навиН

ЖИВИ СИН БУДНОГА

УредникПетар Арбутина

навиН

ЖИВИ

СИН БУДНОГА

ФЕНИКС ЛИБРИС

Београд, 2010.

Посвећено мом оцу

Amen sam džuvdi phuv savi džal pe muli phuv. Savorhe sam mule numa ni džanas kana ka avans praxome.

Ми смо жива земља што по мрт-вој ходи. Сви смо мртви, само не зна-мо кад ћемо бити сахрањени

Када освајач умаршира прво ће узе ти оно што је дао ко ла бо ра цио-ни сти ма, привилегије, власт и но-вац. Али је то слаба утеха нама, јер ће мо до тада нестати!

„Бог раз у ме се бе,“ ка жу бу ди сти, „кроз очи мно гих.“Увек му се до пад ну ова кве ми сли, ла ко их уоча ва и

ра до о њи ма про ми сли...,али им не ве ру је. Још дав но је до шао до тог за кључ ка. И са да док по ла ко и сми ре но хо да, са мо га по твр ђу је; те шко му је да по ве ру је..., да ико, уоп ште, раз у ме се бе, па био то и Бог.

Успо ре но се спу шта стр мом оба лом, до блат ња ваг ко ри та, дав но скрај ну те ре ке. На тре ну так се за у ста ви, и не ка ко баш та да, из би ја од не куд, онај тра чак да, мо-жда, ипак, је сте та ко. „Можда је и могуће да Он разуме и себе?!“

Не би се та ква мо гућ ност мо гла на зва ти, бар не у ње-го вом слу ча ју, му дро шћу или ис ку ством; мо жда нај пре ре зер вом пред то ли ком не са гле ди во шћу. Очима нешто тражи, док размишља.

Уоча ва по ве ћи цр ни облу так с’ дру ге стра не. Не ким чу лом од лу чу је да се на ње га до ско чи, де лу је му ста би-лан и до вољ но си гу ран!

„Ако Он и раз у ме се бе, Ње га ни ко жив не мо же схва-ти ти, а још ма ње раз у ме ти!“ Сме ши се и ста вља тач ку на ову ми сао.

У јед ном за ма ху ла ко пре ба цу је сто ти нак ки ло гра ма ми ши ћа и ви ше од два ме тра, ко ји га де ле од цр ног ка-ме на. До ско чио је на си гур но, осе ћа то под но га ма.

10 навиН

За до во љан је... Во ли ми сао ко ја се за вр ши тач ком. На ста бил ном је, осе ћа се си гур но, осе ћа тло под но га-ма..., те не су мљи во сти и не про мен љи во сти је су осло-нац с’ ког је ла ко да ље...

„Не где чо век мо ра одах ну ти,“ што би у ње го вом се лу ре кли: „да ну ти ду шу“.

За ко ра чу је са ка ме на уз кли за ву стр ми ну, ко ја га де-ли од дру ге оба ле. Осе ћа се до бро, го то во по бед нич ки, у од но су на оне не у хва тљи ве ми сли, ко је му та ко че сто уно се не мир.

Не мо ћан је пред су ко бом, у стал ном тр ве њу, се бе са-мог, или оног де ла у ко ји има по ве ре ње..., и оног „дру-гог“, про клет ства са мов љне те шко са гле ди ве не кон тро-ли са не ми сли. Ира ци о нал не, не у хва тљи ве ми сли, ко ја сво јим од бље ском зна че ња, све тло сном бр зи ном ула зи у све сно, ре ме ти те шко уми ре но би ће соп ства; по ја вљу-ју ћи се увек као „ пи та ња“, ко ја се не окон ча ва ју у из вра-њу, из те та ме не до ку чи ве.

По кли зно се јед ном, или два пу та, али увек се спрет-но одр жа ва ју ћи да не пад не, пре не го што се ус пео.

Не ка да му се чи ни да ни ка да ни је уп сео да са гле да „та“ пи та ња-ми сли, да их об у хва том схва ти.

Та ко за ми шљен ни је ни при ме тио да хо да ме ђу над-гроб ним спо ме ни ци ма и да је пре ла ском пре ко ису ше-ног по то ка за шао у гро бље.

Ве ро ват но одав но за тво ре но за но ве ста на ре, јер ин-ду стиј ска зо на ко ја га је окру жи ла ни је му да ла да се ши ри..., ко је ле го: „ле го је!“.

Па и во де по то ка, са да блат ња ве ка љу ге, су не та ко дав но, ка да је све на ја вљи ва ло не ка бо ља вре ме на скрај-ну те и по ста ле тех нич ка во да обли жњих фа бри ка.

Фа бри ке са да не ра де, а и у из ма гли ци се ћа ња на ње-

11ЖИВИ СИН БУДНОГА

го во де тињ ство, у овај фа брич ки круг се ули ва ла ре ка љу ди, рад ни ка и по окон ча њу сме не про ми ца ла на зад, по ред оне тек при до шле.

Ка жу да је пре фа бри ка ов де ра сла вр ба и цр на то-по ла.

Је два при мет ним дрх та јем и про ме ном у хо ду ускла-ђу је ко рак осе ћа њу при сут ном на том по љу веч ног по-чин ка.

На ста вља да ко ра ча, не што га ву че Ис точ ном не бу.Док су но ге га ца ле рас ква ше ну мар тов ску зе мљу, а

си ров ми рис сне га се још осе ћао у ко ре ну но са, до вољ но ја сан и опи пљив у се ћа њу, уди шу ћи у ње га онај спо кој и сми рај зи ме.

Ка ко су из не над но на ви ра ле искре ми сли, кроз пи-та ња ко ја се са ма по ста вља ју, та ко се из не над но и ис-кљу чи вао. Раз ло га том из не над ном пре ку ду у раз ми-шља њу, ко зна од ка да, ни сам се ви ше не се ћа, он не зна. За си гур но да и овом „ис кљу че њу“ ни је до при не ло бо гат ство кра јо ли ка и пу но ћа по гле да пеј са жа.

Без љу ди и жи во ти ња ко ји би му за о ку пи ли па жњу и од ве ли га сво јим пу те ви ма, не ка ко увек би се за у ствио на истом ме сту; до вољ но уда ље ном од гра да и не до вољ-но бли зу се лу.

Не ка да му се чи ни да ни јед ну од тих „про кле тих“ ми сли ни је ус пео да схва ти и са гле да.

Те шко да се мо же ре ћи да их је во лео на не ки свој, не у о би ча је ни на чин, да их је по што вао; али то је ипак би ло тач ни је од би ло ко је дру ге тврд ње.

Пу но ћа од сут не ми сли, ис пу ња ва ла га је сва ким уди са јем тог ме ста и тре нут ка. Без де фи ни са них емо ци-

12 навиН

ја, ако се из у зме оно нај ду бље, нај те же до ку чи во: Bas so osti na to скром ног за до вољ ства, на лик на бру ја ње са о-бра ћа ја ко је успа вљу је ста нов ни ке гра до ва или на ноћ-ну ти ши ну за љу де на се лу.

Ту се за у ста вио и са да, се да ју ћи, упро би по глед не-где из ме ђу ју га и ис то ка... Кра јич ком ока ви део два пут-пу но раз ли чи та тре пе ре ња, две раз ли чи те ни јан се исте бо је...

Не ка да је био сре ћан, ис пли ва ло је то се ћа ње из нај-ве ћих ду би на ње го вог би ћа. „Из гле да да су за па жа ња јед ног су жњег, оп хр ва ног ми сли ма би ла тач на и по сле ви ше сто ти на го ди на“, са да је знао да су та раз ми шља-ња „исти на“.

Не зна ко ли ко ду го је та ко се део, да ли је уоп ште, и о че му, ми слио...?

Хо ри зон том се сја ји по сед њи, већ хлад ни, од сјај гри-ми за; од о зго вре ба ме сец; у ва зду ху леб ди дим; пре ко го ле ли ва де, из нај бли жих ре до ва стра ћа ра пред гра ђа до пи ре жа мор гла со ва.

Био је не где да ле ко..., да ле ко и дав но..., са да га је бо-ле ло се ћа ње на то да ле ко и дав но.

По ла ко је устао и по шао на траг.

Пу но ћа одуст не ми сли.

*

„Је сам ли ти не до ста јао“, пи та. „Не до ста јеш ми стал-но“ , од го ва ра она. Љу би јој усне, врат, ко жу још мла ду бо је ме да; опру жа је не жно; во де љу бав. Во ли је...

13ЖИВИ СИН БУДНОГА

А он да пра сак ве сла по мир ној по вр ши ни ње го ве ми сли, ње го вих се ћа ња и ма ште. У хи ља де де ли ћа не -ста је му сли ка у гла ви, гу би се у не са ста вљи ве ко ма ди ће пре ђа шња же ља да до дир не сво ју же ну!

Мр зи се бе што се увек трг не ка да за лу пи вра та, го-ди на ма ни јед на ми сао ни је до вољ но ја ка да се су прот-ста ви овом не по треб но буч ном ко ри шће њу ку па ти ла.

Су пру га, ње го ва же на, пра ви фи зи о ло шку па у зуи из ме ђу се ри ја не ке ТВ са пу ни це.

Куп ти а ло је уз ње го ву со би цу, це ви у зи ду ко ји де ли те две про сто ри је, ку па ти ла и по лу со бе.

Узи ма не ку књи гу и по чи ње да чи та ме ха нич ки; ауто мат ско чи та ње ко је не до но си сми сао про чи та ног; ме ха нич ка рад ња ко ја по ста је са ма се би свр ха...

По сле чи та ве веч но сти, чи ни му се, пре ста је не-пре кид ни про дор ни звук, на лик бес крај ном ши шта њу огром не зми је...; за тво ри ла је сла ви ну.

Ње на со ба је на дру гом кра ју ход ни ка. Та со ба је још њи хо ва, за јед нич ка со ба но ћу; а за јед нич ки кре вет, њи-хов пре ћут ни до го вор.

Та обо стра на лаж је њи хов дру штве ни спо ра зум, њи хо ва мон ден ска ло зин ка, њи хов до бро на мер ни не-кон фор ми зам.

По шла је на дру гу стра ну, чу је ко ра ке, шкри пи по лу-о дле пље ни пар кет, па ква ка на вра ти ма... Гле да га.

„Шта то чи таш?“, пи та га гла сом ко ји уна пред но си пре зир пре ма све му што ра ди. Он је упит но гле да, он да ва ди че по ве из уши ју, ко је је не по сред но пред њен ула-зак ста вио.

„Шта то чи таш?“, по на вља она; а за тим: „Ово не иде..., сла жеш се? Да се па ку јем?“.

14 навиН

Он се сме ши, с’ на по ром из на ла же ћи тај осмех, од-ла же књи гу: „Ле леј ску го ру“, ка же, „Ако се сла жеш?“,

„Се ди!“, на ста вља ну де ћи јој да сед не на ње го ву сто ли-цу, уста је и по чи ње да чи та..., у ства ри глу ме ћи чи та ње, по чи ње да јој ре ци ту је: „Обу ци те се у све оруж је Бож је, да би сте се мо гли одр жа ти про тив лу кав ства ђа во ско-га. Ста ни те да кле опа сав ши бе дра сво ја исти ном и обу-кав ши се у око лоп прав де. И обув ши но ге у при пра ву је ван ђе ља ми ра. А врх све га узми те штит ве ре о ко ји ће те мо ћи по га си ти све рас па ље не стре ле не чи сти во га. И ка ци гу спа се ња узми те, и мач ду хов ни, ко ји је реч Бо-жи ја“.

Пре ки да га Ехид нин по глед, ко ји је за ре зао са мо брон хи јал но ста бло из ре че ног; за лу пи ла је вра ти ма из-ла зе ћи.

Тек по што је иза шла по гле дао је шта дру жи у ру ка-ма... Би ло је то не ко де ло у из да њу Ко му ни стич ког уни-вер зи те та у Јо хе не збур гу, на ста вио је да пре гле да и чи та осло бо ди лач ку бро шу ру.

Из по лу ле же ћег по ло жа ја у ко јем је до вољ но ду го, да очу ва са мо по што ва ње и до вољ но крат ко да при да на зна ча ју ње ној по се ти, устао је, од ло жио књи гу и по шао до со бе, ко ја је да њу Ње на.

Ушао је по ла ко, не ре ме те ћи при по вест пре пла ну лог глум ца... Гле да је..., ли це још је би ло оза ре но, истин ски уз бу ђе но од гле да ња. Сав За пад је био ту, у том ус хи ће-ном ли це мар ју, пред мли та вим ре чи ма у ко ји ма је тра-жи ла ге ни ја. Ми ми кри ја пре да то ра.

„То што ти ра диш је ни шта! До ко ли чиш и ни шта, под ми лим бо гом, ни не по ми шљаш да поч неш ра ди-ти. По ви ти кич му, брај ко мој, то је по со по ште них љу ди. Крат ка ко жа од чи та ња и шкра ба ња на ле ђи ма, ти сме та да повијеш кичму...“

15ЖИВИ СИН БУДНОГА

Гле да ла га је оном мр жњом ко ја ни је има ла ни за њу ра ци о нал но об ја шње ње.

„За што ми се обра ћаш ти у ко јој ти ња скри ве на за-вист пред чу де сним при зо ром мо је уз ви ше не упор но-сти?“. Оћу тао јој је, ово је у се би из го во рио, са да и хи ља-ду пу та пре то га, про ми сао, не чуј ни вен тил оду шка..., ињек ци ју про тив отро ва ује да ње го ве Ехид не, ми ле му же не.

До бро га је по зна ва ла, ви ше ин ту и ци јом и ин стик-ти ма не го ра зу мом..., зна ла је где га нај ви ше бо ли, а то је да му оду зме чи та ње и пи са ње, по след ње упо ри ште. Ње га ће бра ни ти жи во том, по след њу ли ни ју од бра не ово ма ло ду ше, та ко се не ка ко осе ћао на сва ки на пад, ре флек сом жи вот не угро же но сти ки ди сао би зу би ма на на па да ча ко ји уни шта ва ње го ве књи ге.

Мо жда је баш за то оћу тао и осе ћа ју ћи ње ну по тре-бу да се пра зни, пљу ју ћи по књи га ма..., као не вред ном људ ском ан га жма ну, а по нај ви ше бра не ћи, чу ва ју ћи онај нео п хо дан ми ни мум соп стве ног ми ра ко јим би очу вао сво ју ми сао, по так ну ту од „ње го вих Мр тва ца“, међ ко ри ца ма.

Још јед ном гу та ју ћи соп стве не ре чи не мо ћи, ћу ти јер зна: „Ка кав је он пи сац, кад ско ро две де це ни је ни ко ни-је штам пао ње го ве књи ге! Не у ко ри че ни пи сац, за ко га ни ко ни је чуо, чи је књи ге са мо при ја те љи чи та ју, ваљ да из са жа ље ња.“

За ни ма ње ко је је се би на де нуо..., у по чет ку као ша-лу.., по пу ња ва ју ћи ра зно ра зне фор му ра ле, ко ји су увек има ли став ку: „А за ни ма ње?“.

Шта је тре ба ло да пи ше, по ми слио би у тре нут ку од го во ра. Зи дар, др во се ча, ра ба џи ја, рад ник на ме ша-ли ци-фи зи ка лац..., до ду ше ето ис про јек то вао је не ке

16 навиН

згра де, ха ле и ста но ве за Њу..., „ску пи су ли цен ци ра ни про јек тан ти“.

Нај ве ћа и је ди на исти на да је он не за по сле но ли це, на би роу ра да, а све што је ра дио и што ра ди, до ђе му као хо би по след њих два де сет го ди на.

При вид озбиљ но сти упит ни ка, тре ба ло је да ство ри ути сак о озбиљ но сти зе мље у ко јој жи ви. Али би ло је ви дљи во да је све при вре ме но, си стем на мет нут по пут јар ма по ште ним и не моћ ним, зе мља и ње не гра ни це.

Бо ле ло га је не из мер но што жи ви у при вре ме ној зе-мљи ко ја ће оп ста ти док има ју шта ло по ви да пљач ка ју, ка да от му све пре да ће власт „свет ској вла ди“ или ти ха-о су.

Ћу ти и гле да је... а он да...„Ре ци шта си хте ла?“„Ни сам на шла Ци га не ни Ру му не да су тра ко па ју ка-

нал за стру ју?“„До бро ја ћу!“„Идем ра но. Ако ћеш да лег неш по сле ме не узми пи-

џа му сад, да ме не бу диш!“По ла ко је ушао узео пи џа му, бо ре ћи се са со бом да

не при ме ти ка ко дрх ти...Још је су ви ше би ло жи во се ћа ње на ви ше не дељ но

ко па ње по ки ши, сне гу и мра зу. Ка ко же лу дац да ни ма од на по ра ни је при мао хра ну, а по треб ну енер ги ју, на-ла зио ис пи ја ју ћи по лу за ле ђе ну ими та ци ју Кок те, не ког при ват ног пу ни о ца из ком ши лу ка.

Све се за вр ши ло ури нар ним кр ва ре њем, ду го трај-ним ле че њем; ко је му је по тро ши ло оно ма ло уште ђе-ви не.

За си гур но му је нај те же па ло што је био одво јен та ко ду го од сво јих књи га.

17ЖИВИ СИН БУДНОГА

Узео је пи џа му и иза шао, не гле да ју ћи у то бе жи вот-но тру пло у кре ве ту, што је ли ко ва ло. Бр зо је иза шао остав лља ју ћи тај мр твач ки про стор са за да хом до са де ко ја ра ђа увек зло.

Го ди на ма је ди но про дук тив но вре ме или бар нај-про дук тив ни је по ње го вом ми шље њу је би ло у пр вој по ло ви ни но ћи, дар је био ако га ин спи ра ци ја оста ви до зо ре. Навикaо та ко већ су ви ше ду го, не мо ћан да за спи и ка да би хтео.

Па ул Кле, швај цар ски умет ник у пе тој се ри ји сво јих пре да ва ња за те му има по крет у ко смо су. Пре ко рас пра-ве о при род ној струк ту ри, ко сти, тки ва и ми ши ћи; тој по крет ној ма ши ни. Кле раз ми шља о по ве за но сти по-крет ног скло па и во ље за по кре том.

Осе ћао је ка ко му дрх ти и склоп и во ља. Не ка ко успе ва да се до ву че до сво је со бе, ула зи и ти хо за кљу-ча ва вра та.

Ехид на је чу до ви шна же на Ти фо но ва, с’ те лом же не и ре пом зми је. С’ њим, по ро ди ла је чу до ви шта од си но-ва и кће ри: Кер бе ра, Гор го не не меј ског ла ва, Хи ме ру..., и ко зна ко га још. Са јед ним од сво јих си но ва, Ор ту-сом, ко ји је од бра та Кер бе ра имао јед ну гла ву ма ње, из ин це сту о зне ве зе ро ди ла је Сфин гу. Би ла је и мај ка оне пти чу ри не што је кљу ца ла Про ме те је ву је тру...

По ла ко се спу стио склуп чан у са мо свој кре вет...Уоста лом, сам је оти шао по сво ју до зу отро ва. Во ли

је.

18 навиН

*

Сед ми је дан ка ко ко па, да нас пла ни ра да за вр ши. Све је би ло бр же и лак ше не го што је оче ки вао..., а ни да ни ни су би ли то ли ко хлад ни...

Ако се из у зме вре ме чи та ња и пи са ња све оста ло је и био те жак фи зич ки рад у ње го вом жи во ту.

Во ли да ра ди, во ли сва ку вр сту фи зич ког на по ра. Об у зи ма га еуфо ри ја ко ја на сту па по сле фи зич ке ак тив-но сти. Још ма ло и за вр шио је, ку пио је не ко ли ко да на пра ва на мир, на сло бо ду да чи та и пи ше. По ја ча ва му-зи ку на тран зи сто ру, ко ји му сво јим зву ком пра ви дру-штво. Тај бла же ни смо ство ре ни опи јат, бе та-ен дор фин, ко ји уби ја сва ки об лик бо ла, гу ши му зи ку у уши ма, у гла ви... Чи не ћи да се до пи ру ју ћи звук, не ки Скар ла ти-јев харп ски корд, ко ји звон ко уле ће у акор де, а ови се до кра ја не раз ре ша ва ју, гу би у оним не не на слу ће ним, а још те же, ис пу ње ним ду би на ма људ ске ду ше.

Сре ћан је! Ис пу њен оном пу но ћом ћу та ња и за у ста-вље ног вре ме на, оних не ко ли ко уко че них тре ну та ка вре мен ског то ка, ко ји не где од ла зе као се ћа ње, да тра ју.

Дрх тај оч не ја бу чи це, ис под по лу за тво ре них ка па ка, бу ди га и вра ћа у ка нал ис пу њен бла том, рас ква ше не, још не ису ше не мар тов ске зе мље.

Онај ра ци о нал ни део ње го вог би ћа по ста вља пи та-ње, слу те ћи од го вор, а чи ја по твр да до при но си утвђи-ва њу осе ћа ња: „Да ли је сре ћан?“. По ве ћи ни ме ри ла је-сте, ве ру је да је сте. Не за бо ра вља, ипак, за вр шни хор из Еди па: Не на зи вај чо ве ка срећ ним док не умре.

При во ди кра ју ко па ње; по ње го вом му шље њу, ко је

19ЖИВИ СИН БУДНОГА

чу ва за се бе, по ре кло го во ра ле жи у пе сми, а по ре кло пе сме у по тре би да се зву ком ума њи бол и страх; за до-во љан чо век, уисти ну ћу ти!

На ста вља да ко па..., из не на да: „Ако има шта, ја би ко по!“, пре ки да га у раз ми шља њу и ко па њу де ча чић, ока чен са дру ге стра не огра де. Пре ки да са ко па њем и упит но га гле да, де чак је си тан, ма ло ве ћи од крам па.

„И ти би ко по?“, пи та де те, ко је сто ји на ка ме ну и још уз диг ну то на пр сте да из гле да ви ше. Ма ли шан му из-гле да сме шан, та ко ока чен ру ки ца ма о жи ча ну огра ду и при љу бље ног ли ца. „Уђи, до го во ри ће мо се!“, до вик не му, „Ено ти ка пи је!“.

Сам из ла зи из ка на ла, про ве ра ва да ли је де чак ушао у дво ри ште, скри ве ним по гле дом. Ка да се уве рио да је-сте, ски да бла то са гу ме них ду бо ких чи за ма, у ко ји ма је ра дио. Кра ич ком ока и да ље по сма тра де те ко је му при ла зи.

„До бар ти дан мла ди ћу, до бро до шо!“, обра ћа му се пр ви, по др жа ва ју ћи по здрав искре ним осме хом. Де чак га је по гле дао у очи и крат ким кли мом гла ве от по здра-вио; пре о зи биљ но или не по вер љи во, а мо жда и јед но и дру го...Ло ше де ти ње ис ку ство или ин стикт, на ње го ву, мо жда, ису ви ше ср дач ну до бро до шли цу, од го во ри ли су овом очи глед ном су здр жа но шћу.

„У ре ду, шта би тач но ра дио?“„Ко по би.“, од го ва ра де чак, „А мо же би ло шта..., што

тре ба!“, ка же.„До бро, он да ево дов де да се ис ко па и да се од гр не зе-

мља од иви це ка на ла“, по ка зу је де ча ку.„Да се во ди ра чу на..., иви це да се не об ру ше...“, на гла-

ша ва де ча ку.„Не ће, ја сам лак!“, де те са мо у ве ре но одо го ва ра. „До

ка да да бу де го то во?“, пи та.

20 навиН

„Че кај да се пр во до го во ри мо, по што ра диш?“ „Ко ли-ко ће да ме ко шта да за вр шиш ка нал и мо жеш ли за вр-ши ти до мра ка?“

„Мо гу! А, дај за.. ово, хи ља ду!“, са мо у ве ре но и по сло-вич но ка же де чак.

„Ми слим да је мно го. Има још сат вре ме на до мра ка.“, по ма ло из не на ђен деч јом по слов но шћу.

Де чак ћу ти и гле да га не ка ко од сут но.„Пла ћам пет сто и ру чак!“, од да је сво ју по ну ду, од ра-

слом чо ве ку, го ди на и те ла де те та.„Мо же!“, бр зо пре се ца по год бу, пру жа ју ћи му сво ју

де ти њу ру ку, као по твр ду до го во ра.„У ре ду!“, ру ку ју се.

Он узи ма не ку да ску, ста вља на ка мен и се да у на-ме ри да по сма тра де те, де ча ка, ка ко ра ди. Не мо же да му од ре ди го ди не..., и де чак ва ди из тор бе ко ју је но сио не ка кав нај лон, ве што ве зу је око но гу и пре ко гу ме них чи за ма у ко ји ма је већ био. По чи ње да ко па. Већ по сле пар уда ра ца крам пом из не на ђен је де ча ко вом спрет но-шћу и озбиљ но шћу ко јом при сту па по слу; у исто вре ме му је дра го да је сам про ко пао онај по вр шин ски део, од пар ме та ра, што ће де чак за вр ши ти.

„Ка ко се зо веш?“, пи та де ча ка.„Са фет.“, де чак крат ко од го ва ра.„Ко ли ко имаш го ди на?“, али..., као да му се учи ни ло

да је по гре шио са пи та њем, од мах на ста вља са но вим: „Оћеш не што да по пи јеш?“.

„Пи во!“, опет крат ко од го во ра де те, не пре ки да ју ћи ко па ње и за не ма ру ју ћи пи та ње сво јих го ди на.

Он од ла зи да му до не се пи во, али се уз пут од лу чу је, да му по не се и не ки воћ ни, не га зи ран сок. Бр зо се вра ћа до де ча ка, но се ћи у ру ка ма два со ка и пи во.

21ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Иза ђи да сед не мо и по пи је мо ко љу ди!“, по зи ва Са-фе та, исто вре ме но от пи ја ју ћи гу тљај свог со ка. Де чак га гле да... „Не ка, дај ми ов де.“, пру жа ру ки цу из ка на ла. До да је му дру ги сок: „Ево ти сад „ово“, а пи во по не си ку ћи.“.

Ћу те не ко вре ме, сва ко са сво јом ми шљу и со ком.

Убр зо је и по сао био го тов, цр ве ни ло у ли цу про би-ја ло се са ка пи ма зно ја, кроз де ча ко ву там но пу ту ко жу.

Док су ћут ке чи сти ли и од ла га ли алат...:„Ја се и по чу-дих, да ти не што мо жеш сам да ура диш!“, пре ки да ти-ши ну ње го ва же на, од не куд се ство рив ши иза њих.

„Кад си га ан га жо вао ти га и пла ти!“, из го ва ра љу ти-то и од мах по том, од ла зи про те сно.

„Ко је ово?“, из на не ђен и ра до знао де чак га пи та.„Га зда ри ца“, од го ва ра: „Хај де мо!“

Ћу те ћи гур ну ла је та њи ре ис пред њих. Бр зо су је ли... Де чак је из гле дао за до вољ но.

„Ош’ сад да ми пла тиш?“, по ма ло у не ка квој не си-гур но сти га пи та.

Он му да је ру ком знак да ћу ти, исто вре ме но кли-ма ју ћи гла вом у зна ку по твр де. Уста је хи тро и при ла зи же ни, ко ја не што ра ди око шпо ре та.

„По зај ми ми две ста пе де сет ди на ра, вра ти ћу ти?“, пи-та је.

„Зар за оно што је ма ло че пр ка но да му даш то ли ко?“, пи та гла сно, та ко да и де чак чу је.

„Днев ни ца чо ве ка је осам сто.“, пру жа ру ку у џеп ва-де ћи две ста ди на ра, ко је је већ спре ми ла. Узи ма но вац из ње ног дла на, раз ме њу је је дан од оних по гле да пре-ћут ног спо ра зу ма и вра ћа се до де ча ка.

22 навиН

„До ђи!“, из во ди га на по ље, „Ево ти две ста, и ево ти још две ста пе де сет“, ва ди оста так из свог нов ча ни ка.

„Остао сам ти ду жан пе де сет, па кад бу дем ов де..., ти на вра ти..., да ћу ти.“. Де чак га за хвал но гле да: „Не тре ба, у ре ду је!“, пру жа ју ру ку је дан дру гом.

„Не за бо ра ви пи во.“, до ба цу је Са фе ту док од ла зи. Још јед но вре ме га пра ти по гле дом и он да се вра ћа уну-тра; се да по ред же не и та ко..., ду го се де и ћу те.

„‘Оће мо ли ку ћи?“, пи та је, пре ки дај ћи ти ши ну ко-ја му је по ста ла не под но шљи ва. Уско ро се во зе на зад у њи хов дом, у њи хо ве со бе, у њи хов за јед нич ки кре вет.

Из ра ди ја до пи ру зву ци ма ло по зна те пе сме: „Са ми на овом све ту.“ Ћу те!

*

Су тра дан је по чео да пи ше, те шко об у зда вај ћи оне при ме се, ко је би есе ју да ле осо би ну „пр ља вог“. Пи сао је о бо гат ству зна че ња де те та у умет но сти; о не ис црп-ној сим бо ли ци ко ји пред ста вља, о том нај сна жни јем, не у кло њи вом на го ну ка са мо ре а ли за ци ји, пред све сном аспек ту пси хе, соп ству ко је се раз ви ја.

До ка зи вао је, да без об зи ра што се нај че шће по ја вљу-је као „Бо жан ско“ де те, ро ђе но у из у зет ним окол но сти-ма да је увек из ло же но не во ља ма; чи ме се, у ства ри, пот-цр та ва ра њи вост сва ког жи во та ко је тра жи соп стве но ис пу ње ње.

На бра јао је хи ља де при ме ра у умет но сти, ма ње или ви ше по зна тих, тру де ћи се да „ње го ви бу ду ћи“, чи та о ци са ми за кљу че да је Де те пе ро ни фи ка ци ја ви тал них си ла, ко је су пот пу но из ван огра ни че ног по ља људ ског ума; да осе те тај на гон при ро де, ту не по бе ди ву си лу. Си лу

23ЖИВИ СИН БУДНОГА

ко ја од оне не мо ћи, или ма ло ве ро ват не, на ра ста у хе ру-ку лов ску сна гу... Ус пи њу ћи тај дух ка ствар ној епи фа-ни ји по лу бо жан ског хе ро ја.

Да схва те да је де те за пра во ин кар на ци ја не мо гућ-но сти да се чи ни дру га чи је!...

Про ла зи ли су да ни. На по љу су па да ле ки ше пра ће не рет ким па ху ља ма! Уну тра, он је са би рао ре че ни це, пра-ће не, рет ким са мо ње го вим ми сли ма и за па жа њи ма.

Ве тро ви су ду ва ли и на по љу и уну тра. Ко ша ва са Кар па та пре ко ње го вог бр да и ку ће на бр ду и они чуд-ни уда ри, нај го рих ко ша ва уну тра шњих, свој стве ни људ ској ду ши и ми сли... Не ка да су то ор ка ни и тор на да, ко ји увек чи сте, ру ше не чи сто ће и крх кост ми сли, ве-тро ви пред ко јим се сва ка ми сао по ви ја ла а са мо нај ја ча оста ла не и шчу па на.

Ти уда ри, по не кад му се чи ни, са мо су ње го во про-клет сто, ње му свој стве не не си гур но сти у оно што ра ди.

Осе ћао је те ве тро ве што ни кад не пре ста ју, у сва кој ре че ни ци, ре чи..., у сва ком на пи са ном ред ку. „Про кле те шу пљи не“, у на пи са ном су би ле раз лог не пре ста не про-ма је ме ђу ње го вим ре до ви ма.

Мо жда због то га или про стог ства ра лач ког на по ра, тих да на ма ло је, или, сла бо спа вао, ма ло, или, го то во ни ка ко јео, а са же ном, ко јој је пре мно го го ди на ре као

„да“ уоп ште ни је го во рио.По тре ба да очу ва енер ги ју, не по треб ност ко му ни ка-

ци је с’ по ља, не по тре бу за сва ком вр стом ре чи, или не-што, што би се мо гло на зва ти „по себ на се бич ност“ или

„са мо до вољ ност“ у та квим тре нут ци ма, мо гли су би ти раз лог та квом по на ша њу.

Мо жда ће не ко не ка да, (а мо жда ни ко, ни ка да), ре ћи (не ће ре ћи), ко ји су то тач но раз ло зи умет нич ке се бич-

24 навиН

но сти. (Не где је чи тао да већ ме ре ко ли чи ну ГА БА на стри ја тал ним не у ро ни ма.)

Ка ко се нај ве ћи број до га ђа ња у жи во ту де си без на ја ве и из не над но; та ко се и есеј за вр шио из не на да са пре стан ком ки ше и ве тра.

Ка да се пр ви зрак сун ца про стро по ње го вој умор ној со би ци, спу стио је та ста ту ру са кри ла.

Имао је оби чај да све ка бло ве иш чу па из зи да, та ко је и са да ура дио... Обуо па ти ке и иза шао.

*

Знао је где ће га на ћи, до бро др же ћег мла до ли ког стар ца, ко ји ри ба ри под но Ста рог же ле знич ког мо ста.

Алас са свим сам, за гле дан у оне во де не ду би не у ко-ји ма са мо он ви ди ша ро ли ка би ћа не ствар не ле по те, скрај ну та од људ ског по гле да; буј ни жи вот осло бо ђен узро ка и по сле ди ца, раз ли вен по вр шин ским бље ска-њем та ла са што се ло ме.

„Би стро! Ве ли ки мај сто ре.“, по здра вља он стар ца.

„Опа...! Ето и те бе..., ко гу ште ра са сун цем“, от по-здра вља ње му ри бар. „Да ни ма те не ма, ко га ћа у пор ни-ћу.“, до да је.

„Зар ти ни си ма тор да гле даш пор ни ће, а и „хва ла ти“ на по ре ђе њу са га ћа ма“, у ша ли од го ва ра стар цу ко ји је већ вра тио по глед на пло вак што по и гра ва на во ди.

„Ма тор сам да је бем, али ни сам да гле дам.“, ше рет-ски на гла ша ва ста ри ри бар. „Шта има но во“, пи та га, у исто вре ме ле вом ру ком му пру жа сто ли цу на рас кла-па ње, исто вре ме но му да ју ћи гла вом знак да сед не до

„ње го вог ка ме на“, на ко ме, ето, се ди и пе ца го ди на ма.

25ЖИВИ СИН БУДНОГА

Он се да по ред стар ца и она ко уоп ште но пи та: „Ето, је би га, из гу ра смо ли зи му?“

Ста рац јед но вре ме ћу ти на ње го во пи та ње, не ка сен ка и ду бок уз дах го во ре за се бе...

„Пре жи ве смо и ову зи му, мај ку им ло пов ску!“ Сен ка на ли цу стар ца по ста је ве ћа а и глас гу би бо ју при бра но-сти... „Знаш ли да зи ми умре ви ше од се дам де сет од сто од укуп ног бро ја умр лих у го ди ни; нај но ви ја ста ти сти-ка.“, а он да ви ше за се бе по на вља: „Мај ку им ло пов ску!“. Та ман ка да је хтео још не што да ка же, на гло ци ма штап, на ста вља ју ћи ле вом ру ком да мо та ру чи цу ма ши ни це, на ко ју се на мо та ва пре ци зним сла га њем нај лон. Уз пут, нај лон са се бе, као да је жив, стре са ка пљи це во де про-ла зе ћи кроз ке ра мич ке во ђи це шта па, он ћу те ћи по сма-тра стар ца.

„Ни шта!..., ма ми цу им њи хо ву ло пов ску!“, опет ви ше за се бе, „Знаш ли бре, да ове џу ке ле, што их они пре-ко ба ре на ме сти ше да нас во де, то бу квал но схва та ју, те нас и во де као да смо сто ка. Во лео би тај олош да зи ма тра је сто ме се ци, па да нас све по ски да ју са пен зи он ског фон да...“, ка же му и на ста вља: „Знаш шта: у инат ћу још да жи вим, мај ку им ло пов ску!“ до да је још гла сни је и од-луч ни је свом пре ђа шњем раз ми шља њу...

Он да обо ји ца ћу те за гле да ни у во ду...

„Про чи тао сам ти оно...“, из не на да пре ки не ти ши-ну ста рац. Па га он да пи та: „Да ли са да не што пи шеш?“, ујед но се окре ћу ћи пре ма ње му бла го на кло но га гле дај-ћи пра во у очи.

Као да слу ти раз ло ге, оне нај ду бље, стар че вог пи та-ња, не све сно спу шта по глед на во ду и ка же: „Не ки есеј, ма ло пре сам за ври шио“, али још осе ћа не где, слу ти, сам

26 навиН

раз лог стар че вог упит ног по гле да и већ му је не ла год-но..., по ми шља да уста не и оде, али но во пи та ње га при-ки ва на ону скло пи ву сто ли цу.

„Се ћаш ли се шта сам ти го во рио од пр вог да на?“

„Се ћам“, ка же он, „да не ћеш узи ма ти ни јед ног уче-ни ка.“, по ма ло за је дљи во ого ва ра стар цу.

„Не! Не го да ле по та и ми сте ри ја овог све та ис кр са ва-ју је ди но кроз па жњу, за ни ма ње и не жност ко ји се све ту ука зу ју!“ Лу цид но и ви спе ре но, ви ше у ша ли, по кла па ста рац ње го ву опа ску.

„Ка да стиг неш до кра ја, сам ћеш зна ти да ли си на-шао „оно“ због че га си и по шао!“.

„По сле кра ја, не ма ви ше, ни ре се то ва ња ни ре про-гра ми ра ња; то ти је, што ти је!“, ка же му ста рац, он да се опет окре ће ка во ди. Ћу те јед но вре ме...

„Знаш ли ко ме су књи ге нај ви ше по мо гле?“, пи та га, са да из ме ње ним гла сом, ко ји сво јом бо јом и то на ли те-том на го ве шта ва спрем ност на ша лу.

„Они ма ко их чи та!“, од го ва ра ала су. Ста рац га са сме шком на тре ну так опет по гле да и... „До бро, ре ћи ћу ти...“

„До бро де’, ре ци!“, при хва ти стар че ву ша лу.

„Ху го Гро ци јус! Он ти је, за хва љу ју ћи то ме што је чи тао... во лео да чи та и имао мно го књи га ко је су се ву-кле по за тво ру... Рад ња се ина че се де ша ва у там ни ци,... до био не ку сан ду чи ну за књи ге,... Јед не но ћи се са крио, ле гао у тај сан дук и спа сао се!“

„Па је ли не што на пи сао тај „твој“ ју нак?“, на гла ша ва оно „ју нак“ и „твој“ у пи та њу упу ће ном стар цу.

„Је сте..., он ти је...“, по чи ње при ча ти ста рац, пи сао о „пра ву на плен“.

27ЖИВИ СИН БУДНОГА

До ка зи вао сво је те зе, на гла ша ва ју ћи, раз ли ку при-род ног пра ва од мо ра ла, по ли ти ке и по зи тив ног пра-ва. За ње га, при род но пра во је оно ко је је у дру штве ном осно ву људ ске при ро де. А мо рал је од ре ђен људ ском вла шћу над стра сти ма и спа да у при ват ну а не јав ну сфе ру; док је по ли ти ка пре све га јав на упра ва, али не мо ра се за сни ва ти на при род ном пра ву...“, ћу тао је јед но вре ме, а он да на ста вио ви ше за се бе: „Ро ђен је у бли зи-ни Ха га, а ле жао је у Ле вер штај-у, твђа ви-там ни ци, ето ка ко је то ду га тра ди ци ја там ни че ња.“

„Па на ма је још и до бро, по ред тво јих ју на ка.“, под ба-да стар ца опа ском.

„За је ба вај, ти ма ли, али да знаш за је ба ни је је од твог за је ба ва ња.“

„Где не ста де Се ба сти јан Франк? Да се зи мус са ла ста-ма не од се ли у то пли је кра је ве..., ло ше ра ди цен рал но гре ја ње уз ње го ву фи ло зо фи ју...“, на ста вља са пец ка њем стар ца.

„Ни шта ти ма ли не бри ни... Он је ва зда не без бед-ном и у мом ср цу ће му увек би ти то пло! Не го хте дох ја те бе при у пи та ти,...:Про ме ни се власт, кад оно још ви-ше не ста твог Фо јер ба ха?! Ови но ви га за тре ше скорз! Има ли и јед ног са те јав не сце не што се истин ски за-ми слио над на ма обич ним љу ди ма. „Чо век је оно што је де“, а шта овај му че нич ки на род је де, има ли ле ба и во де?, то њих не за ни ма... Ми смо ти сто ка па или па си или по ми је, дру ге нам не ма. Кад нас раз о ру жа ју..., по би-ју и по след њу кли цу сло бо дар ске ми сли и за тру сва ког иоле хра брог да им се су про ста ви, по сле ће већ школ-ство и „обра зо ва ње“ учи ни ти сво је. „Ве ли чан стве ни мит, или ку рац, ће за жи ве ти. Шта ми слиш ка ко из гле да ка да слу жбе ник оне ам ба са де об ја шња ва оном ма ка роу, швер це ру, ло по ву што је отео руд ник и већ га пре про-

28 навиН

дао, а на шем на жа лост ли де ру... „вла сни ку стран ке“. То ти је да пла чеш и да се по сле ко чо век уто пиш у је зе ру сво јих су за. Је смо сто ка..., ви ди ко ли ко гла со ва до би ја, а тре ба, да је прав де, да до би је за твор, али пре то га, да вра ти укра де но!“

„Ко ли ко је да нас оних ко ји ма је чо век, уисти ну, нај-ва жни ја ми сао? Знаш ка ко је го во рио Фо јер бах, опи су-ју ћи ка ко је у жи во ту спо знао шта је ва жно и бит но?“. Пи та га ста рац не ка ко сет но.

Он ћу ти, по гну те гла ве гле да у во ду.„Бог ми је био пр ва ми сао, ра зум дру га, а чо век тре ћа

и по след ња!“, и он да уз дах не не ка ко бол но. Во да оти че убр за ва ју ћи око пре пре ке, сту ба ко ји но-

си мост, а он да се бр зе во де спо је са рит мом ре ке и рав-но мер но, уто пље не јед на у дру гу, на ста вља ју да ље. Ста-рац се ле вом ру ком по че ше иза уха...

„Шта си то ле по пи сао, ка жеш, ових да на?“, пи та га.„Не ка раз ми шља ња о зна че њу де те та, ова квих до ко-

ли ча ра као што смо ми.“, ка же ала су, на ста вља ју ћи са ша лом.

„Ле по, по чео си да зву чиш као отац. Не го, бо га ти, ре ци ми, ка ко је, шта ра ди?“, он да, већ, на ста вља: „Од ка ко је оти шао у пен зи ју, вра ти се он на Зла ти бор... А не кад смо за јед но пе ца ли, сва ки дан...“

„Је сте се по ми ри ли?“, из не на да га пи та. „Ни смо се ни кад ни сва ђа ли, у пра вом сми слу те ре-

чи. Ми смо ти обо ји ца одав но у ис трај ном ћу та њу; реч јед ну, је дан дру гом ни смо ре кли сто го ди на.“, он се при-се ћа свог од но са с’ оцем и при ча при ја те љу ста ром ри-ба ру.

„Кућ ни ти је праг нај ве ћа пла ни на.“; то ми је твој отац го во рио. Ни је се по ме рио ни хи ља ди ти део цен три ме-тра са ње го ве фи ло зоф ске по зи ци је.“, при се ћа се ста рац

29ЖИВИ СИН БУДНОГА

раз го во ра ко је је не кад во дио са ње го вим оцем. „Ка да ми је ре као да се вра ћа у сво је се ло, са мо је из го во рио:

„Кр пи ру пу док је ма ња!“, и пру жио ми ру ку. Ка ко му је го ре, је л’ здрав, ја вља ли се?“, на ста вља да га про пи ту је о оцу и свом ри бо ло вач ком дру гу, ста рац.

„Је ди но он ни је хтео да уве де те ле фон у ку ћу!“, ка же стар цу, „А не кад је био пр ви у свим чу ди ма са вре ме не ци ви ли за ци је. Зов не са не ког пра ста рог мо бил ног мо ју же ну; две ре чи..., и то је то. Че сти то јој Но ву го ди ну..., она ми ка же да јој је де ло вао не ка ко умор но...И та да су се ду го ис при ча ли... Не што ми је при ча ла: „Да док чо-век на сво јој ко жи не осе ти, џа ба му при ча ли. Ето ... сто пу та му је лак ша исто ри ја ко ја се до го ди ла од „ове“..., да не мо же ви ше ни да гле да ни да слу ша ову бу ку са вре-ме них пре вра та. Да то ни су ни ка кви исто риј ски про-це си, не го раз бој ни штво, ко је му пу ца по ле ђи ма“. Та ко не ка ко..., ве зу је не ком жи цом ме тал ну огра ду, го ре на вр’ бр да, из над ку ће, са ан те ном на те ле фо ну и та ко има сиг нал.

