Почеци српске поезије за децу

(предзмајевски период и Змајеви савременици)

Под предзмајевским периодом у српској књижевности за децу

подразумевамо почетке српске поезије за децу, дела из 18. и 19. века која су својим

стилско-тематским особеностима одговарала дечјем узрасту (текстови у којима се

тематизују детињство и младост; затим описне, родољубиве или религиозне песме).

Реч је, пре свега, о делима објављеним пре Змајевих песама пошто се Јован

Јовановић Змај (1833–1904) сматра оснивачем српске књижевности за децу.

Међутим, пошто је реч о сразмерно малом броју оригиналних књижевних

текстова1, онда ову етапу српске књижевности за децу треба посматрати нешто

шире па се у њу обично укључују и дела друге половине 19. века, дакле она која су

настајала упоредо са Змајевим текстовима (или, најшире гледано, закључно са

годином његове смрти). Већ и летимичан увид у песме овог периода показује

њихову међусобну сродност у мотивском и формалном смислу: ове песме обично

садрже саветодавни тон (поетски глас представља одређенo понашањe, односно

неку карактерну особину и вредносно га процењује. У ту сврху неретко се користи

алегорија). У песмама се често приказује свет детињства: дете у породичном

окружењу или у игри са животињама, на начин који често срећемо и у Змајевим

песмама; ова чињеница показује како Змајева поезија израста из специфичног

схватања књижевности за децу у 19. веку и чини њен саставни део. Поезија

Змајевих претходника и савременика има стога књижевноисторијски значај и

представља драгоцено сведочанство о духу епохе у којој се рађа свест о потреби за

књижевношћу намењеној најмлађима. Постојање књижевних дела прилагођених

млађем узрасту већ у 18. веку такође сведочи о двоиповековном континуитету

српске књижевности за децу. Са друге стране, највећи број ових песама није

1 Појам оригиналног књижевног текста за децу у овом периоду није исти као данашњи. Наиме, прва књижевна дела за децу су прераде или препеви постојећих текстова који су нашим ауторима били доступни

1

надживео своју епоху, за разлику од Змајевих песама које су читане кроз

генерације са несмањеним интензитетом и једнако живе међу данашњом децом.

Естетска мера Змајевих песама разлог је што овог песника сматрамо заснивачем

националне књижевности за децу, али она би се тешко могла замислити без

песника који су му претходили и часописа који су промовисали дела за најмлађу

публику.

Да бисмо разумели почетке поезије за децу у српској књижевности, треба

укратко објаснити из каквих побуда она почиње да се развија и који књижевници (и

педагози) су значајни за њено заснивање и развој. „Дечја песма била је потребна и

развоју поезије, и одређеној врсти песника, и деци, и одраслим читаоцима, а и

педагогији“.2 Као што је познато, карактеристична просветитељска потреба за

образовањем и поучавањем те развој школства у 18. веку постају пресудни за

осамостаљивање књижевности за децу у Европи. „Од Века Просвећености

интересовање за децу непрестано се појачава, па се, у вези с тим, и дечја

књижевност све бујније развијала“.3 Прва дела настајала су прерадом дела „за

одрасле“ (поједностављивањем, скраћивањем, односно прилагођавањем дечјем

узрасту) па у српску књижевност доспевају превођењем и адаптацијом дела светске

књижевности. Адаптирање дела с почетка се врши за потребе школске лектире, а

издају се први листови и часописи намењени пре свега наставницима, а затим и

ученицима (на пример, у Паризу 1757. излази Дечји магазин Жан-Мари Лепренс де

Бомон, познате по бајци „Лепотица и звер“, који се тридесет година касније

појављује и пред српском децом). Сматра се да је лектира деце просветитељства

подразумевала прилагођене верзије/одломке романа из просветитељства и ранијих

епоха (Емил Жан Жака Русоа, Дон Кихот Мигуела де Сервантеса, Робинсон Крусо

Данијела Дефоа, Гуливерова путовања Џонатана Свифта и др.), као и басне Езопа,

Ла Фонтена и других аутора, погодне због своје алегоријске, поучне димензије. Не

треба заборавити и на бајке које и у претходним епохама, између осталог, служе

као лектира за младе: класицистичке бајке Приче моје мајке гуске (1697) Шарла

Пероа писане су за васпитање и забаву аристократске омладине; почетком 18. века

у Француској су радо читани преводи одломака Хиљаду и једне ноћи, док се бајке и

2 М. Данојлић, Наивна песма, стр. 43.3 Исто, стр. 9.

2

приче из зборника Ђованија Франциска Страпароле (Пријатне ноћи, 16. век)

Ђанбатисте Базилеа (Прича о причама или забава за децу, назван Пентамерон, 17.

век) преводе и приповедају широм Европе.

Крајем 18. века нека од ових дела преводе се на српски језик – читају их, пре

свега, деца Срба у Аустроугарској. Школски надзорник Аврам Мразовић (1756–

1826) (иначе један од првих Срба, по речима Д. Огњановића, „који су посветили

пажњу модернизацији основних школа и коришћењу књижевних текстова у

васпитавању деце“) преводи и издаје Поучителни магазин за децу I–IV (1787–1800)

којим започиње штампање дечјих књига код нас. Taкође, на самом крају века

будимски учитељ Николај Лазаревић преводи верзију романа Робинзон Крусо

(Живот и чрезвичајна прикљученија славнога Англеза Робинсона Крусе от Јорка

1799), а треба поменути и превод дела немачког писца Франца Штарка Зао отац и

неваљао син или родитељи учите вашу децу познавати које је 1789. издао Емануел

Јанковић.

