UDC 840.085 Genette886.1-991.1

ŸENETOVA TEORIJA PRIPOVEDAWA

Adrijana Maråetiã

SAŸETAK: U Raspravi o pripovedawu Ÿenet se zalaÿe zaredefinisawe formalistiåkog pojmovnog para fabula/siÿe, kaoi svih ekvivalentnih opozicija koje su uveli francuski „te-matski" naratolozi: histoire/récit, histoire/discours, récit/discoursitd., jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opi-sati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci— svejedno da li su one oznaåene kao fabula i siÿe ili kao hi-stoire i récit. Za razliku od svojih prethodnika, Ÿenet nara-tivni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz triosnovna elementa: priåe (histoire), pripovedawa ili pripoved-nog teksta (récit) i naracije (narration). Po wemu, ovo trojnorazlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, u naåelu jeboqe zbog toga što ima veãu analitiåku vrednost, te olakšavauvid u „celinu narativne åiwenice". U skladu s tim, Ÿenetsvoju analizu pripovedawa opisuje kao „prouåavawe odnosa iz-meðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire), izmeðu pripoveda-wa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (u onoj me-ri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)".

Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od idejeda je svaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿdaopravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do åudovišnihrazmera, odreðenog glagolskog oblika". U sledeãem koraku onprobleme analize narativnog teksta razvrstava sluÿeãi se ka-tegorijama pozajmqenim od gramatike glagola, svodeãi ih natri osnovne klase odreðewa: vreme, naåin i glas (to jest stawe— voix). Ove tri kategorije u Ÿenetovoj teoriji pripovedawaimaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovnaaspekta na koje se moÿe rašålaniti svaki narativni tekst; sdruge strane, ovi termini upuãuju nas na tri grupe problema uokviru kojih se kreãe naratološko istraÿivawe pripovedawa.Ÿenetova analiza pripovedawa kreãe se u okviru ovih trijuaspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, na-åina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa u narativnomtekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispituju-ãi ove probleme, Ÿenet se oslawa i na osnovne pojmove defi-nisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovedni

tekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju krozodnos izmeðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analiziglasa posmatra odnos izmeðu naracije i pripovednog teksta,odnosno izmeðu naracije i priåe.

Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih pred-nosti u poreðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, onaipak nije lišena odreðenih nedostataka. Jedna od wenih sla-bosti sastoji se u tome što Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ilibar ne na sistematski naåin, kako su pojedini aspekti nara-tivnog teksta meðusobno povezani: drugim reåima, kako izborjednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa (ili olak-šice) u primeni ostalih.

KQUÅNE REÅI: Ÿerar Ÿenet, naratologija, fabula, si-ÿe, kontrastivne narativne sekvence, priåa, pripovedni tekst,naracija, vreme, naåin, glas, pripovedawe.

¡

Raspravu o pripovedawu Ÿenet poåiwe tvrdwom da su neki proble-mi sa kojima se naratologija suoåava posledica åiwenice da znaåeweosnovnog termina kojim ova disciplina operiše — termina pripoveda-we (récit) — nije dovoqno precizno definisano. U teorijskoj, pa i usvakodnevnoj upotrebi ovaj termin, kaÿe Ÿenet, izraÿava tri razliåi-ta pojma. Prvo, kad se kaÿe récit, najåešãe se misli na narativni iskaz,„usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaðaj ili niz do-gaðaja". Na primer, åetiri pevawa Homerove Odiseje (¡H—H¡¡), u kojimaglavni junak na feaåkom dvoru priåa o dogaðajima koji su ga zadesilina povratku iz Troje, åine Odisejevo pripovedawe (récit) o tim dogaðaji-ma. Dakle, ovde pod pripovedawem podrazumevamo samo ta åetiri peva-wa, to jest „deo Homerovog teksta koji nastoji da verno doåara Odiseje-vu priåu". Ali da bismo izbegli zabunu, koja bi eventualno mogla na-stati zbog specifiånosti Ÿenetovog primera, odmah treba dodati (štoŸenet i åini, ali tek nešto kasnije) da se termin récit, upotrebqen naovaj naåin, ne odnosi samo na ova åetiri pevawa veã na celinu Home-rovog teksta, dakle na pripovedawe u sva 24 pevawa Odiseje. Specifiå-nost primera se sastoji samo u tome što je u veãem delu Odiseje pripo-vedaå Homer, dok u pevawima ¡H—H¡¡ on junaku prepušta da sƒm pripo-veda o svojim pustolovinama.

Récit u ovom smislu, odnosno „usmeni ili pisani diskurs kojim seopisuje jedan dogaðaj ili niz dogaðaja", oznaåava, po Ÿenetu, sam nara-tivni tekst1 kao takav (tekst romana, pripovetke, novele) i jedini jepravi predmet naratološke analize, koja treba da pokaÿe kako se on,kao specifiåan „naåin predstavqawa priåa", razlikuje od svih drugih„nepripovednih naåina, kakav su dramski i … neki drugi, vanliterar-ni" [Genette 1983: 12]. Dakle, predmet prouåavawa Ÿenet ograniåava na

158

1 Termine narativni tekst i pripovedni tekst upotrebqavamo kao sinonimne, a izstilskih razloga koristimo se i jednim i drugim.

pripovedawe kao specifiånu formu predstavqawa i praktiåno ga svo-di u okvire epskih ÿanrova, jer se naratološka analiza, kako on kaÿe,ne bavi prouåavawem struktura koje su u lirici i drami ekvivalentneepskom predstavqawu.

To nas dovodi do sledeãeg, u svakodnevnoj upotrebi mawe rašire-nog, ali u naratološkim tekstovima takoðe åestog znaåewa terminarécit. Francuski teoretiåari koje Ÿenet naziva „tematskim naratolozi-ma" (Bremon, Gremas, i u nekim fazama svog rada Bart i Todorov) podterminom récit podrazumevaju „redosled dogaðaja, stvarnih ili izmi-šqenih, koji su predmet tog [narativnog] diskursa" [Genette 1972: 71].U ovom sluåaju récit oznaåava neki skup radwi ili situacija kao takav,apstrahovan od medijuma (jeziåkog ili nekog drugog) u kojem se one pre-doåavaju, a analizira se tako što se utvrðuje redosled pojedinaånih do-gaðaja i opisuje naåin na koji su oni meðusobno povezani u priåu — naprimer, po principu ulanåavawa, suprotstavqawa, ponavqawa itd. Akoostanemo kod primera iz Odiseje, terminom récit u ovom sluåaju bili bioznaåeni svi dogaðaji koje je Odisej doÿiveo od odlaska iz Troje do do-laska kod Kalipse, i to u wihovom vremensko-uzroånom redosledu. Ustvari, umesto termina récit, u ovom drugom smislu, u francuskoj nara-tološkoj teoriji åešãe se upotrebqavaju neki drugi, ekvivalentni ter-mini: najuobiåajeniji je termin priåa (histoire), ali se sreãu i terminipripovedawe kao priåa (le récit comme histoire), kako bi rekao Todorov[Todorov 1966: 127 i daqe], odnosno pripovedana priåa (le récit raconté)— po terminologiji Kloda Bremona [Bremond 1966: 102 i 321].2 Osimtoga, francuski termin histoire, koji stoji u opoziciji prema terminurécit u wegovom prvom znaåewu, odgovara pojmu koji su formulisali jošruski formalisti — pojmu fabule, jer se wime, baš kao i formali-stiåkim terminom, oznaåava neki sukcesivni niz radwi ili dogaðaja;dok je récit, u prvom pomenutom znaåewu, ekvivalentan formalistiåkompojmu siÿea (pošto se i jedan i drugi odnose na pripovedni tekst kaotakav). Ÿenet se zalaÿe za redefinisawe oba ova pojmovna para (i for-malistiåkog i onog koji su uveli francuski „tematski" naratolozi),jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opisati poziva-wem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci — svejedno da li suone oznaåene kao fabula i siÿe ili kao histoire i récit.

I sam Ÿenet se ponekad sluÿi terminom histoire, ali da bi izra-zio isti pojam, najåešãe upotrebqava termin dijegeza (diégèse). Meðu-tim, Ÿenetov termin dijegeza, kako i on sƒm istiåe u Novoj raspravi opripovedawu, nema nikakve veze sa starogråkim, taånije Platonovimterminom diegesis koji oznaåava prosto pripovedawe (ili, kako bi Ÿe-net rekao, åisto pripovedawe), to jest ono pripovedawe u kojem nema di-

159

2 Bremon u svakom narativnom iskazu razlikuje pripovedajuãu priåu (le récit racon-tant) i pripovedanu priåu (le récit raconté). Po wemu, pripovedana priåa predstavqa auto-nomnu strukturu koju je moguãe izdvojiti iz svake konkretne „narativne poruke": to je onavrsta strukture na koju je Prop ukazao u svojoj analizi ruske bajke i ona je, po Bremonu,pripovedawe (récit) u uÿem smislu te reåi [1966: 11—12]. Shvaãen na ovaj naåin, terminpripovedawe (récit) ekvivalentan je terminu priåa (histoire).

jaloga: Platon u ¡¡¡ kwizi Drÿave diegesis suprotstavqa mimesis-u, ter-minu kojim tu, za razliku od H kwige, oznaåava iskquåivo dramskopredstavqawe.3 Ÿenet se ovde ugleda na Etjena Surioa, estetiåara i te-oretiåara filmske naracije, koji terminom dijegeza oznaåava fiktivnisvet u kojem se zbiva radwa filma. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet seovim terminom sluÿi kao sinonimom termina priåa (histoire), ali u ka-snijim kwigama (Palimpsesti i Nova rasprava o pripovedawu) on mupridaje drugaåije znaåewe, tvrdeãi da se on u stvari ne odnosi na nekiniz dogaðaja poreðanih po vremensko-uzroånom redosledu (što oznaåavatermin histoire) veã na ukupan fikcionalni svet nekog romana, pripo-vetke ili novele koji, osim priåe, obuhvata i mnoge druge elemente:pripovedaåa, likove, „ambijent" itd. Priåa je, dakle, samo jedan odelemenata ovako shvaãene dijegeze.4