Углав ном му је ис кљу чен те ле фон, па ли га два пу-та го ди шње... Са зи до но ву шта лу, сам, по крио цре пом..., на знам ка ко је са мо ди го ро го ве, али ето..., твр до гла-вост је чу до. Ка же же на, да јој се пр ви пут по жа лио, али ни шта да ље.“

Ста рац га слу ша а он се не ка ко за ми сли на по мен да се, ето, отац по жа лио... Ћу ти, не ће стар цу да при ча ка ко је отац, ону ноћ ка да су бом бар до ва ли гра фит ним бом-ба ма и уни шти ли сва ки до ток стру је, устао и оти шао у шу му да ску пља су ве гра не, ка ко је са зи дао зе мља ну пећ и спре мао се да сво јој по ро ди ци омо гу ћи жи вот, ка-кав та кав. Ка ко су за јед но пе шке оти шли од Ви ди ков ца до Бор че, јер пре воз ни је ра дио и ка ко су цео дан, мо ти-ка ма око па ва ли ку ку руз, као у сред њем ве ку; по ка зу ју-

30 навиН

ћи свим не при је тељ ским ави о ни ма и са те ли ти ма да се не пре да је мо, а и да их по де сти мо на Ви јет нам.

„Ка да си се ти вра тио из Ву ко ва ра и ни си хтео или мо гао, да при ве деш кра ју ма шин ство“, при се ћа се ста-рац, „ и кад си му то рек’о, пр ви пут, сам га ви део уз не-ми ре ног и не ка ко ду бо ко за ми шље ног а и за бри ну тог. Оста јао је но ћу да пе ца тих да на! Ис под овог мо ста, је од ла зио на по сао и под ње га се вра ћао са по сла.“, при се-ћа се ста рац.

„Знам мај ка је лу де ла тих ме се ци.“, од го ва ра по лу-за ми шље но, при се ћа ју ћи се до га ђа ја од пре два де се так го ди на.

„По кој јој ду ши и не ка јој је ла ка зе мља!... Би ла је ве-ли ка му че ни ца.“, искре ним са о се ћа њем из го ва ра ста ри ри бар ка ко је „ви део“ ње го ву, са да по кој ну мај ку.

На по мен мај ке, он на гло уста је, скла па сто ли цу, у знак по здра ва до дир не ала са по ра ме ну и ћут ке од ла зи.

Ста рац оста је сам са ре ком.

Ка да је са хра нио мај ку... Али он да су опет по че ла го-вор ка ња и гла си не: он не го во ри с оцем. От куд зна ју да не го во ри? Не ко је пре нео при чу ком ши ни це Је ли са ве те, ко је ни је ни до шла на са хра ну: „Пре сви сла му че ни ца, уби је ње го во ра то ва ње, оста ви фа кул тет на два ис пи та до кра ја. Сад, још, се њих дво ји ца сва ђа ју; не ће да ра ди по штен по сао! Оде му че ни ца да се од мо ри и не гле да!“

„Отац је тад ућу тао“, при се ћа се још су ви ше жи вих и бол них тре ну та ка.

Ни је успе вао да за бо ра ви, као што се че сто про пу-шта ју за бо ра ву не по врат но из гу бље ни де ло ви се бе са-мо га, за ко је по ми сли мо да су већ су ви ше да ле ко, или су су ви ше муч ни. Или му је, јед но став но, пре те шко да не што при зна: соп стве ну кри ви цу за мај чи ну смрт!

31ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Мо гу ће је да не ма дру гог се ћа ња, до се ћа ња у ра на-ма. Та ко нас учи Би бли ја, књи га о стра да њи ма Изра е-ла.“, од је ки ва ло је при гу ше ним гла сом бо ла из ду би не ње го вог би ћа; про тив те жа бо лу ко ји раз ди ре. „Се ћа ње је на ша сна га.“, из го ва ра у се би ре чи Че слав Ми ло ша, ко је је Ми лош из го во рио на до де ли зна чај не на гра де,

„јер нас шти ти од го во ра ко ји се пре пли ће сам са со бом, као бр шљан кад не на ђе се би упо ри ште на др ве ту или зи ду.“

А та ко је хтео да бу де по пут оца, Бор! Не по ме рив, не са ви тљив..., што је по пут ка ме ниа из ког и ра сте!

Пи сао је о зи ду, свом зи ду пла ча; два де сет го ди на оби ја пра го ве из да ва чих ку ћа, што се по пут пе чу ра-ка, по сле ки ше, ја вља ју, убр зо ве ну, га се се и не ста ју... А

„оно“, што и се би, те шко при зна је, оно што же ли... оно за шта сма тра, да ће да ти сми сао ње го вом жи во ту, да ће ре ши ти све, бар оне ма те ри јал не, ег зи стен ци јал не про бле ме ње го вог жи во та, је члан ство у уни ју књи жев-ни ка. Пу но прав ни, ува же ни члан, удру же ња нај бо љих. То је ње го ва бу дућ ност, зве зда во ди ља два де сет те шких, глад них, рат них го ди на. Ин фор ма ци је ко је свих ових го ди на сти жу су, да се та мо ле по без бри жно и до бро жи ви. То ће му омо гу ћи ти да са чу ва до сто јан ство и стек не по што ва ње и ува жа ва ње.

Да ни ма од ка да је та иде ја за жи ве ла као мо гућ ност, њој је све под ре дио... Ње го ва же ља, сан, на да..., а као о сва ком сну, та ко ва жном и он о свом ћу ти, ис трај но упор но, као што чи та, пи ше, ди ше... Пла ши се злих, зло-на мер них, оних ко ји би да му осу је те сан... Же ља не кад та ко не за др жи во ис пли ва ва, као дух из бо це... По та па је, вра ћа на зад у бо цу..., бо ри се с’ њом као са уто ва ром де мон ском.

Два де сет го ди на, два де сет го ди на пу та два нест ме-

32 навиН

се ци, пу та три де сет да на, пу та са ти, пу та, пу та... Пи ше, чи та... бо ри се! За жи вот до сто јан чо ве ка, за жи вот, сам го ли...

На пи сао је свих ових го ди на до ста, мно го, ро ма не, есе је, дра ме, див не при по вет ке за ко је ми сли да су по ле по ти са Џе ко вим (Лон дон), о Да ле ком се ве ру, на пи сао је мно го али не до вољ но!

„Не кад би чо век умро, ту на ме сту.“, го во ри ру ка ма, но га ма... сва ком де ли ћу се бе ко ји још хо ће да жи ви, ко-ји га ето и са да ву че не где... Онај уну тра шњи део ње га уми ре, не мо же ви ше, ду ша кип ти и до ста јој је...

То све ли чи на уз бу ну, но ге са ме убр за ва ју, тра же ћи спас и за се бе и за ду шу, но се га ме ђу љу де, ме ђу жи ве; а жи вот је за ра за ко јој се на да, да пре жи ви са да... још да нас!

Хит но су му тре ба ли љу ди, мно го љу ди и зна где ће их на ћи: убр за ва још ви ше ко рак..., пре ла зи ису ше ни по ток.

Ту је ме ђу љу ди ма, ме ђу го ми лом љу ди, ста па се с’ њи ма... И он да, по ла ко , ка ко вре ме од ми че, по ла ко се вра ћа се би, жив, ра њен, гле да. Увек га фа сци ни ра го ми-ла, из но ва, хи ља ди ти пут од ка да их гле да... увек је исто. Не ви ди се чо век од љу ди, а ста па ње као да је обо стра-но, по сма тра ча и по сма тра них. Сва ка, па и ова го ми ла има сво ју лич ност, сво је ли це, име и пре зи ме... а нај ви-ше свој страх и бес.

Слу ша ју бе се де од вај ка да, тра же ћи у ре чи спас, на-ду... Тра же лаж и до би ја ју лаж. Из звуч ни ка се раз ле жу при јем чи ве фра зе из го во ра јед ног по ли тич ког до а је на с ле ви це; убе ђу је да ње го ва пар ти ја пру жа нај ви ше пра-ва, хле ба и „прав де“, њи ма рад ни ци ма. По гле дом тра жи

33ЖИВИ СИН БУДНОГА

ста рог по зна ни ка, али зна да га не ће угле да ти, он ра ди са да у „сен ци“, обез бе ђе ње је ње го во, а од са мо јед ног чо ве ка при ма на ре ђе ње. Мла ди ја стреб, но ви шеф пар-ти је пре ти, обе ћа ва, у над зе маљ ском про ви ђе њу. По-сле ње говог тем пре ра мент ног го во ра, на ста вља сла вни спор ти ста, ко шар каш, па драм ски пи сац, јен да поп зве-зда. Па ра ду за вр ша ва го вор јед ног син ди ка ли сте ко ји одав но др жи мо но пол и пра во на увоз пор но фил мо ва, али то ови му че ни ци не зна ју и апла у ди ра ју му.

Жао му је тих љу ди. Жао му је јер не зна ју, не ма ју вре ме на ни мо гућ но сти да са зна ју... Он не мо же да им ка же а хтео би! Ка да би са мо зна ли од „ко га“, тра же прав ду...

Ваљ да се за то и ба ви књи же нов шћу, да ону ста ру љу бав пре ма овим љу ди ма очу ва, да очу ва од овог не-ми ло срд ног на гри за ња са жа ље њем. Јер је ди но књи жев-ност вра ћа онај брат ски за гр љај чо ве ко љу бља и исти но-љу бља, и то без об зи ра ко ју жр тву, том ол та ру, мо ра да при не се.

Пла че, али је сре ћан. Вра ћа се ку ћи, а во лео би да се де си не што но во, не што што исто ри ја не пам ти, а то је, да: ве ли ка ве ћи на ових за ве де них, сле пих, про гле да или бар да не ко ве ћи ни оду зме пра во гла са, не да до зво лу да гла са ју, јер не ис пу ња ва ју кри те ри ју ме о ин фор ми са но-сти и... И тек та да би им би ло бо ље.

Е, да мо же да бу де као отац..., ни ко ме глас ни је дао, ни ти ће. Бор-чо век.

На ње го вом Зла ти бо ру обо жа ва на је Ки бе ла, бо ги ња плод но сти, а њој је по све ћен Бор. Имао је ко би лу ко ју је звао Ки бе ла! Чу ди ла се ба ба кад јој је об ја шња вао за што ждре бе ту да је то име: „Пре ма ле ге ни, бор је пр воб ти но би ла ним фа, ко ја се пре тво ри ла у др во, ка ко би по бе гла не же ље ној па жњи Па но вој...Ба ба се пре кр сти ла.

34 навиН

Ето, Пан је мр тав, а он ни је по стао ни зид. Пре пли ће се сам са со бом, је зик му у исто вре ме при ча две при че... „Као бр шљан“.

„Као бр шљан кад не на ђе се би упо ри шта на др ве ту или зи ду!“

Уве че, тач ни је у то ку но ћи, на ста вио је есеј о сим бо-ли ци де те та у умет но сти; до дао је: сим бол це ли ви то сти, ко ји по сто ји и на овом и на оном све ту. Де те је оно што спа ја све сни и не све сни део лич но сти у це ли ну а то је „ја ство“.

И... , ви ше ни је мо гао, ни је имао шта да ка же, на лак-ћен на сто, за кљу чио је да је о овом, до ста!

Пот пу но од су тан, а ру ке по инер ци ји још шти па ју та ста ту ру, оно што се зо ве ауто ма ти змом, не дре а ли-змом, од го ва ра ју на ну ми но зни та лас...?

На мо ни то ру је ве ли ким сло ви ма пи са ло: У веч ном тра га њу за бал кан ским Се ве ро за пад ним про ла зом (Ви-ри о ди ти кос ди а дро мос).

По чео је: „Не ки ауто ри, Френк–Ка ме нец ки и О.М.Фреј ден бер го ва сма тра ју да се при ликм тран сфор-ма ци је са др жи не ан тич ког ми та, за сва ки сту пањ, мо-гли би се упо тре би ти мо ти ви на ста ли у са свим раз ли-чи тим исто риј ским раз до бљи ма. До овог за кључ ка су до шли ана ли зи ра ју ћи пр во бит ни син кре ти зам пе снич-ког ства ра ла штва и ре ли ги је и од то га да се са др жи на и фор ма мо гу пре тва ра ти јед на у дру гу. Фреј ден бер го ва ана ли зи ра ан тич ку ме та фо ру, у ко јој от кри ва још два сми сла, јед на ка и исто вре ме но раз ли чи та због исто вет-но сти по ре кла, ан тич ка ме та фо ра је пред ста ва у два сми сла, мит ском по фор ми и пој мов ном по са др жи ни. Ако је тра ге ди ја за њу ес ха то ло ги ја ко ја се пре тво ри ла у ети ку, ли ри ка је при ро да ко ја је по ста ла чо век.“

35ЖИВИ СИН БУДНОГА

„За што он да чу ди што је ми сао, ни шта дру го до ме-лан хо ли ја ко ја пла че?“

Шта да осе ти чо век бал ка нац..., шта су мо гли да осе-те Гр ци по сма тра ју ћи во ду, зар ни су осе ти ли је ди но мо-гу ће: по тре бу да не ста ну на да ле ком об зор ју или ду бо-кој во ди. Уто пи ти се у ду би ни или бес кра ју и та ко се сје ди ни ти са оп штим. Овај Офе ли јин ком плекс ни је за њих по зив на смрт, већ по зив на стал но уми ре ње. Ту га нас уби ја сва ко днев но.

Та ко не што је те шко уз дрх тај стра ве пред про стран-ством и си ла ма ко је нас то ли ко над ма шу ју сво јим шри-на ма и мо ћи ма, пред Ата лан ти ком, ко ји гу ши сва ки по ку шај да их уз ле том и за ле том об у хва ти мо. Је зе ра су опет ису ви ше ма ла: Сре до зем но мо ре је тач но по ме ри, на сре ди ни!

Не пи ше ли Ни че у: Игра ти са жи во том, да: „Ла ко-ћа и ла ко ми сле ност хо мер ске фан та зи је би ле су ну жне ка ко би се ућу та ли и при вре ме но уки ну ли пре ко мер но стра сна на рав и пре ко мер но оштар ум Гр ка (Бал ка на ца). Код њих го во ри ра зум: ка ко опор и гро зан он да из гле-да жи вот! Они се не об ма њу ју, али хо ти ми це окру жу ју жи вот ла жи ма. Си мо нид са ве ту је сво јим зе мља ци ма да жи вот при хва те као игру; озбиљ ност као бол им је би ла до бро по зна та (чо ве ко ва бе да је, шта ви ше, те ма о ко јој су бо го ви та ко ра до во ле ли да слу ша ју), они су зна ли да би је ди но по мо ћу са ме умет но сти бе да мо гла да по ста не за до вољ ство.

Као ка зна за тај увид, они су би ли та ко му че ни же-љом да фа бу ли ра ју, да им је у сва ко днев ном жи во ту по-ста ло те шко да осло бо де ла жи и об ма не, као што сва ки пе снич ки на род има та кву же љу за ла жи, а осим то га по се ду је и не ви ност.

Су сед ни на ро ди су то кад кад сма тра ли оча ја њем.

36 навиН

„Бо го ви се уисти ну, стал но сме ју док су су зе оста ви-ли љу ди ма!, до пи сао је.

На по љу је сви та ло.

Спре мо се да иза ђе у сви та ње, али су га но ге са ме од не ле до ње ног кре ве та. Че као је да се очи при вик ну на мрак, ње го ва же на ни ка да ни је ди за ла ро лет не у со би, зо ра до ње ни је до ла зи ла. Де ло ва ла је без бри жно, спо-кој но: хтео је да спу сти усне на ње но ли це, обра зе. На по ла пу та до по љуп ца за је ча ла је, што је бу ди и оно... Не што је про мр ља ла: да ју је на звао ње гов отац, тре ба да по ша ље, ако ју је до бро раз у мео, „за во је и бра шно?“ . Ми сли да је ипак ни је раз у мео би ле су то ре чи ви ше не-раз го вет не, из го во ре не у по слу сну, не го ја сне.

Уоста лом ка да уста не са зна ће, без об зи ра што ће то би ти у под не..., та да ће му ре ћи шта је то но ћас бун ца-ла.

Не ка чуд на то пли на об у зи ма ла га је це лог, ти хо зу-ја ње ме ша ло се са ју тром. Про тр љао је ли це, про ву као два пу та пр сте кроз ко су, али..., ни шта!

Као пе рут у ко си, оста ја ли су оста ци но ћи, ко ли ко год да их је отре сао из гла ве, не ки па ке ти ћи ми сли и сли ка ни су не ста ја ли... Пре жи ве ли су ноћ и ево са да..., зу је.

За вр ши ла се по след ња ета па но ћи, ка да се Зор ња ча за ру ме не ла.

Хи тао је под но ста рог мо ста. Пре ко ли ца пре ла зио му је свеж, ју тар њи ва здух, пре пун хи ља да сит них ка пи ро се.

При ја ла му је та све жи на, ју тар ње уми ва ње, док дан не осу ши ли це.

На шао га је истом ме сту; по гу рен у ка ба ни ци и ка-

37ЖИВИ СИН БУДНОГА

пу ља чи, као ка квој љу шту ри, ис под ко је се те шко на зи-рао чо век. Уко чен, пре тво рен у ћу та ње и ослу шки ва ње, пе цао је Ста ри алас, док му је над гла вом по чи њао ју-тар њи шпиц. Ли ме не шкољ ке, чи ји су сна жни мо то ри ре за ли ти ши ну ми ли јар ди ма ви бра ци ја не сно сне бу ке, ми ле ћи му над гла вом док је сми ре но гле дао у ду би ну.

„При ђи и се ди!“, чу је ка ко га ста рац до зи ва не окре-ћу ћи се ка ње му, већ на ста вља ју ћи да гле да у ре ку. Ка-ба ни ца и ка пу ља ча стар ца се ни је по ме ри ла, био је си-гу ран да га од ове бу ке ни је мо гао чу ти а од пот пор ног сту ба и ви де ти... Ма ло за те чен по зи вом јер је он хтео стар ца да из не на ди? Ожи ве ла за го нет ка, али са мо: „Ја сам! До бро ју..., би стро. Би стро!“, по на вља још јед ном ри бо ло вач ки по здрав.

Отац се су је вер но на пу штао пе ца ње, ако би га не ко по здра вио дру га чи је од „би стро“, али ћу ти при се ћа ју ћи се оче вих ре ак ци ја, та ко при ла зи и се да по ред при ја те-ља, Ста рог ала са.

По сле кра ћег пре да ха: „Ево...“, на ста вио је да ље ћут-кe да ва ди то пле ки фле из па пир не ке се.

Уз пут је свра тио до пе ка ре, пе кар је био ње гов друг одав но. „Спу сти ћу ов де!“, рас кло пио је сто ли цу, ис цеп-као ке су да бу де про стир ка, по ко јој је рас про стро то пле век не хел ба. Из ва дио је из џе па јо гурт и отво рио га...

Да пре у змем штап, ако до ла зи ка пи та лац?“, пи та стар ца кроз ша лу, ујед но га по зи вај ћи да до руч ку ју.

„Ја шта да до ла зи, али то су Но ви ка пи тал ци. Вр ло су за је ба ни!“, од го ва ра ста рац ша лом ко ја но си мно го озбиљ но сти.

Ста рац тек та да спу шта штап на пред ви ђе не др жа че и окре ће се пре ма ње му: „До бро ју тро и те би!“, алу ди-ра до бро на мер но на ње гов ме ло пре ђа шњи по здрав, па од мах на ста вља.

38 навиН

„До бро ми ри шу. Зна чи за јед но ће мо до руч ко ва ти? А где је те би јо гурт?“ , пи та га.

Он бр зо за вла чи ру ку у џеп и ва ди дру ги јо гурт.„Ево!“, за јед но до руч ку ју.

„Млад чо век, цр вен у ли цу изу тра, са под оч ња ци ма; то го во ри ви ше од би ло ка квих ре чи.“

Алу ди ра ста рац на евен ту ал ни секс, а он да се пец не оним што је ре као, па на ста вља на дру гу те му за по чет раз го вор.

„До бре ки фле пра ви овај твој друг!“, по ка зу је му очи-ма на ки флу у ру ци.

„До бре...! Је ди но он и ри бо лов ци ра де од по ла че ти-ри“.

„Је сте али то ње му ни је пен зи о нер ски по сао.“, ка же ста рац.

„До бро, а што ти пе цаш сва ки дан? Ако ти је пен-зи о нер ски по сао да пе цаш, ко ји су ти сло бод ни да ни? Нај ак тив ни ји си не де љом и др жав ним пра зни ци ма.“, у ша ли раз ви ја ју те му за раз го вор док пу ним усти ма жва-ћу сла ду њав и то пао хлеб.

„Чу вам ме сто, та да их има на сто ти не ко ји гра бе на овај мој ка мен ис под мо ста.“

Јед но вре ме ћу те, ужи ва ју ћи у за ло га ји ма, од на: „Је-би га док сам пре да вао сту ден ти ма, тре ба ло је да ме пи таш о по слу. Са да..., пе цам, ваљ да за то, што од то га жи вом, ма ла пен зи ја; а и за то што ме то учи по ни зно-сти, опо ми ње ме ко сам ја на овом све ту.“ При ча ста рац, уно се ћи драм ски ефе кат у за по че то ша ље ње, али обо-ји ца зна ју да у све му што је ре као има, на жа лост ви ше исти не не го што се на пр ви по мен чи ни.

„Оне „оме га“, ки се ли не“, об ја шња ва ста рац, „тре ба ју на ма пен зи о не ри ма нај ви ше.“ „А у оста лом да знаш, не-

39ЖИВИ СИН БУДНОГА

ка да је иза сва ког ца ра и им пе ра то ра чу чао слу га, ко ји је имао са мо је дан за да так: да га зду опо ми ње да је смр тан и про ла зан!“

Он да ста рац бри ше уста де сном по длак ти цом, пре-ви ја се и у па пир од ке се уви ја пре о ста ле ки фле, пру жа му смо ту љак, по ка зу ју ћи ру ком да сед не по ред ње га на сто ли цу ко ја је ма ло пре би ла им про ви зо ва ни сто чић. Док су му уста жва ка ла по след ње остат ке хле ба, алас се да на свој ка мен, уз ди же штап ка не бу, ву ку ћи нај лон и уди цу из во де не ду би не.

Ћут ке је из уста из ва дио по след њи ко мад хле ба, од ње га на пра вио гру дви цу и ве што је на био на уди цу; све је то по но во за ба цио у во ду, по ћу тао док се нај лон од мо-та вао, а он да опет спу стио на др жач шта па.

„Хлеб је нај по ште ни ји ма мац“, ви ше за се бе је гла сно раз ми шљао...

„Знаш не што раз ми шљам“, по чи ње при ча ти ста рац, „та мо где је ега ли та ри зам, ули ти та ри зам, да ли је по-тре бан ма мац?“ Епу кур је имао јед ну из ре ку у ко јој је са жео сво ју умет ност жи вље ња: „При ја тељ ство пле ше око све та, све нас по зи ва ју ћи да се про бу ди мо у сла ву срећ ног жи во та.“

Ме ђу ње го вим при ста ли ца ма у оно вре ме би ло је мно го ро бо ва и же на, што је та да би ло не чу ве но!“, за не-се но по ми ње вре ме и фи ло зо ва. Ста рац се сва ком реч ју уно си у соп стве ну при чу та ко да се из го во ре но ма те ри-ја ли зу је ту под мо стом бар на трен, али ожи вље но вре-ме Ве ли ког Епи ку ра оста је у њи ма да жи ви оним сли ка-ма што су обо је не иде јом чо ве ко љу бља.

Он ћу ти, слу ша стар ца, у јед ном тре нут ку хтео би да ка же да се отац ја вио, али се пре до ми шља. Већ је мно го пу та чи тао Епи ку ра, не во ли Епи ку ра а не зна за што,

40 навиН

чи ни му се да му ту пи чу ла из о штре на за вре ме ко је жи ви, Епи кур ни је за „ова“ вре ме на, раз ми шља али не пре ки да стар ца.

Епи кур за ње га ни је по шао од по чет ка; Ари сте то ло-во уве ре ње да љу ди ма сре ћу обе ћа ва ње го во до бро по-на ша ње, не чи ни му се до бар по че так од ког кре ће овај ми сли лац о ком ста рац та ко за но сно при ча.

„До вољ но ми је да по гле дам око се бе.“, соп стве ном ми шљу над гла са ва стар ца, не из го ва ра ју ћи је гла сно и не пре ки да ју ћи ри ба ра. Ње го во ми шље ње и ње гов став су ипак до не ког ми шље ња ока ме ни ли за ових по до ста го ди на жи во та и још ви ше ру жних ис ку ста ва.

Ни јед ном, ни у јед ном тре нут ку ни је по ми слио да мо жда не све сно, ин стик тив но ста рац, по не кад, као упра во са да, по ку ша ва да му при бли жи не ке ра до сни-је бо је, жи вот ни ју фи ло зо фи ју ко ја уно си ви ше сре ће у овај че мер од жи во та... Или је то ста рац про сто по ку-ша вао због се бе са мог..., ре ка је и да ље оти ца ла сво јим ко ри том, па су им и ми сли би ли у са свим раз ли чи тим ру кав ци ма, све док:

„Ре ли ги ја ни је са мо со ци о ло шка, кул тур на и пси-хо ло шка чи ње ни ца, са свим еле мен ти ма псхи ло шко-про па ганд ног ра та“, на гла ша ва ста рац а из го во рен ним, ујед но, ду бо ко за се ца у са мо брон хи јал но ста бло не мог ди ја ло га, ње го вог раз ми шља ња...

Фул гу рит цр ног пе ска за ба да се вер ти кал но кроз ње га, му ње вит, фу дро а јан тан, ко ји би је и уби ја за по че-ту ми сао, као гром и у пот пу но сти га па ра ли ше та ко да ста рац до би ја пот пу ну па жњу и по зор ност.

Ду го ни је чуо стар ца да ова ко го во ри, још од ра та, гра ђан ског ра та пот по мог ну тог спољ ним не при ја те љи-ма. Ово га пу та стар че ва Не бе ска стре ла га вра ћа под мост.

41ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Раз ми шљао сам о ва ма пи сци ма“, ка же ста рац, „не мо ра те се при др жа ва ти ни ка квих пре по ру ка...“

„Је си, пи сац, ма ли, ни шта ме та ко не гле дај!“ „То што си не у ко ри чен, то ти је за јеб вре мен ски. Док

ни сам по чео да пе цам, од ла зио сам у јед ну ка фа ну, се-део у украј ку сто ла, бро јао коц ки це на стол ња ку, де ле ћи их и мно же ћи, са фле ка ма, ста рим и но вим, ко је ми ни-су про ми ца ле па жњи и по зор но сти ка ко би на ста ја ле.

За то вре ме, не ки дру ги стар ци, ка ко ми се та да чи-ни ло, успе ва ли су да се до ви ну до не слу ће них ви си на чи стих ми са о них чу да у јед ном је ди ном бле ску. Бе сед-нич ки би се ри, чи ста ли те рар на чу да, на са ја ла са ча шом у ру ци док би стар ци ле те ли за сво јом Пла вом пти цом. Ле те ли су у дим, Бо жи је сту бо ве; без стра ха од под зри-вог ми шље ња јав но сти, без бри ге за соп стве ну сла ву, не спу та ни, ин тер пунк ци јом. Без те га олов ног сло га око но гу. Не у ко ри че ни, осло бо ђе ни сви ре пих гра ни ца мар-ги не, док су им фу сно те ле те ле око лам пе. Пла мен им је био за јед нич ки.

Али ето, иза њих ни је оста ла ни јед на од штам па на стра ни ца, ни ка кав опи пљив траг, да су по сто ја ли, жи-ве ли, ме ња ли свет.

Пр вог ко ји је пре стао да до ла зи ја сам за ме нио, ни-сам ви ше се део у украј ку сто ла, ни сам бро јао фле ке на стол ња ку; у по чет ку сам бро јао ча ше „ту ре“, он да сам и њих пре стао да бро јим.

Знао сам да ве ли чи ну и сна гу Со фи је ни кад не ћу до-сти ћи.

У ме ђу вре ме ну сли као сам сво је фле ке по сто лу, у ви ду све че шћих ис па да: „Ве лик и не до сти жан!“.

„Не по но вљив“, ка да се јед ном са ча шом у ру ци стиг-не до од ре ди шта, ка да го ре за сед неш, на том ви со ком и ни ма ло сун ча ном пла тоу, као ква ли фи ко ва ни пи ја нац.

42 навиН

Он да, син ко мој, кон тро лу пре у зи ма ју не ке гну сни је му зе, па ту ља сти де мо ни агре си је, па ра но је, са мо са жа-ље ња.

„Ду го сам ве ро вао да су у ме ни, мо ји стар ци по се ја-ли отров на зра на за ра зног ду ха, да се жи вот жи ви кроз бор бу, за љу бав прав ду и исти ну.“

„Ка сни је..., да ме не би нај у ри ли са фа кул те та, сре ди ми по зна ник ин ва лид ску пен зи ју, мој школ ски друг још из основ не...Ла ка му зе мља! Ра дио је као не у роп си хи ја-тар, а ја та да и је сам био за ње га. И, ето, ја од та да се дим под овим мо стом и се јем не ка дру га зр на у ову во ду.“

Не где, го ре из над њих ја сно се чу је из не над на шкри-па гу ма, за ле тео се не ко бр же не го што тре ба и по че сто где тре ба.

„Да ти по ште но ка жем“, на став лља ста рац по сле стан ке у раз ми шља њу и па у зи шкри пе гу ма, „ И ме ни су не ке ства ри ја сни је, ко ли ко сте ви мла ди про па ти ли за ових два де сет го ди на, од ка да сам про чи тао оне то-је ро ма не; „Не у о би чај но ни шта“, у је згру и „Ат ман“ као омо тач.

Знам да си сту ди рао ма шин ство, али не ма зна ња без по све ће но сти испо лин ске. Је бе на су ово вре ме на, За пад ба ти ном на ме ће сво је исти не, не спо соб ни су да схва те под му клост тих њи хо вих но вих сна га; аспо лу ти зма из-бо ра и им пе ра ти ва то ле ран ци је. Ка ко се на ра ци о нал-ним осно ва ма мо же би ра ти изам ђу раз ли чи тих исти на? На ко ји на чин се мо же до вољ но са зна ти о свим тим хи-ља да ма мо гућ но сти а да наш ода бир бу де ис пра ван.“

„Ви ди са мо ка ко у чо ве ко ву моћ, као вла да ра на зе-мљи, на гла ша ва ју, кру ни шу ћи га на ме сни ком вла сти-тог ега. Ја сно је да ту већ у стар ту не што смр ди: Јер се увек по тен ци ра упра во оно што је у кри зи или озбиљ но угро же но.“

43ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Ако прет по ста ви мо да ко нач на исит на и ко нач на ствар ност ипак по сто је, да ли ће овај вас пит но-обра-зов ни си стем на ћи по тре бан ин те лек ту ал ни при ступ или до вољ но вла сти те по ни зно сти да се с њи ма су срет-не мо и ода зо ве мо им се? Или све ве ће ре ла ти ви зо ва ње исти не ис кљу чу је по је ди не мо гућ но сти из бо ра.“

„ У ди ја ло гу „Ме нон“, Пла тон је опи сао Со кра та и ма лог ро ба, ко ји иако не ук, успе ва да ре ши по ста вље ни му за да так. За што?... За то што чо век зна од го во ре, са мо тре ба да их се се ти, а на ше школ ство тре ба да под стак не и да омо гу ћи да се се ти мо, а не да нас учи сво јим исти-на ма.“

„Чо век не „учи“, већ се „се ћа“, јер сво вре ме у на ма је зна ње још из вре ме на пре не го што смо се и ро ди ли.“

„У по чет ку сам био бе сан, би ло ми је те шко и жао што си и ти „за ра жен“, кли цом сло бод ног ду ха ко ји жи-ви од прав де, исти не и чо ве ко љу бља... Али са да сам, по-ред ове ре ке, са мо мно го ту жан и умо ран.“

„Не што сам ти на пи сао..., ако ти бу де од ко ри сти „на фрон ту“... Ка ко јед на, ста ра бу да ла, ви ди из угла сво је стру ке, фи ло зо фи ју; „С’ бр да“, ка ко сам је на звао.

„До не ћу ти сле де ћи пут. Још не што о „Ни шта“... Сви-део ми се на слов:; По Еури ге ни, Бог се ис по ља ва у свим ства ри ма, те о фа ни ја. А ствари су по ја ва оног не по јав ног, ис по ље ње скри ве ног, афир ма ци ја не ги ра ног, по и ма ње не пој јмљи вог, го во ре ње о не из ре ци вом, при ла же ње не-при сту пач ном, раз у ме ва ње не схва тљи вог, те ло не те ле-сног, су шти на над су штин ског, об лик без о блич ног.“

„Ства ра ње из „ни че га“ (ex ni hi lo), до и ста зна чи да је Бог ства рао из сво је над су шти не, ко ја је „ни шта“ (ni hil), јер је из над це ле при ро де.“

44 навиН

„Ако већ осе ћаш по тре бу да у пи са њу, или је про сто сва ко пи са ње нео дво ји во од фи ло зо фи је, ми лио сам да ти ка жем... Али он да ми је по ста ло ја сно, да ти то ра-диш... „по ште но“, јер је твој ка рак тер, а не, не ки скри ве-ни пра вац или тен ден ци ја, да да јеш суд или ми шље ње о ства ри ма.“

„У фи ло зо фи ји ако би же лео да ми сле да си му дар и па ме тан, по сто је пра ви ла ко јих мо раш да се при др жа-ваш, а то су: apo rein, epoc he i apat he ia. Од но сно: сум ња, од га ђа ње су да и одва ја ње од стра сти.“

„Из тог раз ло га, да би и ти о том про ми слио, да мо-жда пи сац, пак, ни је смо де ми јург, ко ји, ex ni hil, ства ра; са до га ђа ји ма и ли ко ва ма, ко ји тај свет чи не, већ да га мо жда са мо от кри ва.“

„Мо жда у фак то гра фи ји ле жи и фик ци ја, као се ћа ње на зна ње..., у по чет ку по ма ло „бле до“.

„У Пла то новм Ти ме ју, лик Де ми ур га, бо жан ског гра-ди те ља, имао је сво ја огра ни че ња. А она су про ис ти ца-ла из веч них об ли ка, ко је је сам дао све ту као и из пра-ме три је од ко је је он све об ли ко вао!“

Ста рац пот пу но за не сен при ча..., ње го ву је па жњу одав но за до био и...

„Ови, не ки ва ши, но ви ји књи жев ни прав ци, по тен-ци ра ју лич но ми шље ње и осу ду... Па ми се због то га чи-ни бо ља и људ ски ја књи жев ност од фи ло зо фи је, бо ља је за људ ску ду шу, то је си гур но...“

„Да ни је би ло сва ђе, „че гр сти“, пе сни ка и фи ло зо фа би ли би ти и ја на ис тој ка те дри!“, ка же му ста рац.

„За по че так сва ђе узи ма се чу ва ни на пад Ксе но фа на на нај ве ће пе сни ке, Хо ме ра и Хе зи о да!“, и ста рац из не-на да ућу ти, очи то умо ран, на гло као што и по чео при-по вест, та ко је пре ки да. Јед но вре ме обо ји ца ћу те, са мо ста рац ду бо ко уз дах не...

45ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Из гле да да се отац ја вљао!“, по сле па у зе, он ка же стар цу, да би му оте рао евен ту ал не те шке ми ли а и да би се раз го вор на ста вио: „За жи ве ла реч“, је ди ни кон такт ме ђу љу ди ма, од ка да су пре ста ли да гле да ју је дан у дру-гог. „Ни сам баш нај а бо ље раз у мео же ну“, ка же, „ не што је про бун ца ла да је не би ни ЦИА де ши фро ва ла.“

Ста рац се окре не и по гле да га на трен па он да, дру-гом бо јом гла са и о не ком дру гом вре ме ну ка же:

„Кад сам ти пи то оца, да ли му до са дим, а по цео дан сам та да при чао, он ми мир но ка же: „Бо ље је с’ му дрим пла ка ти, не го с’ лу дим пе ва ти.“ Мно го сам во део твог оца!“. Све сно или не из го ва ра то у про шлом вре ме ну.

„На вик не се чо век да је у жи во ту ма ло пра ве ме ре и твр де ве ре!“ Јед ном ми он ка же, а та ман му спа де ша-ран..., са вио се штап до зе мље, он ву че ри бе ти ну, а ја му при чам о ег зи стен ци ја ли сти ма, Кир ке го ру, Хај де ге ру; ка ко је Ху серл ути цао на Хај де ге ра и на Сар тра.“

„И са мо што по ме нух Сар тра, он ме ућут ка!“„Пр во сам по ми слио да има не што про тив Сар тра,

два да на сам ћу тао..., по сле ми би ло ја сно да он то због ша ра на!“

„Е..., он да“ за вр ши се ћа ње, па до да је ви ше за се бе ти-хо: „Мно го во лим твог оца!“

„Да га из не на ди мо“, пред ла же стар цу, „да му за јед но ба не мо, го ре у се ло?“, а он да се сам сне ве се ли, об у зме га не ка ту га, јер се се ти да је то не мо гу ће: Он не го во ри са оцем! Не сре ћан је због те чи ње ни це и не при јат но му је што се ис тр чао са по зи вом ко ји у стар ту не мо же да оства ри и спро ве де.

Ста рац при ме ћу је да му је не при јат но и зна због че га, па му ка же: „Хва ла ти на по зи ву, али ни сам до бро ових

46 навиН

да на, још од зи мус, све ме не што бо ли.“, искре но, ста рац при зна је ујед но и се би, да је бо ле стан.

„По здра ви га од ме не! Ре ци му да сам из ва дио со ма ве ћег од „оног“, зна ће он.“, уз бу ђен ста ри ри бар по ње му, си ну, ша ље по здра ве.

„Мо жда и не ћу ићи, за са да не знам... Ако је по ру чио по же ни да до ђем, оти ћи ћу!“, ка же.

„Без об зи ра, оти ђи оба ве зно. До бро је ово про ле ће, су во и то пло... Тре ба да одеш!“ до да је очин ски.

„Мо жда му не што тре ба. Ако је од ње тра жио да му не што по ша ље, гле да ћу да му ја то од не сем!“

„Ипак ти оти ђи, пр ви!“, на гла ша ва ста рац и он да до-да: „Ре ци да ћеш оти ћи!“.

По ма ло из не на ђен стар че вом упор но шћу, не ка ко из у сти да ће ићи.

Ста рац не што пре ту ра и тра жи по ри бо ло вач ком ран цу, то тра је не ко вре ме и ка да је очи то да ни је на шао оно што тра жи... Окре ће се ка ње му.

„Ка да се бу деш вра тио, да ћу ти оно што сам на пи сао о оним тво јим ро ма ни ма. Сад ни сам по нео. И, још не-што?!“ , ма ло се пре ми шља па: „Се ди!“, по зва га оним по вер љи вим, по ма ло мо ле ћи вим гла сом, да сед не по ред ње га.

Не си гур но и по ма ло опре зно, на ста вља ста рац по-што је он сео.

„Имам онај стан чић у гра ду..., ја не мам де це, ни кад се ни сам же нио.““, ка же сет но.

Он, ди же обр ве, ћут ке гле да у стар ца, и већ осе ћа не-ла год ност.

Ри бар га још јед ном, про дор ни је по гле да, на трен се за гле дав ши у ње го ве очи, он да га са мо по тап ше по ра-ме ну, ујед но и ста вља ју ћи тач ку на за по че ти раз го вор.

47ЖИВИ СИН БУДНОГА

Али већ ко ји трен ка сни је, вр ло бр зо пре ла зи ста рац на дру гу те му; мла да лач ким ше рет ским гла сом.

„Је сам ли ти при чао, да је би ло у мом жи во ту мно го ше ће ра и слат ки ша. Ра до су ко ла ли у мо јим ве на ма, ср-цу,..., а бо га ми, и у мом кре ве ту; ни сам се чу во!“

Хи ља ду пу та је слу шао стар че ве љу бав не аван ту-ре, во лео је да га слу ша. Ста ри про фе сор, алас, је био истин ски пе сник pûti. Искре ност ње го вог оду ше вље ња жен ским те лом, спа са ва ла је та при по ве да ња, од јед но-лич но сти опи си ва ња сно ша ја.

„Гле дам је пра во у очи и пи там да ли би мо гла да ме во ли, а нај ја че што мо гу ми слим, да л’ ћеш да се ту цаш са мном. Ако по цр ве ни, он да је све у ре ду!

А, во лео сам их, ви ше не го се бе, та да, ту ноћ и мо жда не ко вре ме...“

По сле тог при се ћа ња, ста рац ућу ти, пре би ра ју ћи и сла жу ћи ути ске ко ји су још очи то вр ло жи ви у стар че-вом се ћа њу, а све са свр хом да при ку пи но ву сна гу и ухва ти за лет за оно што му ле жи на ду ши и тра жи гру-пи са ње це ло куп не сна ге пред ис по вест:

„Ни сам мо гао да се дам не кој же ни, или да ми бу де не ка до вољ на за жи вот у ко ји сам ве ро вао... Тра жио сам не што ви ше, ве ро вао да чо ве ка не де фи ни ше про сеч-ност, већ стре мље ња ко ја га на го не да пре ва зи ђе људ-ску суд би ну. За то сам хи ља ду пу та про чи тао оно тво је, за тре ну так по ми слио да, ето, не ко мо же да је уисти ну пре ва зи ђе, а сад ми се чи ни да је то илу зи ја и за ва ра ва-ње.“

Ста рац за тре ну так по ре ди свој и ње гов жи вот, до-жи вљен кроз по вест глав ног ју на ка у ро ма ни ма, ко је је чи тао од ње га и за ког је на пи сао фо ло зоф ско ви ђе ње с’ бр да, а он да на ста вља сво ју ис по вест.

48 навиН

„Шта да ти ка жем, мла дост-лу дост; у то вре ме сам био бла го да рен апо криф ном сло бо дом... Осци ли ра ју ћи не где из ме ђу иде о ло шког уни вер зу ма пер ма нент не ре-во лу ци је и за сто ра ал ко хол не ча ро ли је, над ре а ли стич-ки, што би ви пи сци ре кли, са гле да вао сам свет и чи ње-ни це. Ве ро вао да сам по све ћен у ток епо хе,..., све док не се дох под овај мост.“

„Та да још ни су по сто ја ли ле га ти ове при ро де, ни сам се још опи јо овим не бом и во дом.“

„Тек са да, по сле то ли ко го ди на, осе тим да сам син овог вре ме на, ов де, под овим мо стом, пре жи ве лог!“

Он да је ста рац ућу тао, умо ран од по но во про жи вље-них го ди на соп стве ног жи во та.

„Ма ле ни“, обра ћа му се, „ка да се вра тиш, ис при ча-ћеш ми шта ми друг, та го ро ста сна ста ри на, ра ди по оним ње го вим бр ди ма.“

„Хо ћу!“, ка же он. Он да по гле да на сат, гла сно из го ва-ра вре ме и за кљу чу је да мо ра по ћи. Ста рац уста је, пру-жа му ру ку и из не не да га гр ли.

Ма ло сме тен стар че вим ге стом, обе ћа ва да ће му до-не ти очев мед са Зла ти бо ра. Од ла зи ужур ба ним ко ра-ком, али већ по сле три де се так ко ра ка хтео би да ста не, да се окре не и још по здра ви при ја те ља, ста рог ри ба ра, али на ста вља да ко ра ча.

„Исто ри ја је про цес са сми слом и ци љем, про ме на је на пре дак, жи ве ти са оп ти ми змом...Исто ри ја је про цес са сми слом и ци љем, про ме на... Исто ри ја је про цес,,,“

Од је ку је ехо! Час из исто ри је, сво ди се на „час из је зи ка“, ко ји ним фа Ехо др жи Нар ци су и ка ко је Ни че драм ски за ми шља. Ис под мо ста не ма ни ког!

Не што је иапк чуо и бо ли га... Бо ли га оно што чу је!

49ЖИВИ СИН БУДНОГА

Нај ви ше га бо ле соп стве не гре шке и про ра чу на те за блу-де.

Ду го још, да ни ма, су од је ки ва ле ре чи у ње го вој гла-ви, ре чи са по след њег ча са, по след њег фи ло зо фа.

*

Док по ла ко жу ри сво јој ку ћи, вра ћа ју му се сли ке вој не ака де ми је, ожи вља ва ју се ћа ња као да су се де си ла ју че, а не ви ше од два де сет го ди на, и „оно“...

Раз о ча ре ње, увре да, по ни же ње,...; је ди но ње га ни су при ми ли у Са вез ко му ни ста.

Тре ба ла је да бу де фор мал ност, ви ше од три ста ње го-вих дру го ва, ко ле га, са бо ра ца-ка ко их је по не кад звао, је при мље но. Ње га су од ба ци ли! Са мо ње га ни су при ми-ли? Друг га је из дао? Нај бо љи друг, пр ви са бо рац!

Ја вио се на пи та ње: „Има ли ко про тив?“, док је ста-јао и че као да и ње му че сти та ју при сту па ње са вез нај о-длуч ни јих, нај пра вед ни јих, оних ко ји су ста ја ли на че лу бор бе си ро ма шних, по тла че них, обес пра вље них; друг је пре при чао ње го ву при чу из ка фа не...

Је сте, то је ре као!? Али..., друг га је из дао, ње го ва кла са, смер, ње гов ба та љон, че та, вод, оде ле ње, до ње-га у стро ју, у клу пи, кре вет до кре ве та, тре ба ли су би ти пу шка до пу шке, крв до кр ви.

Ста рац је отво рио ра ну, он је сте марк си ста. Све ви-ше ка ко вре ме од ми че..., али о то ме ћу ти; јед ном је не-што оцу на по ме нуо и ни ком ни кад ви ше.

