksijalni kompaktor za otpad gde god ih je moguće koristiti zbog puta, isključenje traktora sa prikolicama iz sakupljanja otpada). Kontejnere za razičite tipove otpada treba locirati u kontejnerske niše na javnim putevima. Neka mesta za kontejnerske niše treba proširiti kako bi se omogućilo postavljanje 5 kontejnera za otpatke - za papir/karton, plastiku, metal i dve vrste stakla.

4.3.2 odlaganje

Kao što je rečeno u prethodnom tekstu, odlaganje će u kratkoročnom i srednjoročnom periodu i dalje biti orijentisano na deponije, tačnije na formiranje adekvatne mreže regionalnih deponija koje odgovaraju standardima EU, s ciljem smanjenja negativnih uticaja odlaganja otpada na deponije na životnu sredinu:

» potrebno je uvođenje strožijih tehničkih pravila za odlaganje otpada i izgradnju deponija; » veličina deponija zavisi od lokalnih uslova, ali iz finansijskih i tehničkih razloga, njihov

kapacitet ne bi trebalo da bude manji od 100.000 tona godišnje; » treba uzeti u razmatranje alternativna rešenja za veća urbana naselja: npr. u Beogradu se

mogu razmatrati MBT ili spaljivanje otpada.

Izgradnja regionalnih sanitarnih deponija automatski donosi i potrebu za međuopštinskom saradnjom jer će nekoliko opština koristiti istu deponiju. Kako je za sisteme sakupljanja ključno postizanje ekonomije obima, tako i broj i lokacije regionalnih deponija treba optimizovati na bazi troškova bez obzira na administrativne granice.

4.3.3 biorazgradivi otpad

Biorazgradivi otpad treba posebno razmatrati i treba smanjiti količinu takvog odloženog otpada na deponije. Rezultati već opisanog pristupa će u znatnoj meri doprineti dostizanju ciljeva za smanjenje biorazgradivog otpada koji se odvozi na deponije. Međutim, u ovoj fazi nije jasno da li će ciljevi biti dostignuti u potpunosti. Stoga u Nacionalnu strategiju o upravljanju otpadom treba ugraditi i reviziju napredovanja ka smanjenju količine biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije i treba izraditi program za ispunjenje zahteva. U velikim gradovima kao što su Beograd i Novi Sad se može razmatrati razdvojeno sakupljanje bio-otpada i kompostiranje bio-otpada u centralnim postrojenjima za kompostiranje, ali samo koliko je potrebno da se dostignu ciljne vrednosti (nema potrebe ako je donesena odluka da se komunalni otpad tretira mehanički-biološki ili da se spaljuje).

Možda bude potrebno prilagođavanje nacionalnih ciljeva smanjenja biorazgradivog otpada (na osnovu sadržaja biorazgradivih materija u otpadu koji se sada sakuplja), kako bi oni bili direktno uporedivi sa ciljevima u EU:

» Uredba o odlaganju otpada na deponije Republike Srbije (član 10) postavlja ciljeve za smanjenje odlaganja biorazgradivog otpada na deponije, i to:

› u periodu 2012-2016. godine smanjiti sadržaj biorazgradivog otpada u sakupljenom komunalnom otpadu za 25%;

› u periodu 2017-2019. godine za 50%; › u periodu 2020-2026. godine za 65%.


» Ovi ciljevi nisu direktno uporedivi sa ciljevima iz Direktive EU o deponijama. Za definisanje uporedivih ciljeva za biorazgradivi otpad koji se odlaže na deponije, treba uzeti procenu proizvedenog biorazgradivog otpada u Republici Srbiji 1995. godine. Praktičnost usklađivanja sa ciljevima se uspešno može pregovarati sa Evropskom unijom.

4.3.4 Prethodni tretman

Zahtev za vršenje tretmana pre odlaganja otpada na deponiju takođe treba posebno razmatrati (član 6a Direktive o deponijama). Implementacija gornjeg pristupa neće rezultirati tretmanom svih vrsta otpada pre njegovog odlaganja na deponiju. Kroz reviziju Nacionalne strategije o upravljanju otpadom treba ispitati opcije za postizanje usaglašenosti sa ovim zahtevom.

4.3.5 opasni otpad

Glavni izazov u upravljanju opasnim otpadom predstavlja uvođenje pouzdanog sistema registracije za sve tipove opasnog otpada „od kolevke pa do groba“. Dokument o kretanju opasnog otpada, propisan zakonodavstvom Republike Srbije, predstavlja prihvatljivo rešenje za ovu svrhu.

Na osnovu propisa Republike Srbije, proizvođači opasnih proizvoda koji posle upotrebe postaju otpad uplaćuju naknadu u Fond za zaštitu životne sredine, čime se obezbeđuje finansiranje sakupljanja i reciklaže različitih tokova otpada. Ovim sredstvima će se subvencionisati sistem licenciranih sakupljača/reciklera otpada za ove tokove otpada. Ako rezultati ovog modela nisu dovoljni za usaglašavanje sa EU direktivama koje se odnose na posebne tokove otpada, potrebno je uvesti pojam proširene odgovornosti proizvođača (kroz njihovo uključenje u povraćaj i reciklažu upotrebljenog proizvoda).

4.3.6 ambalažni otpad

Doneseni su primarni propisi o ambalaži kroz Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, kao i relevantni sekundarni propisi (videti Aneks 2). Puna implementacija ovih propisa će dovesti do aproksimacije zahteva iz pravnih tekovina EU.

4.3.7 građevinski i otpad od rušenja

Za razvoj reciklaže građevinskog i otpada od rušenja treba angažovati sva moguća sredstva: zabranu iskopavanja šljunka iz rečnih korita i kamenoloma, kao i vršenje uticaja na javne klijente da traže korišćenje recikliranih građevinskih materijala prilikom raspisivanja tendera za izgradnju objekata.

4.3.8 Posebni tokovi otpada

Već je istaknuto da je potrebno uvesti mere za rešavanje pitanja posebnih tokova otpada, kako je i definisano u propisima EU. Donesena su podzakonska akta (navedena u Aneksu 1)i to za: baterije i akumulatore, električnu i elektronsku opremu, otpadna vozila, ulja, azbest, medicinski otpad i fluo cevi koje sadrže živu.

Puna implementacija ovih propisa će dovesti do aproksimacije zahtevima iz pravnih tekovina EU.

52

5. koraci u imPlEmEntacijiOvde utvrđen program implementacije je dopunjen planom transpozicije iz Odeljka 7.

5.1 Programska PolitikaKljučne radnje u implementaciji u pogledu osnovnih pitanja sektorske politike u ovom sektoru su prikazane u tabeli koja sledi. Primarna nadležnost za ove radnje počiva na MŽSRPP. Proces transpozicije je detaljnije opisan u Odeljku 7 ovog dokumenta.