Од књижевника у епохи просветитељства издвајају се Захарије Орфелин

(1727–1785) и Доситеј Обрадовић (1739–1811)4. Познат по свом свестраном

деловању налик на француске енциклопедисте (песник, бакрописац, писац

уџбеника из природних наука, покретач часописа Јужних Словена) Орфелин је, и

сам учитељ, писао о учитељском позиву (текст „Краткое да простое о седми

таинствах учитељскоје настављеније“ издат у Бечу 1760), а његова Калиграфија

(1776) садржи и стихове уз опис слова. Песму „Мелодија к пролећу“, објављену

1765. у Млецима, химну природи у којој читав свет радосним клицањем поздравља

4 Доситеј Обрадовић свакако представља најзначајнијег аутора просветитељства. „Он је, у начелу, иницирао поетику књиге, указујући на примат просвећивања…, сакрално образовање и духовну културу“?. Желећи да поучи српску „јуност“ својом романсираном аутобиографијом Живот и прикљученија 1783, Доситеј у предговору јасно истиче да је намењује младим читаоцима; он верује, као прави просветитељ, да је душа младог човека налик на „меки восак“ (варијација просветитељске метафоре о души детета као неисписаном листу хартије), те се вреди „обликовати“ док је човек млад. Представљање сопственог животног пута, детињства, одласка у манастир и изласка из Хопова у свет како би стекао што више знања, има васпитну намену: Доситеј на сопственом примеру показује снагу младалачких илузија (жеља да постане светитељ), али и значај доброг учитеља (мудри игуман у њему види паметног дечака жељног знања и подстиче га да се окрене школовању). Жеља за поучавањем такође је видљива и у одабиру жанра басне чија структура подразумева поуку. Просветитељски дух у преради Езопових басни (Басне 1788) највише је уочљив у обимним наравоученијима у којима се бави етичким питањима и конкретним животним саветима.

3

златно пролеће, убрајамо у сами почетак српске поезије за децу. Овај обимни

дитирамб мноштвом појединости представља бића из свих животних сфера

(флорални свет, фауну, људе и звезде) како се радују пролећу: „Једним словом: све

животно,/ сказује се бит радосно.“ Песнички глас често користи ономатопеје („…

патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако ку ку вичет/ свима радост без

сљеда/… гуска гачет, гушчад водит/ гусак смјехи га га носит./…“) и истиче

животну радост коју свако биће показује на свој начин („Јелен в горах поскакује/

сова хитро возљетује“, „зец у гори поиграва/ славуј дично поцркава…“ и сл.), а

септиме завршава рефренским ускликом „О златоје пролеће!“. И поред обимности

песме, неке њене одлике карактеристичне су за поезију за децу: дитирамбски тон,

примена ономатопеја у певању о животињском свету итд. Стога се „целином свога

израза и схватања“ Орфелин „обраћа свету детињства“ те својим особеностима

песма припада дечјој књижевности. То нам доказује и чињеница да ју је пола века

касније (1818) Михајло Владисављевић прерадио (додавши јој неколико својих

стихова) и штампао „обоег пола серпској дечици на невину забаву и утеху“.

Књижевно-историјски значај „Мелодије к пролећу“ је велики: „ова поема помера

почетак српске поезије за децу дубоко у 18. век, у европско време појаве и

поступне артикулације“ књижевности за децу.5

У почетке српског песништва за децу убрајамо песме Луке Милованова

(1789–1828), писара, учитеља и побратима Вука Караџића, настале 1810. као

поклон деци за новогодишње и мајске празнике: „На књижицу за новољетњи дар“ и

„Мојој дјеци на мајалес“. Песма Луке Милованова настала је из „жеље да се нешто

конкретно учини и сазда по мери и потребама малишана. Љубав према њима и

потреба да им се приушти радост Милованова је привела помисли да деци напише

књижицу песама“.6 Песма настала као дар детету читаоцу представља преломни

тренутак у српском песништву јер се јасно намењује младом узрасту, а чињеница

да се унутар песме промишљају дечја природа и, са друге стране, природа песме за

децу овој песми даје програмски и метапоетски тон. Песмом Милованова је, по

речима Огњановића, бачено златно зрнце на тле поезије за децу.

5 Д. Јекнић, Антологија српске књижевности за децу, стр. 13.6 Исто, стр. 9.

4

Питајући се кроз стихове који би поклон био најприкладнији за дете

(„Дјечици младој/ играт се радој/ рад сам да знадем/ какву да дадем/ лутчицу“),

поетски глас сведочи како изузетно добро познаје дечју психологију: он зна да је

дечја природа нераздвојива од игре и зарад игре све „радо прима“, што му

омогућује да дефинише какву врсту песме жели да створи. Навођење могућих

поклона (лутчица, птичица, рибица, цвјећа китица) у деминутивима и брзи ритам

песме наглашавају концепт песме као дара у којој већ и само бирање поклона

представља врсту игре са читаоцем јер га мотивише и води кроз песму. Наоко кроз

одабирање најподеснијег поклона песник указује и на природу песника: он, наиме,

није птичар (ловац), рибар ни вртлар, већ песник те не може обезбедити никакав

други поклон сем свог песничког умећа. Самим тим, прави поклон за децу је песма

коју је читалац већ отворио. Вешто водећи читаоца кроз песничке слике које

подстичу имагинацију, песник на самом крају открива смисао и сврху своје

песничке игре, али и разјашњава сопствено песничко начело: песма за дете треба да

буде малена, лјепа и шарена. Овим стиховима песник указује на поетичка начела

која је већ применио: невелики обим песме који кореспондира са пажњом млађег

детета („дјечице младе“) (што се може односити и на брзи ритам и краће строфе),

лепоту форме (графичко истицање кључних појмова у засебним полустиховима),

занимљивост мотива, или, пак, динамично смењивање песничких слика. Истицање

оваквих поетичких начела лако нас може подсетити на поетику савременог песника

Душана Радовића по коме се песма за децу обраћа „искључиво дечјој свести и

искуству“7, те мора да буде „разумљива, логична, конкретна и прецизна“, „лепо

обликована“, кратка и духовита8 (не заборавимо како се, по сопственом признању,

и Д. Радовић обраћа млађем, предшколском узрасту читалаца). Поетичка блискост

зачетника и оца модерне поезије за децу сведочи колико су оба песника посвећена

истом поетичком концепту, али и о континуитету песништва које траје више од два

века.