Гла сно је го во рио да је за Анар хи зам и ли бер ти ни-зам, јед ном га је је дан уред ник чак на звао нео-ни хи ли-стом. До ду ше ви ше је тог уред ни ка пам тио по том што

50 навиН

му је тра жио да упла ти го то ви ном но вац, „не“, пре ко ра чу на, да би му об ја ви ли пр ве нац.

Са да док се вра ћа ку ћи, раз ми шља, али не ма ко ме, не ма ни на чи на, да ка же да је гре шио... Да ето при зна је, да се ка је... Да би во лео шан су, јед ну је ди ну, по след њу... Али ето ка сно је! Крв је већ па ла..., бра ћа су се по кла ла; уда рио си ро тан на си ро та на!

По сва ђа ли их...? По сва ђа ли их они исти ко ји су их по сле и опљач ка ли, Ве ру је, све ви ше ве ру је да су их по-сва ђа ли да би их опљач ка ли.

Си ро та ну, сил ник узе и ону јед ну је ди ну ов чи цу.„Ка да за жи ви не ка иде ја, па и она на ци о нал на, мно го

вре ме на те ба да про ђе, да са зри она свест, ко ја ће уви-де ти да смо се за ових не ко ли ко хи ља да го ди на“, раз-ми шља још јед ном о бол ној те ми, бра то у би лач ког ра та и ра сап да зе мље ко ју је во лео, ко јој се за клео да ће је чу ва ти и бра ни ти а...

„Ли чи мо јед ни на дру ге“, па и ње го ва же на, из дру-ге ре пу бли ке, са да са мо стал не др жа ве, исто го во ри као што се го во ри у ње го вом се лу, а ето, у овом гра ду се при ча не ка ко мек ше, че сто по гре шним на гла ском, за-кљу чу је док убр за ва ко рак.

По но сан је ето што му је же на из те ре пу бли ке и што исто ми сли, го во ри, па и ћу ти као же не ње го вог де тињ-ства, же не из ње го вог се ла.

Ви ше не ма ко да чу је, раз ми шља, сви су по би је ни и оглу ве ли од гра на та, да је Маркс схва тио све, упо зо ра-вао..., мно го пре ње га, пре дру гих. Ве ћи на још не ви ди, још не зна исти ну или про сто не ма сна ге и на чи на да се из бо ри за сво ју сло бо ду.

51ЖИВИ СИН БУДНОГА

Ја сно му је да но ви го спо да ри не ће оти ћи са вла сти без кр ви, да у оном пар ку где су пра ви ли пар кинг, ни су пар ки ра ни ауто мо би ли, не го те шки гу се ни ча ри са то-по ви ма и ми тра ље зи ма, ко ји чу ва ју скуп шти ну од не-ког но вог но ро да и ба ге ра.

Ње му је тре ба ла сва она пат ња и бол, оно ли ка про-ли ве на крв, да ви ди да су на ро ди из ме ша ни, као што и тре ба, а да по сто је са мо кла се, кла са до брих и си ро ма-шних и кла са бо га тих ло пу жа. Зна, као што и исто ри ја зна, да не ма ве ли ких па ра по ште но за ра ђе них!

Исто ри ја и је ста кла сна бор ба.

Ула зи у ку ћу, њи хов стан, где жи ве њих дво је. Отац му је оста вио стан, ка да се вра тио на Зла ти бор.

Су пру га не што спре ма у ку хи њи, у спа ва ћи ци је, „НИ КАД ЈЕ И НЕ СКИ ДА“, при ме тио је одав но... „Још од ка да је пре ста ла са оним су ма ну тим чи шће њи ма“, по цео дан је не што бри са ла, пра ла..., опет се вра ћа ла, па из по чет ка: тр ља ла, пра ла, бри са ла...

У то вре ме је у ша ли го во рио да ни је ви део чи сти ји та њир од ње не WC шо ље. А ако хо ће, не ка му си па су пу у wc шо љу, ра до ће је ис пи ти.

А он да је од јед ном ста ла?!... И од та да је у спа ва ћи ци и но ћу и да њу.

Про ла зи по ред ње, по ред ку хи ње; не усу ђу је, да јој се обра ти. Осе ћа да јој је по треб на сва ђа, ври ска и ви ка, већ по на чи ну ка ко сто ји, спре ма се би до ру чак, пре по-зна је на пе тост и на пор ко јим ћу ти.

„Мо жда је бо ље да иза ђе.“, по ми шља у јед ном тре нут-ку, али од лу чу је се да је са че ка, да за вр ши до ру чак... У ме ђу вре ме ну ли ста не ке но ви не, свре ме на на вре ме ба-

52 навиН

ца ју ћи по глед пре ма ку хи њи. Укљу чио је ТВ али ослу-шку је ви ше њу иза ста кле них вра та днев не со бе.

По де ље ном па жњом чу је, ја вља ју, да је успе шно при-ва ти зо ва на же ле за ра, за тре ну так не ве ру је сво јим уши-ма, ка да чу је за ко ју це ну.

При се ћа се да је дик та тор уло жио са мо пре не ку го-ди ну ско ро ми ли јар ду ма ра ка.

Тек не ки ме сец ка сни је, са зна ће, ми ни стар фи нан-си ја се јав но хва ли, да је ку пио не ко „уну че“, фир ми цу, у окви ру же ле за ре, пре при ва ти за ци је, за три ста хи ља да евра и да је пре про дао но вом вла сни ку за ви ше од три-де сет ми ло на евра.

Ми ни стра је јед ном ви део у сво јој ули ци, нај но вји џип и он, ми ни стар: са че ку је не ког: уз ули цу, кри ју ћи се ишла је ком ши ни ца, вит ка пла ву ша, уда на, мај ка два си на. Са ње ним мла ђим си ном во лео је да се ша ли.

Све је то би ло ка сни је..., тог да на је још про да та фар-ма це ут ска ин ду сти ја, ста ри ди рек тор је остао ме на џер код но вог вла сни ка и оства рио је за ра ду про да јом сво-јих ак ци ја ви ше од шест ми ли о на евра. Та ин фор ма ци-ја је ишла у исто вре ме док је ње го ва же на за вр ша ва ла до ру чак.

Са че као је још ма ло, обри са ла је уста: „Ни сам раз у-мео шта си ми ре кла ју трос?“, пи та је.

„Сто пу та сам ти ре кла да ме не бу диш!“ И он да је ис-пу сти ла та њир, звук рас пр ска ва ња пор це ла на: „Не мо гу ви ше!!“

По че ла је да ви че, обе ма се ру ка ма хва та ју ћи за гла-ву. „Не мо гу ви ше да жи вим у овој ку ћи! Не мо гу ви ше да те гле дам!“, тре сла се, пла ка ла..., да ју ћи оду шка свом бо лу, док су јој очи се ва ле мр жњом.

53ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Идем из ове про кле те ку ће, идем сад! По сла ћу не ког по ства ри“, на ста вља хи сте ри ју пла чу ћи.

Он јој пре пре чу је пут пре ма вра ти ма, по ку ша ва да је гр ле ћи сми ри: „Оста ни ти, ја ћу оти ћи, још да нас.“. Он је убе ђу је и сми ру је, а се би да је нај ја чи мо тив да још да-нас от пу ну тје на Зла ти бор, те та ко ре ша ва не до у ми цу у се би, да ли да по слу ша стар ца.

„Са мо ми ре ци је л’ не што ре као? Да л’ не што тре ба да му по не сем?“

Она се ма ло сми ру је: „Ре као је да му по ша љем бра-шна и за вој! Ка же да у по след ње вре ме не ма ни шта да се ку пи, ни у јед ној про дав ни ци по се ли ма око је зе ра“, од го ва ра му.

У ку ћи се за др жао та ман ко ли ко да уба ци у ра нац не што чи стог ве ша и ча ра па, узео је сав но вац ко ји је имао и без пи та ња узео још две ста евра ње них.

Имао је ве ли ку по тре бу да је за гр ли и по љу би, без об зи ра што је ри зи ко вао на ста вак сва ђе. То је и ура дио! Бр зо је за гри лио и по љу био...

„Вра ти ћу се бр зо“, ка же јој док узи ма сво је вој нич-ке чи зме. „Не мој се жу ри ти“, од го во ра му ци нич но. Он ћу ти, обу ва се, не ре а гу је на ње не ре чи... Во ли сво је вој-нич ке чи зме, за ду жио их је на вој ној ака де ми ји, с’ њи ма је про шао Ву ко вар, уче ство вао у је да на ест па до бран-ских ак ци ја „Ска ка вац“..., одр жа ва не су и још су као но-ве, има ју по ча сно ме сто у ње го вом ци пел ра ни ку. При ја му удоб на раз га же ност, осе ћа на лет сна ге и од луч но-сти...

У та квом, не ка квом, от сут ном раз ми шља њу и при-сту ном осе ћа њу сна ге и од луч но сти , чи ни му се да је бр зо сти гао на ста ни цу.

Не уз бу ђу је се што са зна је да је одав но уки нут ауто-

54 навиН

бус, ко ји је имао ло кал ни рас по ред и про ла зио кроз ње-го во се ло, До ње до ду ше, Ње го ви..., де да, отац, он; ње го-во пре зи ме, је из Гор њег се ла.

Од о здо, из До њег је тре ба ло „шип чи ти“, пе ша чи ти до брих пет ки ло ме та ра, до го ре и још уз до бру стр ми ну до њи хо вих ку ћа, Рав ног то ра, за се о ка Гор њег се ла.

„Та ли ни ја је уки ну та, ни је рен та бил на“, ин фор ми ше га слу жбе ни ца с’ дру ге стра не шал тер ског ста кла.

Ку пу је кар ту за не ки ауто бус ко ји во зи глав ном ма-ги стра лом, ка ту ри стич ком цен тру. С’ те стра не има ви-ше од два де сет ки ли ме та ра пе ша че ња, са мо до је зе ра па он да го ре до брих по ла са та, уз њи хо ве ли ва де, воћ ња ке, ба шту, до ку ће! „Али је с’ те стра не ма њи успон“, за до-вољ но за кљу чу је.

Оста је му да ку пи бра шно и за вој. То „за вој?“, му уно си не спо кој: „Шта ли му је?“ Ми сли у том тре нут ку на оца, не ка слут ња му не да ми ра. Још од ју трос по ку-ша ва да је се отре се.

Не зна шта му го ре па да: то „за вој“ или што ауто бус по ла зи пет ми ну та пре по но ћи. „Ако не ка сни“, до да је у раз ми шља њу.

Има ско ро осам и по са ти да ку пи шта тре ба...За вој је узео у апо те ци, пре ко пу та ста ни це, уства ри,

узео је де се так за во ја, ра зних ши ри на и ду жи на; узео је чак је дан за про ши ре не ве не, ..., „мај ка је има ла ве не“, при се ћа се.

Бра шно је већ би ло про блем. Мо гао је узе ти па ко ва-ња од по ки ло грам, али зна да то отац не би по др жао:

„То бра шно је ску пље“, без об зи ра ко га је пла тио, чуо је очев глас. Та ко да та од лу ка не би на и шла на оче во одо-бра ва ње.

Ми сли да би мо гао зна ти где га (бра шно) мо же на ћи у вре ћа ма.

55ЖИВИ СИН БУДНОГА

Пре ла зи ре ку и за де се так ми ну та је пред кар тон-ским на се љем.

Ни је по гре шио, зна да ју је ви део ту, на ула зу у са мо на се ље, про дав ни чи цу, на чи јим је вра ти ма про чи тао, још он да, чу дан на зив фи ме: „Ме ушта ва!“

Ста ри алас или пи сац би се за пи та ли на ко јој су стра ни, оба ли, мр тви. Он је имао сво је вој нич ке чи зме на но га ма.

По сле кра ћег пре ми шља ња и очи глед но сти, да две му ште ри је у ме ђу вре ме ну ула зе, и за тим јед на, там но-пу та же на у ди ми ја ма, од ла зи но се ћи пар хле бо ва и пи-во, а дру га, сред но веч ни му шка рац, го то во цр них ру ку, се да уз про дав ни цу на не ку клу пу и ис пи ја јед но од два пи ва по ред се бе.

Ушао је, за тре ну так за став ши, на ви ка ва ју ћи се на мрак, у ко јем очи не ви де про дав ца, ма ло за тим уоча ва чуд но при ка за ну, нео д ре ђе ног по ла, ко ја по ла ко из ра ња иза ско ва них да са ка по лу ра су ше не пло че пул та.

„До бар дан. Ако ни сам по гре шио..., где сам ово до-шо?“, пи та при ка зу об у че ну у не ка кву пр ља во-бе лу ти-ни ку.

„Е ма ну ше сте!“, од го ва ра мир но, чуд но би ће.„Да ли има те бра шна у вре ћа ма?“, пи та.„Са мо та ко и имам. Ко ли ко ћеш?“ ,са свим мир но пи-

та га.„Је дан џак“, ка же он. При ка за га ма ло од ме ра ва и

крат ко на по ми ње, ви ше нео д ре ђе но: Ов де ку пу ју ки ло, дуј... Од ме рим им у ке су“, ка же.

„Ја ћу џак! А шта ти је то „дуј“, пи та про дав ца.„Џа нес Ро ма не? Ха ћа рес со пу чав тут?“ и да ље ин си-

сти ра при ка за у бе лом.„Знаш шта... бра те ми ли?“, гла сно, али ви ше за се бе,

56 навиН

„Ако хо ћеш про дај ми џак бра шна, па да идем!“. Ва ди па ре.

„Лач хе!“, по ка зу је му ру ком да га пра ти, он при ме-ћу је у углу иза вра та сло же не вре ће, на ко је му при ка за по ка зу је пр стом. Узи ма пр ву вре ћу од о зго пре но си на пулт, пла ћа и уз по моћ при ка зе на ба цу је вре ћу на ра ме. Кре ћу ћи се ка из ла зу за хва љу је се при ка зи у бе лом.

„Најс ту ке и..., те би!“

Град ским пре во зом и ма ло на ра ме ну на Глав ној ауто бу ској ста ни ци је. Са бра шном се про би ја кроз гу-жву, има још ско ро шест са ти до по ла ска. Ку пу је но ви не и оми љен очев не дељ ник, а уско ро успе ва да на ђе сло-бод но ме сто у са мом ћо шку за гу шљи ве че ка о ни це.

Ма ло се пре ми шља али ипак бра шно спу шта на оште ће ну, је ди но сло бод ну сто ли цу а сам се да по ред сто ли це, на под, по ком је про стро ста ру вој нич ку ве-тров ку, из ли за ну али чи сту!

Док се да раз ми шља да ето дру ги пут ка ко иде до Кар тон ског на се ља али Са фе та ни је ви део. Пре ли ста-ва ча со пис, крат ки им пу сли ми сли и сли ка се ме ша ју: Са фет и те ме ча со пи са. Ни на крај па ме ти му не па да мо гућ ност да и ако је Са фет био ту, ко ли ко је ма ла мо-гућ ност да га срет не слу чај но на оном пу тељ ку или оној про дав ни чи ци... Те ме у ча со пи су су ста ре, при че ба ја-те, но ви на ри ве ро ват но са ге ри ја три је, али осе ћа онај жал за про шлим вре ме ни ма у сва кој ре чи ауто ра тек-сто ва. Осе ћа код тих но ви на ра ону глад за си гур но шћу, за прав дом, глад бри ге о чо ве ку-по је дин цу и оно се ћа ње на мла дост.

Сви ђа му се ча со пис, да има па ра ку по вао би га и убу ду ће.

57ЖИВИ СИН БУДНОГА

Љу ди и вре ме, про ла зе, до ла зе..., гла дан је али не же-ли да из гу би сво је ме сто, сто ли цу у ћо шку.

Тру ди се да чи та, да иг но ри ше глад, од ју трос ни-шта ни је јео. За па да му за око да умр ли це чи не тре ћи ну днев не штам пе, пи та се да ли је и Ста ри алас ви део да је по ло ви на мла дих на зад њим стра ни ца ма штам пе.

Од ба цу је те стра не, тра жи спорт ске: „Успех на ших спор ти ста!“, „Мал вер за ци је у фуд ба лу“, ма ли из бор спорт ских „но во сти“, по ма ло ци нич но ко мен та ри ше сам са со бом. „Успех? Сто ше сто ме сто у све ту! Али у тек сту о фуд ба лу чи та пре при ча ну еми си ју јед не при-ват не те ле ви зи је. Но ви нар у на ме ри да на пи ше не што но во, што се ни је ви де ло и чу ло са екра на, са мо што ни је ко мен та ри сао фри зу ру ко ле ги ни це са те ле ви зи је. Оно што је не ве шта ру ка цен зу ре уред ни ка ура ди ла, а код ње га је са мо по ја ча ло ути сак, да је но ви нар „ре зан“, у оном де лу где је хтео да на по ме не да је све то бор ба по ли тич ко-фи нан сиј ских ин те ре сних гру па и да се иза све га кри је ве ро ват но при ва ти за ци ја, си на оног моћ ни-ка, ко ји са ар ми јом те ло хра ни те ља из и гра ва би зни сме-на, а оби чан је гра ђе вин ски ма фи јаш; та ти ца му омо гу-ћио да зи да по де чи јим пар ко ви ма.

Не ка да, по сле Ву ко ва ра, се ћа се: Јед ном су и ње га ин тер вју и са ли са те те ле ви зи је..., уства ри та да, то још ни је би ла те ле ви зи ја, већ опо зи ци о ни ра дио. Вр ло слу-шан тих го ди на.

Он им је при чао, но ви на ру и но ви нар ки сво ја са зна-ња о швер цу наф те и де ри ва та. Ну дио им до ка зе, чак је био спре ман да им по ка же шле пер-ци стер не! Ци стер не су би ле скри ве не ис под це ра да, та ко да су спо ља из гле-да ле као шле пер.

Ни су хте ли, уред ник је за бра нио..., „ку ћа“ њи хо ва ни је би ла спрем на за пу не ин фор ма ци је. „Они су ма ли

58 навиН

и сла би, из но се са мо уоп ште не ин фор ма ци је, не кон-крет не чи ње ни це ко је су „вру ће“ да их мо гу спа ли ти!

Од та да се ви ше ни је обра тио но ви на ри ма, о до зи ра-њу исти не он ни је знао и ни је хтео да са зна.

У то вре ме сва ко се не где свр ствао, „за“ и „про тив“. Он је био про тив ло по ва, ла жо ва и уби ца а за чо ве ка али то су сви го во ри ли чак и ви це пре ми јер то исто го-во ри и дан да нас.

Та да му је или не по сред но пред ин тер вју пре ста ла слу жба, нај у ри ли га и ето осто без хле ба.

Ка да је Стар цу при чао због че га је све ис па ло ка ко је ис па ло; ка ко је по пио „но гу“ из вој ске, а та ман што су му при зна ли три де се так ис пи та тех нич ког фа кул те-та из ци вил ства и оне ис пи те шко ле Ре зер вних вој них ста ре ши на... Бум, ко из ве дра не ба: Ру тин ска па тро ла и од јед ном паљ ба из не ког за се о ка... За трен це ла је ди ни-ца ту и ма јор, сви тра же пет ми ну та сла ве.

„Глу пи смрад“, од мах на ре дио да се из свих мо гу ћих ору ђа и оруж ја уз вра ти ва тра по ку ћа ма, а већ сти гла ин фор ма ци ја да спо ра дич ну ва тру отва ра ју дво ји ца за-лу та лих не при ја тељ ских вој ни ка. Испа де да је ва жно и чи је је се ло, њи хо во или на ше, бу да ла из ва ди ла пи штољ и пре ти му кад је од био да пу ца.

Ка сни је се прав дао да је ма јор пр ви из ва дио пи штољ на ње га, ка пе та на, али то му ни ко ни је узео као олак-ша ва ју ћу окол ност, два зу ба ма јо ро ва су би ли ису ви ше ре чит и кон кре тан до каз.

Ње га нај у ри ше..., не ка ни је му жао! А и оно се ло је ли чи ло на ње го во. Ону цр ка ви цу за ра ња ва ње је на ста-вио и да ље да при ма.

Ста рац се сме ши и ка же му: „За пам ти: Чо век ду жно-сти, на кра ју ће вр ши ти сво ју ду жност и пре ма ђа во лу!“

59ЖИВИ СИН БУДНОГА

Мо жда је нај ве ћа исти на о ко јој ћу ти, да је он та мо оти шао да на ђе се бе као пи сца и ма те ри јал за бе ли па-пир ње го вог жи во та. Ово као са зна ње је до шло ка сни је, док је, чи ни му се, од у век би ло при сут но као је ди на жи-вот на во ка ци ја, ин стикт и ин ту и ци ја. „Ап со лут ње го-вог жи во та, је да ства ра пи шу ћи!“ О ово ме је не бро је но пу та раз ми шљао за што је то та ко, му чио се сам са со-бом и на кра ју ка да је то прихвтио на шао је се бе и мир. Мир ко ји је тра јао од књи ге до књи ге, ње го вих де ла..., до ди ше нео бја вље них.

За што је имао то ли ку по тре бу за ле пим, за књи же-во шћу? Да ли ће ико ика да мо ћи схва ти ти ко ли ку је жр тву при нео тој по тре би, уни штио је нај би ли ски је и нај во ље ни је! То што је уни штио се бе и свој жи вот ни је му жао.

Не зо ву не у ро хи рур зи и не у ро ло зи та кве по тре бе за ства ра њем „Бо лест мо зга!“.

Не ка ко успе ва, као ка кве по ша сти да се осло бо ди ових раз ми шља ња, стре са их са се бе као отров ног гма за, али оста ци те не ма ни, за ри ве не у ње га оста ју да жи ве и тра ју про ду же ни тре ну так...Као га ђе ње на са мог се бе!

Ипак ће оти ћи да не што по је де, спре ма се да по не се бра шно и тек тад ви ди нат пис на вре ћи „Европ ска уни-ја“. Не мо же да ве ру је! На шта је спа ла ње го ва зе мља, раз ми шља у бо лу: „Да јој да ју хлеб из Евро пе!“.

„Ко зна ка кво им је бра шно?! Да га отац не при ми?“, про ла зи му кроз гла ву.

Вре ћа му де лу је чвр сто и ква ли тет но, тре ба ло би да је све у ре ду, за кљу чу је. Мо жда да отво ри вре ћу, али ни то му не би по мо гло: „Тек кад ме сиш хле бац, ис пе чеш и по јеш, знаш ка ко је бра шно“, го во ри ла је по кој на ба ба.

60 навиН

„Син ко, хлеб је хлеб!“, као да му је про чи та ла ми сли, ста ри ца сто ји из над ње га...

„Ако оћеш пу сти ме да ма ло сед нем, от па до ше ми но ге“, ка же. „Бо гу фа ла да га уоп ште има!“. На кнад но ка же, уз не ка кво олак ша ње ви ше за се бе.

Он бр зо уста је: „Хо ће те на сто ли цу или ов де?“. Ну ди сво је ме сто ста ри ци на ве тров ци про стр тој по по ду, да-ју ћи на зна ње да искре но ну ди сво је ме сто.

„Све јед но“, ка же ста ри ца, „чо век је и хлеб“.Он пре ба цу је вре ћу на сво ју ве тров ку а сто ли цу ну-

ди ста ри ци, ко ја се за хва ли и умор но се да на одав но оште ће ну сто ли цу.

Вре ме про ла зи, не ком спо ро а не ком бр зо...Ус прав но осло њен он и вре ћа..., по ку ша ва да на ста ви са чи та њем али по глед му лу та на ста ри цу. Под се ћа га на по кој ну Ми лун ку.

Ста ри ца др жи у кри лу не ку сли ку, с’ вре ме на на вре-ме по гле да и по љу би.

„Мој син.“, ка же му док сли ку при са ња на гру ди, „По шла сам да га ви дим! Док још мо гу! И мо ју Ми ли-цу, имам злат ну уну ку! И снај ку. По не ла сам им не што ма ло мр са и ско ру па. И по ча ра пе сам им ис пле ла, али ви ше не ви дим до бро, а овај пу сти пут, ко на крај све та... Ју трос пре пе тло ва сам по шла, а одав де тре ба да ва там дру ги ауто бус...!“, очи то да ста ри ца има по тре бу да про-го во ри ко ју реч са не ким ког на не ки на чин до жи вља ва као бли ског.

Он тек та да при ме ћу је по ве ћу, још јед ну тор бу по ред ње, ко ју ста ри ца ма хи нал но до ди ру је дру гом ру ком као по твр ду да је још ту.

„Син ко, ево ти“, ста ри ца пре ки да ње го во за ни ма ње као да му пра ти по глед и ми ли, „ја по не ла да се на ђе у пу ту, али ми се ни је ни шта је ло. „Да не ба цим“, пру жа

61ЖИВИ СИН БУДНОГА

му смо ту љак уви јен у бе ли па пир. „Једино ако се не...“. Ста ри ца не за вр ша ва ре че ни цу ко ју на гло пре ки не, док му до да је бе ли смо ту љак.

„Хо ћу!“, ка же он и за хвал но узи ма од ста ри це по ну-ду, мо жда и је ди не же не ко ја му ни је род а да је узео ко-мад хле ба. „Баш сам по шао да не што ку пим... Мо гао би и Ва ма не што узе ти? Бр зо ћу се вра ти ти, при па зи те ми на бра шно, сад ћу ја...!“, и већ по ла зи...

„Не мој ме ни син ко ниш...!“, он да ућу ти и пре ћут но обо ри гла ву.

Он се бр зо вра ћа, но се ћи два по ве ћа со ка и: „Узми те Ви је дан!“, ну ди ста ри цу, ко ја се ма ло нећ ка али узме, не ка ко искре но, за хвал но и скром но. „До бро, ја ћу по-не ти Ми ли ци.“, ка же и тек та да и он по чи ње да је де хлеб, кај мак и па при ку из оног смо туљ ка. На ста ви ли су раз-го вор, ко ји је да ље те као са ви ше по ве ре ња и уза јам ног раз у ме ва ња.

Ста ри ца је би ла из Ју го и стич ног де ла зем лље, син јој је за по слом оти шао на Се вер, ра ди од ју тра до су тра,

„ни кад не мо же да до ђе!“. Она „ето“, по шла, сад док је још хлад на зе мља а снег са мо што окоп нео.

Ње гов пре воз је по шао тач но на вре ме, по здра вио се са ста ри цом, ко ја је оста ла да че ка.

Нов, удо бан ауто бус, пун ту ри ста до по след њег ме-ста. Про стор је ис пу ња вао онај ус треп та ли при гу шен жа гор не стр пље ња и бла го да не не из ве сно сти од мо-ра мно го ви ше од при гу ше ног жа мо ра раз го во ра ме ђу пут ни ци ма.

Во лео је да их по сма тра, мо жда и сам не све сно же-љан тог осе ћа ња, по нај ви ше мо жда же љан оне на де ко ју су но си ли на од мор. Ето сви су они ве ро ва ли да ће та мо на ћи срод ну ду шу, но ву сна гу, ве ро ва ли су да ће сва ко

62 навиН

од њих ус пе ти да про на ђе но вог се бе и та ко по пу ни оне ру пе и пра зни не ко је та ко не ми ло срд но пра ви жи вот сва ко днев ни це.

Он да је гле дао у мрак ко ји се ли зао о ста кло на ко је је осло ни че ло и умор не очи. Ста кло ни је про пу штао у пот пу но сти ње гов по глед и мил си ван... Од би ја се из-ме њен лик као од Ахи ло вог шти та, го во ре ћи му да би исти на мо гла би ти у ма ло ве ро ват ном, а ме ха ни зам фик ци је би мо гао би ти опе ра тор са зна ња, оста ло је не-зна ње са ко јим жи ви мо!

За спао је...!

На бро ду је, та ла си га ба ца ју у прав цу ком не же ли. Кле чи на кр ми, сам.

Брод се зо ве „На гла фар“, ла ђа је на пра вље на од нок-ти ју умр лих..., хтео би да пла че, да до зи ва по моћ.

Ви со ко др же ћи штит, сти же Хреј мар, док див Хре-свелг у ли ку ор ла про жди ре ле ше ве.

А он да: Од јед ном је у зе ле ном ср цу ка њо на, где су сте не скре ну ле из вер ти кал ног по ни ра ња и оштри не у то пле обли не оба сја не сун цем, љуп ко шћу и жи во то род-ном бла го шћу.

Ма ли, скри ве ни ку так под ка пом не бе ском у ср цу пла ни не био је го то во не ви дљив ка ко са не ба та ко и са зе мље, ма ко ли ко ра до зна ли на ме тљи вац ста јао на са-мом вр ху ма сив не ка ме не го ре.

Тај по след њи ку так, у ко ме је све ми ро ва ло, чак је и уски по то чић ус по рио сво ју јур ња ву низ сте ње и ство-рио мир но је зер це.

Сто је ћи до ко ле на у во ди, обо рив ши гла ву и на по ла скло пив ши очи, дре мао је цве но дла ки је лен, с пре див но раз гра на тим ро го ви ма.

С јед не стра не је зер це та, по чи њу ћи на са му ње го вом

63ЖИВИ СИН БУДНОГА

ру бу, пру жа ла се ма ле на ли ва ди ца. Све жа, ме ка, ми ри-сна зе ле на по вр ши на рас про стр ла се све до под нож ја цр не сте не. Док се са дру ге стра не је зе ра ус пи њао бла го по ло же ни зе мља ни об ро нак, по пут хум ке или но се ћег мај чин ског сто ма ка, осла ња ју ћи се о бок су прот не сте-не. Об ро нак је по кри ва ла не жна тра ва, про ша ра на цве-ћем ко је је ту и та мо чи ни ло жи во пи сне мр ље див них бо ја, на ран џа сте, гри ми зне и злат не. Ни же се ка њон за-тва ро и ни је пру жао отво рен по глед. Сте не ка њо на на-гло су се при сло ни ле јед на уз дру гу, и ка њон се за вр ша-вао ха о сом ис пре се ца их пу ко ти на и без да на, об ра слих ли ша јем и ма хо ви ном. Сво то ра сти ње је сте не чи ни ло кли за вим и пот пу но не при сту пач ним. Без да ни отво ри по пут зам ки, не ви дљи ви иза зе ле ног за сто ра ди вље ло-зе, по ви ју ша и гра ња спре ча ва ли су сва ки ко рак.

Из над ка њо на уз ди за ли су се да ле ки бре го ви и гор-ски вр хо ви, с ве ли ким об рон ци ма об ра слим бо ро ви ма. А та мо иза њих, као обла ци на ру бу не ба, ус пи ња ли су се бе ли ми на ре ти, он де, где су се зра ци сун ца оштро од-би ја ли од веч ног сне га на вр хо ви ма ње го ве пла ни не.

У ка њо ну ни је би ло пра ши не. Ли шће и цве ће би ло је чи сто и не так ну то, а тра ва ме ка по пут бар шу на. Три су то по ло ва ста бла си па ла сво је сне жно па пер је по уми ре-ном ва зду ху на са мо је зе ро. На об рон ку су цве то ви ман-за ни те, што се са ви ја ла као по ви ју ша, ис пу ња ва ли ва-здух про лећ ним ми ри сом, а ли шће, по у че но ис ку ством, већ по че ло око ми то уз ви ја ти шти те ћи се од лет ње вру-ћи не ко је да је је два би ло у овом зе ле ном ср цу ка њо-на. На отво ре ној чи сти ни об рон ка, из ван до хва та сен ке ман за ни те, уз ди за ли су се ма ри по са-љи ља ни, слич ни број ним ја ти ма би сер них леп ти ри ћа, сјај них као дра-гуљ, ко ји су се из не на да за у ста ви ли и упра во по др ха ва-ли спре ма ју ћи се да по ле те да ље. Ту и та мо ман дро ња,

64 навиН

за те чен док ме ња бо ју де бла из зе лен ка сте у бла го-цр ве-ну, у тре ну ка да из круп них гро здо ва во шта них звон-чи ћа ра си па нео до љив слат ка сти мио ми рис ча роб ног бу кеа. Ти звон чи ћи су би ли бе ли, као ско руп, об ли ком на лик на ђур ђи це и пу ни слат ког со ка.

Ту не ма ни да шка ве тра, ва здух пун чи сто ће и ми-ри са је опи јао. Тек што би по ко ји леп тир пре ле то кроз жи ве ша ре све тла и сен ке. А из над све га и по сву да уз-ди за ло се ти хо по спа но зу ја ње пла нин ских пче ла, док је ма ли по то чић мир но про ти цао и ро мо рио кроз ка њон, да би се тек по кад кад ја вио сла ба шним гр го та њем. По-спа ни ша пат умил ног гла са по то чи ћа ме шао се са оном бла гом ти ши ном оти ца ња во де, јер је све кре та ње на том ме сту би ло по пут ан ђе о ског до ди ра кри лом, ми ло-ва ња па у новог пе ра у нео ба ве зном ле пр ша њу бла го сти.

Ту су се спа ја ли: сун че ви бла ги зра ци, не из ре ци во бо гат ство бо ја леп ти ро вих кри ла, зу ја ње пче ла, по глед пла нин ског је ле на и ша пат по то чи ћа у је дин ствен звук и ша ро ли кост. На овом ме сту су сје ди ни ли и трај но ис-пре пле ли зву ку ви и бо је, у јед но, не жно не ко и нео пи-пљи во тки во, ко је бе ја ше дух тог ме ста.

Ви део је и се бе као део тог ме ста, сра стао у сте не, из-ни као из тра ве, пре по знао се у ша ра ма леп ти ра у зу ја-њу пче ла. Био је по ток и па му ча сти облак, до ла зио је из пу сти ње, ви део је и ту пу сти њу дал ко иза се бе, ви део се ка ко ко ра ча до ове до ли не и ма ле не ба ри це во де ис-под но гу што се по ма ља ју и не ду го за тим их упи ја пе сак. Ви део је ону џи нов ску ку лу у ру ше ви на ма, сву оку ће ну цр ве ним за ста ва ма, оно теч но цр ве но, чи та ву ре ку пур-пу ра...

Био је и он део тог ду ха, вра ћао му се по сле че тр де-сет го ди на, да бу ду јед но. Жи вео је у тој зе ле ној до ли ни дав но пре не го што се ро дио, она је би ла ње го во ср це...

65ЖИВИ СИН БУДНОГА

По но во је пла као де ти њим пла чем јер је и он мир тог по чин ка, што ври жи во том, без смр ти, бо ла, ја да и че-ме ра. Био је не дво ји ви део Кра љев ства љу ба ви, где су мир, прав да, искре на љу бав и сре ћа мо гу ћа.

Умор про те клих бе сних но ћи, сле пљи ва них сло ва, опред ме ћи вао је сли ке Бо жи је ре чи, а он их је био део, ту жи вео и из ње по но во ожи вео.

Бу дио се по ла ко, отва рао очи, оста ли су још спа ва ли. Гле да у ју тро...

И „то“, тај мо ме нат, он да по ста је гра ни ца људ ске мо-ћи; да се ка же и ис ка же шта му је у ду ши и шта осе ћа, тог тре на, то је гра ни ца овог са зна тљи вог све та. Реч то жи во ство ре ње не ми ру је, увек и из но ва, он то нај ви-ше осе ћа, хо ће упор но пре ко те гра ни це. Мно го вре ме-на, што ду же и пре да ни је бу де жи вео сам са мо бом по-ста ће му ја сни је да по зајм ље не ме ло ди је не мо гу пре ко те гра ни це, да ду ша и те ло тра же је дин ство и са звуч је вла сти те му зи ке и да кат кад, не ким чу дом, кап по кап, удо сто ји га пе сма по се том у ти хом на ви ра њу или ... Реч му зи ке, у оном ре флек су само спо зна је, са за јед нич ким ко ре ном је зи ка ње го ве Зе ле не до ли не, истом фо не тич-но шћу и ме ло дич но шћу да ју се у на го ве шта ју, сти дљи-во и скром но, че сто као ка кве му зич ке фра зе, пре не го што и на слу ти ка ко ће гла са ти реч; по не кад ре чи са ме про из ве ду ка ден цу, кат кад се на го ве штај ме ло ди је, по-што је да ни ма леб део на ру бу чул ног рас цве та ва и бла-же но ис кр сне пред ње га.

Шклов ски је го во рио да се у умет но сти пу тем остра-не ни ја оче ку је да ка мен про го во ри као ка мен, др во као др во, а реч као реч! (Умет ност као по сту пак).

Он је упра во док гле да у ју тро свог кра ја, не мом не-му штом реч ју, оном све оп штом, про го во рио је зи ком

66 навиН

ка ме на, др ве та, гор ског је ле на: „Да је ту у том бу ђе њу, са бра на сва сре ћа и пу но ћа овог све та.“.

Ди сао је ду бо ко и сми ре но да хом чо ве ка ко ји бар на трен ви ди ону не са зна тљи ву, нео бја шњи ву и не ис ка зи-ву стра ну жи во та.

Та ко ћу те ћи иза шао је на сво јој ста ни ци, узео ра нац и бра шно, био је ди ни ко ји је си шао на том из ла зу. Ср це му је сна жно али сми ре но лу па ло да ју ћи ри там ме ло ди-ји при сут не енер ги је не из го во ре не ре чи која га спа ја са пла нин ским вр хом, што пу ца по гле дом у да љи ни. Цр на и злат на бо ро ви на, у ко је гле да, и да ље под у пи ру не бо под ко јим жи ви и ко ме се са да вра ћа.

По шао је прав цем по гле да, чи за ма на но га ма ран ца на ле ђи ма и вре ће бра шна на ра ме ну.

Би ло је то мир но про зрач но ју тро, ис пра но ноћ ном ки шом, ра до сно, не ка ко но во у ко ра ку. Био је гла дан тог ка ме на, кр ша у ко ји је усе чен пут ко јим се вра ћа свом оцу, у њи хо ву ку ћу у њи хо во се ло! Вра ћа се да се по ми-ре.

Ра но је, хо да ви ше од са та а ни ког ни је срео, се ла под но ње го ве пла ни не опу сте ла, оро ну ле ку ће, уру ше не шта ле, ко та ри без сје на го во ре му ви ше од би ло ка квих ре чи. По ди му из дим ња ка зна ко је су ку ће још жи ве, ју тар ња ва тра, пре не го што се иза ђе из шта ле, да се на-по ји, очи сти и по ло жи сто ци. Тек што је сва ну ло, Зор-ња ча са Ис то ка се још са мо слу ти. Ма ло ко му зе у ово до ба го ди не.

Хо да бр зо, ле ђа га бо ле, пе де сет ки ла је те шко и на два де сет ме та ра а не ки ло ме та ра. По ми шља да ста не ма ло, да се од мо ри, али не што му не да, са мо но ге ву чу да ље ње го вој ку ћи и оцу.

Ра ме, ру ке и ле ђа све ви ше скре ћу па жњу на се бе..., мо ра ипак да да не ма ло. Су шта вре ћу на го ми лу ка ме ња,

67ЖИВИ СИН БУДНОГА

чи сту и су ву, сам се да по ред. У да љи ни, чи ни му се да пре по зна је ку ћу једног ро ђа ка, ње го ви по мр ли одав но а он не где у Ка на ди. Чуо је да се раз вео, же на му од ве ла де цу. Во лео би да га ви ди, да се опет, као не ка да, за Цр ве-но сло во на ђу у за бра ну ис под ње го ве ку ће, пре при ча ју да не и љу де, по ме ну где су у све му то ме и они са ми.

Уста је од мо рен, по ди же вре ћу и та ман да је на ба ци на ра ме кад: „Е је бем ти Европ ску уни ју!“, псу је нај гла-сни је што мо же ка да угле да ру пу, раз де ро ти ну што је на пра вио ка мен на ло шем па ко ва њу. По ла ко из ла зи , цу ри из вре ће Европ ске уни је ње го во бра шно. И да ље не што псу је ви ше се би у бра ду не зна шта да ра ди, окре-ну та на го ре рас це пли на се са мо још ви ше про ши ру је ка да вре ћу ста ви на ра ме. Ни ти има с’ чим, ни ти зна ка ко би је уоп ште за кр пио, схва та да ће ипак мо ра ти на кра ју да је узме у на руч је. Та ко и ра ди, као што се де ца но се на гру ди ма, он гр ли бра шно осла ња јуј ћи га на гру-ди и, ..., пут под но ге.

На ле ђи ма, чи ни му се, мо же то ну но си ти, ова ко ни-је на ви као, пу ца кич ма са сва ким ко ра ком, ру ке утр ну-ле, оту пе ле: „Је бем ти жи вот и људ ску сре ћу!“, од би ја се јед ном по ми шље но и из го во ре но уну тар гла ве, „тин та-ре“, као фли пер ска ку гла без кра ја, као звон ка реч у пе-ћи ни без из ла за.

„Је бем ти и дан ка ме из ву кла!“, про кли ње онај трен за ко ји је го во рио да му је но ви ро ђен дан, ка да се де вој-ка и Је ди ни це, ње гов са бо рац, про би ла до ње га ра ње ног на па ди на ма Озре на и ма ло на ле ђи ма, ма ло на гру ди ма, као он вре ћу, од не ла га до пољ ске бол ни це. Та де вој ка са сво јих ше зде се так ки ла ву кла је ње га, ње го вих по лу мр-твих сто ки ла, ви ше од два де сет ки ло ме та ра.

По љу би ла га, кад га је спу сти ла на бол нич ка ко ли ца; од та да је во ли..., она је ње го ва же на.

68 навиН

Мил си да је оста ло још оне пре ђа шње љу ба ви у њој с’ по чет ка њи хо ве ве зе, њи хо вог за јед нич ког жи во та. Не ве ру је да га је то ли ко ву кла што је ето до шао из Ср би је да бра ни њен дом, дво ри ште, го ли жи вот, оп те ре ћен не-појм љи вим стра хом ко ји је пре жи вео че тр де сет го ди на у њи ма, та мо... „А шта су пре жи ве ли у то ку дру гог ра-та ни је ни чу до да оста не у се ћа њу и хи ља да ма го ди на“, раз ми шља.

Од по чет ка ни је ве ро вао да би до шло, до оног до че га је до шо, да тре ба би ло ког бра ни ти од дру ге на ци је, да се ве ро ва ло у оно у шта у су се за кли ња ле и јед на и дру га стра на. Че тр де сет го ди на оба на ро да, на ци је, жи ве брат-ски, гра де, ра де, по ди жу дом и де цу па он да ка ко је мо-гу ће да се пре ко но ћи по ко љу. „Мир ни је био ап страк-ци ја, уто пи ја, већ вр ло опи пљив по јам сва ко днев ни це, ни је био ни про шло ни бу ду ће вре ме већ са да шње, ко је тра је!“, ја сно му је да ни ко не би уни штио са да шњи цу због про шло сит да се ни су упле ли стра ни и до ма ћи ин-те ре си оних ко ји се бе зо ву стра те зи ма, би зни сме ни ма а сви су од ре да обич ни злоч ни ци, по ње го вом ми шље њу.

Ето са бра ло се мно го то га ло шег. Мно го ло ших, је има ло исти ин те рес да уни ште јед ну ле пу зе мљу.

На кра ју, ко ли ко год се тру дио ни је је од бра нио, по-бе гла је пред „Олу јом“ Али јан се, на Ис ток, сто ти на ма ки ло ме та ра да ле ко. Не ко ли ко го ди на ка сни је бе жа ла је у по друм, опет ју је сти гла Али јан са са „Ху ма ним бом-бар до ва њем“.

Не дав но, по сле јед не од сва ђа, уче ста лих про те клих го ди на, усу дио се да јој ка же ка ко би би ло бо ље и за ње-га и за њу да ни је уоп ште до ла зио..., да у ства ри ни ко ни-је ни тре ба ло да их бра ни. Да је он уоста лом, та мо ишао да би имао ма те ри ја ла за „бе ли па пир“ свог жи во та, „а да „то“ та да ни је знао али ето не што га од ву кло!“.

69ЖИВИ СИН БУДНОГА

Че сто по ми сли да је та да пре ста ла да га во ли али не-што му го во ри: да је све по че ло мно го ра ни је и да се го ди на ма оси па ло као што се ко нац оси па са ка ле ма, с’ тим што је ово био ка лем жи во та. Био је по ред ње ка да је по след њи пут за кљу ча ла ку ћу, на хра ни ла пса, за тво-ри ла и за кљу ча ла ка пи ју дво ри шта..., он да су оти шли на гро бље где је на гро бо ви ма сво јих оста ви ла цве ће и су зе...

Са по след њом гру пом су се по ву кли пред тен ко ви-ма и ави о ни ма, тр че ћи до ње го ве ку ће до ма ло ми ра и од мо ра. Та ко ето, ста ви ли тач ку на јед ну стра ни цу жи-во та, ка да су оста ли без му ни ци је, го ри ва, ка да су их во ђе из да ле, оста ли су јед но дру гом..., та ко су ба рем ми-сли ли.

На жа лост мно го се бе су оста ви ли уз пут, она ни је ни ти не мо же би ти це ла без сво га пра га, оног пса и гро-бо ва, не стао је део ње са оним су за ма, не стао је део љу-ба ви.

Он ту ви ше ни је мо гао ни шта да учи ни...

Са да се вра ћао свом оцу, Сун це се већ из ди гло из-над Мур те ни це, се ла су се до са да про бу ди ла. У да љи ни ра за зна је про пла нак Рав ног То ра, иза, пре ко, у При со ју је ње го ва ку ћа, та мо је са да отац, осе ћа и још ви ше убр-за ва ко рак.