Tabela 9: Implementacione aktivnosti – pravna postavka i programska politika

oblast odmah kratkoročno srednjoročno

Deponije (neinertni otpad) Plan dodele režima u skladu sa DIE Pravne mere za prelazak na DIE, ako je potrebno

Spaljivanje otpada Plan dodele režima u skladu sa DIE Pravne mere za prelazak na DIE

nacionalna strategija upravljanja otpadom

Revizija i izmene i dopune pre pristupanja

Implementacija

Regionalni planovi upravljanja otpadom

Izdavanje smernicanadzor nad razvojem

lokalni planovi upravljanja otpadom

Izdavanje smernicanadzor nad razvojem

Otpadna ulja Revizija opcija odlaganja u svetlu Odluke ECJ kojom se u hijerarhiji upravljanja

spaljivanje otpada uz proizvodnju toplotne energije izjednačava sa

reciklažom otpada

Osigurati da nema neopravdanih prepreka za koinsineraciju ulja uz

proizvodnju toplotne energije

Otpadne gume Revizija aktuelnog sistema izdavanja dozvola u cilju podsticanja koinsineracije

ovog otpada u skladu sa DIE

Osigurati da nema neopravdanih prepreka za koinsineraciju guma uz proizvodnju toplotne energije

Pored zakonodavnih i mera programske politike, potrebno je preduzeti i niz regulatornih radnji.

Tabela 10: Regulatorne radnje

oblast odmah kratkoročno srednjoročno

Deponije Revidirati postojeće sisteme izdavanja dozvola za aktuelne deponije pre

njihovog uvođenja u sistem IPPC, tj. obezbediti dozvolu za zatvaranje

Diskutovati i usaglasiti prioritizaciju dozvola za izdavanje kako bi se

postigao protok zahteva koji odgovara institucionalnom kapacitetu (npr. u prvom periodu zahtev za izdavanje

dozvole podnosi deset najvećih deponija, u drugom periodu deset

drugih i tako redom)

Dozvole za otpad Revidirati listu podnetih zahteva za izdavanje dozvola za upravljanje

otpadom, i odrediti prioritete


DIE Revidirati izdavanje dozvola u skladu sa DIE i obezbediti da se što više dozvola razmotri u skladu sa

ovim propisom (kako bi se izbeglo dupliranje posla)

Proceniti zahteve za koinsineraciju i izdati (ako je adekvatno) dozvole što je pre moguće, tj. pitanju izdavanja

dozvola pridati najveći prioritet (kako bi se obezbedio siguran izlaz za ovaj

otpad što je pre moguće)

Deponije Revidirati organizaciju izdavanja dozvola sa mžSRPP i usaglasiti se oko

osoblja, dinamike i prioriteta

započeti izdavanje dozvola za registrovane deponije

Kontrola i nadzor nad registrovanim deponijama kako bi se osiguralo podnošenje zahteva za izdavanje

dozvole

nastaviti izdavanje dozvola za postojeće deponije,

uglavnom za zatvaranjeKontrola i nadzor na

deponijama za izbegavanje pojave ilegalnih aktivnosti

5.2 Praktična imPlEmEntacijaPraktična implementacija Strategije u velikoj meri zavisi od implementacije investicionih paketa. Ove pakete treba identifikovati kao deo procesa izrade regionalnih i lokalnih planova upravljanja otpadom, i razviti ih u profitabilne projekte koji se mogu finansirati kroz dole opisane mehanizme. Tok projekta ovog tipa je već podržan kroz MISP inicijativu i SLAP bazu podataka. Proces planiranja upravljanja otpadom i razvoj toka projekta treba integrisati. Jedinicama LSU su za postizanje ovog cilja potrebne smernice iz Ministarstva, kako je već i istaknuto.

Program implementacije ove Strategije treba dopuniti nizom planova za implementaciju posebnih direktiva. Ovi planovi treba da sadrže informacije i da odslikavaju razvoj toka projekta o kojem je već bilo reči. Pripremom, dogovaranjem i implementacijom ovih planova treba da upravljaju i da vrše nadzor međuinstitucionalne radne grupe formirane za tu svrhu.

5.3 uPravljanjE i nadzorFormirale bi se radne grupe kojima bi predsedavalo ministarstvo nadležno za direktive, pri čemu će predsedavajuće osobe biti sa nivoa načelnika odeljenja. Predsedavajući će direktno izveštavati predsedavajućem Radne podgrupe za Poglavlje 27, mada će direktno podnositi izveštaje i relevantnom pomoćniku ministra.

Planirano je formiranje po jedne rade grupe u sektoru upravljanja otpadom zadužene za Okvirnu direktivu o otpadu, zatim za Direktive o otpadnim baterijama i akumulatorima, ambalaži i ambalažnom otpadu, PCB/PCT, otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi, otpadnim vozilima, ograničenju korišćenja opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi i za Uredbu o transportu otpada.

Članstvo u radnim grupama će okupiti predstavnike MŽSRPP (pravnu i tehničku službu i kontrolu i nadzor), načelnika Odeljenja za IPPC u MŽSRPP, zatim predstavnike Ministarstva finansija, Direkcije za vode, MPTŠV, SEPF, Kontrole i nadzora, SEPA, AP Vojvodine, Grada Beograda, izabranih LSU, Privredne komore, najvećih predstavnika maloprodaje, OCD i JKP. Ipak članstvo u radnim grupama će se razlikovati u odnosu na direktivu za koju je ta radna grupa zadužena.

Radne grupe će se sastajati otprilike jednom mesečno, mada će dinamika sastajanja zavisiti od radnog opterećenja. Podsticaće se prisustvo predstavnika javnih institucija sastancima.

54

Ukoliko neprisustvovanje sastancima postane problem za rad radnih grupa, to će se predočiti predsedavajućem Radne podgrupe za Poglavlje 27, koji će obezbediti korekciju takve situacije.

Radne grupe će ispitivati proces aproksimacije za svaku direktivu, kao i metodologiju implementacije za svaku odluku i uredbu, kako bi se osiguralo što brže zaključenje procesa. Radne grupe će identifikovati ograničenja i pokušati da ih rešavaju neposredno ili će ih iznositi predsedavajućem Radne podgrupe 27 kako bi se donela odluka na višem nivou.

Za svaki sastanak će se sačinjavati beleška, koja će se postavljati na internet stranicu MŽSRPP u delu za članove.

Tabela 11: Radne grupe

zahtev iz eu propisa Predsedavajući učesnici učestalost sastajanja

Okvirna direktiva o otpadu i Direktive o otpadnim baterijama i akumulatorima, ambalaži i ambalažnom otpadu, PCB/PCT, otpadnoj električnoj i elektronskoj opremi, otpadnim vozilima, ograničenju korišćenja opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi i uredba o transportu otpada

načelnik Odeljenja za upravljanje otpadom

u mžSRPP

načelnik Odeljenja za IPPC u mžSRPP, predstavnici ministarstva finansija,

Direkcije za vode, mPTŠV, SEPF, Kontrole i nadzora, SEPA, AP Vojvodine,

Grada Beograda, izabranih lSu, Privredne komore, najveći predstavnici

maloprodaje, OCD

mesečno napomena:

TREBA RAzmOTRITI PODGRuPE

Direktiva o kanalizacionom muljuTreba prodiskutovati u

okviru RG za otpad

Direktiva o otpadu iz rudarstva Treba prodiskutovati u

okviru RG za IPPC

Direktive o spaljivanju otpada i TiOsTreba prodiskutovati u

okviru RG za IPPC

Direktiva o deponijama Treba prodiskutovati u

okviru RG za IPPC


6. ProcEnE troškova i Program ulaganja6.1 Proračun kaPitalnih troškovaZa implementaciju sistema upravljanja čvrstim komunalnim otpadom koji je u potpunosti u skladu sa direktivama EU, minimalni troškovi se mogu proceniti na sledeći način.

6.1.1 troškovi sistema sakupljanja

Za upostavljanje adekvatnog sistema sakupljanja potrebno je obezbediti dodatne kontejnere i kamione za sakupljanje. Zbog perioda zamene kontejnera koji iznosi 5 godina (kraći je od prelaznog perioda za punu usaglašenost) i usled već uglavnom dotrajalog voznog parka kamiona za sakupljanje otpada, može se smatrati da postojeća infrastruktura nema praktično nikakvu vrednost.

