Izvornik 2011

2

Зборник „Књижевног клуба 21“

ИЗВОРНИК

Смедеревска Паланка2011

3

Зборник „Књижевног клуба 21“ИЗВОРНИК

ИздавачиНародна библиотекаКњижевни клуб 21

Смедеревска Паланка

За издавачеДобрила Здравковић

Љиљана Милосављевић

УреднициСлавиша Крстић

Милош Сакић

ЛекторРадмила Кованџић

КорицеМиомир јелић

Технички уредникЉубивоје Миљковић

Припрема за штампуИван Петковић

ШтампаСтарпринт Десигн Смедеревска паланка

ИСБН 978-86-85005-45-9

Тираж: 300 примерака

www.kk21palanka.blogspot.com

4

Изворник 2011 Зборник „Књижевног клуба 21“

ПРЕДГОВОР

Најпре, неколико редова о нечему што смо спознали после штампања првог''Изворника''. Тек пошто је збирка текстова на којој смо пре годину дана радилипостала књига, уреднички тим се сложио у закључку да се труд, после свихпочетничких потешкоћа које су се појављивале успут, исплатио. Лепо је било чутии реакције читалаца, које нису долазиле само из нама блиске околине, било их је иизван граница наше земље, а које су јасно говориле да је зборник код њих оставиојош бољи утисак. Ево сада и другог ''Изворника'', прилике да се провери да ли су тереакције биле претеране у жељи да се подржи рад новооснованог књижевног клуба''21''.

Већина аутора у овој збирци позната нам је из прошлогодишњег првенца. Наиспиту пред којим је други зборник једно од питања може се односити управо наприроду тока који он неминовно почиње да формира. Још увек је рано засагледавање целокупне приче о томе, али већ је јасно да су се аутори чији сурадови у њему објављени писања латили из различитих побуда. Има ту оних којиће тренутно утолити нечију читалачку жеђ, и оних са амбицијом да не заврше ту,надомак извора, који се својски труде да не буду само кап у бари која се лакозамути и испари на сунцу. Својим присуством, у други зборник су као пријатељикњижевног клуба ''21'' своје тежње унели и аутори који нису били заступљени упрошлогодишњем издању.

У овој књизи објављујемо и стихове Ранислава Пурковића, који је део свогживота провео у Церовцу, писане на Солунском фронту. Поред њих се, на жалост уодељку ''Сећања'', налазе радови двојице аутора преминулих у периоду измеђупрвог и другог зборника. Иако понекад изгледа као да је нестао, ток неких речи из''Изворника'' остаће да кружи међу нама. Као и сваки циклични ток, и овај је,прелазећи из мисли у изговорену и писану, прочитану и промишљену реч, везаизмеђу светова.

5


ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ

СВАДБА

Није то била претерано лоша свадба како се мени чинило; упарађени људи,балони, цвеће, сарме, кавурме, колачи, торте, па чашћавања, наздрављања, по којаполомљена чаша и неколико занавек посвађаних рођака.

Нашла сам необичну работу и потпуно се усредсредила на њу: одгуриваласам се ногама о под покушавајући леђима да пробијем зид иза себе. Упорност уовом случају није била добра стратегија па сам морала да се окренем нечем другом.Окренула сам се младићу који је седео крај мене. Плаво одело му је башпристајало. Бела кошуља и прошарана плаво-бела кравата. Складно. Савршеномирно је седео. По његовој руци положеној на бели чаршав шетала је мушица.Хтела сам да је отерам. Изненадила ме је сопствена рука када ми је ушетала увидокруг. На њој се белела сатенска рукавица навучена до лактова. Нагнух се свомсуседу и шапнух му:

- Хеј, ја сам млада.

- А ја младожења, – шеретски ми шапну младић у плавом оделу и врати се упрвобитан положај.

С А Х Р А Н А

Имам шездесет и четири године. Отворио сам мали ресторан напериферији Париза и постао угледан и цењен господин.

После много година опет сам у Србији, у њеном блату, истом ономкоје сам понекад сањао ни сам не знајући зашто, али које ме је једино дочекало сапута, непромењено, труло, мада у приметном изумирању. Само овог пута нисамбио у дроњцима, него у кожним ципелама и скупом оделу.

Крај мене пролази посмртна поворка, достојанствено или мождапркосно. Гледам у велики храстов крст који сићушни дечак једва носи. Нисамзапазио ни име ни годину рођења, али знам да је то мој пријатељ из младости.

После сахране улазимо у пространо двориште. Сењак на истом месту.Велики дуд на средини дворишта раширио је крошњу по целом дворишту. Ту смонекада проводили време у хладовини и безбрижним младићким плановима. Старакућа у којој је живео више се не користи. Крај ње је нова, велика из које жене носетањире да поставе велики дрвени сто под дудом.

Мирис босиљка. Неко ме позва да седнем. Не опирем се, седам. Насдванаесторо ћутећи испитујемо своје суседе за столом.

- Био је добар човек, Бог да му душу опрости. – Чуо се глас исподцрне мараме.

6


Жена крај мене навуче мараму као да се жели покрити.-Хоће ли овде сести неко, слободно је? - Упитах погледавши празно

место на зачељу.Тајац.Жене се прекрстише. Мушкарци ме пресекоше погледима.- То је за покојника, – неко рече.

Претрнух. Како сам то могао заборавити.- Ко си ти? Упита онај глас.- Ко сам ја, заиста? Ко сам, у ствари, ја?Устадох и одох с тим питањем у свести, а не знам ни да ли сам се

прекрстио.

7


ДАНИЈЕЛА ГЛИШИЋ

ПЛИВАЧИЦА

Ломе се сребрни дворци око ватре. Даље, ка хоризонту пливачица се огледау сутону.

Наго тело напаја језеро и посматрач у тишини просипа дах. Напушта коракебезимене, излазећи из језера и приноси се посматрачу.

ПОЉАРИЦА

С пролећа прошета пољима растварајући бусење бритком фигуром.Стрништа услед њеног хода траже уточишта утапајући се у пренетост. Тако настајупретапања. Под њеном цветном хаљином латице сусрећу босоноги ход и нагостбутина зарања у тренутак. Разуздани коњаници назиру топљивост док бере смиље.Роса се огледа по њеним прстима. Боје се нагну-ливаде окончају. Светлуцају издаљине њени увојци и коса приближавајући се, овлаш, додирује коњанике.Набравши цвеће одлази у непрегледност за коњанике, односећи капи росе посвојим скутима. С јесени заигра коло са вилама невидљивим, њишући кораке ицветни јој шешир на глави сажима ветрове.

ПРТИНОМ ДО ГРОБЉА

Сметови високи. Непрегледни. Ослањајући се на пртине, дубодолине суобећавале пролаз. Прегледност бела, непрегледност такође. Снег веје. Завејано селодрема. Док дрва догоревају, на шпорету врућа ракија увире. Оџаци задимљени.Наоколо мирише снег. Крећем се ка дедином гробу, на четврт дана хода по оваквомневремену. Усмереним корацима одупире се ветар и мећава упире прсте. Студен је!Табанам правећи стазу у снегу. Иза мене не остају трагови, бржи је снег.

Срећем чича Милована, дединог вршњака. Штапом млатара по снегу. Гуњму завејан.

„Помоз Бог“, рекох.„Куда дете ако Бога знаш?“„Идем да почистим снег са дединог гроба“, потапшах га по рамену.„Зар по овом кијамету?“„Не мари“, настављам.Гледао је дуго, дуго док сам одлазила....На гробљу ме дочека сувомразица. Мермер и дрво обелели, зима

окопнила, земља навејана. Лане смо заједно кували врућу ракију и гледалипожутеле слике дединог деде. Када би човек знао када ће коме крај вероватно бисве тренутке залуд проведене поделио са старином. Најбоље је по реду, говорио је

8


деда. Можда би потомак чича Милована са руком под руку корачао кроз мећаву.Можда се дивио, пре сећања. Јер сећање може да боли, чак и када је вредно помена.

БИО ЈЕ ТО НЕКО

Ноћ је нестала у настали освит.Ораницом се пружао туђ корак.У махали лајали су пси.Непознат шешир и присебан ходПриближаваше се кући поред багремара.Зраци беху измигољени.Падаху на капију, на стубове поред ње,На лице и образе, на блатњаве кораке.Изишавши из куће би озарен и домаћин.Помоз Бог, рече туђинац.Бог ти помогао, рече мој деда,И поче плакати

ОДМИЦАО ЈЕ ДАН

Одмицао је дан.Кад су крошње ћутале,Далеко од улица и људи,Тишина је одвајала људе.Имагинарном сликом попут орхидејаНебеске силе звонише по ивичњацима,Обећавајући спокој.Усавршени погледи сакупљали су поенеРазбацане по стварности.

9


РАДОСЛАВ МИЋА ЂОРЂЕВИЋ

ПЕХАР АМОРУ

Амор винцит омнија./Љубав све побеђује/ -Љубав је од свега јача,Дарује се на оштрици мача!

Аморове стреле не види око,Срце мора да трпи болно.Суза ако из ока не кане-Срце тада није погођено!

Срце утеху моли, да не свисне,Опијена глава, лута с облацима-Сузу тражи-из срца побеглу,Што шапат однесе уцвељену!

Амор винцит омнија-Љубав је од свега јача.Љубави ако нема, нек дође бол?Сунце сам не могу да молим!

Још један осмех-подари ми!Витез бићу-без штита и мача,Тамо где срца беху у помами,Стопе су јој у каму остали!

Амор винцит омнија.Љубав звездане кише носе-Љубав се наша није умостила:Амор вапаје-звездама однесе!

КАРАЂОРЂЕ ВОЈВОДЕ ЗОВЕ

Достојанство, образ и част –Те златне свете јуначке речиОд живота му беху пречи,Сунчева жижа осветли храст!У судњем трену зла коб одлучи,Од братске љубави издају разлучи.

10


И покида танане живота нити!Савет стараца, у страху одлучи:Дошао на побуњеније и упропашћеније,Лишити га жизњи Вожда – убити!Пирову победу однесе српска неслога.Радовањским лугом птице занемеше!Може ли Србин од Турчина бити гори?Звери гледаху из густе горе,Ока ужарена и белих очњака!Никола учини секиром и мржњом,Што турска сабља учинила није!Кликћу виле са Рудник планине,Нису биле бајковите виле –Биле јесу Србијанке миле,Све војводе Карађорђу зваше.Коекуде, на Опленац ми дођте!Да вас питам шта се сада ради:Десна руко Станоје Главашу –Кажи мени имадеш ли знака,Изнад главе име уклесано?Дели Марка, Ђушу и Ивана,Обрадицу из Велике Крсне?Дал Азања Ђуши бисту постави,Науму Крнари тикву код извора стави?О, Станоје, обезглављени небу смо отишли!Само ликом споменици вечно трају!Хајдук Вељко с Кушљом – да ли језди?Синђелићу Стеван на Чегру бакљу запали,Танаско Рајић на Љубићу топове не даје!На Опленцу ми смо на вечитој стражиСве војводе с устаницима својим –Ником зала не смеју чинити, коекуде,Србију мајку од туђина бранит –Од Лазара аманет Косова остаде,Од јуначке крви – црвени божури –Од имена Србин – само је јунаштво,За Србина и другог сваког.

11


ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ

ОТУЂЕНОСТ

Овако више не могу,и жеље су ми троме,журим да све кажем Богу,јер немам другом коме.

Шта нам ово раде?Сваки човек испрепадан.Наде руше, уместо да граде,а живот постаде врло јадан.

Нико никог стварно не слуша,туђе боли исто звуче,има оног ко покуша,али зар и туђе муке да га муче?

Не знам...Зашто све изгуби смисао?Зашто више ништа није вредно?Живот је некад лепше мирисао,а Земља постаде место неправедно.

Отуђеност нам одлика постаде,у својим проблемима човек кличе,свима је свега доста,свако постаде жртва сопствене приче.

СЛУТЊА

И ви, војници ужасаплаши ме што знамда ка мени идете свом својом снагом,преплашена сам.

Зато вас молим,да само још вечерас кажем шта хоћу,јер знам шта ме чека,препознала сам себи блиску самоћу.

Чујем сопствени крик,

12


заробљен у мени,чекам – то ми једино остаје,чекам да ваш господар каже - ,,крени“.