Najzad, récit moÿe oznaåavati, kaÿe Ÿenet, i sam åin naracije —izricawa govora o nekom dogaðaju ili nizu dogaðaja. „Reãi ãemo", kaÿeŸenet, „da su åetiri pevawa Odiseje (¡H—H¡¡) posveãena Odisejevompripovedawu, kao što kaÿemo da je HH¡¡ pevawe posveãeno ubistvuprosaca" [Genette 1972: 71]. U ovom sluåaju pripovedawe više ne oznaåa-va ni narativni tekst ni ono o åemu se pripoveda (narativni sadrÿaj,priåu, fabulu ili dijegezu), veã åiwenicu da jedno lice, stvarno ilifiktivno, govori neku priåu: dakle, „åin naracije kao takav". Pripo-vedni tekst nastaje u narativnom åinu, te je zato u potpunosti zavisanod wega: dok postojawe Odisejevih avantura nije uslovqeno wegovimpripovedawem o wima (jer bi one mogle ostati i neispriåane), pripo-vedni tekst (to jest récit u prvom, najopštijem smislu) ne moÿe postoja-ti ukoliko ne pretpostavimo neku govornu instancu — subjekat pripo-vedawa. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet „stvarni ili fiktivni" åin ukojem nastaje pripovedni tekst naziva jednostavno naracijom (narration).

Ÿenet, dakle, narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sasta-vqenu iz tri osnovna elementa: histoire, récit i narration. Po wemu, pri-åa, pripovedawe i naracija mogu se samo teorijski razdvojiti, dok u kon-kretnom pripovednom tekstu uvek åine nerazluånu celinu. U Novoj ras-pravi o pripovedawu Ÿenet kaÿe da je ovo trojno razlikovawe, umestoranijih dihotomnih podela, kao što je to bio sluåaj u formalistiåkompojmovnom paru fabula/siÿe, ili u naratološkim opozicijama histoi-re/discours, récit/discours, histoire/récit itd., u naåelu boqe zbog toga što

160

3 Po Platonu, diegesis je åisto pripovedawe (u kojem nema dijaloga) i kao takav su-protstavqen je dramskom predstavqawu (mimesis-u). O Platonovoj razlici Ÿenet opšir-nije raspravqa u Uvodu u arhitekst [Genette 1983: 13].

4 Stvar stoji nešto drukåije sa pridevom izvedenim iz termina dijegeza. Dok se uRaspravi Ÿenet terminom dijegeza koristio prvenstveno u znaåewu histoire, osim u regi-stru te kwige, gde mu donekle modifikuje znaåewe, on veã tu pridev dijegetiåki upotreb-qava u nešto širem znaåewu od onog na koje ukazuje sama imenica. Dijegetiåki, po Ÿene-tu, oznaåava 'ono što se odnosi na priåu ili woj pripada', to jest na ono što pripadadijegezi kao „prostorno-vremenskom univerzumu predoåenom u pripovedawu" [1972: 280].Ÿenet, dakle, pridev dijegetiåki ni u prvoj Raspravi ne izvodi iz dijegeze shvaãene kaopriåa (histoire) veã iz dijegeze kojom se oznaåava neki sveobuhvatan fikcionalni svet [Ge-nette 1982: 341—342 i 1983: 13—14].

ima veãu analitiåku vrednost, te olakšava uvid u „celinu narativneåiwenice". U dihotomnim podelama na dve osnovne kategorije razvr-stavani su svi narativni elementi koje Ÿenet sada grupiše u tri kate-gorije, što mu omoguãava da doðe do preciznijeg okvira za analizu. Naprimer, razlikovawe izmeðu aspekata naåina i glasa, izmeðu pitawa kovidi i ko govori u pripovednom tekstu, koje je uveo upravo Ÿenet, na-pravqeno je tek pošto se pošlo od pretpostavke da trijadna strukturahistoire/récit/narration predstavqa adekvatniji opis narativnog teksta odonog koji se izvodio na osnovu dihotomnih podela.

Tri kquåna Ÿenetova termina, åije smo znaåewe upravo opisali,prevodiãemo na sledeãi naåin: termin histoire prevodiãemo kao priåaili fabula, termin récit kao narativni ili pripovedni tekst, dok ãemotreãi Ÿenetov termin, narration, prevoditi našim terminom pripove-dawe, ili ãemo se sluÿiti našim oblikom odgovarajuãe latinske reåi— naracija.5

Ÿenetova naratološka analiza odnosi se iskquåivo na ispitiva-we pripovedawa shvaãenog u onom prvom, najopštijem smislu, dakle, nanarativni ili pripovedni tekst (récit). Ÿenet narativni tekst shvatakao „narativni iskaz (ili diskurs) kojim se opisuje neki dogaðaj iliniz dogaðaja". Jedini pravi predmet naratološke analize jeste sam na-rativni tekst, pošto su, kako Ÿenet kaÿe, i narativni sadrÿaj i nara-tivni åin, to jest i priåa i naracija, dostupni tekstualnoj analizi sa-mo posredstvom narativnog teksta. Osim toga, predmet Ÿenetove anali-ze nije svako pripovedawe, veã samo ono koje je posredovano jeziåkimmedijumom ili, taånije, ono koje je posredovano kwiÿevnim narativnimtekstom — po tome se Ÿenet razlikuje od naratologa koji fenomen pri-povedawa prouåavaju poredeãi razliåite medijume (literaturu, film,strip itd.)6 i nastojeãi da teorijski objasne sliånosti izmeðu razliåi-tih a ipak srodnih semiotiåkih sistema.

Uz priåu, i naracija je za Ÿeneta samo jedan poseban aspekat nara-tivnog teksta: priåa i naracija ne postoje nezavisno od teksta, ne moguse transponovati u neki drugi medijum a da se pri tom ne promene wi-hove specifiåne karakteristike. Priåa i naracija za nas postoje is-kquåivo posredstvom narativnog teksta (récit). S druge strane, narativ-ni tekst ne moÿe biti to što jeste ukoliko ne pripoveda neku priåu(jer u suprotnom ne bi bio narativan veã, na primer, lirska pesma ilifilozofska rasprava) i ukoliko ne moÿemo da pretpostavimo postoja-we narativne instance, makar i fiktivne, koja ga proizvodi u åinu na-racije (ako nema pripovedaåa, nema ni priåe, pa ni samog narativnogteksta). Priåa i narativna instanca nuÿni su uslovi postojawa nara-

161

5 Kao što smo veã kazali za izraze narativni tekst i pripovedni tekst, ovom ter-minološkom dvojstvu ne pribegavamo iz sadrÿinskih veã iskquåivo iz stilskih razloga.

6 Iako je još Bartova „strukturalna analiza pripovedawa" bila zamišqena kao in-terdisciplinaran pristup fenomenu narativnog, najizrazitiji primeri takvog modela suGremasov i Kurteov semiotiåki projekat istraÿivawa „narativnosti uopšte" (la narrati-vité généralisée), to jest pripovedawa shvaãenog kao „organizacionog naåela" svih formidiskursa, a ne samo onih koje su posredovane prirodnim jezikom.

tivnog teksta. U skladu s tim, Ÿenet svoju analizu pripovedawa opisujekao „prouåavawe odnosa izmeðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire),izmeðu pripovedawa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (uonoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)" [Genette 1972: 74].

Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od ideje da jesvaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿda opravdano shva-titi kao razvijawe, ako treba i do åudovišnih razmera, odreðenog gla-golskog oblika": „Ja hodam, Pjer je došao — to su za mene najkraãi pri-povedni oblici i, obrnuto, Odiseja i [Prustovo] Tragawe na izvestannaåin nisu ništa drugo do amplifikacije (u retoriåkom smislu) iska-za Odisej se vraãa na Itaku ili Marsel postaje pisac. To nam moÿda da-je za pravo da probleme analize narativnog diskursa razvrstamo, ilibar formulišemo, sluÿeãi se kategorijama pozajmqenim od gramatikeglagola, koje ãemo ovde svesti na tri osnovne klase odreðewa: problemekoji se tiåu temporalnih odnosa izmeðu narativnog teksta i dijegezeuvrstiãemo u kategoriju vremena; one koji se tiåu modaliteta (formi istepena) narativnog 'predstavqawa' u kategoriju naåina; i najzad, onekoji se tiåu toga kako je naracija […] — to jest, narativna situacija iliinstanca, sa svoja dva protagonista, pripovedaåem i wegovim slušao-cem, stvarnim ili virtuelnim — sadrÿana u narativnom tekstu u kate-goriju glasa" [Genette 1972: 75—76].

Vreme, naåin i glas u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa imaju dvo-struku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje semoÿe rašålaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi terminiupuãuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kreãe naratološkoistraÿivawe pripovedawa. U formulisawu ovih triju kategorija svojeanalize Ÿenet se donekle oslawa na neke ideje Cvetana Todorova.

U radu Kategorije kwiÿevnog pripovedawa Todorov je 1966. predlo-ÿio da se svaki narativni tekst kwiÿevne prirode rašålani na triosnovna konstitutivna elementa: vreme, aspekt, i naåin [Todorov 1966].Uvodeãi kategoriju vreme, Todorov ima u vidu odnos izmeðu „vremenapriåe i vremena diskursa", to jest izmeðu redosleda dogaðaja u priåi iredosleda tih istih dogaðaja u pripovednom tekstu. Kategorija aspektaodnosi se na „naåin na koji pripovedaå percipira svoju priåu" (ovomkategorijom Todorov obuhvata sve probleme koji se u angloameriåkoj te-oriji proze vezuju za pojam taåke gledišta ili narativne perspektive).Najzad, kategorija naåina7 za Todorova se odnosi na „vrstu diskursa ko-jom se sluÿi pripovedaå" i obuhvata probleme u vezi s narativnomdistancom — iste one na koje je ukazao još Platon kada je u ¡¡¡ kwiziDrÿave napravio razliku izmeðu dva osnovna naåina predoåavawa za-mišqenih dogaðaja, mimesis-a i diegesis-a. Kasnije, u xemsovskoj tradi-ciji, ta dva naåina nazvani su showing i telling, dok ih sam Todorovoznaåava terminima predstavqawe i pripovedawe (représentation i narra-tion).

