Word 2003666

REPUBLIKA SRBIJA

VISOKA ŠKOLA PRIMENJENIH STRUKOVNIH STUDIJA,

VRANJE

SEMINARSKI RAD

IZ

EKONOMIKE

Tema: Troškovi uslovljeni uspostavljanjem proizvodnog kapaciteta

Predmetni nastavnik: Student:

Prof. dr Svetlana Trajković Maja Živković 159/PE

Vranje, 2011.

Sadržaj

1.Uvod.......................................................................................................................3

1.1 Pojam i definisanje troškova............................................................................4

2.Troškovi uslovljeni uspostavljanjem proizvodnog kapaciteta............................5

2.1. Definisanje i klasifikovanje proizvodnih kapaciteta.......................................5

2.2. Izbor veličine kapaciteta..................................................................................8

2.3. Organizaciona struktura korišćenja kapaciteta................................................9

3.Fiksni troškovi....................................................................................................11

3.1.Ponašanje fiksnih troškova.............................................................................12

3.2. Razlaganje fiksnih troškova na objektivnu i subjektivnu komponentu.........13

3.3. Troškovi uslovljenikorišćenjem kapaciteta...................................................15

3.4 Ponašanje proporcionalnih troškova..............................................................15

3.5.Uslovljenost dinamike proporcionalnih troškova..........................................17

3.6.Relativno fiksni troškovi................................................................................17

3.7.Zakonitosti u ponašanju relativno fiksnih troškova.......................................18

3.8. Objektivna i subjektivna komponenta relativno fiksnih troškova.................19

Zaključak................................................................................................................21

Literatura...............................................................................................................22

Sminarski rad iz ekonomike

3

Maja Živković 159/PE

1.Uvod

Cilj funkcionisanja svakog preduzeća je ostvarivanje što veće dobiti. Maksimiziranje

dobiti se postiže sa jedne strane povećavanjem prihoda, a sa druge smanjenjem time

prouzrokovanih troškova. Stoga, da bi se vodila pravilna poslovna politika, da bi se uspešno

ostvarivali ciljevi preduzeća, nije važno samo znati proizvesti robu i prodati je, već je isto tako

važno poznavati prirodu troškova i faktore koji utiču na njihovu veličinu, odnosno znati

upravljati troškovima. U savremenim uslovima koje karakteriše sve veća automatizacija

poslovanja i stalni rast veličine preduzeća, a time i sve veći udeo stalnih troškova poslovanja,

politika korišćenja kapaciteta i politika prodajnih cena zauzimaju ključno mesto u ekonomiji

preduzeća. Time teorija troškova dobija na značaju.

Poznavanje i praćenje troškova je neophodan uslov za vodjenje poslovne politike,

merenje poslovnog uspeha, planiranje i kontrolu poslovanja, izračunavanje cene koštanja

proizvoda, vodjenje odgovarajuće politike cena... U posleratnom periodu za mnoga preduzeća je

sniženje troškova po jedinici proizvoda predstavljalo alternativu prestanku proizvodnje. Zatim,

porast veličine preduzeća je bio uslovljen industrijalizacijom i porastom medjusobne

konkurencije, a sve to je povećalo značaj analize troškova. I tako dolazi do stvaranja nove

naučne discipline, teorija troškova, koja se može definisati kao skup saznanja o pojmu, vrstama,

rasporedu, dinamici i odnosu troškova i poslovnog rezultata na različitim stupnjevima korišćenja

kapaciteta. Faktički ova teorija troškova izučava i objašnjava nastanak i karakteristike troškova i

njihovo ponašanje u različitim poslovnim situacijama i u vezi sa tim njihov uticaj na celokupan

poslovni rezultat preduzeća. U teoriji, uglavnom se u analizi troškova težište nalazi na

razmatranju njihove zavisnosti od promena obima proizvodnje. Medjutim, kako proizvodnja nije

sama sebi cilj, već preduzeće proizvodi da bi ostvarilo odredjenu dobit, analiza se ne može

zaustaviti na jednostranom posmatranju troškova. Potrebne informacije za vodjenje poslovne

politike i utvrdjivanje uspešnosti poslovanja dobijaju se tek kada se uporedo prati kretanje

troškova i prihoda na odredjenim stepenima iskorišćenosti kapaciteta. Za preduzeće je važno da

zna koji je to minimalni stepen iskorišćenosti kapaciteta na kome može poslovati bez gubitaka,

do kog stepena sa dobitkom i na kom stepenu može ostvariti najveću dobit. Odgovori na ova

pitanja se mogu dobiti praćenjem troškova na različitim stepenima iskorišćenosti kapaciteta.

Troškovi uslovljeni uspostavljanje proizvodnog kapaciteta


3


1.1 Pojam i definisanje troškova

Troškovi predstavljaju ključnu ekonomsku odrednicu kvaliteta i ekonomike poslovanja

svakog preduzeća. Stoga je izučavanje ove kategorije staro koliko i samo preduzeće. Troškovi

označavaju složenu ekonomsku kategoriju. Razni autori definišu pojam troškova u zavisnosti od

sopstvenog pristupa i cilja istraživanja, respektujući pri tome teorijska saznanja i obeležja

konkretnog privrednog sistema.

Začetnik prvih naučnih radova iz oblasti troškova je nemački autor Eugen Schmalenbach.

Troškovi, po E. Schmalenbachu, predstavljaju one vrednosti sa kojima se u kalkulaciji izražava

potrošnja dobara, prouzrokovana proizvodnjom novih proizvoda ili učinaka. Ovaj autor razdvaja

pojam „troškova“ i „izdataka“, naglašavajući njihovu vremensku neuskladjenost nastajanja. E.