Растојена у беспомоћју,непријатељ ми порота,растројена јер знам како газите,Боже...каквог ли живота.

Више пута устајем,али већ исувише рањена сада,малаксала и уморна,на коленима и мој понос пада!

13


РАДМИЛА КОВАНЏИЋ

Ом

Његово величанство ОмАлфа и омегаСвега што је билоМера свега што јестеИ што би да буде

Првом плачу човековомОпиру се карличне костиДаху спасоносномВаздух се опиреТрајемо снагом отпораДок не пресахне

Ни смрт нас не би болелаКада би душа добровољноУ земљу обећану хтела

ЕСЕЈИСТИЧКА МИНИЈАТУРА

Малајско лудило – Слободан Селенић

Својим првим романом Мемоари Пере богаља Слободан Селенић је освојиочиталачку публику још 1968. године. За наредни роман Пријатељи добио јеНинову награду. Уследили су романи и драме: Писмо-глава, Очеви и оци, Timormortis, Убиство с предумишљајем, Косанчићев венац 7, Ружење народа у два дела,Кнез Павле. Значајни су и Селенићеви радови из области драмске теорије икритике. На последњем, недовршеном роману могућег наслова Малајско лудило,аутор је радио и последњег дана свог живота 1995. године.

Писац Милисав Савић, у својству уредника „Просвете“, допринео је да секњига Малајско лудило појави 2003. године. У „Напомени“, некој врсти предговора,Милисав Савић каже: „И у овом роману Селенића занима историја. И то историјакоја се буквално догађа. Лудило које је деведесетих година прошлог века захватилонароде бивше Југославије, лудило које је довело до страшног и крвавог грађанскограта, до великих колективних и појединачних трагедија“.

У тумачењу наслова једног сегмента у роману, Селенић користи одредницуиз Енциклопедије лексикографског завода: „АМОК – код малајских народа нападај

14


нарочите психичке надражености, који се завршава наступом лудила, каднаоружани болесник јури улицама, убијајући све особе, које му долазе на дохват“.

Наслов романа Малајско лудило појављује се као метафора за стање духа напросторима Југославије, почев од сукоба (или договора) на линији Милошевић-Туђман-Изетбеговић. Малајско лудило метафора је за националистичке и верскефанатизме који су морали резултирати бројним жртвама.

Роман Малајско лудило сјајно нас води кроз време и простор. Замишљен јекао спој књижевног, мемоарског и документарног материјала „по принципусендвича на више спратова“. Оквир приче је сведочење рентијера ПредрагаПетровића, који је стицајем околности пријатељ и жртве и могућег убице. Бројнимасоцијацијама сведока Петровића, али и другим методама, писац нас упознаје саближом и даљом прошлошћу главних јунака, са занимљивим историјскимликовима и ситуацијама.

Један од главних јунака у роману, Душан Вилотијевић, паметан, образован иамбициозан млад човек, у време владавине Слободана Милошевића постаје веомазначајан функционер на телевизији. Човек њему близак, и службено и приватно,Мухарем Јусић, чији је уметнички лик писац најмање стигао да формира, такође језначајно лице на ТВ београдском „малом екрану“. Насупрот овој двојици сељачкогпорекла, налазе се потомци хрватске и српске аристократије – Тереза Амброз иПредраг Петровић.

Дружење младих људи на Ластову протекло је у мушком надметању да сеосвоји лепа Тереза али и у сталном лаком сукобу поводом националнеприпадности. По повратку у Београд, Тереза и Душан постају брачни пар, другадвојица кумови на њиховом венчању. Убрзо, након рођења девојчице, уследићеразвод и оштри сукоби на националном плану, како муђу супружницима тако имеђу најбољим пријатељима. Блага национална нетрпељивост на Ластову 1985.године ескалираће деведесетих у малајско лудило.

У епидемији малајског лудила, у солитеру на Новом Београду, настањеномљудима различитих националности, убијен је један од главних јунака: Тереза илиДушан или Мухарем. „Тим убиством где један припадник нације убија припадникадруге нације“, каже Милисав Савић у предговору, „почиње у ствари и симболичноубиство целе, велике Југославије“.

Срроги суд и праведну пресуду за почињене злочине, Селенић очекује однеке будуће генерације на овим просторима. Могући датум праведне пресуде –2068. година, стогодишњица значајних догађања – изазива у нама бројнеасоцијације и тка фину симболику.

На основу романа Малајско лудило, десет година после ауторове смрти,урађена је истоимена представа у Београдском драмском позоришту.

15


МАРИНА КРАГОВИЋ

СУЗЕ УГАСЛИХ ОЧИЈУ

Да ли је неко видео,можда осећаје јаче,од оних који се виде,онда кад слеп човек плаче.

Кад сузе теку низ лице,из очију што су некад сјале,а сад су мирне и угашене,и не знају за радости мале.

Шта би све дао тај несрећни човек,да бар једном види сунца залазак,да бар једном види то дете у наручју,ал' узалуд, узалуд, све је само мрак.

Шта би све дао да бар једном види,како је снег бео ил' ватру што трне,да бар једном види људе насмејане,и да заборави на све дане црне.

Да, дао би све, ал' се то не може,природа је од свих нас окрутнија и јача,а да ли и њу срце понекад заболи,и да ли задрхти од његовог плача.

САМА У ТУЂЕМ ГРАДУ

Као за инат падала је киша,плочници мокри, на тргу сат,улице нове, мртва тишина,све је отишло у неповрат.

Непознати људи, сва нова лица,промицаху тихо поред мене,али ја ништа видела нисам,очи ми беху сузне и снене.

Окренух се тромо на другу страну,сада већ покисла до голе коже,

16


и пођох лагано у недра града,непознатог, новог, али шта се може.

ДОК СПАВАМ ВЕЧИТИМ СНОМ

Реци ми како изгледа јутро,кад иза брда провири сунце,реци ми како изгледа зора,кад ти сунце огреје срце.

Реци ми како изгледа подне,кад сунце стоји на небу високо,реци ми како изгледа дан,када ти суза накваси око.

Реци ми како изгледа вече,кад се и сунце на починак спрема,реци ми како изгледају ноћи,мислиш ли о мени – сад кад ме нема.

Реци ми да ли лепе снове сањаш,док ја спавам вечитим сном,и док ме вечна тишина покрива,ћутиш ли или причаш о животу мом.

ЋУТАО ЈЕ

Весели дани к'о руком однешени,као да нису ни били никад,у трену се расуше као жеравице,зна ли неко где су сад?

На лицу маска, тек неки покрет,уснама који личи на смех,није лагао, ћутао је само,није ли и то велики грех?

И знам да биће дана после ових,и знам да биће дана после свих,ал' не знам дал' ће ова рука моћи,да опет напише љубавни стих.

17


СЛАВИША КРСТИЋ

на раскрсницама ноћи

јеси ли икада стајао на раскрсницама ноћузамишљен над својим грешкамане знајући да ли да се вратиши исправиш неку од њих

над својим погрешним поступцимакоји су остали ту недалеко иза тебеда ли ти је изгледало лако исправити ихили немогуће

како је лако исправити иха како су страшно непоновљиви тренуциу којима се све могло решити у прави час

како су непоновљиви сви протекли часовиа како је сваки прави

једног ће данаједне вечериједне далеке ноћиокупити се друштво без неког посебног поводаи моћи ћеш им тада саопштити један од својих врхунаца мудростиуколико је то заиста један од врхунаца твоје мудрости

да смо сви ми једни другима велике љубави

и тада ће вредети онај стари осећајкако је то било сувишно рећиали речено на најједноставнији начинпрестаје сметати истиниуколико је то заиста начин на који живиш

тако је близак сваком тренуткутај прави частај дан или вечетако је блиска та далека ноћ

18


ШИШКЕ(Џонију)

Падају ми шишке од липовог грањапреко стола с којег кафа свеже мири;ветрић одозгоре низ улицу пирии тренутак мира на душу приања.

Под богатим лишћем пролеће ме нађек'о некаквог клинца који игра жмурке.Детињство се крије а фурало би фурке,на врхунцу пропланка никад да не зађе.

Ритмови из туђих балавачких даназа леђима већ ми озвучење сипа;проређене шишке боја белих враназаденем за уши, дубоко удахнем,а густе на очи набаци ми липа.Трепнем.

То јој тајно трепавицом махнем.

*

Једна бака је пажљиво чувала нешто у руци, није се видело шта. То нештојој је вероватно било веома значајно, јер се трудила да га не повреди. Повредивосттога нечега што је с толико нежности држала у једној шаци састојала се урастреситости материје. Као да је предмет њене толике љубави могао исцуритикроз њене прсте попут најситнијих перлица из детињства, оних најфинијих какве јенајтеже набавити а које док се просипају по патосу дочаравају мир кише,производе звук ..сссссссссссссс... што се крцкајући протеже у просторији и стишавапосле неколико секунди, звук који се може регулисати пропуштањем жељенеколичине перлица између прстију тако да хармонија потраје што дуже. Можда и неможемо сазнати шта је с толико љубави посматрала у својој шаци, али за утехузнамо да је у потрази за сигурним местом где би то могла сместити претурилакутијицу са комоде из које су се по паркету просули ситни бели бисери.

19


ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ

О СВЕТЛОСТИ ТВОЈОЈ

Оној коју виђама не види је свакопожурила бихи потрчаламогу ја топомислима већ је немапосматра ме са висине

Мисао игра непрестаноу води се огледамонико нас уловити нећезанешено путујемоу нади да нешто знамооко поноћи некеа сви смо песмасамо ако нас неко чује

СРЕЋА

Три љуљашкена брезу окачене,на липи још две.

У маленом дворишту,песак и дрангулије,откинут сваки цвет.

Тонем, пењући седанима, кораком,као јесења киша.

Месец, сребро сеје,на златно лишћеи минуле дане.

Твој и мој смехискричаво одзвањају

20


у празним собама.

Срећо љубим те,врата не отварај,то јесен звони.

КОЛОСЕЦИ, ПЕРОНИ...

Посећујем кутке прохујалих данаИ минуте смеха са тобомИ тренутке љубави искиданеИ питам се да ли сам на крају сама

Од свих стаза којима сам табаналаДа ли је мени најдража праваОна кривудава у залазакДок миришу река и врбе

И букете плавих звончићаКоје сам са љутићем бралаСтопе у снегу ти препознавалаИ голуба писмоношу ти слала

И погледом те испраћала, испраћалаИ сањала, сањала све плаветноА сад ми се само спава, спава

И опет бих исту стазу изабрала

ЗИМА

Навлачим рукавице. Kада то чиним, скоро увек, помислим на тебе.Са смешком.- Када будеш решио да ме дарујеш, поклони ми рукавице. - заборављам да тикажем.- Најобичније. Због смешка.Исплешћу ти вунене чарепе, као уздарје. Да ти ноге не зебу, док спаваш.

РЕЧ ЈЕ РЕЧ

Можда!?- Можда је близу Ништа! – рече ми дете.- А да ти нешто шапнем!?- Тајна је, када је знају само они који је знају! – додаје враголасто.

21


- Кад бих себе прогутала, ја бих умрла.

ЉУБАВНА ПРИЧА

Кажу, љубавна прича, до две стране.- Каква је то љубавна прича на две стране.- Ја бих рекла, никаква.- Шта има ту да се прича?- Какав конкурс? Какав часопис?- Награда, миксер!- А тек порука ... волите и пишите о љубави.- Шта ће ту миксер? Питам се.

ЛАЖОВИ

- Само мене грде, кажу да сам лажов! А сви лажу! Жали ми се унучица.- А ко сме да лаже срећо! Тешим је.- Тата каже водићe нас на купање, после каже ружно је време.- Мама обећа да разгледамо поподне рођенданске поклоне, и радујем се, а кад дођевреме, мама каже, нека сутра.- Васпитачица обећа награду ономе ко први заспи. И ја заспим прва, па ништа.

- И сви лажу, само мене грде.

