Књиге, браћо моја, књиге,

а не звона и прапорце...

Анђелија Стоилковић, II-6

Прва нишка гимназија “Стеван Сремац”

djiki_queen@hotmail.com

Биографија• Доситеј Обрадовић је рођен 1744. године у Чакову у

Банату, у занатлијској породици. Његово световно име било је Димитрије. Још као ђак основне школе, одао се сањарењу и верском заносу. После смрти његовог оца, његов тетак, да би га излечио од сањарења и мистицизма, изводи га из школе и даје на занат. Међутим, жеља за науком, коју је он гледао у црквеним књигама, не оставља га ни касније, и чим му се за то указала прилика, он оставља занат и родбину и бежи у фрушкогорски манастир Хопово. Доситеј се ту закалуђерио и почео озбиљно да мисли на пустињачки живот. Али када је боље и ближе упознао манастирски живот и калуђерско братство, видео је да то не одговара животописима светаца и његовим илузијама. Поред тога, до руку су му дошле и грађанске књиге, из којих је увидео да изван цркве постоји и друга мудрост и друкчији морал, управо оно за чим је жудео. После три године манастирског живота, напустио је манастир за сва времена. Од тог тренутка настају његова непрекидна путовања ради студија.

Пут по Европи• Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски

гост обилазио је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим Италију, Немачку, Француску, Енглеску, Аустрију и Русију. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања Руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији, као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију. Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783. штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.

Карта Доситејевих путовања, фасцинантна и за данашње време...

Народни језик• Први је Доситеј Обрадовић 1783. казао да треба

писати српским језиком, као што народ говори, и сам је почео, колико је знао, тако писати. За њим су пошли многи учени Срби и за 35 година написали различите књиге; али до данас још немамо ниједну књигу да је управо написана по српској граматици као што народ говори! Ниједном писцу није пало на ум, да барем за себе постави каквагод правила у језику, и њих да се држи, него је писао сваки по својој вољи, тако да наш језик нема никаквих правила... (стање у славјаносербском језику из Доситејевог угла, Вук ће овај језик назвати језиком по правилима бабе Смиљане).

Први српски устанак

• Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прешао у Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар (попечитељ) просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође и био је Карађорђев лични секретар и саветник.

• Током Првог српског устанка, у Београду је 1808. године основана Велика школа заслугом Ивана Југовића и Доситеја Обрадовића.

Зграда Велике школе у Београду.

• Умро је 1811. године у Београду и сахрањен је у

порти Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо

старе која је срушена и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука С. Караџића који је те

године пренет из Беча.

Доситејево просветитељство

• Прво је штампао „Живот и прикљученија“, аутобиографију у којој је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемички огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија" или Лабријерова „Ирена"; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон". — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику" од италијанског писца Соавија и „Слово поучително" од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.

Реформатор воспитанија народног

• Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.

Народни језик у Доситејевим делима• У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића,

иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтаксичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која

је била права реткост и код савременијих писаца.

Живот и прикљученија• Живот и прикљученија је дело Доситеја

Обрадовића, највећег српског књижевника 18. века, углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда и то је једно од његових најважнијих дела. У предговору говори да је дело посвећене српском народу да га просвети и поучи, да га упути у живот осталих културних народа Европе. Истиче као најважније васпитање омладине у здравом рационалистичком духу. Најавио је своје дело биографско писано у два дела, желео је да млади пођу путем просвете одмах, а не да као он губе најлепше године у манастиру. Изнео је оштру осуду манастирског живота која је у делу толико снажнија јер је изриче сам тумач који каже да манастири треба да буду на корист народа за просвећење, а не за заглупљивање. У делу има много лирских момената, у којима се запажа млада и осетљива душа Димитрија Обрадовића. Дирљиви су описи опраштања од гроба мајке и сестре Јулијане као и опис родног села његове мајке.