Gutenberg pod troškovima podrazumeva novčani izraz materijalnih dobara, rada, usluga i javnih

izdataka koji su potrebni za ostvarivanje zadataka preduzeća. Troškovi proizvodnje su zbir

troškova faktora proizvodnje koji su proizvod utrošene količine tih faktora i njihovih cena.

Pojedini autori pojam troškova definišu kroz cenu koštanja proizvodnje koja izražava u

novčanom obliku sve utroške preduzeća, vezane za proizvodnju i realizaciju te proizvodnje.

Navedene i druge definicije pojma „troškovi“ u suštini pokazuju da, nezavisno od modaliteta i

posmatrano sa aspekta preduzeća, troškovi predstavljaju novčani izraz utrošenih komponenata

proizvodnje i to sredstava za rad, predmeta rada (materijala) i radne snage. Kvantitativno

posmatrano trošak je proizvod utrošaka ovih elemenata i cene po jedinici utroška. Šire analize

pod troškovima obuhvataju i izdatke koji nastaju izmirenjem obaveza prema državi. Pošto ovi

izdaci vremenski i funkcionalno nastaju kada i troškovi oni sa aspekta ekonomije konkretnog

preduzeća imaju isti karakter kao i troškovi.



3


2.Troškovi uslovljeni uspostavljanjem proizvodnog kapaciteta

Proizvodnja materijalnih dobara na nižem stepenu društveno-ekonomskog razvoja odvija

se uz dominantno učešće radne snage u strukturi ulaganja elemenata proizvodnje. Ovakav način

privređivanja odlikovao se, uglavnom, proizvodnim utrošcima radne snage, jer je tehnička

podela rada na pripremno-završne i izvršne poslove bila nerazvijena. Istovremeno, sredstva za

rad, kao instrumenti kojima radna snaga deluje na predmete rada, bila su manje zastupljena i

predstavljala su, najčešće, proste mehaničke sprave, otrgnute od prirode, bez većeg ulaganja rada

u njihovu izradu. Istovremeno, predmeti rada obično su nalaženi u prirodi, bez prethodne obrade.

Takav proces proizvodnje karakterisala je niska proizvodna snaga rada, što je uslovljavalo i

ograničene mogućnosti zadovoljenja potreba društva.

Na višem stepenu razvijenosti proizvodnih snaga dolazi do znatne izmene u strukturi

ulaganja elemenata proizvodnje. Industrijalizacija kao metod ekonomskog razvoja uslovila je,

pored ostalog, koncentraciju sredstava za rad velikih tehničkih mogućnosti. Takav tehnički

progres bio je praćen i usavršavanjima organizacije pro izvodnje, te se sve više razvijala tehnička

podela rada, koja afirmiše pripremno-završne poslove na račun neposredno proizvodnih poslova

i time omogućuje viši stepen efikasnosti ljudskog rada.

U usiovima snažnog ekonomskog razvoja, posebno u oblasti industrijske proizvodnje,

dolazi do akumuliranja i koncentrisanja velikih količina opredmećene vred-nosti u sredstvima za

rad. Na taj način omogućuje se zamena rada radnika (živog rada) radom opredmećenim u

sredstvima za rad. Ovakav odnos u strukturi ulaganja elemenata proizvodnje obezbeđuje viši

stepen efikasnosti privređivanja, jer se supstitucijom radne snage sredstvima za rad omogućuje

da određena količina opredmećene vredno-sti zameni veću količinu živog rada.

2.1. Definisanje i klasifikovanje proizvodnih kapaciteta

Koncentrisanje ekonomskih vrednosti u sredstvima za rad predstavlja određeni vid

pripreme proizvodnje, koja omogućuje efikasnije privređivanje. U tom smislu privredni subjekti

koji se odlikuju višim stepenom tehničke opremljenosti proizvodno su sposobniji, odnosno,

imaju veći proizvodni potencijal. Ovaj proizvodni potencijal, izražen u sposobnosti



3


privresubjekta da proizvede veću ili manju količinu proizvoda u jedinici vremena, naziva se

proizvodni kapacitet.

Privredni subjekti donose svoje investicione planove u zavisnosti od mogućnosti

reprodukovanja kapitala uloženog kako u izgradnju proizvodnih kapaciteta tako i u tekuću

proizvodnju. To nameće potrebu temeljitog istraživanja tržišta sredstava za proizvodnju i gotovih

proizvoda, kao i ostalih vidova pripreme investicionog programa.

Međutim, i pored ozbiljne i temeljite pripreme investicionog programa, kao i racionalno

sprovedene izgradnje kapaciteta, mogući su poremećaji u toku njihove eksploatacije. U usiovima

otežanog snabdevanja sirovinama, energijom i drugim vrstama materijala, zatim sužene tražnje

proizvoda, kao i drugih poteškoća koje uslovljavaju nemogućnost korišćenja kapaciteta ili

potpuno obustavljanje njegove eksploatacije, dolazi do neracionalne upotrebe ovako ulođenog

kapitala. Ova nera-cionalnost proističe iz nemogućnosti reprodukovanja uloženih vrednosti u

izgradnju kapaciteta. Pri tome, ako potpuno izostane korišćenje kapaciteta, doći će do gubitka

ukupno uloženog kapitala u njegovo uspostavljanje. Ako se pak proizvodni kapacitet koristi

nepotpuno, nedovoljno će se reprodukovati kapital koji je uložen u njegovu izgradnju.To će

usloviti poteškoće u ostvarivanju ekonomskih principa poslovanja, koji podrazumevaju stvaranje

rezultata većeg od ulaganja.

Investiranjem u nova, delotvomija, sredstva za rad povećava se suma angažovanih

sredstava (+AS), ali se time doprinosi smanjenju ukupnih troškova elemenata proizvodnje (-AT).