Tabela 12: Investicioni troškovi za sistem sakupljanja

stavka trošak Kapitalni troškovi (CAPEX) za kontejnere 55,79 miliona evra

CAPEX za kompaktore za otpad 86,67 miliona evraCAPEX za druga vozila za sakupljanje 26,72 miliona evra

CAPEX za transfer stanice 65,86 miliona evraCaPeX za sistem sakupljanja 235,04 miliona evra

6.1.2 troškovi sistema za tretman i trajno zbrinjavanje

Za tretman i trajno zbrinjavanje sakupljenog komunalnog otpada potrebno je obezbediti sanitarne deponije, objekte za sortiranje ambalažnog otpada i nekoliko centralizovanih postrojenja za kompostiranje. Pored toga, postoje i određeni troškovi za snabdevanje ruralnih domaćinstava besplatnim kutijama za kompostiranje kako bi se smanjila količina biorazgradivog otpada koji se odlaže na deponije.

Tabela 13: Investicioni troškovi za postrojenja za konačno zbrinjavanje otpada

stavka trošak Sanitarne deponije (samo prva ćelija) 94,47 miliona evra

Objekti za sortiranje ambalažnog otpada 83,57 miliona evraCentralizovana postrojenja za kompostiranje 18,10 miliona evra

Kutije za kompostiranje za ruralna domaćinstva 41,54 miliona evraCaPeX za tretman i odlaganje 237,68 miliona evra

6.1.3 troškovi zatvaranja i naknadnog staranja

Pored troškova za sisteme upravljanja komunalnim otpadom u skladu sa prikazanom strategijom, postoje i određeni troškovi za naknadno staranje za 164 registrovane deponije i zatvaranje postojećih 4.481 divljih smetlišta.

Tabela 13: Investicioni troškovi za postrojenja za konačno zbrinjavanje otpada

stavka trošak Troškovi naknadnog staranja za 164 registrovane deponije 48,28 miliona evra

Troškovi zatvaranja za 4.481 divljih smetlišta 94,83 miliona evraCaPeX za zatvaranje i naknadno staranje 143,10 miliona evra

56

6.1.4 jedinični caPEX troškovi

Ukupni kapitalni troškovi aproksimacije u oblasti upravljanja komunalnim otpadom se mogu proceniti na 615,82 miliona evra neto sadašnje vrednosti u nominalnim uslovima.

U pogledu CAPEx troškova po opsluženom stanovniku, iznos je 82,11 evra po stanovniku.

Ovu brojku ćemo uneti u naš troškovni model (razvijen u okviru EAS projekta) i povezaćemo investicije sa brojem opsluženih stanovnika. Ova metodologija će povezati CAPEx troškove sa ciljevima za usaglašavanje u procentualnom broju stanovnika pokrivenih potpuno usaglašenom uslugom.

6.2 Proračun oPErativnih troškovaPored kapitalnih troškova, troškovima aproksimacije treba dodati i operativne troškove. Ovde su prikazani svi troškovi rada i održavanja koji proizilaze iz predloženog sistema sakupljanja, tretmana i odlaganja komunalnog otpada. Iskazane cifre se odnose na godišnje iznose.

6.2.1 troškovi rada i održavanja za sakupljanje i prevoz komunalnog otpadaTabela 15: Procene operativnih troškova – Sakupljanje

stavka Godišnji trošak Troškovi sakupljanja otpadaka 30,43 miliona evra

Troškovi sakupljanja ambalažnog otpada 37,21 miliona evraTroškovi sakupljanja bio-otpada (Beograd, novi Sad) 4,24 miliona evra

Troškovi prevoza 8,27 miliona evraoPeX za sakupljanje i prevoz 80,15 miliona evra

6.2.2 troškovi rada i održavanja za tretmanTabela 16: Procene operativnih troškova – Tretman

stavka Godišnji trošak Troškovi rada i održavanja za sortiranje ambalažnog otpada 39,01 milion evra

Troškovi rada i održavanja za bio-otpad 3,85 miliona evraoPeX za tretman 42,87 miliona evra

6.2.3 troškovi rada i održavanja za odlaganje otpada na deponijeTabela 17: Procene operativnih troškova – Deponije

stavka Godišnji trošak Izgradnja sledeće ćelije / zatvaranje prethodne ćelije 14,90 miliona evra

Ostali troškovi rada i održavanja na deponijama 6,43 miliona evraoPeX za odlaganje na deponije 21,33 miliona evra

6.2.4 operativni jedinični troškovi

Ukupni troškovi rada i održavanja za aproksimaciju u oblasti upravljanja komunalnim otpadom se mogu proceniti na 144,35 miliona evra godišnje u sadašnjim uslovima.

Najveći deo ovih troškova čine troškovi za sakupljanje, koji direktno zavise od troškova goriva i radne snage.

U pogledu OPEx po opsluženom stanovniku, cifra iznosi 19,25 evra po stanovniku godišnje.


U naš troškovni model (razvijen u okviru EAS projekta) uvodimo ovaj iznos i povezujemo OPEx sa investicijama i brojem opsluženih stanovnika. Ovom metodologijom se povezuju OPEx troškovi sa ciljevima usaglašavanja u procentualnom iznosu stanovnika pokrivenih potpuno usaglašenom uslugom.

6.3 troškovi aProksimacijE u sEktoru uPravljanja otPadomZa proračun troškova aproksimacije smo u naš model uveli jedinične troškove, koji su detaljno opisani u prilogu Ekonomija i finansije27, i grupisali smo direktive koje utiču na upravljanje čvrstim komunalnim otpadom (o deponijama, ambalaži, baterijama i električnoj i elektronskoj opremi) kako bi se prilagodile direktivama o čvrstom komunalnom otpadu koje iziskuju velika ulaganja.

Težište određivanja troškova je na direktivama koje iziskuju velika ulaganja. To su direktive za koje EU odobrava prelazne periode za punu implementaciju.

Troškovi implementacije drugih direktiva su izračunati prilagođavanjem iznosa iz priloga o finansijama uz Strategiju o upravljanju otpadom iz 2010. godine našem modelu. Vremenski okvir iz akcionih planova je prilagođen, a u slučaju čvrstog komunalnog otpada i produžen, kako bi se dobili periodi implementacije koji ograničavaju uticaj OPEx na pristupačnost projekta, što predstavlja osnovni zahtev u ekonomskom planiranju.

Administrativni troškovi su zasnovani na godišnjem iznosu iz Akcionog plana uz Strategiju o upravljanju otpadom (6,7 miliona evra godišnje) i projektovani su u našem modelu primenom indeksa korekcije koji odgovara pretpostavljenoj stopi inflacije evra (2%) plus 40% rasta BNP, na osnovu logike da postoji snažna komponenta radne snage u ovoj troškovnoj stavci, pa će njen rast biti veći od same inflacije.