22


МИОДРАГ МИЛУНОВИЋ

ПУТЕВИ

Моји су путеви непроходниурасли неброду ко` трн у костидалеки ломни излоканик`о нечастиви боже ме прости

По миња колевке мртвороднерасуте као стада на пашина рубу сећања безвреме ћутек`о далеки преци крајпуташи

Крваре истине заборавомк`о божур распет о поља крављаса којих јата страхова грамзиворазносе зрневља православља

Распетим Косовом крилати вуциразвлаче лешине испод брезату у сенику камене кулеу предворјима славнога кнеза

А када птичији лавеж утихнеи кад се незвани мраконосциузверу на престо од порцеланашто им на уздарје приносе просци

Гореће векови и предањапастир и златно руно на овципољима бешћута гасиће ватреваскрсли Нерони миротворци

Са њима и хорде разузданихпотомака крвника и убицаоних што ножем од тамне свилекопаше очи с најлепшег лица

А никог нема да стресе свицес паперја ситих уснулих вранашто као бројанице расуте ћутепо гнездилиштима Газиместана

23


Моји су путеви к`о моја матикоја истоком ка дому ходидоле где њена угашена свећачека да се у тишини роди

ЧЕКАЊА

Као сказаљке на часовникузаробљенекружницом савршенстватумарамоневиделом својих хтењасакупљајући годинекоје је појело време

Некада тако далекируку испруженихка недодиру новог ткањаослушкујемо испразну музикунапуштених стопастрахујућида се не сусретнемоса самим собом

А када нас игра сенкиспоји у вертикалу истородностићутимо о нама

Преповијемо изгубљене годинеу неко ново рухои када слутњадодирне праву речвреме нас испратина ново чекање

ЈУЖНО ОД ИБРА

Црно, црно, до ноктију црно,црне овце, црн пастир напаса.Црно звоно, црних богомоља,на јутрење призива, без гласа.

24


Ноћ притеже опуту од бола,јутро нам се у синору крије,Залуд јармиш волове у колакасно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.Нож у оку, плаћа виду данак.Преци нам се у парлогу скришеко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,крстаче нам чувају, на гробљу.Што опадне не дочека зору,то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,венчава нас рука агарјана,па нам свадбе на тамјан миришу,на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,крај кумова прекланих у јарку.На димњаку, роде устрељене,греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,тумарају метохом, без вида.Разапету зору, о бездање,у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,док нам кости о заборав мрви,да досоли косовску вечеру,крсни колач, наш данак у крви.

Као вода растаче се народ,што заграбиш, кроз прсте се слије.У наћвама пауци се легукасно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,немаш кога да спасиш од зала.У огњишту гусле сагореле,светлост нам се у ноћ закључала.

25


ЈУЛИЈАНА МИРОВИЋ

СЕЋАЊЕ НА ДРУГА(Посвећено трагично преминулом ученику Дарку Батинићу)

Анђели нека другују с тобомод вечерас у вечности, небом.Оставио си другове трећег шест,и тугу као море, да се растачеуз плач.У мајску ноћ,занемео је и глас птица,пред болом твог одласка.Хладни додири туге и сузате ноћи путују у своднебеских сфера.

Уз громогласни плач неба,последња молба за тебе,да пробудимо живот твој.Нема одговора.

Твоју звездокосу главуте ноћи муња обасјала.У капцима твојимвидех светлост звездаи њихову даљину.На земљи остаје твој траг,одлазиш заувек на пут небески.

На првом часу математикеједно празно место,незавршен задатак,тишина, бол...Празно место у фудбалској екипи,дечаци трећег шестносе мајице са твојим ликом.

ПРЕД ИКОНОМ БОГОРОДИЦЕ ЛЕСЈАНСКЕ

Сузна иконаБогородице ЛесјанскеВелики петак као

26


давни дан поподнекад беше шести часкад помраци се небо...

кад завеса пучена полау тами небесачаса спасења,на крсту Исусопрости непријатељима

Трагна образуБогородице ЛесјанскеМолитвада пратимо трептај срцада не страда душа.

Суза у окуБогородице Лесјанскеза непокретну руку дечакашто дар оставина иконина белом крилу анђела.

У данупрвог звонапред икономБогородице Лесјанскемолим сеи за оне који немају никогада се за њих моли.

Мирише ванземаљски пролећеу пламену свећа нада трепери.

Сузна молитвачека зоруплавог пролећа.

27


СЛАВКО МИТРОВИЋ

ЈОШ ИМА ВРЕМЕНА

Чекам да ми донесеш пролећеСа тобом јесен улазиПипци твоје мрзовољеУ кости ми се увлачеМуња најављује непогодуДокле да се вртимоУ бескрају слаткоречивостиКад нам се речи у пролазуЗа косе чупајуДокле да чекамо сунцеДа нам разгони облакДођиДа од муње исплетемоЛампион наше љубавиЗима је још далеко.

ЦРНИ ПЕТАК

Петак је лош данЈедног петкаПао сам са дрвета.Кад сам био студентПао сам на испиту једног петкаПетак је лош дан за мене црн.Онда сам срео тебеЈедног петкаИ обесхрабрио сеАлиБио сам срећан целог тог данаИ следећег петкаИ још једногТрећег петкаБили смо на небуНас двојеСрећан је био тај петакЗа мене и тебеНајсрећнијиПа још један...Па још један...

28


...............Онда јеОсвануо један петак без тебеПетак је лош данНАЈЦРЊИ.

- Сви они који кажу да су заборавили урадити оно што су обећали, признају да нисузаборавили да не ураде.

- Од лажи може да буде гора само истина, ако се каже погрешном човеку, напогрешном месту у погрешно време.

- Права љубав је неограничена. И мржња такође.

- Кад учинимо нешто добро, никада се сви не сложе у оцени. Кад учинимо нештолоше, сви се брзо сложе у осуди.

- Истине се многи боје, мада истина не може да буде опака, може само последица.

- Дипломате и жене треба увек пажљиво саслушати, па онда потражити истину уономе што су прећутали.

- Жене себи лако праштају грехове, осим оног који нису учиниле.

29


НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ

ГРЛИЦА

Данас сам те волелаТужно као грлицаЗа тобом жудилаи уздисала

Данас сам плакалаЗбог себе и тебеПо неким путевимаПосртала, које нисамНи препознала

Болели су ме знаци на њимаПутокази врелиУ налетима чежњеГрлила сам небоТаму уместо Сунца

Данас сам спозналаЉубав своју према тебиСвој усуд и кајање

Грлица посталаНебо додирнула уПесми која још увек траје

ЈУТРА ПЛАНИНСКА

Одавно лежи тамоУ планини где стадо пасеЛиваде миришуВиле се с косама играјуИ за људима уздишу

Одавно лежи тамоГде цветови пчелеМедом хранеИ очи њене у измаглициНазиру и прете

30


Очи срне и дететаТолико желеДа приповедају и постануДео ове причеОдавно лежи такоИ цвет је постала и пчелаМисао њена клетаО њубави планинскојУ зденац урањаИ жели да рука његовамије је

Смиљем и бисиљемКопривом и дивљом наномМајчином душицомУ недрима дивнимДок не зацвиле-Сва јутра њенаПланинскаДок лежи тамоУ чежњи својој окована

31


СЛАВИЦА НИКОЛИЋ

УЛИЦЕ МОЈЕ МЛАДОСТИ

Када се, напокон, вратимтамо где сам пустила корене својешта ли ћу затећи, о, Боже?!

Живот је мој немирно море,па ветрови носе ме честос` места на место.

Ал` душа и срце моје,заувек остаће тамоу градићу младости моје

Вратићу се, знам,кад жуто лишће прекријеулице, паркове и дворишта,

Кад зелени кестениопадну у мојој улици.Вратићу се у септембру.

И где год да одем понећуу срцу познате улицеи дворишта мог детињства.

Никад заборавит нећудраге ми мирисе и звукове,ни поглед с прозора,ни стари црквени сат,што као сведок времена стоји,ни стазе камене, ни травке пролећне,ни куће мале, ни улицу поред пруге,ни поглед с моста на залазак сунца.

МАГНОВЕЊА

У магновењуДецембарске ноћиГрлим нека сећања давна

32


Суза се отима окуСтежем главуДа не чујемКако страшно звучи мук.

Свећа се истопилаВатра се угасилаЈа не осећам ни мрак, ни студ.

Испловљавам напокон,На другу обалу стварности

Тамо ме чека чека вечити вереник,Верни љубавник моје душеСа очима боје свемира

Тамо, на другој обали стварностиНе морам да се присећамТамо могу да осећам.

Не желим да ме буде,Да ми краду тренутке магновењаКад ми они значе све

Не дам да ми узмуОсећај твоје дуге косеИ дах твој на рамену

Ни глас твојКоји је прешао вековеИ пространства да би ми рекаоДа сам му све.

Нико не зна за моје тајнеИ кога кријем у дну срцаИ у дубини окаИ нико се не усуђујеДа крене са мномНа другу обалу стварности

Мени је довољноДа те пожелим мислимаДа се, вољени мој,Појавиш у мојим магновењима

33


МИЛОВАН – МИЋО ПЕТРОВИЋ

СЕНКА

На прозору Сенка!не то је она...Душа, где је њена душа?

Њена лутања, снови, болиона је дала,да ли је знала?

У сну је биламене је чекаласрећу снивала...

Будна!срећу, љубав убилаУ срцу мом сенка била и остала...

ЗАГРЛИ МЕ ДАН

Ноћна тамаГрли ме сан.Мртва тишинаНа путуОд неба до земљеШаље меУ светлост дана...Летим кроз тамуБез крила,Непозната путања...Падам, падамДа ли је то сан?Будим се...У наручју, загрли ме дан.

СУЗНА РЕКА

Шапуће сузаНиз образе клизиНа свом путу

34


Није стала.ЉубавСтранпутицомОтиче, тихоУ неповрат.

Срце, јецаТишину будиЧујем речиИздалека...

Суза мојаЗакаснилаРана раномСе опекла.

Скрхана срца, довекаМоја љубав,У неповрат односиСузна река.

35


СЛАВИЦА ПЕТРОВИЋ

ДАН ЉУБАВИ(одломак из истоименог романа )

...Мушкарац који је лежао на ниском дрвеном кревету био је у бунилу. Онаклекну поред кревета и задиже му кошуљу. Успела је да га прегледа при светлостисвеће, а онда узе комад газе наквашене у води и стави му на чело.Промешкољио се.Мрмљао је нешто неразумљиво. Шта сада да уради.? Требало га је пребацити допећине, али то није могла сама да уради. Као да јој је прочитао мисли његов пас јелегао поред врата и неко време је режући посматрао. Онда седе на под и наслонилеђа уза зид. Кроз мали четвртасти отвор на зиду допирала је месечина и падала насредину собе. Све је било мирно. Скоро сабласно. Устала да промени облог инаставила да буљи у мрак. Веровала је да ће му бити боље ујутру и да ће његоввелики хаски пустити да изађе. Мора да је била задремала, кад ју је пробудилоњегово окретање у кревету. Успео је да се усправи и седне.

-Ко је ту?-упитао је на енглескомОна је показала лекарску торбу поред својих ногу.-Како се осећате?-упитала је.-Као да ме прегазио тенк. Да ли је то још ноћ?-Свиће-одговори она, пакујући торбу.-Зашто ја то не видим? Говорите ли истину?-почео је да се осврће око себе.-Мораћете са мном у склониште-била је сигурна да он не види.-Како сте

доспели овде?-На камили-мушкарац поново леже.-Морам назад, до пећине. Позовите пса, а ја се убрзо враћам по вас.Мушкарац као да је није чуо. Лежао је главе окренуте према зиду. Она се

сагну и узе торбу. Сунчеви зраци пробијали су се кроз отвор и пукотине и могла једа види милионе ситних честица прашине како се ковитлају према светлости.

-Џеси, дођи!-нареди мушкарац промуклим гласом.Пас послуша и скочи на кревет поред њега.-Враћам се по вас-она отвори врата и изађе у праскозорје.Корачала је бојажљиво према склоништу а онда изненађено застала. Било је

празно. По траговима точкова неког возила могла је да закључи да су рањенициевакуисани вероватно током ноћи. Очигледно им се журило помисли она,прилазећи лежају на поду, Њен мантил је још био ту, пребачен преко лежаја. Кутијаса лековима, неколико боца воде и конзерве стајало је недирнуто у углу. Клекнулаје и почела да пуни ранац. Било јој је јасно да су она и мушкарац били потпуноотсечени у овом напуштеном селу. Само није знала како да се извуку одавде.Угледала је његовог пса. Кренули су према колиби.

-У пећини нема никога-рече она прилазећи кревету.-Остали смо само ви и ја.-Тешко да ћу вам бити од помоћи-рече мушкарац.-Имате ли нешто против

болова. Глава ће ми експлодирати. Очи ми горе.