Opravdana je ona supstitucija jednih elemenata proizvodnje (radne snage i, eventualno,

materijala) drugim (sredstvima za rad) pri kojoj se ukupna ulaganja kao podsistem ulaza

smanjuju po jedinici rezultata. Povećano ulaganje sredstava za rad uslovljava veću sumu

angažovanog kapitala, što se izražava preko visine kamata na angažovana sredstva. To se može

izraziti obrascem:

pri čemu je: AK = iznos kamate na povećanu sumu angažovanog kapitala, AS. = povećana suma

angažovanog kapitala u sredstvima za rad, kr = kamatna stopa.

S druge strane, investicione ulaganje u nova sredstva za rad uslovijava, ukoliko je

investiranje racionalno izvedeno, smanjenje ukupnih troškova elemenata proizvodnje

projektovanih na jedinicu proizvoda. Opravdanost investicionog ulaganja u nova sredstva za rad,

kao i unapređenje tehnološkog postupka, ocenjuje se upo-redbom promene visine angažovanog



3


kapitala (+AS) izražene preko iznosa kamate i promene visine troškova elemenata proizvodnje (-

AT). Stoje iznos kamata uslovlje-nih povećanjem angažovanog kapitala u sredstvima za rad

(+AK) manji u odnosu na smanjenje ukupnih troškova elemenata proizvodnje (-AT), to je

investicione ulaganje ekonomski celishodnije. Taj odnos povećanja angažovanog kapitala i

smanjenja troškova elemenata proizvodnje ispoljava se kao promena kvaliteta ekonomskog

sistema preduzeća.

Tehnički kapacitet. Pod tehničkim kapacitetom podrazumevaju se tehničke mogućnosti

sredstava za rad izražene količinom energije, materije ili informacija koje se mogu preraditi u

jednom organizacionom sistemu u jedinici vremena. Ovako posmatran tehnički kapacitet

sredstava za rad jeste intervalna veličina. Početna tačka tog intervala čini minimalni, a njegova

gornja tačka predstavlja maksimalni kapacitet. Pri tome, minimalni kapacitet predstavlja donju

granicu mogućnosti funkcionisanja određenog sredstva kao tehničkog sistema. Tako, na primer,

tehnički je neracionalno da se stavi u pogon određeni proizvodni kapacitet visoke peći, rafinerije

nafte, koksne baterije ili sličnog tehničkog sistema ako nije obezbeđena dovoljna količina

materijala za preradu koja bi omogućila normalno funkcionisanje. S druge strane, maksimalni

kapacitet u ovoj klasifikaciji jeste tehnički utvrđena gornja granica proizvodne sposobnosti

tehničkog sistema. Stoga se ta veličina naziva i teoretski kapacitet.

Organizaciona stvarnost, obično, podrazumeva korišćenje tehničkog kapaciteta na nivou

koji je između minimalnih i maksimalnih mogućnosti sredstava za rad. Ovaj stepen korišćenja

tehničkih mogućnosti sredstava za rad naziva se radni, odnosno optimalni kapacitet. To je onaj

kapacitet pri kojem će sredstva za rad najpovoljnije delovati, i to u kinematičkom smislu. Na tom

stepenu iskorišćenja ostvaruje se najpovoljniji odnos između relevantnih tehničkih i fizičkih

veličina s kojima se računalo pri izgradnji sredstava za rad (na primer, odnos između temperature

koja se razvija pri određenoj brzini rada i habanja delova, koja pri tome nastaju).

Ako se proizvodni kapacitet jednog mezoekonomskog sistema posmatra kao skup

proizvodnih sposobnosti pojedinih mašina, koje su, inače, same po sebi složena tehnička

sredstva, postavlja se problem kvantitativnog usklađivanja delova u funkcio-nisanju celine. To se

može i grafički predstaviti kao na slici 1.



3


Problem usklađivanja odnosa parcijalnih kapaciteta pojedinih mašina u okviru ukupnog

proizvodnog kapaciteta organizacionog sistema ispoljava se u vidu grla proizvodnje.Zbog toga je

ukupni proizvodni kapacitet organizacionog sistema limitiran mašinom sa najmanjim parcijalnim

kapacitetom. Pojava grla proizvodnje može se grafički predstaviti kao na slici 2.

Ekonomski kapacitet. Ekonomski aspekt proizvodnog kapaciteta podra-zumeva odnos

između učinaka koji dati organizacioni sistem proizvodi i ulaganja uslovljenih uspostavljanjem

toga sistema. Pri tome, razlikuju se tri stepena korišće-nja ekonomskog kapaciteta:

minimalni,

maksimalni, i

optimalni.

Pod ekonomski minimalnim kapacitetom podrazumeva se donji stepen kori-šćenja

tehničkog kapaciteta pri kome se vrednost proizvodnje izjednačava s njenom cenom koštanja (C

= T), odnosno u kome preduzeće ne ostvaruje višak vrednosti. Ekonomski maksimalni kapacitet

predstavlja onu gornju tačku korišćenja tehničkog kapaciteta u kojoj se ponovo (nakon

optimalnog stepena korišćenja kapaciteta) cena koštanja izjednačava s cenom proizvodnje.

Optimalni kapacitet sa ekonom skog aspekta označava onaj stepen korišćenja proizvodnog

potencijala preduzeća na kome se postiže maksimalna pozitivna razlika između cene proizvodnje

i cene koštanja.