162

7 Ÿenet dodaje da je Todorov kasnije [Todorov 1967, 1968] termine aspekt i naåinzamenio terminima viðewe (vision) i registar (registre).

Od triju Todorovqevih kategorija za Ÿeneta je najmawe sporna pr-va: „Bez ijedne dopune usvajam prvu kategoriju iz Todorovqeve defini-cije koju sam upravo citirao, kategoriju koju on objašwava pozivawemna 'temporalne deformacije', to jest na odstupawa od hronološkog re-dosleda dogaðaja, kao i na odnose ulanåavawa, smewivawa ili 'umetawa'razliåitih niti radwe od kojih je sastavqena data priåa. Ali, Todorovje ovde uvrstio i razmišqawa o 'vremenu' narativnog 'iskazivawa' inarativne 'percepcije' (koje izjednaåava sa vremenom pisawa i vreme-nom åitawa), dok se meni åini da te kategorije izlaze iz okvira Todo-rovqeve definicije, te ãu ih zato razmatrati unutar jedne druge klaseproblema, oåigledno povezanih sa odnosom izmeðu narativnog teksta inaracije" [Genette 1972: 74].

Što se tiåe drugih dveju Todorovqevih kategorija, aspekta i naåi-na, Ÿenet predlaÿe neke znaåajnije izmene. Todorov u okviru naåinarazmatra probleme koji se tiåu narativne distance, kao i modalitetapripovedaåevog i åitaoåevog prisustva u narativnom tekstu. Ÿenet,meðutim, tvrdi da o ovoj drugoj grupi problema treba raspravqati odvo-jeno. S druge strane, Ÿenet smatra da razmatrawe pitawa koja je Todo-rov podelio u dve grupe (aspekt i naåin) treba obuhvatiti jednom kate-gorijom, tako da bi se zajedno našla pitawa koja se tiåu narativne dis-tance (ili „stepena mimeze") i pitawa koja se tiåu narativne perspek-tive („taåke gledišta"). Ÿenetove izmene, motivisane shvatawem nara-tivnog teksta kao specifiåne forme predstavqawa, vode bitno drukåi-joj analizi pripovedawa od one koju je predloÿio Todorov.

Kao što je veã istaknuto, za razliku od nekih ranijih naratolo-ških projekata, pa donekle i Todorovqevog, Ÿenetova analiza pri-povedawa nije zamišqena kao istraÿivawe „gramatike" pripovedawauopšte. Ona nije motivisana nastojawem da se ukaÿe na jedan univerza-lan obrazac narativnosti koji ãe podjednako biti primenqiv na razli-åite semiotiåke sisteme — prirodni jezik, grafiåku umetnost, filmitd. Ÿenetov pristup pripovedawu mnogo je tradicionalniji; on je za-mišqen kao „åista" kwiÿevna teorija åiji je osnovni zadatak da ukaÿena specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta kao takvog, to jest naone wegove osobine po kojima se on razlikuje od svih drugih, vankwi-ÿevnih formi predstavqawa.

Po Ÿenetu, specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta trebatraÿiti pre svega u wegovoj formi — u naåinu na koji je predstavqenapriåa (histoire). Ÿenet kaÿe da se pripovedawe (récit) razlikuje od dru-gih formi iskazivawa iskquåivo po svom naåinu, ne i po sadrÿaju ko-ji moÿe biti predstavqen i drukåijim sredstvima — dramskim, gra-fiåkim ili nekim drugim. Ÿenet pojam narativnog naåina vezuje, sjedne strane, za jeziåka sredstva upotrebqena u pripovedawu (glagolskavremena, priloge itd.), a s druge, za narativne aspekte unutar kojih seoblikuje priåa (glas, vreme i naåin). Ÿenetova analiza pripovedawakreãe se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavipitawem vremena, naåina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa unarativnom tekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispi-

163

tujuãi ove probleme, Ÿenet se sve vreme oslawa i na osnovne pojmovedefinisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovednitekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju kroz odnos iz-meðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra od-nos izmeðu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeðu naracije ipriåe.

Ali rašålanivši narativni tekst na tri pomenuta aspekta, Ÿenetse nije tu zaustavio. Nastojeãi da ih što preciznije opiše, on ih jedaqe rašålanio na nekoliko posebnih „podstruktura". Na primer, uaspektu glasa pripovedawe se moÿe oblikovati bilo kao homodijegetiå-ko bilo kao heterodijegetiåko. U prvom sluåaju prisutan je jedan pro-filisan pripovedaåki lik koji kao jedan od aktera uåestvuje u svojojpriåi: reåeno tradicionalnim jezikom, pisac se ovde opredequje zapripovedawe u prvom licu. Ako se, nasuprot tome, narativna instancane ovaploãuje kao lik unutar priåe, pripovedawe je heterodijegetiåko,odnosno reå je o pripovedawu u treãem licu. Osim lica, aspektu glasapripadaju i parametri vezani za narativne „nivoe" (u onim sluåajevi-ma gde se javqa kompozicioni postupak „priåe u priåi") kao i parame-tri koji se tiåu vremena naracije — „autorovog vremena".

Sliåne modifikacije Ÿenet uoåava i u domenu drugih dvaju aspe-kata — naåina i vremena. Parametri naåina mogu se, po Ÿenetu, odredi-ti ili s obzirom na dimenziju distance ili s obzirom na dimenzijuperspektive. Prva se tiåe posredovanosti narativnog predstavqawa —na primer, da li pripovedaå posredno, u formi saÿetog pregleda ilipripovedaåkog izveštaja, s mawe ili veãe vremenske distance, svojim„glasom" govori o dogaðajima, ili zbivawa predstavqa neposredno, uscenskoj formi, ustupajuãi reå samim likovima. Dok se dimenzija dis-tance odnosi na kvantitativno podešavawe „narativnih informacija"(koliko iscrpno pripovedaå govori o dogaðajima), dimenzija perspek-tive odnosi se na wihovo kvalitativno podešavawe, na to kojim „ka-nalom" ili „filterom" te informacije stiÿu do åitaoca. U podešava-wu narativnih informacija Ÿenet razlikuje tri osnovne „strategije":pripovedawe s unutrašwom fokalizacijom u kojem se zbivawa sagleda-vaju i predoåavaju iz perspektive jednog od likova romana; pripoveda-we sa spoqašwom fokalizacijom, gde se zbivawa sagledavaju i prenose„spoqa", kao da ih vidi posmatraå kome su nepristupaåne misli, ose-ãawa i pobude samih aktera radwe; i nefokalizovano pripovedawe, u ko-jem nema ovakvih restrikcija, pa je zato blisko tradicionalno shvaãe-nom pripovedawu sa sveznajuãim pripovedaåem.

Najzad, u aspektu vremena narativne „strategije" vezane su za razli-åite odnose izmeðu vremena priåe, „ispripovedanog vremena" (erzählteZeit), i vremena pripovedawa, „pripovednog vremena" (Erzählzeit), odno-sa koji se — po Ÿenetu — mogu ticati redosleda, trajawa i uåestalo-sti. Ovakvim rašålawivawem triju osnovnih aspekata narativne prozeŸenet je u Raspravi o pripovedawu došao do razgranatog sistema pojmo-va kojima preciznije nego u dotadašwim naratološkim teorijama moguda se opišu narativne „strategije" u ÿanrovima kao što su roman, no-

164

vela ili pripovetka. To mu je takoðe omoguãilo da opiše i tako sloÿe-ne narativne figure kakve, na primer, nalazimo u Prustovom Tragawuza izgubqenim vremenom.

Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti uporeðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, ona ipak nije liše-na odreðenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tomešto Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ili bar ne na sistematski naåin,kako su pojedini aspekti narativnog teksta meðusobno povezani: drugimreåima, kako izbor jednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa(ili olakšice) u primeni ostalih. Na nekim mestima u Raspravi nago-vešteno je da takva povezanost postoji, to jest da promene narativnogregistra unutar jednog aspekta povlaåe za sobom odgovarajuãe promene uokviru drugog. Na primer, u jednom od poglavqa posveãenih aspektuvremena („Redosled"), Ÿenet konstatuje da su anticipacije buduãih do-gaðaja u Tragawu za izgubqenim vremenom toliko åeste, a povremeno i to-liko opširne da odstupawe od hronološkog izlagawa dogaðaja prerastau narativnu normu Prustovog pripovedaåkog postupka. Pitajuãi se za-što je tako, on primeãuje da bi to mogla biti posledica odabranog re-šewa u aspektu glasa, to jest izbora da se pripoveda u retrospektivnomprvom licu. Naime, i inaåe, a ne samo u Prustovom sluåaju, nijednadruga narativna forma nije toliko podesna za preplitawe anticipaci-ja s aktuelnim vremenom zbivawa, kao što je to sluåaj sa retrospektiv-nim prvim licem, odnosno — posluÿimo li se Ÿenetovom termino-logijom — homodijegetiåkom naracijom. Sam retrospektivni karakterpripovedawa u prvom licu kao da „ovlašãuje" pripovedaåa da se pozivana dogaðaje koji su se dogodili u buduãnosti wegove priåe, pa i da alu-dira na svoju sadašwu situaciju, to jest na trenutak u kojem pripoveda.To je, u izvesnom smislu, „deo uloge" retrospektivnog pripovedaåa uprvom licu. Zato Ÿenet kaÿe da anticipacije, „u onoj meri u kojoj ne-posredno uvode u igru samu narativnu instancu", to jest pripovedaåa,nisu samo „åiwenice" vremena pripovedawa veã su i „åiwenice glasa"[Genette 1972: 106, 108].8