На јед ном га об у зме не ка ту га, ми сли на оца..., зна да већ одав но ра ди, да је и ју трос сам се би спре мао до ру-чак, да је сам сео за тр пе зу..., да ето сам, са да ра ди! Да све што ра ди, одав но, пог Бо гом ми лим, ра ди сам, от ка-ко је мај ка...

Бо ли га сва ки де лић, ја ук нуо би нај ја че што чо век мо же и не би пре ста јао а опет не би би ло лак ше. Гу ши

70 навиН

су зе не где у се би од бо ла за тим љу ди ма што су жи ве ли и ра ди ли због ње га, а он им чу пао ме со на жи во, сво јим ра то ва њем и сво јом бри гом за зе мљу, „др жа ву“, не оба-зи ру ћи се на њи хо ве ја у ке... „Про кле ти рат хи ља ду пу та, са да и за на век!“, из го ва ра сва ким ко ра ком.

Да бар ни је ре као оцу, јед ном дав но, да је бар за бо ра-вио да му је ре ко да ће и он на пра ви ти фа бри ку ве ћу од ње го ве, ка ко ће љу ди по се ли ма при ча ти о то ме: „ка ко је то нај ве ћа и нај леп ша фа бри ка“. Био је ма ли, тек што је по шао у шко лу, де те.

Отац га та да по гле до као ни кад пре и по сле, по ми-ло вао пр ви и је ди ни пут по гла ви, ди гао га ла ко ко пе ро, на ба цио на кр ка чу и та ко су пре га зи ли Вуч ји по ток у оном де лу где се ули ва у њи хо во је зе ро.

Це ло њи хо во има ње, она зе мља што је хра ни ла би ла је око тог је зе ра, има ли су и ли ва де, го ре по ви со ви ма Мур те ни це али њи ве и воћ ња ци су би ли око те во де из ко је су има ли и ри бу. Сто ти на ма го ди на они су на тој зе мљи.

Имао је тек че ти ри или пет го ди на ка да је отац од-лу чи да ће по шу ми ти Ву ју. Го лет и крш, стра на и ува ла, у ко јој ни је има ла ни ко за ни ди во ко за шта да обр сти, а ето сад је то нај ве ћа вред ност има ња; гу ста, пре гу ста шу ма ви ше од пе дест хи ља да ста ба ла.

Ка да се са мо се ти стра хо ва по кој не ба бе и до бро на-мер них ро ђа ка: „Ама син ко ко је кад шу мио Му рет ни-цу? Кр чи мо од кад пам тим за се бе! Ви диш да ду шма ни је два че ка ју да ка жу да си луд и ми с’ то бом. Ко трн си им у оку. Пр ви ин же њер о овим се ли ма... Не мој ко Бо га те мо лим!“.

Му че ни ца, да је жи ва би ла би по но сна да ви ди ту шу ме ти ну са да иако ве ро ват но ни ка да не би мо гла да са гле да ње ну вред ност у од но су на њи ве и воћ ња ке па и

71ЖИВИ СИН БУДНОГА

ли ва де. Њи ве, плит ке, глад не, шту ре, је два прст зе мље, род, што се ка же глад на вра на за дан мо же по кљу ца ти, али и та кве су би ла га ран ци ја да се жи вот про ду жа ва, да се не ће по мре ти од гла ди.

Пу ста глад би ла је ва зда при сут на у очи ма ба бе па и ње га, ње го вог оца. Ште де ли су увек, мо жда и нај ви-ше ка да се нај ви ше има ло, ште де ли су на се би, чак и на усти ма али ни кад на ње му.

Свет на мет нуо санк ци је, сва ки ди нар без пред ме тан већ су тра дан. Зна до бро да не ко пљач ка, јер ин фла и цја је нај бо љи и нај де ло твор ни ји на чин пљач ке на ро да. До-био је по зив за рат, офи цир је... Оста ли бе же, не ода зи-ва ју се на ре гру та ци ју и та да је пр ви пут чуо оца да ће по се ћи шу му да му син има с’ чим по бе ћи у Бри та ни ју, да мо же да на ста ви нор мал но да жи ви... А, он...? Та да, као да је је два че као, ре као је оцу да се рат рет ко де ша ва и да ако са да по бег не ви ше ни је оно што о се би ми сли и да је то при ли ка ко ју је че као још као де те ко је је слу ша-ло о хе рој ству и по жр тво ва но шћу пре да ка; узео ства ри и су тра дан већ био у Ву ко ва ру.

По но сан, а кат кад у сла бод сти, љут је на оца што се му чи, трак тор му је одав но не у по тре бљив, све што же-ли да ку пи, мо же од те шу ме, мо же да жи ви и са да ка-ко хо ће и где хо ће, да пу ту је као сно бов ски за пад, да се про во ди, да ру ча по нај ску пљим ре сто ра ни ма и од се да по нај бо љим хо те ли ма..., али не, он ни ста бло не ће да од се че, ни је по се као ни оно што је на сле дио од оца и мај ке. Дру ги се ку, све ви ше сва ким да ном и на кра ју по-че ли су да му кра ду. Па ти, чу ва, бо ли га сва ко ста бло, зна ко то ра ди „и ако се де си си ро тан и онај ко од ста-ро сти и бо ле сти не мо же дру га чи је до хле ба, ћу ти али осе ћа да је и део ње га по се чен“.

72 навиН

„Шта је од све га то га на след но а шта је сте као за жи-во та да то ли ко чу ва ства ри и ра ди“, пи та се син.

Ето је зе ро је свих, не са мо њи хо во, ре ку пре гра ди ли, одав но, ди гли бра ну и то је др жа вно, њи ве и то нај бо-ље по то пи ли а је зе ро остви ли да раз два ја ку ће, за се о ке и љу де. Те он да отац од лу чи да по ри би је зе ро... Да ни-ма њих дво ји ца ву ку ко фе са мла ђи мла ди це око је зе ра, снег до па са а за нај го ре по го дио се не ки ле ден ве тар тих, не што ви ше од ме сец да на по сла, да му је остао у ко сти-ма још и дан да нас, их пам ти.

Сви срећ ни, до ла зе из дру гих гра до ва, раз ми шља се о ту ри зму, ри бо ло вач ком, чак и не ке стра не но ви не пре-по ру чу ју је зе ро као рај на зе мљи, где се још пе ца мла ди-ца и то за џа бе! Не ка ко у то вре ме по че рат, љу ди глад ни па ко ви ше, мре жа ма за пар го ди на по ва ди ше све жи во. Уби ше је зе ро ко да ни кад ни је ври ло од ри бе. Оста до ше ру пе ти на и во да у њој и ни чег ви ше, мр тво мо ре а не-сла но. Шта ће, све то гле дао а ни ти мо же ни ти зна шта да ура ди, све про па да а љу ди по нај ви ше и по нај бр же, окре ну се свом ко ма ду зе мље, има до вољ но.

Чу па ста ра ста бла у воћ ња ку са ди но ва, ко си, пла сти, узо и ба лир ку али за трак тор не ма... Све је то слу шао ових го ди на од же не. Пре при ча ва ла му је раз го во ре ко је је во ди ла са ње го вим оцем...

Уз дах не ду бо ко, још ви ше при диг не вре ћу на гру ди и по жу ру је, ка да ви ди ко ли ко још има са мо до је зе ра, пут у да љи ни кри ву да без кра ја и из не на да угле да ка ко му у су срет иде не кии чо век, си ла зи пу тем пре ма ње му, не ви ди га до бро пре ма сун цу је. Као пли ма на до ла зи не ка не при јат ност, зна да се љу ди по зна ти и не по зна-ти по здра вља ју, па ако су сви дру ги обич но за ста ну да се још и упо зна ју, сем што на зо ву је дан дру гом „до бар дан“. При бо ја ва се су сре та са овим чо ве ком што му иде

73ЖИВИ СИН БУДНОГА

у су срет, не би во лео да га овај пре по зна па да по сле при-ча да се син „ето вра тио“, онај што је имао све га, ма жен и па жен, ко ма ло во де на дла ну чу ван а он ити шао да ра ту је. „Ето про клет ство не ко, отац му нај ви ђе ни ји чо-век у кра ју а он „ни шта“. Ву ца рао са го ди на ма са оним, ис па де по сле да су кри ми нал ци, по Бо сни и ко зна ку де све, ни шко лу не за вр ши... Ето га ву че вре ћу у ру ка ма па и то про си па уз пут. Ву ца ро се и лу ди ро и ето га вра тио се!“.

Ни ка да и ниг де ни ја за зи рао до ми шље ња дру гих али ов де, на сво јој пла ни ни он је део не че га што је ду-бо ко у овом кр шу, ни сам не би знао ка ко да на зо ве то осе ћа ње, али ов де реч има те жи ну са мог жи во та.

Ро ђен је у овом кр шу, за до јен, рас то и од ра сто. Отац је по слом ишао све да ље од ових бр да, у све ве ће и ве ће гра до ве, ишао је и он у све ве ће и ве ће шко ле, ап сол-ви рао два фа кул те та, док то ри рао ге рил ско ра то ва ње, а ето све да би јед ном имао шта пи са ти, кад жи вот по дув-че цр ту. Отац се по сле то ли ко го ди на вра тио, оста вио нај ве ћи град и до шао у ма ле ни за се о лак..., са да чи ни то и он! Осе ћа се као да се за у век и де фи ни тив но вра ћа или са мо слу ти, осе ћај, мно го ста ри ји од па ме ти.

Се ћа се ка да је отац уво дио стру ју у њи хо ву ку ћу и ка ко му се је ди но по кој на ба ба су прот ста вља ла. Оста-ли су га се при бо ја ва ли, био је ди рек тор фа бри ке где је сва ко имао не ког што ра ди, ако сам ни је ра дио а отац му је био и прек чо век. Слу ша ли су га и ра ди ли што ка же јер је отац при ме ром во дио љу де за со бом, нај-ви ше ра дио, имао иде ја и иде ја..., и сва ка се по ка за ла ис прав на: да се пра ви пут, да се до ве де во да у се ло, па ето на кра ју и фа бри ка. Од на пушт не зе мљо рад нич ке за дру ге, са де ди ном сто лар ском те згом и не што ма ши-на успе шна сто лар ска ра ди о ни ца је на кра ју пре ра сла у

74 навиН

нај ве ћу фа бри ку ма сив ног на ме ште ја на Бал ка ну. И под санк ци ја ма ра ди ла, хра ни ла хи ља ду уста, пу та нај ма ње још че тво ро. До ви јао се отац ка ко је знао и умео, на ла-зио по сла у Ру си ји, опре ма ње обје ка та и про из вод ња су одр жва ни до ње го ве пен зи је. За кон га оте ра у пен зи ју и то ли ке љу де на ули цу, ни ко не мо же по сле ње га да одр-жи фа бри ку, оста пу ста док је се не ки ло пов не до че па да џа бе.

Ма ло му и лак ше што је та ко, не ки де лић ње га во ли што је ето и фа бри ка не у спе шна.

Са да док ву че ову вре ће ти ну има вре ме на па о све му размшља, сва шта му па да на па мет, при се ћа се ка ко је у се би ма штао да бу де пи сац да жи ви од „оног“ ка ко он ви ди свет, а да уго ди оцу сви ма го во рио да ће и он као отац би ти ин же њер.

Та да и мно го го ди на за тим ни је имао хра бро сти да о сво јим ма шта њи ма ка же оцу... Би ти пи сац је исто што и не ра ди ти ни шта, ле ле му ди ти, а то ра де пич ки це од љу-ди. Му шка рац ако ни је за књи гу има ло па ту и ле ђа.

Тек што се вра тио из Ву ко ва ра, пр во ра ти ште у жи-во ту а ни је био до бро во љац, ре гру то ван, рат ни рас по-ред за ње га ре зер вног офи ци ра, од ра то ва по ште но, да-до ше му ор ден и чи но ве, до ка зао се, та ко је ми слио, ето до био ор ден ко и пра де да, по твр дио крв, па му се учи-ни ло да је свет ма ли...,: Та да је оцу ре као, чак и осо ро, да не ће да ра ди оно што је сту ди рао че ти ри го ди не, да ка да се вра ти..., да ће се ба ви ти пи са њем.

„Ка да се вра ти?“, про кле то ра то ва ње му се уса ди ло у крв, под ву кло под ко жу, дру го ви, са бор ци из Ву ко ва ра оти шли у Бо сну, шта је и где он мо гао та да. Мо жда га је и оче ва ре ак ци ја и ре зиг на ци ја оте ра ла на сва сле де ћа ра ти шта, са да му се чи ни да је ра то вао про тив ње га нај-ви ше свих ових го ди на.

75ЖИВИ СИН БУДНОГА

Да ли је од у век био пич ки ца или то по стао по сле све оне кр ви ни је знао али да му је за на век до ста вој ске и оруж ја то је си гу ран. Од ву ко је сво оно оруж је и екс-пло зив у не ку пе ћи ну на Мур те ни ци да га ви ше очи ма не ви ди и да ни кад за ње га ви ше не зна.

Ни је знао да је све то отац ње гов не ка ко знао и слу-тио али одав но је дан дру гом ни су ни шта го во ри ли.

По чео да сту ди ра дру ги фа кул тет али би ло је мно го још ства ри што су га ин те ре со ва ле, та ко да је књи жев-но сти при до дао, фи ло зо фи ју, ет но ло ги ју, ми то ло ги ју, исто ри ју, по ли то ло ги ју..., два де сет го ди на ужи ва у оном што са зна је. Да њу ву че бе тон, но ћу учи. За се бе ми сли да је мо жда по след њи ори ги нал ни еклек три чар, испо-лин.

У то, чо век ко ји му иде у су срет већ се то ли ко при-бли жио да му ви ди ли це, ко шча то и сво из бра зда но ду-бо ким бо ра ма у пре пла ну лој ко жи стар ца.

Ста рац про ла зи по ред ње га и у то он га пр ви по здра-ви, не што ја че од ње га иза ђе у ви ду на зи ва ња „До бар дан“. Из не на дио је са мог се бе а оно што га је ви ше из-не на ди ло да га је ста рац по гле дао и не мо про шао да-ље, сво јим пу тем. Окре нуо се и гле да за стар цем: „Хо да ко мла дић!“, по ми сли, на ба цу је још ви ше вре ћу на се и про ду жу је уз чуд ну пра зни ну ко ју осе ти у се би.

Ка сни је ће до ћи вре ме ка да ће раз у ме ти да све што је та ко тре нут но и ја ко не оста је у се ћа њу, да се пам ти са мо онај ве чи ти на го ве штај чи ја се рад ња ни ка да не окон ча ва у ми сли ма и вре ме ну.

Та ко, мисли и вре ме за ње га по ста ју брат и се стра... „А да но ве ми сли, ко је са ме ис кр са ва ју и но се не ке за-кључ ке; ве чи то су у су ко бу са оном ди мен зи јом ко ја је де фи ни са на вре ме ном“, хо да да ље...

Мно го је ка ме ња по пу ту, во да га је до брим де лом

76 навиН

раз ро ва ла. Не ка ко пре ска че, за о би ла зи, га зи ка мен ис-под се бе, клец не но га кад кли зне ка мен о ка мен под њом, ја ук не кич ма до ма лог мо зга али не ка ко све ви ше успе ва да ода гна бол, чак по ма ло, па све ви ше, по чи ње да ужи ва у том бо лу.

Из би на зад и на Је зе ро, гле да га до ле..., ле жи осло-ње но на че ти ри бр да, спа ја во да та бр да у свом под но жу, ње го во је че твр то бр до. Не па да му на па мет да бро ји или по ре ди та бр да и бре жуљ ке са се дам Рим ских или два ко је има Је ру са лим, Си он и Си дрон.

Је два че ка да се спу сти до ле, на кеј, на во ду.Ако бу де би ло ча ма ца да во зи до ње го вог бр да, под-

нож ја Мур те ни це, до бро је! Ако „не“, већ ће ви де ти...По ми рио се са том мо гућ но шћу да ако не ма чам ца

иде око ло, нај ма ње још два де сет са ти. Ма ло ду шност је ис ко ре ње на у кам пу на Та ри, још дав но, кад је за вр шио спе ци ја ли стич ку обу ку. Тада је пришио другу звездицу.

С’ на дом до ла зи и оно: „Ваљ да још има љу ди што иду на дру гу стра ну, ча мац је не кад во зио че ти ри пу та днев-но. Ако има и је дан, са да, днев но, до бро је“. Па ма ло оза-рен соп стве ним раз ми шља њем ско ро се тр че ћи спут ша до кра ја пу та, ко ји се за вр ша вао рам пом што се пе ла на кеј. До бро ско ва на, да је срећ них го ди на с’ ње мо го ка-ми он да си ђе на ске лу ко ју је ву као ма њи бро дић, и са да је де ло ва ла без бед но и чвр сто. Ши по ви у во ди, по бо де ни у дно би ли су не ка да је два ви дљи ви од све тлу ца вих ја та ри ба што су пле са ле сво јом рит мом пре див них фи гу ра и чу де сног рит ма са по вре ме ним на глим не ста ја њем са сце не, са да су го то во аве тињ ски излге да ли усам ње ни, об ра сли зе ле ним ал га ма, спа ја ли су зе мљу дна, во ду и ва здух.

Био је је ди ни на ке ју, око се бе не ви ди ни ког, то га чи ни по ма ло нер во зним јер не ма пред ста ву да ли уоп-

77ЖИВИ СИН БУДНОГА

ште до ла зи ча мац. За гле да сту бо ве и чи ни му се да би је дан мо гао да слу жи као вез. Умо ран је. Би ло је већ де-сет са ти, до бра че ти ри са та хо да са вре ћом.

Не жно спу шта вре ћу, опет ски да јак ну и пре ба цу је џак на јак ну.

Ни је му хлад но иако ви ди остат ке сне га по оним осој ним ста на ма и ува ла ма у ко је сун це рет ко за ла зи.

До бро се за гре јао од хо да ња,...: „Са мо ка да би не ко на и шао да га пи там да не че кам за луд“, раз ми шља по-ма ло нер во зно да ли уоп ште иде ча мац.

„По де бе лим хра сто вим и бо ро вим да ска ма не ма ли-ша ја, зна чи да има људ ске но ге што га зи ову да!“, гле да по ке ју уз спа со но сни за кљу чак.

По ла ко се опу шта, тек та да раз ми шља да би мо гао да се од мо ри, као да бол у ру ка ма и ле ђи ма до пи ру тек та да до ње го ве све сти... Ле ђа га бо ле ви ше од ру ку, чи ни му се..., нај ра ди је би ле гао по овим да ска ма, од јед ном та ми сао не да ми ра, по ми сао да лег не и да се опру жи по даска ма то ли ко му је при ма мљи ва да не мо же да је се отре се.

Још јед но вре ме гле да та ла са ње, оно бље ска ње што се за ба да у зе ни це и бо ли до оч ног жив ца, умо ран је.

По ме ра вре ћу на јед ну стра ну јак не а сам се да до вре-ће, још јед ном по гле да во ду, Му ре ни цу у да љи ни, он да ле же до вре ће и бр зо за спи.

Ко ли ко вре ме на је спа вао ка да је осе тио да га не ко др му са и чу је, у по чет ку кроз сан, ка ко га бу ди: „Хај де ди жи се! Бог с’ то бом, још је март, коњ ти си гур но већ по бе го а ти ту..., пи јан!“. Ми сли због вре ће да је са ко-њем, ни не по мо шља да би не ко у ру ка ма ву као пе де сет ки ла.

78 навиН

Он се при ди же по ла ко, осе ћа хлад но ћу, хо ће не што да ка же, али са мо сла бо за је чи и ду бо ко удах не.

Већ је ши ром отво рио очи, ћу те ћи се са ги ње и у длан узи ма во де, те та ко кле че ћи, по ви јен над во дом, пљу ска се ви ше пу та по ли цу.

„Зар ти ни је ра но да ра ки ју до руч ку јеш?“, пи та га онај што га је бу дио, они жи зде паст чо век, ко ји још сто-ји над њим и гле да шта ра ди.

„Ни сам пи јан! А да до руч ку јем узе ћу тек сад!“ Ва ди из разнца бе ли смо ту љак, оста так оног сен дви ча што му је си ноћ ста ри ца да ла.

„Да по де ли мо!“, ну ди оном ко ји још сто ји и гле да га не ка ко го то во не ствар но.

„Бо га ти ре ци је си до шо оздо, од глав ног пу та са тим бра шном?“

„Ре ци ти ме ни пр во јел иде не ки ча мац го ре под Мур-те ни цу?“

„Има је дан је ди ни, во зи за све, на кра ју ако има не ко и ње га во зи го ре, ма ло је ску пље за го ре“, до да је.

„Кад во зи?“, пи та чо ве ка ко ји се да на је дан од сту бо-ва, чи ји гор њи део штр чи из над да са ка га зи шта и чи ни од лич ну при вре ме ну сто ли цу.

„Тре бо би у пон де, ако не ка сни“, ка же му, па већ бр зо на ста ви: „Смр зо би се да те не про бу дих!“.

Он ва ди те ле фон и ви ди да је је два по ла са та спа вао и да ће че ка ти још бар сат и по док до ђе ча мац. По чи ње да је де сен двич. Те ло е фон је два да има сиг нал, по сма тра дис плеј док жва ће ба бин сен двич.

„По то пи ће све, али не ка!“, ка же зде па сти за ми шље-но.

„Има ли ри бе?“, пи та чо ве ка ко ји се уду био у сво је ми сли и гле да у не бо.

Овај се ма ло трг не, из не на ђен пи та њем бо ље га за-

79ЖИВИ СИН БУДНОГА

гле да јер му је ја сно да ни је одав де ка да не зна да ли има ри бе.

„Го ди на ма не ма“, ка же, као одав но при хва ће ну чи-ње ни цу, без не ког осе ћа ја жа ље ња што је то та ко.

„Би ло не кад мла ди це ви ше не го во де“, ка же гла сно ону оче ву ре че ни цу ко јом је опи си вао ово је зе ро и не ка бо ља вре ме на.

„Код ко га идеш? Је си ли ов да шњи?“, за пит ку је чо век за ин те ре со ван при су ством стран ца.

„Је сам одав де, али ду го ни сам до ла зио...“„Ја сам...“, и чо век ре че ода кле је, од ко је фа ми ли је и

ре че да се зо ве Си ме он.Он да му и он ис при ча ко је, ода кле је и од ко га је.

На шта зде па сти на по ме ну да је чуо за ње го вог оца..., на-ста ви ше раз го ва ра ти, о вре ме ну и вре ме ни ма, у то по-че ше да при сти жу љу ди на при ста ни ште с’ ког је ето је-дан је ди ни ча мац ипак во зио.

Бр зо се ис пу ни око ке ја и на ње му, сти же не ка ба ба са зе том, ка ко му ре че Си ме он. Утом, пр во не ки по ку ње ни лик, због ког зде па сти кад га ви де бр зо за коп ча из ли за-ни зим ски ка пут и ста ви ру ку пре ко уну тра шњег џе па у ком др жи нов ча ник: „Тај је ло пов!“, ка же му у по ве ре њу ша па том, на по ми њу ју ћи да и он при чу ва нов ча ник.

„Не ће ме не! Ме не одав но џе па ро ши и кон тро ло ри ка ра та за о би ла зе као сам гу бав. Или слу те или зна ју па ме и не ди ра ју!“, ско ро ша љи во на по ми ње му ка ко не где и џе па ро ши под вла че цр ту, по шту ју пра зан џеп.

По сле и сам ућу ти и ду го гле да го ре уз пут... Не ка же на чи ја се при ли ка је два на зи ре, ла ко и гип ко си ла зи, чи ни му се као да пле ше из над са ме кал др ме пу та.

Од јед ном се трг не, не где у се би, све стан да не при-стој но ду го по сма тра же ну ко ја до ла зи на кеј. По гле да

80 навиН

Си ме о на а он не хај но: „Лу да ча не ка, оста ви ла све и вра-ти ла се у ову Ву ко је би ну пре не ку го ди ну“, али од мах за тим му усме ра ва па жњу на ба би ног зе та, ка же: „Овај мла дић је игро за Ју пи тер, нај бр же кри ло дру ге ли ге. Сло ми ку ка вац но гу и сле те пре ко, у За о би ће (се ло)“.

Од не куд из шу ме што се јед ним де лом спу шта ла до во де, из би ше дво ји ца, чуд но оде ве ни, је дан са пу шком на ра ме ну док је дру ги но сио о вра ту ве лик дво глед и фо то а па рат са још ве ћим објек ти вом. Но си ли су на се-би не ка кве дво дел не уни фор ме ни вој не ни ло вач ке али из гле дом ква ли тет не, ло вач ке ше ши ре и по пе ро за де-ну то за ше шир.

Он је не што слич но ви ђао код се вер них су се да, ко-ји су от при ли ке та ко не ка ко из гле да ли „док су јо дло ва-ли Ти ро лом“. Ови су би ли не ве шта син те за, ме ша ви на кан це ла риј ских мо ља ца и алп ских ло ва ца, гро теск на по ја ва да на шњи це.

Оче ки ва ли су по гле де ра до зна лих и на пор ном у „не-хај но шћу“ про шли су по ред оста лих, оти шли на сам руб при ста ни шта, окре ћу ћи ле ђа и ње му и дру гим.

Пр ви је окре нуо гла ву од стран ца и у том мо мен ту су им се по гле ди су сре ли... А он да у том су о ча ва њу на ве ли ком од сто ја њу, док су се гле да ли, би ло је, осе тио је то сна жно, не ке на пе то сти те ле сног чи на, или не ка квог пу те ног на ле та у са мом гр лу, а чи ји је дру ги крај пул си-рао у до њем сто ма ку. По ла ко, го то во успо ре но кре та ла се же на и већ би ла на пар ко ра ка од при ста ни шта. Во-ди ла је ма ли ша на са со бом ког је тек та да и он ви део. Осе ћао је на пор ко јим је одва јао очи од ње, ону слат ка-сту ле пљи вост што га је спа ја ла са тим при зо ром жен-ских бе да ра и буј них гру ди, но гу и но жних ја ких ми-ши ћа што де фи ни са ни из ви ру ис под рав не цр не сук ње ма ло из над ко ле на. Има ла је ле по ли це, пра вил не цр те,

81ЖИВИ СИН БУДНОГА

мо дре и умор не очи. Из гле да ла је ста ри ја од ње га, мо-жна оних пар го ди на је два ви дљи вих.

При ста нишп те је би ло кр ца то они ма ко ји су че ка ли ча мац, не ки од њих ће по том по ста ти ли ко ви, ана то ми ја суд би не, че лик и очев мед, суп тил ни пре ла зи. По јед на по вест за сва ки лик. Он ће мо жда упа сти у ру пу, ја му дав но ис ко па ну, ко ју ће и сам про ду би ти са оном про-ла зном сре ћом по име ну кће ри Еро са и Пси хе. Зва ла са Ма ри ја.

Иза ле ђа чу је се сла би је па све ја че рав но ме ран звук мо то ра, са оним мо ду ла ци ја ма ко је ве тар ства ра, ду ва-ју ћи у два прав ца, са је зе ра и од Му рет ни це.

Не ко из оку пље не го ми ле, за не те сво јом при чом ка-же. „Еног га! Ка сни са мо пет на ест ми ну та.“

Он се окре ће и у да љи ни ви ди не што што би тре ба ло да је ча мац, са да се ја сно ви ди као по ве ћа там на тач ка ко ја им се при бли жа ва ла а иза ње оста је траг пе ну ша во бе лог ре па.

Не ко вре ме су сви ћу та ли, не мо до че ку ју ћи ча мац ко ји је не ду го за тим при шао сво јим бо ком уз при ста-ни ште.

Ћу тљив, про сед, не што ду же там но-се де бра де, не то ли ко стар, очи то кре пак, ка пе тан-чам џи ја, др же ћи се ле вом ру ком за ру чи цу мо то ра ко јом је упра вљао, стр-пљи во је че као да пут ни ци уђу. При сло ње на да ска уз бок чам ца ни је де ло ва ла та ко си гур но и је дан ко ноп пре ба-чен с чам ца на шип ко ји је ујед но био и вез би ли су све што је ста би ли зо ва ло ча мац док се на ње га ула зи ло.

Пр во, она два стран ца, ста ри ца и зет, ло пов, же на са де ча ком је хте ла ње га да про пу сти.

Др же ћи бра шно у на руч ју, не ка ко ла га но и нео ба-ве зно по гле дом се спо ра зу мео с’ њом да она уђе пр во са

82 навиН

ма ли ша ном, бр зо је спу стио бра шно и не жно јој до дао де ча ка у ча мац, ко га је же на са обе ру ке, мај чин ски при-хва ти ла и сме сти ла на си гур но, до се бе.

Он да је ушао он, и са мом се би за ди вљу ју ће спрет но, спу стив ши бра шно на гор њи део по да шча ног прам ца, по ред не ке пла стич не гај бе у ко јој је би ла го ми ла де ло-ва мо то ра, ма сних и пр ља вих. Сео је ле ђи ма у пра вац кре та ња.

Си ме он ни је ушао.Не уста ју ћи са ме ста се до бра ди др ве ним ве слом, ве-

што ски да ко но пац са ве за, др ве ног ши па и ча мац на гло, ско ро из ме ста за о кре ће уз знат но буч ни ји рад мо то ра.

Она дво ји ца стра на ца са ше ши ри ма и пе ри ма на гла ви, на ги њу се у су прот ном прав цу ду бо ко као да су на те ра ни да се по кло не де лу је не ка ко при род но њи хо-вом ка рак те ру а не при род но љу ди ма ових бр да. Све је то још ви ше по ја ча ло на пе тост на њи хо вом ли цу ко ју су не ве што и за луд скри ва ли.

Ча мац рав но мер но се че во де ну ма су, очи на маг не-ти са ног ка ме на, јед на тач ка, мр ља у ње ном мо дром оку вре ди ви ше од хи ља ду људ ских фи гу ра, слич но је ви део Кан дин ски, Па мук; ча ро ли ја илу ми ни ста? Љу ба зна са-мо ћа, до и ља fant ho mes-a, сме је се, ле ти, без жур бе.

Ослу шку је звук тре ња те огром не во де не по вр ши о са пи др ве ног чу на. Звук леб ди у ње му, за глу шу ју ћи бу-ку мо то ра и то по ста је про лаз ко јим се сти же у про стор ис пу њен зву ком оне Ор фе је ве му зи ке.

По ла ко, не ка ко, све ви ше се гу би онај ово зе маљ ски дис курс по ма ло си ров у ко му ни ка ци ји ме ђу овим гор-шта ци ма, као и сам жи вот на овом ка ме ну и вре ме ну, сме њу је га не ки мек ши, за не сен, фор ми ран и оп стао из-ме ђу оног што но си у се би и оног што је усво јио из свих

83ЖИВИ СИН БУДНОГА

оних књи га ко је је та ко глад но чи тао свих ових го ди-на. Осе ћао је ове суп тил не пре ла зе у свим ре че ни ца ма из го во ре ним бе лом па пи ру или што ће тек оста ти као траг, оти сак, ње га и ду ше.

Не где ту је и ле по та из го во ре ног, јед ном, му се чи-ни, да је оно што је усво јио истин ска вред ност ње го вог пи са ња, али ду бо ко у се би зна да су ње го ве крат ке ре че-ни це, сет не и ре чи те као сти хо ви, оно што се из иско на во ли. Ако би јед ном реч ју опи сао Хе ли ни зам би ла би ти фо не тич ност и ме ло дич ност са мо ње го ве ре че ни це. Звук леб ди у ње му..., за глу шу ју ћи бу ку мо то ра и то је сте упра во ви о лин ски кључ Ор фе јо ве му зи ке...

За са да је иза мар ги не, па је за прет по ста ви ти да не ви ди ка да је Си зиф пре стао да гу ра свој ка мен, да не осе ћа ка ко Тан та ла пре ста је да мо ри жеђ. Да се у ње го-вој гла ви не за у ста вља пла ме ни то чак за ко ји је ве зан Икс и он пра о тац Кен та у ра.

Да јед ном реч ју не уоча ва да па као тре нут но по ста је не што дру го. (Да за у ста вље но вре ме у па клу на го ни на раз ми шља ње по сле ког те ку су зе или сми слом ство рен про стор, гу би сми сао!) Он не ма вре ме на у огра ни че ном вре ме ну да гле да и са гле да.

Да је сам са со бом у сво јој ма лој по лу со би ве ро ват но би мо гао бар де лић оног бо гат ства зна че ња да вер бал но из ра зи, али он је са мо чо век ко ји ја ко осе ћа.

А ако не ка да и ожи ви ове сли ке кроз се ћа ње и ста ви их на па прир до ка зу је го ди на ма ци ти ра ју ћи књи жев не ауто ри те те и све оно, што би по твр ди ло ње го во осе ћа-ње, до ка зу је и се би и дру ги ма (ако их бу де) да: пр во, ни-је луд а дру го, да је ето „умет ник“.

Са да је не из др жи во ја ко осе ћао по тре бу да не ста не у ду бо кој во ди у том на зи ру ћем бес кра ју у ком се огле да ју тар ња зве зда и да се та ко сје ди ни са оп штим.

84 навиН

Од је ку ју Бо дле ро ви сти хо ви не пре кид ним пул си ра-њем из ду би не ње го вог би ћа: „О Смр ти, ста ри ка пе та не, вре ме је да ди же мо си дра.“.

Не где ду бо ко у се би чу је пи та ње Га стон Ба шла ра: „Ни је ли смрт би ла пр ви мо ре пло вац?“

Ла ђар Ха рон пре ко во де пре во зи ду ше мр твих, во-де ћи их у цар ство са ња ри ја, они рич ки бес крај. Осе ћа укус со ли оних уну тра шњих су за Офе ли ји ног ком плек-са, што на го ни на пер ма нен то са мо у би ство, али не као по зив на смрт, већ као по зив на стал но уми ра ње.

Где се то пре пли ћу и до ди ру ју, пи та се не где у се би, Нар ци сов од раз са од ра зом же не у цр ном. Где се то спа-ја ју и ста па ју, у во ди је зе ра или у во ди су зе увек вла жног ока?

Ви део се у том тре ну не где да ле ко спо јен са Ма ри јом, и у во ди и у оку...

О то ме ће мно го ка сни је но ћи ма раз ми шља ти.Ако и по сто ји из бор, да нас би ра онај дру ги ков чег,

ону дру гу..., Но је ву бар ку, ра ди о нал ну ну жну. Спрам мр твач ке ко ја је за си гур но ра ни је по ри ну та, као из раз ира ци о нал ног „бес ко ри сну“ иде ју са ња ре ња, умет нич-ког ужи ва ња; по тре бе да се бу де фан та ста и гра ди тељ

„ни шта“. Јер пра ви под сти цај ни кад не про из и ла зи из ра чу ни це, он под ра зу ме ва бај ко ли ки ин те рес о ко ме се са ња.

Де чак до же не је за спао, спу шта ју ћи гла ву у ње но кри ло, он ју је по гле дао, ча мац је при стао у се ло Ли ва-де.

Из ла зе из чам ца она двји ца стра на ца ћу те ћи као што су и ушли.

Про стра на за ра ван ли ва да, о чи је се стра не осла ња је зе ро у свом до њем де лу и оти че кроз при род ни усек, пре гра ђен бра ном. Бра на је по сто је ће је зе ро по ве ћа ла

85ЖИВИ СИН БУДНОГА

ви ше стру ко., по то пив ши као на кна ду за стру ју чи та ва се ла и на јплод ни ји део зе мље, што је би ла жр тва елек-три фи ка ци је јед ног ху ма ног си сте ма.

Он ни је знао али не ки но ви стра те зи мо ти ви са ни про фи том пра ви ли су пла но ве за из ди за ње бра не, де-фи ни тив но по та па ње окол них се ла уз бед ну на док на ду и ту ри стич ког про мо ви са ња но вог Ме га-је зе ра.

Ова се ла су од вај ка да има ла чу ве не ја бу ке и шљи ве у Зла ти бор ском кра ју.

Ча мац за о кре ће и на ста вља да ље, уз во де ну стру ју, не та ко ја ку али ипак до вољ ну да успо ри ча мац.

Из не на да му се обра ћа ста ри ца: „Мај ку сам ти до бро по зна ва ла, крот ка и бо гу ми ла, ве ли ка му че ни ца“, ка же.

Он се ма ло бец не и за гле да у ста ри цу и у јед ном тре-ну скре не по глед са ста ри це, по сле пар тре ну та ка, не де-фи ни са них али са осе ћа јем бо ла на по мен мај ке као да је тра жио не ку по моћ и уте ху, у том тре ну ње гов по глед се су срет не са по гле дом Ма ри је, мла де же не у цр ном.

Ко мо же из ме ри ти и ре ћи шта су јед но дру гом, у том је два-тре ну, ре кли..., бр зо се при бе ре, пр ви, и спу сти по глед.

„Хва ла Вам на ле пим ра чи ма и ми шље њу.“ По но во по гле да ста ри цу и то јој сми ре но ка же, али да би је пре-ди хи трио и не ка ко ср ке нуо те му, бр зо на ста вља не да ју-ћи ста ри ци вре ме на да на ста ви при чу о ње го вој мај ци:

„Не кад се ов де пе кла до бра ра ки ја! А зна се да до бру ра-ки ју мо гу да ис пе ку са мо до бри љу ди?“

На те ре чи ка пе тан-чам џи ја ва ди фла шу ис под свог се ди шта, у исто вре ме док ка пе тан ћут ке до ту ра фла шу ста ри ци он пи та ста ри цу ка ко јој је име.

„Пи, ти, па, ја!“. Ка же ста ри ца по ту ра ју ћи ње му фла-шу да пр ви от пи је ва тру Бо жи је му че ни це од ов да шњих шљи ва. Узи ма фла шу од ста ри це, зу би ма ва ди пам пур

86 навиН

при хва та ју ћи га у ле ву ру ку и де сном, на ги њу ју ћи фла-шу от пи ја по ве ћи гу тљај. Не кр сти се пре не го што је

„по т е го“ из фла ше што сви ма па да у очи. Фла шу вра ћа ста ри ци а пам пур зе ту, бив шем фуд ба ле ру и опет по-гле да же ну у чи јем кри лу спа ва де те, она му већ по ма ло сти дљи во, уз вра ти по глед са оном до зом пре ко ра ко ја му је до вољ на.

Не ће је ви ше по гле да ти до кра ја пу та.

Не бом у ме ђу вре ме ну пло ве обла ци а је дан Бе ло гла-ви суп се од ма ра ослнив ши кри ла о два па му ча сто-бе ла обла ка и та ко ла га но кли зи по бес крај ном пла вет ни лу чи ји се де ли ћи огле да ју у во ди; над ко јом он са да се ди. Мо зак му кљу је не бе ска зр на док се то пли на ра ки је раз-ли ва удо ви ма, по ма ло дрх ти сав.

У не ком за се о ку иза ђе ло пов, „не шће“ ка пе тан да при ђе бли же, те овај из ла зе ћи уга зи до ко ле на.

„Ње гов Оди је нај ја чи у раз ре ду!“ ка же де чак, ко ји се у ме ђу вре ме ну про бу дио и очи то му жао што је ло пов уга зио у во ду, па не ком деч јом по тре бом за прав дом, да-је на зна ча ју ње го вом си ну, с’ ко јим је у раз ре ду.

Сви се по ма ло за ми сле и за ве ро ва ти да по гле да ју бар ма ло у сво ју ду шу.

„Ко ји сте раз ред и ко ли ко вас има у оде ле њу?“ пи та он де ча ка.

„Са мо ја идем у пр ви, Ма ша, Са ња и Јо ван су дру ги, има пе то ро у тре ћем и шест у че твр том. Оди је че твр-ти.“, на бра ја уз при се ћа ње де чак.

„Ка ко се ти зо веш?“

„Иван“, ка же де чак. Он се не усу ђу је да пи та ка ко му се ма ма зо ве, ле па же на у цр ном. На јед ном схва та да су сва че ти ри раз ре да об је ди ње на и да ве ро ват но има ју истог учи те ља.

87ЖИВИ СИН БУДНОГА

Ча мац при ста је, ка пе тан уста је, сам ве зу је ча мац за ка ме ни стуб, на ме шта да ску и по но во ру ка ма др жи ко-но пац чам ца, до дат но га ста би ли зу ју ћи, тек по том уста-је ста ри ца и по ла ко по ла зи са на ме ром да си ђе са чам-ца.

Ста ри ца се пр во по здра ви ла са же ном у цр ни ни и из не на да при ла зи ње му: „На вра ти Си не, ја сам го ре под оном сте ном, мо жда ти не што и ка жем што не знаш.“, тек он да, ла ко и гиб ко из ла зи из чам ца, зет је пра ти.

Ка пе тан са че ка не ко ли ко тре ну та ка и тек по том кре ће да ље.

Во де на стру ја је са да ја ча, ве ћи су та ла си што их шпиц чам ца исе ца из во де не ма се, по ја ча но је бру ја-ње мо то ра а успо ре но кре та ње, да би се по сле не ко ли-ко тре ну та ка на ви кли и ви ше ни ко ни је обра ћао па жњу. Сун це је одав но пре шло на дру гу по ло ви ну не ба па зра-ци не ма ју пре ђа шњу то пли ну. По чи ње онај ти хи део да-на, вре ме сми ра ја, ка да и ми сао пра ви па у зу.

Је ди но де чак др жи у ру ци не ку др ве ну сви ра лу и игра се с њом, чи ни да се и бу ка мо то ра ути ша ла или се не где у том сми ра ју по гу би ла.

Ко ли ко је све то тра ја ло не зна, ба те ри ја са та је пра-зна, вре ме је ста ло а он во ли овај део да на, же ну, де ча ка, оца...

„Ево!“, крак то ка же ка пе тан, а то су му би ле пр ве и по след ње ре чи овог пу то ва ња, ко ји ма је на ја вио крај пу-та и мо жда из у зет ност тра нут ка и њих у том мо мен ту.

Де чак ве се ло ис тр ча ва, пра ти га же на, у јед ном тре ну ка пе тан је мо жда по ми слио да му по мог не са бра шном али је бр зо од у стао. Он да је и он иза шао на дру гу оба лу, сво ју зе мљу..., до та као је по сле то ли ко го ди на. Ка пе тан се вра ћа по дру ге пут ни ке а он за ко ра чу је уз стр ни му што га но си го ре, ње го вој ку ћи, ис пред ње га хо да же-

88 навиН

на и де чак ко ји трч ка ра око ње них но гу по вре ме но се окре ћу ћи на зад да би по гле дао где је он.

По ми шља да је су стиг не, да за поч не раз го вор с’њом, же лео би да за ко ји трен не не ста не ис прд ње го вих очи-ју ка да до ђу до сле де ће рас кр сни це. Уз бр до до на бр до, пре ко Гув на иде пут за са мо ње го ву ку ћу.

Да се по ну ди да јој по мог не, не мо же, је два не ка ко но си и сво је ства ри иако же на ви дљи во те шко ву че две ве ли ке тор бе а и де чак се по вре ме но ка чи за јед ну час дру гу ру ку.

Пут их но си ду бо ко у ње го во има ње, ово је њи хов Бра и но вац, нај ве ћи воћ њак у кра ју, али зе мља је по сни-ја, та ња, не го у Ли ва да ма а и ви ше је на уда ру лад них ве тро ва озго са Му ре ни це па је и шљи ва ма ња и ки се ли-ја. Ле по се ви де об ре за на ста бла во ћа, окре че на. Отац је сти го да уз о ре око во ћа, на ба ци пи ље ви ну, али оно што до бро ви ди: „Воћ њак је стар, ста бла су до тра ја ла ро ди ла су што су мо гла те да бог да да по не су ове го ди не.“.

По сма тра пу пољ ке ко ји је два да се на зи ру, ваљ да не мо же или не уме да уочи оне пло до но сне... И ко чо век кад угле да бе бу пр во по ми сли „дај Бо же да и ово пре-жи ви“, да не ки мраз не са тре и ово што се за пу по љи ло.

Од јед ном же на не скре ће на рас кр сни ци, иде ње го-вој ку ћи...? То му пот пу но за о ку пља па жњу..., : „Иде ку-ћи“!?

Ума ло је ни је по звао да ста не, да је пи та где иде, али се у по след њи час пре до ми слио. Се тио се да ни ко ни је ја вио оцу да он сти же, па ни сам не би знао што, али је ипак ус по рио ко рак, пу шта ју ћи же ну да од мак не.

Још ма ло и пр ви су мрак за ме ни ће ово ле пог да на. Зна да отац још ни је у ку ћи, да ће тек за не ко вре ме по-че ти да на ми ру је сто ку.

Гле да ка ко же на ула зи у ње го ву ку ћу, окре ће се и

89ЖИВИ СИН БУДНОГА

по ку ша ва да га спа зи али он је већ за ма као иза ко та ра. Док раз ми шља шта да ра ди ула зи у ста ру др ве ну шта лу, одав но без сто ке па у пра зна ја сла спу шта бра шно па тек он да ула зи у но ву, зи да ну, по кри ве ну цре пом. Ову шта лу је отац сам зи дао, ди го ро го ве и по крио.

Ни је ве ро вао кад је чуо, а сад не мо же да се на чу ди да је „ово ли ка“.