2.2. Izbor veličine kapaciteta

Proizvodili kapacitet kao određeni akumulirani obim ekonomske vrednosti u sredstvima

za rad i stečenim znanjima pored svojih tehničkih karakteristika, ima veliku ekonomsku ulogu

zbog neizvesnosti reprodukovanja tih uloženih ekonomskih vrednosti u njemu. Isto tako,

nedovoljno ko-rišćenje kapaciteta uslovljava i nepotpuno reprodukovanje uloženih vrednosti, što

dovodi do određenih poremećaja u funkcionisanju preduzeća, jer se ne ostvaruju pozitivne

razlike između proizvedene (C) i utrošene vrednosti (T) u procesu reprodukcije. Ovo

neostvarivanje pozitivne razlike između proizvedene i utrošene vrednosti, kao i ostvarivanje



3


nedovoljne razlike za potrebe proširene reprodukcije (Ds), te opštih i zajedničkih potreba društva

(D5), pokazatelj je izvesnih poremećaja u ekonomskom sistemu preduzeća.

Budući da ekonomski sistem preduzeća predstavlja podsistem ekonomije globalnog

društva, problem njegovog uspostavljanja i funkcionisanja ne može se posmatrati izvan

ekonomskih zakonitosti koje u tom okruženju vladaju. Stoga se uspostavljanje i izbor veličine

proizvodnog kapaciteta određenog preduzeća mora ocenjivati i sa stanovišta opravdanosti

ulaganja vrednosti u ovaj oblik pripreme proizvodnje. Pri tome, ova ocena opravdanosti može se

posmatrati sa stanovišta tržišnih odnosa.

2.3. Organizaciona struktura korišćenja kapaciteta

Proizvodni kapacitet, globalno posmatran, predstavlja proizvodnu sposobnost određenog

organizacionog sistema u jedinici vremena, izraženu količinom proizvoda. Pri tome se, obično,

misli na istorodne proizvode, čija proizvodnja podrazumeva jedinstvenu pripremu, sadržanu u

uspostavljanju proizvodnog kapaciteta. Zato se, na osnovu prethodnih razmatranja, može

zaključiti daje proizvodni kapacitet prosta veličina, koja se sastoji od globalne mogućnosti izrade

većeg ili manjeg broja istorodnih jedinica proizvoda.

Međutim, realno posmatrano, proizvodni kapacitet jednog preduzeća, najčešće,

podrazumeva sposobnost proizvođenja više vrsta proizvoda, koji se međusobno razlikuju, bilo po

nameni, ili sastavu, bilo po dimenzijama, odnosno drugim karakteristikama. To proističe iz

okolnosti stoje proizvodni kapacitet, u pravilu, složena pojava. Složenost kapaciteta uslovljena je

okolnošću stoje njegova veličina u funkciji brojnih vrsta sredstava za rad, koja se u procesu

proizvodnje međusobno kombinuju. To se posebno odnosi na varijante visokomehanizovanih

proizvodnih procesa, koji podrazumevaju kombinaciju velikog broja usko specijalizovanih

sredstava za rad, sa velikim mogućnostima u pogledu operacija koje obavljaju u jedinici

vremena.

Različite varijante korišćenja kapaciteta podrazumevaju uspostavljanje pripreme

odgovarajućih serija i drugih podsistema ukupne proizvodnje. Pri tome, svaka takva posebna

priprema uslovljava i pojavu odgovarajućeg iznosa troškova elemenata proizvodnje, pored onih

koji su uslovljeni samim uspostavljanjem globalnog proizvodnog kapaciteta. Ovo razlaganje

globalnog proizvodnog kapaciteta datog preduzeća, kao i pojava troškova uslovljenih pripremom

pojedinih parcijalnih kapaciteta, može se grafički predstaviti kao na slici 3.



3


Simboli Qp Qn, Qm i QIV na slici 3. predstavljaju veličine pojedinih serija ili drugih

podsistema globalnog proizvodnog kapaciteta datog preduzeća, a simboli T, Tn, T i TIV

označavaju iznose troškova pripreme proizvodnje svakog parcijalnog kapaciteta.

Raslojavanje globalnog proizvodnog kapaciteta u prethodnom smislu predstavlja

određeno organizaciono prilagođavanje ovako izvršene pripreme tekućim tržišnim zahtevima,

odnosno principima racionalnosti proizvodnje, izražene odnosom između rezultata i ulaganja

procesa reprodukcije. Zato se ovo raslojavanje i tretira kao organizacija korišćenja kapaciteta.

Pri tome, veličina tih organizaciono uspostavljenih slojeva u okviru globalnog kapaciteta

determinisana je, uglavnom, ekonomskim kriterijumima. Gornju granicu jednog sloja određuje

kapacitet tržišta, a donju granicu diktira razlika između cene koštanja i prodajne cene. Naime,

ukoliko je sloj proizvodnje manji, svaka jedinica proizvoda je opterećena većim delom troškova

njegove pripreme.


3

Sminarski rad iz ekonomike Maja Živković 159/PE

3.Fiksni troškovi

Uspostavljanjem proizvodnog kapaciteta preduzeća koncentriše se određeni obim

ekonomskih vrednosti u sredstvima za rad. Tako pripremljena sredstva za rad troše se nezavisno

o njihovoj upotrebi pod dejstvom fizičkog ili ekonomskog raba-ćenja. Otuda iznos tih troškova

predstavlja veličinu u odnosu na dinamiku obima proizvodnje koja se tim sredstvima ostvaruje.

Tako ovi troškovi i nose naziv fiksni, odnosno stalni, nepromenjivi, ili neotklonjivi.

U ovu grupu troškova, pored vremenski posmatranog amortizovanja sredstava za rad,

ubrajaju se i ostali troškovi uslovljeni pripremno-završnim poslovima na nivou preduzeća kao

celine. To su, pre svega:

troškovi sredstava za rad koja se vremenski amortizuju,

troškovi materijala na pripremno-završnim i ostalim organizacionim poslovima, i

troškovi radne snage na poslovima organizovanja poslovanja preduzeća.