7 Д. Радовић, Баш свашта, стр. 21. „Кад се говори о детету или за дете, мене пре свега занима оно дете код кога су највише, најјасније изражене специфичности детета. То су мала деца, предшколска деца. (...) Они не виде разлику између игре и живота“; Душан Радовић, „Портрет Душана Радовића“, Детињство, год. VI, бр. 3, јесен 1980, стр. 157.8 Д. Радовић, Баш свашта, стр. 418.

5

Програмску песму Луке Милованова можемо још у једном смислу повезати

са песништвом Душана Радовића. Колико је концепт песме–поклона животворан

сведочи нам песма „Плави зец“ која се, суштински, заснива на истом песничком

захтеву: ловац (алтер-его песника) приповеда деци о чудесном бићу – поклону који

је за њих спремио. Брзи ритам, динамичност и графичке измене стихова одликују и

ову песму. Чудесни зец кога је ловац уловио потиче из поетске стварности која се

свесно позива на имагинативни свет бајке; он, стога, не може доћи у директнији

контакт са дечјом свешћу но што га је остварио поетским отеловљењем: као

симбол песме, плави зец, својеврсни поклон песника, истиче машту и игру као

начела песме за децу. Неочекиване везе које искрсавају између Милованова и

Радовића показују како усредсређивање песника на дечју природу представља

кључ дечје песме, без обзира на епоху из које она потиче, чиме песничка

проницљивост Милованова још више добија на значају.

Осим песничких почетака, прва половина 19. века препознатљива је по

учесталијем објављивању књига за децу. У овом периоду немачка књижевност

највише утиче на наше писце (највише се преводе Кампе, Вајс, Салцман): Јован

Поповић преводи Кампеовог Младог Робинсона (1807), Јован Милошевић

Салцманову књигу Драгоцено благо или прави начин васпитања деце (1835),

Милован Видаковић преводи драмску игру Благородни отрок (1836) и сл.

Нарочито су популарни избори прича и песама и, уопште, поучних текстова за децу

(Мојсеј Игњатовић издаје Библиотеку образовања дечјег у приповедкама, баснама,

позоришним играма ради продубљивања добродетељи и отвраћања од порока...

1834, Димитрије Обрадовић Златна зрна за младе и старе обоег пола 1846. итд.).9

У том погледу издваја се Тимотије Илић (1795–1851), приповедач и песник који

наставља идеје Д. Обрадовића. Иако су Илићева дела заснована на преводима са

немачког (као, на пример, прича „Дукат“ из 1830), збирке Пријатељ српске

младежи из 1840, 1843. и 1845. представљају комбинацију „превода и оригиналних

сочињенија“: немачких поучних прича, народних приповедака и оригиналних

9 Прве књиге за децу штампане у Београду су, такође, преводи (Димитрије Поповић 1843. издаје Часове одмора, на ползу и увесељеније прибављени младости србској из разни њемецки ауктора, преводе се Чича Томина колиба Х. Бичер Стоу, 1853–1854. и Гроф Монте Кристо А. Диме 1855).

6

Илићевих текстова. Намера ових књига је суштински просветитељска („на ползу и

увеселеније“) иако се појављују у време зрелог романтизма. Илићева књига издваја

се по обраћању читаоцу у предговорима (она, наиме, има предговор упућен

одраслом „Читатељу“ и „Младом Читатељу“). Поздрављајући „Сербску младеж“,

аутор јој се обраћа упадљиво украшеним стилом и позива младог читаоца да му

„пружи руку“ и верно га следи10.

Романтичарска поезија представљала је интегрални део поезије, или,

тачније, лектире за децу. Иако свесно не намењују песме младима, романтичари

често певају о мотивима који су карактеристични за дечје песме: о детињству,

школским данима, природи. (Тако је, на пример, поема Ђачки растанак Бранка

Радичевића (1824–1853), посвећена данима младости и школовања, школским

друговима и сл. па се у извесном смислу може доживети и као поезија за школски

узраст). Ритамско-интонационо устројство и језик једноставан за разумевање

олакшавају младим читаоцима прихватање романтичарских песама. Песме,

међутим, задржавају своје „дупло дно“; њихово право значење млађи читаоци могу

само интуитивно да наслуте, али у потпуности га могу разумети тек са зрелијим

узрастом. Две песме Бранка Радичевића, које се обично узимају као песме за децу

(јер су, између осталог, њихови јунаци деца), пружају прави пример за то.

Песнички триптих „Ране“ градацијски слика болно суочавање појединца са смрћу у

различитим животним добима: дечак успева да преболи смрт птице, младић тешко

превазилази смрт драге, али родитељ не може да преживи смрт сина. Песма у

целини не може представљати дечју лектиру, али се први део триптиха, именован

као „Дете и тица“, користи у те сврхе. Слика детињства у овој песми

карактеристична је и за песме Ј. Јовановића Змаја (те из овога такође можемо

видети дух епохе из којег израста Змајева поезија).11 Наиме, дете је приказано у

10 „Здрава ми и срећна буди љубезна Сербска младежи! Ја те из свег срца поздрављам. О оди к мени и пружи ми руку твоју да те кроз једну красну пољану, пуну разнога мирисавога цвећа и веселим плодовима оптерећеног дрвећа проведем. И ако ти за мном пођеш, и верно ме будеш следила, и у душу твоју уливати будеш оно што ћу ти ја казивати, то благо теби, ти ћеш бити срећна, и у тој пољани сабираћеш плодове нигда покварити не могу…“; М. Идризовић, Д. Јекнић, Књижевност за децу у Југославији, стр. 526.11 Песме Ј. Јовановића карактеристичне су по „златном кругу детињства“ у коме се дете налази у породичном окружењу, а често и у друштву животиња љубимаца или птица. У великом броју песама деца се играју са птицама или са њима разговарају: „Лаза и његови голубови“, „Чујмо шта нам вели петао“, „Куцина кућа“, „Шта ли мисли Душко“, Чворак“,

