SVE O HIV INFEKCIJI I AIDS-u Đurica Stankov

AS Centar 01.03.2015 Beograd - Srbija

I. HIV i AIDS

1. HIV infekcija

Da bi došlo do infekcije i razvoja bolesti, virus mora prvo da dospe u krv. Delovima svog omotača (gp 120 i gp 41) se prikači za receptore na površini CD4+ T-limfocita (koreceptor CCR5). Nakon vezivanja, virus ulazi unutar ćelije, ugrađuje svoj genetski materijal u genetski materijal ćelije uz pomoć enzima reverzne transkriptaze i na taj način počinje da se razmnožava koristeći mehanizme replikacije i transkripcije domaćina. Ishod je najčešće smrt inficiranih ćelija. Tokom vremena dolazi do postepenog opadanja broja Th limfocita (oko 1200/mm3 ima ih kod zdrave osobe; kada broj padne ispod 200/mm3 nastupa AIDS ili sida). Imunološki odgovor na HIV je humoralni (B limfociti luče ARV antitela) i celularni (CD4=T helper=Th limfociti orkestratori imunološkog odgovora i CD8=T citotoksični=Tc limfociti). U roku od 5 do 7 dana virus dospeva u krv (iz izvora infekcije; za to vreme prolazi kroz mukozu ili epidermis i dermis, regionalne limfne čvorove. HIV je spori virus (lentivirus), koji kao i svi virusi ove vrste napada imunološki sistem. Ime „lentivirus“ doslovno znači spori virus, zato što je potrebno dugo vremena za stvaranje bilo kakve nuspojave u telu. Spori virusi su deo većeg skupa virusa poznatog kao retrovirusi. Oni su pronađeni u nekoliko različitih životinja, uključujući mačke, ovce, konje i drugu stoku. Međutim, najzanimljiviji lentivirus u odnosu na istragu o poreklu HIV-a je imunodeficijentni virus kod primata pod skračenim nazivom SIV (Simian Immunodeficiency Virus) koji pogađa majmune. Sada je opšte prihvaćeno da je HIV potomak imunodeficijentnog virusa kod primata jer određene crte SIV-a imaju velike sličnosti sa HIV-1 i HIV-2, dva tipa HIV-a. Tip HIV-2, na primer, odgovara SIV-u, crta tog virusa nađena je u jednoj vrsti majmuna autohtonoj u zapadnoj Africi. Druga pandemijska crta virusa koji je više virulentan, poznat kao HIV-1, bio je do danas teže odredljiv. Do 1999. godine, njegova najbliža kopija je identifikovana kao SIVcpz, imunodeficijentni virus pronađen kod šimpanzi. Međutim, ovaj virus još uvek ima značajne razlike u odnosu na HIV.

1.1. Šta je HIV?

HIV je skraćenica za Virus Humane Imunodeficijencije nastale od engleske reći: Human Immunodeficiency Virus, pripada porodici Retrovirusa, koji nakon ulaska u naš organizam napada specifičnu vrstu belih krvnih ćelija, T- limfocite i izaziva progresivno propadanje ovih ćelija. Prema specifičnim molekulima proteina koji se nalaze na površini tih ćelija, one se nazivaju CD4 ćelije i imaju ključnu ulogu u odbrani našeg imunološkog sistema od raznih napada mikroorganizama. HIV se u CD4 čeliji umnožava, uništava ih i postupno dovodi do slabljenja imunološkog sistema. Naš organizam postaje slab i ne može da se brani ni od običnih nazeba. Zdrave osobe imaju u krvi 1000 CD4 limfocita po mm3 krvi. Kada broj CD4 limfocita padne ispod 200/mm3 onda HIV infekcija prelazi u AIDS. Ova definicija uključuje i 26 kliničkih stanja koja pogađaju ljude s uznapredovanom HIV - infekcijom. Većina tih stanja obuhvata razvoj tumora i oportunističkih infekcija. Te infekcije su posebno opasne kod ovih osobaa, jer je njihov imuni sistem ozbiljno oštećen i ne može se boriti protiv određenih vrsta bakterija, virusa i ostalih mikroba. Postoje dva tipa HIV-a koji uzrokuju hroničnu infekciju i progresivno oštećenje imunološkog sistema:

1. Tip 1, najviše zastupljen, dominantan je i odgovoran za pandemiju u SAD, Evropi, centralnoj Africi; 2. Tip 2, manje prenosan (virulentan) od HIV-1, otkriven je i zadržao se najviše u zapadnoj Africi.

Značenje: Human - ljudski jer uzrokuje infekciju nakon ulaska u naš organizam. Ova reč naglašava da se ovim virusom mogu inficirati samo ljudi i da se prenosi isključivo među ljudima. HIV se ne prenosi sa ljudi na životinje, insekte ili biljke i obrnuto. Prenos virusa dešava se samo razmenom telesnih tečnosti i krvi sa osobom koja već ima HIV. Immunodeficiency - imunodifecijencija je složenica od dve engleske reči: imunitet (otpornost) i deficijencija (nedostatak). HIV ne izaziva konkretnu bolest, već smanjuje sposobnost našeg imuniteta da nas brani od izazivača različitih infekcija i bolesti. Većina ljudi koji su inficirani HIV-om, ne znajući žive godinama sa ovim virusom, pre nego što njihov imunološki sistem značajno oslabi i HIV infekcija izazove AIDS ili sidu.