Ipak, nastojeãi da svaku kategoriju koja je predmet wegove analizejasno razdvoji od ostalih, Ÿenet stavqa akcenat na izdvajawe a ne napovezivawe pojedinih aspekata pripovednog teksta (to je verovatno irazlog što sistematiånije i sa više paÿwe ne ispituje meðusobnuuslovqenost narativnih aspekata). On tako postupa drÿeãi se uverewada je pojmovna nepreciznost bila glavni nedostatak ranijih teorijapripovedawa koje — kao, na primer, Todorovqeva ili Štanclova usvojoj prvobitnoj verziji — najåešãe nisu uspevale da razgraniåe as-pekt glasa i aspekt naåina. Ÿenet, naravno, ne misli da je u naåelu ne-moguãa tipologija pripovedawa koja bi istovremeno uzimala u obzir„åiwenice glasa" i „åiwenice naåina". Naprotiv, govoreãi o razliåi-

165

8 Osim toga, Ÿenet na jednom mestu kaÿe da bi se jedna temporalna „figura" (elip-sa — narativni postupak u kojem pripovedaå „preskaåe" izvesni period svoje priåe) mo-gla tretirati kao „åiwenica naåina", to jest kao posledica namernog ograniåavawa nara-tivne perspektive koja se manifestuje i na planu vremena [1972: 93].

tim klasifikacijama, on kaÿe da je „bez sumwe opravdano razmotritijednu tipologiju 'pripovednih situacija' koja bi istovremeno vodilaraåuna i o datostima naåina i o datostima glasa. Meðutim, nije oprav-dano takvu klasifikaciju predstavqati samo pomoãu kategorije 'taåkegledišta', niti je opravdano sastavqati spisak na kojem bi se te dvekategorije ukrštale, iako je oåigledno da su pobrkane" [Genette 1972:205—206].

Dok je reå samo o „tipologiji" narativnih tekstova, moÿemo sesloÿiti sa Ÿenetom: klasifikacija koja se zasniva na maglovitim kri-terijima i „pobrkanim" aspektima pripovedawa ne moÿe biti ni dobrani prihvatqiva. Klasifikovawe u ovoj oblasti podrazumeva da ãe nekesloÿene pojave naizgled biti pojednostavqene, utoliko što ãe odreðe-ne razlike meðu wima nuÿno biti zanemarene, dok ãe druge, inaåe me-ðusobno povezane pojave morati da budu analitiåki razgraniåene. Alipošto smo jednom razvrstali åiwenice i precizno ih opisali, kaošto je to uåinio Ÿenet u Raspravi o pripovedawu, ništa nas ne spreåa-va da ih, sada svesni razlika, naknadno pokušamo povezati.9 Štaviše,pojedina mesta u Raspravi na kojima sam Ÿenet povezuje osobine vreme-na pripovedawa sa osobinama glasa ili naåina nedvosmisleno pokazujuda je to vrlo podesan model analize åak i jednog tako sloÿenog tekstakakvo je Tragawe za izgubqenim vremenom. Tako, da se vratimo veã pome-nutom Ÿenetovom zapaÿawu, homodijegetiåka narativna situacija omo-guãava Prustovom pripovedaåu da se nesmetano i bez ikakvih ograniåe-wa kreãe kroz vreme svoje priåe, ne vodeãi raåuna o linearnom prori-cawu vremena i hronologiji dogaðaja. Umesto da se u pripovedawu drÿi„stvarnog" redosleda zbivawa, pripovedaå Tragawa razvija siÿe romanarukovodeãi se svojim seãawem i tako dolazi do mešawa i izvrtawa vre-menskih planova priåe, pa se åesto dešava da se o ranijem dogaðajupripoveda kasnije, tek pošto su veã predoåeni neki dogaðaji koji su seu vremenu priåe odigrali posle wega.

Pokušaãemo da na primeru Ÿenetove analize glasa, taånije nara-tivnih „strategija" vezanih za kategoriju vremena naracije, nešto si-stematiånije ilustrujemo kako se pojedini aspekti pripovednog teksta(vreme, naåin i glas) meðusobno povezuju i uslovqavaju.

¡¡

Terminom glas (voix) Ÿenet oznaåava jedan poseban aspekt narativ-nog teksta: onaj koji se odnosi na funkcije subjekta iskazivawa, odno-sno pripovedaåa. Ovaj termin (kao i termine vreme i naåin) Ÿenet pre-uzima iz gramatike glagola, nastojeãi da wime zameni termin tradici-onalne teorije proze — lice (personne). Ta zamena nije uslovqena samo

166

9 Iako je u naåelu skeptiåan prema ideji da su tri narativna aspekta „meðusobnoili jednosmerno determinisana", Ÿenet ne iskquåuje moguãnost da se izmeðu pojedinihaspekatskih rešewa ipak moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili „mawa ili veãa kompati-bilnost" [Genette 1983: 89].

Ÿenetovim nastojawem da izbegne psihološke konotacije koje su, kakokaÿe, naglašeno prisutne u terminu lice, veã i time što je Ÿenetovpojam glasa znatno širi od pojma lica. Za razliku od tradicionalnijegtermina lice, Ÿenetov glas ne odnosi se samo na gramatiåko lice pri-povedawa (pripovedawe u prvom ili pripovedawe u treãem licu), veãna sva pitawa koja se tiåu odnosa izmeðu subjekta iskazivawa (pripove-daåa) i samog iskaza (pripovednog teksta). U Ÿenetovoj koncepciji gra-matiåko lice je samo jedan od aspekata kategorije glas, koja osim ovogaobuhvata i pitawa koja se tiåu vremena naracije i wenog odnosa premavremenu priåe, narativnih nivoa, odnosno umnoÿavawa narativnih in-stanci, funkcije pripovedaåa i implicitnog åitaoca (narrataire) itd.Dakle, u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa kategorijom glasa obuhvaãena supitawa u vezi s naracijom kao posebnim aspektom pripovednog teksta iwenim odnosom prema priåi koja se „proizvodi" u åinu naracije.

Naracija ili narativni åin podrazumeva postojawe pripovedaåa,subjekta koji pripoveda o dogaðajima, odnosno, kako Ÿenet kaÿe, nara-tivne instance koja proizvodi pripovedni tekst u celini. U fikcio-nalnom narativnom tekstu ova instanca je autonomna i specifiåna, paje, s jedne strane, treba razlikovati od lika koji je u datom tekstu nosi-lac „taåke gledišta" i, s druge strane, od pisca, empirijskog autorateksta. Dok je u romanu u treãem licu razlika izmeðu pripovedaåa i li-ka oåigledna veã i na jeziåkom planu, u romanu u prvom licu, gde suobe ove instance oznaåene zamenicom ja, postoji opasnost da se one po-mešaju. Na to su upozoravali teoretiåari i pre Ÿeneta, bilo naåelno— kao Štancl, bilo u vezi s konkretnim tekstom. Na primer, još odŠpicerovog eseja o Prustovom stilu opšte mesto „prustologije" po-stala je tvrdwa da pripovedaå u Tragawu za izgubqenim vremenom nijeidentiåan sa likom koji percipira zbivawa ili uåestvuje u wima; iakose Prust sluÿi zamenicom prvog lica i kada govori o Marselu junaku ikada govori kao Marsel pripovedaå, intelektualna, moralna i emotiv-na distanca izmeðu wih toliko je velika da smo primorani da ih po-smatramo kao dve razliåite osobe, kao dva razliåita „ja": „doÿivqajnoja" i „pripovedaåko ja". Ali Ÿenetova teorija nam omoguãuje da osimove „karakterne" razlike izmeðu dva Marsela zapazimo da izmeðu junakai pripovedaåa Tragawa postoji još jedna, u teorijskom smislu, vaÿnijarazlika. „Doÿivqajno" i „pripovedaåko" ja razlikuju se prvenstvenopo tome što u Prustovom romanu imaju razliåite funkcije: Marsel ju-nak nosilac je „taåke gledišta", on je lik iz åije se perspektive pre-doåava veãina zbivawa u romanu, on, kako bi Ÿenet rekao, „vidi", dokje Marsel pripovedaå onaj koji „govori", izveštava i o samom zbivawui o tome kako ga Marsel junak „vidi". Ova razlika åisto je formalne,taånije aspekatske prirode i upravo ona svakoj od tih dveju instanci, iMarselu junaku i Marselu pripovedaåu, garantuje specifiånost i auto-nomnost.

Isto tako, kako je åesto isticao i sam Prust, Marsela, pripoveda-åa Tragawa, ne treba brkati sa stvarnim Marselom Prustom — piscemovog romana, i pored åiwenice da se wihova mišqewa ponekad poduda-

167

raju. Za razliku od istorije ili autobiografije, u romanu i fikcional-nom tekstu uopšte pripovedaå je i sam jedna fiktivna figura, izmi-šqena uloga, pa makar se stvarni autor poistovetio s wom u onoj meriu kojoj je to uåinio Prust. Åak i u sluåajevima gde se pripovedaå sampredstavqa kao pisac teksta koji je pred nama (na primer, Tristram uSternovom Tristramu Šendiju), moramo voditi raåuna o ovoj razlici:pripovedaå je fiktivna figura, a sve eventualne aluzije na pisawe da-tog romana odnose se u stvari na fiktivni åin pisawa åiji je subjektpripovedaå, a ne na stvarni åin u kojem empirijski autor zaista pišesvoj tekst. Ÿenet kaÿe: „Ali, na jedan suptilniji i istovremeno radi-kalniji naåin, pripovedaå Åiåa Gorija 'nije' Balzak, åak i ako tu i ta-mo izraÿava wegova mišqewa, jer je ovaj pripovedaå-autor neko ko 'po-znaje' pansion Voker, gazdaricu i goste, dok ih Balzak samo zamišqa:i, naravno, upravo u tom smislu narativna situacija jednog fikcional-nog narativnog teksta nikada se ne moÿe poistovetiti sa situacijom ukojoj se on piše" [Genette 1972: 226].