6.3.1 ulaganja

Projektovana višegodišnja ulaganja – po direktivi/grupi direktiva – prikazana su u donjoj tabeli. Troškovi su iskazani u milionima evra za izabrane direktive i za ukupna ulaganja. Opsluženo stanovništvo je predstavljeno u broju stanovnika i kao procenat ukupnog broja stanovnika pokrivenih uslugama:

Tabela 18: Troškovi aproksimacije u nominalnim uslovima

direktiva/grupainvesticioni troškovi za postizanje ciljeva u milionima evra Prelazni period

2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 2021 2022 2022 2024Čvrsti komunalni otpad (Dep + Amb + Bat + OEEO)

19,4 22,9 28,1 38,5 58,1 101,7 64,0 63,9 42,5 45,3 19,7 19,1 12,9 3,0

Građevinski otpad 0,0 5,9 9,9 12,0 7,9 7,9 6,0 5,9 3,9

Opasni industrijski otpad 0,0 10,1 2,0 2,0 24,0

GVE 0,0 5,1 0,4 5,1 0,8 5,1 4,7 4,7 4,3

Ostalo (zdr + ulja + Gume + Ostalo)

0,0 1,4 6,7 2,2 1,0

ukupna ulaganja 19,4 45,4 47,1 59,8 91,8 114,8 74,7 74,5 50,7 45,3 19,7 19,1 12,9 3,0

Potreban prelazni period za punu usaglašenost je zasnovan na pretpostavljenom datumu pristupanja, odnosno na 2019. godini.

27 Ovaj prilog , razvijen je u okviru projekta EAS i sadrži informacije o tome kako je izgrađena alatka za model obračuna troškova aproksimacije.

58

6.3.2 ukupni troškovi

Višegodišnji tok troškova, uključujući CAPEx, OPEx i dodatno nastale administrativne troškove (Admin), prikazan je u milionima evra u uslovima nominalne vrednosti za period 2011-2030. godine.

Slika 4: Troškovi aproksimacije u uslovima nominalne vrednosti

CAPEx troškovi ističu do 2025. godine, dok se OPEx troškovi akumuliraju i dostižu gotovo 230 miliona evra u uslovima nominalne vrednosti do 2030. godine.

6.3.3 neto sadašnja vrednost toka troškova

Standardna praksa kako bi se izbegla distorcija vremenskog faktora jeste diskontovanje nominalnih tokova kako bi se obezbedila njihova vrednost u današnjim uslovima.

Korišćena je diskontna stopa od 5%, koja se sada primenjuje na velike infrastrukturne projekte koje finansira EU, kako bi se dobila vrednost toka troškova u uslovima nominalne vrednosti u 2010. godini za ukupne CAPEx, OPEx i Admin troškove.

Slika 5: Ukupni troškovi aproksimacije uz NSV od 5%


27 ibidem

6.4 ograničEnja u smislu PristuPačnostiProjekat EAS je izvršio analizu pristupačnosti koja je radi detaljnijeg ispitivanja uključena u prilogu Ekonomija i finansije.28

Projektovana pristupačnost je iskazana kao maksimalna (1,5% prosečnog prihoda domaćinstva), prosečna (1,5% prosečnog prihoda niža tri dohodovna decila) i minimalna (1,5% najnižeg ili najsiromašnijeg dohodovnog decila). Upoređena je da OPEx troškovima kako je i prikazano u grafikonu koji sledi.

Slika 6: Pristupačnost za domaćinstva i OPEx

Maksimalna pristupačnost je ispod OPEx troškova do 2019. godine. To ukazuje na znatno ograničenje u smislu pristupačnosti cene održavanja sistema za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom. Posle 2019. godine, maksimalno pristupačne cene usluga će pokriti OPEx, što predstavlja opšti uslov za održivo ulaganje. Implikacije su da će za Strategiju o upravljanju otpadom do tog datuma biti potrebno obezbediti subvencije iz drugih sektora zaštite životne sredine.

U modelu koji imamo je primenom analize osetljivosti izvršeno prilagođavanje implementacije planiranih ulaganja kako se ona ne bi odužila i posle pretpostavljenog datuma prijema u članstvo EU, jer bi u tom slučaju imali situaciju neusklađenosti u smislu subvencionisanja.

Stopa po kojoj se može postići maksimalna pristupačnost predstavlja najveće ograničenje. To će zavisiti od kombinacije faktora, uključujući sledeće kao najistaknutije:

» dobro dokumentovane pristupačnosti, kako bi se jasno shvatile granice cilja; » postepeno povećanje u realnim uslovima (iznad inflacije) cena usluga/naknada koje je

povezano sa poboljšanjem pruženih usluga kroz ulaganja u postrojenja koja ispunjavaju standarde;

» dobro dokumentovane Maksimalna pristupačnost cena (MAT) i potpuna naknada troškova (FCR) kako bi se obezbedili ciljni parametri za određivanje cene usluga;

» reformisana JKP, podeljena i specijalizovana kako bi bila efikasnija i stručnija.

Stopa po kojoj se može izvesti maksimalna pristupačnost radi povećanja stope povraćaja troškova je prikazana u donjem grafikonu:

60

Očekuje se da će proces prelaska sa sadašnjeg procenta od 23% maksimalne pristupačnosti koja se izvodi za povraćaj troškova (kombinacija postojećih niskih cena i efektivne stope naplate) na optimalnih 95% trajati najmanje 11 godina, u skladu sa postepenim poboljšanjem pruženih usluga.

6.5 Finansijska Praznina6.5.1 oPEX praznina

Finansijska praznina se definiše kao deo troškova koji se ne mogu namiriti iz korisničkih naknada.

Kada bi se imlementacija Strategije o upravljanju otpadom zasnivala samo na ekonomski izgrađenim parametrima, finansijska praznina bi za OPEx troškove imao nultu vrednost. Dakle, investicije bi bile ograničene dinamikom po kojoj se Opex troškovi ne bi akumulirali preko stope povraćaja troškova kroz pristupačne cene usluga.

U ovom slučaju, uzeti su u obzor akcioni planovi koji visok prioritet daju otpadu i kapacitetu domaćih finansijskih sredstava, i to je prilagođeno scenariju u kom su Opex nešto malo iznad maksimalne pristupačnosti, ali čak i u tom slučaju samo do 2019. Godine, odnosno do očekivanog datuma pristupanja EU.

Rezultirajući finansijsku prazninu za OPEx je prikazan u grafikonu koji sledi:

Slika 8: OPEx finansijska praznina (koja se ne pokriva iz tarifa)

OPEx finansijska praznina dostiže najveću vrednost od 40,7 miliona evra 2017. godine. Ovaj iznos odslikava subvencionisanje iz drugih sektora zaštite životne sredine u sektor otpada, a subvencionisanje treba svesti na minimum.

Slika 7: Mobilizacija pristupačnosti


6.5.2 ukupna troškovna praznina

Kada je reč o ukupnim troškovima, uključujući OPEx, CAPEx i Admin, finansijska praznina dostiže svoju maksimalnu vrednost od 167 miliona evra 2016. godine. To znači da od procenjenih ukupnih troškova od 235 miliona evra za tu godinu, samo će se 68 miliona namiriti iz povećanih korisničkih naknada. Ostatak se mora namiriti iz drugih mehanizama.

Slika 9: Finansijska praznina ukupnih troškova (koji se ne pokrivaju iz tarifa)

6.6 FinansiranjE PrazninE6.6.1 osnovni izvori:

» naknada troškova od korisnika; » EU grantovi i druge donacije; » ulaganja iz privatnog sektora; » budžeti LSU i centralne Vlade, kao i Fonda za zaštitu životne sredine; » sredstva iz projekata bez regresa iz državnih garancija, od međunarodnih finansijskih

institucija i komercijalnih banaka; » sredstva CV i LSU za projekte koji doprinose zaštiti životne sredine.