Virus - uzročnik infekcije je mikroorganizam koji nije sposoban da se samostalno razmnožava, raste, stvara svoje proteine, niti da obavlja metaboličke procese van ćelije. Zato inficira ćelije našeg organizma u kojima za razmnožavanje koristi materijal i energiju ćelije koju napada, pravi sopstvene kopije, proizvodi delove virusa i radi u sopstvenu korist, umesto da proizvodi materije koje su čeliji neophodne za normalan rad. To u našem organizmu dovodi do patološkog stanja, raznih zdravstvenih problema i bolesti. Početak HIV infekcije se kod većine osoba manifestuje akutnim retrovirusnim sindromom koji nakon nekoliko nedelja prelazi u asimptomatsku fazu HIV- infekcije koja u proseku traje od 7-10 godina i za to vreme inficirana osoba nema simptoma bolesti i izgleda potpuno zdrava. Nakon tog perioda latencije, razvija se simptomatska infekcija, najpre rana, a potom i uznapredovala i kasna simptomatska faza HIV- bolesti, koja kod nelečenih osoba redovno završava smrću obolele osobe. Svako živo biće na zemlji biva svakodnevno napadano raznoraznim virusima ili bakterijama, ali usled oslabljenog imuniteta, naš organizam nema dovoljno snage da se odbrani kao što bi se odbranio organizam čoveka kome nije umanjen imunitet. Nikad nismo sigurni u kom je trenutku naš imunitet slab pa je zbog toga važno da koristimo zaštitu prilikom svakog seksualnog kontakta. Osoba može imati HIV, a osećati se potpuno zdravo. Jedini način da tačno utvrdimo imamo li HIV ili ne, je da se testiramo. Na Vaš zahtev, testiranje može biti i anonimno bez uzimanja ličnih podataka. Za testiranje na HIV i savetovanje, možemo se obratiti centrima za dobrovoljno i poverljivo savetovanje i testiranje (DPST).

1.2. Kako se HIV prenosi?

Svako od nas može biti inficiran HIV-om. Da bismo se adekvatno zaštitili, najvažnije je da se upoznamo sa načinima prenošenja HIV infekcije. HIV se nalazi u svim telesnim tečnostima, ali ga u dovoljnoj količini da bi se neko inficirao ima samo u krvi, vaginalnom sekretu, spermi, presemenoj tečnosti, majčinom mleku i moždanoj tečnosti. Dovoljno je da jedna ćelija inficirana HIV-om prodre u organizam do limfnih organa i da dovede do infekcije. HIV se primarno prenosi razmenom telesnih tečnosti, krvi i krvnih derivata na tri načina: 1. Nezaštićeni seksualni kontakt i razmena telesnih tečnosti sa poznatom ili nepoznatom osobom bez obzira na pol

seksualnog partnera, u kome dolazi do kontakta semene tečnosti uključujući i minimalne količine pre ejakulacije, sekreta vagine, ili krvi nastale u vreme seksa sa sluznicom druge osobe. HIV prodire u naše telo kroz najmanje posekotine ili ranice na našoj koži, ili kroz sloj sluzokože vagine, penisa, analnog otvora ili usta:

Analni seks bez kondoma, predstavlja veliki rizik za sve seksom prenosive infekcije i skoro siguran put prenosa HIV-a,

posebno ako postoje povrede čmara (anusa) koje krvare, pa je na taj način obezbeđen put semenoj tečnosti (spermi) da brzo prodre u krvotok. Sluzokoža anusa je jako tanka i lako puca, a veliki broj krvnih sudova u ovoj regiji može olakšati ulazak virusa.

Vaginalni seks bez kondoma je rizičan zbog ulaznih mesta kao što su sluznice vagine, vulve, penis ili analni otvor zbog

mikropovreda, mikrokrvarenja i razmene seksualnih tečnosti; Oralni seks bez kondoma je rizičan i može se preneti HIV ukoliko partner ima na desnima ili u ustima ranicu ili duboku

paradentozu, odnosno povlačenje desni i lezije na desnima. 2. Razmena krvi i krvnih derivata se dešava kod korisnika droga koji dele aparaturu za ubrizgavanje narkotika i prilikom

transfuzije krvi ili krvnih derivata. Ovi načini prenosa su svedeni na minimum sprovođenjem programa podele sterilnih igala i špriceva uz bezbedno uklanjanje korišćenog pribora, što dokazano smanjuje broj novih HIV infekcija bez podsticanja na korišćenje narkotika, uz zakonski regulisanu kontrolu od 1987. godine koja nalaže da se prilikom transfuzije krvi ili krvnih svih produkata krvi, tkiva i organa obavezno radi test na HIV.

Korišćenje zajedničkog šprica i igle za ubrizgavanje droga i drugih psihoaktivnih supstanci; Razmena i korišćenje zajedničkog brijaća i četkice za zube; Bratimljenje uz ritual spajanja i razmene krvi; Tetoviranje sa već korišćenom i kontaminiranom iglom; Pirsing sa već korišćenom i kontaminiranom iglom i pištoljem za bušenje; U kontaktu sa inficiranom krvlju i hirurškim zahvatima kojim se oštećuje koža, ako se ne koriste sterilni instrumenti.

3. Transfuzija inficirane krvi ili krvnih proizvoda je najlakšiji način od svih da se prenese HIV ukoliko neko dobrovoljno da

krv u periodu inkubacije virusa (period prozora), jer ELISA test koji se rutinski koristi ne bi mogao da detektuje antitela na HIV jer ih nema u dovoljnoj količini;

4. Vertikalna transmisija - Prenos HIV infekcije sa majke na bebu nosi rizik od 30% da će i beba biti inficirana, ali ako majka

na vreme otkrije da ima HIV, upotrebom terapije i posebnim merama lekara, rizik se smanjuje na 1-2%. Prenos HIV infekcije na bebu se može ostvariti u tri slučaja:

u toku trudnoće ukoliko majka zna ili ne zna da ima HIV i nije podvrgnuta lečenju i uzimanju terapije; u toku porođaja pri obilnom krvarenju, zato se praktikuje hirurški zahvat vađenja bebe, odnosno carski rez; u toku dojenja jer se u majčinom mleku nalazi HIV i zato se beba hrani isključivo na cuclu. Ako majka ne uzima

preventivne lekove i doji svoje dete tada su šanse da će dete biti inficirano oko 20-45%. 1.3. Kako se HIV ne prenosi?

Strah, nedostatak informacija i znanja o načinu prenošenja HIV-u stvara nedoumice i zablude, što povećava stigmu i diskriminaciju osoba koje imaju HIV. Zato je važno da budemo adekvatno informisani i da znamo kako se HIV infekcija ne može preneti na druge ljude i koje situacije nisu rizične u međusobnoj komunikaciji i kontaktima sa partnerom, porodicom, prijateljima i okolinom. HIV se NE prenosi socijalnim kontaktom, vazduhom, hranom, vodom, insektima i transportom i bezbedno je kada smo u sledećim životnim situacijama sa osobom koja ima HIV: 01. Razgovor, rukovanje, kontakt znoja, druženje, grljenje, ljubljenje, dodir suza, zaštićen seks i zabava.