Pripovedaåev lik u pripovednom tekstu ne mora uvek biti profi-lisan, kao što je to sluåaj u Prustovom, Sternovom ili Balzakovom ro-manu. U znaåajnom delu romaneskne tradicije prisutna je suprotna ten-dencija — nastojawe da se pripovedaå kao samostalni lik ukloni izteksta ili barem da se u najveãoj moguãoj meri obezliåi i prikrije. Alipod pretpostavkom da se sloÿimo sa Ÿenetom da je pripovedaå konsti-tutivni element narativnog teksta, onda moramo zakquåiti da je pripo-vedaå uvek prisutan u svojoj priåi i da je zato uvek u nekakvom odnosuprema woj. Ÿenet kaÿe da je zadatak teorije da istraÿi upravo taj odnos— poziciju pripovedaåa prema priåi, kao i wegov status u narativnomtekstu kao takvom. U ovom poslu poetika treba da se inspiriše istra-ÿivawima kakva je u strukturalnoj lingvistici sprovodio Emil Ben-venist baveãi se problematikom „subjektivnosti u jeziku" [Benveniste1966: 258—266]. Drugim reåima, poetika treba, kaÿe Ÿenet, da „preðesa analize iskaza na analizu odnosa izmeðu iskaza i instance koja ihproizvodi — na analizu onoga što danas nazivamo iskazivawem (énon-ciation)" [Genette 1972: 226].

Takvo istraÿivawe, i u lingvistici i u poetici, podrazumevashvatawe po kojem jeziåki ili pripovedni iskaz nije jednostavna for-ma, prost zbir meðusobno autonomnih elemenata koji se do kraja mogujasno razluåiti i posebno opisati, veã sloÿena celina åiju prirodubitno odreðuju ne samo pojedinaåni elementi od kojih je sastavqena veãi naåin na koji su oni povezani jedni s drugima. Kako i Ÿenet pripo-vedawe shvata kao sloÿenu strukturu, sastavqenu od tri konstitutivnaelementa (histoire, récit, narration) åiji se odnos moÿe posmatrati u tri-ma razliåitim aspektima — vremenu, naåinu i glasu, razumqivo je štomu je bliska ideja ovakvog, višedimenzionalnog prouåavawa narativnogteksta kao posebnog vida jeziåkog iskazivawa. Meðutim, iako je polazi-šte ovakve analize shvatawe narativnog teksta kao nerazluåne celinerazliåitih elemenata, potrebe teorijskog opisa nalaÿu da se ta celinarasklopi, ponekad i nasilno, na sastavne delove: „Kao i svaka druga

168

situacija, i narativna situacija je jedna sloÿena celina u kojoj anali-za, ili prosto opis, ne moÿe ništa razluåiti ukoliko ne napravi rezu tkivu naåiwenom od meðusobno tesno povezanih elemenata — narativ-nog åina, wegovih protagonista, wegovih prostorno-vremenskih odre-ðewa, wegovog odnosa prema drugim narativnim situacijama sadrÿanimu istom pripovednom tekstu, itd. Potrebe ovog izlagawa nas primora-vaju da izvršimo to neizbeÿno nasiqe — neizbeÿno samo zbog togašto kritiåki diskurs, kao i svaki drugi, nije u stawu da sve kaÿe od-jednom" [Genette 1972: 227].

U skladu s ovim stavom Ÿenet pojedine elemente glasa, koji „ustvari funkcionišu istovremeno", analizira sukcesivno, rasporeðuju-ãi ih, kako sƒm kaÿe, „po onome što im je suštinsko u sledeãe katego-rije: vreme naracije, narativni nivoi i 'lice' " [Genette 1972: 227]. Uokviru ovih triju kategorija Ÿenet posmatra odnos izmeðu pripovedaåai priåe koju pripoveda, kao i odnos izmeðu pripovedaåa i wegovogeventualnog implicitnog åitaoca (narrataire).

Pozivajuãi se na Kristijana Meca, teoretiåara filmske naracije,Ÿenet kaÿe da je svako pripovedawe „dvostruko temporalno": pripo-vedni tekst „traje" u dve vremenske dimenzije — u dimenziji priåe (do-gaðaja o kojima se pripoveda) i u dimenziji pripovedawa (samog nara-tivnog teksta). Vreme priåe je, uslovno reåeno, hronološko, jer sudogaðaji tu „poreðani" onim redosledom kojim su se dogodili, dok jevreme pripovedawa, odnosno, kako bi rekli ruski formalisti, vremesiÿea, podloÿno razliåitim temporalnim deformacijama (izvrtawuredosleda dogaðaja, ispuštawu ili udvajawu pojedinih epizoda itd.).„Dvostruka temporalnost" pripovednog teksta, åiwenica da ova dvavremena, vreme priåe i vreme pripovedawa, „naleÿu" jedno na drugo,podudaraju se ili razilaze, omoguãava pripovedaåu da se u svom tekstuna bezbroj razliåitih naåina „poigrava" s vremenom [Genette 1972: 71].Na primer, dogaðaji koji su „realno" kratko trajali mogu se prikazatikao da su zauzimali veoma dug vremenski period (tada se „radwa", a sa-mim tim i vreme pripovedawa, usporava); moÿe se postupati i obrnuto— „radwa" i vreme u kojoj se ona odvija mogu se ubrzavati, vremenskiplanovi mogu se „preklapati" itd. U teoriji kwiÿevnosti, još od ru-skih formalista, upravo se ova „igra" s kombinovawem „faktiåkog" i„siÿejnog" vremena shvata kao „umetniåko vreme" pripovednog dela.„Umetniåko vreme" nije, dakle, neko filozofsko shvatawe problemavremena uopšte, kako ga postavqaju pojedini pisci (Prust, Xojs, Man),veã naåin na koji se ono reprodukuje i prikazuje u pripovednom tekstu:„vreme kao umetniåki faktor kwiÿevnosti" [Lihaåov 1972: 250, 251].

Umetniåku reprodukciju vremena u narativnom tekstu (prvenstvenou Prustovom romanu) Ÿenet prouåava u uvodnim poglavqima svoje Ras-prave o pripovedawu, posveãenim aspektu vremena. U poglavqu o glasu on,meðutim, istraÿuje narativno vreme u jednom sasvim specifiånom smi-slu. Naime, u izvesnim sluåajevima moÿe se dogoditi da osim ova dvavremena, „faktiåkog" i „siÿejnog", vaÿnu ulogu u pripovednom tekstuima još jedna vremenska dimenzija — pripovedaåevo vreme. Ovu vre-

169

mensku dimenziju pripovednog teksta identifikuje i Lihaåov u Poeti-ci stare ruske kwiÿevnosti i naziva je „autorovim vremenom". U ne-kim romanima (na primer, Tristramu Šendiju) prikazivawe vremenskedimenzije u kojoj pripovedaå „proizvodi" svoj tekst i problematizova-we odnosa izmeðu te i drugih dveju vremenskih dimenzija dela predsta-vqa vaÿan element umetniåke zamisli. Lihaåov kaÿe da je isticawe„autorskog vremena" i wegove razlike u odnosu prema temporalnom pla-nu priåe naroåito svojstveno sentimentalizmu (romanu 18. veka) [Liha-åov 1972: 252].

Kategorija vremena koju Ÿenet razmatra u poglavqu o glasu odnosise upravo na ovu dimenziju kwiÿevnog narativnog dela — na vreme sa-me naracije, to jest na pripovedaåevu temporalnu poziciju u odnosuprema priåi koju pripoveda. U pripovednom tekstu hronološko vremenaracije, odnosno vreme u kojem se odvija neki narativni åin, ne morabiti precizno odreðeno. U stvari, ono najåešãe to i nije; sluåajevi danas pripovedaå eksplicitno obaveštava o svojoj taånoj poziciji u is-torijskom vremenu — poput, na primer, Serenusa Cajtbloma u DoktoruFaustusu — u okvirima pripovednih ÿanrova pre predstavqaju izuze-tak no pravilo. Meðutim, u odnosu prema priåi vreme naracije uvek jeimplicitno odreðeno; štaviše, to odreðewe je nuÿno, jer pripovedaå,åak i kad bi to hteo, ne bi mogao da ga izbegne. Po Ÿenetu, ova nu-ÿnost proizlazi iz prirode samog jezika: u svakodnevnom govoru, kada oneåemu pripovedamo, mi se sluÿimo nekim glagolima, a oni moraju bi-ti u jednom od tri osnovna glagolska vremena: prezentu, preteritu ilifuturu. Samim izborom jednog od ova tri vremena, mi se — kao subjektiiskazivawa — postavqamo u odreðenu temporalnu poziciju prema doga-ðajima koje opisujemo. Kada govorimo u nekoj od formi preterita, mitrenutak iskaza automatski definišemo kao kasniji u odnosu na doga-ðaje o kojima govorimo, odnosno te dogaðaje oznaåavamo kao prošle.Isto tako, kada na standardan naåin upotrebqavamo prezent ili futur,dogaðaj kojim se bavimo smeštamo u naš sadašwi, odnosno u neki bu-duãi trenutak. Ÿenet smatra da glagolska vremena i u kwiÿevnom nara-tivnom tekstu funkcionišu na isti naåin: svaka priåa mora biti is-pripovedana u jednom od triju osnovnih glagolskih vremena, a veã sa-ma ta åiwenica odreðuje vremensku poziciju naracije u odnosu premapriåi.