Опре зно ула зи уну тра, не ко стра хо по што ва ње се осе ћа у сва ком ње го вом ко ра ку, вра та су по лу о тво ре на и он да онај по зна ти ми рис..., то плог да ха, што га је за до-ио одав но. Ми рис нео д во ив од жи во та, то пли дах во ла и ма гар ца, што осе ћа на ли цу и у ду ши.

Отац др жи још две кра ве, ју ни цу, јед на од кра ва је сте о на, бик је у одво је ном де лу, ви ди да је отац увео во-ду у шта лу по пу ним по и ли ца ма. „Нај ва жни је, ја сла су пу на, има сје на и до бро је!“, за кљу чу је са олак ша њем да онај нај ве ћи про блем са сто ком, а то је зим ска пре хра на, оца ни је по го дио.

Оче ки вао је да ће оца за те ћи у шта ли или да ће сва-ког мо мен та ући, али по што га не ма раз ми шља да га гр-ла то по зо ве те се та ко ујед но и на ја ви.

Из ла зи ис пред шта ле а пре ма ку ћи и по чи ње гла сно да га до зи ва, пр во јед ном а он да ви ше пу та за ре дом. За-тим ућу ти и ослу шку је...

Вра та се отва ра ју на ку ћи, по ма ља се она же на до бро је ви ди, де чак је уз њен бок, сто је на ње го вом пра гу...

„Уђи те!“ чу је ка ко га до зи ва а кад га угле да ру ком га још по зва да уђе.

„Сад ћу ја!“, хте де се вра ти ти по бра шно али...

Пе ње се уз сте пе ни це да уђе у сво ју ку ћу, же на га до-че ку је на тре му.

„Уђи те, уђи те, ни је ни шта стра шно..., не ма фрак ту ра

90 навиН

са мо мо дри це од убо ја не што огре бо ти на и јед на ра се-ко ти на.“, ка же же на.

Тек ма ло ка сни је ће раз у ме ти шта је то же на го во-ри ла, по сле то ли ко го ди на ула зи у сво ју ку ћу. Хтео би не што да ка же, не ка ко од јед ном мно го то га а не мо же, не што га сте гло у гр лу, Мај ка га је обич но до че ки ва ла на овом тре му или ба ба, док су би ле жи ве... Па ни ми-рис ку ће ни је исти као не кад, мај ка ову ку ћу ни је мно го во ле ла, али то је са мо слу тио. Отац ју је до вла чио сва ког ви кен да, пра зни ка, го ди шњег од мо ра. Отац је пла ни ро ка да оду у пен зи ју да се пре се ле ова мо на Мур те ни цу, на кра ју ето отац је сам мо рао до ћи, по сле мај чи не смр ти и од мах по сле ху ма ног бом бар до ва ња од Али јан се.

Али оно што од ње га зах те ва тре ну так је да се усе-сре ди на оца и не во ље што су га сна шле, а са мо је не што на по ме ну ла ње го ва же на па му са да ово де лу је мно го ви ше не го што је прет по ста вио, им пре си је и екс пре си је о ку ћи оста ви ће за ка сни је.

Ула зи у ону ве ли ку про сто ри ју ко ја је не кад би ла све и куј на и тр пе за ри ја и днев на со ба. Има још по ве ћи шпајз а го ре око ку ће, др ве ним сте пе ни штем се пе ло у ра ди о ни цу-пред со бље из ког се ула зи ло у две со бе, из-над та ван. Оно што је не ка ко би ла нај ва жни ја про сто-ри ја у ку ћи је оно ма ло по дру ма уко па ног у жи ви ка мен, увек су вог и лад ног. Руч но се не кад де да уко по, уз по-моћ ћу ски је и обе ма ру ка ма у стје ну.

Отац је мно го ка сни је про ши рио за ку хи њу и ку па-ти ло, про био још је дан по друм са иља ду па тро на ди на-ми та, ка ко се при ча ло. Он да је пре по крио ста ре ро го ве ко је тру леж ни је ни те ну ла, а ва тра и дим кон зер ви ра ли за хи ља ду го ди на да тра ју, мет нуо цреп ме ђу пр ви ма у се лу. Ку ћа је по ди гу ну та пре пр вог ра та, на јед ном брв-ну пи ше фи ли гран ски уре за но 1910.

91ЖИВИ СИН БУДНОГА

Не што је ја че и ве ће од ње га а то су ова ку ћа, зе мља, отац, по ла ко ула зи и тек та да ви ди свог оца по сле то ли-ко го ди на. Она искра из ока го во ри ви ше од би ло ко је ре чи, отац се на гло при ди же из кре ве та, он му при ла зи и пру жа ру ку, не усу ђу је се да га за гр ли. По здра ве се сти ском ру ке и још јед ном по гле да ју у очи, он се од мак-не за ко рак а отац си ђе с кре ве та на др ве ни тро но жац уз шпо рет и он да га оши не још је дан по глед од оца, хла дан, од бо јан, пун пре ко ра и оп ту жби. Отац му окре ће ле ђа и узи ма це па ни цу у ру ку да је ста ви у ва тру.

Пре шао је то ли ки пут, но сио оно бра шно а са мо: „До бар дан!“. Отац ћу ти.

„Шта је би ло? Ка ко си?“, пи та оца.„Ево се ди те ту!“, ну ди га же на у цр ном да сед не уз сто

што је при мак нут до про зо ра. Тек та да је опет све стан же ни ног при су ства, ски да ра нац са ле ђа, ћут ке ва ди оне за во је и ста вља на сто, ку пио је и не ку маст.

Не ка не при јат на ти ши на, ни је дан не ће пр ви да про-го во ри... „Оће те ма ло ме да и во де“, пи та га же на и та ко пре ки да не у год но ћу та ње.

Он јој не од го ва ра али крат ко пи та, ди рект но ни њу, ни ти оца, где да: „Где да ста вим бра шно?“, обра ћа се на-из глед обо ма али гле да у оца..., овај ћу ти. Он се окре ће ка из ла зу, гле да рав но ис пред се бе и из ла зи. Не зна шта су оно дво је ре кли јед но дру гом кад је иза шао и да ли су уоп ште ишта ре кли, ви ди де ча ка ка ко се игра око ку ће.

Узео је бра шно из ја са ла ста ре ста је и жу ри да се бр зо вра ти у ку ћу, ви ди пса ко ји га не тре ми це гле да и не ла је, пе ње са уз трем.

„Ево!“, ка же же на ка ко је за ко ра чио у со бу, др же ћи пла стич ну тац ну и на њој мед у те гли а по ред те гле ча-ша са во дом.

„Где да ста вим ово бра шно?“, пи та же ну.

92 навиН

„Ево ва мо, кад сте га већ уне ли!“, ка же му ујед но по-ка зу ју ћи ру ком по што је пре то га спу сти ла на сто тац ну са во дом и ме дом. Он уно си у ку хи њу бра шно, спу шта на по ве ћи др ве ни сто ко ји слу жи и као рад на по вр ши на кад се за сла ву спре ма.

„Не ка ја ћу пре ва ди ти.“, ка же му она ка да угле да да је вре ћа по це па на, вра ћа се и се да за сто док же на оста је да пре па ку је бра шно, ћут ке ис пи ја во ду.

„Бо же!“, укус во де ко ји ни кад ни је за бо ра вио, ког је же дан свих ових го ди на ма где био и шта ра дио. Сва-ки ње гов де лић пре по зна је ову во ду као бла го слов, сто-ти на ма го ди на ова во да је по ста ла део ге не ти ке ње га и ње го вих.

„Дај те ми још јед ну ча шу!“, окре ће са ка же ни ко ја је у ме ђу вре ме ну ушла. По сле пр ве ча ше тек је осе тио ко ли ко је же дан, же на спу шта ис пред ње га бо кал пун во де. Узи ма мед др ве ном ка ши ком, ста вља у уста и по-ла ко то пи..., гле дај ћи не где кроз про зор, ко ји је окре нут до ле на воћ њак и је зе ро док је про зор уз очев кре вет са по гле дом на пут и шта лу.

„Ја би са да по шла. Ви се са мо од ма рај те и би ће све у ре ду!“, обра ћа се ње го вом оцу. „До ви ђе ња и Ва ма!“, не-ка ко сти дљи во га по гле да, он са мо уста де и ћут ке кли му гла вом, а хте де да јој от по здра ви али не шће реч на по-ље.

„Ста ни Ма ри ја! Узми оно са сто ла у куј ни. У цр ве ној ке си ти је.“, за у ста вља је и ка же јој ње гов отац.

„Не мој те, ни сам по тро ши ла ни оно што сте ми про-шли пут да ли.“, од го ва ра му она.

„Не ка, не ка! Дај оној тво јој де чи ци.“, ин си сти ра и да-ље отац.

Она се за хва љу је, ула зи у куј ну и бр зо из ла зи са цр-ве ном ке сом у ко јој је би ла те гла ме да.

93ЖИВИ СИН БУДНОГА

„При па зи те га ма ло!“, обра ћа се ње му, пру жа му ру ку и из ла зи бр зо. Он још сто ји и јед ним ко ра ком је ис пра-ти до вра та, ка да за тво ри вра та за со бом, он се вра ћа за сто, на дру гу сто ли цу ко ја га усме ра ва на оца.

„Не тре ба ми ни шта од те бе, иди ти гле дај сво ја по-сла и свој жи вот... Не ма ко ме не шта да па зи. Ре ци шта оћеш и иди сво јој ку ћи, пу сти ме бре на ми ру да про жи-вом ово ма ло што ми је оста ло.“

Слу ша оца ко ји за гле дан у ва тру ње му го во ри, окре-нут ле ђи ма и та ко му се пр ви пут и обра ћа, от ка да је пре шао праг.

„Мо гу ли да пре но ћим, умо ран сам.“„Ра ди шта знаш!“. И отац на гло уста је са тро но шца:

„Мо рам да на ми ру јем!“, ко рак не ко рак, два, па за ста не, при ку пља јуј ћи сна гу да он не би ви део ње го ву сла бост и ка ко се за те ту рао.

„Шта ти је би ло?“, пи та га не ка ко с’ ве ли ким на по-ром, тру де ћи се да зву чи рав но ду шно, да се осе ти да не при да је зна ча ја оче вој сла бо сти да је го то во ни је ни при ме тио.

Зна он до бро да је отац од оног ста рог ко ва, ко ји за да на лег не са мо у крај њој ну жди, од љу ди ко ји не при-зна ју умор и сла бост. И бо ле стан да лег не за да на сра-мо та га је.

Отац му узи ма са шпо ре та не ки ло нац у ко ме је во-да и не ка ко, те шко др же ћи, по ку ша ва да но си, он ћут ке при ла зи, узи ма од ње га ло нац са во дом, ћу те обо ји ца.

Пра ти оца ко ји си ла зи у по друм, отац му ру ком по-ка зу је две ко фе у ко је он си па то плу во ду. У пр ву, ма ло пр ља ву, отац са вид ним под ли вом ис под ока и за во јем тик из над уха, си па бра шно. Та да он угле да че ти ри џа ка иста она ква ка ква је до нео да ле же на по ду иза наћ ва ра, ја сно му је да је џа бе ву ко оно бра шно.

94 навиН

„Из гле да да сам џа бе ву ко оно бра шно, ви дим да ста-вљаш у по ми је.“

„А шта си ти то за вај ду се би и дру гом учи нио. Ко-ли ко ви дим ти цео жи вот џа бе ву чеш, али ву чеш се би, а не ме ни.“

„До не ћу ти су тра дру го бра шно, ни сам мо гао зна ти да оно не ва ља.“

„Ме ни не тре ба, имам ја за се бе до вољ но, за ово ма ло што ми је оста ло“, ми сли на го ди не пре о ста лог жи во та.

„Не го ето пре но ћи па иди.“, ка же не ка ко сми ре но гла сом ста рог и умор ног чо ве ка ви ше у мол би не го у срч би.

Те ре чи су га по го ди ле упра во што су из го во ре не она ко ка ко су из го во ре не. Те шко му је без об зи ра што су не ка да раз ме њи ва ли и те же ре чи.

Ми слио је да су го ди не за ле чи ле ста ре ра не и да се ру жно за бо ра ви ло, ме ша не ком мот ком, бра шно у то-плој во ди. Отац док он ме ша, до да је у кан ту сит но исец-ка ну бун де ву из ста рог ли ме ног ла во ра. Ка ко се отац наг нуо до ње га над исту кан ту он тек та да ви ди да је за вој био кр вав, па ло ше опран по но во ве зан.

„Шта ти је би ло, је си ли пао?“

„Про ђи ме се ви ше са тво јим пи та њи ма!“, вр ло ср ди-то и гла сно га ућут ка.

„Не ин те ре су је ме ка ко си пао и због че га, ви чи ко ли-ко оћеш, али не ко тре ба да и то по гле да. По трес мо зга си си гур но имао.“

„Гле до је и ко тре ба да гле да па и ти гле дај сво ја по-сла.“

„Што не одеш код ле ка ра?“

„А ко ће да ми гле да сто ку? Ај де ти с’ ми лим Бо гом! Не тре ба ни ово да ми по ма жеш!“, ма ло се на тре ну так при ми ри и ка же: „Ма ри ја је док тор. Па мет но и вред-

95ЖИВИ СИН БУДНОГА

но че ља де..., ето да нас ми до не ла и бра шно. Су тра ће ме опет пре ви ти.

Не го знаш шта..., пре но ћи ти па су тра иди. Чам џи ји ћу ја ви ти да су тра до ђе“

„Ка ко зо веш мо бил ним кад ов де не ма сиг на ла?“„Ка ко мо рам!“, он да обо ји ца ћу те.Ону по ма ло пр ља ву ко фу са исе че ним ко ма ди ћи ма

бун де ве и бра шна у то плој во ди он но си хо да ју ћи иза оца у ма ли сви њац ко ји је у јед ној ува ли по да ље од ку ће. Са те стра не ни ка да ни је дан ве тар не ду ва го ре пре ма ку ћи.

По мр ша во на зи ме мо та се око но гу та ко да је је два усуо по ми је у бе тон ско ко ри то док је за то вре ме отац бр зо и ве што ло па том ма ло по чи стио и ба цио сла ме и су ве пи ље ви не по др ве ним да ска ма по да.

На ста вља ју пре ма шта ли, он но си ону дру гу ко фу, чи сти ју, са то плом во дом ко ја је ис пу ни ла ко фу от при-ли ке за јед ну тре ћи ну за пре ми не. Ка да су би ли на до-мак но ве шта ле: „Ула зио сам! До бре су ти кра ве и јун-ци. Сва ка част за шта лу, ре кла ми је же на да си све сам ура дио!“

„Кад не ма ко да по мог не!“„Др жиш ма гар ца и јед ног во ла?“, по ку ша ва да скре-

не те му са очи то за је дљи ве опа ске да отац не ма ни ка кве по мо ћи. „Што јед ног во ла?“

„Мно го ти још не знаш!“, са се ца га отац.„Јел ти по мо го кô око шта ле?“„Је сте, до шо ми син...“, хте де још не што ре ћи али се

пре до ми сли.„Па и до шо би, али ти би хтео да он оста не да но си

по ми је, чу ва кра ве, ко си, ко па и опет ко си, ко па... Јед-ном смо о то ме при ча ли!“

„Хи ља ду пу та, да ми је му ка и кад те ви дим а још го-

96 навиН

ре кад отво риш уста. При сед не ми би ло ка ква по моћ од те бе! А ка ко ви дим ус пео си ..., сте као си углед, сла ву и па ре..., а што си у ис це па ној јак ни то је ваљ да мо дер но. Са мо о те би при ча ју, „нај ве ћи пи сац“. У пи зду ма те ри-ну кад те и на пра ви! Љу ди по ло ми ше но ге све тр че ћи и оти ма ју ћи се о тво је књи ге, ве ли ки ува же ни пи шче и чла ну удру же ња књи жев ни ка.

Члан си ти мр си му да а не кур че вих пи са ца, сму чио си ми се! Иди, бар да те мо је очи ви ше не гле да ју.“ Он ћу-ти а отац очи то за мо рен спу шта тон и пу шта те ле под кра ву.

„Да те мир но пи там шта си ти ство рио у жи во ту? Бог те је бо шта си ура дио до са да, не маш ни ку че та ни ма че-та, а и ону ја та ру где пр диш ја сам ти оста вио. Са мо ми се скла њај да те не гле дам!“

„Шта ти ми слиш ко је по кре нуо све оно. Пре ме не је на ули ци про да ва ла ча ра пе. Али ја се не по но сим а ни она, што у овом ха о су мо же мо да жи ви мо као па ра зи-ти, ми слиш да не зна мо да је зе мља јав но до бро и да је по ли тич ке стран ке не мо гу крч ми ти ко сво ју пр ћи ју... Али то су би ле њи ве и ра дом се опле ме ни ло у на се ље. И по ки ши и по сне гу кад је тре ба ло ко по сам а и све сам ис про јек то вао. Пре пар го ди на ве ли ка ха ла а над њом пло ча..., те же ми је би ло на го во ри ти је да ра ди мо пло чу не го све оста ло. Сад је го ре ше снест ста но ва! Али ја то ни сам!“, ову ре че ни цу на гла ша ва и још јед ном по-на вља.

„Али ја то ни сам!“„Па шта је од то га тво је?“„Не знам и не же лим да знам! Она бо ље ра ци о на ли-

зу је па ра ма, код ње су, али ни сам гла дан! Не знам што је жи вот та ко про клет... Али ја те бе да пи там: „Шта је тво је од оне фа бри че ти не?“

97ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Марш на по ље!“, те ра га из шта ле, пот пу но бе сан и не кон тро ли сан.

„Ста ни, ни сам до шо да се сва ђа мо... Оти ћи ћу већ су-тра!“, он да се ма ло за ми сли и искре но му ка же..., не ка ко ти хо и по ла ко: „Не знам што сам про клет..., то сам ти већ ре ко! Не мо гу без књи га, књи жев но сти, без пи са ња; па та ман да гло ђем соп стве не ко сти!“

Отац се ма ло брец не и са жа љи во га по гле да: „То ти је од про кле тог ра та, од Ву ко ва ра. Сви се не где са кри ше али ти хо ћеш да се кур чиш. Је сам ли ти дао па ре? Је си ли мо гао у Лон дон? Али не, кур чић хо ће у рат... Шта ре-че оно: због се бе!“

„Ето ти кур че ја ки! Сад ле ле му ди но ћи ма али ни она же на те не ће још ду го тр пе ти. И њој се сму чио твој не-рад! Шта ми слиш што је зо вем?“, он да отац ућу ти јед но вре ме док он гле да у под шта ле у ба ле гу. „Мо рам да се пе њем го ре у Ву ју па жи цом ве зу јем ан те ну на те ле фо ну за ону бо дљи ка ву огра ду што је од ди вљих сви ња чу ва-ла кром пи ри ште, те та ко не ка ко имам сиг нал.

Кад год зов нем мо лим Бо га да чу јем да има не што но во...Уну че ту се на дам па да ми не бу де жао да мрем.

До ље у Бје лој Во ди не ка оста ла но се ћа а би ла у пе-де се тој, а чо ек и де сет го ди на ста ри ји, зна за то цео Зла-ти бор.

За шта жи вим, че му све ово? Не ћу ни ово у гроб но-си ти! Али ти си на по кој ну ти мај ку, мр зиш све ово ко и она! За то пу сти ме, кад те мо лим! Не мој ми ви ше чу-па ти џи ге ри цу, бар још ово ма ло што ми је оста ло!“, и тад бље сне она јед на је ди на су за у жи во ту што је он ви-део. Ни за мај ком су зу ни је ви део код оца иако је знао да отац кад пла че пла че оним нај те жим и нај бо ли ни јим су за ма што се не сли ва ју низ ли це не го до ле, уну тра у са му ду шу, где нај ви ше бо ле.

98 навиН

Он ћу ти, не усу ђу је се ви ше ишта да ка же.

И сам би пу ко али су за не ће, не ће одав но да му олак-ша ову му ку од жи во та.

Вра тио би се јед ног да на, кад љу ди ма мо же у очи по-гле да ти као пи сац, књи жев ник, би ло шта али не сме то ње му да ка же пла ши се људ ске ћу ди, не пред ви ди ве, те-шке и лом не од луч но сти. Пла ши се јер га је то жи вот до сад на у чио, да оном што се на да, да је то оно што ће га по пра ви лу за о би ћи!

По сле све га, по сле оче ве су зе, ре ћи: да он не мо же без ових ли ва да, ку ће, је зе ра, шу ме, без ње га свог оца из гле да ло би као лаж. Лаж ко ја се не да ис пра ви ти и ко ја се не пра шта. За то и не ма сна ге за те ре чи, јер ни исти на ни кад ни је у ре чи ма.

У ње го вим ре чи ма су ње го ве же ље, а у де ли ма су исти не и ту ђе и соп стве не, бо ли га гла ва.

Оти ћи ће ко ли ко су тра, са мо не из мер но по вре ђу је оног ко ји му је још остао и ког во ли ви ше не го се бе. Кад би се бар мо гло умре ти овог ча са би умро за свог оца...

Ћу те обо ји ца, ис цр пље ни, умор ни. Ве че је уве ли ко пре вла да ло овим кут ком све та, пред тр пе ра вом све тло-шћу шки ља ве си ја ли це при во де по сло ве кра ју. Отац по-ла же на кра ју во лу и из не на да гла сно раз ми шља да би и он чуо: „Тре ба ли би ку пи ти ко ња!“, ка же.

За то ве ме он га че ка на вра ти ма, опро је ви ле и ко-ли ца, кад чу ка ко отац по ми ње ко ња, не ло гич ност га за-ти че: „Не ћеш у бој, шта ће ти коњ?“

Отац му не од го ва ра, га си све тло и при тва ра шта лу, обо ји ца кре ћу ку ћи.

Ка ко су ушли у со бу отац већ ло жи ва тру, он би во-лео да му је од ко ри сти али на зна шта би у ку ћи ра дио, па по ма ло сме тен оста је да се ди.

99ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Ако си гла дан иди у куј ну и узми не што“, ну ди га отац.

„Не ка, ни сам“, од го ва ра та ко да би ка сни је за јед но ве че ра ли, на гле дао га се и на ра зго ва ра ли.

Не што ка сни је отац из куј не до но си у не кој шер пи мле ко и ста вља на шпо рет али из ге да да се и отац ма-ло по мео из не над ном по се том, про сто у сва ком ко ра ку ода је да не где не што ни је ка ко је на ви ко, де лу је сме те-но.

Ста ва ља то пло мле ко ис пред ње га... „Ако ћеш за јед-но да је де мо!“, пи та оца. Отац га не по гле ду је.

„Ја сам сит све га“, ка же му.„Он да не ћу ни ја! Ре ци ми где би пре спа вао“, пи та

стар ца.„Где оћеш, све ти је от кљу ча но..., узми јор ган из ор-

ма на“, то му је ре као не ка ко мек ше.

Ту ноћ је спа вао го ре у мај чи ном кре ве ту, у њи ховј со би. Без об зи ра на умор вр тео се у кре ве ту до пред зо-ру, са њао је сва шта. Али чим је кроз ону тан ку оп ну сна чуо оца и сам је устао. Био је умо ран, умор ни ји не го кад је ле гао, че ло му је го ре ло...

Си ла зи до ле у ве ли ку со бу, тре се га не ка гро зни ца, са сте пе ни ца по гле дом тра жи из вор ис под ку ће у јед ној вр та чи об ра слој Ја во ром, са мо ма ло да ста ви гла ву под ону во ду чи ни му се лак ше би му би ло. Во да у ку ћи је са Бри ја ча, до ву кли дав но кроз пу сти крш ко пан ка нал ви ше од три ки ло ме тра, али не ка ко му ју трос те шка та во да од о зго раз ми шља док се изу ва на тре му и ула зи у ве ли ку со бу а уну тра при јат на то пли на ко ја га до че ку је на го ни на не ка дру га раз ми шља ња, ва тра го ри, чу је се онај пра и скон ски звук пуц ке та ња што от кла ња ру жне ми сли, по ла ко се да за сто на ком га че ка ју то пло мле ко,

100 навиН

ја ја, пр штуа, сир и кај мак; у ћа си исец кан пра зи лук у уљу.

Зна да је то отац оста вио за ње га али не је де му се са-мом... Умо ран је од са мот них до ру ча ка и ру ча ка.

Не што ма ло пре за ло га ји с’ но гу, мле ко по пи је, до да две це па ни це у ва тру и већ је ва ни.

Зна да је је отац у шта ли, с’ кли на под ку ћом узи ма ста ри ра д ни ман тил и жу ри у шта лу..., не што је ру жно са њао..., не што у ве зи оца..., „Шта ли му је оно би ло?“. Раз ми шља о оче вој по вре ди: „Си гур но је не где пао те та ко хра мље али ка ко она ко раз би гла ву и још на те-мену?“. Не ка слут ња му не да ми ра. „И још хо ће ко ња да ку пу је?!“

„До бро ју тро!“, из не на да га по здра вља ње го ва са пут-ни ца од ју че, ле па же на у цр ном. Из не на ђен. „До бро ју-тро и Ва ма!“, за др жи ње ну ру ку у ша ци док се ру ку ју и гле да је пра во у очи, же на не скла ња по глед, си гур но и чвр сто гле да и она ње га. Без по тре бе да у не што про-ник не, отво ре ним, чи стим и ја сним по гле дом: „Да ли Вам је отац ту?“, пи та га.

„Ми слим да је у шта ли? По шао сам та мо.“

„До бро, до шла сам да га пре ви јем, до го во ри ли смо се.“

Он се на трен пре ми шља, не зна шта би ура дио..., је-дан део би оти шао у шта лу да по мог не оцу а дру га остао са овом же ном.

„Уђи те у ку ћу’“, по зи ва је. „Сад ће мо ми!“, ис пра ти је до го ре на трем и од ла зи жур но по оца...

„Зна чи зо ве се Ма ри ја и ле кар је...! Ку пи ла и она оцу бра шно и пре ви ја га.“, раз ми шља о Ма ри ји док жу ри по оца.

Оца је за те као у ко та ру, узи ма се но, бр зо му је об ја-

101ЖИВИ СИН БУДНОГА

снио да је до шла док тор ка... Пре у зео је од оца це ра ду са се ном а овај је по ла ко по шао го ре ку ћи.

Отац је већ био очи стио и углав ном по ло жио, сем би ку. Вр ло опре зно, ин стик тив ном по зор но шћу, ушао је у одел са би ком, бр зо по ло жио док га овај њу шио у оче вом ман ти лу.

По че шао га је иза ро го ва и бик се уми рио, „ве ли ка жи во ти ња“, пр во му је па ло на па мет док је оком од ме-ра вао то бр до ми ши ћа ви ше од се дам то ва ра, „си гур-но“.

По жу рио је и он у ку ћу ка да је за вр шио, да ви ди ко-ли ко се отац по вре дио и да ли је Ма ри ја „пра ва“ док-тор ка.

За те као их је ка ко му ме ња за вој на ле вом ра ме ну, чист за вој је био већ ве зан око гла ве. По ма ло опре зно при ла зи же ни с’ ле ђа да пре ко ње ног ра ме на по гле да оче ву ра ну на ра ме ну, пре не го што је пре кри је за вој, али оно што ви ди ви ше ли чи на убод!

Кад отац при ме ти да гле да на ра ну: „Шта бре бле-неш, од не си ке ру не што и из ва ди ма ло кром пи ра“, на-ре ђу је му отац.

Не вољ но, без ре чи из ла зи из ве ли ке со бе; до ле у по-дру му је про шли пут ви део шер пу са оста ци ма хра не..., знао је да је то за пса. Но си шер пу, чи ји ће је дан део усу-ти у псе ћу по су ду, та ко и ра ди. Оста так вра ћа у по друм, па из тра па, по лу у ко па ног у по друм ва ди кор мпир и тек та да му је ја сно да ни је по нео у шта да их ста ви па се од лу чи да ски не ман тил и с’ њим да из не се не што кром-пи ра до го ре.

Кад је ушао но се ћи кром пир Ма ри ја је већ, би ла, за-вр ши ла пре ви ја ње и упра во је по ма га ла ње го вом оцу да об у че џем пер. Ни је, ето, ви део ка кве су ра не на оцу, али очи то ни су бе за зле не, ула зи у ку хи њу и спу шта кром-

102 навиН

пир по ред оне вре ће са бра шном ко ја је још ту, вра ћа се у со бу па у шпо рет до да је „ко је“ др во, он да се да пре ма њи ма...

„Ево“, ка же док тор ка, па до да: „Не ма ра на на ју на-ку!“.

Он хте де да ис при ча при чу на овај њен ко мен тар о оном што су му, док је ле жао у бол ни ци, тре ба ли до ћи на че сти та ње ра на, ку ћи, и та ман ка да се све ор га ни-зо ва ло ње му ра не за ра сле, тре ба ло је да га от пу сте из бол ни це... Да не пук не бру ка, отац, бр же бо ље код док-то ра, ку мио и мо лио, хтео да, бо га ми, до бро пла ти да га не от пу сте из бол ни це и ако је ика ко мо гу ће да док тор,

„ма ло рец не“, бар да су кр ва ви за во ји, кад до ђу љу ди у ку ћу на че сти та ње ју на чих ра на. Учи ни му се да се не ће ни ко на сме ја ти, па од у ста не...

„Је сте ли Ви до бро спа ва ли без цен трал ног гре ја ња?“

„Бо ље не го са цен трал ним“, од го во ри же ни.

„Он нај ви ше во ли у бла ту али са мо од ок то бра!“, до-ба цу је отац, алу ди ра ју ћи на ње гов од ла зак у Ву ко вар у ок то бру пре не што ма ње од два де сет го ди на.

„Ка ко? За што у ок то бру?“, ша љи во ип си ту је док тор-ка.

Он, по ма ло опу ште ни ји, при ча ка ко се не кад по ве-рио оцу да је у Ву ко ва ру за спао у бла ту, при ли ком не ке (хте де ре ћи за се де, али му се уч ни да је бо ље ре ћи ак ци-је) „ак ци је“, „на жа лост већ је био крај ок то бра па сам се го то во смр зао!“.

Же на се слат ко на сме ја и он угле да ле пе не го ва не зу-бе.

„Где Вам је син, је ли у шко ли?“, пи та је ка да је пре ста-ла да се сме је.

„Ма ли Иван ни је мој син, већ син мо је ком ши ни це.

103ЖИВИ СИН БУДНОГА

Ја сам га са мо па зи ла тог да на, док му је мај ка...“, не за-вр ши ре че ни цу!

„Из ви ни те!, ми слио је да обра зло жи да је „то“ по мо-слио јер је очи то да је ма ли во ли и да се то „из ави о на ви ди“.

Она га на оно „из ви ни те“ по гле да, док он већ пи та ка ко му је отац, ко ји је на кре ве ту и за вр шава је са обла-че њем.

„Нај бо ље би би ло да ми ру је, да се не на пре же! Ви ше ме бри не да не ма не ко уну тра шње кр ва ре ње не го ове ра се ко ти не убо ји и убод. Оно уну тра је нај о па сни је!“

Отац се истог мо мен та уба ци у раз го вор, до ба цу ју-ћи: „Шта би се тек на шло уну тра, у ње го вој гла ви! Ту би се сва ки док тор збу нио, нит би на шо ле ка, ни ти би знао шта ће, сем да оста ви стру ку и по ста не ко и ја „зла ти-бор ски“ сто чар!“.

Сво јом ду хо ви том опа ском са мо је ус пео да га спре-чи и ко нач но са зна шта се то де си ло оцу. Та ко је схва тио да отац то кри је, па да ће би ти бо ље да не ин си сти ра. Она се на сме ја ла оче вој опа сци.

„До бри су то ге ни“, ка же же на при ла зе ћи оцу, да је му не ке ле ко ве и са мо га до дир не по здра вом ра ме ну. Отац јој клим не гла вом и оста је да се ди на кре ве ту.

„Жу рим, че ка ју ме де чи ца“, ка же.Он је пра ти до под ку ћу, пру жа јој ру ку и хте де не-

што ре ћи. Али му се она пр ва обра ти: „Ваш отац ка же да се ба ви те не ка квим пи са њем, па до бро би до шло, ако хо ће те, на вра ти ти до ле у шко лу, мо гли би не што ре ћи де ци о књи жев но сти.“

„Ма ло“ се ба вим! Ако би не што и ре као, би ло би исто „ма ло“.“

„До ђи те ако Вас отац пу сти... Су тра ре ци мо око два-на ест“, ка же му же на.

104 навиН

„Че кај те да по ве жем...Ви сте док тор и учи те љи ца?!“„Та ко не ка ко... Он да су тра у два на ест:“„Ако ме отац до та да не из ба ци!“, хте де јој то на по ме-

ну ти али оћу та, па на по ме ну: „Ако не от пу ту јем..., ра-до.“ , ка же и пру жа јој ру ку.

И док др жи ње ну ру ку у сво јој осе ћа ка ко му при ја та ко жа, пр сти, ја ка ша ка. Во лео би да јој ду го др жи ру-ку у сво јој, хте де да јој се осмех не али не мо же.

Она га осме хом и крат ким кли мом гла ве још јед ном по здра ви и не ка ко по пут де вој чи це већ жу ри пу тем што во ди до ле, на „глав ни“, ко ји иде оба лом је зе ра, ку ко ви за но сно пра те ко рак и по том не ста ју иза кри ви не.

*

„Хтео би да иза ђем су тра на гроб.“, ка же оцу ко ји упра во си ла зи низ сте пе ни це.

„Иди са да!“„Хо ћеш за јед но?“„Иди ти, самô.“Спу шта се ис под ку ће, кроз воћ њак, је два ви дљи-

вом ста зом до њи хо вог ма лог чам ца на ве сла. На дру гој стра ни ма лог за ли ва је пе ћи на ви дљи ва за „ни ске во де“, а кроз њу, пе ћи ну, уз ла зи се по сле пар за ве сла ја, у про-ши ре ни део ви со ког сво да, чи ја до бра тре ћи на та ва ни це зја пи у не бо. По лу за тво ре на пе ћи на чи ја се јед на тре ћи-на осла ња на су ви ко мад зе мље, окру жен ка ме ном. То је гроб ни ца ње го вих, пра де де, де де, ба бе и ње го ве мај ке.

Отац је не ду го по сле са хра не по ди го цр ни мер мер-ни блок и сво јом ру ком укле сао име ње го ве мај ке и сво-је до ње, ис под ве ли ким сло ви ма, њи хо во пре зи ме, без го ди на ро ђе ња и смр ти.

105ЖИВИ СИН БУДНОГА

Три ка ме на бло ка, три ге не ра ци је..., и он ће „ту“!

„Ако она не ће! И не мо ра!“, ми сли на сво ју же ну, по-ла ко да ље ве сла пре ма пе ћи ни.

Не но си све ћу, у ово до ба го ди не не ма цве ћа. Ике-но бо Се но, мја стор аран жи ра ња цве ћа, јед ном је ре као:

„Са цвет ном гра ном, ма ло во де; при зи ва се про стран-ство ре ка и пла ни на.“ Ње го ва мај ка је у ср цу пла ни не и у ср цу ре ке, сти ска у ру ци гра ну шљи ве са не ко ли ко сти дљи вих пу по ља ка..., та ко би во лео да се ис пла че али са мо во да не ка ко ту жно пљу ска под ве сли ма.

Не мо же да се сна ђе, не мо же да од ре ди где је пе ћи на, а во да ни је још на до шла, „ка ко ли ће би ти тек за ко ји дан кад стиг ну во де од о зго, од сне га ко ји се то пи“, раз-ми шља. Зна да се при овом во до ста ју мо же ући упе ћи ну, али ето не мо же да је угле да.

Ве сла дуж оба ле, дру гом стра ном за ли ва, вер ти кал-ни зид не при сту пач не стра не ни чим не ода је где је то улаз у њу.

Тек ка да се вра тио по но во уз оба лу и сун це му би ло у ле ђи ма, ви ди ма њи отвор у зи ду сте не. Ка да је до ве слао до пе ћи не ја сно је да ча мац не мо же кроз њу... Зна шта мо ра ура ди ти да не би ула зио у ле де ну во ду! Бр зо пу ни ча мац том истом во дом, та ко да га спу сти та ман то ли ко да пра мац мо же кроз отвор и не зап не гор њим де лом.

Ка да је ча мац по то нуо та ман то ли ко да не зап не, за-тва ра отвор на чам цу и спре ча ва да уђе још во де. Ле же-ћи у чам цу, са ве сли ма уну тра, по ла ко се о свод та ва ни-це од гу ру је ру ка ма, пра ве ћи на пор ко ји би био са мо пар за ве сла ја да је сти гао дан ра ни је, пре про лећ них бу ји ца.Убр зо ула зи у дво рав ну ја јо ли ког об ли ка, оба сја ну сун-цем.

Кроз отвор ко ји чи ни тре ћи ну те ви со ке та ва ни це

106 навиН

ви ди не бо. Сун це ле жи и са да на том ко ма ду су ве зе мље, ко ја је већ за ли ва ди ла.

Из ла зи и пе ње се ста зом ко ју је отац по пло чао ка ме-ном до гроб ни це.

Упо ри шна тач ка на ко ју се осла ња свет, ко ји по зна-је и у ком жи ви... Тај про стор у ср цу пла ни не, та тач ка је СВЕ ТА и по сто је ћа у овом цр ном ка ме ну, мај чи ном гро бу! И мно го ви ше и мно го ја че би ла је у ср цу и ду ши овог јад ног и на му че ног чо ве ка.

Кле чи и пла че.Пла че те шко, ис пре ки да но гр ца ју ћи сва ку су зу бо-

лом, као да вље ник соп стве них су за. „Остао је да жи ви сам на овом све ту, а умро је кад је Ма ма умр ла.“

Умро је, не јед ном хи ља ду пу та! Уми ре сва ко ве че и сва ку ноћ... Ле же ли цем пре ма зе мљи, ра ши ре них ру-ку...

Ма ло по ма ло, бол оту пљу је, по ла ко про ла зи..., при-ди же се на ко ле на и та ко кле чи, не ка ко ис пран из ну тра, бри ше очи дла но ви ма. По чи ње ру ка ма да при гр ће за-мљу у ли ни ју гро ба, чу па ру ком ко ров бо дљи ке.

Уста је, при ла зи цр ном ка ме ну и љу би ње но име укле са но у мер мер. По ла ко из ла зи до ма лог про план ка и гле да као на дла ну во ду је зе ра... Не где је на сре ди ни Бож јег зи да, ис под во да, из над не бо у сре ди ни он и мај-ка.

На овај про пла нак се пео ка да је слу чај но за па лио стру га ру, ка да је по шао у шко лу, у рат, ка да се вра тио из ра та, ка да је мај ка умр ла на овом про план ку је остао. Ка да се мај ка раз бо ле ла и не ду го за тим..., ов де је за у век до шао, ка да је до шла и она!

Чу је ка ко га с’ дру ге стра не за ли ва, од о зго од ку ће, до зи ва отац, глас му је исти као не кад, гр лат, ни је оста-

107ЖИВИ СИН БУДНОГА

рио... Ка ко се не кад пла шио тог ду бо ког, те шког, хра па-вог гла са, на лик, нај ви ше, ко ри ста рог бо ра.

Хтео би му се озов ну ти, али не ка ко не мо же да на ру-ши ти ши ну овог ме ста.

Жу ри да се вра ти на зад, низ ка ме не сте пе ни це, кроз пе ћи ну..., опет ру ка ма из вла чи се бе и ча мац, бр зо је из-ба цио во ду из чам ца, те бр зо ве сла на зад. Уз бр до, па уз воћ њак је ла ко ис тр чао и већ је ис пред шу пе и др вља-ни ка.

Отац је у ме ђу вре ме ну при пре мио ко ље, за ши љио де бљи крај ко ји ће по бо сти у зе мљу. Са да тре ба тих сто-ти нак ко че ва и жи цу да из не су до го ре на Ра ван и огра де ту њи хо ву ли ва ду, пот пу но рав ну, чи је гра ни це са свих стра на чи ни де се так ди вљих тре ша ња. С’ јед не стра не, ра ван ли ва де на гло се за вр ша ва про стра ном кр ше ви-том ува лом Ву је, ко ја је по шу мље на пре че тр де се так го ди на и кроз ко ју људ ска но га ни је кро чи ла, што због не про ход но сти, или што отац чу ва ту шу му. Од о зго од Бри ја ча, са се вер не стра не лив да се за вр ша ва бе лом сте-ном и го то во вер ти кал ним зи дом ка ме ног ма си ва, чи-ју мо но лит ност на ру ша ва ју две пе ћи не и из тог ка ме на из ви ре во да, па тај део зо ву Ко ри та, јед ну жи лу је отац кап ти рао и до вео ту во ду у ку ћу, а две жи ле из вео у но во бе тон ско ко ри то ко је је на пра вио за чо ба не...

Али ви ше, већ одав но, не ма ни чо ба на, ни ова ца.Ју жна стра на ни је њи хо ва, гра ни че се са по кој ном

Ко сом, то је сте са ње ним по ма ло су бу да ла стим Кр сти-во јем. Овај пи је, рас про да је по ма ло и би је се по ка фа-на ма. Ко ли ко је до са да по пио од има ња и ба ти на да бог да и он зна!

Ну дио је за ма ле па ре да про да и оцу не ки део, али овај не шће. „Гре о та!“, ре че та да отац, „Не зна бу да ла шта ра ди! Не ћу, не би ли се бу да ла при зва ла па ме ти.“

108 навиН

Не ка ко, уз крш из не со ше то ли ко ко ље и жи цу, реч, две ако про збо ри ше, по ло ми ше ле ђа ма гар ца а бо га ми и са ми до ста по ву ко ше.

Гле да у оца и ни је му ја сно ка ко је то ли ко твр до глав па на ле ђи ма сам из не се оно ли ко... Ну дио да пре у зме део, да до дат но на ба ци на ма гар ца, али овај сти ско зу бе и но си. И ње му је би ло ја сно кад су нај зад из не ли, да је свак ву ко кол ко мо же, да ни гра ма ви ше не би мо го, ал у сво јој про це ни ипак је пре ви део да ће му се ра на отво-ри ти и он ви ди ка ко там на мр ља кр ви про би ја за вој...

Сва шта би ре ко оцу, зна да ни је ну жда до ових гра-ни ца упи ња ти, са да му је ја сно што не мо же са оцем да ра ди. „Во ли му ку!“, и ако би се по со оба вио без му ке, ко да ни је ни оба вљен!“, би ла је фи ло зо фи ја ра да ко ју је одав но уочио код свог оца, а отац ју је на сле дио или на-у чио од свог оца, и уна зад та ко ко зна до кле.

Отац пре бле део, де лу је за бри ну то, сва ки час по гле-ду је на ону Кр сти во је ву ста ну, ко да че ка не ко га.

Ње му Ра ван, ко ка ква је и би ла..., Мур те ни ца се још бе ли под сун цем, у Ву ји шу ме ти на за вла да ла не мо же па шче кроз њу...

„Шта ти је ово га зи ло и ро ва ло ли ва ду?“, пи та оца кад угле да тра го ве не ких ве ли ких гу ма, пре не го што су по че ли да ра де.

„Ако ћеш по гла ви да ми кљу јеш пи та њи ма, ти иди, ја ћу сам ово за вр ши ти!“, од го ва ра љу ти то на ње го во пи та ње.

„До бро, са мо пи там!“ Гле да..., до бро ви ди тра го ве гу ма, и то не ке крам пон ке, шлај фе ле. „Не ко се про сто ижи вља вао по ли ва ди?!“, али шта ће ћу ти.

Ко ље по ба да ју тач но на ме ђу, ма ло у њи хо вом. Оно што га бу ни, ви ди прет ход но ко ље ле жи по ло мље но али не од тру ле жи.

109ЖИВИ СИН БУДНОГА

Не зна шта да ми сли...? „Из гле да да је пи ја ни Кр сти-во је не што во зио по њи хо вој ли ва ди па ваљ да та ко и по ло мио ово ко ље“.

За кљу чу је да је нај бо ље да се не ме ша и не пи та ни-шта.

„Не ма пас за шта да га ује де, а во зи ова ко „чу до“, раз-ми шља у се би.

Већ је по че ло да па да ве че ка да су при во ди ли по сао кра ју. „Отац ће мо ра ти сам, не ки дру ги дан да за тег не жи цу. Куд ре кох да ћу до ћи у шко лу ако оста нем.“, пре-ми шља по гла ви, жао му да оста ви оца са то ли ким по-слом, јер је ура ђе но са мо кап у мо ру.

Си ла зе умор ни али он је за до во љан, док оно, што му је чуд но: „Отац је цео дан не ка ко за ми шљен и од су тан што не би ре ко да је због оних ра на и убо ја!“

Оста ло је још да на ми ре сто ку, ћут ке су и то ура ди-ли, па на кра ју за јед но ушли у ку ћу.

Отац му де лу је за до вољ но, рас по ло жен је, али ћу-ти, ње му се не обра ћа, да нас би дру га чи је, по ме ну ше и ше сто ко ле но фа ми ли је. „По со, љу де,“, ми сли у се би,

„окре не, по ве же ко жи ца ко ље, а ево чим се не ра ди сва-ко се за ба ви сво јим ја дом, па ко њих два ћу те..., а ни су се ви де ли го ди на ма.“

„Че сто се про ше там до под Ста ри мост, друг ти и да-ље та мо се ди и пе ца“, ка же оцу.