02. Bezbedno disanje, kijanje, šmrcanje, štucanje i kašljanje. HIV nije kapljična infekcija i tako se ne prenosi. Ako

neko u okolini HIV pozitivne osobe ima grip ili respiratornu infekciju, to može predstavljati opasnost za HIV pozitivnu osobu i ona se lako može inficirati;

03. Poljubac uz razmenu pljuvačke, kontakt sa suzama i dodir znoja ne može dovesti do infekcije jer se u ovim

tečnostima nalazi premala količina HIV-a. Do sada je evidentiran samo jedan slučaj prenosa HIV-a poljupcem i u tom slučaju, oba partnera su imala izuzetno krvarenje desni.

04. Bezbedan i zaštićen seks je moguć uz pravilnu upotrebu kondoma što nam obezbeđuje maksimalnu sigurnost

od praktično svih polno prenosivih infekcija i HIV-a. Ukoliko osoba koja ima HIV koristi kondom pri svakom seksualnom kontaktu, u potpunosti štiti od infekcije partnera koji je HIV negativan.

05. Masturbacija i dodirivanja sopstvenih ili partnerovih genitalija je bezbedna ako na koži nema oštećenja ili

povreda. Ukoliko postoje oštećenja, povrede, rane, zanoktice na rukama i šakama potrebno je prethodno ih zaštititi nepromočivim hanzaplastom, gazom, rukavicom ili kondomom.

06. Zabava uz seksualne igračke kao što su dildo i vibrator, ukoliko su pokrivene kondomom i ako se svaki put

kondom menja za svakog partnera drugi, kao i kada se menja vrsta seksa (analni i vaginalni). Nakon svake upotrebe seksualna igračka se pere deterdžentom a zatim alkoholom ili dezinfekcionim sredstvom.

07. Upotreba privatnih i javnih prostora kao što su toalet, WC, kupatilo, fontana, bazen, jezero, reka, more. Voda

u bazenu sadrži hlor koji uništava uzročnike HIV-a. Jezero, reka, more nemaju hlor ali će voda razblažiti svaku infektivnu tečnost, tako da nema dovoljno virusa koji bi doveli do infekcije;

08. Boravak i deljenje prostora nameštaja, predmeta i alata kao što su šator, teretana kuća, stan, kancelarija,

ordinacija, škola, hala, WC šolja, tuš, lavabo, kada za kupanje, krevet, sto, stolica, telefon, kompjuter, laptop, miš, tastatura, novac, kvaka, oprema za vežbanje, alati i predmeti;

09. Odmor i rekreacija uz zajedničku kupku, peškir, bade mantil, odeću, obuću, posteljinu;

10. Transport i putovanja uz korišćenje prevoza kao što je autobus, tramvaj, voz, čamac, brod, avion;

11. Pribor za jelo i piće kao što su tanjir, kašika, viljuška, nož, čaša, flaša i drugi predmeti, iako se tako mogu

preneti druge klice koje mogu štetiti našem zdravlju;

12. Životinje, kućni ljubimci i insekti kao što su krava, ovca, koza, kokoška, pas, mačka, i drugo. Ubod insekta kao

što je komarac, krpelj i vaš glave nije rizičan jer ne ubrizgavaju krv osobe ili životinje koju su pre ubole.

13. Dobrovoljno davanje krvi ili vađenje krvi u zdravstvenoj ustanovi radi analiza. Pribor kojim se uzima krv od dobrovoljnih davalaca je sterilan i tako se ne može preneti polno prenosiva infekcija ili HIV.

14. Tretman, nega i lečenje osobe koja ima HIV infekciju;

15. Urin i fekalije ne mogu preneti HIV.

1.4. Simptomi HIV infekcije

Dve do četiri nedelje nakon ulaska HIV-a u naš organizam, nastaje akutna HIV infekcija koja spontano prolazi i može se manifestovati nespecifičnim simptomima sličnim gripu ili mononukleozi. Ukoliko se infekcija dogodi u zimskom periodu možemo pomisliti da smo prehlađeni, da imamo grip i da simptomi infekcije prođu neopaženo. Akutna HIV infekcija brzo prelazi u asimptomatsku fazu i bez simptoma bolesti može proći deset i više godina, a da inficirana osoba ne zna da ima HIV infekciju i da se svih tih godina oseća savršeno dobro i izgleda zdravo. Za to vreme, imunološki sistem postepeno slabi i HIV infekcija prelazi u AIDS, osoba postaje osetljiva na bolesti, mnoge od kojih u normalnim okolnostima ne bi imale nikakvog uticaja na zdravstveno stanje jer bi organizam uspevao sam da se od njih odbrani. Ako osoba ima HIV, vremenom je izvesno da ce postajati učestalo bolesna. Kod svake osobe koja ima HIV se razlikuje dužina perioda od akutne HIV infekcije do AIDS-a, tako da se kod pojedinih osoba prvi simptomi mogu javiti veoma brzo. To zavisi od dostupnosti i pravilne upotrebe terapije, jačine našeg imuniteta, načina života, ishrane i fizičkih aktivnosti. Sa korišćenjem terapije razdoblje se produžava od 15-30 a u razvijenijim zemljama i do 50 godina jer lekovi smanjuju napredovanje virusa ka AIDS-u tako što smanjuju njegovu količinu u krvi. Prvi simptomi koji ukazuju na pad imuniteta su:

Brz gubitak telesne mase,

Suvi kašalj,

Ponavljane visoke temperature tela

Noćno preznojavanje,

Dugotrajan, neobjašnjiv umor,

Sora - povećani limfni čvorovi pod pazuhom, u preponama ili na vratu,

Proliv (dijareja) koji traje duže od nedelju dana,

Bele mrlje ili neuobičajeno crvenilo jezika, usta ili ždrela,

Žvala (upala u uglu usnice) koje uzrokuje infekcija gljivicom Candida albicans,

Upala pluća (pneumonia),

Gubitak pamćenja, depresija i/ili drugi neurološki poremećaji. Ovi simptomi nisu povezani isključivo s HIV infekcijom i mogu se pojaviti zbog brojnih drugih stanja u organizmu. Oslabljeni imunološki sistem stvara uslove pogodne za razvoj drugih bolesti kao što su tuberkuloza i upala pluća (pneumonija). Samo laboratorijske analize koje pokazuju postojanje antitela na HIV mogu ukazati na inficiranost osobe i dokazati da su ovi simptomi povezani sa HIV infekcijom. Ove infekcije se mogu uspešno izlečiti ako se dovoljno rano počne sa terapijom HIV-a. Mnoge osobe sa HIV- om nikad neće razviti bolesti koje su povezane sa slabim imunitetom zahvaljujući efikasnoj terapiji koja danas postoji. Ako se rano dijagnostikuje i što ranije počne sa terapijom, osobe sa HIV-om bi mogle da žive gotovo jednako dugo kao i osobe koje nemaju HIV. Razvoj karakterističnih infekcija i tumora ponekad može biti prvi znak prisustva HIV infekcije ili razvijenu bolest i mogu je obeležiti sledeći simptomi i znaci:

Simptomi specifičnih oportunističkih infekcija (kandidoza, pneumocistoza),

Tumori (Kapošijev sarkom),

Osip,

Glavbolje.

1.5. Faze HIV infekcije

Nakon ulaska HIV-a u naš organizam, nastaje akutna HIV infekcija koja oštećuje ćelije sluznice digestivnog sistema i ćelije nevnog sistema čime uzrokuje teške neurološke bolesti (HIV encefalopatija). Osoba koja ima HIV-om, ne mora ujedno imati i AIDS. Ljudi mogu biti vrlo bolesni od HIV-a, a da i dalje ne razviju AIDS. Svaka osoba koja ima HIV prolazi četiri osnovne faze:

Faza I - Akutni retroviralni sindrom ili serokonverzija [CD4<1000], odnosno promena negativnog statusa antitela u pozitivan usled čega naše telo reaguje na HIV i pokušava da se odbrani stvaranjem antitela. Retko, simptomi mogu biti jako ozbiljni i izraženi, količina virusa u krvi, semenoj tečnosti i vaginalnom sekretu se izrazito uvećava, osoba je tada infektivna i mogu imati simptome kao što su:

Febrilnost - povišena temperatura, gubitak apetita, opšti algički sindrom i drugi opšti simptomi, limfadenopatija, hepatosplenomegalija, osip - raš, Faringitis - upala ždrela; hepatitis, pneumonitis, neurološke i mukokutane manifestacije; sindrom mononukleoze; meningealni sindrom; gripozni sindrom.

Faza II - Asimptomatska faza [CD4<500] može da ima minimalne manifestacije infekcija respiratornog trakta, može trajati

deset i više godina i nema apsolutno nikakvih ili se ređe pojave simptomi kao što su:

generalizovana limfadenopatija, glavobolja, hepatitis, anemija, neutropenija, trombocitopenija.

Faza III - Simptomatska faza [CD4<500] u kojoj nastaju blaga ili ozbiljna oštećenja imunološkog sistema i s vremenom

postaju sve izraženija i ozbiljnija sa simptomima kao što su:

Virusne infekcije, bakterijske infekcije; gljivične infekcije; Naprasni i neobjašnjivi simptomi poput dijareje obično traju duže od mesec dana nagli gubitak telesne mase; plućna tuberkuloza.

Faza IV - AIDS ili sida [CD4<50] nastaje kada je imunološki sistem previše slab i broj CD4 ćelija je u opadanju. Imunitet

nije u stanju da se odbrani i češće se javljaju oportunističke infekcije kao što su:

razvoj toksoplazme mozga, plućna tuberkuloza, invazivni tumori, gljivične infekcije respiratornog trakta, infekcije jednjaka, Kapošijev sarkom česte upale pluća koje se teško leče.

1.6. AIDS ili sida

Poreklo AIDS-a je zbunjivalo naučnike otkada se bolest prvi put pojavila u ranim osamdesetim godinama prošlog veka. Više od trideset godina ovo je predmet žestoke rasprave i uzrok bezbroj argumentacija. Šta je istina i odakle dolazi AIDS? Prvi slučajevi AIDS-a zabeleženi su 1981. godine u Los Anđelesu. Ipak, ta godina se ne može vezati za početak AIDS-a, jer se te godine otkrilo da je u pitanju neka nova bolest koja je identifikovana dve godine kasnije, a AIDS je svakako postojala ranije. Kod niza gej muškaraca u New Yorku i Kaliforniji odjednom su počele da se razvijaju retke oportunističke infekcije i karcinomi koji su bili tvrdoglavo otporni na bilo koji tretman. U to vreme AIDS još nije imao naziv, ali je brzo postalo očigledno da su svi ljudi koji su bili pogođeni patili od istog sindroma Preko 40 miliona ljudi u svetu živi sa HIV infekcijom ili AIDS-om u svim zemljama sveta, a žrtve AIDS-a se procenjuju na preko 13 miliona do danas. Za sledećih 20 godina procenjuje se da će broj umrlih od AIDS-a biti oko 70 miliona. Na svakih 6 sekundi u svetu se jedna osoba inficira HIV-om. U Srbiji je prvi slučaj zabeležen 1985. godine, a do danas je obolelo preko 1000 osoba. Međutim, pretpostavka je da kod nas ima tri puta više osoba koje imaju HIV infekciju, nego što je registrovano. Srbija je do pre nekoliko godina bila zemlja sa najvećim brojem inficiranih HIV-om i obolelih od AIDS-a u regionu. Danas se u zemljama istočne evrope godišnje inficira oko 250 000 ljudi, a procena je da sada ima oko milion inficiranih. HIV - virus humane imunodeficijencije, je otkriven ubrzo posle toga. Dok su neki bili inicijalno protiv priznavanje veze, postoji jasan dokaz da HIV uzrokuje AIDS. Dakle, kako bi se pronašao izvor AIDS-a, potrebno je potražiti poreklo HIV-a, i saznati kako, kada i gde je HIV počeo da uzrokuje bolest kod ljudi. Francuska skraćenica za ovu bolest je SIDA, (syndrome d ’imunodeficiencience acquise), a u prevodu znači isto. AIDS je krajnji i najteži stadijum HIV infekcije uzrokovan teškim oštećenjem imunog sistema. AIDS je zapravo naziv za skup bolesti koje se javljaju kao posledica slabljenja imuniteta čoveka koji je inficiran HIV-om. Brojni mikroorganizmi s kojima se čovek svakodnevno suočava i uspešno ih svladava, kod AIDS osobaa dovode do nastanka širokog spektra upalnih bolesti, pa pacijent na kraju umre od infekcije uzrokovane mikroorganizmom (bakterije, virusa, gljivica, rikecija, itd…) koja za zdrave ljude ne predstavlja neku opasnost.