36


Она направи нови облог и стави га преко његових капака. Дала му јеињекцију против болова. Из ранца је извадила неколико танких режњева раженогтоста и отворила конзерву.

-Како се зовете?-упитала је.-Давид-одговори он снажно притискајући слепоочнице.-Што вам се догодило?-Било је то приликом снимања...јака детонација. Последње што сам видео

била је ватра.-Како сте дошли довде?-Пријатељ је платио неком човеку да ме изведе из града. Неко време сам

путовао у групи, а онда су ме оставили испред ове куће. Имао сам грозницу. Кадасам се пробудио, била је ноћ. Пратио сам Џесин лавеж, и пипајући около, ушао саму кућу. Даље знате.

-Можете ли нешто да поједете?-Дајте ми воде ако имате?Она му стави боцу у руке.-Ако будемо имали среће, наићи ће неко-рекла је.-Не морам да вам причам ко би све могао да наиђе-промрмља он уморним

гласом.Знала је да су били изложени не само бомбардовању већ и лутајућим

групама номада и побуњеника.-Можете ли да ми додате ранац?Она му пружи ранац. Тражио је нешто по њему.-Узмите ово-Давид јој пружи револвер.-Морам ли...?-Около тумарају гладни, избеглице...Можда ће вам требати.Она спусти револвер на под поред кревета.-Све ово је само једно велико...мерд-у његовом гласу је било озлојеђености

и туге.-Новинар сте? – упита она.-Био сам-он показа на своје очи.-Били сте изложени дејству јаке светлости, али то не значи да је ваше

слепило трајно.-Не верујем-рече он.-Шта је вас навело у ове крајеве?-Ја сам лекар-рече она.-Не иду сви лекари у ратна подручја-додаде он.-Као ни сви новинари-рече она.Посматрала је његово лице. Могао је имати тридесет пет година. неколико

година старији од ње.-Одакле сте?-упита Давид.-Из Србије. из једног мањег града недалеко од Београда. Ви?-Из Париза-рече Давид и утону у своје мисли.

37


НЕНА РАДУЛОВИЋ

ТАЛАС КОЈИ КИПИ

Ушао Бојан у собусео на столицупа прича мамикако је видеоједан талас мали, малецкионда је таласпостао већии хтео побећи.

А то није билолетос на мору,у ствари јесте.Био је и на мору један таласвелики као џин,просуо се на песаки тако, није билоништа с њим.

РОЗЕ ПЕСМА

Распуко се бресквинцветрозе, розе, виолет,

па мирисне кецељице,смејуљицезадивиле читав светрозе, розе, виолет.

Зима бежи, само шиша,за њом јури розе кишаи мирише бресквинцветрозе, розе, виолет.

УДВАРАЊЕ

Гледа Весна школског пара

38


Бојанапа Снежи нешто шапће,а он само звиждуће, звиждуће...

Мења Весна машницеданас бела, плава јуче,а он само звиждуће, звиждуће...

Игра Весна школицекао лептир скакуће,а он само звиждуће, звиждуће...

Расплела је кикице,да ли је то могуће?!он и даље звиждуће, звиждуће...

Доби Весна новог паране, то није варка,од тог дана не звиждућеБојанова звиждаљка.

НЕКИ ВРАГ МЕ СТЕЖЕ

Каћу волим свежесамо у њу бленемАл’ неки враг стежене могу да тренем.

Док ме она гледаи поправља сокнувраг ми мира не дау пете ми скокну.

У глави ми дудњиуши се црвенеи у час тај судњисела је крај мене.

Сада ћу да дрекнем:Каћу волим свеже!Ал’ ја ни да бекнемврат ме опет стеже.

39


Чим попусти ја ћуда прикупим снагукад пољубим Каћупослаћу га к’ врагу!

ГОСПОДАР ЗИМЕ

Покупила јесен златна и једрановембарске дане у своја недрапа док их нежно и лако љуљушкападе са гране и последња крушка.

А онда, гле лепоте, гле чудесаотворише се блистава небесаи снег поздрави Господара зимеДецембар је његово царско име.

На царској глави шубарица белафини рукави свиленог одела,а на рукама снежне рукавицеиз којих сипа лаке пахуљице.

Облак, враголан, гледа па се смешкакако се грудвају два бела Снешкаа ви, дечице, хитајте по санкеДецембар је месец снежне бајке.

40


МИЛОШ САКИЋ

ЗАПАЉЕНИ ПЕЈСАЖИ(посвећено мом родном граду Карловцу)

Овај град што злурадо тутњи,сваког дана испија снагу мога тела,и ја тако копним у прераној слутњи,да се ближи крај овога света.

Овде ме често носталгија свладаза далеким мирисима мојих зелених вода,за тајновитим шумама и дивотом хлада,и за спором јесени што црвена хода.

Онда тражим далеких гласова дубине,што ко бездан плави мирно сјаје.У њима су и реке, и шуме, и низине,вртови и куће, ко у далеком рају.

Испред мене виде се лепоте врбика,под чијим великим сенама спавају дуге.Кроз њихово грање пролази силуета мога лика,Малко изгубљена са траговима бледе туге.

Цела ова слика сунцем је запаљена,а по њој лете пожутеле птице неке.Лете ко делови неког света снена,према обалама које су за мене далеке.

Све ово непрегледна визија бивагде моје тело трне па сева.Онда све тоне, у заборав се скрива,док једно септембарско вече догорева.

БУЂЕЊЕ

Заспао сам у јаблановој полусени,Миран и спокојан у недрима високим,Желећи да се у сну оплемениМој страх предубоки

Нека се све моје стрепње слију,

41


У реке незаборавних снова,Заједно са хтењима што се вију,На гранама зеленог јаблана.

-Мисли што ти лете успаване,У стварност живота склони,И из себе истерај све накане,Јер срце ти ка зебњи рони!

Не дај да те малодушност освоји,Пуна неке лелујаве наде,Што ће око ногу босих,Стопала твојих траг да украде.

А кад око тебе све почне да пада;Из јабланова зелена грања,Проговориће твоја савест тадаРечима људског разочарања.

ВРАТА

У овом глибу животном тражим врата,која ће уз шкрипу, да ме извуку из тмине,и одведу до неког мени блиског брата...Иза, чекам загрљај да ко муња сине.

Тумарам, исцрпљен, скинут до гола,рањеног срца, са пелином у души,идем, и мирно проматрам како се руши,цела моја кула, саздана од животног бола.

И нема ту дела, где бар сумње није,болних очекивања остављених криомице,у том телу лелујавом, са модрицама од прије,што пева гласом на умору птице.

Мисао ми је песма, што одзвања храмом,на длану кобна ћутња, коју нудим себи,а иза врата немих, запечаћених тамом,нешто ме од преосталог живота пита: Где си?

42


ЖИВОМИР-МИЋА СТЕВАНОВИЋ

ЉУБАВ И ВИНО

Љубав и вино, нису само речикоје изговарамо тек тако,љубав и вино су оно што лечиили што боли подједнако.

Вино и љубав, нису речи самокоје се у стиху песме нађу,то је истина, за коју знамокад нас туга ил срећа снађу.

Љубав и вино, само речи нису,нису то слова неког слога,једно и друго кушали сви су,к`о дар ђавола, ил дар од Бога.

ШТО ЈЕ БОЖЕ ТИ ПРЕЛЕПУ СТВОРИ

Знам девојку згодну као Виламного лепа и превише фина,погледом ти срце узнемириблаго оном, који са њом живи.

Умиљатим гласом кад говориу уво се ко слуша претвори,свака реч јој ко мелем на рануи разбија сву мушку одбрану.

Што је Боже ти прелепу створипа мушкарце много срце боли,дај им Бооже и вољу и снагуда освоје ту девојку драгу.

У колко се не деси то чудои изгубе ту прелепу жену,цео живот провешће улудоа имаће само успомену.

43


УЧИНИ ТАКО ГОСПОДЕ БОЖЕ

Кад би сви на Светупесничке душе имали,убеђен сам Господе Божемного би овој планети дали.

Душу и срце своје би даливремена за љубав би имали,пажњу и срећу би нудилии наду за животом будили.

Учини тако Господе Божејер само то твоја снага може,да људи не мисле никоме злодраги Боже молим те само то.

44


ЖЕЛИМИР СТЕФАНОВИЋ

1. Ево како неки схватају ''Шведски пут у социјализам'': Прво се напијеш ко' летва,а потом те таксијем или фериботом одвезу кући.2. Прођоше ''грађански'' ратови. Сељаци можете мирно спавати – све су тозакували они из града.3.) Хвала Богу, не постасмо грађанска држава, јер шта би са толиким сељацима.4. Дарвине Дарвине, од мајмуна никако (још) не постадосмо људи.5. ''Историју пишу победници!'' повикаше многи. ''Први мачићи се у воду бацају!''шапћу они ређи.6. Ако сте ради завирити у српску историју, понесите светиљку-мрачнa је.7. РАДНИ ПОЗИВ''Црногорци'' свих земаља, уједините се!8. Народ више од деценије чека да оне из власти прође грозница; златна, или евро-свеједно.9. Ако је за вајду: доста нам је троструких хероја; у ред за признања пустимотроструке мајке.10. РАВНОТЕЖА У РАЗЛИЦИМушкарце је страх да ''лану'' а жене да не ''лану''.11. Ако је до враћања имовине, прво треба вратити Немањићима Србију, па ако штаостане, и другима.12. Срби су вековима толико заузети прављењем Историје, да немају временазавирити у будућност и видети шта их тамо чека.13. У Кини комунисти увели капитализам, у Русији такође, у Словенији исто;једино се у Србији још препиру ко да га уведе.14. Ови Немци никако да нас поробе – пробајмо опет са Турцима...15. Мањине су код нас дебело заштићене – пођимо од власти.16. Родило не родило, с кризом се сродисмо.17. Наши политичари, за разлику од Гебелса рачунају да ће народ за сто пута муизговорену глупост, помислити да је мудрост.18. СРБИЈА – ДОМ ЗА СТАРЦЕВлада, судећи по томе како брине о младима, полако претвара Србију у старачкидом.19. У Србији процветале тикве – оне покондирене.20. ЕУ титаник – куд плови овај брод?21. Можда би помогло наталитету да девојке на трговима демонстративнопоскидају панталоне и обуку сукње својих бака.22. Прошлост се не учи да би се остало у њој, већ да би се спремније дочекалабудућност.23. Кажу: Биће боље – а коме?

45


ФИЛИП СТОЈАНОВИЋ

ЈУРКЕ

Сунце још увек спава,Моја јава се ретко сети снаАли сан се често сети јаве,Оно треће ми дозвољава да знам,А не да да му име дам.Будан сам, замишљам плаво небоИ облак на коме пловим по њему.Ветар који се дружи са мојим једромЖмури да не види своју сенку.На великом огледалу страховаМржња ме зове да се вратим,Свежину мојих ситних траговаВечно и обазриво, нечујно прати.У даљини чујем шапат спокоја...И журим да побегнем.

ЗАЛУД ПЕСМА

А шта да се небо отвориИ да Бог у кога свиТако страшно верујетеКаже да ће од сад битиЈедан језик, једна песма.Jeдан народ, једна земља.Jeно име, једна жеља.Шта бисте тада чували од заборава,Ужасних лопова и властољубива човека?Себе, зар не?Чувајте и сада себе,Јер сами сте вредност и мерило,Пропаст и спас у једном једином.Залуд језик,Кад га нема ко говорити.Залуд песма,Кад је нема ко испевати.Залуд народ,Кад га нема ко представљати.Залуд земља,Кад јој нема ко заставе носити.

46


Залуд име,Кад се нема коме наденути.Залуд жеља,Кад је нема ко остварити.Залуд, залуд речи...

ЦЕНА САВРШЕНОСТИ

Можда моје патике остављају прљав трагНа белом мермеру по коме ходам,Али ја се већ дуго не осврћем за собом.Можда мој уздах и издахБоли друге и патњу им причињава,А ја онда не марим за њих.Можда мој поглед и осмехЗове друге и чежњу им буди,Али и мене многи погледи зову,Ипак не одговарам.Можда је мој корак несигуран,И можда ми рука дрхти,Али оловка у њој још увек ствара,А ноге ме носе напред ка сржи.