Svi ovi fiksni troškovi, kao što se iz prethodnog vidi, odnose se na uspostavljanje

kapaciteta i organizovanje poslovanja preduzeća. To, drugim recima, znači da oni nastaju u vezi

sa uspostavljanjem mezoekonomskog kapaciteta, a njihova visina je u funkciji njegove veličine:

pri čemu je: T = objektivno uslovljena veličina ukupnih fiksnih troškova, Q = objektivno

uslovljena veličina proizvodnje, odnosno proizvodni kapacitet.

Nezavisno od promena stepena korišćenja kapaciteta, odnosno dinamike obima

proizvodnje, fiksni troškovi u ukupnom iznosu ostaju nepromenjeni, što znači da će se njihova

visina po jedinici proizvoda menjati u obrnutoj proporciji sa prome-nama količine proizvoda:

pri čemu je: t = stvarni iznos fiksnih troškova po jedinici ostvarene proizvodnje (Q-q), T =

objektivno uslovljeni fiksni troškovi po jedinici proizvoda za ostvareni obim proizvodnje, t =

organizaciono uslovljena komponenta fiksnih troškova po jedinici proizvoda, nastala zbog

nepotpunog korišćenja kapaciteta kao subjektivne slabosti u upravljanju poslovanjem preduzeća.


3


3.1.Ponašanje fiksnih troškova

Kako su ukupni fiksni troškovi uslovljeni veličinom kapaciteta kao proizvodne pripreme

ekonomskog sistema preduzeća, njihova tako uspostavljena veličina ostaje nepromenjena kada

se obim proizvodnje kreće u okviru datog kapaciteta. Takvo ponašanje ukupnih fiksnih troškova,

pri promeni obima proizvodnje u okviru kapaciteta koji ih je uslovio, može se grafički prikazati

kao na slici 4,

Fiksni troškovi uslovljeni uspostavljenim kapacitetom predstavljaju deo elemenata ulaza

ekonomskog sistema preduzeća koji, u skladu sa osnovnim ekonomskim zakonitostima, treba da

se reprodukuje preko izlaza toga sistema. Kako je osnovna komponenta izlaza toga sistema obim

proizvodnje, uslov za reprodukova-nje fiksnih troškova jeste korišćenje proizvodnog kapaciteta.

Osobine ove krive koja pokazuje razvoj fiksnih troškova po jedinici proizvoda sastoje se

u sledećem:

degresivna hiperbola,

asimptotsko približavanje apscisnoj osi kada obim proizvodnje teži punom

iskorišćenju kapaciteta, asimptotsko približavanje ordinatnoj osi kada stepen

korišćenja kapaciteta

teži nuli (0), konveksnost prema ishodištu koordinatnog sistema.

Dok je, sjedne strane, visina ukupnih fiksnih troškova u funkciji uspostavljenog

kapaciteta, odnosno T = f(Q), dotle je dinamika fiksnih troškova po jedinici proizvoda uslovljena

recipročnom vrednošću koeficijenta iskorišćenja kapaciteta, odnosno


3


pri čemu je T = fiksni troškovi po jedinici ostvarene proizvodnje K = koeficijent is-korišćenja

kapaciteta, koji se izračunava po sledećem obrascu:

Kao što se vidi iz prethodnih grafičkih prikaza i obrazaca, fiksni troškovi po jedinici

proizvoda kreću se u obrnutoj proporciji sa dinamikom stepena korišćenja kapaciteta.

3.2. Razlaganje fiksnih troškova na objektivnu i subjektivnu komponentu

Ovo povećanje opterećenja jedinice proizvoda fiksnim troškovima zbog nedovoljnog

korišćenje kapaciteta mora se razlučiti od komponente fiksnih troškova objektivno uslovljenih

uspostavljanjem kapaciteta. Zato se stvarni iznos fiksnih troškova, koji ostaje nepromenjen pri

promeni stepena korišćenja kapaciteta, analitički predstavlja kao zbir objektivno uslovljene

komponente uspostavljanjem kapaciteta i organizaciono uslovljene komponente nepotpunim

korišćenjem kapaciteta. Objektivno uslovljena komponenta fiksnih troškova menja se u upravnoj

srazmeri sa korišćenjem kapaciteta, dok se organizaciono uslovljena komponenta kreće obrnuto

srazmerno promenama obima proizvodnje u okviru datog kapaciteta. Na taj način se ove dve

komponente međusobno dopunjuju do iznosa stvarnih fiksnih troškova, koji su jednaki iznosu

objektivno uslovljenih fiksnih troškova za ukupni kapacitet.


3


Razlaganje apsolutnog iznosa fiksnih troškova, nastalih uspostavljanjem kapaciteta, na

objektivno uslovljenu i organizaciono uslovljenu komponentu, može se grafički predstaviti kao

na slici 6.

Objektivno uslovljena komponenta fiksnih troškova, označena simbolomT menja se u

srazmeri sa promenom stepena korišćenja kapaciteta, zato što je visina ukupnih fiksnih troškova

u funkciji uspostavljenog kapaciteta i predstavlja izraz objektivno potrebnog ulaganja u

odgovarajuću pripremu proizvodnje.

Karakteristika ponašanja ukupnih fiksnih troškova pri promeni stepena kori-šćenja

kapaciteta, odnosno njihovog razlaganja na objektivno i subjektivno uslovlje-ne komponente,

može se predstaviti obrascem:

što nameće nužnost sagledavanja njihovog ponašanja po jedinici ostvarene proizvodnje. Zato se

iznosi ijedne i druge komponente, kao i njihove rezultante, projektovani na jedinicu proizvoda,

moraju upoređivati u dinamici stepena korišćenja kapaciteta.