7

породичном окружењу, вољено и заштићено: мајка се бави кућним послом (преде)

и чува сина, а дечачић се игра птицом у своме крилу. Безбрижан и заигран,

фасциниран изгледом птице и лепотом њеног перја, дечак се обраћа мајци („Гледај

крило, мајко мила,/ гле шарени реп!/ Како га је раширила!/ О, како је леп!“).

Идилична породична сцена грубо се прекида изненадним догађајем (мачка

изненада уграби птицу и убије је пред дететовим очима) који упућује на дубински

слој песме. Овим преокретом песник жели да наслика прву спознају о тамној

страни живота која, представљена кроз симболичко обличје мачке грабљивице,

вреба иза безбрижности детињства. Ова прва напуклина, „рана“ у инфантилној

свести представља тренутак сазревања, прву „лекцију“ о неумитности живота.

Сурова стварност на коју се не може утицати истакнута је и дечаковим

запомагањем: дечак позива мајку у помоћ да спаси птицу („Јао, мамо, удави је,/

однесе ми тицу, јао!/ Не дај, мамо, да поије,/ не дај, мамо… Јао, јао!“), али је мајка

затечена и немоћна да реагује. Нестанак сигурности коју пружа мајчино окриље,

спознаја да је срећа ствар тренутка, а човек немоћан да се заштити од животних

удеса и у томе му ни најближи не могу помоћи, делује нагло, застрашујуће и у

појединца усађује несигурност, трагику и осећање немоћи.

Песма „Рибарчета сан“ (названа и „Циц“) такође пева о суочавању наивне

свести са стварношћу и разочарењу које се из овог суочавања нужно јавља, али

кроз блажу ситуацију - кроз однос јаве и сна. Почетна ситуација у којој се налази

рибарче је, слично као и у песми „Дете и тица“, идилична те почетак песме има тон

дитирамба: „Ал` се небо осме`ива,/ ал` се река плави…“. Уживајући у свету око

себе, лешкарећи у чамцу, рибарче заборавља на глад („Моро би` те, рибо, јести/ и

да није глади/…“) и препушта се сањарењу о богатом улову. Тренутак када је у сну

на дохват остварења своје жеље (час када се печеном рибом примиче устима) јесте

и тренутак отрежњења, буђења, спознаје да је стварност битно другачија од

„пустог сна“. Прва суочавања наивне свести са тамном страном животне

стварности опевана у песмама Б. Радичевића представљају, такође, прве примере

теорије наивне песме у другој половини 20. века.12

„Птице на прозору“, „Дошао врабац да нам нешто каже“, „Јоја и гуска“ итд.12 Дупло дно наивне песме која се обраћа млађем, али и зрелом читаоцу схватање је које заступају Милован Данојлић у Наивној песми и Душан Радовић. По Данојлићу „озбиљан и

8

Ђачким сањаријама бави се и социјална песма „Ђачки јади“ Милана

Кујунџића Абердара (1842–1893), српског министра просвете (1886–87).

Сиромашном ђаку се „каткад чини“ да је небо „грдна совра мермерова“ по којој се

котрљају звезде, метафорички виђене као „паре и дукати“, те враголасто

прижељкује божји гнев који ће побољшати његову материјалну ситуацију (да

„бога“ растера црне хале које се отимају око дуката, гурне ногом сто и проспе

дукате на земљу). Мотив незаштићеног детета, али у другачијем поетском кључу

чини основу песме „Сироче“ Ђуре Јакшића (1832–1878); дечји јади исказани су,

као и у другим песмама овог песника, кроз поетски дијалог са природом и „гором

чарном“. Она, за разлику од људи, саосећа са судбином детета.

Романтичарске песме са израженим националним и родољубивим осећањем

чине саставни део поезије за децу 19. века. Песма рањеног сокола о слободи

(„Љубичица IV“) и поздрав песника „бојном брату“, храбром украјинском козаку

(„Поздрав“) блиске су по снажном родољубивом осећању песама Мите Поповића

„О Видову дну“ и „Српство“. Обраћајући се сабљи димискији повишеним

реторским тоном у песми која, кроз евоцирање Косовског боја, пева о тада

актуелним односима Срба и Мађара песнички глас велича храброст српских

војника („челик срце“ у грудима „тврђе него бајонети!“) који се супротстављају

турским „чордама“ („Мало нас је, ал` смо људи!“). Мотив борбе хајдука против

Турчина користе и Б. Радичевић у песми „Ајдук“ и Љ. Ненадовић у „Јуначком

одговору“ кнеза Данила Омер паши („Потурице Омер пашо –/ фишек ти је

одговор!“).

Путописац, песник и, између осталог, министар просвете, Љубомир

Ненадовић (1826–1895), један је од песника за децу: у алманаху Шумадинче,

проистеклом из часописа Шумадинка, он објављује своје басне у стиху. У

изворан дечји писац, будући да истински поштује дете и његову слободу, а не гаји илузије о његовој анђеоској чистоти и самоупућености на Лепо, одбиће да се прилагођава његовим могућностима поимања… Дечју психу и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла… тачно да одјекне“, М. Данојлић, Наивна песма,стр. 18. Радовићево становиште је суштински исто; песма за децу „мора имати још једну вертикалну димензију и значити нешто друго сем онога што је деци речено. Добра песма за децу мора бити нешто старијег искуства него што га деца имају“; Д. Радовић, Баш свашта, стр. 418.