„То што он пе ца не иде у ти гањ“, мир но отац ко мен-та ри ше, па пи та: „Ка ко је са здра вљем?“, мил си на ста-рог ри ба ра, свог дру га, из да на ка да је пе цао.

„До бро је! Увек се до бро ис при ча мо.“ „Ше таш..., при-чаш са стар цем, пен зи о не ром, ко ји је сво је по сло ве одав но по за вар ша вао. И на све то, ја тре ба да сам сре-

110 навиН

ћан отац? Знаш шта: ај де ти с’ ми лим Бо гом, да те бар не слу шам и не нер ви рам се!“

„Ов де све про па да, не мо гу сам, се реш да во лиш ова бр да, бар из оног што си ме дав но те ро да про чи там, а пр диш та мо у оној со би ци. Не што као чи таш, пи шеш..., ле ле му диш са пен зи о не ри ма...“

„Не мој ми сва ки трен сму чи ти ка ко отво риш уста!“, окре ће гла ву и за ћу ти.

„Шта би по те би тре ба ло да ра дим? Да по бег нем ов де, да не гле дам, да ћу тим да му зем кра ве и да се пра вим да је све у ре ду. Шта да ра дим...? Да че кам да се све са мо ре ши..., или оно тво је: „Не ка, олош ће се сам ме ђу со бом по кла ти!“ Ме ни је ла ко, са мо је те би те шко! Је сам ли ра-дио све што си го во рио и шта на кра ју би? „Учи, са мо учи, ако ћеш до бро да жи виш.“ И, ...? Мно го ми по мо-же шко ла у је бе ном Ву ко ва ру! Има мо па ре, је бе не па-ре, али од шко ле их не за ра дих! Не што ство ри смо, она она ка и ја ова ки, али од ње не упор но сти и оног што сам овом се љач ком па ме ћу схва тио, гле да ју ћи ка ко се олош бо га ти зи да ју ћи по пар ко ви ма. Али има раз ли ке, олош је по но сан на те па ре, а ми ни смо... Жи ви мо скром но и жи ве ће мо, сва ки ди нар ула же мо у ци глу, а ви диш да не ма мо ко ме. Пи таш ли се за што? Е ја ћу ти ре ћи: За-то што се га ди мо тих па ра и ми слим да на њих не ма мо пра во, као што и не ма мо и да смо до шли до њих за то што је ово по гре шна др жа ва а не што смо па мет ни. Сва-ки дан, сва ки бо го вет ни дан чи там и пи шем, већ два де-сет го ди на али ни сам ин те лек ту а лац као онај олош што се обо га тио зи да ју ћи по Чач ку, па кад му је би ло ма ло, ас фал ти ра ју ћи пу те ве ко ји се рас па да ју по сле ме сец да-на. Он је ин те лек ту а лац ове зе мље а не они ко ји се де и уче го ди на ма, и ро ди те љи од уста одва ја ју да их шко лу-ју. Се ру о ко руп ци ји у школ ству, хап се по Кра гу јев цу, а

111ЖИВИ СИН БУДНОГА

на све то, пар да на ка сни је онај ма ги стри ро? Па ко су ти про фе со ри код ко јих по ло жи те ис пи те? Зна ли ико ко-ли ка је ште та на не та овој зе мљи због та квих, ко ли ко је до дат но уби јен мо рал и на да тих мла дих љу ди? А он да се пи та ју за што бе же у ино стран ство.“

Вид но из нер ви ран, ско ро ви чу ћи из ба цио је све, или са мо де лић, му ке, на сво га оца ко ји је са мо ћу тао и слу-шао шта син го то во из бе зу мље но го во ри. И ка да се син умо рио и ућу тао:

„Се ри ти не ком дру гом. Га си све тло ‘оћу да ле жем!“„Имаш ли ки ло ме да? По нео би твом дру гу под мост.“

, пи та го то во ти хо.„Не мам, пче ле ви ше не др жим!“Он уста је, оста вља ју ћи оца у со би на кре ве ту, га си

све тло и из ла зи на по ље. Јед но вре ме сто ји и гле да не-бо осу то зве зда ма ко је се пре сли ка ва ју на је зер ском дну, отац је већ за спао кад се он по пео го ре у со бу.

*

Или је ноћ бр зо про шла или је ма ло спа вао, ра но је би ло ка да је устао. Не иде у шта лу, не раз ми шља о си-ноћ њем раз го во ру... Не где ће уз пут ку пи ти мед док бу-де ишао до шко ле. Не ће сти ћи на да на шњи ча мац ако оде до шко ле. Не где ће се ми мо и ћи, у под не ће он бии у шко ли а ча мац на са свим дру гом кра ју је зе ра, на ке ју са ког је он ју че по шао.

Уба цу је у ра нац во де, не што хле ба и ко мад си ра, хте-де узе ти и ко мад сла ни не али се пре до ми сли. Си ла зи до ле на глав ни пут, ко ји иде оба лом је зе ра, не што ду жи до шко ле, али не ће за лу та ти. Жао му што се бар ни је ја-вио оцу кад је по шао.

112 навиН

Већ по сле по ла са та пи је во ду, не што му је вру ћи на, при ја му хлад на во да на пра зан сто мак.

Ма ло се сми рио, ко ра ча ни бр зо ни спо ро кад угле-да; не мо же да ве ру је ви ди ону дво ји цу са пе ру шка ма за ше ши ром ка ко му иду у су срет, „Алп ске фо ре и фа зо-ни“.

Зна да га они не ви де, Сун це им не да, сто ји при кри-вен у се ни ди вље ле ске и дрењ ка. Рат га на у чио да се кре ће по пут ву ка, од за кло на до за кло на, тр ком пре ко чи сти на „али у жи во ту се не да као кроз шу му и рат“, раз ми шља.

При та ио се у за кло ну и че ка да му при ђу, је дан но си пу шку али он се већ одав но пу шке не пла ши, са мо раз-ми шља, по ма ло зло че сто ка ко ће да их упла ши.

„До бар дан!!“. Гр ла то дрек не па он да ти ше, по ма ло са кр ка стич но: „До бри љу ди!“.

То ову дво ји цу то ли ко упла ши да се ума ло не пре-ту ри ше, дрх те и уне зве ре но га гле да ју, не мо гу да из у сте ни реч. Тек ка сни је, ка да се ма ло при бра ше: „Gut ten Tag“ (до бар дан), је два про го во ри ше.

Не ка ко..., чи ни му се да је бар ма ло за до вољ ни ји, „због свих ових го ди на“, про ду жа ва да ље. Ве дар и ве-дри је, али не где у се би осе ћа ки шу и не вре ме што тек до ла зе.

Из би у За о би ће за пар са ти оштог хо да. Па де му на па мет она ба ба кад угле да го ре сте ну. „И ова ко ћу ра но сти ћи!“, а и не где га коп ка шта ће то ва жно да му ка же.

Два ор ла Бе ло гла ва су па ко да се по љу би ше из над ње го ве гла ве ви со ко на не бу, до ла зе ћи с’ ис то ка и за-па да, кад он из би пред ба бу. Ба ба се ди пред ку ћом ко ја за тва ра улаз у пе ћи ну, кле са ни гра нит под њом.

113ЖИВИ СИН БУДНОГА

„До бар дан Мај ко! У про ла зу сам па ре ко да свра тим и да се по здра вим.“

„Че кам те од ју трос! До ђи, се ди ов де!“, по ка за му на не ку тру пи ну, на спрам ње.

Ка ко је сео та ко у ње га као да су ушли не ки жмар ци, ко да се ди на ек се ри ма... Слу ша ста ри цу ко ја од јед ном као у не ком тран су, по чи ње да при ча.

„Во де ће на до ћи. Не где у те би су те во де, са мо ти мо-жеш не бе ске во де за у ста ви ти! Му ка ни је џа ба! Не кла ња се чо ек са мо се би ка ко да нас уче. Не ђе тре ба и умр је ти да се бу де се би и дру гом. Од иља да пра вог пу та је круг жи во та.

А сад иди до ље до шко ле!“Ста ри ца ка ко је из не на да по че ла да при ча та ко је из-

не на да и ућу та ла, гле да у ње га, али не ка ко кроз ње га.Не ки део ње го вог би ћа, ко ји је са да да ле ко зна шта

ба ба го во ри, он ме ђу тим од ка ко је за га зио на овај крш, ви ди оним оком што се упре же да от ки не ко мад хле ба из овог ка ме на, оним оком што га отац стал но учи да гле да. Хтео би што пре до шко ле, па за да на опет ку ћи, да бар по мог не око на ми ри ва ња.

„Оћу ба ко! Чу вај те се и Ви!“, пру жа јој ру ку, ста ри ца от по здра ви не уста ју ћи са ка ме на.

Вра ћа се убр зо на ши ро ки пут, не жу ри, кра ће се за-др жао у раз го во ру са ба бом не го што се на дао. При се ћа се ма ло пре ђа шњег раз го во ра али не мо же тач но да се се ти шта је све ста ри ца ре кла.

Зна да је му дрост у ко јој исто ри ја увек тра жи ге ни-јал ност она: „окру гло па на ћо ше“. При се ти се от при-ли ке ста ри чи них ре чи па се на сме је, та ко он са ста рим ала сом по цео дан.

„До бро отац и ка же: „Ма ле су луд ни це ко ли ко је мно го фи ло зо фа на по љу!“

114 навиН

По оцу „ла пр да ње“ је на ста ло да се на тре ну так за бо-ра ви ко ли ко бо ле ру ке и ле ђа од жи во та.

Слу шао је не ке озбињ не по ли ти ча ре и тре ба ло му је ду го да ука пи ра да они ко ри сте „ла пр да ње“ као дим-ну за ве су кад кра ду, или ка ко са ми ми сле „за ра де леб на су шни“, да би им би ло лак ше. „Ни је ла ко ни кра сти,

„жу ља“, укра де но, што ре че До сто јев ски, да је то рав но ду хов ном са мо у би ству, па до ђе и тај леб скуп“, ми сли.

„А што је он да све ви ше оних што кра ду“, по ста вља се би пи та ње док ко ра ча уз је зе ро. Ко ли ко ко ра ка је пре шао, кад за кљу чу је, да је исти на упра во оно што ка же онај ен гле ски но бе ло вац с бес ко нач ним мо ти ви ма... Си ро-ма шни и жељ ни све га, те се он да са бе ре, страх и же ља за нео п ход ним ства ри ма, па је збир бес ко на чан!

Раз ми шља да је у при ли ци да ли би се од у про том по ри ву да узи ма ту ђе а зна да не ће би ти ка жњен. Углав-ном у жи во ту је имао као и дру га де ца, не где ви ше, не где ма ње, али се гну ша нов ца ко ји је отет и укра ден. Муч но је гле да ти ка ко се бо га ти олош, ко ји још ми сли да је то за то што је па ме тан. Чи тао је он ка ко су још Ста ри Гр ци раз ми шља ли да по де ле но вац од зи да ња у Ати ни; па су се на кра ју до го во ри ли да сва ки гра ђа нин има под јед-на ко од тог ко ла ча а они ко ји до ђу са стра не има ју за ума њен про це нат. Бо ли га што ови тзв. „кла но ви“, а сви су пар тиј ске вој ске оти ма ју зе мљу ко да им је де до ви на па ако са ми не зи да ју про да ју за ве ли ке па ре. До бро зна да је онај „Ми ља ко вач ки клан“ вој ска оне ул тра де сни-чар ске стран ке, фор ми ра не дав но од дик та то ра, па су за на да ље на шли но ве мен то ре. Не ма до ка зе, али је убе ђен да је та стран ка, ка да је до шла на власт, по сле оних лу-па ња у шер пе, по че ла ра за ра ње ур ба ни зма гра до ва не са мо и ни ци ја тив но, већ су им ак ци је би ле део ин струк-та же и са ве то да ва ца с’ по ља. Ни ко ни ка да ни је ре као

115ЖИВИ СИН БУДНОГА

ка квом смо те ро ру би ли из ло же ни од тог кла на и да су оте ли ми ли јар ду ма ра ка са мо на ње го вој оп шти ни. Она бра да та џу ке ла ни је слу чај но кум глав но ко ман ду ју ћем аген ту али јан се, ко ји је оства рио циљ, до вео при вре ду у пот пу но за ви стан по ло жај од ње го ве ми ло сти а од овог на ро да на пра ви ли ро бо ве. Џу ке ла се ше пу ри из јед ног од де се так спе ци јал них џи по ва, по клон Али јан се и раз-ми шља ка ко би остао бе смр тан а сли ка му ви си ла у сва-кој цр кви.

Ето, го ди на ма ни је ви део ста рог по зна ни ка, Спа ри-ног-парт не ра... Још не мо же да ве ру је да га је он на го во-рио две хи ља ди те да пра ви свој клан. То му је пред ла гао у ша ли јер се на дао да ће но ва власт да пре ки не, де мон-ти ра, те кри мо се..., Да их ка зни и оду зме имо ви ну. Ни на крај па ме ти му ни је па ло шта ће да се де си и до кле ће да до гу ра ње гов по зна ник из бок сер ског клу ба.

Мо жда нај го ре, го ре и од оти ма чи не зе мље је био њи хов план да от му во ду. Ка ко су се те шко од ре кли, раз ми шља о оном до бу не та ко дав но, „ко ла ча“ што би им мо но пол над во дом до нео. Је два не ка ко, а из гле да да је за хва љу ју ћи при ти ску Ује ди ње них на ци ја, мо ра ли су до не ти за кон да је во да „јав но до бро“, те да сва ки чо век као што има пра во на жи вот има пра во и на во ду.

А има ли су до бар план при ва ти за ци је во до во да, од-мах би по ски да ли фил те ре и од пи ја ће на пра ви ли тех-нич ку а у во до во ду фла ши ра ли пи ја ћу, би ло би па ра ко бла та.

Си ро ти ња ко ја не ће да ра ди за њих или пла ти, по-цр ка ла би од Са ве и Ду на ва, „црк ни или ра ди за ча шу во де“. Па још ка да би по жи ве ли че ти ри ге не ра ци је, да се утвр ди и трај но за жи ви „Ве ли чан стве ни мит“ ко ји им га ран ту је не про мен љи вост.

116 навиН

Све ви ше га об у зи ма не ка сна га и пр кос, ко да је све ово да би се би још јед ном ре као: „Ево за што жи вим..., да је бе ни мит ни кад не за жи ви! Не ка отац из ви не, не ке ства ри су ва жни је: Бар злу по ка за ти зу бе.“

Зна он до бро да зло не до ла зи с’ Не ба не го са Зе мље, од чо ве ка. Осе ћа да ће пр вом при ли ком све ово што раз ми шља ста ви ти на па пир, мо ра... Па кад чу ју и ови са де фи ци том па ме ти, он ће се вра ти ти на Мур те ми цу“, обе ћа ва се би.

Шко ла је још да ле ко па има вре ме на: „И зе мља је јав но до бро, ите ка ко, јав но до бро. Вла сни штво на ро да а не ке др жа ве или ло по ва ко ји је во де и тра ју док не по-пљач ка ју. Ка ко ко до ђе на власт пра ви др жа ву за се бе. Лаж о са да шњо сти при кри ва се „исти на ма“ о про шло-сти.

Из бо ри се осла ња ју на обе ћа њи ма, а обе ћа ња на пам ће њу па лим се ста.

„И ако би све ово и ре као, опет се ни шта не би де си-ло, јер би то зна чи ло да се ве ћи на мо ра су о чи ти са злом и не сре ћом, а због сво је сла бо сти они то не мо гу!“, раз-ми шља и пот пу но му је ло гич но да је До сто јев ски био у пра ву.

Али оно што осе ћа, оно што га чи ни раз ли чи тим од дру гих ко ји чи та ју До сто јев ског, је што га он пре по зна је и зна да је мај стор пе ра ода брао књи жев ност а не луд-ни цу да ка же оно што му је на ду ши. Зло се до се ти ло, па су књи жев но сти да ли ста тус отво ре ног ти па луд ни це.

Сам ће би ти за до во љан, ка да јед ном о све му што зна ка же, да га за тво ре у луд ни цу и ба це кључ, са мо да не про ђе као Мак сим Ис по вед ник! Али све му не што го-во ри да ће „же шће нај е ба ти“... ал’ ни ту он не мо же ни-шта.

117ЖИВИ СИН БУДНОГА

У да љи ни од је дом, као из ма гле, уоча ва обри се кро-ва шко ле. Ни шта ста ру згра ду са Го лог бр да ни је мо гло свих ових го ди на по ме ри ти. Уз шко лу ста ра пор та и цр ква. У под нож ју, по ред пу та, ка фа на и про дав ни ца. Ми сли не што да ку пи, за „го ре“ де ци и њој, али про дав-ни ца не ра ди.

Пу на му плу ћа ка да се се ти ка ко је не ка да би ло у вре ме свет ко ви на на овом бр ду и под њим... „Ску пи се грд ни свет, му зи ка љу ди и же не и сви не ка ко све ча ни, рас по ло же ни, срећ ни...“.

Од ка да ни је ви део срећ не љу де.Го ло бр до је оста ло на це лу ло и ду, не ке фил ма џи је су

дав но усни ми ле цр кву..., ре кли да је нај ста ри ја на Зла-ти бо ру. По сле до шли не ки уче ња ци, ко па ли, пре ту ра ли књи жу ри не у цр кви, да би и са њи ма го во ри ли..., пи та-ли за не ку чу кун ба бу, па кад су по шли ње га по ми ло ва-ли по гла ви и ре кли да је јед на че твр ти на или осми на по мај ци Грк и Је вреј а оста ло Ди на рац од Ку ча... Тад је он пр ви пут, још као де те, чуо да се љу ди ето уна пред раз-ли ку ју пре сво јих де ла? А не ка ко је де да го во рио, да се по де ли ма љу ди по ка зу ју.

Пе ње се уз бр до, пут је за пу штен, а не кад је њи ме мо гла и ли му зи на, се ти се шта је Кри сти во је го во рио о то ме да не ко ро ђе њем већ но си крст кри ви це па му и са да до ђе сме шно: „Што би ја био крив ако су већ Ада ма му да за свр бе ла...?“.

*

Ста ра, оро ну ла шко ла, зи да на дав но пу ном ци глом са Мур те ни це. Гли ну ва ди ли чак у Ву ји, при ча ју да су же не ме се ци ма пра ле жу ту зе мљу ри ну, га зи ле бо се це ле

118 навиН

је се ни до сне га. Го ди на ма се на да ље при ча ло о мо дрим пр сти ма, „али шко ла, тре ба“!

Не што гли не пе кли у зе мља ним пе ћи ма, те су ја че, „на дно“, да но се, оста ло су ши ли на сун цу и на кра ју до-би ли сво ју шко лу!

За ње га „шко ла“ је би ло не што не при род но „се диш на др ве ној сто ли ци, ми ру јеш и слу шаш“, при се ћа се свог раз ми шља ња из тих да на, ни је мно го про ме нио ми шље ње свих ових го ди на.

Не мо же да за бо ра ви сун чан мај ски дан, ра ди мла-ди ца, а уну тра учи тељ ана ли зи ра „Ма лог прин ца“ од Ег зем пе ри ја... Та да је имао де вет го ди на а ни са овим го ди на ма се не би упу штао у та ко ам би ци о зне фи ло-зоф ске за кључ ке, бо ље су би ле офан зи ве, бар су на ди-ма ле плу ћа по но сом...

Ула зи у ста ру при зем ну згра ду, па тос одав но по цр-нео, је ди но шкри пи ко не кад, чи ви лук, ци пе лар ник у ко ји се од ла же обу ћа мо кра и блат ња ва од ки ше, сне га и ду гог пу та. У ву не не на глав ке се пре зу ју па у клу пе.

Гле да, има са да па ти ка ко жних чи за ма али гу ме не чи зме и опан ци су нај број ни ји и да ље.

Два пу та ку ца на вра та учи о ни це, чу је иза њен глас и та ман што га глас за нео и сам се ухва тио за ква ку, она му отво ри. Сто ји та ко по ма ло за те чен и гле да у њу а сла-бо је ре ћи да је у том тре ну бли ста, го то во из ње иси ја ва не ка све тлост.

„Дра го ми је што Вас ви дим! Уђи те и до бро до шли у на шу ма лу шко лу... Већ сам ре кла де ци да ће мо жда до-ћи не ко ко је пи сац, па да раз ми сле шта ће да га пи та ју“. Пру жа му ср дач но ру ку, во де ћи га ис пред де це.

Он по ма ло уз др жа но и сти дљи во ко ра ча ис пред ње до сре ди не ка те дре... Гле да у де цу, ма лог Ива на пре по-зна је у пр вој клу пи, пре ла зи по гле дом по це лом раз ре ду

119ЖИВИ СИН БУДНОГА

и кад угле да круп ног де ча ка у послсед њој клу пи ко ји не ка ко отре си то и ко чо пер но гле да, си гу ран је да је то ма ли Оди... Она му при ма че сто ли цу да сед не.

„Не ка, ра ди је ћу ста ја ти!“, по ми лу је је по гле дом и већ се обра ћа де ци.

„Хва ла вам што се ме зва ли! Зна те и ја сам не ка да ишао у шко лу, имао мно го дру го ва и дру га ри ца, по не-што на у чио а по не што још ни сам. Не ке ства ри у жи-во ту, по ка за ло се нај лак ше је на у чи ти, ова ко у шко ли. Да чи та те пи ше те, ра чу на те и још мно ге ства ри, ко је ће вам увек тре ба ти у жи во ту, на у чи ће вас ва ша ле па учи-те љи ца. По сле ће вас учи ти, не ке дру ге ства ри, на став-ни ци, про фе со ри, али ко ли ко ће те од све га за пам ти ти за ви си ис кљу чи во од вас. За пам ти те нај ви ше учи те од мај ке, оца, ба бе, де де, од све га што ви ди те, чу је те, пип-не те, оку си те а има ту и је дан гла сић ко ји ће вам по не-кад, ка да је ва жно шап ну ти шта да ра ди те. Ми од ра сли са мо тре ба да све учи ни мо да ви де ца бу де те срећ ни, па ћа све би ти до бро“.

Као да се не ка ат мос фе ра ко је је леб де ла из ме ђу ње га и учи те љи це пре не ла на де цу, осе ти ла се ра дост у њи хо-вом по гле ду, по на ша њу, док је он го во рио.

„Ово ов де, у клу пи, је са мо де лић оног што ће те на-у чи ти у жи во ту... И то се зо ве „обра зо ва ње“. А оно што ја ми слим, а сва ко од Вас има пра во да ми сли дру га чи-је, је да пра во обра зо ва ње мо ра да до ђе из ну тра сва ког од вас. Ко осе ти по тре бу или же љу да о не чем не што на у чи, он ће то и на у чи ти кад тад. А о оним ства ри ма што вас те ра ју да на у чи те и још ка жу да је то до бро за вас, да се то „мо ра“, то се обич но на зи ва тра ди ци о нал-но обра зо ва ње. Он да ма ло ућу ти при ку пља ју ћи сна гу и де чи ју па жњу за за кљу чак: „Без об зи ра на грд ње, ло ше оце не, чак по не кад и ба ти не од ро ди те ља, да се „то“ што

120 навиН

се мо ра ни кад ни је на у чи ло она ко као што тре ба! Сва-ко од Вас, са да, а по го то ву ка сни је зна ће шта је за ње га нај бо ље ако то хо ће. Па по што је обра зо ва ње у ства ри об ли ко ва ње, нор мал но је да сви же ли мо да се до пад не-мо и се би и дру ги ма, па ка да та на ша уну тра шња ле по та за си ја, би ће мо ле пи као овај дан!“

Он да пи та цео раз ред да ли им је леп дан и де ца у глас од го ва ра ју да је сте. Док при јат ни сун че ви зра ци оси ја ва ју њи хо ва ли ца, он се окре ће пре ма учи те љи ци:

„Учи те љи це да ли би мо гли да иза ђе мо из учи о ни це и за јед но се сви спу сти мо до ле до је зе ра?“

Учи те љи ца се ма ло за ми сли, уно се ћи у раз ми шља ње онај драм ски ефе кат пре ко нач не од лу ке и по сле крат-ко трај ног раз ми шља ња се сло жи са пред ло гом и по зи ва де цу да иза ђу.

„Дра го ми је што сте до шли!“, она му још јед ном ка-же док за де цом и они из ла зе из учи о ни це.

„И ме ни! Хва ла што сте до пу сти ли да иза ђе мо на овај ма ли из лет“, за хва љу је он учи те љи ци.

„Да нас је пе так, де ца су сло бод на до по не дељ ка а пет-ком обич но, од ма ја, прак ти ку је мо да иза ђе мо у при ро-ду, че сто са ма де ца од лу чу ју о то ме да ли из ла зи мо из то пле учи о ни це. Зна те сви они пу но вре ме на про во де на по љу, че сто и ка да је хлад но па ни су то ли ко жељ на не ба као де ца у гра ду. Ви ди те да но се тор бе, зна ју да се не ће вра ћа ти у шко лу да нас. Ја им обич но одр жим је дан, два ча са и пу стим их ку ћи ка да су то пли да ни. На ста ва по чи ње у под не да из ју тра мо гу да по мог ну код ку ће а опет пар са ти ра ни је од дру гих шко ла ко ји др же по по-днев ну на ста ву да се за да на, по го то во зи ми, мо гу вра-ти ти ку ћа ма. Не ки пе ша че и по два де сет ки ло ми е та ра у јед ном прав цу, уве че опет по ма жу а има и до ма ћих за да та ка и то је углав ном то.“

121ЖИВИ СИН БУДНОГА

Осе ћао се по ма ло за те чен оним што му је ре кла, све то, је и сам мо гао зна ти..., ћу ти.

„Ле по сте им ре кли не ке ства ри, што је и за оче ки ва-ње... Ви умет ни ци сва ку вр сту уче ња би сте кли ми ме-тич ким ме ха ни зми ма ако је мо гу ће.“, обра ћа му се не-ка ко кроз ша лу да га под стак не на да љи раз го вор јер јој де лу је пре те ра но за ми шљен.

„Ни сам о то ме раз ми шљао“, ка же, „мо жда је та ква вр ста уче ња не ка вр ста ре флек са, уну тра шња сна га. Не-ка ко ве ру јем да вре ме ном по се ду је мо од ре ђе не ме ха ни-зме уче ња из ра же ни је у том тре ну не ко не ком дру гом, а да ми ме тич ке ме ха ни зме мо ра мо очу ва ти то ком це лог жи во та и да је то услов или пред у слов да би би ли срећ-ни у жи во ту. Ми ме тич ко уче ње је сте пр во уче ње, по-чет но, али исто та ко ми слим да се на ла зи, да је део оног уче ња пу тем пре но ше ња екс пли цит них зна ња кроз кул ту ру па да је део ин ди ви ду ал ног уче ња по ку ша јем и гре шком а ве ро ват но да га има у тра го ви ма у зна њу сте че ном ра ци о нал ним про ра чу ном.“, при ча јој на глас сво ја раз ми шља ња на те му ко ју је она за да ла, али гла сна раз ми шља ња ви ше зву че да их из го ва ра због се бе.

„Конг ни тив на пси хо ло ги ја“, ка же она, „је по ка за ла да ве ћи на уче ња ни су ин ди ви ду ал на по ку ша јем и гре-шком, су прот но те жњи ру со и стич ке пе да го ги је, ни ти су уче ња за сно ва на на ра ци о нал ним из бо ри ма, што је хтео до ка за ти фи ло зоф ски ра ци о на ли зам. Већ су то со-ци јал на уче ња, по дра жа ва њем.

Де ца се ми ме тич ки ста па ју са ег зем пли фи ку ју ћим мо де ли ма: ови мо де ли ка да се јед ном усво је у ви ду је-ди ни ца по дра жа ва ња, ми ме ма, мо гу се по том ре ак ти-ви ра ти би ло ка да.“, то је ре кла са не ким раз ло гом, па ка да је из о ста ла ње го ва ре ак ци ја, на ста ви ла је: „Бо ље

122 навиН

би би ло да сте обу кли не што дру го од вој не ве тров ке и чи за ма...! Из ви ни те што сам Вам то ре кла!“, за то вре ме де ца се игра ју, тр че око њих и де чи ји жа мор ис пу ња ва про лећ ни дан.

„Ве руј те да ни сам о то ме раз ми шљао...! А, и да је сам, ни сам имао шта дру го да об у чем.“

„У ре ду је, ка жем за то што је мно го уно фор ми свих ових го ди на би ло у овом кра ју, сва шта се да ло ви де ти и чу ти. Оче ви, стри че ви, бра ћа..., бар не ко у фа ми ли ји је уче сник не ког од ра то ва по след њих го ди на, вра ти ли се у уни фор ми и не ски да ју је што из шо ка што из не ма-шти не. По уни фор ми се пре по зна ју они што су оста ли без по сла, без пла те. По ста ла је не ка ко сим бол пат ње и му ке, не ћу да ка жем по ра за.“, он и да ље ћу ти и не ка ко је ту жно гле да па она на ста вља: „Удео со ци јал ног уче ња мно го је зна чај ни ји не го што се ми сли а ти ме, зна чи, да се ни ин ди ви ду а ли зам не на ла зи та мо где га оче ку ју!“

„Ма ло сам за те чен“, ка же јој, „али ми силм да Вас раз у мем. Мо жда де лу је его цен трич но али не што се на-у чи ло и на соп стев ној ко жи. Ви дим да Ви мно го зна те о

„уче њу“ и дра го ми је због тог али ни сам си гу ран да се то учи на Пе да го шкој ака де ми ји... Да не ма не ких про бле-ма не би се ни по те за ле не ке те ме то је ја сно, али...“, па он да ка же:

„Ве ру јем да по сто ји је дан свет ко ји па ра лел но жи ви-мо и ко ји је упра во она кав ка квим га са ми на пра ви мо. Ја им мо гу ре ћи да га гра де, не гу ју, да је то свет на шег деч јег ма шта ња и са ња ре ња. Ко ји је то ли ко ва жан да ако га у жи во ту из гу би мо он да нам не ма спа са!“

То јој ка же оним гла сом умор ног чо ве ка, ко ји мо жда још ни је на шао оно дав но из гу бље но вре ме. На њу де лу-ју ње го ве ре чи, и са ма бо ја гла са, пре по зна је бол што је ве зу је за тог чо ве ка, ин стик том ко ји уз ми че пред:

123ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Сла жем се да фик ци о нал на ком пе тен ци ја ни је и кул тур на кон вен ци ја, већ уни вер зал на пси хо ло шка чи-ње ни ца, основ ни вид људ ске ин тен ци о нал но сти. То је и ста тус мен тал не ауто сти му ла ци је, бар по не у роп си хо-ло ги ји или раз вој ној пси хо ло ги ји, ко ји по ка зу ју да овај тип ак тив но сти од го ва ра спе ци фич ном функ ци о нал-ном ви ду људ ског ду ха.“

Ова не по треб на ин те лек ту а ли за ци ја је би ла ње на сла бост и ме ха ни зам од бра не очи то од не ких осе ћа ња ко ји су иза зи ва ли не мир код ње.

„Ма ло нам је чуд но по чео овај час!“, по гле да је и на-сме је се до бро ду шно и се би и њој.

„Са да је у ре ду“, по што се на сме јао ка же му она, по-гле дав ши га у очи и са ма се за сме јав ши, „би ли сте у по-чет ку мно го на мр ште ни и озбиљ ни. А де ца би тре ба ло да гле да ју што ма ње бо ла!“

У том тре нут ку де ца ко ја су за о ста ла про тр ча ва ју по ред њих и сва се оку пља ју на јед ној за рав ни где од-ла жу тор бе.

„Ле по вам је ово ме сто за уче ње!“, ко мен та ри ше, очи-то до бро по зна то ме сто за де цу, пре ле пу за ра ван уз је-зе ро.

Уз игру сва ко де те је сле де ћи час опи са ло не што што ви ди, а зна да то дру ги не ви де.

Јед на де вој чи ца је при ча ла ка ко се сун це ку па у њи-хо вом је зе ру и ка ко је јед ном би ла то ли ко ма ла, да ка да је ушла у во ду, да јој ни нај ма ња кап во де ни је мо гла ући уста; за то што је би ла то ли ко ма ла, ма ња и од нај ма ње ка пи во де... Те да је он да, ту, уну тра ви де ла „све“...! Ни је им хте ла ре ћи шта је ви де ла.

Мно го ка сни је Ма ри ја му је ре кла да јој се мај ка уто-пи ла, уби ла се ско чив ши у во ду због свег овог ја да, ка ко

124 навиН

је от при ли ке и на пи са ла на це ду љи ко ју је оста ви ла за со бом.

Од јед ном је по че ло да ду ва, хла дан ва здух је уми рио де чи ји жа гор и ди гао та ла се је зе ра. Уско ро су се и обла-ци по ја ви ли са за па да... Де ца су по жу ри ла, сва ко сво јој ку ћи.

Њих дво је у јед ном тре нут ку оста ли су са ми на за-рав ни по ред је зе ра, он је чу чнуо по ред во де и не где да-ле ко ба цао ка мен чи ће..., кон цен трич ни кру го ви су се пре се ца ли, спа ја ли, ло ми ли, ки да ли, кри ви ли...

Не по крет на ка ме ра, пра жње ње ме ло дра ме; чи ста оп тич ка си ту а ци ја ко ју на ру ша ва ју кру го ви на во ди, сли ка вре ме из ван и у кру го ви ма. „Па у за“..., не ком мо-жда пред ви ди ва рад ња у сле де ћем чи ну... Он оста је не-по кре тан, ис кљу чен из се бе, обр ну том пер спек ти вом, део је пеј за жа зум бу ла али исто вре ме но и опо рог сум-по ра. Она сто ји по ред ње га; од суст на ни јан са са пун ске опе ре, на ко ју се ко нач но све де нај све ти ји иде ал. Она сто ји пред ње га и че ка.

Пред том те шко ћом, оном да не мо же да ис ко ра чи из ма гле, они рич ке, про зир не, флу ид не и за др те ло ги ке ко ја га је спре ча ва ла да до не се од лу ку... Не по сто је ћом од лу ком, од лу чио се да не до не се од лу ку, што је зна чи ло да и да ље ба ца ка мен чи ће у во ду...

Че као је обла ке и био у не ком од тих за ча ра них кру-го ва или у сва ком по на о соб, де ли ћем се бе.

Блејк је го во рио: „Онај ко же ли а не де лу је, ра ђа по-шаст“, Ада ђо ко ји јед ном вра ћен на кеј, од пре не ки дан, осу ђу је из бе га ва ње... Он ћу ти!

125ЖИВИ СИН БУДНОГА

Као да су успа ва не жуд ње има ле згу сну тост јед не смет ње, је дан пи пак - бар нац ле – спре ча ва ју ћи да се на-пре ду је кроз ноћ, кроз по шаст, да се на хра не сво је кра-сте и да се клуп ко са у че шћа и ба га те ле, на гна ју на ви-бра ци је и шкри пу ек се ра, у свом соп сте ве ном сан ду ку.

„Не знам шта сте од лу чи ли, не ће те сти ћи ку ћи пре ки ше...“

„Знам“, по гле дао ју је. „Хо ће те да по пи је мо чај у ка-фа ни“, пи та је.

„Не слу же чај, са мо ра ки ју и пи во.“, мир но му ка же, ма ло ћу ти, раз ми шља, па: „Ја жи вим у бли зи ни, ако хо-ће те свра ти те на чај!“ Устао је из чу че ћег ста ва, по гле-дао ју је и клим нуо гла вом, та ко по твр ђу ју ћи да при хва-та по зив.

За јед но су по шли код ње, по нео јој је де чи је за дат ке ко је је тре ба ло да пре гле да.

„Ко ли ко оста је те,“ пи та га.

„Ми слим да ћу су тра дан на зад!“

„Ако ра чу на те на ча мац, не ће те мо ћи! Не ра ди да ни-ма ви кен да.“

„Ко уђе ка ја ће се, а ко не уђе, још и ви ше!“ па ра фра-зи ра део из по зна те бај ке.

„Ко не уђе ка ја ће се а ко...,“ ис пра вља га. А он да се за јед но на сме ју.

Бр зо су сти гли до ње не ку ће, ни чим се ни је раз ли-ко ва ла од дру гих се о ских ку ћа, ки ша је већ по че ла да па да.

Ис при ча ла му је ка ко је сту ди ра ла ме ди ци ну, ка ко је на за вр шној го ди ни са деч ком оти шла, за то вре ме прак ти ко ва ној раз ме ни сту де на та у ино стран ство. Би ла

126 навиН

је је дан од нај бо љих сту де на та, и он, па су их за др жа ли на спе ци ја ли за ци ја ма... Ма ги стри ра ла је и док то ри ра-ла не у роп си хи ја три ју, ра ди ла у ин сти ту ту. Он да ју је он оста вио, ни је јој те шко па ло, јер се већ би ла вен ча ла за на у ку.

Вра ти ла се тек ка да јој се мај ка раз бо ле ла, пре три го ди не... Пла ни ра ла је да оста не при вре ме но, док се не опо ра ви... Је се нас ју је са хра ни ла и ето..., оста ла са ма, ви ше не мо же ни да по ми сли да оде са ових бр да..., учи-те љи ца је, жи ви од то га што учи де цу и не што ба ште га ји...

По пи ли су и дру ги чај, по ну ди ла му је и ве че ру..., на-по љу је пре ста ла ки ша и већ по чео су мрак.

„Мо рам да по ђем..., да му бар ма ло по мог нем. Хва ла Вам на ча ју и го сто прим ству... Би ло ми је дра го у“, хте де ре ћи „Ва шем“, али се бр зо ис пра ви, „у твом дру штву“. По гле дао ју је на трен у очи.

„До ла зи те ли су тра да пре ви је те оца?“, пи та је по-том.

„До ћи ћу!“

Ста ри ри бар је гле дао да ли ће се жен ски обра зи за-ру ме не ти, та ко је и ње га учио али он је спу стио гла ву и гле дао у под, по том је по шао го ре, под Мур те ни цу.

Сти гао је оцу да по мог не, ћут ке су за вр ши ли по сао за то ве че. По сле ве че ре пи тао га је ка да на ме ра ва да иде.

„Ка же да ча мац не ра ди ова два да на“, од го ва ра оцу, не ви ше љу ти то.

„Ко ти то ка же? Јел’ Ма ри ја...? Он да ућу ти на гло, као што је на гло и пи тао, од мах по том: „Дал ти знаш уоп-ште шта хо ћеш? Но сиш не ко про клет ство, где год до-ђеш по ре ме тиш све, уни штиш сва ки ред што ме ђу љу-

127ЖИВИ СИН БУДНОГА

ди ма по сто ји. Ми слиш да си од по ште ња по ште ни ји, од до бро те бо љи, а мо же би ти да си пра во Зло... Ви ше ни сам не знам, пу сти нас ви ше да жи ви мо!“

Устао је и по ла ко оти шао да лег не, отац је остао... Не-ка ко је био за до во љан. Још ду го је слу шао ка ко отац до-ле у Ве ли кој со би не што ра ди, а он да је за спао.

*

Сун це је би ло ви со ко ка да је устао, отац га је сaчекао на сте пе ни шту: „Иди при чу вај, да не иду на сје на, пу-стио сам сто ку. Ма ри ја је до шла..., па сад ћу ја, са мо да ме пре ви је.“, отац је из гле дао рас по ло жен и за до во љан.

Не та ко ду го..., ви део је ка ко Ма ри ја из ла зи из ку ће и иде пре ма ње му и ко та ру.

„До бар дан“, по здра ви ла га је.

„До бар дан и те би... Па ка ко ми је отац, јел му твр ђа гла ва од ка ме на? Док си ти ње га пре ви ја ла ја сам пре-гле дао ка мен“ По ку ша ва да се ша ли.

„Ни је за ша лу, си гур но је имао озби љан по трес мо-зга...“, а он да као да се „пец ну ла“, скре ће са те ме: „Идем иза Се вер ног гре бе на, по зај ми ла сам ча мац од твог оца, али тра жим не ког ја ког, ко ће да ве сла.“

„Ако мо же и глу пог, ја се ја вљам“, на сме ја но јој пред-ла же.

Ко ли ко ду го су му се вра ћа ли ти тре нут ци, то вре-ме осло бо ђе но оне те жи не жи во та. Тај све тло сни бље-сак, са чи њен од пло ве ћег ко ма да др ве та, ње не бли зи не, сун ца и оштре хлад но ће се вер не стра не је зе ра. То ни су би ли са мо про сти де ли ћи склад не це ли не, не го по се бан

128 навиН

жи вот; онај ко ји је увек са њао да из ра зи, бар у од ра зу оног па ра лел ног жи во та.

При ста ли уз оба лу, уз ти ши ну, ко ја се укла па у тка-ње ње них рет ких ре чи, што се као рас пр ше ни акор ди не ке ме ло ди је упи ја ју у сам жи вот. Па они ко ма ди ле да ко је раз би ја ју на за ле ђе но ме ру бу оба ле. Сло же не ле де-не ро зе те, кроз ко је за ба ве ра ди гле да ју не бо, је зе ро, се-бе из об ли че не по мо ћу тих кри стал них ле пе за.

Лед се то пи, ло ми им се ме ђу пр сти ма, али сли ка из-ме ње ног све та оста је у њи хо вим очи ма још не ко ли ко тре ну та ка.

Су тра дан му је био ро ђен дан, то јој је ре као уве че, на ра стан ку, ка да ју је и по звао да до ђе. Спре мио је ону ри бу ко ју је ус пео да ухва ти на се вер ној стра ни, мо жда и по след њу у је зе ру.

И отац је био рас по ло жен, при ча ли су, сме ја ли се... У по не де љак се вра тио на зад у град..., а ко ли ко ју че га је по љу би ла... Не што му у сто ма ку го во ри да то ни је би ла че стит ка за ро ђен дан.

Два на ред на да на се од ма рао, ни је хтео ни јед на дру-га ми сао да по ти сне се ћа ње на прет ход не да не и сли ку та ко жи ву и ра до сну од ко је су му се на ди ма ла плу ћа оном све жи ном хлад ног ва зду ха Се вер ног је зе ра.

Тре ћег да на је по шао да на ђе Ста рог ри ба ра, али ис-под мо ста га ни је на шао... Ка да се зла слут ња са бе ре са не из ве сно шћу, тре ба ло би да је то он да она нај го ра зеб-ња, хлад ни ја од ле да што се под му кло за вла чи под ко жу и од ко је не шти ти ни ка ква то пла оде ћа, и на жа лост, то пла пећ!

По лу о ша му ћен при шао је ка ме ну на ком је се део ње-гов при ја тељ, ду го је гле дао у са мо тан ка мен а он да, во-ђен не ким чу лом, кроз маг но ве ње, не све стан шта ра ди,

129ЖИВИ СИН БУДНОГА

по ме рио је ка мен и ис под угле дао све ску... На жу тим ко ри ца ма цр ве ним ма сти лом је пи са ло: „С’ бр да“.

Не ка ко је ус пео, те ле фо ни ра ју ћи це ло по под не, да са зна да је ста рац од ве жен у бол ни цу. Бр зо је до знао ко ја га је бол ни ца при ми ла то га да на, у не де љу, баш на ње гов ро ђен да, и у раз го во ру за мо ли ли су га да до ђе пре под не већ су тра дан.

Оно нај го ре не мо ра се ни ре ћи ре чи ма, све дру то ти то ка же... Ми слио је да се при пре мио и да ће са слу ша-ти уоби ча је не про то ко лар не ре чи Хи по кра то вих след-бе ни ка, ко ји ма је за кле тва у тим мо мен ти ма нај ја чи стуб ослон ца, али се пре ва рио, дрх тао је као прут док је слу шао ле ка ра ко ји је мо рао ту те шку и не при јат ну ду жност да му са оп шти: Да је ста рац био све стан ри зи-ка, да је у при бра ном ста њу пот пи сао са гла сност да се оба ви та вр ло ин вази в на ме то да... И да на жа лост, ни је под нео тај на пор, ко ји три про цен та не под не су...

Оно што га му чи као нај те жа бол, је што он зна до-бро, да ни је би ло ни ког по ред Ста рог ри ба ра, у том тре-ну... Пре ми нуо је ују тру у 4.45 услед ем бо ли је плу ћа.

Као да је би ло не ке тра ги-ко мич не сим бо ли ке у чи-ње ни ци да је алас умро од во де у плу ћи ма. „Не ко ће не-ком мо ра ти до ћи!“, слу шао га је без број пу та ка да је фи-ло зоф ски де фи ни сао свој од нос са ре ком.

Та ко је за на век оста ла да те че Са ва у ње го вим гру-ди ма.

Још истог да на је оти шао на ве ли ко гро бље уз ауто-пут, до вољ но уда ље но од гра да, та ко да за сто го ди на мо же при ми ти „жи те ље“ и два гра да по ве ли чи ни, овог у ком жи ви.

„F“ или „G-6“, је би ла озна ка пар це ле, убр зо је на-шао и гроб но ме сто, све жу хум ку и др ве ни крст. Гле да

130 навиН

у гроб, ми сли да му је јед ном по кој ни при ја тељ при чао где и ка ко је по ко пан Се ба сти јан Франк, ве ли ки не мач-ки фи ло зоф. По љу био је крст и стао на спрам ње га.