Kada je priåa ispripovedana u nekom od oblika preterita, to zna-åi, kaÿe Ÿenet, da je narativni åin kasniji u odnosu na dogaðaje pred-stavqene u priåi. Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva naknadnom na-racijom (narration ultérieure). Ako je priåa ispripovedana u prezentu,dogaðaji o kojima se pripoveda i sam narativni åin istovremeni su —ovu vrstu naracije Ÿenet naziva simultanom (narration simultanée) — aako je priåa ispripovedana u buduãem vremenu, onda to znaåi da nara-tivni åin prethodi predoåenim dogaðajima. To je prediktivna ili an-teriorna naracija (narration antérieure). Najzad, kaÿe Ÿenet, ima i slu-åajeva da se naracija, inaåe voðena u nekom od oblika preterita, tolikopribliÿava trenutnom zbivawu da se stiåe utisak da mu je praktiåno

170

simultana. Naracija tu u stopu prati dogaðaje; ona kao da je „rascepka-na" i umetnuta izmeðu razliåitih trenutaka priåe, pa u izvesnom smi-slu postaje sliåna reportaÿi. Kao izrazit primer ove vrste pripoveda-wa Ÿenet navodi HH¡H poglavqe Ajvanha u kojem Rebeka kroz prozorzamka posmatra bitku koja se vodi kraj wegovih zidina i istovremenorawenom Ajvanhu opisuje ono što vidi. Ovakva naracija svojstvena jeromanu u pismima, odnosno romanu u formi dnevnika, kaÿe Ÿenet.Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva umetnutom naracijom (narrationintercalée).

U celokupnoj tradiciji pripovednih ÿanrova naknadna naracija(to jest pripovedawe u nekom od oblika preterita) apsolutno je domi-nantna. Iako u ovoj vrsti pripovedawa ne mora biti izriåito reåenokolika je vremenska distanca izmeðu trenutka u kojem se odvija naracijai onog u kojem se odvija priåa, upotreba nekog prošlog vremena, samapo sebi, signalizuje minulost predoåenih dogaðaja.10 U klasiånom roma-nu u treãem licu (na primer, kod Balzaka) ta distanca uglavnom je neo-dreðena, a pitawe o woj se u stvari i ne postavqa: åitalac se ne pitakoliko je pripovedaå udaqen u vremenu od svoje priåe, jer „preterit tuoznaåava neku prošlost izvan vremena" [Genette 1972: 232]. U vezi sovom vrstom naracije Ÿenet ukazuje na izvesne razlike izmeðu pripo-vedawa u treãem licu (heterodijegeze) i pripovedawa u prvom licu (ho-modijegeze) koje proistiåu iz odnosa pripovedaåa prema fikcionalnomsvetu likova, ali na to ãemo se vratiti nešto kasnije.

Sa stanovišta „umetniåke reprodukcije" vremena u romanu pripo-vedawe u prezentu je, po Ÿenetu, najjednostavniji narativni oblik: ov-de nema mesta nikakvoj „igri" s narativnim vremenom (premeštawuili umetawu razliåitih vremenskih planova), pošto se teÿi apsolut-nom poklapawu vremena priåe i vremena naracije. Naracija je istovre-mena s predoåenim zbivawima. Ÿenetova kategorija simultane naracijene obuhvata sluåajeve u kojima se sadašwe vreme javqa u funkciji isto-rijskog ili deskriptivnog prezenta (gde prezent gubi svoju temporalnuvrednost), veã samo one narativne forme u kojima prezent zaista ozna-åava aktuelnu sadašwost pripovedaåa. Na ovaj naåin prezent se u kwi-ÿevnom pripovedawu upotrebqava tek od kraja 19. veka, a kao prvi pri-mer simultane naracije Ÿenet navodi Diÿardenove Poseåene lovore(1887).

U zavisnosti od toga da li je u pripovedawu akcenat stavqen napriåu ili na samu naraciju, odnosno „narativni diskurs", Ÿenet raz-likuje dva glavna tipa simultane naracije: pripovedawe u prezentu„bihevioristiåkog" tipa i pripovedawe u prezentu kakvo nalazimo uromanu „toka svesti" ili „unutrašweg monologa". U prvoj vrsti, „bi-hevioristiåkom pripovedawu", naglasak je stavqen na priåu, dogaða-ji se predoåavaju „objektivno", u nastojawu da se stvori privid da ni-

171

10 Ÿenet kaÿe da u francuskom jeziku izuzetak predstavqa passé composé, prošlovreme koje, kao i present perfect u engleskom, oznaåava relativno blisku prošlost. PoBenvenistu, ovo vreme povezuje dogaðaj iz prošlosti sa sadašwim trenutkom subjekta ko-ji ga evocira [Genette 1972: 232].

su posredovani pripovedaåevim glasom. Najizrazitije primere ovakvogpripovedawa nalazimo u francuskom „novom romanu", pravcu poznatomi pod nazivom „škola pogleda", a naroåito u Rob Grijeovim romanimaiz pedesetih i šezdesetih godina (Qubomora, U lavirintu, Kuãa sasta-naka). U drugom tipu simultane naracije, onom koji sreãemo u tehnici„unutrašweg monologa", situacija je obrnuta: sam narativni iskaz —govor pripovedaåa u prezentu — potiskuje u drugi plan dogaðaje koji sesvode na najmawu moguãu meru, tako da se åini da je „radwa" kakvu po-znajemo iz tradicionalnog romana potpuno izbrisana. Ÿenet kaÿe da jetaj efekat prisutan veã u Diÿardenovom romanu, ali da je vaÿan i zaåitavu tradiciju „toka svesti", od Xojsa, Virxinije Vulf i Foknera,pa sve do Beketa ili Kloda Simona.

Za razliku od ostalih triju tipova Ÿenet umetnutu naraciju ne de-finiše pozivawem na neko posebno gramatiåko vreme pripovedawa (iovde je, kao i u naknadnoj naraciji, preterit osnovno vreme pripoveda-wa), veã pozivawem na minimalnu temporalnu distancu izmeðu priåe inaracije. Meðutim, videãemo da, izdvajajuãi ovaj tip naracije, Ÿenet ustvari primewuje jedan drugi kriterij koji uopšte nije temporalneprirode i bitno je drukåiji od onih koji su mu posluÿili u odreðewuprvih triju tipova. U umetnutoj naraciji, kakvu sreãemo na primer uromanu u pismima, temporalni odnosi izmeðu priåe i narativnog åinaveoma su sloÿeni. Po Ÿenetu, ova sloÿenost je uslovqena dvema okol-nostima: åiwenicom da je u ovoj vrsti pripovedawa narativna instan-ca obiåno „umnoÿena" (ima nekoliko korespondenata, to jest pripove-daåa), kao i time što su priåa i naracija veoma bliski u vremenu, to-liko bliski da „druga moÿe uticati na prvu" [Genette 1972: 229].

U epistolarnom romanu ili u romanu dnevniku distanca izmeðuvremena u kojem su smešteni sami dogaðaji („evo šta mi se danas dogo-dilo") i vremena u kojem pripovedaå, iznoseãi svoje misli i oseãawa,te iste dogaðaje komentariše („evo šta o tome veåeras mislim") tolikoje mala da to, po Ÿenetu, proizvodi jedan specifiåan efekat: efekat„trewa" izmeðu temporalnosti samih zbivawa i atemporalnosti pripo-vedaåevog iskaza, utisak da je statiånost narativnog iskaza neprekidnou koliziji s progresijom i dinamiånošãu dogaðaja: „Veoma velika bli-zina izmeðu priåe i naracije ovde najåešãe proizvodi, ako tako smemda kaÿem, jako suptilan efekat trewa izmeðu pripovedawa o dogaðajimakoje lagano protiåe u vremenu… i apsolutne simultanosti misli i ose-ãawa u [narativnom] iskazu. U dnevniku i epistolarnoj ispovesti åvr-sto je povezano ono što se jezikom radiofonije zove direktni i odlo-ÿeni prenos, kvaziunutrašwi monolog i naknadni izveštaj. Ovde jepripovedaå istovremeno još junak i veã neko drugi: dogaðaji koji su sedogodili tog dana veã pripadaju prošlosti, a 'taåka gledišta' se u me-ðuvremenu mogla promeniti; veåerašwa i sutrašwa oseãawa u potpu-nosti pripadaju sadašwem trenutku, i ovde je fokalizacija na pripove-daåa istovremeno i fokalizacija na junaka" [Genette 1972: 230].

U epistolarnoj formi zbivawa nisu prikazana neposredno, u tre-nutku dok ih lik doÿivqava, veã su „propuštena" kroz svest, „misli i

172

oseãawa", tog istog lika koji se sada, na kraju dana dok piše o svojimdogodovštinama, javqa u ulozi pripovedaåa. Iako je izmeðu trenutkadoÿivqavawa i trenutka pisawa proteklo veoma malo vremena, pripo-vedaå je veã postao „neko drugi", wegova oseãawa su sazrela ili su sepromenila. Pošto su sva zbivawa u epistolarnoj ispovesti predsta-vqena kao u „odloÿenom prenosu", posredstvom pripovedaåevog glasa,åitalac ih tumaåi iz perspektive ovog pripovedaåkog ja. „JuåerašwuSesil [Sesil Volanÿ, junakiwu Lakloovih Opasnih veza] vidi i o wojpripoveda današwa Sesil. Ovde imamo dve junakiwe od kojih je (samo)ova druga (istovremeno) i pripovedaå. Ona nameãe svoju taåku gledištakoja neposredno prati dogaðaje, a udaqena je od wih taåno onoliko ko-liko je potrebno da bi se stvorio utisak disonantnosti" [Genette 1972:230].