47


ТОМИСЛАВ ТАДИЋ

ТУЖНА ПЕСМА

Шта тражи буба у пешчаној плажиспора, занемарљиво мала и безначајна?Опија ли шум таласа или топлота меког пескау који сваког часа може бити затрпана?

Шта тражи човек на бескрајном морупогледом тужним од очаја?Шта очекује, чему се нада, у трену којим располажеод ничега до бескраја?

Тражи ли излаз из тескобе, из оклопа свог микросветавезан за место, за земљу, за живот краткотрајнивезан уосталом као галаксија за маглину,сунце за галаксију, а за сунце свака планета

Шта тражи дете скупљајући шкољкенаивном дечјом радошћу обасјаноВесело и лако изгледа живот, а циљ лепои од суза далеко као јутро рано

Шта тражи жена у мрачној кухињиса рукама мокрим од прљавог посуђаО чему мисли?О храни, о деци, о хаљинама, о сексу-можда

Док пубертетски занос о величанственом животубледи, нестаје и буђау некој вијузи искључене мождане корене тражи више смисао живота

Преокупације: дете у школи а нема паранезадовољствоса годинамаи неизлечива као на лицу боре.

Шта тражи старац од седамдесет летау чекаоници код лекара?Потврду да живот прошао нијелекове да се доживи осамдесета?

Тражи ли млађе а болесније

48


он је здрав-само га мучи реумане може да спава и срце помало гушиКомшија јесте умро-он неће: уредно живи, не пије и не пуши

Шта тражи старица набораних шакасмиреног тужног погледа и забринутог лица?Шта тражи самау далекој њиви на ивици шуме?

Пати ли због грубостисвојих некадашњих дечака и девојчицадебелих грамзивих мушкарацаи климактеричних жентурача?

Шапуће, мрмља и сунце већ залази, мрак јеа она да се врати не жели или не умеостаје тако у тами, можда је нашла заборав и сада је срећнаи као да чујем њен шапат и знам? те речи само шума и трава разуме.

49


РАДМИЛА ТАНАСИЈЕВИЋ

***

По јаловој земљиптице нешто тражеи као да налазе,не знам шта, ни како,а никога близуда ми макар кажеварају ли себене би ли тек такопротраћиле дан,ил` одиста нечегу тој земљи има

А можда и има.

Посејао нековарајући себеда ће једног данада убере род.Лакше му је тако.Док мирише пољекако да прихватида јалова земљане дарује плод.

И просу се киша.Бујна, топла, плодна.Ни она не знаде:Земља није родна.

Сунце потом зрењепоче да призива,на трен оста немо,„Зашто празна њива?“„Можда мало касним.“,не оста без вере.„Сијаћу сад јаче,топлије и вишеи њиву ће овујесен да убере.

50


„Немогуће да сузрно спрале кише.“

Измамило самојату пут на југ.Открило ледину,на њој стари плугспреман да засеченову браздудубоку и родну.Нема више птицада јалове собомову земљу плодну.

***

Још је ноћ блудна,пуна црвеног вина,срче и дима.Умиру свеци.По плочницимакрваре девичански снови.Замршене косе,преоране мисли,недосањану срећуветрови носепо ћошковимашто даље од бога.Има ли речи,неко мамурлукеда нам скрати,отвори вратаи замоли гостеу праскозорјецех да плати.

ВИНСКА ПЕСМА

Чудесна свитамузику стварау гроздове збранемилујући дирке.Безброј артиста

51


ћилим шараплешући уз нотебожанске свирке.Завијори колобосоногих музамешајући бојеу ћилиме сткане.Кану једна,потом безброј суза,за срећу и тугуу будуће дане.То младост, црвенук`о крв, љубав точида живот у њојкроз векове зри.То божија музапесму срочи:Наздрави љубави,за живот пи.

52

ПРИЈАТЕЉИ КЛУБА

53


ВЛАДИМИР ЂУРЂЕВИЋ

РЕЧИ КАО МАТЕРИЈАЛНА СИЛА- црвени памфлет са филозофском аромом -

Текст који следи је кратак. За дужи није било места на страницама овог зборника.Будући сажет, овај текст је, нужно, директан. Благодарећи томе, лишен је свихнепотребних, ситнобуржоаских, стилских „улепшавања“ – која више замагљујунего што откривају. Својом директношћу овај текст, у ствари, сам по себи,поентира оно што је његова тема. Утолико, аутор је захвалан на „скученом“простору који му је стављен на располагање. Али, кренимо редом:

Према првом моменту суда укуса, из Кантове последње Критике, допадање,односно суд да је нешто лепо, треба да буде изван сваког интереса. Морамо битинезаинтересовани за егзистенцију ствари о којој судимо, па је тако допадање, заразлику од логичког или етичког суда, овде увек само – субјективно. Послужимо сесавременим примером: лепота луксузне виле допада нам се независно од тога штознамо да у њој живи неки буржуј, чија је разметљивост најдиректније повезана саекпсплоатацијом оних који за њега раде.

Многи савремени уметници први момент суда укуса користе у циљу оправдањатакозване аутономије уметничког стварања. Фуртвенглер, диригент о коме говорипозната Харвудова драма, брани се пред Одбором за денацификацију, тврдећи да јеон поклоник музике, која нема ништа са политиком; то што је био слављен ипоштован чак и од самог Фирера, сведочи само о добром укусу нациста. Сама посеби, према томе, уметност нема политичку конотацију; вајарство и архитектура,сликарство и музика, каже Сартр, не служе се знаковима, већ стварима. Некипризор на слици, нека мелодија у музици – то су перцепције претворене у ствари, убоје, композиције или тонове. Чак и поезија, која израста на темељу језика –подразумева да се песник одрекне коришћења језика као оруђа; поезија слушанаговор језика.

Другачије стоји са прозом. Писац приче или романа се, за разлику од песника,служи језиком. Језик је, дакле, у служби његове интенције, његовог хтења да нештокаже. А тај систем знакова остаје испразан и лишен садржаја уколико писацизбегава да се суочи са сопственим временом. Па ипак, чак и ако писац пишеисторијске романе, или гради фантастичне светове, уколико се пошто-пото трудида оно о чему пише буде изван сучељавања са временом у коме живи – он је и даљеуплетен у непосредан политички миље. Избегавање писаања о противречностимасавремености, подразумева или пуку апологију владајућих прилика, иликонформистичко пристајање на правила игре. Рецепција неког књижевног дела,утолико, није само субјективна: она подразумева и логичке и етичке судове. Опрозном делу зато не треба говорити искључиво из угла естетике. Када је реч о

54


прози, неизбежно се поставља питање ангажмана. Ништа јаловије од књижевневечери, на којој будаласти критичар цитира реченицу или пасус неког писца, сапатосом, као да рецитује – уз онај идиотски израз лица чије је значење неизбежнопрепознатљиво: „јао, што је лепо!“

Наравно, у ово наше време, у свету који бездушност поново уздиже на нивокосмичког начела – питање ангажмана треба проширити, ако не на све уметности,онда на све ствараоце. Естетски судови о делу не аболирају сликаре, музичаре ипеснике етичке одговорности, политичке кривице: стихови Езре Паунда нисуоправдање за његов фашизам, а монтажерско умеће Лени Рифенштал не анулирањено подаништво Хитлеру. У заоштреној форми, то значи да имамо права дапоставимо питање: сме ли уметност остати у обећаној земљи, глува, слепа и нема занајнепосредније ангажовање на извесним променама у друштву? Није ли топребивање у свету лепоте заправо прихватање проглашавања патњи овога света занеминовност (које ће бити „докле је света и века“). Хоћу да кажем, цитирајућиМајаковског: „Носите торте, дајте хлебова кола: у наше време песник је само,песник маршева и парола“!

Да се разумемо – ми не постављамо питање: Има ли смисла певати о стварима, увременима потлачености и понижења? Ми се не питамо: Зашто користитибледуњаву грађу сећања, зашто причати приче, сред крви и меса наших дана. Не.Ми, безобразно, упиремо прстом: Фарисеји и књижевници, прозаисти и поете,музичари и музиканти, ликовњаци и мазала, вечерњи песници и локалниколумнисти, напосле – истински филозофи и провинцијски „филозофски писци“ –изађимо на ветрометину. Ангажована уметност није негација уметности, негонегација оне друштвене збиље која уметност протерује на базар, излажући јепогледима и захтевима похотних мецена. Нема смисла градити Лепо, ако његовиперципијенти могу бити само они који негирају Добро; са друге стране, не може севолети Добро, ако се истовремено не мрзи Зло. А то значи да треба рећи, попу –поп, а бобу – боб: не само „мислити глобално, а деловати локално“ – већ упојединачним примерима препознавати светска настојања, а у обести некоглокалног буржујчића, право лице планетарног неолиберализма. И, наравно, неостајати само на „анализи“ – догађаје треба мерити аршимом оног класногинтереса који артикулише хтења ангажованог писца. Само у том случају, речипостају материјална сила, казујући оно што се битно тиче сваког човека.

55


МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ

Гај

Није увек то што јесте

ГАЈ – предео у Башину, Ватошеву, Глибовцу, Кусатку, Малој Плани...Врлораспрострањен назив, означава њиву, поље, по правилу на брежуљцима.

,,Гај“, међутим, значи и ,,шума“, код П. Кочића на пр. ,,Вуков гај“. Стога семоже поставити питање шта је у ствари право и прво значење речи ,,гај“: шума илипоље? У ствари право и прво значење речи ,,гај“ – мала шума, одгајена шума.Могуће је, дакле, да, кад су шуме искрчене и тај простор постао њива, задржао сестари назив ,,гај“.

Из којег језика потиче ова реч? ,,Гај“ у словенским језицима значи шума,гл.гајити – неговати. У литванском gajá значи виталност, способност, а gaygusзначи и разрађен, приходљив. У Библији ,,дрво гајево“ означава дрво паганско.

Даничић је у Ријечник унео само два примера из старих српских споменика:,,гаи Косамнук“ и у множини ,,с лугови, гаи, водами“.

Вук уз ову реч пише значење ,,мала шума“.Код П.Скока налазимо да је ,,гај“ свесловенска реч, али да је нема у бугарском

језику и ,,нема паралеле у балтичкој групи“. Од речи ,,гај“ потиче глагол ,,гајити“, ау приморским говорима ,,гојити“ у значењу ,,чувати“, у Хрватској ,,одгој“ –васпитање, док реч ,,гајен“ значи допадљив.

У ст. руском: гај – шума (з гаими и з дубравами) и гајдук – хајдук. Убелоруском: гајевник – шумар, гајек – мали гај, гајистиј – неплодно земљиште;гајеви суд – деобни одбор; гајдуки су међу послугом: жолнери, гајдуки, слугевојводскије.

Властита имена у Дечанским хрисовуљама: Гоја (3x), Гојан (2x), Гојак (19x),Гојило (6x). У латинском, на подручју Хрватске: Гојко и Гојо, banus P.Cresimir regis(1059,1065,1069).

Објашњење властитих имена Гај (људевит Гај, Гај Јулије Цезар) нема везе сашумом ни са њивом, не задовољава ни ослањање на глагол ,,гајити“. мора сереспектовати пре свега грчки језик (П.Скок грчки овде не узима у обзир), и тодорска изведница од ,,геа“ (земља) ,,гаја“ и ,,гајхос“ – који земљу штити; ,,гајо“ –поносити се, дичити се. Код П.Скока се спомиње могућност да је ,,гај“ и ,,гајити“из санскрита у значењу ,,пева“. Држим да се мора респектовати грчки, а затим:ст.индијски ,,гаја“ – имање, газдинство; авестијански (ирански) ,,гајо“ – живот;литвански ,,гајус“ – који лако оздрави (паралела у балтичкој групи, ипак, постоји!).

Наша тема је топоним Гај, и одговор: поље или шума, препознавање на теренуи према потреби конкретан опис. А из римског и из грчког иста реч Гај није увек тошто јесте.

56


МИЛОШ РАДОВИЋ

ТЕШКЕ РЕЧИ

Све теже успостављам контакт саа комуникација се своди a komunikacija se svodiна приче о фудбалу и кладионици,разним болестима које вребајунеопрезне конзументе лажних ракија,женама,парама и последњим поскупљењима бензина и струје.

И разговори телефоном нису више вредни новца који,на крају месеца,морам да издвојим за утрошене импулсе.