„Шта да ти ка жем..., мо гао си и да ме са че каш да се вра тим, а ова ко: на дам се да ме не чу јеш од па мет ни јег по сла. али за „оно“ си имао пра во... Сла жем се да је ње-го ва ми сао мо жда и нај ве ћа сло бо дар ска реч Сред њег ве ка. Без об зи ра на по гром, остао је твој Се ба сти јан до-сле дан у од бра ни не за ви сно сти по је дин ца у од но су на ин сти ту ци је цр кве. При зна јем да ве ра сти же, пре све га, кроз уну тра шњи пре о бра жај и да сва ко до свог убе ђе-ња тре ба да до ђе сло бод но. Ве ро ват но је, ка ко ре че твој ми ље ник ме ђу фи ло зо фи ма, да исти не От кри ве ња има-ју са мо вред ност сим бо ла а пра ва ве ра се на ла зи са мо у лич ном од но су с’ Бо гом.“

Раз го ва рао се са по кој ним при ја те љем, ста рим ала-сом, при чао је овог пу та и за се бе и за ње га, али не ис-под мо ста... При чао је пу них очи ју су за и кр ви у гр лу, при чао је о оном што је ста рац во лео да слу ша, о оном што је ње му го во рио ри бар не бро је но пу та, че сто убе-ђу ју ћи са мог се бе или по твр ђу ју ћи соп стве не ста во ве, по нов ним пре и спи ти ва њем.

„Чо ве ков спољ ни жи вот је обич но на си лан пре ма ње го вом уну тра шњем жи во ту. Без љу ди ко ји би ра ју од-нос с Бо гом, Бо га не ма. Бог је веч на до бро та и љу бав у љу ди ма. Пра ва цр ква је за јед ни ца оних ко ји пу шта ју да Бог де лу је у њи ма. Ис ку пље ње ни је исто риј ски до га ђај, већ сим бол веч не исти не“.

Као да је и сам до жи вео Спо зна ју, по след њи час ве-ли ког фи ло зо фа мо жда је упра во ово! А ко ли ко на лик оном Ни че ов ском ви ђе њу, ри му ју ћих ми ме тич ких али-те ра ци ја ко ји ним фа Ехо др жи Нар ци су, не ки дру ги, но ви, фи ло зо фи ће ре ћи.

131ЖИВИ СИН БУДНОГА

Ка да је по мра ку по шао на сво је бр до, оста вља ју ћи дан и гроб, спу стио је те глу ме да уз уз гла вље веч ног поч чин ка, по клон од при ја те ља, ње го вог оца, с’ вр ха Зла ти бо ра.

*

Те и ско ро сва ке на ред не но ћи чи тао је фи ло зо фи-ју „С’бр да“ у жу тој све сци, пе дант но ис пи са ној цр ве ним на лив пе ром: „Чо ве ко ва шан са да се осло бо ди уну тар свог по сто ја ња је ми ни мал на, али ду жност је да јој увек и из но ва да је мо шан су. И са мо о сло бо ђе ње има не ки пут и са сто ји се од ко ра ка, по не кад „очи то“, те шких“.

„Ви ђе ње оног нај те жег, „се бе са мог“, са гле да ног из два угла: ис ку стве ним ша па том, за ко ји је по треб но искре но се ћа ње што за бо рав ни нај ма ње ни је на гри зла и он тич ким им пе ра ти вом из бо ра ко ји на ди ла зи ра ци-о нал но чи ни оно двој ство у Јед ном,чи ја је тре ћа ди мен-зи ја ду ша па је и лик та ко ства ран и жи во тан“. нап. „да га не знам, ре као би и па ме тан“ И овом при ли ком Ста-ри ри бар га је на сме јао.

„Јун го во „ја ство“, та ко ја сно и чи сто; Бог у на ма, до-сег нут али да ли и „са гле дан“, ви дљи во је у пи та њу“.

„И, оно: С’бр да се пут нај бо ље ви ди! Или дру гим ре-чи ма, Со фи ја мо же да ти нај ви ше од го во ра: Уоби ча је ни фе но ме но ло шки на чин ис пи ти ва ња (и са мо и спи ти ва-ња) од лу ку је тра га ње за из вор ним је дин ством це ли не ко је се кон сти ту и ше у све ту као хо ри зон ту са ког се очи та ва сми сао. (Док год су бјект све тли у цен тру све та (по ре ме ће ни цен тар), фе но ме но ло ги ја оста је у нај бо љојј тра ди ци ји за пад не фи ло зо фи је. Дра ма (су бјек тив но сти) по чи ње са об ја вом оног с оне стра не, са сми слом ко ји се

132 навиН

не да „де ши фро ва ти“ из хо ри зон та, с оним с оне стра не сва ког из во ра и по че ла“.

„Оба ро ма на или, очи то Је дан, су сје ди ње ње са Ап-со лу том.“

„Два из во ра све тло сти, оза ре ност као уну тра шња све тлост и она „дру га“, што осве тља ва иза хо ри зон та, уви ру у сво је из во ри ште: Ом фа лос.“

„Ути сак о де лу као је дин ству су прот ност као да раз-от кри ва ми сао Ше лин га о схва та њу ап со лу та или Хе ге-ло ву о при ро ди као дру го би ћа ап со лут не иде је.“

„Да ли је ван ре ме ност об зна ње на у Ат ма ну и Н.Н., ути ца ла на Ђор да на Бру на, Спи но зу, Лајб ни ца ко ји је об но вио иде ју ро ма на, мо жда и Ни ко ле Ку зан ског о огле да њу уни вер зу ма и сва кој ко нач ној ства ри.“

„При род на по тре ба да љег пре но ше ња зна ња, уоч љи-ва ка о са став ни и нео дво ји ви део жи во та, по ста је нор-мал ност и у тек сту. Као ло ги чан след до га ђа ја је и по-де ли ти лич но, ко је по ста је ко лек тив но, уко ли ко текст мо же да пра ти дар спо зна је и са зна ња. Ис то вред но ва ње тог да ра, ка да већ не зна мо ко ме, спо зна ји или са зна-њу да ти пред ност, оном чул ном син те тич ко-ин те лек ту-ал ном или оном веч ном, ин ту и тив но-ми стич ном, као ди рект не спо зна је „vi sio itel lec tu a lis“, ко ји пре по зна јем у све о бу хват ном уво ду.“

„Јун го вој ко ре ла ци ји на гон ског и све сног од го ва ра ко ре ла ци ја при ро де и кул ту ре код Ле ви-Стро са. Спој тих да ро ва у опет оно Јед но, пре ко оног То ми ног „О сре ћи“, али и не са мо „то“: при вид ни су коб или ме ђу-сти му ла ци ја ко смо ло шког и ан тро по ло шког, па све то он да по ста је Јед но или си сте мат ска фи ло зо фи ја.“

„Из гле да да је део ево лу ци о ног раз во ја чо ве ка и она фи ло зо фи ја ко ју зо ве мо Гно сти ци зам (псе у до), фи ло зо-фи ја Ни чеа, Шо пен ха у е ра, па она при ча „о’ци љу и стре-

133ЖИВИ СИН БУДНОГА

ли“ од Her ri ge la, оно што на из глед де лу је као сла бост а то је по тре ба да се да до при нос о раз ма тра њу оно га што се обич но у фи ло зо фи ји на зи ва „о’во љи“, али пра те ћи хро но ло ги ју фи ло зоф ске ми сли о про бле му „во ље“ као да не по ти че као што се обич но ми сли из вре ме на су ко-ба Ав гу сти на и Пе ла ги ја.“

П.С. „Ма ло ти мо гу ре ћи из угла пси хо ло ги је, пси-хок њи жев но сти, а на ро чи то ет ноп си хо ло ги је, та су ми зна ња из ван стру ке и по зна јем их ко ли ко са мо ук мо же да упо зна, о њи ма ће ти не ко дру ги ре ћи ви ше. Ра дио је ша ран па ни сам сти гао да про чи там ви ше од ево лу ци-о них пси хо ло га иако ми не што го во ри да је то у осно ви ових ра до ва.“

„За ми сли ево лу ци о ни на пре дак на ше пси хе за ових два де сет го ди на ра та. За пад ће тек кроз то мо ра ти да про ђе, не са мо због еви дент не енер гет ске (еко ном ске) кри зе, већ и гло бал не ско ра шње кли мат ске ка та стро-фе.“

„На жа лост, ми слим да ће услед ге нет ског иму но ло-шког не до стат ка (ми смо има ли и Ви зан ти ју у ко јој су-и цид ност узи ма ве ли ки број жр та ва у зе ни ту цар ства) мно го љу ди За па да по тра жи ти спас у ско ку са бал ко на, бар из ис ку ства оне кри зе два де се тих ка да је бер за до-жи ве ла крах па и део За па да до био не ку вак ци ну „ка-кву-та кву.“

„Ка ко то већ би ва са сим бо ли ком, без об зи ра на на-пор да се уочи и пре не се ње но зна че ње, ви ше је на го ве-ште но и та ко трај но сме ште но у ре ги стру не за бо ра ва у оном „твом“ па ра ле ле ном жи во ту ко ји жи ви мо и слу ти-мо га сва ким уди са јем.“

„Про блем“ књи жев ни као да је ре шен у два прав ца,

134 навиН

ка да је су бјект но си лац тран сцен ден ци је и ка да тран-сцен ден ци ја но си ње га; а еви дент но опет чи не оно Јед-но.“

„Мо жда ће јед ном, не ко обра ти ти па жњу ко ли ко је тво ја прет по став ка озбиљ на и да је од го вор шта је се ме ко је је опло ди ло утро бу ми то твор нич ке све сти, увод у

„Не у о би ча је но ни шта.“„По тре ба да се не схва тљи вом да не каквно об ја шње-

ње, да се укол пи у ло гос, ну жно ак ти ви ра си нап се ко ре-спо ден ци је са сим бо ли ма ко ји се на ла зе у сфе ра ма ду-хов ног, где оста ју не по ме ри ви и са мо де ли мич но схва-ће ни. Уз оне нео п ход но сти у са мом жи во ту па и у де лу, на ро чи то емо ци ја, ко је су на по себ ном спра ту ду хов не гра ђе ви не, ро дио се но ви Мит, чи ја струк ту ра од го ва ра струк ту ри де ла или је дин ству оба ро ма на. Но ви Мит ће оп ста ти, пре жи ве ти, оно ли ко ко ли ко му ве ру је мо.“

„Ја му ве ру јем!“„Де лу је не скром но али не ка де ла је су мит, ин ди ви ду-

ал ни сва ка ко.“„Ја сно је да Н.Н. и Ат ман чи не ин те грал ни део и по-

твр ђу ју „ал хе ми ча ре ву“ ин ту и ци ју да са др жи на и фор-ма по се ду ју склад до да тих вред но сти.“

„Се тио си ме у не ким раз ми шља њи ма да по кој ног ко ле гу и ја сно ми је да си и ти усво јио не ка ње го ва раз-ми шља ња и ста во ве. Ма лу Ди ја ну сам знао као и те бе.“

„Он је го во рио да у не ким де ли ма, без об зи ра што су ин ди ви ду ал не тво ре ве и не, жи ви фе но ме но ло ги ја ко-лек тив ног ду ха и то она фе но ме но ло ги ја ко ја је оп ста ла и ко ја без об зи ра што се по и ма нај че шће ин ту и тив но би ва при хва ће на на овом тлу и од овог на ро да, до би-ја ју ћи ка рак те ро ло ги ју ми та. Ми та о от по ру, оп стан ку,

135ЖИВИ СИН БУДНОГА

очу ва њу иден ти те та и је зи ка на ко ме је тај мит и на стао и у ком по чи ва.“

„Та ко да не чу ди што де ло има и ту дру гу функ ци ју, ко ја не про из и ла зи из при ро де умет но сти, већ јој до да је функ ци ју про све ћи ва ња и осве шћи ва ња“

ПО ЗДРАВ

*

Про ла зи ли су да ни и но ћи, ви ше у по лу бу ни лу, ис-пу ње ни не ком те шком пра зни ном, не го отво ре ног ума и ока. Ше тао је као и ра ни је не осе ћа ју ћи ра дост Сун ца и жи во та. Чу ла су се из о штри ла да упи ја ју бол сво јој и ту ђи, ње го ва су пру га је би ла вр ло не срећ на, чи тао је фи ло зо фи ју „С’ бр да“, из но ва и из но ва са сво јим скри-ве ним зна че њем и по ру ка ма... Уско ро му је сти гао по зив од адво ка та; ста ри при ја тељ му је оста вио онај стан чић у гра ду.

Књи ге из ста на је код се бе пре нео, ни је знао шта би са зи до ви ма, у њи ма ни је мо гао ни да на слу ти Ста рог ри ба ра.

Тих да на чи та ју ћи књи ге у јед ној је про на шао сли-ку, по жу те лу од вре ме на, на ко јој ви сок, горд чо век, у сук не ним пан та ло на ма и вој нич кој блу зи др же ћи се за шмај сер гле да у објек тив. Без ка пе и дру гих озна ка, ни-је мо гао да за кљу чи чи јој вој сци је при па дао овај чо век, ве ро ват но отац Ста рог ри ба ра.

По кој ни при ја тељ ни ка да ни је по ми њао свог оца, али гле да ју ћи фо то гра фи ју гор шта ка у уни фор ми знао је да му је то отац.

136 навиН

Не ке тај не ни он, ни алас ни су де ли ли... Јед на од ње-го вих тај ни би ла је ње го ва би бли о те ка, раз ми шљао је о том чи та ју ћи на сло ве свих оних књи га ко је су за вре де ле да их по кој ни ри бар увр сти као сво је и удо ми у сво јој ку ћи. Већ са да је си гу ран да сво је књи ге не ма ко ме да оста ви,... „Би бли о те ка је свој ствен оти сак ду ше“, раз ми-шљао је та ко, не спо со бан да је не ком отво ри.

Ни Ста ри ри бар ни кад ни је отво рио ду шу и при чао о свом оцу, оном по но сном рат ни ку, не ке тај не се са мо слу те а исти на иде у гроб.

Од го вор на ње го во лу ди ло у на го ви шта ју, би ло је лу-ди ло на го ве шта ја ње го ве же не.

Ма ри ја му је не што го во ри ла, не што је чи тао, оста-ло, ког је би ло нај ви ше, је слу тио, али де фи ни тив но ни у шта ни је ве ро вао... Ре зер ва у до но ше њу ко нач ног за-кључ ка, усло вље на опреч но сти ма, спу та ва ла су га да не што кон крет но пре ду зме...

Во дио је дав но јед ног ро ђа ка на пре глед у Ин сти тут за пси хи ја три ју, по мол би ње го ве мај ке, сво је тет ке. Ле-кар, про фе сор је ре кла ка ко се „с’ вра та ви ди да је бо ле-стан...“, упор но га на зи ва ју ћи име ном ње го вог ро ђе ног бра та, ко ји је у то вре ме из др жа вао ка зну за тво ра због по но вље ног де ла си ло ва ња.

Ми сте ри ја је убр зо би ла ре ше на, по из ла ску, по што је већ до био ме сец да на бо ло ва ња... Да не би из гу био по сао, си ло ва тељ из за тво ра му је на ло жио да са ње го-вом здрав стве ном књи жи цом оде на пре глед, уна пред је био ин стру и сан ка ко да се по на ша и шта да го во ри, а он му је био до дат ни али би, до во де ћи га на вод но јер је сам за то не спо со бан. И ус пе ли су да об ма ну про фе со ра уни вер зи те та, али је пре гле да ни био то ли ко под ло жан

137ЖИВИ СИН БУДНОГА

су ге сти ји и ауто ри те ту ле ка ра да је он био при ну ђен да га ја ким ша ма рем осве сти и по вра ти из уло ге бо ле сног у ко ју се ви ше не го ужи вео. Ша мар је био де ло тво ран та ко да се бр зо тран сфор ми сао у здра вог и у крат ким цр та ма му об ја снио да је све то да му брат Ра де не оста-не без по сла док је у за тво ру.

Си ло ва тељ је са чу вао по сао, узи мао на кна ду за бо-ло ва ње, пре гле да ни че као не ку но ву уло гу, а он мно го ка сни је схва тио да сви уства ри но си мо не ку бо лест и да је про фе сор у пре гле да ном ипак уочио не ку до ми нант-ну па то ло ги ју.

Си ло ва тељ је на ста вио, по по тре би да до ла зи кад год би му за тре ба ло бо ло ва ње, из ла ском са ро би је, по што је успе шно са чу вао по сао. Био је у осно ви вре дан чо век, зи дао је објек те на зе мљи шту ко је ће се екс про при са ти у на ред ној го ди ни. Елек тро при вре да му пла ти ти от ште-ту за го ми лу ла жних обје ка та, сла би је им про ви за ци је не го ла жне ма ке те у ра ту или По тем ки но вих се ла.

Та кви као си ло ва тељ су од но си ли по бе ду у ко нач-ном ра ту жи во та, са по не ком из бу бље ном бит ком као што је та јед на го ди на ро би је не где код Шап ца.

Не ко др ги је гу био и бит ке и рат, сва ким да ном је све ви ше та ко осе ћао.

По Ме ла ни ји Клајн по сто је си ту а ци је у то ку ра ног раз во ја и то она, да се у пр вих шест ме се ци жи во та, ја-вља па ра но ид но-ши зо ид на и дру га, де пре сив на, ко ја се ја вља у дру гој по ло ви ни пр ве го ди не жи во та. Оно ва-жно је да по сто ји мо гућ ност да се по но во ак ти ви ра ју у то ку раз во ја, а и ка сни је.

Ово „ка сни је“, га је бри ну ло: Па ра но ид но-ши зо ид на по зи ци ја се ка рак те ри ше спе ци фич ним ме ха ни зми ма, це па њем и про јек тив ном иден ти фи ка ци јом, пар ци јал-

138 навиН

ним објект ним од но си ма и ба зич ним стра хом од про-га ња ња и уни ште ња. Уко ли ко стра хо ви про га ња ња ни-су су ви ше ин тен зив ни, ова фа за ево лу и ра у де пре сив ну по зи ци ју, док јак пер зе ку тор ни страх учвр шћу је па ра-хо ид но-ши зо ид ну по зи ци ју са мо гућ но шћу ка сни јег раз во ја па ра но ид не пси хо зе или ши зо фре ни је.

„Ис па да да чо век да би био здрав не сме да осе ћа страх од ра та, кла ња, си ло ва ња, уби ја ња, па ље ња, ру-ше ња, бом би, но жа, ја да и че ме ра.“

„Ка ко чо век не ком да ка же“, раз ми шљао је, „а по го-то ву сво јој же ни“, оној ко ју во ли, ко ја га је спа сла: „Иди ма ло у луд ни цу да се ле чиш“, а да при том и сам не по-ђе?“

Ја сно му је да сва ки па ци јент са мим до ла ском при-зна је бо лест а по сле с њом и љу ди ма тре ба жи ве ти, за-кљу чу је. Не ка ко му се чи ни да је то ли ко бо ле сти у љу-ди ма да са мо рав но те жа бо ле сти усло вља ва да се чо век здра вим осе ћа.

Ка ква су вре ме на, је ди но не у ро за му се чи ни при-хва тљи ва и из гле да чак ну жна и нео дво ји ва од сва ке вр сте умет но сти. Не зна , шта ако, ње го ва же на у овом ста њу има ор ган ску осно ву за очи глед ни по ре ме ћај, ко-ји се ма ни фе сту је оте жа ном ко му ни ка ци јом, гу бит ком сна, пре о се тљи во шћу на све тлост, на ње га, на ми ри се. Уоста лом ни ње му ни је до бро... Све че шће се са ти ре од тр ча ња, ве жба ња чак и не по треб ног ко па ња да би бар на крат ко ен до фрин убио сва ку вр сту бо ла.

Оно што је у по чет ку кљу ца ње обо ле лог зу ба, вре-ме ном пре ра ста у чу па ње жив ца без ане сте зи је. Чи та у јед ном тре ну за пи са на соп стве на раз ми шља ња и ја сно му је да је на па пи ру траг ко ји до ка зу је да је жи вот и ка мен и ву на, те да се ме њу ју као уди сај и из ди сај... Пре-

139ЖИВИ СИН БУДНОГА

пу ни ре до ви оно га што би сва ко на звао „ин те лек ту а ли-за ци јом“ или пр вом ме ђу не зре лим од бра на ма.

Ка да се ма ло при ми рио схва та да се су бли ма ци ја, ан ти ци па ци ја или ху мор не уче из књи га или на ра ти-шти ма, већ с’ вре ме ном про ве де ним у шу ми, по љу, ли-ва ди, ка да су љу ди ко је во лиш и ко ји те во ле „ту“!

Што се стра хо ва ти че ја сно му је да се са смр ћу су-сте ће мо и без ра та..., при се ћао се не ке књи ге, сви ауто ри се сла жу да већ од ше сте го ди не сва ки чо век ак ти ви ра про грам ста ре ња и да „ни је нор мал но“ да га пре мо сти-мо, за кљу чу је за до вољ но и ста вља тач ку. „Мо зак је чу-до“, до да је.

Спу шта свој пр ви и нај бо љи ро ман, „ту не тре ба су-срет са „Ни шта“, тра у ма ро ђе ња, кри ви ца...“, спу шта ју-ћи ро ман у фи о ку љу би му стра ни це...

У жи во ту до во љан је страх од гу бит ка љу ба ви, „ве ћи и ја чи је од свих стра хо ва“, по ми шља док по ла ко се да за сто , на лак ћен не ма на ме ру да не што за пи ше. „Не у о би-чај но Ни шта је ве ли ка, мо жда и нај ве ћа по тра га за из-гу бље ном љу ба вљу што са вре ме на ли те ра ту ра бе ле жи!“. По чи ње да пла че.

Тек мно го ка сни је је на пи сао да Кјер ке гор, Хај де гер па ни Ја сперс ни ка да ни су би ли мај ке, ка да су пи са ли, ни ти су икад про гра ми ра ни да то бу ду..., шта они мо гу зна ти о стра хо ви ма же не, ко ју он во ли, ко ја у су сед ној со би и са да оту пе ла од бо ла гле да не ку са пу ни цу... Зар се „бол се но“ не тре ба пла шти оног што не мо жеш да по-бе диш а сва ки де лић те бе и сва ка ће ли ји ца у те би жи-ви да бу деш мај ка... Ви ше на мо же ни да пла че, су зе су одав но пре су ши ле.

140 навиН

*

Су тра дан је још јед ном по шао до оне „чуд не“, про-дав ни це, опет пре шао мост и спу стио се до Кар тон ског на се ља. „Ме ушта ва“ се ис пре чи ла ис пред ње га као опо-ме на, овог пу та је од мах ушао уну тра и ... Очи су се у се кун ди при ви кле на мрак јер је сва ки де лић би ћа ре ги-стро вао опа сност, на ин стик тив ни знак упо зо ре ња очи су од мах угле да ле: не ки мла ди ћи у ко жним јак на ма са шља ште ћим нит на ма, обри ја них гла ва, ту кли су... бо ље ре ћи га зи ли и су и шу ти ра ли оног е ма ну ше ско.

Су ви ше ла ко и про фе си о нал но је ус пео да их уве ри да ба ти на има два кра ја, због то га је био до вољ но не сре-ћан на ред них да на.

Скин хедс-и су се по ву кли кр ва вих но се ва и ће ла вих гла ва, као чо пор пред ја чим, без ви дљи вог до сто јан ства или по ни же но сти; без о блич но ру тин ски, што је го во-ри ло о не ким на го ни ма пре жи ве лих у тој де ци, за га ђе-не сва ко днев ни це.

„Ов де чо век јеф ти но мо же сва шта да ку пи“, ка же при ли ка у бе лом, „чак и ба ти не!“. До да је, док се по ла-ко при ди же, онај исти, у бе лој ту ни ци, од ко га је ра ни је ку пио бра шно.

„Хтео сам не што...“, он му ка же, исто вре ме но по ма-жу ћи по вре ђе ном про дав цу да се при диг не.

„Имам бра шна ко ли ко-оћеш“, ма ло дрх та вог гла са ка же по сло вич но, исто вре ме но бри шу ћи кр ва ву усну.

„Не ка, хва ла! Не тре ба ми оно бра шно!“. Је дан тре ну-так по ћу ти ма ло се пре ми шља ју ћи, ка же: „Хтео би да на ђем јед ног де ча ка... па...“.

„А, што ти тре ба, ако смем да пи там? Сва ка кви да нас

141ЖИВИ СИН БУДНОГА

ју ре де цу“, пи та га ова при ли ка у бе лој ту ни ци. „Шо ро ми пу че“, хва та ју ћи се за гла ву до да је про да вац.

„Ду гу јем му не ке па ре... Зо ве се Са фет и ово ли ки је!“. По ка зао је ру ком от при ли ке ви си ну ма лог Са фе та са ко јим је про ле тос ко пао ка нал.

„Ре ци ми шта ра ди, па да ти ка жем ко је“, гле да га у очи док он ћу ти... „Жу рим, си ман ва ре са ви бу ти ка те.1“, по жу ру је га по вре ђе ни про да вац.

„Ко па ка на ле!“. Ка же он као ко нач ну ин фор ма ци ју иден ти фи ка ци је.

„Има је дан чха вро, али он се зо ве Асад Му ха мед, ро-ђен је тач но у по ноћ две хи ља ди те... Он ко па!“. Он да му је об ја снио где ће да га на ђе, те ако ни је у ку ћи да уђе уну тра сло бод но, и да га у ку ћи при че ка.

Ма ло ка сни је тра же ћи схва тио је да све уџе ри це ли-че јед на на дру гу. Пи тао је не ку же ну, из го ва ра ју ћи име „Асад Му ха мед“. Упла ше на же на је је два ус пе ла од стра-ха, ру ком да му по ка же го ми лу да са ка, ма ло ци гле, две три пло че са ло ни та и до ста кар то на, што је би ла ку ћа Асад Му ха ме да.

На ме ра вао је да пи та тог де ча ка, Му ха ме да, да ли зна Са фе та, био је го то во си гу ран да се зна ју јер ра де исти по сао. Ду го се при ми шљао ис пред ку ћи це да ли да уђе и на кра ју је ипак ушао уну тра, по гле дао око се бе и ви део жи вот „из ро ва“, оску дан као са пр ве бор бе не ли-ни је. Био га је умо ран за „оних“ пар го ди на рата а „ово де те га је жи ве ло цео жи вот“. Гу шио се од бо ла и соп-стве не не мо ћи.

Не ду го за тим у ку ћи цу је ушао Са фет, умо ран, али ко ра ка ко јим од ра стао чо век ула зи у свој дом.

Угле дав ши га на гло је устао, пот пу но из не на ђен: „О 1 Имам не ке по сло ве ов де (ромски)

142 навиН

Са фе те... от куд ти? Ја ушо ов де да при че кам Аса да, твог ко ле гу... Да га пи там за те бе... ре ко си гур но те зна!“

„Ја сам Асад Му ха мед“, мир но му је де чак од го во рио, при ја тељ ским гла сом.

По здра ви ли су се сти ском ша ке и ка да је опет сео, још ма ло сме тен, Асад му је већ до дао пи во.

„Ти ко Мек си ка нац, имаш ви ше име на?“, ша ли се са њим да би се сам опу стио, дра го му је што ви ди де ча ка.

„Са фет сам кад ко пам, Асад сам по умр лој мај ци, та-ко ме зна ју у ку ћи и ови мо ји из на се ља. Не ђе пи ше да сам по оцу „Вајс“.

„Ја ми слио да ти пи во но сиш оцу...? Оно, про ле тос, кад смо ко па ли“, до да је.

„Оца ћу јед ног да на на ћи, кад уз мог нем сна ге. Да по-пи је мо пи во, од на ре ци шта оћеш! Ни си од оних..., па? Ов де ти се све бр зо до зна, пре не ки дан, не ки де бе ли, пе га ви, на по ма лог Сан до ка на, је два му је уте ко.“

„Ево, остао сам ти ду жан!“, ва ди онај но вац ко ји му је остао ду жан за ко па ње.

„Ре ко сам ти да не тре ба.“. Не вољ но, ипак узи ма но-вац, де чи ја ру ка га без бро ја ња ста вља у џеп док га исто-вре ме но гле да у очи.

„До шао сам да те пи там..., ако не маш па мет ни ја по-сла, да до ђеш код ме не на ру чак... Не мам баш мно го при ја те ља а ред је да се не кад је де у дру штву!“

„До ћи ћу.“, ка же де чак.

Асад га је ис пра тио до на мост, уз пут он је де ча ку об ја снио ка ко да га на ђе, већ ће га са че ка ти на ста ни-ци град ског ауто бу са, сту ра дан. То „су тра“, по кло пи ло се са че тр де сет да на Ста ром при ја те љу ала су, по кој ном про фе со ру. А по кло пи ло се и са гра ђан ском тра ди ци-јом Не дељ ног руч ка.

143ЖИВИ СИН БУДНОГА

Њих тро је, по ла пра се та, гај ба пи ва и до бра му зи ка у не де љу, би ли су до вољ ни за ка кво та кво рас по ло же ње. Тек за руч ком су при ме ти ли да Асад не је де ме со..., ка да су схва ти ли соп стве ни про пуст.

Вр ло бр зо се сна шла, ис пр жив ши ма лом не ку ри бу, спа сла је оно ма ло по зи тив не ат мос фе ре, нео п ход не да се пре жи ви. Он ду го ни је ви део же ну, не ка ко ис пу ње ну и ужур ба ну као та да.

Ве сти умет ну те у му зи ку ни су слу ша ли, са мо прог-но зу да ће на ред ни да ни ле та би ти сун ча ни и то пли.

Су тра дан је Му ха ме да во дио на пе ца ње, ма ли ни ка-да пре то га ни је пе цао. Би ло им је ле по, при ча ли су о фуд ба лу, ка сни је је до шла и ње го ва же на са руч ком за њих тро је.

Од јед ном по сле руч ка по чео је де ча ку да при ча о књи жев но сти, по ме нуо је Ме шу Се ли мо ви ћа и отр пи-ли ке ту ма чио ње го ва де ла на на чин да за ин те ре су је ма-лог Аса да. Ни је про пу стио да му по ме не ка ко је Ме ша кроз сaвет јед ног од ли ко ва у „Твр ђа ви“, глав ног ју на ка усме рио на више струки зна чај пе ца ња: „Пе цај ри бу Ах-ме те Ша бо!“

*

Што шта му је при чао, по чев ши од тог да на. Она ње-го ва су пру га или „стро га ма ма“, ка ко су је зва ли ни је му ни шта при ча ла, ку ва ла је Аса ду ру чак та ко да је и он имао при ли ку да се под се ти ка ква је ку ли нар ска умет-ни ца ње го ва же на. Увек је има ла при пре мље не сен дви-че ка да је ма ли од ла зио да има „пре за ло га ји ти“, ка ко би му крат ко ре кла.

144 навиН

Асад је до ла зио код њих не где око под не и оста јао до уве че. У ви ше на вра та су хте ли да га за др же на но ће њу али се ни су усу ди ли, мо жда да не на ру ше оно што им је обо ма из гле да ло као крх ко при ја тељ ство.

Асад је ћу тао о мај ци али је че сто го во рио о оцу ког ни ка да ни је ни ви део, да ће јед ном оти ћи у тај Беч, та да ће ре ћи оцу да је мај ка умр ла.

Јед но ве че су ишли у би о скоп, гле да ли су не ки де чи-ји филм..., он ни је мо гао да про це ни да ли се Му ха ме ду сви део, осе ћао је код ма лог ону ам би ве лент ност нор ма-лу на чи ње ни цу ко ли ко има го ди на и већ та кав жи вот и са ко ли ко зах тев но сти жи ви. У по врат ку Ма ли је не ка ко сет но ре као: „Све ове го ди не ма ло сам уште део“. Oчито да је филм оста вио не ка кав ути сак на то де те. „Што у се зо ни уште дим, кад се не ко па по је дем.“.

Све стан да је упра во се зо на и да је де чак про пу шта, сем ма њег ко па ња пре под не, осе тио се крив цем и до-дат но од го вор ним за ма лог Му ха ме да.

Тих да на ни је чи тао и пи сао но ћу, ра но би ле гао. Јед-ну ноћ, ни сам се ви ше не се ћа ко је, од за глу шу ју ћег лу-па ња ср ца и дрхтаjа што је тре сао це ло те ло, гр лио је сво ју же ну, сво ју љу бав.

Су тра дан је дао оглас да из да је Стар чев стан, по кој-ни алас би био за до во љан иде јом, за кљу чио је то ју тро; јед но још не зна ка ко да Аса ду по ну ди но вац од те кри је а да га не увре ди. У јед ном тре ну нај ло гич ни је је из гле-да ло да де ча ка ан га жу је. Пред ло жи ће де ча ку да за јед но ре но ви ра ју стан и да ки ри ју убу ду ће де ле.

Та ко су и по че ли..., за јед нич ким ра дом. Ово га пу та су се за јед нич ки до го во ри ли ода кле би „кре ну ли“.

Ку па ти ло је пр во тра жи ло ре но ви ран ње; от ко па ли су део зи да да се уве ре ка кве су це ви и да ли их тре ба

145ЖИВИ СИН БУДНОГА

ме ња ти. Ка да се по ка за ло да су ма те ри ја ли би ли ку ди-ка мо ква ли тет ни ји пе де се тих не го да на шњи за до вољ но су пр во ски ну ли са ни та ри ју, од лу чи ли да пре ко по сто-је ћих ле пе но ве пло чи це. То им је убр за ло ра до ве, без ште ма ња и ски да ња ста рих пло чи ца, од но ше ња мно го шу та по нов ног рав ња ња зи до ва. Та ко су и ура ди ли, де-зен и бо ју је ода бра ла „стро га ма ма“.

По сле два да на по сла ни са ми ни су ве ро ва ли да ће та ко до бро на кра ју ис па сти. Ва ку ум др жа чи ко ји ма су ла ко на но си ли пло чи це на до бар ле пак, би ли су за слу-жни нај ве ћим де лом. Но ва са ни та ри ја, ле по огле да ло и то а лет ни ор ма рић су до пу ни ли сли ку. Ста ру ту ча ну ка ду су укра си ли ди ја мант ском пра ши ном спо ља а теч-ним емај лом из ну тра.

За слу же но, та ко су осе ћа ли, па у зи ра ли су на ред ни дан по за вр шет ку ку па ти ла. Уве че су „за јед но“ од лу чи-ли да иду у му зеј, Стро га ма ма је би ла срећ на а за из не-на ђу ју ће, ко ли ко је ма ли Му ха мед ужи вао у све му што је ви део и што је чуо.

Су тра дан док су по чи ња ли са ра до ви ма у спа ва ћој со би, тек што су ски ну ли за ве су, из не ли ста ри кре вет и не ки ор мар, каd га је Асад пи тао ка ко да су они раз ли-чи те ве ре?!

Остао је за те чен тим пи та њем... „Не ке ства ри се не ра де у исто вре ме“, не ки ин стикт му је ре као.

Те шко пи та ње ко је је од ње га из и ски ва ло да пр во сед не и са ку пи сна ге да про ту ма чи и од го во ри на оно што ни се би ни је ре као.

По ву као је и де ча ка, мо жда очин ски, да и он сед не...Асад је био за бе зек нут, ваљ да по про ме ни ње го вог

по на ша ња и озбиљ но шћу ко јом је пре ки нуо по сао да је ње го во пи та ње ва жно, али да оста ве по сао због пи та ња, због при че коaе и слу жи да се лак ше ра ди и пре жи ви.

146 навиН

Де те је мо гло са мо да слу ти без да не по сле ди це тог пи-та ња.

„Ти си му сли ман? Је ли так?.“ Pита де ча ка.

„Је сам“. По но сно ка же Асад Му ха мед.

„Ја сам хри шћа нин, је ли та ко?“ Да ље ис пи ту је.

„Је си“, Ка же опет де чак.

„А, а да ли си си гу ран?“ Пи та га опет.

„Па..., ваљ да“, ово га пу та не си гур ни је од го ва ра ма ло пре пла шен де чак ко ји већ нер во зно по чи ње да се вр ти на сто ли ци.

„На осно ву че га та ко ми слиш?“ Ин си сти ра он на од-го во ру.

„Па је деш сви њет ниу“, ка же не ка ко уз олак ша ње, и: „Хај де да ра ди мо!“ Ка же де чак по том, да се не ка ко окон-ча овај не у го дан раз го вор.

„Хај де да се про ште мо..., ча стим сла до ле дом!“. Он да-је пред лог ма ли ша ну, уста је на гло и об гр ли де ча ка гу ра-ју ћи га ве се ло ка из ла зу.

Док су си ла зи ли сте пе ни штем: „Си гур но си ви део да не ко од тво јих при ја те ља, по зна ни ка или не ко дру ги, а мул си ман је, је де сви ње ти ну... А, ако се по му чиш, се ти-ћеш се ко ли ко је оних ко ји су му сли ма ни а пи ју пи во...“

„Ти знаш да му сли ма ни не пи ју ал ко хол“, ово је опре-зно ре као, „у пи ву има ал ко хо ла“, па жљи во је по сма трао Аса да.

„Знам,“ мир но је ре као, „али пи во, пи ју сви!“

„Знаш ли да се пи во пи ло пре не го што је би ло му-сли ма на и хри шћа на?“.Ово је про бу дио де ча ко ву па жњу и ујед но му ли чи ло на ша лу, па је ве се ли је пи тао: „Кад су на ста ли му сли ма ни?“.

„Ни су на ста ли, они су по сто ја ли као љу ди же не и де-ца, а на зва ли су се му сли ма ни ма от при ли ке ка да су не-

147ЖИВИ СИН БУДНОГА

ки дру ги љу ди, же не и де ца на зи ва ли се бе хри шћа ни ма а жи ве ли су на дру гом ме сту, уства ри би ли су не ка ко ком ши је.“. Де чак је пом но слу шао.

„Па ка ко то обич но би ва, ком ши је се по не кад сва ђа-ју, а ка да им то ни је до вољ но он да се по сва ђа ју из ме ђу се бе.

Би ло је на жа лост не кад мног кр ви, при ча ћу ти јед-ном о Са ла ди ну. Знам да те ин те ре су је што су и да нас у сва ђи му сли ма ни са хри шће ни ма, хри шћа ни из ме ђу се бе али имаш и му сли ма на ко ји се сва ђа ју из ме ђу се бе за то што не ки ве ру ју у ово дру ги у оно. Јед ни од тих му сли ма на ве ру ју да је би ло се дам про ро ка, Адам, Но је, Аврам, Мој си је, Исус, Му ха мед и Исма ил.“.

„Зна чи да они ве ру ју у Ису са?!“. За чу ђе но пи та де-чак.

„Ве ру ју“, ка же му он.

*

На ред них да на док су фар ба ли сто ла ри ју, кре чи ли, хо бло ва ли и ла ки ра ли пар кет, при чао му је о Су ни ти-ма по ко ји ма је баг дад ски ка ли фат пу но прав ни ли дер ил сам ског све та. Па ка ко су се про тив су нит ске ве ћи-не по бу ни ле шит ске сек те ко је су по што ва ле уре ђе ње, устрој ство по стрикт ним за ко ни ма а ба зи ра но на ап со-лут ној по слу шно сти све ште ни ци ма или има ми ма, ди-рект ним Му ха ме до вим ду хов ним по том ци ма, пре ко ње го ве кће ри Фа ти ме и зе та Али ја.

Ве ро ва ли су да ће се вра ти ти је дан од бив ших има ма као Мах ди – онај ко га Бог во ди.

Док три на о тај но сти и ве ра у му че ни штво за рад ре-ли ги је омо гу ћи ли су ши ти ма да пре жи ве же сто ке про-

148 навиН

го не су ни та. Њи хов иде ал му че ни штва је стра да ње мла ђег Али је вог си на Ху се и на.

Де чак је го то во отво ре них уста слу шао...Па ка ко је до шло до ши зме у осмом ве ку ме ђу ши ти-

ма; јед ни Два на е ста ши ве ро ва ли да ће Цар ство Бо жи је до ћи са два не стим по том ком ло зе Џа фа ра Ас Са ди ка и си на му Му се... А Сед ма ши су по др жа ва ли Му си ног ста ри јег бра та Исма и ла, сма тра ју ћи да је ње гов син Му-ха мед не стао770, сед ми и по сед њи имам и да ће цар ство до ћи ка да се он вра ти као Мах ди.

Ка сни је, не та ко тем пе ра мент но, при чао му је и о ве ха би зму и ка ко су да нас они ли де ри у бор би про тив нео им пе ри ја ли зма и нео ко ло ни ја ли зма, али увек по ми-њу ћи му сли ма не у не кој па ра ле ли са по де лом и не тр пе-љи во шћу у хри шћен ству, од рас ко ла у Ни ке ји па на да-ље. Ка ко су су Ни ке ји по сва ђа ли по пи та њу да ле је Исус био у пот пу но сти бо жан ски или је био ство рен од оца као и оста ли љу ди. Ка ко су Ари је и ње го ве при ста ли це твр ди ли да, син, мо ра би ти ство рен, па пре ма то ме, мо-ра има ти и по че так: „Би ло је (вре ме) ка да Ње га (си на) ни је би ло.“

Ка ко је ари јев ство слу жбе но осу ђе но и да нас њих не сма тра ју хри шћа ни ма, већ Је хо ви мим све до ци ма. Ка-ко су у Сир ми ју му, да на шњој Срем ској Ми тро ви ци и они има ли чу ве ни са бор, те да Аме ри кан ци да нас да ју огро ман но вац да би вр ши ли ар хе о ло шка ис ко па ва ња у на шем гра ду.

При чао му је о пра во слав ним и ри мо ка то ли ци ма, о су ко бу и кр ва вим ра то ви ма из ме ђу њих. Ка ко су пра-во слав ни по бе ди ли Ван да ле и омо гу ћи ле раз вој Рим ске ве ре, а ка ко је Рим фал си фи ко вао до ку мент по ко јем је до био не за ви сност и ка ко је ка сни је, гру па пљач ка ша ра зо ри ла Ца ри град са Дон до лом на че лу. Да су пљач ка-

149ЖИВИ СИН БУДНОГА

ли, чак и ка мен из обје ка та, ко је су ру ши ли да би зи да ли по се вер ној Ита ли ји. Ка ко да нас го ми ле ту ри ста гле да ју те објек те, не зна ју ћи да је пра во слав ном кр вљу пла ћен тај ка мен. И да ре не сан се не би ни би ло без му дро сти Ис то ч ног цар ства.

Док су за јед но ра ди ли, је ли, пи ли, при чао му је о пап ско-фра нач ком са ве зу 751, као пре крет ни ци, о кру-ни са њу Кар ла Ве ли ког за ца ра 25 де цем бра... А до го вор је био да на зе мљи бу де је дан цар. Те ка ко је Кар ло ну дио брак Ви зан ти ској (Ис точ но Рим ској) ца ри ци и ка ко је она од ба цив ши по ну ду, не ку го ди ну ка сни је не слав но за вр ши ла у двор ским пре вра ти ма.

При чао му је о све му што му је па ло на па мет, али увек на онај на чин ка ко би то ро ди тељ при чао де те ту.

Мо жда се нај ви ше за др жао у при чи, о пред со кра тов-ци ма, о Ха ле ни зму, на гла ша ва ју ћи вер ску то ле ран ци ју у ста ром Ри му, пре хри шћан ства, али и не тр пе љи во сти пре ма са мим хри шћа ни ма ка да су по ста ли број ни са ја-ком иде о ло ги јом ко ја је пре ти ла др жа ви.

Ми слио је да ће се Асад на сме ја ти кад је при чао о раз ли ка ма ри мо-ка то ли ка и пра во сла вља... Ка ко Ис ток ко ри сти ква сни хлеб а За пад без ква сни у це ре мо ни-ји, па у Епи кле зи тја при зи ва њу Све тог Ду ха, где Иток при зи ва: „Узми те и је ди те, ово је те ло мо је“, а За пад са-мо: „Узми те и је ди те“.

Основ на дог мат ска раз ли ка на ста ла је на За па ду до-ста ка сно, на и ме при хва ти ли су да Дух Све ти про ис ти-че и из си на а не са мо оца. Па ка ко се на Ис то ку сма тра да кр ште ње оба вља Све ти дух на на За па ду да то чи ни све ште ник.

Ка ко ка то лич ко уче ње о чи сти ли шту и дог ме о без-гре шном за че ћу Бо го ро ди це и о пап ској не по гре ши во-

150 навиН

сти Ис ток ни кад ни је при хва тио ... И још мно го то га, би ло је ле то а они су ра ди ли.

Је дан дан, ка да је вру ћи на би ла не сно сна оти шли су на пли ва ње, Му ха мед ни је знао да пли ва и она као ди-пло ми ра ни про фе сор фи зич ке кул ту ре узе ла је на се бе да на у чи де ча ка да се одр жа ва на во ди. Ма ли се свој ски тру дио, та ко да је до кра ја да на би ло не ких ре зул та та.

Во да је би ла то пла, чи ста..., сме ја ли су се..., те го ди не је би ла нео бич но слат ка лу бе ни ца.