Kompletan opis specifičnih izvora sredstava i koraka za pristupanje tim sredstvima dat je u prilogu Ekonomija i finansije.29

U sektoru upravljanja otpadom težište strategije finansiranja je stavljeno na Fond za zaštitu životne sredine Republike Srbije, koji je tokom 2010. godine uveo seriju naknada za posebne tokove otpada i koji se sada brzo razvija i čini veoma važan izvor finansiranja.

Prihodi Fonda za zaštitu životne sredine za 2010, 2011 i 2012. godinu su navedene u tabeli koja sledi. Projekcije prihoda su zasnovane na količinama navedenim u Strategiji upravljanja otpadom. Konačni bilans naknada za 2010. godinu će biti potvrđen 30. 4. 2011. godine. Tokom tekuće, 2011. godine, očekuje se uvođenje novih naknada.

29 ibidem

62

Tabela 19: Projekcije prihoda SEPF za period 2010-2012. godine

naknada2010 2011 2012

mil Rsd mil € mil Rsd mil € mil Rsd mil €

motorna vozila 544,80 5,16 705,00 6,68 780,00 7,39

Supstance koje oštećuju ozonski omotač 8,50 0,08 10,00 0,09 13,50 0,13

Emisije SO2 , nO2 , suspendovane čestice, proizvedeni i odloženi otpad

977,00 9,26 1.500,00 14,22 2.529,00 23,97

Retke vrste flore i faune 53,53 0,51 70,00 0,66 79,50 0,75

naknade za pružanje stručnih usluga 455,90 4,32 500,00 4,74 550,00 5,21

zagađivanje životne sredine u područjima od državnog interesa

/ / 150,00 1,42 180,00 1,71

Posebni tokovi otpada 8.596,00 89,65 10.315,20 97,78 11.346,72 107,55

Stavljanje ambalaže na tržište 1,00 0,01 1,00 0,01 1,00 0,01

Korišćenje ribarskih područja 35,00 0,36 40,00 0,38 45,00 0,43

ukuPno 9.141,43 94,85 11.076,20 104,99 12.202,22 115,66

Očekuje se da godišnji prihodi od naknada za posebne tokove otpada dostignu 108 miliona evra do 2012. godine, što predstavlja znatnu sumu po svakom standardu.

6.6.2 Finansijski plan

Pojednostavljeno, finansijski plan će se uspostaviti dodavanjem očekivanih doprinosa iz raznih izvora na ukupni tok troškova (Tabela 20).

Tabela 20: Pokriće finansijske praznine

Pokrivanje finansijskih praznina

2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 2025 2030

ukupni troškovi (mm €) 19,40 58,07 83,23 113,41 168,12 235,00 235,83 264,87 268,42 286,85 322,68 386,83

Povraćaj troškova (Rastući) 0,00 3,64 10,87 24,12 44,75 68,38 98,45 139,40 186,01 231,16 356,64 431,69

Efektivni Eu garntovi i donacije

0,00 13,60 14,20 0,00 0,00 0,00 0,00 2,11 0,49 0,00 0,00 0,00

neto finansiranje (bez pomoći države)

2,91 6,95 7,35 9,28 14,08 -1,43 -2,21 -3,38 -3,26 -3,08 -1,82 -1,06

Ostali donatori 0,78 1,85 1,96 2,54 3,97 5,07 3,37 3,42 2,38 2,17 0,00 0,00

Poslovni i privatni sektor 30%

2,50 5,96 6,30 8,17 12,79 16,31 10,83 11,01 7,65 6,97 0,00 0,00

Potrebno od javnog sektora

-13,22 -35,17 -47,57 -60,13 -87,84 -146,67 -125,39 -114,42 -75,64 -49,63 32,14 44,25

Poslednji red ove tabele prikazuje godišnje iznose koje treba da obezbedi javni sektor za implementaciju investicione strategije za upravljanje otpadom.

Podrška javnog sektora je dublje analizirana u nastavku, sa navodima očekivanih javnih izvora finansiranja.


Tabela 21: Podrška javnog sektora

Podrška javnog sektora 2011 2012 2013 2014 2015 2016 2017 2018 2019 2020 2025 2030

zahteva se od javnog sektora (mm €)

-13,22 -35,17 -47,57 -60,13 -87,84 -146,67 -125,39 -114,42 -75,64 -49,63 32,14 44,25

Domaći izvori finansiranja:

mžSRPP 4,99 5,23 5,50 5,77 6,06 6,36 6,68 7,01 7,37 7,73 9,87 12,60

SEPA 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,01 0,02 0,02 0,03

SEPF (EKOFOnD)* 52,23 80,47 96,56 114,07 119,77 125,76 132,05 138,65 145,58 152,86 195,09 248,99

lSu 2,25 2,36 2,48 2,60 2,73 2,87 3,02 3,17 3,32 3,49 4,45 5,69

nIP (ili njegov ekvivalent) 0,19 0,20 0,21 0,22 0,23 0,25 0,26 0,27 0,29 0,30 0,38 0,49

Resursi iz javnog sektora 173,85 196,86 218,78 242,39 254,51 267,23 280,59 294,62 309,36 324,82 414,57 529,10

Finansijske potrebe javnog sektora

0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00 0,00

Preneta preostala sredstva

46,45 99,57 156,76 219,30 260,27 248,85 265,47 300,17 381,10 495,86 1.1525,23 2.949,47

* Neto prihodi Fonda za zaštitu životne sredine su razumno procenjeni kao rastući odnos budžetskih iznosa.

Ukupni očekivani doprinosi iz Fonda za zaštitu životne sredine ukazuju na to da će biti viška finansijskih sredstava u javnom sektoru za upravljanje otpadom. To će se pažljivo pratiti, a ako bude potrebno, Fond će se strukturno reformisati kako bi se uvela potrebna fleksibilnost radi obezbeđivanja da nijedan segment ukupne pristupačnosti cena ne ostane zarobljen u Fondu.

6.7 zaključci EkonomskE analizEZaključci ekonomske analize se mogu sumirati na sledeći način:

1. OPEx troškovi izvedeni iz planova ulaganja su blago iznad maksimalne pristupačnosti cena do 2019. godine. To znači da će sektor otpada primati subvencije iz drugih sektora zaštite životne sredine.

2. Očekivani razvoj Fonda za zaštitu životne sredine ukazuje na raspoloživost znatnih sredstava za ulaganje u sektor upravljanja otpadom. Podršku javnog sektora bi trebalo usmeriti samo na ulaganja. Rastući OPEx troškovi bi trebalo da se namire iz rastućih cena.

3. Pažljivo će se posmatrati Fond za zaštitu životne sredine, a ako bude potrebno on će se i restrukturirati kako bi se izbegla preterana intervencija u jednom sektoru (otpad) na štetu nekog drugog sektora (vode), i što je još važnije, da se izbegne „zarobljavanje“ deficitarnih pristupačnosti cena u Fondu.

4. Pristupačnost cena na nacionalnom nivou je napregnuta i kako bi se osiguralo da izabrani ekonomski instrumenti budu delotvorni, preduzeće se višesektorsko planiranje da bi se izbeglo preterano usredsređivanje na jedan sektor.

5. Za reorganizaciju strukture Fonda za zaštitu životne sredine jako je važno tražiti tehničku pomoć na način koji će:

› prilagoditi naknade uslovima u Srbiji, kako bi se izbegla prekomerna naplata od industrije i potrošača;

› alternativno, korišćenje fleksibilnost prihoda da bi se obezbedila znatna javna finansijska podrška projektima u drugim sektorima zaštite životne sredine. Ova višeprogramska fleksibilnost je u skladu sa politikom EU i didaktičkim ciljevima IPA III, IV i V.

