Prokleta avlija ivo andric

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Kratki roman „Prokleta avlija“, čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upričavanja priče“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče. Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući „Gospođicu“, i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo. Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. A tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče. Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa i svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“

Text of Prokleta avlija ivo andric

  • 1. IVO ANDRIPROKLETA AVLIJA

2. Zima je, sneg zameo sve do kunih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom iezlo je i malo groblje na kom samo najvii krstovi vrhom vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide tragovi uske staze kroz celac sneg; staza je proprena jue za vreme fra-Petrovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prtine iri se u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju raskvaene ilovae, i sve to izgleda kao svea rana u optoj belini koja se protee do unedogled i gubi neprimetno u sivoj pustinji neba jo uvek punog snega. Sve se to vidi sa prozora fra-Petrove elije. Belina spoljnjeg sveta tu se mea sa dremljivom senkom koja vlada u eliji, a tiina dobro druguje sa tihim umom njegovih mnogobrojnih asovnika koji jo rade, dok su se neki, nenavijeni, ve zaustavili. Tiinu remeti jedino priguena prepirka dvojice fratara koji u susednoj praznoj eliji sastavljaju inventar stvari koje su ostale iza fra-Petra. Stari fratar Mijo Josi guna neto nerazumljivo. To je odjek njegovih davnanjih prepirki sa pokojnim fra-Petrom, koji je kao "uven sahaija, pukar i mekanik" strasno sabirao svakakav alat, troei na njega manastirske novce, ljubomorno ga uvao od svakoga. Zatim glasno grdi mladog fra-Rastislava, koji predlae da se naloi pe i da se popis ne vri u hladnoj sobi. - Jadna ti mladost! Svi ste vi mladi takvi, zimljivi kao hanumice. Treba ti topla soba! Kao da je malo loeno i potroeno ove zime! Tu se starac valjda priseti da time ini prekor pokojniku, nad kojim se jo ni zemlja nije slegla, i zauta, ali odmah nastavi da kara mladia. - Kaem ja uvijek: nisi ti Rastislav, nego Raspislav! Ni ime ti, bolan, na dobro ne sluti. Dok su se fratri zvali fra-Marko, fra-Mijo, fra-Ivo - i bio je dobri vakat, a vi sada uzimate neka imena iz romana, odakle li, te fra Rastislav, te fra Vojislav, te fra Branimir. Tako nam i jest. Mladi fratar odmahuje rukom na te dosetke i prekore koje je sto puta uo i koje e morati jo bogzna dokle sluati. A posao se nastavlja. Ljudi koji popisuju zaostavtinu iza pokojnika koji je jo pre dva dana bio tu, iv kao to su i oni sada, imaju neki naroit izgled. Oni su predstavnici pobednikog ivota koji ide svojim putem, za svojim potrebama. Nisu to lepi pobednici. Sva im je zasluga u tom to su nadiveli pokojnika. I kad ih ovek ovako sa strane posmatra, izgledaju mu pomalo kao otimai, ali 3. otimai kojima je osigurana nekanjivost i koji znaju da se sopstvenik ne moe vratiti ni iznenaditi ih na poslu. Nisu sasvim to, ali po neem na to podseaju. - Pii dalje - uje se opori glas starog fratra - pii: "Jedna klijeta velika, kreevska. Jedna. I sve tako redom, alatka po alatka, a na kraju svake reenice zapisani predmet tupo jekne, baen na gomilu grubo ispreturanog alata, koji lei na malom hrastovom strugu pokojnog fra-Petra. Kad ih ovek tako gleda i slua, sve se u njemu i nehotice okree od ivota ka smrti, od onih koji broje i prisvajaju ka onom koji je sve izgubio i kome vie nita i ne treba, jer ni njega nema. Sve do pre tri dana na tom poirokom minderluku sa koga je ve nestalo dueka i prostirke a ostale samo gole daske, leao je ili ak sedeo fra Petar i priao. I sada, dok gleda njegov grob u snegu, mladi u stvari misli na njegova prianja. I sve bi hteo, i po trei i po etvrti put, da kae kako je lepo umeo da pria. Ali to se ne moe kazati. Poslednjih nedelja mnogo i esto je priao o svome nekadanjem boravku u Carigradu. To je bilo davno. Zbog svojih tekih i zamrenih poslova fratri su poslali u Stambol fra-Tadiju Ostojia, eksdefinitora, eksgvardijana ("Sav bijae od nekih eksova!"), oveka spora i dostojanstvena i zaljubljenog u tu svoju sporost i svoje dostojanstvo. Taj je znao da govori turski (sporo i dostojanstveno), ali ne i da ita i pie. Stoga su mu za pratioca dali fra-Petra kao oveka veta turskom pismu. Nepunu godinu dana su ostali u Carigradu, potroili su sve to su poneli, jo se zaduili, i nita svrili nisu. Sve zbog nezgode koja je zadesila fra-Petra ni kriva ni duna, ludim sticajem okolnosti, u mutnom vremenu kad vlast prestane da razaznaje pravog od krivog. Nekako ubrzo po njihovom dolasku desilo se da je policija uhvatila neko pismo upueno austrijskom internunciju u Carigradu. To je bila opirna predstavka o stanju crkve u Albaniji, o proganjanju svetenika i vernika. Pismonoa je uspeo da pobegne. Kako u to vreme nije bilo drugih fratara koji su iz tih krajeva stigli u Carigrad, turska policija je po nekoj svojoj logici uhapsila fra-Petra. Dva meseca je ostao u zatvoru "pod istragom" a da ga niko nije estito sasluao. O ta dva meseca, provedena u stambolskom istranom zatvoru, fra Petar je priao vie