Сле де ћи ко рак ре но ви ра ња је био днев на со ба или ку хи ња са тр пе за ри јом. Да су про фе си о нал ци ве ро ват-но би се од лу чи ли за днев ну со бу, јер су ра до ви исти као у спа ва ћој, а већ и по сто ји не ка ква ру ти на ухо да на у по след њих де се так да на. Ме ђу тим они су по че ли са по прав ка ма у ку хи њи... За ме ни ли фрон то ве на ку хињ-ским еле мен ти ма, по пра ви ли огре бо ти не на фри жи де-ру, ку пи ли нов шпо рет и из ле пи ли пло чи це до та ва ни-це на стра ни су до пе ре и штед ња ка. На под су ста ви ли но ве гу ме не под ло ге. Тр пе за риј ски део, исте про сто ри-је, су бр зо пре у ре ди ли, са мо су за ме ни ли пло чу сто ла и по по ду по ста ви ли ла мел пар кет, де фи ни шу ћи пре ла зе алу-лајс на ма.

Че ка ла их је сле де ћих да на днев на со ба са чи јим пре-у ре ђе њем и ре но ви ра њем су по че ли већ за пар на ред-них да на. Пр вог да на по сла на днев ној со би, за зво нио је те ле фон, по зва ла га је су пру га, у сред по сла, „да до ђу ра ни је, и да је већ го тов ру чак“. До та да, ско ро два ме-се ца до но си ла им је сва ки дан ру чак у стан чић, да не би пре ки да ли по сао и гу би ли вре ме у пу ту.

151ЖИВИ СИН БУДНОГА

Бр зо су се пре сву кли и ауто бу сом кре ну ли ку ћи, на Бр до, жу ре ћи на ру чак. Че као их је по ста вљен сто а по ула ску обој ца су до би ли по љу бац.

На сто лу је ми ри са ла пи та од хељ де и пе че ње од ср-не ти не, ње гов оми љен оброк.

На по ла руч ка: „Имаш по зив..., ју трос те је звао не-ки уред ник...“, он да је ре кла име јед не од нај ве ћих из да-вач ких ку ћа и ка ко је овим руч ком хте ла још да уве ли ча дан.

У тре ну ни је по ве ро вао, та квим ства ри ма, опет, зна да се она не би ша ли ла, без об зи ра што са мо на слу ћу је зна чај ин фор ма ци је за ње га. Ћу тао је, сав ус треп тао из-ну тра, али ка ко су од ми ца ли тре нут ци, ма ло по ма ло, све је ви ше ве ро вао у то што је ре кла... Пла шио се да још не што пи та, опр зно гле да ју ћи за њом док је за ла зи ла у ку хи њу да Аса ду до не се не што.

Жва као је ко мад пи те и ме са, али са мо осе ћа ју ћи укус иш че ки ва ња, да још јед ном по твр ди да га је звао тај уред ник; да се што пре су срет не са њим и нај зад чу је оно што зна о сво јим де ли ма. По гледâ го то во мо ле ћи во у њу, али ни по што, не же ли да је фор си ра, да му се обра-ти. До да ла је Аса ду још ко мад ме са, пот пу но усе сре ђе на на де ча ка. Осе ћао је да се у ње му по кре ну ло не што по-пут ла ви не што је два об у зда ва... Чи та ва ла ви на го ди на, ме се ци, да на, са ти, но ћи, пи са ња пла ка ња и уми ра ња..., не пре ста ног уми ра ња са сва ким сло вом..., у сва ком тре-ну, у сва ком уди са ју.

„Ма ли“ не мо же ви ше, бри ше уста..., она уста је да до-не се де серт.

Ни је из др жао: „Јел’ још не што ре као“, пи та.„Оста во је број, да му се ја виш, да се до го во ри те.“ То

му ка же „уз пут“, док већ за ми че у ку хи њу.Пр ва ми сао му је би ла да истог мо мен та окре не број

152 навиН

и на зо ве тог уред ни ка али сат је по ка зи вао ка сно по под не и ни ко ви ше не ра ди..., још про сто не ве ру је...

Да ли је и де чак осе тио из у зет ност тог да на, али ту ноћ је остао код њих, пр ви пут, да но ћи.

Он ни је спа вао, де ча ку су на ме сти ли пра зну со бу у ко ју ни ко го ди на ма ни је ула зио. Об и шао га је не ко ли ко пу та у то ку но ћи, да се уве ри да је до бро и да спа ва. Ни-је ве ро ват но спа ва ла ни она, чуо је ка ко и она оби ла зи де ча ка, ни је успе вао да се усе сре ди на оно што је чи тао... По ми сао да ће не ко по сле два де сег го ди на да штам па ње гов жи вот... „Не то ни је мо гу ће!“.

На ле ти не ве ри це због мо гу ћег раз о ча ре ња, али ви-ше од сре ће на ко ју ни је на ви као и ко ја му но ћас уно си не мир и страх.

*

Су пру га и Асад су га че ка ли ка да се вра тио са са-стан ка, ко ји је прет ход но ута на чио те ле фо ном. Оче ки-ва ли су ле пе ве сти и уна пред се ра до ва ли јер су зна ли, а ве ро ват но по нај ви ше слу ти ли ве ли ку ва жност све га

„то га“, за ње га.Ни чим се ни је да ла за кљу чи ти успе шност са стан ка,

он је ћу тао, по ма ло по ти штен и за ми шљен али ви дљи во умо ран.

По чео им је не што при ча ти, ви ше да уне се глас у ту ти ши ну, Асад га је за мо лио да му опет при ча о кр ста-шким ра то ви ма, о по ко љу над му сли ма ни ма и ве ли кој по бе ди Са ла ди на.

Ат мос фе ра се ма ло по бољ ша ла па га је су пру га кроз ша лу за мо ли ла да чу је о про го ну ве шти ца. На мер но је уба цио сво ју слут њу да је па па Ино кен ти је VI II био им-

153ЖИВИ СИН БУДНОГА

по тен тан кад је те да ле ке 1484. пот пи сцао до ку мент и по кре нуо јед ну од нај срам ни јих стра ни ца исто ри је.

По себ но се за др жао на „San ctum Of fi ci um“, шта је био и од ка квих спра ва се са сто ја ла „In gu i si to“ – ис тра-га или Ин кви зи ци ја.

А он да је на гло про ме нио те му и ре као да ће об ја ви-ти ње го ве књи ге.

Те но ћи је Асад дру ги пут спа вао код њих.

Он је на ред них да на имао оба ве за у Из да вач кој за-јед ни ци „Ло ли та“, Асад се са Стро гом ма мом по све-тио ре но ви ра њу за по че те днев не со бе. По сле пар да на

„му че ња“, ни су да ле ко од ма кли, сем што су про на шли пи штољ; док су пре ту ра ли не ке ко мо де и ви три не, пре-кри вен де це ниј ском пра ши ном.

Асад је по ка зао ве ли ко ин те ре со ва ње али ус пе ла је да га од вра ти и не до зво ли да се игра са та квим ства-ри ма.

Уве че сва ко је при чао сво ју при чу; он, ка ко ће ути-ца ти на из бор на слов ни це и ка ко су га љу бо пи тљи во по сма тра ли ка да је да вао иде је за мар ке тин шку стра те-ги ју, ка ко ће бр зо би ти го тов пре лом, лек тор ска об ра да, не га тив...

„Мо лим те ви ди пи штољ“, не стр пљи во га је при ки-нуо Асад.

На по мен пи што ља на мр штио се а да ли је то га био све стан или не, тек узео је, стро го, пи штољ из ње не ру ке, про ве рио да ли је пун... Она је то ура ди ла истог мо мен-та ка да га је узе ла из ви три не у ко јој га је Асад угле дао.

„Пра зан је!“. Очи ма му је по твр ди ла, ка да ју је он по-гле дао.

„Да ли је би ло му ни ци је у окви ру?“, пи та је. Она ћут-

154 навиН

ке оде у со бу до не се оквир и да му га. За бо ра вио је већ тај хлад ни до дир ме та ла на дла ну.

Гле да, ме так је крат ка де вет ка... Зна ко је су фор ма-ци је има ле тај ка ли бар по сле ра та, зна и за мо дел пи-што ља... Са да зна чи јој је вој сци при па дао отац ње го вог по кој ног при ја те ља, Ала са. Зна чи ја је оно уни фор ма на сли ци!

Уоста лом син је био про фе сор уни вер зи те та!, за-кљу чу је.

„Оста ви те то не где, не ћу да гле дам!“. Обра тио се њој, ви ше кроз мол бу.

„Ре кла ми је да ћу га до би ти кад по ра стем“, обра ћа се ње му де чак.

„Ка да по ра стеш нео ру жа ћеш се зна њем па ти не-ће тре ба ти, јел’ ти ја сно!“. Пр ви пут, мо жда пре те ра но оштро, се обра тио де ча ку.

Оти шао је у сво ју со бу, су тра дан, је тре ба ло да се обра ти но ви на ри ма, ре кли су му да је то део прак се ко ји је уоби ча јен ка да се ра ди о из у зет ној књи зи.

Он је сво је оруж је дав но од нео на Мур те ни цу, скло-нио у не при сту пач ну пе ћи ну и за бо ра вио на тај део жи-во та. Бит ку оруж ја је из гу био па је и оно ли ка го ми ла оруж ја и екс пло зи ва би ла не у по тре бљи ва у ње го вој гла-ви..., не што је пу кло пре екс пло зи је.

Ето то ли ко го ди на че ка и до шао је мо ме нат ка да ће оним нај у бо ји ти јим ре ћи исти ну! Ука за ти на уби це, ло-по ве и ла жо ве, све у истим кри ми нал ци ма од по ли ти-ча ра до улич них пу ца ча.

Два де сет го ди на че ка овај мо ме нат, уред ник му је пре до чио да ће за ко ју не де љу и на ТВ, „ПЛА ЋЕН ЈЕ ТЕР МИН“.

155ЖИВИ СИН БУДНОГА

Раз ми шља ка ко се мо ра кон цен три са ти, шта и ка ко мо ра ре ћи, ка ко до зи ра ти исти ну, али ни је си гу ран да ли се уоп ште исти на мо же до зи ра ти??

Ма штао је, не где у се би се на дао ка ко ће ка да на род чу је исти ну уста ти и сру ши ти олош. Тај план му је нај-ве ћа тај на.

Од лу чио је да ће ићи опре зно, по сте пе но, да их за ва-ра..., па ка да се опу сте „фил те ри“, цен зу ра, он да ће ре ћи! Све ће ре ћи!

Су тра дан ни су њих дво је оти шли у стан, „при вре ме-но“ су об у ста ви ли по сло ве. Асад је имао оба ве зе али је на крат ко свра тио на ру чак.

Он ни је мо гао сти ћи на ру чак и да ви ди Ма ло га, за-др жао се, че као је не ку еки пу но ви на ра ко ја „ни ка ко да се по ја ви“.

На кра ју ка да су ипак до шли, до ста не за ин те ре со ва-но су слу ша ли шта је го во рио..., „сре ћом“ дик та фо ни су сни ма ли: „Без умет но сти ко ја не уз ми че пред лич ним или ко лек тив ним ужа си ма, не по зна је мо ни се бе ни би-ло ко га дру гог. Са мо умет ност про ди ре кроз зи ди не ко-је ци ви ли за ци ја по ди же сва ки дан. Са мо умет ност про-ди ре кроз при вид ну ре ал ност овог све та“, ци ти рао је Пру ста (по но во сте че но вре ме). На ста вио је „Ав гу стин је чи тав жи вот про вео у бор би са са мим со бом, ми сао му при том ни је би ла ми ран и ап стракт на, не го је плод отво ре но сти ума за ствар ност као це ли ну. А ве ро ва ње му из ви ре из ду бо ке ду шев не бо ли.“.

Он да је го во рио не што о си ну По ра и Пу ни је и шта је „Он“ за Пла то на. Ка ко је та си ла пред по ста вље на пра-ви ли ма умет но сти, да је то сна га ко ја ву че и гу ра, ма-ми ка нај ви шим иде ја ма ле по те, исти не и до бра. Ка ко је у Еро су са др жа на сва она људ ска глад за са зна њем, за

156 навиН

до жи вља јем ле по га, за спо зна јом до бро га. Ка ко је иде ја ле пог нео дво ји ва од иде је до бра и од иде је исти не. А за-јед но, тек те три иде је чи не Јед но, а то „Јед но“ је Ка лон.

По себ но је на гла сио да ана ли зи ра ју ћи ну жност „Јед-но“ – „Ка лон“, не схва та мо са мо у ком ће прав цу де ло ва-ти жи вот на енер ги ја, сна га, већ до би ја мо и део ко нач-ног од го во ра о соп стве ном оп стан ку.

Не ка ко ту жно и сет но као чо век ко ји не мо же про-тив ви ше си ле до дао је ка ко су те три иде је, или она Јед-на-Ка лон пр ве и над ре ђе не, а тек ка сни је по ста ју и део иде је умет но сти.

Ни је по ја снио оно што је тре ба ло би ти оправ да ње пред нај ми ли јим, ка ко се жр тву је умет ност и жи вот због исти не, са мо је ре као: „Ем па ти ја ни је ме та фи зи ка, не го опи пљи ви део на ше струк ту ре, онај део што је хи-ља да ма го ди на у на ма, та ко да је већ ока ме њен и нео-дво јив од на ше струк ту ре. Ту је у на ма, сра стао са на ма од пра ско зор ја по и ма ња се бе и сво је вр сте. Уз ди гао нас је тај ин кру стри ра ни део са ми ло сти у од но су на дру ге при ма те.“ А он да је на пра вио драм ску па у зу и на ста вио:

„Сур ва ће мо се ако га уни шти мо!“.За то вре ме но ви на ри су дре муц ка ли, до са ђи ва ли су

се ис пи ја њем ка фа и со ко ва док ни је ис те кло тих ше зде-сет ми ну та. Љу ба зно су се по здра ви ли са њим и уред-ни ком.

Пот пу но ис цр пљен вра тио се на сво је бр до, у свој дом... Она је не што гле да ла, „Ма ли је да нас био на руч-ку“, оти шао је у сво ју со бу, „са мо ма ло“, да се при бе ре и сло жи ути ске, а остао це ле но ћи.

По ноћ је одав но про шла..., чи ни му се да је би ло „ма-ло“ вре ме на... Оно што је ре као ни је и оно што је хтео ре ћи, мо жда са мо део, „увод“. „Али ко ме, за ко га...?“ Мо-

157ЖИВИ СИН БУДНОГА

жда је „увод“ ва жни ји од чи ње ни ца ко је са мо он зна, ра-ми шљао је, „али исти на је на пр вом ме сту“, не што га то ли ке го ди не му чи и при ти ска оно што зна. Осе ћа да жр тво ва њем умет но сти и ри зи ком ко јим из ла же се бе и нај бли ски је, ула зи у не ки но ви, ви ши об лик умет но сти, ко ја се са сто ји, из оне ње го ве умет но сти, ко ју је по се до-вао до та да и соп стве ног жи во та. Да за јед но чи не оно пот пу но би ће: Ап со лут не умет но сти, те две нео дво ји-во сти.

Тре ба ло је да по ку ша на не ки дру ги на чин да са гле-да јав но свој рад, за кљу чу је, по го то ву ако то бу де не ка струч на еми си ја на те ле ви зи ји.

Ноћ је бр зо про шла: у на во ђе њу свих пре но сни ка фик ци о нал ног ста па ња ко је је ко ри стио у свом ра ду, ко ри сте ћи го то во све, од има ги на тив не уну тра шњо сти до фи зич ког оте ло тво ре ња. На пр вом ме сту је на вео лу-дич ку вар ку ман тал них чи но ва, где је на чин ста па ња су бјек тин ва уну тра шњост (или ток ми сли, све сти), на дру гом ме сту је на вео илу ко тор ну вар ку, или ла жи ра ње го вор них чи но ва ко ји без об зи ра што су де скрип тив ни, на вео је, чи не ве ћи ну фик ци ја, тзв, фик ци је на ра ти ва, ко је се са сто је од ла жи ра них из јав них или упит них го-вор них чи но ва.

Ду го је раз ми шљао да на пи ше да се бо гат ство Ат-ма на огле да у ин тен зи те ту, ме ђу ак тив но сти су бјек та и објек та а ре зул ти ра са мо и зра ста њем су бјек та кроз осве тље ње обје ка та. Оства ре на ко му ни ка ци ја под ра зу-ме ва све у куп ност прак си са и ло го са..., али то је ка сни је од ба цио.

Вра тио се зна ча ју фик ци је, на по ме нуо да је то јед-но од при ви ле го ва них по ља на ко ји ма се од нос пре ма све ту стал но пре и спи ту је, по пра вља, пре пра вља или урав но те жу је – у стал ној мен тал ној ак тив но сти ко ју ће

158 навиН

пре ки ну ти са мо смрт. А он да се на сме јао са мом се би и до пи сао: „Или крај еми си је“.

*

Оно што га је истин ски из не на ди ло сле де ћег ју тра, је да ниг де ни је по ме нуо „оно“ у при пре мље ном го во ру за оче ки ва ну те ле ви зиј ску еми си ју.

Где се гу би ла она во ља и сна га ко ја га је др жа ла све ове го ди не ни је знао. Да ли је страх у пи та њу ни је се ни усу дио да раз ми сли али не ка бо ја зан да га не уки ну као го ста, пи сца, да не ука ља ју ње гов рад или пак не ки пре-жи ве ли ин стик ти упо зо ра ва ли су га на жи вот ну угро-же ност ње го вих ми лих и ње га смог. О њи ма се не мо же го во ри ти; уоста лом до че као је сво јих пет ми ну та сла ве и за што чач ка ти меч ку ша пу та ло је оно праг ма тич но у ње му. На кра ју кра је ва ни је је ди ни ко ји зна те ства ри...

„Ка ко они му дро ко ри сте ин фор ма ци је и ле по на пла ћу-ју“, ми слио је као из го вор за соп стве но пре ћут ки ва ње зло чи на о ко ји ма је мно го знао а по чи нио их је део ак-ту ел не вла де ње го ве зе мље.

Јед ног од на ред них да на пи тао га је ма ли Асад шта је за ње га смрт.

Ни је имао сна ге у по ку ша ју да да не ки свој, ори ги-нал ни од го вор, али је по ме нуо пи смо Епи ку ра Ме на ке ју, па ви ђе ње Сент-Ег зи пе ри ја, Пла то на, ци ти рао је Се не-ку... На кра ју се сам за ми слио на сли ци То ма Сто пар да:

„Смрт ни је не што... смрт ни је... Она је од стут ност при-сут но сти, ни шта ви ше од то га... бес крај но вре ме у ко јем не ма по врат ка.. јаз ко ји не мо же те ви де ти, а ка да ве тар ду не кроз ње га, не чу је се ни ка кав звук.“

Би ло му је до ста ве тро ва и смр ти у сва кој ми сли и

159ЖИВИ СИН БУДНОГА

ре чи... Не зна шта ће пи та ти те ле ви зиј ски во ди тељ и но ви нар али шта год бу де ре ћи ће већ не што, го то во је био си гу ран у то. Два де сет го ди на про у ча ва те о ри ју, кри ти ку и сам је на пи сао не ко ли ко есе ја.

Тих да на док је че као ту „про кле ту“, еми си ју ни ка ко ни је успе вао да сре ди ми сли. Не ки де мо ни и де мон чи-ћи му ни ка ко ни су да ва ли ми ра... Аса ду је ку пио чу ве-не го во ре Али Ша ри ја ти ја а се би бе са не но ћи, у из да њу

„Хо се и ни је Ер шад-а“. А он да је осва нуо и тај че твр так, еми си ја се сни ма ла

у то ку да на али ће се еми то ва ти тек сле де ће не де ље на дру гом ка на лу не ког ве чер њег тер ми на, да ли и слу-чај но, у вре ме вр ло ва жне утак ми це на пр вом ка на лу. „Мо жда ће не ко ипак чу ти?“. На дао се, му чи ло га је док је жу рио у сту дио што Асад ни је до ла зио већ два да на, же на га нер во зно иш че ку је као он сни ма ње и еми то-ва ње, су ше му се уста... „Сни ма ње по чи ње за ко ји ми-нут!“.

Го во рио је..., да ко ли ко год чи та лац сти че ути сак о пот пу ној кон тро ли над тек стом, (уну тра шња кон тор ла) над Ат ма ном, на пор оства рен у том прав цу на ди ла зи ана ли тич ко и ре кон струк тив но ана ли зи ра ње и на ди ла-зи ра ци о нал но. „Да без ин ту и ци је...“, он да је го то во ти-хо по но вио: „Да без ин ту и ци је..., не ма ни шта!“.

По том, као да је све до та да био увод, не ка ко не по-ве за но го во рио је о том да ето, не ка де ла још за жи во та ауто ра мо гу да бу ду до сто јан до ку мент јед ног вре ме на. Да ће сва ко од лу чи ти за се бе да ли је фик ци ја или фак-то гра фи ја то што се план оства ри ва ња кон тро ле над јед ном си ро ма шном зе мљом, с’ ко јом се гра ни чи мо на ју гу, су но вра тио и раз био нам се о гла ву... Фи нан си ра ње, кроз не ке ком па ни је бра ће, оства ре но швер цом оруж ја,

160 навиН

дро ге, као нај го рег мо гу ћег ви да при ба вља ња нов ца, до оног при хва тљи ви јег, про ме том ци га ре та, про сти ту ци-јом... „А ето по че ло је све од оног чу ве ног зај ма!“, на по-ме уо је по себ но.

Ње го ву при чу сви у сту ди ју су пом но пра ти ли што га је на не ки на чин охра бри ло: „Све да би се има ло чим пла ти ти, да би се мо га фи нан си ра ти опо зи ци ја те зе-мљи це. Као и у ве ћи ни Ис точ но-Европ ских зе ма ља и они су у сво јој па ли са вла сти... Ето тај и та кав по ли тич-ки или бо ље ре ћи по ли циј ско-вој ни еста бли шмен је био са ве зник, ко ји је га ран то вао ка кав та кав мир у Ју жној по кра ји ни.

Да је та ком па ни ја има ла пред ност при ва ти за ци је у на шој зе мљи и да су... да су... Да су уби ли јед ног про це-ни те ља, ту у ком ши лу ку, ка да је за тра жио до го во ре ну су му.“

„На и ме...“Та да га је пре ки нуо во ди тељ, уно се ћи „нео п ход ну“,

до зу ху мо ра на ње го во пре о збиљ но обра ћа ње у „етар“.Да мон та же ри и ре жи ја не би ка сни је мно го се кли,

ре као је да је то див на иде ја и да је сам ви ди као на ја ву не ког но вог, бу ду ћег ро ма на.

Вр ло ве што је унео нео ба ве зност и ути сак не бит но-сти ин фор ма ци је о по чи ње ном уби ству. Био је из но ве шко ле ТВ во ди те ља, до бро утре ни ран а ту уз ње га су би ли и мно ги по ма га чи да се ша лом обе сми сли сва ка ин фор ма ци ја; Но ва шко ла но ви нар ства и им пе ра тив но вих ме ди ја.

И да је хтео во ди тељ исти ну, не мо же од уред ни ка, уред ник од вла сни ка, а вла сник је део вла сти.

Ка ко је во ди тељ про го во рио, он је за не мео и та ко је-два ис че као крај.

161ЖИВИ СИН БУДНОГА

Они ин те ли гент ни ји би га пу сти ли да све ис при ча, има ли су ма ка зе, па је ла ко исе ћи оно што не да ју у етар, а ова ко сем шо ка и стра ха при сут них, еми си ја ни је ни-шта до не ла.

Био је за до во љан док се вра ћао ку ћи, „дру ги ни су сме ли ни да по ку ша ју по ку ша ти не што да ка жу“. Али ка ко је у то био си гу ран ка да је и сам гле да лац, до ко га исти на ме ди ја ни ка да ни је до пр ла. Све што зна зна из жи во та а ме ди ји, схва тио је то одав но, слу же за дез ин-фор ма ци ју и да одр жа ва ју ре жим.

Би ло је то по ло, ра но по под не пр вих да на је се ни, же-на му је ћут ке по ста ви ла ру чак, Асад ни је до ла зио.

На ред них да на из гле да ло је као да се све уми ри ло. Ни ко га ви ше ни је звао, књи га се го то во ни ка ко ни је про да ва ла, же на се вра ти ла оним це ло днев ним се ри ја-ма на те ле ви зи ји, ма ли Асад ни је до ла зио још от ка ко је он го сто вао у оној еми си ји.

Тог да на се упра во вра тио из шет ње, ки ша ју је скра-ти ла, кад је за зво нио те ле фон... Он се ја вио.

„Кад во лиш да при чаш то ли ко до би ћеш и ти ко Ци-га нин: „Му мло фон у уста!“

„Ха ло, ха ло? Ко је то?“.Већ је би ла спу ште на слу ша-ли ца.

Ње го во пи та ње оста ло је без од го во ра, мо гао је са мо да слу ти ко је то био.

Од лу чио је да ћу ти, же ни не ће ре ћи ни шта, обу као се и по шао ка Кар тон ском на се љу, на по љу је па да ла ки-ша.

Пот пу но мо кар је ушао у ку ћи цу, про ки шња ва ла је на ви ше ме ста, ње го вог де ча ка ни је би ло, бр зо се вра тио ку ћи! Пла шио се за же ну.

„Да ли је ма ли до ла зио?“, пи та је још са вра та.

162 навиН

„Ни је!“, а он да су јој усне и до ња ви ли ца за дрх та ле као да ће сва ког мо мен та да бр зи зне у плач, „Хај де мо да га по тра жи мо!“

„Сад сам био... Ни је у ку ћи ци!“. По ку шао је да то ка-же мир но, да не при ме ти ње го ву зеб њу. Опет, до бро је знао да би ло ка ква прет ња њу не ће за пла ши ти. Али за ма лим?

Мно го је већ па ти ла за сво јим до мом, дво ри штем, ње ним не бом. Не ка ко су се при ми ри ли тог да на на да ју-ћи се до бром, али...?

Да ни што су до ла зи ли, про ла зи ли су у ћу та њу и иш-че ки ва њу али но ћу је сва ко гу тао сво је су зе. Од та да слу шао ју је сва ке но ћи ка ко пла че.

„Ми слим да је ма ли оти шао да тра жи оца.“, ре као јој је јед ног да на. Са мо га је по гле да ла и оти шла ћут ке у сво ју со бу.

Це лог да на је ослу шки вао шта ра ди, ниг де ни је из-ла зио из ку ће, не ка ко та ко, оба мро и без сна ге до че као је и ноћ.

А он да шок, пра сак и пре кид... Док је др жао у ру ка ма жу ту све ску, од јек нуо је пу цањ.

У три ско ка и цео жи вот њи хов, у њи ма ... Сва ким ко ра ком све бр же је по на ва љао да је во ли..., хи ља ду пу-та. Нај ви ше на све ту, да не мо же без ње, да ће све би ти бо ље, да из др жи са мо још ма ло..., још је дан за гр љај!

Ле жа ла је склуп ча на у њи хо вом кре ве ту... Са да ње-ном за у век! Цр ве на ру жа је ни ца ла из де сне сле по оч ни-це, пре сли ка на на зид ве ли ким оти ском.

У ру ци пи штољ..., Аса дов..., је ди ни ко мад „гво жђа“ што је остао у ку ћи.

163ЖИВИ СИН БУДНОГА

„Ка да бу деш ра њен и до ђу не при ја тељ ске же не, де ца и пси, пу цај се би у гла ву и умри као хе рој!“

Ин фан тил на док три на по пут буб ње ва смр ти за глу-ши ва ла је сво јим од је ком из ду би не би ћа, гу ше ћи сва ки дру ги звук.

Је сте, она је би ла ра ње на, ње го ва љу бав, још од оног да на ка да је оста ви ла дом, дво ри ште, мр тве ми ле. Кр ва-ри ла је још од та да.

На мет ну та и усво је на док три на, јед ним сло га ном и за кле твом, ко јом се бра нио ко мад гру де, ни је да ва ла на-ду о за ле че њу. Без ком про ми са, ис кљу чи ва, ну ди ла је са мо јед но, по вра так на сво ју зе мљу у сво је дво ри ште, у свој ко рен или смрт.

Без мо гућ но сти за ле че ња, ње гов жи вот, ње го ва љу-бав, ње го ва же на је умр ла. Све њи хо ве го ди не за јед ноч-ког жи во та би ле су са мо вре ме док ни је по ву кла оки дач и умр ла.

На ма лом па пи ри ћу ко ји је др жа ла у ле вој ру ци ослоњ ној на гру ди на пи са ла је да га мо ли, да је са хра ни на ње ном гро бљу, у ње ном се лу. „Са да је то дру га др жа-ва“, по ми слио је бол но.

Отац је ин си сти рао да по ђе на са хра ну, али ни је имао па сош... Сам ју је од нео та мо, ода кле је не ка да и по шла.

Као што маг нет при вла чи гво жђе, ко рен ја че ву че жи вот на ме сто где је и за чет.

„Hic na tus, his si tus est“

Ни је мо гао да пла че, ру ке су не мо гр ли ле цр ни ка-мен... Са мо отво ре на уста и ис ке же ни зу би, кроз ко је ши шти оно ма ло ва зду ха.

164 навиН

Вра тио се у пра зан стан, не ке хлад не ки ше и ве тро ви ни су пре ста ја ли.

„Не ве ру јем! А ви део сам на ру ка ма тво јим ра не од кли на и мет нуо сам пр сте сво је у ре бра тво ја, а не ве ру-јем, љу ба ви мо ја.“

Знат но пре не го што ју је упо знао, до га ђа ло му се да је ви ди у оној но ћи на Мур те ни ци, да је ви ди са оним усну лим де те том.

Та вра ћа ња на Мур те ни цу, у ону ноћ, омо гу ћа ва ла су му да из бег не из не над ним на ле ти ма бо ла, су ви ше ра-зор ном деј ству ру жног.

Ти по врат ци су обе ле жа ва ли ње гов жи вот мно го-број ним тач ка ма крат ко трај них по бу на, по сле оних ус-пут них уми ра ња ко ји ма је жи вот по сут.

Она за ње га, у то је са да си гу ран, ни кад ни је би ла „уз пут“. Би ла је ње гов смер, Ју тар ња зве зда во ди ља, ко ја му је тра си ра ла жи вот кроз цр ни ло про сто ра.

Те ле фон ско зво но на трен, сво јом упор ном зво ња-вом успе ва да за мр зне ми сао. По лу при се бан, не ка ко успе ва да се ја ви... Чу је очев глас и тек по што је отац спу стио слу ша ли цу по ста је све стан оног што је ре као.

Отац му је крат ко и ја сно ре као гла сом ко јим је са-мо јед ном до тад го во рио. Све што је бит но и ва жно у жи во ту би ло је у том гла су и по зи ву да до ђе, јер мо ра да оба ви не ки по сао!

Нео бич ност оче вог зах те ва на трен је за о ку пи ла ње-го ву па жњу по ти ску ју ћи онај све при сут ни про жи ма ју-ћи осе ћај бо ла.

„Хи ља ду го ди на ни шта ни је тра жио!“. Би ла је мо жда пр ва ми сао ко ја се де фи ни са ла кроз пи та ње у по след ње вре ме.

„Шта то тре ба учи ни ти?“. Пи тао се ми шљу ко ја се

165ЖИВИ СИН БУДНОГА

сме њи ва ла оном, ко ја је са ма есе ци ја бо ла... По ћи ће го-ре до оца!

И док се на ред них да на спре мао да по ђе, да се вра-ти, ја ви ли су се из Удру же ња књи жев ни ка: „Јед но гла сно смо од лу чи ли да Вас при ми мо“, чу ло се са дру ге стра не слу ша ли це.

Без ијед не је ди не ре чи, не мо је спу стио слу ша ли цу.

Ча мац га је пре во зио пре ко... У оном за се о ку где је про шли пут иза шао Оди јев отац са да је био по ста вљен ве ли ки ка мен и на ње га осло ње но те са но де бло, да се на су во мо же при ста ти. Знао је да је им про ви зо ва ни кеј по ста вио онај ко је био жи го сан као ло пов.

Ус пео се уз свој воћ њак, гле да у ку ћу... Пу ца ка мен и др во од мра за али још ја че пу ца ср це од бо ла, док ко ра ча пре ма ку ћи. Пас из ку ћи це са мо га не мо и бол но гле да, не ла је.

Отац је иза шао пред ње га..., за гр ли ли су се по сле то-ли ко го ди на, по де ли ли у том јед ном за гр ља ју сву бол и са у че шће.

Уве че, ви ше у ти шни не го реч ју по ми ња ли су сво је по кој не, а он да је отац ре као за шта му тре ба.

„Су тра ћу умре ти. На пра ви ће мо ци цва ру за ру чак, сан дук сам већ на пра вио“, по ка зао је ру ком на сто лар-ску ра ди о ни цу. „Ти тре ба да ме са хра ниш! За то сам те звао.“

„Пре ко су тра је тре ба ло да пот пи шем про да ју зе мље... Али ето...“, мир но је за вр шио ре че ни цу: „Су тра ћу умре-ти!“.

Да ље ни при по ве дач не зна шта би ре као... Два чо ве-ка ћу те у мрач ној со би.

166 навиН

Ни ти по сто је ре чи ни ти зна ње шта и ку да да ље?Су тра дан, пр ви пут је ви део да отац иде да се од мо-

ри за да на. Ру ча ли су за јед но а он да је отац ре као да је умо ран, и иде да при лег не на клу пу под кру шком. Би ла је је сен и би ло је хлад но, отац је умро! Умро је у сну, на клу пи под кру шком.

Смрт је из бри са ла онај бол на ње го вом ли цу, из гле-да ло је као да спа ва.

Ду нуо је хла дан ве тар, но се ћи ми рис сне га, те шки цр ни обла ци ва ља ли су се са за па да, до но се ћи мраз. Но сио је оца у на руч ју до го ре, у со бу... Ноћ је пре се део уз оче во уз гла вље.

Су тра дан га је са хра нио по ред по кој не мај ке, сам је но сио сан дук, сам је ве слао чам цем, сам је ис ко пао ра ку. На кра ју је остао сам...

Сва ког сле де ћег да на ишао је на гро бо ве сво јих, зо-ром до ла зио а по но ћи од ла зио.

Он да јед не ве че ри, док је се део на тро но шцу уз ва тру, мо жда у глу во до ба но ћи, ушла је Ма ри ја.

„Ни сам зна ла! Ни ко ни је знао!“, се ла је по ред ње га, на кре вет, са свим ти хо се из ви ну ла што је до шла та ко ка сно, а он да га је за гр ли ла...

Оста ла је ту ноћ са њим, ту у со би, на оче вом кре ве-ту...

Су тра дан је од не ла бу кет ди вљег цве ћа на гро бо ве.Он је рас ко вао очев кре вет и ско вао од тих да са ка

сан дук. Ма ри ји је дао кљу че ве од ку ће ка да се вра ти ла.Пла ка ла је и мо ли ла га, а он да му је ис при ча ла:

„То је тра ја ло ду го, ису ви ше ду го. Ка да је умр ла ва-ша ком ши ни ца Ко са до шли су не ки да ку пе ку ћу и зе-мљу. Ти ‘оће елек тра ну! Кр сти во је за пао у ду го ве а ови му сва шта обе ћа ли, не ку цр ка ви цу пла ти ли и оте ли му зе мљу. Хте ли су сву зе мљу око је зе ра.

167ЖИВИ СИН БУДНОГА

Твој отац им се ис пре чио..., ни је хтео ни да чу је а ка-мо ли да про да и да оде са сво је зе мље.. А он да...

А, он да се ба гра до се ти ла и до ву кла са ули це, усе-ли ла у Ко си ну ку ћу не ке кри ми нал це са ул цие... На ше из ро де! Сви су већ од ра ни је би ли по за тво ри ма.

Ето..., хте ли су по сва ку це ну да се до мог ну бра не и зе мље.

С’ по чет ка обе ћа ва ли су и твом оцу сва шта, да ће по-то пи ти са мо воћ њак и врт, а да ће ку ћа оста ти!

Ни је при стао!

По сле то га су по че ли да му ру ше, га зе..., јед ну но ћ су му пре вр ну ли ко шни це и та ко по би ли све пче ле.

Су тра дан је звао ми ли ци ју и ... Је дан мој, по штен, ро ђак ми је ре као да је на чел ник за бра нио да се ме ша ју. Ето, све је уна пред ис пла ни ра но, ми ли ци ја ни ка да ни је на пра ви ла уви ђај и за шти ти ла твог оца.

Шта је мо гао..., по ту као се на кра ју ка да је ви део да не ма дру ги на чин.

То су са мо че ка ли..., би ло их је мно го, сви спрем ни да га рас трг ну.

Са да знаш за што је био она ко ис пре би јан, про ле тос, ка да си до ла зио. Ту кли су га и ка сни је... Ме ни је за бра-нио да ти би ло шта ка жем!

Тек кад су...“, по гле да ла га је на трен, а он да као кри-вац обо ри ла по глед.

„Он да су по ме ну ли те бе... Њи хов шеф! Је дан ви со ки кру пан, ма ло хра мље, рет ко до ла зи а ви дим да га се овај олош пла ши и слу ша га, ре као је да ће ти по мо ћи!?“. Он-да је на гло ућу та ла.

„Тек та да им је пру жио ру ку!“, ти хо је до да ла.

Он је јед но вре ме за бе зек ну то слу шао не ве ру ју ћи шта чу је.

168 навиН

„Ка жеш да ме тај зна?! Не мо гу да раз у мем шта ми то при чаш!“

„Ус пе ла сам џу ке лу да сни мим, кад је пред ло жио твом оцу да ће ти штам па ти књи ге. Ни је хтео твој отац да га пу сти у ку ћу па су у ка ча ри при ча ли. Чу ла сам кад је ре као да ће ти штам па ти књи ге и да ће ти пла ти-ти тер мин на те ле ви зи ји..., а у су прот ном мо жда ће те трам вај пре га зи ти на Ви ди ков цу!“

Он да му је по ка за ла мут ну сли ку ко ју је ка ме ри ца те ле фо на сни ми ла.

На сли ци је био ње гов ду го го ди шњи по зна ник, Спа-ринг-парт нер!

Он да је он њу за мо лио да га са слу ша, на суо је обо ма ча ши цу ра ки је и ...

При чао јој је це лог да на и це ле но ћи о ... Ка ко је хтео тог чо ве ка за вен ча ног ку ма..., а овај га, ми мо оби ча ја од био! Ка ко се не су ђе ни кум ус пео кри ми нал ном ле-стви цом и... Да је, уства ри, нај ви ше он крив, ис кљу чи во он! Он га је те две хи ља ди те на мол бу Спа ринг-парт не-ра за са вет, на го во рио да про ме ни по ли тич ку стран ку и да из Ми ља ко вач ког кла на под кон тро лом оба ве штај не слу жбе из ма ле брат ске др жа ве, пре ђе, та да у ав гу сту, у ону, та да још нај моћ ни ју пар ти ју.

Ка ко је крах те пар ти је и ње го вог во ђе, ко ји ме сец ка сни је, уме сто да за пе ча ти кри ми нал ну ка ри је ру, усло-вио ре ви та ли за ци ју кла на и оног де ла пар ти је ко ји се као при кри ве на фрак ци ја од во ио, на че лу са оним мла-дим ам би ци о зним по ли ти ча рем. Кон такт је до го во рио ви со ки функ ци о нер спорт ског дру штва, Спа ринг-парт-не ра као от пад ни ка Ми ља ко вач ког кла на и от пад ни ка оне пар ти је, фрак ци о на ша. Да лич но ве ру је, иако за то

169ЖИВИ СИН БУДНОГА

не ма до ка за, да се све де ша ва ло уз бла го слов та да шње вла сти и њи хо вих на ло го да ва ца из ино стран ства.

Па ка ко му је тај функ ци о нер спорт ског дру штва ор-га ни зо вао то бо жњи ин тер на ци о нал ни бок сер ски меч; бок сер ски про тив ник на ја вљи ван као пр вак Ма ђар ске а био је из Срем чи це. Ве ро ват но, на гла сио је, да је пре-ва ра би ла из ко ри сто љу бља.

Оно нај бру тал ни је, што је осли ка вао власт, вр ло ти-хо јој је го во рио, ду бо ко у се би осе ћа ју ћи стид што ни-шта го ди на ма ни је учи нио а знао је исти ну. Ре ги стро-ва њем фир ме за фи зич ко-тех нич ко обез бе ђе ње ле га ли-зо ва ли су пра во на пре мла ћи ва ње. Па и но ви нар ка ко ја је го во ри ла о фи зич ко-тех нич ком обез бе ђе њу у окви ру спорт ског др штва очи то упо зна та са ствар ном де лат-но шћу, на мер но или слу чај но, не ве штим из бе га ва њем да љег ис тра жи ва ња про бел ма, скре ну ла је па жњу па-жљи вом по сма тра чу где је кључ про бле ма.

Кри ми нал ци ко ји су ра ди ли у окви ру фи ме при ма-ли су на ре ђе ње од Спа ринг-парт не ра, он лич но у „че ти-ри ока“ од но вог ли де ра, фрак ци о на шке пар ти је, ко ја је за др жа ла ста ро име.

При чао јој је ка ко му се хва лио не су ђе ни кум, пи јан, ка ко је сва ка ак ци ја пре би ја ња рад ни ка кор ди ни ра на и да су на чел ни ци по ли ци је уна пред упо зна ти, те да ни-јед ном ни су ин тер ве ни са ли на по зи ве у по моћ тих рад-ни ка. Му че ни ка! Ко ји су ви ше глад ни не го си ти а зо ву се рад ни ци ма, а не ка ко би тре ба ло, ро бо ви ма!

Огро ман но вац је за вре ме санк ци ја из нет ван, на-ла зио са на при ват ним ра чу ни ма тих ру ко во ди о ца, ди рек тор чи ћа јер се је ди но та ко мо гло по сло ва ти под санк ци ја ма. И, ето..., сви су хте ли тај но вац!

Он да је ре као ка ко је вре ме вр ло бр зо раз от кри ло пре ру ше не из дај ни ке и да му је тек са да ја сно чи ме је

170 навиН

то јав но за пре ти ла јед на од „Ду ше бри жни ца“ људ ских пра ва и на очи глед, то ли ко упла ши ла мла дог по ли ти-ча ра да до кра ја еми си је ни је смео уста да отво ри. Да, он лич но, не ве ру је да је све то би ло мо гу ће без зна ња та да шњих слу жби без бед но сти.

Ста ри ди рек тор чи ћи, од бор ни ци оне ве ли ке пар ти је дик та то ра, пре ко но ћи су пре шли у фрак ци ју, но ву пар-ти ју ста рог име на.

Но вац су из де ли ли из ме ђу се бе, Спа ринг-парт нер је до био то ли ки дао да се са тим не мо же ме ри ти про сти-ту ци ја ко ју је во дио, не ле гал на град ња, па чак ни зе ле-на штво, ка ко му се хва лио, а нај но ви ли BMW – 7 је био очит до каз.

Ка сни је су при ва ти зо ва ли фа бри ке, тим нов цем, али са мо про фи та бил не, ни су за бо ра вље ни ни на чел ни ци по ли ци је, до дао је да ве ру је, да сем нов ца ве ро ват но је да су не ки до би ли уна пре ђе ља и ста но ве у Бе о гра ду.

„Са да оти ма ју по след ње што је пре о ста ло, хи дро е-лек тра не!“, то је ре као не ка ко као чо век ко ји се ми ри са ско ром смр ћу.

„Оте ће је зе ро и зе мљу, нас по би ти или по то пи ти ако се не ра се ли мо, он да ће пре про да ти но вим вла сни ци ма са За па да ко ји ве ро ват но до са да има ју тач не ин фор ма-ци је о по тен ци ја лу бра не, већ се ше та ју они са ше ши-ри ма!“

До суо је се би и тре ћу ча шу ра ки је, Ма ри ја је од би ла.

„Ма ри ја, отац је пру жио ру ку! Ја то мо рам по што ва-ти. Ови су га уби ли али је ус пео да их успо ри. Во да на-до ла зи за ко ји дан ви ше ни ка да не ћу мо ћи ни на гро бље. То је све што сам хтео да ти ка жем, оста ло знаш!“

171ЖИВИ СИН БУДНОГА

Ис пра тио ју је по след њи пут је за гр лио и по љу био у че ло, сви та ло је.

Са ма гар цем је тог да на, кад се у ње му већ све уми-ри ло и она пот пу на ти ши на на ја ви ла ско ри снег и мраз, иза шао го ре, до оне за бо ра вље не пе ћи не, узео из ње сав екс пло зив и оруж је, си шао до ку ће, ски нуо са мар и пу-стио ма гар ца. Он да је од ве зао сто ку, ски нуо вр љи ке са ко та ра и пу стио во ду у по ји ли це и ко ри та.

Вра тио се у ра ди о ни цу, до вр шио сан дук, до ве че ри га на пу нио књи га ма ко је је у жи во ту про чи тао и оним екс пло зи вом.

Још при ча ју о бље ску што се уз ди гао у не бо и осве-тли ло ноћ, по што је сам ле гао ме ђу књи ге и екс пло зив, те се оти снуо во де ном стру јом пре ма бра ни.

Во де су се још јед ном по ву кле.

03.04.2009.на виН

навиН | ЖИВИ СИН БУДНОГА • Издавач: ФЕНИКС ЛИБРИС, Гајева 14, Земун, Београд • За издавача: Верица Јеремијевић • тел./факс: + 381 11 307 68 28; + 381 63 241 216 • e-mail: feniks_l@eunet. rs • website: www.feniks-libris.com • Штампа: Алкапринт, Београд •

Тираж 1000