64

7. koraci u transPoziciji ProPisaSažeti plan transpozicije prikazan u nastavku dopunjuje program implementacije iz prethodnog teksta i ukazuje na načine rešavanja preostalih pitanja transpozicije.

7.1 dirEktivE kojE su vEć u transPozicijiOvaj odeljak Plana govori o direktivama koje su već u transpoziciji ili je njihova transpozicija gotovo izvršena, uključujući i sledeće:

» Okvirna direktiva o otpadu; » Direktiva o otpadnim baterijama i akumulatorima; » Direktiva o ambalaži i ambalažnom otpadu; » Direktiva o PCB/PCT; » Direktiva o istrošenoj električnoj i elektronskoj opremi; » Direktiva o ograničenju korišćenja opasnih supstanci u električnoj i elektronskoj opremi; » Direktiva o otpadnim vozilima; » Uredba o transportu otpada.

Kratkoročno:

» revizija zakona i podzakonskih akata radi identifikacije preostalih nedostataka i nedoslednosti sa propisima EU (koncepti, principi „pozlata“);

» izrada idejnog rešenja za završetak transpozicije pravnih tekovina EU na osnovu revidiranog Zakona o upravljanju otpadom;

» konsultacije sa zainteresovanim stranama; » prvi nacrt izmenjenog i dopunjenog Zakona o upravljanju otpadom, izmenjenih i

dopunjenih podzakonskih akata, novih podzakonskih akata.

Srednjoročno:

» druga runda konsultacija; » izmenjeni i dopunjeni zakon i podzakonska akta, nova podzakonska akta donesena

najkasnije godinu dana pre pristupanja.

7.2 dirEktiva o dEPonijamaOva direktiva je već u procesu transpozicije, ali je potrebna revizija, naročito u kontekstu pregovora o prelaznom periodu.

7.3 dirEktiva o kanalizacionom muljuOva direktiva tek treba da uđe u proces transpozicije.

Kratkoročno:

» izrada idejnog rešenja o načinu transpozicije Direktive na osnovu revidiranog Zakona o upravljanju otpadom ili drugačije;

» konsultacije sa zainteresovanim stranama; » prvi nacrt zakona ili podzakonskog akta.

Srednjoročno:

» druga runda konsultacija; » nacrt novog zakona ili podzakonskog akta.


7.4 dirEktiva o otPadu iz rudarstvaOva direktiva tek treba da se uključi u proces transpozicije.

Kratkoročno:

» izrada idejnog rešenja o načinu transpozicije Direktive na osnovu revidiranog Zakona o upravljanju otpadom ili drugačije;

» konsultacije sa zainteresovanim stranama; » prvi nacrt zakona ili podzakonskog akta.

Srednjoročno:

» druga runda konsultacija; » nacrt novog zakona ili podzakonskog akta.

8. tEhnička Pomoć8.1 tEkućE aktivnostiTrenutno su u toku dva projekta tehničke pomoći za podršku MŽSRPP u oblasti upravljanja otpadom:

» Tehnička pomoć za objekat upravljanja opasnim otpadom › [09SER01 08 11]; › IDOM Ingenieria y Consultoria S.A. (u konzorcijumu sa Eptisa Servicios de Ingenieria

S.L. Spain). » Tvining projekat „Jačanje kapaciteta za upravljanje opasnim otpadom“

› [SR 08 IB EN 01]; › Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja i Agencija za zaštitu

životne sredine Austrije.

Pored ovih projekata usredsređenih na Ministarstvo, postoji niz tekućih aktivnosti u oblasti upravljanja otpadom, uključujući MISP koji se finansira iz EU.

8.2 budućE aktivnostiBuduću podršku u oblasti upravljanja otpadom treba usmeriti na tehničku pomoć i razvoj infrastrukture. Naročito treba tražiti podršku za:

» zatvaranje i remedijaciju dosad korišćenih deponija i smetlišta, remedijaciju kontaminiranih industrijskih područja;

» studije izvodljivosti za regionalne centre za tretman otpada; » uvođenje kompostiranja kod kuće u ruralnim sredinama; » podrška regionalnim JKP za upravljanje otpadom; » jačanje Fonda za zaštitu životne sredine.

66


anEks 1 - rElEvantni ProPisi rEPublikE srbijEU sledećoj tabeli se nalazi lista propisa Republike Srbije koji se direktno odnose na oblast upravljanja otpadom. U koloni član se za sekundarno zakonodavstvo navodi član iz primarnog akta u skladu s kojim je podzakonski akt donet. Tabela sadrži i referencu na dva najbitnija zakona u ovoj oblasti (upravljanje otpadom, ambalaža i ambalažni otpad). Tabela takođe sadrži i zahteve za pripremu plana.

Tabela 22: Relevantni propisi Republike Srbije

PRoPisi RePublike sRbije (na dan 31. 3. 2011. godine) sluŽbeni Glasnik Član1 zakon o komunalnim delatnostima Službeni glasnik RS 16/97 i 42/98

2 zakon o upravljanju otpadom Službeni glasnik RS 36/09 i 88/10

2.1 uredba o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, o dnevnoj evidenciji količina i tipova proizvedenih i uvezenih proizvoda i o godišnjem izveštaju, o načinu i rokovima za podnošenje godišnjeg izveštaja, obveznicima, kriterijumima za obračun, iznosu i načinu obračuna naknada

Službeni glasnik RS 54/10 79

2.2 uredba o listi otpada u prekograničnom kretanju, o sadržaju i izgledu dokumentacije koja prati prekogranično kretanje otpada sa uputstvom za popunjavanje


2.3 uredba o utvrđivanju određenih tipova opasnog otpada koji se može uvoziti kao sekundarna sirovina


2.4 uredba o odlaganju otpada na deponije Službeni glasnik RS 92/10 42

2.5 uredba o vrstama otpada za koji se vrši termički tretman, o uslovima i kriterijumima za određivanje lokacije, tehničkim i tehnološkim uslovima za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, rukovanje sa ostatkom iz sagorevanja


2.6 uredba o listi neopasnog otpada za koji se ne izdaje dozvola, o dokumentaciji koja prati prekogranično kretanje


2.7 Pravilnik o kategorizaciji, analizi i klasifikaciji otpada Službeni glasnik RS 56/10 8

2.8 Pravilnik o uslovima i metodama za sakupljanje, transport, skladištenje i tretman otpada koji se koristi kao sekundarna sirovina ili za proizvodnju energije


2.9 Pravilnik o načinu skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada Službeni glasnik RS 92/10 44

2.10 Pravilnik o formatu zahteva za izdavanje dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada


2.11 Pravilnik o sadržaju i izgledu dozvole za skladištenje, tretman i odlaganje otpada


2.12 Pravilnik o sadržaju potvrde o izuzimanju od obaveze pribavljanja dozvole za skladištenje inertnog i neopasnog otpada