• Доситејев

рукопис за књигу “Живот и прикљученија”

Први део живота• Први део живота сaстojи сe из пoглaвљa y кojимa сe

oписyje рoђeњe, рoдитeљи, yjaк, дeтињствo, зaнaт, бeкствo y мaнaстир Хoпoвo. Oвo свoje кaзивaњe Дoситej чaс нaзивa "истoриja" чaс "дoживљaj". Дeтaљнo припoвeдa o свим пojeдинoстимa нajрaниjeг дeтињствa, aли je тo припoвeдaњe прoжeтo мoрaлним кoмeнтaримa, сaвeтимa рoдитeљимa и читaoцимa, кoмeнтaримa свeгa штo oписyje. Свaкo пoглaвљe зaвршaвa сe eсejистичкo-филoзoфским сeгмeнтoм сa идeoлoшкoм критикoм мaнaстирa , мoнaхa и сyjeвeрja или пaк излaгaњeм сoпствeних идeja o слoбoднoм мишљeњy, вaспитaњy пojeдинцa и прoсвeћивaњy нaрoдa. Taкo сe свaкa цeлинa oвoг дeлa живoтa мoжe пoдeлити нa двa дeлa - припoвeдни и рeфлeксивни сa нaрaвoyчeниjeм.Дeтињствo - првo бeкствoДвaнaeст бaтинa - yсиjaнo гвoжђeKaпaмџиja и тргoвaц - дрyгo бeкствoПoчeтaк мojeгa пyтoвaњaУ срeмскoм рajy

Други део живота• Други део живота oписyje истoриjy кoja зaпoчињe

"бeкствoм из рaja", из Хoпoвa, пa свe дo бoрaвкa y Лajпцигy, гдe ћe зaпoчeти издaвaњe свojих књигa. У чeмy сy прикaзaни сви oни дoгaђajи кojи вeзyjy млaдoг Дoситeja зa oвaj свeт нaспрaм oнoг y кojeм je дo тaдa живеo. Игyмaн oвoгa мaнaстирa Teoдoр Mилyтинoвић глaвни je кривaц yпрaвo зa тaквo нeштo, нaимe oн гa oдврaћa y нeкoj мeри oд свих дo тaдa пoзнaтих књигa o мaнaстирy, вeри и дрyгим нeмaтeриjaлним, тj. дyхoвним ствaримa кojимa сe oн и биo пoсвeтиo.Teрa гa дa пyтyje и yпoзнaje нoвe oбичaje, jeзикe, љyдe - yoпштe. Бeкствo из рajaНa KрфyУ шкoли нoвoг СoкрaтaШeст рaдoсних и кoрисних гoдинa y БeчyУ Eнглeскoj - ни сa ким сe вишe нe приjaтeљитиKoлимa прeкo три и пo хиљaдe килoмeтaрa

Писмо Харалампију• Писмо Харалампију је писмо пријатељу,

оно је књижевни проглас, али је истовремено, а сасвим природно, Доситејев просветитељски манифест. Оно лично пријатељско писмо јесте понајмање, из више разлога: ово није обично писмо него штампано у стотинак примерака: о личним, фамилијарним темама нема ни речи; нема интимних порука, личног, приватног карактера. Оно је по самој замисли, књижевни проглас којим се обавештавају пријатељи о штампању књиге, али пошто је књига на српском народном језику, општем језику, била неуобичајена, и после штампања Орфелинове песме, првина, ваљало је образложити разлоге због којих се књига штампа на српском народном језику. Образлагање није ништа друго него излагање својих просветитељских идеја. Зато је Писмо Харалампију Доситејев манифест просветитељских идеја. То је оно пре свега, и то му даје посебан књижевноисторијски значај.

• Доситејево Писмо Харалампију

http://www.youtube.com/v/zftmKLD3CnM

Востани Сербие-хорско извођење

Мисли• Нема досаднијих будала од оних који имаду неко

остроумије. *No fools are more tiresome than sharp-witted ones.• Једно добро завист у себи има: што мучи завидљива. *Envy has one good property: it torments the

envious.• Ко брани истину, не знајући како ваља, више јој вреди

него ли помаже. *He who defends the truth not knowig how to do it,

does more harm than good.• Кад се ко осрамоти, и не мари да се опоштени, тада је

управ срамотан. *He who is disgraced and does not care to regain his

honesty, really is disgraceful.

Литература• Википедија-слободна

енциклопедија• http://sr.wikipedia.org/wiki/

Dositej_Obradovic • Милутин С. Тасић, Доситеј

Обрадовић• Александар Милановић, Кратка

историја српског књижевног језика