Моје речи постале су теже од крда слоновакоји покушавају да пређу трули, висећи мости све чешће завршавају у поноруне успевајући да стигну на другу страну!

РОЂЕНДАНСКИ ПОКЛОН

Ја сам, у ствари, рођендански поклон.Тата није имао довољно маштеа паре је потрошио на пићепа је крајем, те давне 1972. године одлучиода мојој мајци поклони љубав.

СТРАХ

Једини прави страх је страх од времена.Свега ће нам донетии свега што је већ донело.Њега се плаше и бесмртно смртни председниции живе легенде.Плаше га се и сајџије у швајцарским фабрикама сатовакао и водитељи јутарњег програма локалне ТВ станице.Плаше га се и родитељи детета које пребрзо расте,радници док откуцавају своје картицекао и навијачи на полупразним стадионимачекајући да потплаћени судија одсвира крај.

57


Плаше га се и разноразни Богови, Саи Бабе и Мухамеди,пророчници који за утеху,као у неком телешопу,нуде реинкарнацију за мале паре.Њега се плаше и хероји којима лагано одузиматешком муком стечене привилегије...

Времена се једино не плаше лудаци.Њима, више нема шта да узме!Они су, све своје већ одавно дали!

СРЕЋНИЈА ВРЕМЕНА

У ретко којем стану који бих изнајмиомогао сам гласно да слушам музику.И не само то.Нисам смео да долазим касно, улазим прљавим ципелама,ненајављено доводим пријатеље и девојке,остављам длаке на сапунуили дозвољавам будилнику да звони дуже него што је потребно.А морао сам да пазим и на мали бојлер у кухињикако се не би прегрејаоа да у њему ипак буде довољно воде за прање судова...Једноставно, био сам припитомљен.Газде су ме навикле на такве ситницекоје у почетку изгледају као компромиса тек касније покажу своје право лицеи суоче те са још комплексакоје ћеш вући целога живота.

Тако сам, мада ни сам нисам приметио,постао опрезнији од возача камионана ауто-путу Београд-Солуниз неких срећнијих времена.

58


НЕБОЈША ЋОСИЋ

ЖЕЉА

Како су ми описали то местоњегово обитавалиштеније далеко одавде.

Виљем Шекспириз драме Тимон Атињанин

Хоћу у Еден!Са том жељом корачам кроз пределе јаве. Жеља за Еденом прожима сутоне и ноћиогрезле у изгужвану и од зноја мокру постељину, интиму спаваће собе сачињену одзрнаца прашине и замагљених огледала, према средишту урешених бисерима ибелуцима.Желим да прођем, ако их има, кроз капије еденске!О Едену не знам много. Могу само да нагађам и претпостављам, да се препуштаммаштарским сластима. Више је питања од поузданости. Она би ме можда лишилажеље. Мада, сумњам!Не верујем сликарима који су сликали и сликарима који још сликају Еден. Њиховеслике само представљају визије Едена. Визија није што и стварност, у овом случајурајска.Не верујем писцима који пишу о Едену. Писцима који су до појединости опевалиЕден. Опевањем се под земљу и надгробну плочу, ако се нађе, испраћајупокојници. Шта је дакле, опевање Раја, ако није посмртна плотунска почастречима. Током векова, за сто лета која чине један век редовно се нађе неколикодесетина списатеља који понешто од својих дела, песму, химну, роман, есеј илипричу, драму, посвете упокојењу Раја. Често та посвета постане списатељевалабудова песма. Ништа чудно! Међу толиким темама има ли провокативније одоностране.Не верујем онима који тврде да Едена нема.Зашто бих желео да одем у нешто чега нема?Претпоставимо да сам и емотивно и интелектуално, свакојако ограничен. Течињенице не мењају ствар. Убеђен сам да моја жеља не плута далеким фантомскимни ближим, видљивијим, нефантомским просторима бескраја, већ је прецизноодређена уравнотеженим циљем. Као што рекох, циљ је одлазак у Еден!Због чега баш Еден?Зашто не Доњи свет, зашто не лед и ватра вртоглавих дубина Тартара? Преодговора следи дубока концентрација, дуга и дубока контемплација............................................................................................. ?Својој жељи не налазим објашњења. Једино што поводом Тартара могу рећи, као иу случају Едена, не верујем његовим сликарскосписатељским ни музичким

59


отелотворењима. Уметници рекох, предочавају само визије. Оне су одсуствостварности, да будем строжији, одсуство и њеног привида, можда самопретпоставка, да будем блажи.Шта очекујем од живота у Едену?Рајске пејзаже, рајске воде и ливаде засејане детелином са четири и више листова,умилни пој птица и рој медоносних пчела, принцезу и поред ње принца на беломкоњу са соколом на рамену, одмор у хладовини оног дрвета? Можда! Али, никакосамо то!Пре свега, очекујем узбудљив живот! Његово обиље које сасвим поништаваразорност монотоније. Истински драматичне ситуације! Горим од жеље засамодоказивањем кроз низ подвига. Спасавање људи из запаљене рајске зграде!Транспорт становника из поплављених делова Раја до сувих и безбедних станишта.Очекујем динамичне тајанствене ноћи које буде запретене чежње, ноћи тамне иноћи пуног месеца када необјашњиви страхови шире зенице. Дисперзивнехоризонте музичких посленика рајског царства. У Едену очекујем алармантнепослепоноћне и ране јутарње аларме. Позив да се што пре како знам и умем нађемна аеродрому. Рајски авион само што се није одвојио од тла. Због неколицинерасејаних путника пилот прекраћује време кривудајући пистом тамо-амо.Неопозиво: очекујем динамику: крик рајског пауна и кукурикање оностранихпетлова, залеђена степеништа, вишедневни лов на зеленосафирног шаранаимпресивне тежине, чишћење голубарника рајских високолетача, учешће уизградњи бране неколико пута веће од највеће овде, учешће у насипању тла заизградњу новог рајског лифта, прављење трасе за кочије у дужини непојмљивој занаше земаљске представе, реконструкцију рајског врта, ангажовање у областиеденске екологије, решавање укрштених речи током расправа на локалним иглобалнијим еденским скуштинама: глобалнијим, рецимо, како поступати поводомЛуциферове побуне која је занела готово две трећине рајских гласача, и низ, низдругих опасности које због опште монотоније технолошке цивилизацијеишчезавају из земаљских речника.Овде све полако ишчезава, тамо се расцветава садржајан живот.Тамо ме чека атрактивно пробијање кроз еденске пустиње и прашуме, незабораванлов са принцом и принцезом на јелена капиталца са златним роговима иплавичастим увојцима око њих, умни разговор са змијом у хладовини оног дрвета.Сусрет очи у очи са горилом! Очи у очи са изгладнелим лавом! Лав је и поредизгладнелости наоружан брзином и плаштом царског рајског достојанстваоличеног у титански јаким чељустима. Ја, пламеном доказивања!Иза мене су рушевине. Под њиховим громадама несрећници. Ах, зашто и у Рају,они несрећници? Када их будем извукао на светлост еденског дана ублажићуАпокалипсу. Само су заувек мртви коначне и неповратне жртве. Изгладнело царскодостојанство, титански лав, смртна је претња не само мени већ и несрећницима надчијим се јауцима уздижу облаци дима, пепела и прашине, ватромет сиренаспасилачких возила.Као што се види, много је разлога за мој пут. Моја жеља није хир, није обест,понајмање размаженост.

60


Поред свега, у Рају очекујем исцрпне разговоре (не само са змијом, лавовима,горилама) са новим саговорницима, раније пристиглим и одомаћенимстановницима рајских простора. Ти ће ми разговори сигурно, осим акционих ипејзажних, проширити и друге хоризонте. Не каже случајно да онај који немахоризонт „прецењује оно што му је блиско“. Проширивањем хоризонта нећу даклебити ограничен „само-на најближе“ већ прозирати даље од тога.И земаљску дружбеницу ћу извести из интиме спаваће собе уколико пристане напут до обитавалишта које није далеко одавде.Ето, бројним визијама Раја прикључујем своју. Увиђам, нимало инвентивнију оддругих.Где постоји вера, постоји и сумња. А шта ако је рајско обитавалиште само једнауобразиља која се од постанка човека наслеђује с колена на колена? Тада ме мојажеља води у – ништа. А од тог ништа боља је и спаваћа соба.

61


БОРИВОЈЕ АНДРИЋ

ОПТУЖБА

„Дуго ме већ верно служиш“, рече краљ свом личном чистачу ципела. „Какоби волео да те наградим?“

„Ваше Величанство“, скрушено одговори старац, „никада се са Вама нисампоздравио. Ето, то би ми била најбоља награда“.

„Скромно, нема шта“, помисли краљ. „Али шта ако то и није скромност?Шта ако нас неко види да се здравимо? Он ће себи дати важност коју не заслужује,а још када се ту умешају и моји непријатељи, којих сигурно има на двору. Може тубити свашта!“

Сутрадан је стари чистач ципела висио на вешалима испред двора. оптужбаје била да је против краља ковао заверу.

- Афористичари не добијају ордење-не знају да ћуте.- Касно је схватио да је светлост на крају тунела била полицијска лампа.- Нема сагињања. Већ бауљамо!- Како раде, довешће нас у ред. Пред народну кухињу!- Како да се саберемо кад смо вечито испод црте?- Политичари нам причају да нас чека боља будућност. А шта ћемо сасадашњошћу?- СФРЈ је била као латино серија. Испало је да браћа и нису била браћа?!- Нећу више да радим, решио сам да створим новац.- Иронија је да и привезани за стуб срама стоје усправно!- Тако је храбро погинуо да је за собом оставио сумњу у самоубиство.

62

СЕЋАЊА

63


ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011)

ЈАБЛАНОВИ НА ПУТУ ЗА НЕБОPOPLAR TREES STREAMING TO THE SKY

Остају врбедалеко иза мененепољубљене.

Willows remainingfar behind my backwith no kisses.

Носи ветарсвенуло лишће.Гле,колико лептира.

Withered leavesblown by the wind. Oh, look!How many butterflies!

Мирисни венацдивљих малина покрајпастирског стада.

Aromatic wildraspberry wreath blooming bythe shepherd’s herd.

Отвара се цветлоквања. И птицесу гласније.

Water lilly’s headopening. Birds are singinglouder.

Иза летње кишеникли плави цветови.Миришу њиве.

Behind summer rain

64


blue flowers rose.Smelling meadows.

Летња оморина.Само зрикавци славесмирај вечери.

Summer heat.Only crickets celebratingevening approach.

Река носи цветовебеле раде. Навиру младепастрмке.

River bringing littledaisies. Young troutsapproaching.

У лету птицаспектар дугиних боја.Осмехну се дан.

Birds flight hidingrainbow colours spectrum.Smile of the day.

У разбијеномогледалу види сепролећно небо.

Spring skiespictured in thebroken window.

Около шкољкележе. Обале скупљенеу сјај месечине.

Shells laying allaround. Banks collected inMoonlight beam.

65


Јасике тужне.Испод њихових гранаоборено гнездо.

Crying aspen trees.Those broken nests are fallenjust beneath their heads.

Пада киша:латице трешње имајупрво купање.

It is raining:cheri petals are havingthe first bath.

Старим путељкомсад замиче зечић, имоји погледи.

Little rabbit andmy look fading out downthe old path.

Чапља надлећебистро језеро. И бућ.Разби огледалце.

Heron flies overclear lake water. And splash!Breaks the mirror.