Službeni glasnik 73/10 61

2.13 Pravilnik o načinu i postupku rukovanja otpadnim gumama Službeni glasnik RS 104/09 i 81/10 49

2.14 Pravilnik o rukovanju otpadom koji sadrži azbest Službeni glasnik RS 75/10 54

2.15 Pravilnik o uslovima, načinu i postupku za upravljanje otpadnim uljima Službeni glasnik RS 71/10 48

2.16 Pravilnik o rukovanju medicinskim otpadom Službeni glasnik RS 78/10 56

2.17 Pravilnik o načinu i postupku rukovanja otpadnim baterijama i akumulatorima Službeni glasnik RS 86/10 47

68

2.18 Pravilnik o načinu i postupku upravljanja fluo cevima koja sadrže živu Službeni glasnik RS 97/10 51

2.19 Pravilnik o načinu i postupku upravljanja otpadnim vozilima Službeni glasnik RS 98/10 55

2.20 Pravilnik o listi električnih i elektronskih proizvoda, merama zabrane i ograničenja korišćenja elektronske i električne opreme koja sadrži opasne supstance, načinu i postupku upravljanja otpadom od električne i elektronske opreme


2.21 Pravilnik o formatu dokumenata o kretanju otpada sa uputstvom Službeni glasnik RS 72/09 45

2.22 Pravilnik o formatu dokumenata o kretanju opasnog otpada sa uputstvom Službeni glasnik RS 72/09 46

2.23 Pravilnik o formatu dnevnih i godišnjih izveštaja o otpadu sa uputstvom za popunjavanje


2.24 Pravilnik o metodologiji za sakupljanje podataka o sadržaju i količini komunalnog otpada u lSu


2.25 Pravilnik o sadržaju, načinu vođenja i formatu registra izdatih dozvola za upravljanje otpadom

Službeni glasnik 95/10 76

2.26 Rešenje o ovlašćivanju zavoda za javno zdravlje Grada Beograda za vršenje ispitivanja otpada


3 zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu Službeni glasnik RS 36/09

3.1 uredba o izradi plana smanjenja ambalažnog otpada za period 2010 – 2014. godine


3.2 uredba o kriterijumima za obračun depozita za ambalažu ili upakovane proizvode i oslobađanje od plaćanja depozita, obveznicima plaćanja, visini naknade i o načinu obračuna i plaćanja naknade


3.3 Pravilnik o određivanju da li je neki proizvod ambalaža, sa primerima za primenu kriterijuma i liste standarda Republike Srbije koji se odnose na osnovne uslove koji moraju biti ispunjeni za stavljanje proizvoda na tržište


3.4 Pravilnik o graničnim vrednostima za ukupne koncentracije olova, kadmijuma, žive i šestovalentnog hroma u ambalaži ili njenim sastavnim delovima, o izuzecima od primene i rokovima za primenu graničnih vrednosti


3.5 Pravilnik o načinu numeracije, skraćenicama i simbolima na kojima se zasniva sistem identifikacije i obeležavanja materijala


3.6 Pravilnik o godišnjoj količini ambalažnog otpada prema tipovima za koji je obavezno obezbediti mesto za preuzimanje, sakupljanje, klasifikaciju i privremeno skladištenje


3.7 Pravilnik o tipovima i godišnjim količinama ambalaže koja se koristi za pakovanje proizvoda stavljenih na tržište, za koje proizvođač, uvoznik, paker ili punilac nije u obavezi da osigura upravljanje ambalažnim otpadom


3.8 Pravilnik o dugotrajnim vrstama ambalaže Službeni glasnik RS 70/09 30

3.9 Pravilnik o sadržaju i načinu vođenja registra izdatih dozvola za upravljanje ambalažnim otpadom


3.10 Pravilnik o formatu izveštaja o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom

Službeni glasnik RS 21/10


3.11 Pravilnik o hemikalijama za koje je proizvođač/uvoznik u obavezi da odredi depozit za pojedinačno pakovanje na mestu gde se ta hemikalija stavlja na tržište i o iznosu naknade za određenu ambalažu u skladu sa propisima o pakovanju hemikalija u ambalažu


4 nacionalna strategija upravljanja otpadom Službeni glasnik RS 29/10

Sledeća tabela sadrži listu odredbi, nadležnosti i zaduženja sprovođenja koja proističu iz dva najbitnija zakona u sektoru upravljanja otpadom.

Tabela 23: Lista odredbi, nadležnosti i zaduženja sprovođenja zakona

Referenca u skladu sa zakonom o upravljanju otpadom nadležnost sprovođenje

Član 8 Klasifikacija otpada ministar propisuje Pravilnik 56/10

Član 19 Određivanje nadležnog organa za upravljanje otpadom u AP AP

Član 20 Određivanje nadležnih organa za upravljanje otpadom u lSu lSu

Član 37 Vrste mobilnih objekata za koje se izdaje dozvola za tretman otpada ministarstvo

Član 38 uslovi i način sakupljanja, transporta, skladištenja i tretmana otpada koji se koristi kao sekundarna sirovina ili za proizvodnju energije

ministarstvo Pravilnik 98/10

Član 38 Podsticajne mere za ponovnu upotrebu i korišćenje otpada kao sekundarne sirovine ili za proizvodnju energije

ministarstvo

Član 41 Vrste otpada koje se termički tretiraju, kao i uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehničkih i tehnoloških uslova za projektovanje, izgradnju i opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, rukovanje sa ostacima iz sagorevanja, kao i druga pitanja važna za rad postrojenja za termički tretman otpada

Vlada uredba 102/10

Član 42 1) uslovi i kriterijumi za određivanje lokacije, tehničke i tehnološke uslove pri projektovanju, izgradnji i radu deponija.2) Vrste otpada čije je odlaganje na deponije zabranjeno, količine biorazgradivog otpada koje se mogu odložiti na deponije, kriterijumi i postupci za prihvat ili odbijanje prijema, tj. odlaganja na deponiju, način i operativni postupci za zatvaranje deponije.3) Sadržaj i način monitoringa nad radom deponije, kao i nad održavanjem po zatvaranju deponije.

Vlada uredba 92/10

Član 44 način skladištenja, pakovanja i obeležavanja opasnog otpada ministar Pravilnik 92/10

Član 45 Format dokumenta o kretanju otpada, kao i uputstvo za njegovo popunjavanje

ministar Pravilnik 72/09

Član 46 Format dokumenta o kretanju opasnog otpada, kao i uputstvo za njegovo popunjavanje


Član 47 Sadržaj i izgled etikete koja se stavlja na baterije, dugmaste baterije i akumulatore, prema sadržaju opasnih supstanci, načinu i postupku za upravljanje otpadnim baterijama i akumulatorima, kao i uređajima sa instaliranim baterijama i akumulatorima


Član 48 uslovi, način i postupak upravljanja otpadnim uljima ministar Pravilnik 71/10

70

Član 49 način i postupak upravljanja otpadnim gumama ministar Pravilnik 104/09, 81/10

Član 50 lista električnih i elektronskih proizvoda, mera zabrane i ograničavanja korišćenja električne i elektronske opreme koja sadrži opasne supstance, način i postupak upravljanja otpadom od električne i elektronske opreme


Član 51 način i postupak upravljanja otpadnim fluo cevima sa živom ministar Pravilnik 97/10

Član 52 1) Sadržaj, izgled i način obeležavanja uređaja koji sadrže PCB i prostorija i pogona u kojima se nalaze takvi uređaji, kao i dekontaminirani uređaji.2) način odlaganja PCB ili otpadnog PCB, dekontaminaciji uređaja koji sadrže PCB i načinu ispitivanja sadržaja PCB.3) Sadržaj notifikacije i registra uređaja u upotrebi koji sadrže PCB i PCB otpada.4) Sadržaj zahteva za dozvolu za dekontaminaciju uređaja koji sadrže PCB.