1.7. Šta je AIDS?

AIDS ili sida (Acquired Immune Deficiency Syndrome) je skraćenica za sindrom stečenog gubitka imuniteta. To je bolest koja se dobija kada virus HIV-a uništi telesni imunološki (odbrambeni) sistem. Kod zdravih osoba, imunološki sistem pomaže da se pobede bolesti koje stalno napadaju organizam. Kada imuni sistem pod dejstvom HIV-a oslabi, organizam savladaju različite bolesti što dovodi do smrtnog ishoda. AIDS je zapravo klasifikacija za osobe, koje su pored infekcije HIV-om, dobile i neku od bolesti koje su u stanju da iskoriste oslabljeni imunološki sistem te osobe. AIDS ili sida je poslednji stadijum HIV infekcije. Kada broj CD4 limfocita padne ispod kritičnog nivoa i/ili kada se pojave oportunističke infekcije, nastupa stadijum AIDS-a. Bez uzimanja lekova HIV infekcija obično napreduje do side u proseku do deset godina. Antiretrovirusni lekovi produžavaju period trajanja HIV infekcije i odlažu ulazak u fazu side. Sigurno je da upotreba lekova produžuje život, a koliko, to zavisi od osobe do osobe i od mnogo različitih faktora u vezi sa lečenjem i načinom života. AIDS je medicinsko stanje koje nastaje usled oštećenja koje prouzrokuje HIV infekcija i gubitak prirodne sposobnosti organizma da se brani od izazivača raznih bolesti. Značenje: A - Acquired znači stečeno: jer to je stanje koje neko stiče nakon infekcije (inficiranja) HIV-om; nije stanje koje je nasledno, odnosno koje se genetski prenosi; I - Immune odnosi se na imuni sistem: jer utiče na imuni sistem, tj. na specijalizovane ćelije koje se nalaze u krvi i koje se bore protiv različitih stranih tela i mikroorganizama (bakterija, gljivica, virusa); D - Deficiency znači deficijencija: jer nastaje slabost imunog sistema i obrambene snage više nemaju sposobnost efikasne borbe protiv različitih stranih tela i mikroorganizama; S - Syndrome znači sindrom: jer označava skup stanja i znakova bolesti koji su karakteristični za određenu bolest; neko ko ima AIDS može bolovati od širokog spektra različitih bolesti i oportunisičkih infekcija.

1.8. Simptomi AIDS-a

Simptome i progres AIDS-a ili side možemo podeliti u dve faze: 1. Rani simptomi i rana progresija HIV infekcije u bolest AIDS ima različite simptome:

manjak energije; iscrpljenost; gubitak telesne mase; preznojavanje u snu; često povišena temperatura; abnormalni rezultati PAPA testa; bakterijalna vaginoza; uporni osip na koži; ljušćenje kože; zapaljenje male karlice (posebno ako ga je teško lečiti); gubitak sećanja na kratak vremenski period opasna manifestacija infekcije herpes; čirevi na genitalijama (koji ne moraju da budu posledica herpesa).

2. Kasniji simptomi AIDS-a ili side, nakon što se desi potpuna progresija HIV infekcije u bolest AIDS su sledeći:

laka infekcija drugim bolestima; Kašalj kratak dah glavobolja; loša koordinacija otežano gutanje bolno gutanje zbunjenost zaboravnost mučnina (gađenje); opasan i uporan proliv (dijareja); gubitak telesne mase; noćno preznojavanje; smanjen vid; grčevi u stomaku; vrtoglavica; često povišena temperatura; bledilo jezika ili usta; bele tačke u ustima; nadraženost vagine koja se povlači i vraća s vremena na vreme; povraćanje; ekstremna iscrpljenost opasne glavobolje koma; smanjen apetit modrice na koži (lako stvaranje modrica) kapošijev sarkom (zloćudni tumor krvnih sudova) tamno crvene izrasline na koži ili unutar usta rak grlića materice (naravno, ako je prisutna i HPV infekcija) limfom, tj. tumor limfocita (limfociti su vrsta belih krvnih zrnaca koja štite organizam čoveka)

Svi navedeni simptomi AIDS-a javljaju se i kao posledica mnogih drugih infekcija, tako da ako primetite bilo koji od njih, ne trebamo odmah donositi prerane zaključke, već idite na testiranje HIV-a. To će ukloniti vaše strahove i učiniti svet bezbednijim.

1.9. Faze i lečenje AIDS-a AIDS se može pojaviti u bilo kom trenutku a dijagnoza se postavlja na temelju broja T - limfocita (CD4 ćelija), kao i prisustva oportunističkih infekcija i malignih bolesti koje su pojavljuju tokom HIV infekcije. Ljudi mogu biti vrlo bolesni od HIV-a a da i dalje ne razviju AIDS. a) rana - opšti simptomi povišena temperatura, gubitak apetita, gubitak telesne mase, malaksalost, proliv), generalizovana limfadenopatija, mukokutane manifestacije, hepatitis, oportunističke infekcije; broj CD4 - limfocita progresivno pada sve dok ne dosegne 200 i manje kada prelazi u narednu fazu,

b) uznapredovala - broj CD4 - limfocita manji je od 200, dolazi do progresije i perzistiranja opštih simptoma uz razvoj karakterističnih oportunističkih infekcija i bolesti - tumora, sindroma propadanja i demencije, c) kasna - broj CD4 - limfocita manji je od 50/mL, kada se javljaju imunodeficijencije, karakteristične bolesti što kod nelečenih pacijenata dovodi do smrtnog ishoda.