9

типичном просветитељском тону Ненадовић препевава познате басне и обраћајући

се млађој публици упозорава на животне истине: „Млада децо! Чујте приповетку

једну/ О маломе мишу, али и за вас вредну./ Из те приповетке видите на свету/

какви се случајеви у животу плету“ („Лав и миш“). Међутим, његове песме садрже

и родољубиве мотиве карактеристичне за епоху романтизма: песма „Мрве хлеба“

наоко је карактеристична епска песма (о боју Црногораца са Турцима на Морачи),

али њено средиште односи се на бригу старог, искусног ратника о унуку који,

жељан доказивања, полази у бој („Старац слепи, јунак прави,/ што у боју живот

пров`о,/ учи младог свог унука“). Претпоставивши да младић неће послушати

његове савете како да се сачува у борби, слепи старац се служи лукавством и

заклиње унука Мићуна да му сакупи и донесе мрвице хлеба са бојног поља за које

је сањао да ће му вратити виде. Рањеном Мићуну ова наоко необична дедина жеља

спашава живот јер му обезбеђује храну када у гори лежи слаб и непокретан.

Тон и мотиви неких Ненадовићевих песама такође наговештавају мотиве

познатих песама српске поезије за децу. На пример, хумористичко-иронична песма

„Шетња једног стенографа по вашару“ (која се својом обимношћу и разноврсношћу

слика ближи поеми) дочарава атмосферу вашара бројним детаљима, портретима

продаваца, просјака, гуслара који редом позивају намерника да окуси, проба или

купи њихову робу, век пре Ерићевог Вашара у Тополи. Међутим, део песме у коме

трговац директним обраћањем убеђује купца да купи већ похабани капут, шаљиво

представљајући „мане“ и трошност капута као његове врлине, неодољиво подсећа

на Циганиново обраћање „господару старом“ из Змајеве песме „Циганин хвали

свога коња“. Блискост песничког поступка постаје очигледна из следећег одломка:

„Ево капут добар, јевтин,/ од те робе бољу што ћеш?/ За лето је он начињен,/ и

зими га носит можеш./ Управо је скројен за те,/ обуци га, а што не би?/ У пола га

цене дајем,/ ником другом - само теби./ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане

друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“.

На развој књижевности за децу од пресудног је утицаја заснивање и развој

школства у другој половини 19. века. „Све масовније школовање и општи напредак

истакли су децу као друштвену чињеницу о којој се озбиљно почело размишљати,

10

па се одраслима учинило да их, и у књижевности, ваља нечим посебним

понудити“.13 Формирање обавезног школског система („Устроение јавног

училишног наставлениа“ из 1844. предвиђа формирање школа за дечаке,

„Устроение девојачких училишта“ две године касније омогућава формирање школа

за девојчице, док се мешовите школе отварају 1872. године. Обавезно школовање

уводи 1882. министар просвете, Стојан Новаковић14) подстиче школске управитеље

и педагоге на бригу о лектири погодној за образовање деце, а из тог разлога почиње

нагли развој књижевности за децу. Особе заслужне за развој и гранање

књижевности за децу су, дакле, у овом периоду, пренствено педагози и школски

управитељи. Биографски подаци песника заступљених у овој антологији показују

како су готово сви аутори у једном периоду свог живота обављали неку просветну

функцију (учитеља, професора, школског надзорника, писца уџбеника или

министра просвете). То само потврђује чињеницу да су се, бавећи се школством и

интересима деце, аутори окретали књижевности за децу, било да су преводили

стране текстове, писали уџбенике, или састављали антологије/зборнике као врсту

дечје лектире, а то је, коначно, водило и ка самосталном стварању песама, односно

прозног штива за децу. У овом погледу истичу се Ђорђе Натошевић и Стеван В.

Поповић.

13 М. Данојлић, Наивна песма, стр. 43.14 Стојан Новаковић (1842–1915) био је професор гимназије, библиотекар и кустос музеја, затим министар просвете, књижевни историчар, аутор уџбеника, али је имао и значајну политичку каријеру као посланик у Цариграду, Паризу и Петрограду. Објављивао је народне умотворине, писао студије о народној књижевности, бавио се науком о језику. Његов значај за изучавање српског језика и књижевности у школама је велики пошто је аутор уџбеника који покривају и граматику и књижевност; објављивао је читанке (Српска читанка за ниже гимназије и реалке, књ. 1, Београд, 1870, 1878. и књига 2. 1895), граматике (Синтакса 1869–74, Гласови и Облици 1879, Основе 1880) и Историју српске књижевности (преглед угађан за школску употребу), Београд, 1867. Подаци из: М. Колаковић, Народна књижевност у књизи за народ.

11

Школски надзорник Ђорђе Натошевић (1821–1887)15 као писац, аутор

уџбеника, уредник часописа и педагог вишеструко је заслужан за развој српске

књижевности за децу. Натошевићев савременик, Стеван В. Поповић, о његовој

улози у развоју књижевности за децу каже: „Прави творац српске новије дечје

књижевности – јесте неумрли и велики српски педагог др Ђорђе Натошевић… Он

је извео и Чика-Јову Змаја и мене на то поље наше књижевности, побудио и

одушевио нас је да пишемо за српску децу, а утро пута том нашем раду –

препорођајем српске напредне школе“.16 Натошевић издаје прерађене морално-

религиозне приче Бисерје и драго камење на украшење детиње душе и срца 1860;

покреће Школски лист 1858. који је, уз просветне прилоге наставницима, садржао

и књижевне прилоге за децу, а затим, 1865. и „Додатак“ Школском листу, намењен

ученицима млађег школског узраста. Натошевић је, такође, заслужан што је Змај

почео да се бави поезијом за децу пошто је на његов подстицај Змај написао и

објавио песме прво у Школском листу, а затим и у Пријатељу српске младежи,

листу за децу (Сомбор 1966, уредници Ђ. Натошевић и Никола Вукићевић).