ministar

Član 53 lista POPs supstanci, način i postupak upravljanja POPs otpadom i granične vrednosti koncentracije POPs supstanci za otpad koji sadrži POPs ili je njima kontaminiran i koji se odlaže

ministar

Član 54 način pakovanja, kriterijumi, uslovi i način konačnog odlaganja otpada koji sadrži azbest i druge mere sprečavanja širenja azbestnih vlakana i prašine u životnoj sredini


Član 55 način i postupak upravljanja otpadnim vozilima ministar Pravilnik 98/10

Član 56 1) Sadržaj plana upravljanja otpadom, način i postupak upravljanja opasnim otpadom proizvedenim u zdravstvenim ustanovama.2) način upravljanja farmaceutskim otpadom i lista apoteka koje će biti u obavezi da od građana preuzmu stare lekove.

ministar i ministar nadležan za zaštitu zdravlja

Pravilnik 78/10

Član 57 način i postupak upravljanja otpadom iz industrije titanijum-dioksida, kao i mere nadzora i monitoringa u životnoj sredini na lokaciji

ministar

Član 61 Sadržaj potvrde o izuzimanju od obaveze za pribavljenje dozvole ministar Pravilnik 73/10

Član 62 Obrazac zahteva za izdavanje dozvole ministar Pravilnik 72/09

Član 64 Sadržaj i izgled dozvole ministar Pravilnik 96/09

Član 71 Određivanje tipova opasnog otpada koji se može uvoziti kao sekundardna sirovina

Vlada uredba RS 60/09

Član 72 1) lista opasnog otpada čiji je uvoz zabranjen.2) lista opasnog otpada koji se može uvoziti.3) lista opasnog otpada čiji je uvoz i tranzit dozvoljen.4) lista neopasnog otpada čiji je uvoz, izvoz i tranzit dozvoljen.5) lista neopasnog otpada za koji se ne zahteva dozvola, za čije prekogranično kretanje se zahteva prateća dokumentacija.6) Sadržaj, izgled i uputstvo za popunjavanje notifikacije o prekograničnom kretanju otpada.7) Sadržaj, izgled i uputstvo za popunjavanje dokumenta o prekograničnom kretanju.



Član 74 Izveštaj o upravljaju otpadom: sadržaj i obrazac izveštaja o implementaciji pokrajinskog, regionalnog i lokalnog plana upravljanja otpadom


Član 75 Izveštavanje1) Obrazac dnevne evidencije i godišnjeg izveštaja o otpadu sa uputstvom za popunjavanje.2) metodologija sakupljanja podataka o sastavu i količinama komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave.3) metodologija sakupljanja podataka o vrstama i količinama otpada, uključujući i sekundarne sirovine stavljene u promet.


Član 76 Registar izdatih dozvola: sadržaj, način vođenja i izgled Registra. ministar Pravilnik 95/10

Član 79 Proizvodi koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada, kao i obrazac dnevne evidencije o količinama i vrstama proizvedenih i uvezenih proizvoda, i godišnjeg izveštaja, načina i rokova za podnošenje godišnjeg izveštaja, obveznicima, kriterijumima za obračun, iznosu, dinamici i načinu obračuna i plaćanja naknada.


Referenca Predmet – zakon o ambalaži nadležnost sprovođenje

Član 7 Definicija ambalaže ministar Pravilnik 70/09

Član 10 Teški metali u ambalaži ministar Pravilnik 70/09

Član 15 Obeležavanje ambalažnih materijala ministar Pravilnik 70/09

Član 16 Donošenje Plana za smanjenje amblažanog otpada Vlada uredba 88/09

Član 19 Godišnja količina ambalažnog otpada prema vrsti otpada za koju je obavezno obezbediti mesto za prijem, sakupljanje, klasifikaciju i privremeno skladištenje


Član 29 Vrsta i količina ambalaže koja se može izuzeti ministar Pravilnik 70/09

Član 30 Prihvatljive vrste dugotrajne ambalaže ministar Pravilnik 70/09

Član 42 Sadržaj i način vođenja registra izdatih dozvola, kao i formulara izveštaja iz članova 39 i 40 ovog zakona


Član 43 Taksa za stavljanje ambalaže na tržište Vlada

Član 44 Šeme depozita i naknadaVrste jednokratne ambalaže za koju se obezbeđuje depozit, način funkcionisanja tog sistema, iznos depozita i način naplate

Vlada uredba 8/10

Član 45 naknade za hemikalije1) Hemikalije za koje je proizvođač ili uvoznik u obavezi da utvrdi naknadu za pojedinačnu ambalažu koje sadrži predmetnu hemikaliju,2) Iznos naknade za određenu ambalažu u zavisnosti od vrste ambalaže ili hemikalije koju ta ambalaža sadrži

ministar

72

Sledeća tabela sadrži listu planiranih odredbi iz zakona.

Referenca Predmet nadležnost u saradnji sa napomene

otpad

Član 10 Strategija upravljanja otpadom ministar propisuje AP Desetogodišnji period, revizija na 5 godina

Član 11 nacionalni planovi za posebne tokove otpada ministarstvo Petogodišnji period

nacionalni planovi za posebne tokove otpada AP Petogodišnji period

Član 12 Regionalni planovi upravljanja otpadom Grupe jedinica lSu

zahteva ministarstvo / AP daje saglasnost

Desetogodišnji period, revizija na 5 godina

Član 13 lokalni planovi upravljanja otpadom lSu Desetogodišnji period, revizija na 5 godina

Član 15 Planovi za IPPC postrojenja Vlasnik IPPC dozvole

Ažuriranje na 3 godine

Član 16 Operativni IPPC planovi Vlasnik IPPC dozvole

Ažuriranje na 3 godine

Član 43 Posebni program za reciklažu Donosi Vlada ministarstvo predlaže

otpad

Član 16 Plan za smanjenje ambalaže Donosi Vlada ministarstvo predlaže


anEks 2 - rElEvantnE institucijE rEPublikE srbijETabela 24: Relevantne institucije Republike Srbije

Pravni zahtevi eu

trans

pozic

ija

imple

men

tacij

a

monit

oring

izveš

tavan

je

izdav

anje

dozv

ola

kont

rola

prim

ene

prop

isa 30

okvirna direktiva o otpadu (2008/98/eC)

Opšte mžSRPPmžSRPP, lSu, AP

mžSRPPmžSRPPAP, lSu

nO

mžSRPPAP, lSu,

GB31 , nO

Opasni otpad mžSRPP mžSRPP mžSRPP

Direktiva o otpadnim uljima mžSRPP

Direktiva o baterijama (2006/66/EC) mžSRPP

Direktiva o ambalažnom otpadu (94/62/EC) mžSRPP

Direktiva o otpadnim vozilima (2000/53/EC) mžSRPP

Direktiva o električnom i elektronskom otpadu (2002/96/EC)

mžSRPP

Direktiva 2006/21/EC o upravljanju otpadom iz rudarstva

mžSRPP

Direktiva o kanalizacionom mulju 86/278/EEC mžSRPP

Direktiva o PCB/PCT 96/59/EC mžSRPP

Direktiva o deponijama (99/31/EC) mžSRPP

Direktiva o spaljivanju otpadom (2000/76/EC) mžSRPP

uredba o transportu otpada (EC)1013/2006 mžSRPP

30 Aktivnosti kontrole i nadzora MŽSRPP vrši Sektor za kontrolu i nadzor.31 Skraćenica GB oznaačava Grad Beograd.

Documents

Web Waste Strategy SRP