Projektovanjem objektivno uslovljene komponente fiksnih troškova na jedinicu ostvarene

proizvodnje (T ) uočava se da je ona konstantna pri promenama stepena korišćenja kapaciteta, s

druge strane, organizaciono uslovljena komponenta ukupnog iznosa stvarnih fiksnih troškova,

projektovana na jedinicu ostvarenog obima proizvodnje u okviru datog kapaciteta (t ), menja se

obrnuto proporcionalno promenama količine proizvoda. Zato je stvarni iznos fiksnih troškova po

jedinici proizvoda (T ) jednak zbiru objektivno uslovljenog iznosa fiksnih troškova po jedinici

ostvarenih proizvoda (T ) i organizaciono uslovljenog iznosa fiksnih troškova po jedinici

ostvarene proizvodnje, što se može izraziti obrascem:


3


Ponašanje stvarnih fiksnih troškova po jedinici ostvarene proizvodnje, po komponentama

njihove uslovljenosti objektivnim i subjektivnim faktorima, može se grafički predstaviti kao na

slici 6.

3.3. Troškovi uslovljenikorišćenjem kapaciteta

Varijabilni troškovi razlazu se na dve komponente, u zavisnosti od njihovog ponašanja u

funkciji dinamike proizvodnje, odnosno korišćenja kapaciteta, a to su:

proporcionalni troškovi, i

relativno fiksni troškovi.

Dok se fiksni troškovi javljaju u funkciji uspostavljanja kapaciteza preduzeća, odnosno

ukupne proizvodne pripreme na nivou preduzeća kao celine, varijabilni troškovi nastaju u vezi

safimkcionisanjem tog privrednog subjekta. Pri tome, jedan deo varijabilnih troškova javlja se u

funkciji organizacione strukture korišćenja kapaciteta, odnosno posebne pripreme svakog

njegovog podsistema (T ), a drugi deo nastaje tek u vezi sa neposrednom izradom proizvoda (T).

Zato se izučavanju varijabilnih troškova pristupa analitički po ovim njihovim dvema grupama.

Dok se fiksni troškovi javljaju u funkciji uspostavljanja kapaciteza preduzeća, odnosno ukupne

proizvodne pripreme na nivou preduzeća kao celine, varijabilni troškovi nastaju u vezi

safimkcionisanjem tog privrednog subjekta. Pri tome, jedan deo varijabilnih troškova javlja se u

funkciji organizacione strukture korišćenja kapaciteta, odnosno posebne pripreme svakog

njegovog podsistema (T ), a drugi deo nastaje tek u vezi sa neposrednom izradom proizvoda (T).

Zato se izučavanju varijabilnih troškova pristupa analitički po ovim njihovim dvema grupama.

3.4 Ponašanje proporcionalnih troškova

Osnovna zakonitost u ponašanju proporcionalnih troškova jeste njihova uslo-vljenost

pojavom svake jedinice proizvoda i konstantnost po jedinici proizvoda u okviru datih objektivnih

- prirodnih, tehničkih i društvenih - faktora poslovanja preduzeća. Zato se ukupni proporcionalni

troškovi kvantitativno utvrđuju u funkciji ostvarene proizvodnje:

dok je njihov iznos po jedinici proizvoda konstantan:


3


Kako je reagibilnost ukupnih proporcionalnih troškova na promene stepena korišćenja

kapaciteta, izražena koeficijentom, jednaka 1, utvrđivanje njihove visine po jedinici proizvoda

može se grafički predstaviti kao na slici 7.

Na pomenutoj slici vidi se da je visinu proporcionalnih troškova po jedinici proizvoda

moguće utvrditi kao tangens ugla koji zatvaraju: linija proporcionalnosti, po kojoj se kreće

ukupni iznos ovih troškova u funkciji dinamike obima proizvodnje, i apscisna osa, na kojoj je

predstavljena dinamika stepena korišćenja kapaciteta:

pri čemu je: T , do T N = visina ukupnih proporcionalnih troškova za različite veličine ostvarene

proizvodnje, Qt do QN = veličine ostvarene proizvodnje na različitim stepenima korišćenja

kapaciteta; tg a = tangens ugla a.

Stepen racionalnosti, odnosno parcijalna ekonomičnost54 trošenja osnovnog i pomoćnog

materijala, te radne snage na poslovima neposredne izrade, kao proporcionalnih troškova

predstavlja konstantnu veličinu u odnosu na dinamiku obima proizvodnje u okviru datog

kapaciteta. Ova parcijalna ekonomičnost proporcionalnih troškova može se predstaviti obrascem:

pri čemu je: Eπ = ekonomičnost proporcionalnih troškova; ctg a = kotangens ugla a.

Reprodukovanje proporcionalnih troškova obezbeđuje se prodajnom cenom proizvoda (C

), čiji iznos mora biti dovoljan da pokrije ove troškove za svaku izrađenu jedinicu proizvoda, kao

i da obezbedi reprodukovanje preostalog iznosa troškova (relativno fiksnih i fiksnih).


3


3.5.Uslovljenost dinamike proporcionalnih troškova

Prirodni i tehnički faktori uslovljavaju veličine utrošaka osnovnog i pomoćnog materijala

po jedinici proizvoda, kao i radne snage na poslovima izrade svake jedinice proizvoda. Oni se

mogu klasifikovati kao sledeće skupine objektivnih uslova trošenja elemenata proizvodnje:

karakteristike proizvoda,

karakteristike materijala,

stepen umešnosti radnika,

karakteristike sredstava za rad,

karakteristike tehnološkog postupka,

prirodni uslovi privređivanja,

vid organizacije proizvodnje, i sl.