Уопште гледано, другу половину 19. века карактерише већи број часописа

намењених деци школског узраста (Дечји пријатељ покренут је у Земуну 1875,

Радован у Новом Саду 1876, Голуб у Сомбору 1879, Змајев Невен 1880, затим

Српче у Београду 1881, Ђаче у Нишу 1888, Мала Србадија у Београду 1889,

Књижица за ђаке средњих школа у Нишу 1893, Споменак у Панчеву 1893, Ласта у

Београду 1894, Школица у Пожаревцу 1895, Подмладак у Београду 1897). Листови

и часописи имали су велику улогу у развоју српске књижевности за децу; пошто су

у њима сарађивали готово сви значајни књижевници тога доба, претплатници

15 Ђорђе Натошевић је по професији био лекар, као и Змај. Био је, међутим, посвећен просвети и народним школама. Био је професор и директор новосадске гимназије, а од 1857. надзорник свих српских школа у Аустрији. Аутор је више школских књига (буквари за основне школе у Србији и Црној Гори 1870, 1871, 1875, читанке за други, трећи и четврти разред основних школа Кнежевине Србије 1877–1885), покретач првог педагошког листа и дечјих новина. Заслужан је, такође, за отварање српских учитељских школа у Пакрацу и Горњем Карловцу и више женске школе у Сомбору, Панчеву и Новом Саду. Подаци из: М. Колаковић, Исто.16 С. В. Поповић, О себи. Поводом педесетогодишњице Змајевог рада, Бранково коло, 1899, стр. 753; према: М. Кнежевић, Стеван В. Поповић у српској култури, стр. 140.

12

часописа су добијали увид у све оно што је у том тренутку чинило књижевно

штиво за децу.

И други Змајеви савременици су својим педагошким радом и издањима

(оригинални текстови, прераде и антологијски избори) допринели развоју српске

књижевности за децу. Учитељ и сакупљач славонских народних песама, Ђорђе

Рајковић (1825–1886), године 1858. издаје шаљиво-поучни Јед и мед, дело сложене

замисли које уједињује педагошко-теоријску расправу (обимни Предговор) и

антологију поезије и прозе, очигледно сачињену у школске сврхе (Производи у

стиховима издељени на „Песме“, „Басне“, „Искрице“, „Натписе“ и Производи у

прози, са поглављем „Школа и живот“). Члана Преоднице и Уједињене омладине

српске, управитеља Текелијанума и српске школе у Будиму, покретача и уредника

Радована, Стевана В. Поповића (Чика Стеву) (1845–1918) Ђорђе Натошевић је

такође приволео писању за децу. Овај педагог, школски управитељ и издавач желео

је „да продужи рад Мразовићев, Натошевићев, Вукићевићев и других књижевника

око српске дечије књижевности“17. Преводећи и прерађујући мађарске букваре и

читанке за српске школе, Поповић у њих укључује народну књижевност и поезију

српских песника чиме подстиче развој оригиналне поезије за децу: „Ја сам

прекинуо са старом навадом наших школских писаца: да преводим редом све, па и

оне дидактичке песме из оригинала. Ја сам у те читанке унео наше народне

пословице, народне песме, а из новије српске уметничке појезије све оне песме које

су могле да уђу у читанку“.18 Уредник педагошких листова Српска народна школа

и Листа за народне учитеље, Поповић је значајан и по првим антологијама српске

поезије и прозе за децу (Венац песама, Слике и прилике, Дечији свет, Божићни дар,

Српски декламатор, Мале гусле итд.). Поповићеве бројне књиге за децу комбинују

дела усмене и уметничке књижевности, оригинална дела и преводе. Њихов значај је

велики пошто нуде пресек књижевне лектире за децу у другој половини 19. века.

Осим тога, у њима су промовисани сви важнији песници и прозни писци овог

периода: Коста Абердар, Љубомир Ненадовић, Јован Грчић Миленко, Бранко

17 Стеван В. Поповић, О себи, Поводом педесетогодишњице Змајевог рада, Бранково коло, 1899, стр. 751, према: М. Кнежевић, Стеван В. Поповић у српској култури, стр. 19.18 Милан Савић, Стеван В. Поповић, Нови Сад: Јединство, 4/1922, 905, 1-2; према: Исто, стр. 209.

13

Радичевић, Мита Поповић, Пера Деспотовић и други. И мада се у младости

Поповић дивио већ афирмисаном песнику Змају19, својим антологијама он

доприноси популаризацији Змаја као дечјег песника. Наиме, неке од познатих

Змајевих песама по први пут се штампају у овим антологијама („Материна маза“,

„Мали Јова“, „Гусле“ и др.) (на пример, у Венцу песама налази се чак деветнаест

Змајевих песама), а насловна страна првог броја Радована садржи Змајев „Поздрав

деци“.

У своје антологије Поповић је често укључивао и сопствене приче и песме.