i lepe nego o svemu ostalom. Priao je na prekide, u odlomcima, kako moe da pria teko bolestan ovek koji se trudi da 4. sabesedniku ne pokae ni svoje fizike bolove ni svoju estu misao na blisku smrt. Ti odlomci se nisu uvek nastavljali tano i redovno jedan na drugi. esto bi, nastavljajui prianje, ponavljao ono to je ve jednom rekao, a esto bi opet otiao napred, preskoivi dobar deo vremena. Priao je kao ovek za kog vreme nema vie znaenja i koji stoga ni u tuem ivotu ne pridaje vremenu ni redovnom toku vremena neku vanost. Njegova pria mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraa unazad, da se posle svretka dopunjava, objanjava i iri, bez obzira na mesto, vreme i stvarni, stvarno i zauvek utvreni tok dogaaja. Naravno da je pri takvom nainu prianja ostalo dosta praznina i neobjanjenih mesta, a mladiu je bilo nezgodno da prekida prianje, da se vraa na njih i postavlja pitanja. Najbolje je ipak pustiti oveka da pria slobodno. 5. I To je itava varoica od zatvorenika i straara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznatija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove narod a pogotovu svi oni koji sa njom imaju ma kakve veze. Tu dolazi i tuda prolazi sve to se svakodnevno pritvara i apsi u ovom prostranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u irinu i u dubinu. Jer, carigradska policija se dri osvetanog naela da je lake nevina oveka pustiti iz avlije nego za krivcem tragati po carigradskim budacima. Tu se vri veliko i sporo odabiranje pohapenih. Jedni se ispituju za suenje, drugi tu odlee svoju kratkotrajnu kaznu ili, ako se ba vidi da nisu krivi, bivaju puteni, trei se upuuju u progonstvo u udaljene krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira lane svedoke, "mamce" i provokatore za svoje potrebe. - Tako Avlija neprestano reeta arenu gomilu svojih stanovnika, i, uvek puna, stalno se puni i prazni. Tu ima sitnih i krupnih prestupnika, od deaka koji je ukrao sa tezge grozd ili smokvu do svetskih varalica i opasnih obijaa; ima nevinih i nabeenih, maloumnih i izgubljenih, ili omakom dovedenih ljudi iz Carigrada i iz cele zemlje. Pretenu veinu sainjavaju carigradski apsenici, pravi izbor najgoreg od najgoreg to gamie po carigradskim pristanitima i trgovima ili se zavlai po jazbinama na periferiji grada. Obijai, secikese, kockari od zanata; krupne varalice i ucenjivai; sirotinja koja krade i vara da bi ivela; pijanice, vesela braa koja zaboravljaju da popijeno plate ili mehanski razbijai i ukoljice; bledi i potuljeni jadnici koji od opojnih droga trae ono to od ivota nisu mogli da dobiju i zato uivaju hai, pue ili jedu opijum, i ne zaustavljaju se ni pred im, samo da bi doli do otrova bez kog ne mogu; nepopravljivi poroni starci i nepopravljivo porokom upropaeni mladii; ljudi sa svakojakim izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne ulepavaju nego ih esto izlau svetu na vidik, a i kad ih kriju sakriti ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz njihova dela. Ima viestrukih ubica i takvih koji su ve nekoliko puta beali sa robije i zbog toga su okovani ve ovde, pre suda, i osude, oni izazivaki zvekeu svojim okovima, psujui besno i gvode i onog ko je lance izumeo. 6. Tu pristiu i svi oni koji su upueni po kazni, kao prognanici, iz zapadnih pokrajina, i ovde se reava njihova sudbina: ili se, pomou carigradskih veza i zatitnika, oslobaaju i vraaju kui ili bivaju upueni u mesto svoga zatoenja u Maloj Aziji ili Africi. To su takozvani "prolaznici", obino stariji, u svom kraju ugledniji ljudi, predstavnici pojedinih vera ili grupa, zapleteni u trvenja i sukobe tamo negde u svojoj zemlji i optueni od vlasti ili oklevetani od svojih protivnika kao politiki krivci ili buntovnici. Oni donose pune sanduke i bisage odela i stvari, i s mukom se brane od carigradskih atrovaca sa kojima moraju da dele eliju. Zabrinuti i povueni, dre se po strani koliko god mogu. Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, graenih i dograivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom, zatvaraju ogromno, izdueno i strmo dvorite posve nepravilna oblika. Samo ispred zgrade u kojoj su uvari i kancelarije uprave ima malo kaldrme; sve ostalo je siva i tvrda ugaena zemlja iz koje trava ne stie ni da nikne, toliko je ljudi od jutra do mraka gazi. A dva-tri uboga i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom dvorita, uvek izranjavljena i oguljena, ive muenikim ivotom, izvan godinjih doba. To dombasto i prostrano dvorite lii preko dana na vaarite raznih rasa i naroda. A nou se sva ta gomila sateruje u elije, sve po petnaest, dvadeset i trideset njih u jednu. I tu se produuje buan i arolik ivot. Mirne noi su retke. Okorele carigradske propalice, koje se ne boje straara i ne zarezuju nikog, pevaju bestidne pesme i dovikuju sramotne ponude svojim dilberima u susednim elijama. Nevidljivi ljudi se svaaju zbog mesta i loga; dozivaju u pomo pokradeni. Neki kripe zubima u snu i uzdiu, neki krkljaju i hru kao zaklani. Velika elija ivi tada samo zvukom, kao dungla u tami. as se javi neobino kliktanje, as uzdasi, as, kao recitativ, dve-tri otegnute rei iz pesme, tuna i jalova zamena svakojakih ulnih elja, as nerazumljivi glasovi, grleni i teki. I spolja dopire lupa, jer dvostruka starinska kapija koja se otvara i zatv