Na ove skupine faktora menadžment i radni kolektiv svojim merama organizacije ne

mogu delovati. Oni se mogu menjati samo pod dejstvom investicionog ulaganja kapitala u nove

tehničke faktore, odnosno razvojem proizvodne snage rada, čime se obezbeđuje racionalno

trošenje elemenata proizvodnje, ili supstitucija jednog dela trošenja drugim.

Društveni faktori uslovljavaju, uglavnom, formiranje cena osnovnog i pomoćnog

materijala, kao i zaradu po jedinici rada. Njihovo grupisanje može se izvršiti na sledeći način:

tržište sredstava za proizvodnju,

politika formiranja zarada radnika,

razvijenost ekonomske strukture društva,

ekonomski sistem društvene zajednice,

mere tekuće ekonomske politike društva,

međunarodni ekonomski odnosi, i sl.

3.6.Relativno fiksni troškovi

Pored izvršene globalne pripreme poslovanja preduzeća, čime je uslovljena pojava

fiksnih troškova, svaka grupa proizvoda ili drugi organizacioni podsistem u okviru datog

kapaciteta podrazumeva posebnu pripremu usled čega dolazi do pojave relativno fiksnih

troškova. Visina ove vrste troškova, prema tome, zavisi od načina organizovanja korišćenja


3


uspostavljenog kapaciteta, odnosno od kvantuma organizacionih podsistema (pogona, radionica,

serija, modela, tipova proizvoda, asortimana proizvodnje i si.) u okviru ekonomskog sistema

preduzeća. Ovi podsi-stemi kao određena organizaciona struktura korišćenja globalnog

proizvodnog kapaciteta predstavljaju slojeve ili zone proizvodnje, za koje je nužno obaviti

posebne pripremno-završne (režijske) poslove. A ovi režijski poslovi podrazumevaju i posebne

troškove, čija je visina u funkciji obima pripremno-završnih aktivnosti, a ne broja jedinica

proizvoda. Pri tome, nivo ovih troškova ostaje nepromenjen kada se menja obim proizvodnje u

okviru datog sloja. S druge strane, kada se uspostavlja novi sloj (zona) proizvodnje, kao izraz

promene organizacione strukture korišćenja kapaciteta, ovi troškovi se menjaju, odnosno rastu.

Otuda i njihovo ime - relativno fiksni troškovi - čime se objašnjava i njihovapromenljivost, kao i

izvesna konstantnost.

3.7.Zakonitosti u ponašanju relativno fiksnih troškova

Osnovna karakteristika u ponašanju relativno fiksnih troškova jeste njihova uslovijenost

razuđenošću organizacione strukture korišćenja kapaciteta, odnosno raslojavanjem datog

proizvodnog kapaciteta na manji ili veći broj zona proizvodnje odnosno vrsta proizvoda. To

znači da će, pri uspostavljanju svakog novog sloja proizvodnje (serije, modela, tipa proizvoda, ili

druge varijante raslojavanja kapaciteta), doći do pojave određenog iznosa relativno fiksnih

troškova. Njihova visina ostaće nepromenjena bez obzira na promene broja jedinica proizvoda u

okviru tako uspostavljene pripreme.

Iznos ukupnih relativno fiksnih troškova i njihova dinamika su u funkciji raslojavanja

datog proizvodnog kapaciteta, odnosno broja zona obima proizvodnje na koje se razlaže

proizvodna sposobnost određenog preduzeća. To se može predstaviti obrascem:

pri čemu je Qz = izraz raslojavanja (broj zona ili slojeva obima proizvodnje) korišćenja

kapaciteta.

Kako je jednom izvršena priprema proizvodnje na nivou preduzeća izraz uspostavljanja

proizvodnog kapaciteta kao objektivno uslovljene proizvodne sposobnosti toga sistema,

raslojavanje proizvodnje predstavlja određeni oblik organizacionog dejstva u okviru tehnički


3


datih uslova. Otuda i zaključak daje nastajanje i kretanje relativno fiksnih troškova u funkciji

organizacione strukture korišćenja kapaciteta.

Skokoviti rast relativno fiksnih troškova može se obrazložiti činjenicom da izvršena

priprema novog sloja proizvodnje podrazumeva ostvarenu mogućnost izrade određene vrste

(tipa, modela, serije) proizvoda, odnosno uspostavljeni organizacioni podsistem korišćenja

globalnog kapaciteta preduzeća, koji još nije iskorišćen. Takva situacija može se i kvantitativno

izraziti sledećim obrascem:

pri čemu je TpZ| = objektivno uslovljena visina relativno fiksnih troškova prve zone obima

proizvodnje, Tpz = stvarna visina relativno fiksnih troškova druge zone obima proizvodnje (zbog

subjektivno uslovljenog neiskorišćenja pripreme drugog sloja) QZ| = objektivno uslovljena

veličina proizvodnje prvog sloja iskorišćavanja kapaciteta, K = koeficijent iskorišćenja

objektivno uslovljene veličine sloja proizvodnje (od 0 do 1); QZ|| = objektivno uslovljena veličina

iskorišćenja kapaciteta drugog sloja: T = stvarni iznos relativno fiksnih troškova po jedinici

proizvodnje u varijanti neiskorišćenja pripreme drugog sloja proizvodnje.

3.8. Objektivna i subjektivna komponenta relativno fiksnih troškova

Relativno fiksni troškovi, slično kao i fiksni, nastaju u funkciji pripremno-za-vršnih

aktivnosti u pravcu uspostavljanja određenih mogućnosti proizvodnje. Oni se javljaju kao izraz

uspostavljanja podsistema kapaciteta preduzeća, koji je svojim nastankom uslovio pojavu fiksnih

troškova.