Као писац, Поповић је пре свега дидактичан и жели да подучи децу. Он, чак, често

и ствара песму полазећи од народне пословице: он гради песничке слике као

асоцијације на народну мудрост и завршава песму неком врстом поуке коју чини

варирана, често римована пословица, као, на пример, у песми „Рано рани“: „Ко

урани зором рано/ сретан му је данак сван`о“ „Ко урани уграбиће/ сваким даном по

две среће“... Песник критикује лењу децу користећи се елементима басне („Лењо

дете нек се стиди/ када вредна мрава види“; „Мрав“), а алегорија је видљива и у

„Ковачу“. Алудирајући на изреку да је свако ковач своје среће, песнички глас

бодри ковача (односно читаоца) да ужива у раду („Не плаши се труда, муке,/ нек са

чела цури зној,/ богато ће наплатити/ увек честит пос`о твој!“). Алегоријски план

песме завршава се дословним саветима: „У младости ко се мучи/ у старости ужива/

Добар ковач ковом својим /себи срећу сакива!“. Чак и када песма исказује животну

радост, као што се у песми „Волим“ набрајањем исказује љубав према природи, на

начин који умногоме подсећа на Змајев дитирамб „Ала је леп“, песник не

заборавља педагошку намену. За разлику од Змајеве песме, у којој ведри тон

проистиче из снажних пријатељских осећања („Ја га слушам/ и мој друг“),

Поповићева песма се завршава немотивисано поучно, истицањем важности мудрих

разговора. Опште гледано, ведра и саветодавна поезија Стевана В. Поповића

проистиче из целокупне просветне делатности аутора и разумевања улоге

књижевности за децу у 19. веку. Иако без веће уметничке вредности, она преставља

19 Јована Јовановића Змаја Поповић је, као карловачки ђак, упознао као афирмисаног песника. Змај је, такође, био управитељ Текелијанума у који Поповић долази као питомац, а њих двојица почињу сарадњу у Преодници почетком 60-их година 19. века.

14

илустрацију карактеристичних мотива и начина певања епохе, али не умањује

значај који је у развоју књижевности за децу имао њен аутор.

У овом периоду значајније се развија и оригинална књижевост за децу (и

даље су, наравно, присутни преводи и прераде, што можемо закључити и из

познатих Змајевих песама-обрада: „Лењи Гаша“, „Пура Моца“ и др.). Збирка

песама проте Јована Сундечића Низ драгоценијег бисера или духовне и моралне

песме за децу, издата 1856. у Задру, прва је збирка поезије за децу. Обраћајући се

„малој српској дечици“ у предговору збирке, аутор наглашава етички смисао своје

поезије (да песме „душу најљепшим врлинама украсе“). Збирка је подељена на два

мотивска дела, „Пјесме духовне“ (религиозни мотиви) и „Пјесме моралне“ (у

којима доминирају етички и родољубиви мотиви). Песма „На дан св. Саве србског“

представља својеврсну најаву песме „Свети Сава“ Војислава Илића, пошто одабира

исти моменат из живота светитеља, одлазак Растка Немањића у манастир. Претечу

Змајеве поезије за децу може представљати и поезија за најмлађе Јована Суботића

(1817–1886), заснована на елементима народне лирике, која пева о љубави

родитеља према деци („Песме за малу дечицу“ садрже шест песама, циклус

„Видосава“ деветнаест). Посвећен преминулој кћери, циклус „Видосава“ почива на

наслеђу народних лирских песама, али на известан начин кореспондира са

Ђулићима и Ђулићима увеоцима. Мотив златног сна који засмејава малу Виду

(„Вида и златан сан“) засниван је на анимизму народних успаванки. Драгоценост

детета у патријархалној култури се у успаванкама изражава сликама раскошне

колевке, дарова или хаљина које детету дарују, односно сакивају митска бића

(кујунџије, односно виле). И Суботићева успаванка „Колевка“ преузима митску

симболику из народне књижевности. Мајка у песми моли кујунџије и танкопреље

да сакују колевку од зрака јутарњег сунца и опреду Види пелене од зрака младог

месеца јер своје чедо доживљава као „чедо неба“ („па ми сада треба/ за то чедо

неба/ колевка од сунца/ повој од месеца“). Мајчина молба да се колевка и повој

сачине од првих зрака који с јутра и вечери обасјају небеса (јутарње сунце и млади

месец) треба да нагласи тананост и нежност митског предива, али и њихову

магијску снагу (светлост на прелазу из дана у ноћ и обрнуто) која треба да заштити

девојчицу.

15

Треба споменути приповедача и сарадника Невена, Јована Максимовића

(Браца Јову) (1864–1955), који издаје збирке приповедака (Божићне приче 1885,

Невенче и Челица 1888, Златиборска вила 1891) и Петра (Перу) Деспотовића

(1847–1917), песника (збирка Невен 1865) и аутора првих српских романа за децу

Занат је златан (1871) и Две лажне златице (1892).20

Песници овог периода често певају о природи и у том погледу су блиске

песме Деспотовића, свештеника и песника Никанора Грујића (1810–1887) („Мајска

песма“) и Јована Грчића Миленка (1846–1875) („Тице у гори“, „Пролетње јутро“,

„Ласте“, „Љубичице“, „Облаци“ и др.). И Деспотовић и Грујић позивају младог

читаоца у природу јер, кад дође пролеће, „не можемо мировати“ (како се каже у

Грујићевој „Мајској песми“). И рано преминули „фрушкогорски славуј“, песник

Јован Грчић Миленко, у својим песмама је обрађивао мотиве по којима се убраја у

песнике за децу. Иако објављиване у антологијама С. В. Поповића, песме овог

песника су тек деценијама после његове смрти (1923), заслугом Милана Шевића,

сабране у збирку поезије за децу Добре књиге нашој деци. У његовој лирици

животни оптимизам преплиће се са меланхолијом и слутњом смрти (у песми

„Планинска слика“ она је изражена појавом „црне змије“ у планинском пејзажу).

Иако оне могу имати васпитни карактер, што нам, на пример, казује рефренски

стих „У земљи је злато!“ у „Тежаковој песми у пролеће“, али, са друге стране,

разумевање немирне дечје природе у потпуности кореспондира са савременом

теоријом игре („Несташни дечаци“, „Беспослен пастир“, „И њен син је ђак“ и сл.).