2. Prevencija i zaštita od HIV-a

Utvrđivanje HIV pozitivnog statusa i testiranje na HIV predstavlja jednu od ključnih radnji u prevenciji HIV-a i lečenju lica koja imaju HIV. Testiranjem se lako i pouzdano prati stopa broja lica koja imaju HIV, omogućava rano otkrivanje bolesti, i obezbeđuje blagovremeno pružanje neophodnih saveta i informacija o samoj bolesti, kao i načinima lečenja. Tako se sprečava dalje prenošenje HIV-a. U preporukama UNAIDS/SZO u vezi sa testiranjem na HIV, ukazuje se na neophodnost da se testiranje sprovodi na način kojim se obezbeđuju i štite ljudska prava i garantuje poštovanje etičkih principa. Postoji potreba stalnog unapređivanja postojećeg zdravstvenog sistema, kako bi se izgradilo i ojačalo poverenje građana u zdravstvene institucije i osigurala diskrecija licima koja se testiraju. Od momenta dostupnosti testova na HIV uvažavaju se sledeća tri načela koja treba poštovati prilikom testiranja:

zajemčena zaštita privatnosti, obezbeđeno pružanje odgovarajućih saveta pre i posle testiranja, i garancija obaveštenosti i saglasnosti o testiranju.

Preventivni napori na početku epidemije usmeravani su prevashodno ka opštoj populaciji, odnosno prema osobama koje nisu inficirane ili koje smatraju da nisu inficirane HIV-om. Namera je bila da se ljudi informišu i promene ponašanje koje ih može dovesti u rizik od infekcije HIV-om, da redovno koriste kondome i druga sredstva zaštite. Cilj je bio da što više osoba ostane neinficirano i da se tako spreči dalje širenje virusa. Kampanje su često u osnovi imali poruku da je HIV velika opasnost koje se treba čuvati i posredno su stvarali sliku o tome da su osobe koje imaju HIV opasne po svoju okolinu. U novije vreme, preventivni programi kreiraju se tako da smanje stigmu i predrasude prema ljudima koji imaju HIV i da se tako prepoznaju osobenosti epidemije u određenoj grupi ili na određenoj teritoriji. Prevencija HIV infekcije zavisi od puteva prenošenja. Među najefikasnijim preventivnim merama u sprečavanju širenja infekcija jeste rano otkrivanje i lečenje obolelih i primena delotvornog vakcine. Iako su se određene preventivne mere pokazale uspešne, u slučaju HIV infekcije zasad nema delotvornog leka ni vakcine koja bi izlečila infekciju. Nezaštićen seksualni kontakt je najznačajniji put širenja infekcije za jednu zajednicu. Apsolutnu sigurnost daje apstinencija i doživotno uzajamno verni odnos neinficiranih partnera. Svaki drugi seksualni kontakt bez prezervativa smatra se danas rizičnim ponašanjem u pogledu HIV infekcije. Pre stupanja u intimne odnose treba razmišljati o izboru partnera i treba razgovarati sa budućim partnerom o mogućem riziku od HIV infekcije. Lečenjem uobičajenih seksualnih infekcija takođe se prevenira HIV infekcija, jer nastaje znatno lakše kada postoji oštećena sluznica. Prevencija HIV infekcije je danas usmerena prema putevima širenja infekcije i uključuje informaciju, edukaciju i testiranje. Broj infekcija koji nastaje kao posledica svakog od ovih načina varira u velikoj meri od zemlje do zemlje i od kulture do kulture. Za svaki vid prenosa postoje stvari koje osoba može uraditi kako bi smanjila ili eliminisala rizik. Da bi prevencija HIV-a bila uspešna ona mora koristiti sve pristupe za koje se zna da su efikasni, a ne samo jedno ili nekoliko odabranih rešenja. Udeo sredstava koja se izdvajaju za svaki pristup odražava prirodu lokalne epidemije na primer, ako se najveći broj infekcija dešava među gej populacijom tada ova grupa mora biti primarni cilj preventivnih napora. Postoji nekoliko ključnih stvari koje se mogu uraditi kako bi se sprečili svi vidovi prenosa HIV-a. Prvi među ovima jeste promocija svesti o HIV-u i upoznavanje ljudi sa načinima na koji se ova opaka bolest može širiti. Medijske kampanje i edukacija u školama jesu najbolji načini da se ovo uradi. Drugi suštinski deo preventivnog programa jeste savetovanje i testiranje na HIV. Ljudi koji žive sa HIV-om imaće manje prilike da prenesu virus drugima ako saznaju da su inficirani i ako dobiju određene savete oko toga kako da se bezbednije ponašaju. Konkretno, trudnice koje imaju HIV neće moći sa zaštite svoje dete ako se njihova infekcija ne dijagnostifikuje. Oni koji otkriju da su neinficirani takođe će imati koristi, jer će dobiti savete kako da ostanu neinficirani.