66


МИЛУТИН АЛИМПИЈЕВИЋ (1927-2010)

МАТИБисенији

Тако изненадаБанем код моје МатереОчи јој овлаже од радостиОна се снебива за јелоНемам ништа кажеАли сад ћу ја

Кафа за трен готоваИ већ се пушиУ малим шољицамаПоред њихЧашица комовачеЗдрава је речеИ изгуби се

И док дланом о дланКафу још нисам попиоЗамамни мирис погачеЕво ње

У руци врела погача

Струже је старом кустуромПршти изгорела кораПогача као лимунОчима бих је појеоМати сија од среће

Мајке више немаУмрла је погача

ТУГА

Твоје су руке славолукА ја сам света водаУ мојој матици почивају ти очиЗвезде се огледају у њима

67


Понирем под твојим веђамаЈа сам река без ушћа

Твоје су очи језераЈа путник на пучиниТражим извор надањаДа се умијем животомТвоје мисли да нађемДа их зачарам тугом биљкекоја не можеУ семе да се врати

Ја чујем капље времеМоје се године тулеРеци неку речМузика времена ће статиУставиће се воде

Твоја моћ границе нема

ЖИВОТ

У оку ми заиграла змијаУ трави је око изгубилаОчи су јој у ноћ процветалеНоћ је ватром живот окрилила

Звезда тугу на ђердану снујеВреме платно година осниваНичег нема у животу празномПуста душа мисао је сива

Искошена трава у очимаУ лудилу време космос кријеТо се живот поиграва с намаВреме наше шежње оплакује

68

ТРАГОМ СУНЦА

(Део из романа)

Лето споро пролази.Чобанујем, као и деда. Овце и козу терам у планину, а понекад и говеда.Деда Петар крене из Слатине са стадом оваца и коза. Чим избије на пут поред

наше куће, зачује се мали оркестар звона са оваца и коза. Деда много воли стоку.Већини оваца и коза дао је имена, зове их успут, тепа им и даје лишће и траву. Када сеу Кременцу стадо растури по шуми, он га налази по звуку различитих звона.

Увек носи дугачак штап са кожном огрлицом на рукохвату, торбу са храном итикву са водом. У торби има и крупицу соли, па током дана окупи стадо око себе далиже крупицу из књегове руке. Носи ситан алат и предмет од дрвета на којем ради.

Прави разне врсте штапова, јармове за вучу, крстове и крстиће од црног глога,плете батаре, а једини је мајстор у Шумадији за израду „слова“. То су дрвени „печати“на којима су исписана слова ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос побеђује. „Слово“се утискује на славски колач, погаче и на хлебне колачиће зване „бабице“, које се наЗадушницама деле на гробљу за покој душе.

Деда однесе крстиће и слова у манастир да их поп освешта, и тада имају већуцену.

Он је више делио своје производе него што је продавао, па се могло рећи да дедаи нема тако лошу душу као што је то понекад изгледало.

Некад ме зовне с пута да идемо заједно на пашу. Обично тада понесе неку књигународних песама да му гласно читам током целог боговетног дана. Деда има десетаккњига народних прича и песама и чува их у сандуку са одећом као највећу драгоценост.

За време дугих зима, док шпорет пуцкета, седнем на троношку и читам гласнонародне песме: „Зидање Скадра на Бојани“, „Косовку девојку“ или „ЖенидбуДушанову“. Мама и стрина Маца греју се поред шпорета, слушају песме и уживљавајусе у догађаје. Понекад се огласе са: „Види, види“, и „Куку, црна...“

Захваљујући дединим књигама заволео сам народну књижевност, а и сам сампонешто почео да пишем.

Али до дединих књига нисам увек могао доћи. Кад се наљути не говори ни саким. Тада ми помаже бака. Нађе књигу.

Моја бака Милева је најлепша прича на свету. Као мајка.Ситна крхка, нежна, бледа у лицу, као сенка.Није могао да преболи сукобе и деобу својих синова, окривљујући деду за све.Када смо се одселили на Старац, само што није пресвиснула од бола и туге. Деди

није смела да каже ништа. Опасан и прек у бесу, могао је да је згази као трулу јабуку.Не знам зашто, али је највише волела тату. Био је најмлађи син, тих и

неприметан, а у грудима је носио њено велико срце.После деобе, разболела се и месецима је лежала у кревету, молећи Бога да умре.

Са њеног уплаканог лица зрачио је неспокој и бол прикривен пером велике плавемараме.

Ретко, у свечаним приликама, носила је коњгу и сиву мараму. Мало је говорила,а њене крупне смеђе очи исијавале су анђелску светлост осенчену ауром вечите туге.Била је смерна, побожна, и имала је светачки лик.

Много је бринула за нас.Увек се трудила да нам на неки начин помогне, било чиме. У доњем делу велике

окућнице имали смо парче воћњака ограђено плотом. Поред њега, свињац покривен

69


Увек се трудила да нам на неки начин помогне, било чиме. У доњем делу великеокућнице имали смо парче воћњака ограђено плотом. Поред њега, свињацпокривен сламом. У тој слами се налазило тајно скровиште које је открила мојабака. То чаробно склониште доносило ми је велике радости.

Ту је бака остављала за нас прве трешње, јабуке, крушке, мушмуле, диње,лубенице, јаја, удове сувог меса, заструге сира и кајмака, а понекад и тањиргибанице или колача.

Све је то радила кришом, у први сумрак, или кад никога није било код куће.Нађено сам стављао у кофу за помије и није могло ништа да се види.

Лети ме бака често одводила у млекар на скоруп и млеко. Седнем настепенице, тањир са кајмаком ставим у крила и прстима једем. Она, радосна, питаме за Буду, тату и маму. Спреми понекад и кришку сира да понесем. Пољуби ме и устраху каже:

„Пожури, да неко не наиђе...Дођи опет...“

70


РАНИСЛАВ ПУРКОВИЋ (1889-1939)

НОЋ НА ПЛАЖИ

Широкога мора смирили се валис околином Бизерт спава цеоа с истока месец кандиона палипоноћне тишине подижући вео

Посребљене палме месецу се пуномсвојом сенком побожно клањајудокле звезде над плаветним чуномнад пучином дна неба сањају

А када поноћ у санова крилавећ уљуљка, Европљана дражикад зашуште шалваре и свилабедуинки на широкој плажи

И док море у криновој пенико у чежњи уздиже се плимомназиру се као свете сенилепа тела са вилиним костимом

Играјући се по дебелом хладуи лежећи стразно на топлоти пескапа ка стази нечујно се крадустидећи се месечевог бљеска.

Док у сенци покрај самог путана коњицу који фркће, дува,видиш једног Арапина љутакоји невиђено благо чува.

ЧЕЖЊА(у Албанији)

Где су сада очи њене,Где погледа једног плам,Да загреје ове стене

71


Свом драгану хладан стан

Над постељом росне травеКад у зори роси студДа расплете косе плавеИ заклони болну груд

О ви дивне слатке моме,У љубави тако страсне,Где сте сада срцу момеКад ми млађан живот гасне.

На Васјату 1915.

ЦВЕТИЋУ

Овај татин цветак и мамина срећаИако малена, од већих је већаЈош не збори нит несташно скачеАли зато неће ко друге да плаче

Та тек јој је два месеца данаЈош мамино млеко једина јој хранаНити жели воће нит бомбоне иштеТатино јој крило цело шеталиштеА у путу уз Боже помозиНа маминој руци једино се вози

Н.Сад, 2.јула 19.

РАЊЕНИК

Под афричким сунцем децембарских данаЛежим у присенку биберових грана

Са животом последњега дахаУ болници Сиди – Абдалаха

Богатство помајке у свој нези сјајиРањене и болне подиже и гаји

Ох, ал мени заман живот сладиЧежња моја једрилице гради

72


И из земље што болнику годиМисао ми ка северу броди

Љубећ снежне ал рођене студиИ Мораве залеђене груди

Сиди Абдалах, 1917.

НА КОСОВУ 1912.

О свете жртве пропасти славнеВи падосте за свете сновеОтворте своје гробнице травнеИ примите ове јунаке нове

Са овог поља крви тек згуслеШто њине младе пролише грудиС новом су славом поникле гуслеКојим вас ово потомство буди

Цареви силни, краљеви свети,Слободе крвца над вама се пениНемојте ово колено клетиОно је ваше достојно сени

Оно је своје сејало костиДа ваше крви плодове вратиО царе свети, грех клетве прости,Косово твоје слобода злати

Тулбе М.1914. на Ђурђевдан

73


ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ, рођена 1976. године у Голобоку. Живи и радиу Смедеревској Паланци. Пише песме и кратке приче. Заступљена у зборницима,учесник неколико песничких манифестација.

ДАНИЈЕЛА ГЛИШИЋ, рођена 1976. године у Смедереву. Пише поезију ипрозу од 1991. Заступљена у часописима и зборницима.

Објавила је књигу поезије BACKGROUND NOISE (Beograd-Caligraph-2004)и књигу кратких прича САЊАЛО МИ СЕ (Ваљево 2009 - Матична библиотека,,Љубомир Ненадовић“).

РАДОСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ, рођен 1932. године у Азањи. По занимању ВКВстолар. Радио као службеник и контролор, а у пензији је од 1989. године. Пишепоезију и прозу. Објављивао приче, коментаре, чланке и др.

ЈЕЛЕНА ЖИВАНОВИЋ, рођена 1994. године у Смед. Паланци. УченицаПаланачке гимназије. Пише поезију. На конкурсу поезије за децу награђенаВитезовом наградом (2005). Добитник је и прве награде на литерарном конкурсу„Дани Пере Тодоровића“ 2011. године.

РАДМИЛА КОВАНЏИЋ, рођена 1947. г. у селу Рудовци (код Лазаревца).Професор српског језика и књижевности. Радила у Машинско-електротехничкојшколи „Гоша“ до пензионисања 2006. г.

Објављује песме и есеје у зборницима и часописима.

МАРИНА КРАГОВИЋ, рођена 1963. г. у Косовској Митровици. Основнушколу завршила у селу Жупче, а средњу у Зубином Потоку и КосовскојМитровици. Од 1988. године живи у Смед. Паланци, где ради у ОБ "СтефанВисоки“ као медицинска сестра на хемодијализи. Писањем се бави од раногдетињства, али до сада није објављивала своје радове.

СЛАВИША КРСТИЋ, рођен 1970. године у Београду, живи и ради у Смед.Паланци. Око деведесет рукописа објавио у разним зборницима и часописима.Добитник десетак награда за песме, приче и есеје, а једна прича је извођена наПрвом програму Радио Београда.

Самосталне збирке песама:"Гонет" (Самостално издање, Смед. Паланка, 1997),"Путоплет" (Српска књига, Рума, 2005),"Свество" (Књижевни клуб "Бранко Миљковић, Књажевац, 2007)

"Језик жеђи", заједно са збирком "Тренутак цвета" Саше Угринића (Домкултуре Ивањица, 2007.)

ЉИЉАНА МИЛОСАВЉЕВИЋ (Београд, 1952) Живи и ради у Смед. Паланци.Поезију и кратке приче објављивала у зборницима и на сајтовима у Изворник 2011Зборник „Књижевног клуба 21“

74

земљи и иностранству: „Хоризонти“ и Nadwislocsze (Пољска), „ИринПирин“ (Бугарска), Poezija.com. Pl (Пољска), Indianwriters.org (Индија).

Објављена књига љубавне поезије: „Постојбина срца“, Библиотека„Светислав Вуловић“, Ивањица – прва награда на конкурсу за најлепшу љубавнупесму 2003. године.

МИОДРАГ МИЛУНОВИЋ, рођен 1955. године у Приштини. Од 1999.године као расељено лице живи у Смед. Паланци.

Пише поезију и прозу. Заступљен у многим зборницима и антологијама уземљи и иностранству. Добитник је многих вредних награда. До сада објавио двезбирке песама: „Месечева невеста“ (2006) и „Очи мога оца (2008).

ЈУЛИЈАНА МИРОВИЋ, рођена 1967. године у Смед. Паланци. Позанимању је медицинска сестра.

Члан је удружења писаца и уметника „Нeкудим“ у Смед. Паланци.Заступљена је у више домаћих и страних песничких зборника. Објавила

збирку песама „Молитва срца“ 2008. године.

СЛАВКО МИТРОВИЋ, рођен 1942. године у Влашком Долу.Средњу индустријску школу завршио је у Смед. Паланци, у „Гоши“ радио

две године, да би потом завршио и Вишу педагошку школу. Затим је радио каонаставник историје и географије по сеоским школама. Од 1969. године па допензионисања био је запослен у општинској управи у Смед. Паланци.

До сада је објавио четири књиге афоризама: „ПРОПАС“(2007),„ЗАВРЗЛАМЕ“ (2009), „СПЛЕТОВИ“ (2010), „ДРАНГУЛИЈЕ“ (2011), једну збиркупесама „САН ИЛ` ЈАВА“ (2010) и један роман „ДЕСЕТА ПЛАНЕТА“ (2010).

НАДЕЖДА МИХАЈЛОВИЋ, Рођена 1955. године. По занимању учитељ-васпитач, ради у Дечјој установи у Смед. Паланци. Објављује песме на сајтовима иблоговима.