Uspostavljanje kapaciteta preduzeća podrazumeva globalnu pripremu određene privredne

delatnosti na osnovu koje se još uvek ne može pristupiti redovnom poslovanju takvog privrednog

subjekta. Zato se svaki pojedini model, tip ili dimenzija proizvoda mora posebno pripremiti, što

uslovljava dodajne troškove elemenata proizvodnje na pripremno-završnim poslovima. Slično je

i sa raslojavanjem proiz vodnog kapaciteta po drugim kriterijumima. Tako, nabavka materijala za

određenu vrstu proizvoda podrazumeva istraživanje tržišta, izbor dobavljača i druge prethodne

aktivnosti kojima se obezbeđuje mogućnost realizovanja iskorišćenja datog podsiste-ma

kapaciteta preduzeća.


3


Međutim, druga grupa pripremno-završnih aktivnosti, koje se odnose na neposrednu

pripremu određene vrste, modela, serije, tipa i si. proizvoda, uslovljava pojavu relativno fiksnih

troškova. Reprodukovanje ovih troškova ostvaruje se izradom i realizacijom proizvoda toga

podsistema korišćenja kapaciteta preduzeća. Pri tome, visina relativno fiksnih troškova po

jedinici proizvoda zonskog kapaciteta jeste objektivno uslovljena, jer je ukupni iznos tih troškova

nastao u funkciji pripreme toga sloja, odnosno zone obima proizvodnje. Međutim, ukoliko se ne

iskoristi puni kapacitet date zone obima proizvodnje, ukupni iznos relativno fiksnih troškova te

zone rasporediće se na ostvareni broj jedinica proizvoda. Zato će relativno fiksni troškovi po

jedinici ostvarene proizvodnje biti veći od objektivno uslovljene visine, što je rezultat delovanja

organizacionih faktora kao određenih subjektivnih slabosti, izraženih u neiskorišćenju kapaciteta

zone ili sloja koji je uspostavljen u okviru ukupnog kapaciteta preduzeća. Na taj način, visina

ukupnih relativno fiksnih troškova razložiće se na dve komponente, i to:

objektivno uslovljenu

subjektivno uslovljenu.

Ovo razlaganje ukupnih relativno fiksnih troškova na dve komponente može se grafički

predstaviti kao na slici 13, kada se posmatranje ograniči na jednu zonu obima proizvodnje kao

podsistem kapaciteta preduzeća.

Stvarna veličina relativno fiksnih troškova po jedinici proizvoda kvantitativno se izražava

po obrascu:


3


Zaključak

Informacije o troškovima su nepohodne za donošenje niza poslovnih odluka. Prilikom

donošenja ovakvih odluka, veoma je važno da znamo šta dobijamo i šta gubimo. Zbog toga se

sve veća pažnja posvećuje troškovima koji bi se pojavili ili iščezli u slučaju izbora pogrešne

odluke. U tom cilju najčešće se analiziraju oportunitetni ili alternativni trošak (koji je definisan

vrednosnim iznosom koji bi smo dobili da smo sredstva uložili u neku drugu varijantu, a ne u

onu za koju smo se opredelili. Oportunitetni trošak nije efektivni trošak, već samo rezultat

odredjene računice); i rezidualni trošak (rezidual-ostatak, odredjeni troškovi se ne mogu izbeći

pri promeni režima proizvodnje, tako da se menja i stepen iskorišćenosti kapaciteta, a tako se i

dobija ovaj trošak). Osim ovih troškova postoje i troškovi koji su prirodni troškovi, i oni

istovremeno predstavljaju elementarne troškove (troškovi sredstava za rad, troškovi predmeta

rada, troškovi rada, tudjih usluga). Njihovo poznavanje je osnovni preduslov za vodjenje

ekonomije preduzeća. U zavisnosti od toga kako se ponašaju, odnosno kako se menjaju pri

promeni stepena zaposlenosti kapaciteta (obim zadataka) troškovi se dele na fiksne i varijabilne.

Fiksni troškovi, koji se inače ne menjaju pri promeni stepena korišćenja kapaciteta, se još u

literaturi nazivaju i troškovima kapaciteta, a zbog njihove vezanosti za vreme, „periodičnim

troškovima“ i „vremenskim troškovima“. Dok na fiksne troškove ne utiče porast ili smanjenje

korišćenja kapaciteta, varijabilni prate porast obima proizvodnje.

Kretanje troškova (ukupnih i prosečnih) uslovljeno je strukturom troškova (relativnim

učešćem fiksnih i varijabilnih troškova) i stepenom korišćenja kapaciteta. Takodje, troškovi

mogu biti stvarni, i oni predstavljaju iznos stvarno nastalih troškova u odredjenom vremenskom

periodu, a mogu biti i planski, i oni su obično predvidjeni za odredjeni vremenski period obično

godinu dana. Postoje i standardni troškovi, i oni su slični kao i planski. Svaki od ovih troškova je

neophodno precizno iskalkulisati, radi što uspešnijeg planiranja proizvodnje, a samim tim i zbog

toga da bi se izbegli eventualni gubici koji bi se loše odrazili na celokupno poslovanje preduzeća

kao mezoekonomskog sistema.


3


Literatura

Žika Stojanović, „Osnovi ekonomije“, Visoka poslovna škola strukovnih studija, Leskovac 2007

Vojislav Kolarić, „Teorija dinamike troškova“, Beograd, 1979.

Željko Majcen, „Troškovi u teoriji i u praksi“, Zagreb, 1978

www.sr.wikipedia.org


http://www.sr.wikipedia.org/

Documents

Word 2003666