Treći ključni faktor jeste pružanje antiretrovirusnog lečenja. Ovo lečenje omogućava ljudima koji žive sa HIV-om da imaju duže, zdravije živote, a na taj način to deluje kao podsticaj na HIV testiranje. Takođe dovodi HIV pozitivne ljude u kontakt sa zdravstvenim radnicima koji im mogu preneti poruke prevencije i lečenja. Istraživanja pokazuju da se HIV pozitivni ljudi mogu bezbednije ponašati ako se povežu sa programima lečenja. Bez obzira na to, moguće je da veća dostupnost lečenja navede neke neodgovorne članove šire populacije da se ponašaju nebezbednije i da se manje plaše od HIV infekcije, i da budu manje voljni da preuzimaju mere predostrožnosti. Da bi bio uspešan sveobuhvatni program prevencije HIV-a mora imati snažnu podršku političkih vođa. To znači da političari i lideri iz drugih oblasti moraju govoriti otvoreno o AIDS-u i ne kriti se od tema poput seksa, seksualnosti i korišćenja narkotika. Efikasni odgovor zahteva strateško planiranje zasnovano na dobrom naučnom radu i nadzoru, kao i uzimanje u obzir lokalnih običaja i kulture. Svi sektori stanovništva moraju aktivno učestvovati u odgovoru na pretnju koju HIV predstavlja, uključujući poslodavce, verske grupe, nevladine organizacije i HIV-pozitivne ljude. Brojni svetski uspešni programi prevencije HIV-a pod pokroviteljstvom su zajednice u kojoj se ova bolest javila. Epidemija HIV-a jača na tabuima i diskriminaciji u odnosu na ljude koji imaju HIV i marginalizovane grupe poput prostitutki. Širenje virusa takođe se podstiče nejednakošću među polovima, koja ograničava ono što žena može uraditi da se zaštiti od infekcije. Zaštita i promocija ljudskih prava mora biti suštinski deo svake sveobuhvatne strategije prevencije HIV-a. Tu spadaju donošenje zakona protiv mnogih vidova označavanja i diskriminacije koji povećavaju ranjivost određenih grupa.

2.1. Prevencija HIV-a seksualnim putem

Prevencija prenošenja HIV-a seksualnim putem sastoji se u sledećem:

Odlaganje stupanja u seksualne odnose do uzrasta kada mlada osoba može razumno da proceni posledice koji seksualni odnos sa sobom nosi;

Nemenjanje partnera, odnosno stupanje u seksualne odnose u okviru duge i stabilne veze, koja podrazumeva

uzajamnu vernost oba partnera: Upotreba kondoma prilikom svakog seksualnog odnosa; Apstinencija, odnosno uzdržavanje od seksualnih odnosa bilo koje vrste je 100% sigurno seksualno ponašanje; Uzajamna veza dvoje vernih i zdravih seksualnih partnera sigurno ponašanje, pod uslovom da ni jedan od partnera

nema neko drugo rizično ponašanje, zloupotrebu opojnih droga; Oni koji su dovoljno zreli i žele se upustiti u seksualni odnos s osobom za koju nisu potpuno sigurni da nije inficirana

HIV-om, svakako moraju koristiti kondome (prezervative) pri svakom seksualnom odnosu, od samog početka do kraja snošaja. Kondomi su istovremeno zaštita od neželjene trudnoće i od mnogih drugih, polno prenosivih infekcija (PPI). Ovakvo ponašanje se ne smatra potpuno sigurnim polnim odnosom, već je to takozvani "sigurniji seks".

Pre bilo koje seksualne aktivnosti pažljivo treba da:

razmislimo o pravilima sigurnijeg seksa odredimo svoje granice nabavimo kondome i budimo sigurni da ih možemo naći kada ih budemo trebali razgovarajmo sa svojim partnerom o sigurnijem seksu.

2.2. Prevencija HIV-a kod korisnika droga

Prevencija među injektirajućim korisnicima droga omogućava uslove da ne dođe do bolesti zavisnosti i sprečava širenje HIV infekcije što uključuje niz mera i savete koje treba obezbediti i slediti:

stvoriti uslove da se spreči bolest zavisnosti i omogućiti lečenje korisnika droge; edukacija korisnika droga u smislu upotrebe samo vlastite igle i dezinfekcije igle, kože i pribora; omogućavanje razmene iskorišćenih igala za sterilne.

Prevencija prenošenja HIV-a upotrebom droga sastoji se u sledećem:

Ne koristimo droge bilo koje vrste, jer svaka droga, uključujući i takozvane "lagane droge", kao i alkohol, utiče na sposobnost razboritog rasuđivanja i dovodi do nepromišljenih postupaka.

Ukoliko neko već koristi droge, najbolje je da sa tim prekine. Danas se lečenje zavisnosti sprovodi u zdravstvenim

ustanovama - Savetovalištima za bolesti zavisnosti, metadonskim centrima ili bolnicama, što zavisi od zdravstvenog stanja zavisnika.

Ukoliko neko ko koristi droge, zbog ličnih ili objektivnih razloga ne može sa tim da prekine, veoma je značajno da

spreči mogućnost da inficira sebe i druge HIV-om i drugim virusima koji se prenose putem krvi (hepatitis B i C). U takvim slučajevima svaki korisnik droga mora da koristi svoj pribor i to jednokratno. Pri svakoj upotrebi droga koristiti nov, do tada neotpakovan pribor. Nakon upotrebe, pribor baciti na način koji je bezbedan za druge, odnosno koji će onemogućiti da neko drugi dođe u kontakt sa takvim priborom. Pod priborom se podrazumevaju igla i špric, ali isto tako i filteri, kukeri, voda u kojoj se rastvara droga i sve ostalo što se koristi za pripremalje i upotrebu droga.

Za one koji ušmrkavaju drogu, veoma je značajno da nikad to ne čine koristeći slamčice ili novčanice koje je neko već

koristio, ili da ih koriste istovremeno sa drugim osobama. Iako se HIV ne može preneti drugim vidovima upotrebe droga osim intravenskim i ušmrkavanjem, korišćenje svih drugih psihoaktivnih supstanci (alkohol, marihuana, sintetičke droge u obliku tableta...) drastično smanjuju moć rasuđivanja, pa osobe pod dejstvom ovih droga često stupaju u rizične seksualne odnose, čime sebe direktno dovode u rizik od HIV infekcije i drugih seksualno prenosivih infekcija.