СЛАВИЦА НИКОЛИЋ, рођена 1970. године у Смед. Паланци. Завршиласредњу трговачку школу. Иако пише песме још од средње школе, учествује наконкурсима и објављује у зборницима тек 2009. године.

Активна је у удружењу "Фемина" као обучени консултант за пружањеподршке жртвама насиља.

МИЛОВАН - МИЋО ПЕТРОВИЋ, рођен 1951. године у селу Горобиљу,општина Пожега. Завршио средњу школу унутрашњих послова, службеник МУП-ау пензији. Живи у Смед. Паланци.

Пише поезију, кратке приче и афоризме. Заступљен у зборницима поезије икратких прича.

СЛАВИЦА ПЕТРОВИЋ, рођена 1953. г. у Великој Плани. По занимањуправник. Бави се писањем љубавних романа. Објављује песме у зборницима.

75


НЕНА РАДУЛОВИЋ, рођена 1931. године у Тобуту (Република Српскa).Ствара поезију и прозу. До сада објавила пет збирки песама: „Ивицом несна“(1981), „Само за тебе“ (2001), „Још увек сањам“ (хаику поезија, 2003), „Кад јапорастем (1976), „Радоснице“ (2003), роман: „Мушкарача“ (1985) и збирку прича задецу „Невенчице“ (1998).

Добитник је бројних награда за књижевност од којих се издвајају: награда закњижевност „Јован Поповић“ 1986. године, награда за најбољу причу за децуРадио Београда 1988. године, награда за радио драму на Фестивалу „Курирчек“1975. године, награда за најлепше стихове лирске поезије Радио Београда.

Члан је Књижевне заједнице Југославије и Удружења текстописаца Србије замузичко стваралаштво.

МИЛОШ САКИЋ, рођен 1970. године у Карловцу ( Република Хрватска),где је завршио основну и средњу школу и живео до 1991. године. Дипломирао1994. године на Факултету одбране и заштите у Београду. У Смедеревској Паланциживи и ради од 1995. године.

До сада објавио једну збирку песама „Животни колосеум“ (2010), као наградуна конкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци за „Прву књигу“.

ЖИВОМИР-МИЋА СТЕВАНОВИЋ, рођен 1937. године у Глибовцу,општина Смед. Паланка. По занимању комерцијалиста, сада пензионер.

Пише љубавне и родољубиве песме. Заступљен у зборницима књижевнихклубова Србије, магазину "Стрељаштво" и у књизи "Спорт – брана пороцима".Живи у Смед. Паланци.

2011. године објавио збирку песама „Књига љубавних и других песама“.

ЖЕЛИМИР Н. СТЕФАНОВИЋ, машински инжењер, рођен 1945. године уМиланџи код Ивањице. Од 1964. до 2003. године радио у "ГОША-ШВ", у Смед.Паланци.

Од 2001. године пише путописе, есеје, колумне и афоризме за часописе("Светосавац", "Мале новине", "Богољубље"). На конкурсу Народне библиотеке уСмед. Паланци за 2006. годину, добитник је прве награде за књигу "По(п)уке за укеи неуке" (збирка прича, есеја и песми).

ФИЛИП СТОЈАНОВИЋ, рођен 1991. године – ученик средње школе. Наконкурсу Народне библиотеке у Смед. Паланци 2008. године, за прву књигу ушао унајужи избор.

ТОМИСЛАВ ТАДИЋ, рођен 1940. године, у Јошеви, код Уба. Гимназију (8година) учио у Обреновцу, где је у литерарној секцији писао песме и хумореске.Медицински факултет завршио 1967. године, специјализирао гинекологију иакушерство 1976.

Сада, у пензији, пише углавном аутобиографска сећања. Објавио књигууспомена на ђачке дане у Обреновцу под насловом "Одјеци школског звона"(2008).

76


РАДМИЛА ТАНАСИЈЕВИЋ, рођена у Смед. Паланци 1967. Поезију пишејош од раних школских дана. У време постојања књижевног клуба ``МАСУКА`` В.Плана била активни члан. Тренутно живи и тражи посао у Смед.Паланцикористећи сваки слободан тренутак за поезију и оне који је стварају.

ВЛАДИМИР ЂУРЂЕВИЋ, филозофски писац (Смедеревска Паланка,1966.).

Оснивач и дугогодишњи секретар Савета Филозофских сусрета (редовних,годишњих, међународних семинара филозофа). Секретар удружења филозофаФилозофска комуна (Београд). Члан редакције међународног филозофскогчасописа Искуства. Објавио десетак радова из области филозофије у стручнимчасописима и зборницима, и преко 100 чланака и есеја. Аутор 286 телевизијскихемисија о култури, под називом Облици, и пет дугометражних документарнихфилмова. Од 2008. године је управник Градског позоришта Културног центра уСмедеревској Паланци.

МИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ, рођен 1931. године у Ратару (заселакВатошево). Радио као професор књижевности и новинар. Живи у СмедеревскојПаланци.

Члан је Удружења књижевника Србије.Објавио је књигу о шаху ,,Екипни шампионат Југославије 1946 – 1979“. У

коауторству ,,Три силе притисле Србијицу“ и ,,Србијицо, душо горка“. Послекњига ,,Пчелари Доње Јасенице“ и ,,Монографија села Ратара“, уследила је,,Професор Гргур Миловановић“. ,,Пророштво деспота Стефана Лазаревића“(2004);,,Реч у другим речима“ (2007) и ,,Споредовање беспобедно“ (2010).

МИЛОШ РАДОВИЋ, рођен у Смедеревској Паланци 1973. године.Учесник је многих фестивала, а свакако најзапаженије наступе бележи на„Ратковићевим вечерима поезије“ (Бијело Поље), „YU Поет фестивалу“ (Врбас) и„Данима Гордане Тодоровић“ (Сврљиг).

До сада је објавио две збирке песама, До врха пирамиде (1995) и О чему јереч (1998), а трећа збирка песама Обичне песме о обичним стварима, иако јенастала пре десетак година, још увек није угледала светлост дана.

НЕБОЈША ЋОСИЋ ,рођен 1958. године у Ивањици. Основну школузавршио у Куманову, а средњу у Смедеревској Паланци. Дипломирао је наФилолошком факултету у Београду. Пише прозу и књижевну критику.

Књиге прича: Приче о смрти (Књижевна омладина Србије, Београд,1987),Туђе небо (БИГЗ, Београд,1991), Несаница (Центар за културу СмедеревскаПаланка, библиофилско издање,1993), Утопије и пијавице (Књижевно друштвоСвети Сава, Београд,1994), Деца велеграда (Књижевна омладина Србије, Београд,2005)

Романи: Лула (Стубови културе, Београд,1999), Месечево насеље (Нолит,Београд, 2002), Бумеранг (Књижевно друштво Свети Сава, Београд, 2006)

77


Заступљен у више зборника, панорама и антологија савремене српске прозе. Прозаму је превођена на словачки, словеначки и румунски језик.Коаутор зборника Свети Сава - легенде и приче (1993) са Томиславом Тошићем ихрестоматије Књига о Светом Сави (1996) са Јованом Пејчићем и СтанишомНешићем.Живи у Београду као слободни уметник.

БОРИВОЈЕ АНДРИЋ, рођен 1949. године у Београду. Пише кратке причеи афоризме. На конкурсу Народне библиотеке у Смедеревској Паланци „За првукњигу“ 2011. године награђен првом наградом за књигу кратких прича.

ЂОРЂЕ Р. РАДОВИЋ (1936-2011), Правни факултет завршио у Београду.Објавио збирке песама: Покушај бекства (1982), Пропадање земље (1989),Јабланови на путу за небо (2000), Друга страна живота (2008), као и књигуафоризама (Афоризми за неписмене, 1998). Заступљен је у бројним зборницима иантологијама поезије.

Био је члан је Удружења књижевника Србије.

МИЛУТИН АЛИМПИЈЕВИЋ (1927-2010), рођен 17. јуна 1927. године уселу Драча код Крагујевца. Дипломирао на Филолошком факултету у Београду.Приредио збирку одабраних песама (десет песника из Јасенице) Стихом речено,1971, алманах поезије и прозе стваралаца из Немачке Уснуле звезде, 1989, књигупоезије ван домовине Капи живота, 1992, заједничку збирку одабраних песникаРазгледница из Немачке, 1992, алманах поезије и прозе Октобарски сусретиписаца из дијаспоре 1995, 1996, зборник поезије и прозе Језик нам је Отаџбина,1997 и годишњак поезије и прозе Језик рода, 1998. Један је од аутора књигеафоризама Жали се Марксу – са Слободаном Стефановићем Драшком Антонов,1989).

Објавио збирку песама Некуд се мора, 1974, роман Војишта, 1981, књигупесама Реч као нада, 1993, књигу прозе Тече Мајна, 1995, за коју је добио наградуРастко Петровић за 1998, роман Око у трави, 1999, који добија награду Кочићевоперо 1999, роман Трагом сунца, 2005.

На немачком језику поезију објављивао у листу „Augsburgerb Allgemeine“ ичасописима „Augsburger Journal“, „Hessischer Literatur Bote“ (Франкфурт).

Оснивач Југословенске књижевне радионице 1987. године у Франкфурту наМајни. Основао удружење писаца 7 (Секција Удружења књижевника Србије)Франкфурт на Мајни 1995, године.

Укључен у лексикон „КО ЈЕ КО – писци из Југославије“ (Београд, 1994,аутор: Милисав Савић).

Био је председник Удружења писаца 7 Франфурт на Мајни и чланУдружења књижевника Србије.

Радни и животни век провео у Фракфурту на Мајни.

78


РАНИСЛАВ ПУРКОВИЋ (1889-1939), у Церовцу, у Бркићима, живео јекао зет укућник Ранислав Пурковић. Ранислав је рођен 1889. године, син Омира иДрагиње Пурковић у селу Бачину – Арадац код Зрењанина. Оженио сеЦеровчанком Василијом Бркић, венчани су у Цркви церовачкој октобра месеца1921. године. Порода нису имали (Василија је рођена фебруара 1902). Ранислав јеумро 1939 године, у протоколу пише ,,од јефтике“.

У заоставштини Ранисављевог и Василијиног домаћинства правник ДраганМилић нашао је две свеске исписане мастилом и оловком руком Ранисављевом, усвескама донетим са Солунског фронта.

79


САДРЖАЈПредговор………………………………………………………………4Данијела Васиљевић ..............................................................................5Данијела Глишић....................................................................................7Радослав Мића Ђорђевић.......................................................................9Јелена Живановић..................................................................................11Радмила Кованџић.................................................................................13Марина Краговић...................................................................................15Славиша Крстић.....................................................................................17Љиљана Милосављевић........................................................................19Миодраг Милуновић.............................................................................22Јулијана Мировић..................................................................................25Славко Митровић..................................................................................27Надежда Михајловић............................................................................29Славица Николић..................................................................................31Милован - Мићо Петровић..................................................................33Славица Петровић................................................................................35Нена Радуловић....................................................................................37Милош Сакић.......................................................................................40Живомир-Мића Стевановић...............................................................42Желимир Стефановић.........................................................................44Филип Стојановић...............................................................................45Томислав Тадић...................................................................................47Радмила Танасијевић..........................................................................49

ПРИЈАТЕЉИ КЛУБАВладимир Ђурђевић...........................................................................53Милија Ђорђевић...............................................................................55Милош Радовић..................................................................................56Небојша Ћосић....................................................................................58Боривоје Андрић.................................................................................61

СЕЋАЊАЂорђе Р. Радовић................................................................................63Милутин Алимпијевић......................................................................66Ранислав Пурковић............................................................................70

80

Објављивање зборника помогли:

81

CIP-Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.163.41-1(082.2)821.163.41-3(082.2)

ИЗВОРНИК: зборник „Књижевног клуба 21“(2011)/(уредници Славиша Крстић, МилошСакић).-Смедеревска Паланка: Народнабиблиотека: Књижевни клуб 21, 2011(Смедеревска Паланка: Старпринт Десигн).-118 стр. ; 21 цм

Тираж 300. – Биобиблиографске белешке оауторима уз текст.

ISBN 978-86-85005-45-9 (НБ)Књижевни клуб 21 Смедеревска Паланка

COBISS.SR-ID 186202636

Education

Izvornik 2011