Meðutim, utisak disonantnosti izmeðu dveju narativnih instanciili perspektiva, junakove i pripovedaåeve, nije specifiåan samo zaepistolarnu formu u kojoj je temporalna distanca izmeðu dogaðaja iwihovog komentarisawa minimalna. Identiåan efekat proizvodi se iu narativnom tekstu u kojem je ta distanca mnogo veãa i proteÿe se nanekoliko godina, pa åak i decenija. Na primer, u Prustovom romanu, ukojem je vremenski jaz koji deli junaka i pripovedaåa u najveãem deluteksta veoma veliki, o aktuelnom dogaðaju ili prizoru najåešãe ne „iz-veštava" sam junak veã jedna drukåija, prefiwenija i senzibilnijasvest — pripovedaåko ja. Dogaðaji se ne „prenose" direktno, iz perspek-tive doÿivqajnog ja, veã onako kako ih vidi pripovedaå. To stvaraefekte sliåne onima koje Ÿenet pripisuje epistolarnom romanu: „smi-saoni sklop" romana izgraðuje se oslawawem na pripovedaåevu taåkugledišta, naracija uvek mawe ili više zaostaje za dogaðajima i, najzad,prisutan je i efekat „trewa", jer se åini da dogaðaji teku po nekoj za-mišqenoj progresiji, dok je istovremeno komentar posredovan narativ-nim glasom statiåan i uvek „prisutan" u sadašwem trenutku iskazi-vawa.

Utisak „disonantnosti" nije svojstven samo epistolarnoj ili dnev-niåkoj formi veã je tipiåan za temporalnu situaciju svakog retrospek-tivnog pripovedawa u prvom licu. I ovde, kao i u klasiånom romanu uprvom licu, taj utisak ne proizlazi iz minimalne temporalne distan-ce izmeðu priåe i naracije, kako to tvrdi Ÿenet (ona moÿe biti i ve-ãa, a da efekat o kojem je reå ostane nepromewen, što se vidi i izPrustovog primera), veã je posledica pripovedne situacije prvog licau kojoj je, kao što smo videli, narativna instanca podeqena na dva su-bjekta: pripovedaåko ja i doÿivqajno ja. Doÿivqajno ja, zajedno sa doga-ðajima åiji je akter, nalazi se u prošlosti priåe, dok je pripovedaåkoja smešteno u sadašwi trenutak pripovedawa. Odatle sledi da utisak„disonantnosti", kao i sloÿenost „igre" s vremenom u epistolarnojformi — i Ich-formi uopšte — zavisi prvenstveno od odabranog re-šewa u registru naåina, odnosno od „udvajawa" perspektive, a ne od„blizine" priåe i naracije, koja uostalom moÿe i varirati. Kriterijna koji se Ÿenet oslawa kada ovu vrstu naracije (umetnutu naraciju)

173

izdvaja kao poseban tip uopšte nije temporalne, veã je aspekatske pri-rode: on se tiåe naåina na koji su dogaðaji u narativnom tekstu predsta-vqeni.

Ÿenetovo zapaÿawe o koliziji izmeðu dijahronijskog naåina po-stojawa samih dogaðaja i sinhronijske „egzistencije" pripovedaåevogkomentara moÿe se primeniti i šire. Veã smo pokazali da Ÿenetovefekat „trewa" nije svojstven samo romanu u pismima veã retrospek-tivnom pripovedawu u prvom licu uopšte, ali moÿemo ga pratiti iizvan okvira Ich-forme. Åak i u romanu u treãem licu pripovedaåevkomentar, nasuprot „izveštavawu" o dogaðajima, smešten je u sinhro-nijskoj ravni, trenutku koji je sadašwi i za samog pripovedaåa i za åi-taoca. Za razliku od dogaðaja, pripovedaåevo komentarisawe ne „odvija"se u vremenu, a vremenski plan na kojem se nalazi jasno je izdvojen odtemporalne dimenzije zbivawa. To potkrepquje pretpostavku da je „di-sonantnost" uslovqena prvenstveno odreðenim rešewima u registrunarativnog naåina.

Anteriorna naracija ili prediktivno pripovedawe (récit prédictif)11

jeste pripovedawe u buduãem vremenu u kojem narativni åin, kako Ÿe-net kaÿe, prethodi dogaðajima opisanim u priåi. Primere ovakvogpripovedawa Ÿenet nalazi u proroåanstvima, apokalipsama, vizijama,astrološkim ili onejromantskim tekstovima itd., a kao jedan sluåajovakvog pripovedawa navodi i nekoliko pevawa iz Sent Amanovog Iz-bavqenog Mojsija. Ali on ne navodi nijedno delo koje je u celini ispri-povedano u buduãem vremenu, oåigledno zato što takvog dela, a pogotovuliterarno znaåajnog dela, u glavnom toku zapadnoevropske kwiÿevnetradicije jednostavno i nema. Pripovedawe u buduãem vremenu u okvi-rima narativnih ÿanrova predstavqa sasvim marginalnu pojavu, pa sezato åini da Ÿenet kategoriju anteriorne naracije ne uvodi toliko izdeskriptivnih razloga (da bi wome obuhvatio i opisao jedan mawe iliviše znaåajan korpus literarnih tekstova) koliko u nastojawu da svojuklasifikaciju naracije po temporalnoj poziciji pripovedaåa doslednoizvede po analogiji sa gramatiåkom trijadom glagolskih vremena.

Ÿenet i sam priznaje da se prediktivno pripovedawe javqa samounutar nekih veãih narativnih celina (najåešãe kao „uokvirena" pri-åa). Recimo, u ¢¡ pevawu Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija, u kojem sepripoveda o Aronovom proroåanstvu, kao i u ¡¢ i ¢ pevawu — Ÿokabe-linom proroåanskom snu — opisana je Mojsijeva buduãnost. Ove umet-nute priåe uvek su anteriorne u odnosu na svoju „neposrednu narativnuinstancu" (Arona, odnosno Ÿokabelu), ali nisu anteriorne u odnosuprema „vrhovnoj" narativnoj instanci datog pripovednog teksta u celi-ni — pripovedaåu Izbavqenog Mojsija. Drugim reåima, dogaðaji o koji-ma se u ovim pevawima pripoveda buduãi su samo sa stanovišta samihlikova, ali ne i sa stanovišta pripovedaåa koji ih opaÿa kao veãostvarene, dakle prošle. Ovo Ÿenetovo zapaÿawe dovodi u pitawe„prediktivni" karakter anteriorne naracije: ako se opisana zbivawa, u

174

11 Ovaj termin Ÿenet, kako sam kaÿe, „pozajmquje" od Cvetana Todorova [Genette1972: 229; Todorov 1969: 48].

celini posmatrano, nalaze u prošlosti „prvostepenog" pripovedaåa(bio on poistoveãen sa autorom teksta ili ne), onda to znaåi da su onaprethodila trenutku naracije, to jest trenutku u kojem se „proizvodi"dati narativni tekst. Sa stanovišta vremena naracije nevaÿno je da lita zbivawa pojedinaåni likovi (åak i kada se osamostaquju kao „drugo-stepeni" pripovedaåi) primaju kao buduãa ili ne, jer vizije ovih „dru-gostepenih" pripovedaåa nisu u buduãnosti subjekta koji pripoveda veãu wegovoj prošlosti. Posmatrano sa stanovišta celine narativnogteksta, ovde u stvari i nije reå o anteriornom pripovedawu veã o„obiånom", naknadnom pripovedawu.

Ÿenetova klasifikacija naracije sa stanovišta „autorovog vreme-na" zasniva se na pretpostavci da je funkcija glagolskih vremena upripovednom tekstu strogo gramatiåka: da preterit tu uvek oznaåavaprošlost, prezent sadašwost, a futur buduãnost. Meðutim, u pripo-vednom tekstu (uostalom, kao i u govornom jeziku) semantiåka vrednostglagolskih vremena ne moÿe se svesti na ovu jednostavnu shemu. Moÿese dogoditi, i åesto se dogaða, da recimo buduãnost subjekta koji pri-poveda ne bude oznaåena futurom veã nekim drugim glagolskim vreme-nom — na primer, prezentom. Jedan takav sluåaj navodi i sam Ÿenet:anteriorna naracija u ¡¢, ¢ i delom ¢¡ pevawu Izbavqenog Mojsija nijedata u buduãem veã u sadašwem vremenu. Upotreba prezenta (umesto fu-tura) u ovom primeru, s jedne strane, dovodi u pitawe Ÿenetovu klasi-fikaciju naracije sa stanovišta „autorovog vremena", a s druge, ukazujena to da se temporalni odnosi izmeðu priåe i pripovedawa ne mogu dokraja objasniti pozivawem na gramatiåku funkciju glagolskih vremena.

U Novoj raspravi o pripovedawu do istog zakquåka dolazi i sam Ÿe-net. On tu priznaje da je bio u zabludi kad je tvrdio da upotreba prete-rita u pripovedawu automatski oznaåava prošlost predoåenih zbivawa:„Nema sumwe da sam malo preuveliåao posledice upotrebe prošlogvremena — ono u åitaocu ne budi uvek preterano snaÿan oseãaj da senaracija odvija posle dogaðaja" [Genette 1983: 55]. Nastojeãi da korigujesvoj prvobitni opis pripovedawa u prošlom vremenu, Ÿenet se sadaoslawa na neka zapaÿawa Kete Hamburger o funkciji preterita u roma-nesknoj fikciji. Doduše, Ÿenet ovu teoriju usvaja s izvesnim rezerva-ma koje se tiåu pre svega razlikovawa pripovedawa u treãem licu kao„åiste" fikcije od pripovedawa u prvom licu kao nefikcionalne, au-tobiografske forme.12

Ÿenetu je najbliÿa ideja po kojoj preterit u „epskoj fikciji", upripovedawu u treãem licu, „gubi svoju gramatiåku funkciju oznaåa-vawa prošlog", odnosno svoje gramatiåko temporalno znaåewe i posta-je oznaåiteq „fikcionalnosti" narativnog teksta. Ova ideja sreãe sei kod drugih teoretiåara pripovedawa. Ÿenet navodi primer Rolana

175

12 Ÿenet ima najviše rezervi u pogledu „åistote" „epske fikcije". Da bi se nekinarativni tekst mogao odrediti kao „åista fikcija", on bi morao biti lišen svih isto-rijskih i temporalnih referenci — a u tradiciji narativnih ÿanrova, barem u „veli-koj", romanesknoj formi, takav bi se primer teško mogao naãi. Idealu „åiste fikcije"najviše se, po Ÿenetu, pribliÿava novela [Genette 1983: 54].