Песма „Несташни дечаци“ посвећена је карактеристичној дечјој живости, потреби

за игром, осећају „да је соба тесна“ и да се мора трчати у природу („Лаку игру

20 И поред наглашене морализаторске тенденције (романи критикују пороке, а величају марљивост) ликови деце смештени су у актуелни простор (славонска варошица Аустроугарске), а приповедач је усредсређен на психологију детета. Тема романа Занат је златан (1871) прати судбину три дечака, Драгише, Љубише и Станише. Дечаци који стреме изнад или испод сопствене „мере“ пропадају (Драгиша неуспешно студира права и после очеве смрти упропашћује имање, а Љубиша се дружи са пропалицама), док тежећи ка малом, Станиша долази до успеха сопственом марљивошћу, племенитошћу (помаже браћу и сестре) и златним рукама (зидарским занатом). У другом роману, који се такође одиграва у варошици, кроз Мишин порок критикује се среброљубље. Аутор верује да претерана штедљивост криви дечју личност, што показује на Мишином примеру. Постепено јачање страсти мења свест дечака: он се повлачи из дружења са децом, крије новац, срећан је само кад га окреће у рукама и почиње да га крије, те испашта због очеве казне.

16

удесили /несташни дечаци,/ уска им је соба њина/ и уски сокаци –/ на брег, на

брег“). Слика света за дечаке располућена је на природу (свет слободе) и школу,

односно свет дужности. Засићени школском дисциплином и обавезама („одавно им

додијало/ у школскоме стегу“) дечаци беже „на брег“, у слободу. Њихова велика

енергија и потреба за игром спутана школским „стегом“ не може се исказати чак ни

у кући, у затвореном простору; тек у природи они се „захуктавају“, „ускличу

поносито“ и „срце им се снажи“. Дечја потреба за игром и слободом, опевана у

Грчићевој песми без васпитне „сенке“, као да призива савремене „Бегунце од куће“

Љ. Ршумовића, који беже „само да се склоне“ „у неку слободу“ и сведочи о

актуелности песама за децу Ј. Грчића Миленка.

*

Почеци српске књижевности за децу сведоче о поступном издвајању и

развоју књижевности за децу у националним оквирима. У својим зачецима

књижевност за децу неодвојива је од просветитељских идеја књижевника, педагога

и школских управитеља који су заслужни за њен настанак и развој. Израсла из

превода Аврама Мразовића у 18. веку, најављена у песмама Захарија Орфелина и,

затим, Луке Милованова почетком 19. века, књижевност за децу у другој половини

века задобија ширу књижевну публику кроз часописе за децу, антологијске изборе

различитих приређивача и писаца и прве оригиналне песничке збирке. Поезија

српских просветитеља и романтичара (овде, пре свега, мислимо на ауторе који

наменски пишу или преводе текстове за децу) показује, пре свега, потребу писаца

да децу васпитају и подуче моралним вредностима, а тек онда на бригу о естетској

мери песме или мотивацији младог читаоца. Иако је однос естетског и васпитног

кроз развојне етапе српске поезије за децу осциловао и увек представљао поље

несугласица, очигледно је да и песници на самим почецима могу да разумеју дечју

природу, умеју да погоде дечија интересовања и мотивишу читаоца. Други

песници, користећи слике детињства или судбину детета, приказују тамне стране

животне стварности. У сваком случају, почетке развоја књижевности за децу нужно

је познавати пошто нам осветљавају услове у којима ствара Јован Јовановић Змај.

17

Не заборавимо, и његова поезија за децу настаје на подстицај школских педагога и

неретко представља препев или прераду песама из разних доступних извора.

Поучна димензија Змајеве поезије, често критикована из перспективе савремене

поезије за децу, проистиче, дакле, из улоге књижевности за децу у 19. веку, али

својом естетском вредношћу сопствену епоху вишеструко надилази.

Зорана Опачић

Литература:

1. Вуковић, Ново (1996): Увод у књижевност за дјецу и омладину, Унирекс, Подгорица.

2. Данојлић, Милован (2004): Наивна песма, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.

3. Идризовић, Мурис, Јекнић, Драгољуб (1989): Књижевност за дјецу у Југославији, Сарајево.

4. Јекнић, Драгољуб (1995): Антологија српске књижевности за децу, I Поезија, Мак, Београд.

5. Јекнић, Драгољуб (1994): Српска књижевност за децу I–III, Београд. 6. Кнежевић, Мара (2006): Збирке за децу Стевана В. Поповића, Педагошки

факултет, Сомбор.7. Кнежевић, Мара (2006): Стеван В. Поповић у српској култури, Педагошки

факултет, Сомбор.8. Колаковић, Медиса (2008): Народна књижевност у књизи за народ (Облици

народне књижевности у читанкама за српске основне и средње школе од 1800. до 1914. године), Змајеве дечје игре, Нови Сад.

9. Марјановић, Воја (2000): Књижевност за децу и младе, књ. 1, Београд.10. Марковић, Слободан Ж. (1971): Записи о књижевности за децу, Београд.11. Ненадовић, Љубомир (1962): Изабрана дела, Народна књига, Београд.12. Огњановић, Драгутин (1997): Дечје доба, „Пријатељи деце“, Београд.13. Павловић, Миодраг (1994): Антологија српског песништва, СКЗ, Београд.14. Поповић, Миодраг (1975): Романтизам, књ. 1, 2, Нолит, Београд.15. Радовић, Душан (1980): „Портрет Душана Радовића“, Детињство, год. VI,

бр. 3.16. Радовић, Душан (2006): Баш свашта, Завод за уџбенике и наставна

средства, Београд.

18