Barta koji je pre Kete Hamburger, u Nultom stepenu pisma, ukazao naåiwenicu da upotreba aorista (passé simple) u pripovednom tekstu neoznaåava toliko prošlost zbivawa koliko sluÿi kao signal „literar-nosti" datog teksta.13 Preterit u romanu ili pripoveci ne oznaåavani naknadnost naracije u odnosu prema predoåenim zbivawima ni bi-lo kakav drugi konkretan temporalni odnos: on jednostavno ukazuje na„veåno sada i ovde" epskih lica, wihovu stalnu prisutnost u fikcio-nalnom svetu, potpuno lišenom svih realnih temporalnih referenci.

Ÿenet usvaja ideju Kete Hamburger, ali u wu unosi jednu znaåajnudopunu: on primeãuje da se utisak „minulosti" ili anteriornosti pre-doåenih zbivawa u odnosu na trenutak u kojem se odvija sam narativniåin ponekad moÿe postiãi i u „åistoj" „epskoj fikciji". Åak i u pri-povedawu u treãem licu mogu se uvesti neke, uslovno reåeno, realnetemporalne reference. Na primer, dovoqno je da pisac na kraju romanauvede epilog u prezentu. Na taj naåin svi dogaðaji koji su se dotad do-godili automatski ãe biti prebaåeni u neko prošlo vreme, prethodno uodnosu na trenutak u kojem se odvija radwa epiloga. Drugim reåima,stvoriãe se utisak da su sva zbivawa predoåena u romanu zaista prošla— kao što to pokazuju primeri Toma Xonsa, Evgenije Grande ili GospoðeBovari.14 Ovaj retrospektivni „preteritivni" efekat kraja u prezentuŸenet objašwava time što prezent (ukoliko nije istorijski ili de-skriptivni) u kontekstu pripovedawa u prošlom vremenu oznaåava nesamo neki fiktivni sadašwi trenutak, kasniji u odnosu prema ispri-povedanim dogaðajima, veã i jedno potencijalno pripovedaåko ja. Kadapripovedaå u treãem licu upotrebi prezent — a to ne mora biti samo uepilogu romana — on se, kaÿe Ÿenet, automatski stavqa u poziciju sa-vremenika i svedoka dogaðaja koje opisuje. Wegovo prisustvo u svetu di-jegeze, dotad potpuno skriveno, poåiwe da se jasnije nasluãuje. Upotre-bivši prezent, stavivši se u ulogu svedoka zbivawa, pisac u priåu ko-ju je dotad pripovedao u treãem licu (heterodijegeza) unosi izvesnu „do-zu homodijegetiånosti".

Drukåije reåeno, na ovakvim mestima promena u aspektu vremena(prezent umesto preterita) povlaåi za sobom i promenu u aspektu glasa:prelazak iz narativne situacije treãeg lica u narativnu situaciju pr-vog lica, odnosno, da se posluÿimo Ÿenetovom terminologijom, prelaziz „heterodijegeze" u „homodijegezu" [Genette 1983: 53].

176

13 Istraÿujuãi „umetniåko vreme" u kwiÿevnom delu uopšte, a posebno u nekimruskim folklornim ÿanrovima, do sliånog zakquåka dolazi i Lihaåov: „Problem prika-zivawa vremena u kwiÿevnom delu nije problem gramatike. Glagoli mogu biti upotrebqe-ni u sadašwem vremenu, ali ãe åitalac jasno znati da je reå o prošlosti. Gramatiåkovreme i vreme kwiÿevnog dela mogu se bitno razilaziti" [Lihaåov 1972: 257]. Najzad, najedan poseban primer semantiåkog pomerawa u upotrebi glagola, taånije glagolskog vida,u pripovednom tekstu ukazuje i Uspenski u Poetici kompozicije [Uspenski 1979: 97—110].

14 Isti efekat proizvode i anticipacije buduãih dogaðaja u pripovedawu auktori-jalnog, balzakovskog tipa. Na primer, kada Balzak kaÿe: „za tri dana desiãe se neštostrašno" ili „tako je prošao sudbonosni dan, koji ãe biti od uticaja na ceo ÿivot boga-te i sirote naslednice", on svoje pripovedawe nedvosmisleno smešta u neki kasnijitrenutak u odnosu na predoåene dogaðaje iz kojeg se oni u celini opaÿaju kao prošli [Ge-nette 1983: 53].

Ÿenetovo zapaÿawe o funkciji epiloga u prezentu potvrðuje našutezu da se izmeðu pojedinih rešewa u razliåitim aspektima narativnogteksta (vremenu, naåinu i glasu) moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili„mawa ili veãa kompatibilnost". Konkretno, sadašwe vreme u pripo-vedawu „kompatibilno" je s homodijegetiåkom narativnom situacijom,prezent oznaåava prisustvo pripovedaåkog ja. Osim toga, na primerukoji navodi Ÿenet (kraj Gospoðe Bovari) vidimo da paralelne promene uregistru vremena i glasa prati i promena u registru naåina, odnosnoperspektive: pripovedaå s fokalizovanog pripovedawa, to jest pri-povedawa u kojem je narativna informacija ograniåena na ono što„znaju" sami likovi, prelazi na nefokalizovano pripovedawe — onuvrstu pripovedawa koja podrazumeva neograniåeno romansijersko „zna-we". Stoga izgleda da se osnovna temporalna razlika izmeðu dvaju tipo-va pripovedawa u prošlom vremenu (heterodijegeze i homodijegeze) premoÿe objasniti pozivawem na narativno lice (treãe ili prvo) nego po-zivawem na gramatiåko vreme pripovedawa. Odluåujuãu ulogu u obliko-vawu narativnog vremena nema gramatiåka funkcija pojedinaånih vre-mena, veã lice u kojem se pripoveda, što znaåi da su modifikacije na-rativnih registara unutar jednog aspekta (vremena) uslovqene odabra-nim rešewima na planu druga dva aspekta — glasa i naåina.

LITERATURA

Émile Benveniste, Problémes de linguistique générale, Gallimard, Paris 1966.Claude Bremond, La logique des possibles narratifs, Communications, 8, 1966.Genette Gérard, Figures III, Seuil, Paris 1972.Genette Gérard, Palimpsestes: La littérature au second degré, Seuil, Paris 1982.Genette Gérard, Nouveau discours du récit, Seuil, Paris 1983.D. S. Lihaåov, Poetika stare ruske kwiÿevnosti, Srpska kwiÿevna zadruga,

Beograd 1972.Tzvetan Todorov, Les catégories du récit littéraire, Communications, 8, 1966.Tzvetan Todorov, Littérature et signification, Larousse, Paris 1967.Tzvetan Todorov, Poetique u Qu'est-ce que le structuralisme?, Seuil, Paris 1968.Tzvetan Todorov, Grammaire du Décaméron, Mouton, La Haye, 1969.Boris Uspenski, Poetika kompozicije; Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1979.

Adrijana Maråetiã

LA THÉORIE DU DISCOURS NARRATIF DE GÉRARD GENETTE

R é s u m é

Dans son Discours du récit Gérard Genette propose une relecture critique de l'op-position formaliste fable/sujet, ainsi que des dichotomies équivalentes introduites par lanarratologie „thématique" française: histoire/récit, histoire/discours, récit/discours, etc.Il soutient en effet que le texte narratif ne peux pas être proprement décrit par le reco-urs a l'idée de séquences narratives contrastées, qu'elles soient désignees comme fableet sujet ou comme histoire et récit. À la différence de ses prédécesseurs, Genette en-

177

tend le text narratif en tant qu'une structure tripartite, composée de trois éléments: hi-stoire, récit et narration. Selon lui, cette distinction tripartite, par rapport aux divisionsdichotomiques précédentes, présente l'avantage de rendre mieux compte de „l'ensembledu fait narratif". Par conséquence, l'analyse du dicours narratif pour Genette est „l'étu-de des relations entre récit et histoire, entre récit et narration, et (en tant qu'elles s'in-scrivent dans le discours du récit) entre histoire et narration".

Afin de préciser ces relations, Genette trouve son point de départ dans l'idée quetout récit est „une production linguistique" et qu'il est „peut-être légitime de le traitercomme le développement, aussi monstrueux qu'on voudra, donné à une forme verba-le". Ceci lui authorise à formuler les problèmes d'analyse du discours narratif selon lescatégories empruntées à la grammaire du verbe, en les réduisant à trois classes princi-pales de détermination: le temps, le mode et la voix. Ces trois classes, dans la théoriede Genette, ont une double fonction: d'un côté, elles constituent les trois aspects fonda-mentaux de tout récit; de l'autre, ces termes renvoient a trois groupes de problèmesdonnant le cadre pour l'analyse narratologique. L'étude du récit de Genette porte essen-tiellement sur ces trois aspects du discours narratif: en effet, il examine les questions detemps, de mode (cette-à-dire de perspective narrative) et de voix dans le récit engénéral et notemment dans le texte du roman de Proust. En examinant ces questions,Genette s'appuie également sur les notions définies au début même de son Discours, àsavoir histoire, récit et narration. Ainsi le temps et le mode sont-ils étudies au niveaudes rapports entre histoire et récit, alors que la voix désigne à la fois les rapports entrenarration et récit et entre narration et histoire.

Bien que la théorie du discours narratif de Genette présente les avantages inconte-stables par rapport aux conceptions narratologiques semblables, elle n'est pourtant pasprivée de certains défauts. Par exemple, Genette ne cherche pas à montrer, pas systé-matiquement du moins, comment les divers aspects du discours narratif sont liés entreeux: c'est-à-dire, comment le choix d'un aspect narratif impose certaines restrictions(ou facilités) dans l'application des autres.

178