Metadonski program i drugi programi lečenja od zavisnosti efikasan su način pomoći ljudima da smanje ovu vrstu rizika koji se javlja kada se droga uzima u grupi. Međutim, uvek će postojati oni uživaoci droga koji nemaju dovoljno volje ili snage da okončaju svoje navike i ovi se ljudi moraju podstaći da smanje rizik od infekcije tako što neće razmenjivati već korišćene špriceve. Program razmene igala dokazano smanjuje broj novih HIV infekcija bez podsticanja na korišćenje narkotika. Ovi programi dele čiste igle, bezbedno uklanjaju korišćene i nude dodatne povezane usluge poput navođenja na centre lečenja od narkomanije i savetovanje i testiranje na HIV i druge polno prenosive infekcije. Razmena igala neophodni je deo HIV prevencije u svim zajednicama koje u svojim redovima imaju uživaoce narkotika koji koriste igle. Bitno je da korisnici droga imaju podršku zajednice, savetodavni rad i druge aktivnosti koje podstiču bezbedno ponašanje i pristup dostupnim mogućnostima prevencije. Uprkos dokazu da Programi razmene igala i špriceva ne podstiče korišćenje narkotika, neke države i dalje odbijaju da podrže programe razmene igala i druge programe koji pomažu uživaocima droga koji koriste špriceve. Ograničenja u apotekama o zabrani prodaje igala bez recepta, mogu ograničiti programe prevencije HIV-a tako što otežavaju da se izbegne razmena igala. Od osamdesetih godina kada je prvi put u Evropi promovisana razmena igala i supstituciona terapija postoje kontraverze oko ovog programa. Mnogi i danas veruju da su programi smanjenja štete bacanje para, da jedino pomažu intravensku upotrebu droga i da bi trebalo promovisati samo apstinenciju u odnosu na korišćenje droge. Društveni i politički stavovi o tome kako se odnositi prema upotrebi droga se veoma razlikuju. Većina država je prihvatila programe smanjenja štete, mada ne uvek u potpunosti. Sterilne igle i špricevi mogu biti samo jedna stavka u šemi programa, koji može biti praćen edukacijom o bezbednoj upotrebi droga, seksualnom obrazovanju, prevenciji i sipstitucionoj terapiji kao i upućivanju na lečenje. Svetska zdravstvena organizacija smatra da bez ovih komplementarnih mera neće doći do kontrole HIV infekcije među intravenskim korisnicima droga. Program smanjenja štete (Harm reduction) je preventivni zdravstveni program koji se bavi upotrebom droga i se fokusira na samu štetu prouzrokovanu korišćenjem droga i prevenciju širenja HIV infekcije bez zabrane daljeg korišćenja droga. Neki od glavnih principa i ciljeva programa smanjenja štete su:

Uverenje da upotreba droga u društvu postoji, da je postojala i da će uvek postojati; Pristup se zasiva na nauci, zdravlju i ljudskim pravima; Merila uspeha programa zasnovana su na promeni u stopi smrtnosti, bolesti, kriminalu i patnji a ne na ubeđenju o

potrebi smanjenja sveukupnog korišćenja droga; Smanjenje štete se vrši kroz edukaciju, prevenciju i lečenje; Ne postoji osuda ili prinuda protiv korišćenja ili pružanja usluga za korišćenje droga.

Program razmene igala (Needle exchange) predstavlja najvažniju meru smanjenja štete koji ima za cilj da obuzda širenje infekcija (kao što su HIV, Hepatitis C i dr.) među intravenskim korisnicima droga. Program razmene igala omogućava pristup sterilinim špricevima i iglama i smanjuju rizik da se dođe u kontakt sa inficiranom krvlju drugog korisnika. Program nudi siguran pristup iglama i špricevima i obično ih vode organizacije civilnog društva, bolnice ili medicinske ustanove. Postoje dva modela deljenja igala: kada se distribuira isti broj koliko se povrati od korisnika ili kada nije neophodan povraćaj igala za novu distribuciju. Terapija održavanja metadonom ili bupronorfinom (supstituciona terapija) omogućava upotrebu „legalnih droga“ u tabletama ili u tečnom stanju heroinskim zavisnicima koji nisu u mogućnosti da prestanu sa upotrebom, sa cijem smanjenja štete intravenskog korišćenja droga. Metadon pristup ima za cilj zaustavljanje zajedničkog korišćenja igala, sprečavanje upotrebe uličnih „prljavih“ droga i „overdose“-a, kao i dekriminalizaciju heroinskih zavisnika. Metadon ili bupronorfin se koriste kao supstituciona terapija u preko 60 država sveta. Terapija održavanja pokazala je svoju efikasnost u rehabilitaciji i stabilizaciji intravenskih korisnika droga kao i smanjenje stope HIV infekcije među populacijom. Sigurna mesta (drop-in, safe shooting room) stvara okruženje gde intravenski korisnici droga mogu na sigurniji način i pod medicinskim nadzorom da koriste drogu. Kao i programi za razmenu igala mogu da budu praćeni sa edukacijom u ovoj oblasti. U nekim evropskim zemljama ova mera je rezultirala mnogo manjom stopom „overdose“-a i prenošenja HIV infekcije među intravenskim korisnicima droga. Ovaj program spada u najviše sporne metode smanjenja štete zajedno sa prepisivanjem heroina na recept što se primenjuje u nekim zemljama kod problematičnih slučajeva intravenskog korišćenja droga. Terenski program (outreach) se bazira na distribuciji sterilne opreme, promociji upotrebe kondoma i obezbeđenju informacija u vezi sa prevencijom i rehabilitacijom. Terenski programi su zasnovani na pristupu skrivenim (hard to reach) grupama i otvaranju puta komunikacije kako bi im se obezbedila podrška. Često se sami korisnici ili bivši intravenski korisnici droga regrutuju u ovom radu. Apotekarna prodaja špriceva bez recepta u apotekama je način koji omogućava intravenskim korisnicima droga pristup sterilnoj opremi. Neka istraživanja su pokazala da je HIV mnogo manje prenošen među korisnicima tamo gde je ova mera omogućena. Sigurno odlaganje igala je metoda koja omogućava da se kontaminirane igle odstrane kako ne bi bile opasne za druge osobe. Kao dobar primer može se uzeti „mail-back“ program gde korisnici šalju iskorišćeni materijal u specijalno namenjene kontejnere ili „in-home“ program koji na licu mesta uništava špriceve i igle.

2.3. Prevencija HIV-a sa majke na dete Prevencija prenošenja HIV infekcije sa majke na novorođenče, danas, kada nam je na raspolaganju visokoaktivna antivirusna terapija, mogućnost ovog vida inficiranja može se drastično smanjiti. Tako, ukoliko majka ne zna da je HIV pozitivna, rizik da rodi HIV pozitivno dete je veći od 30%. Ukoliko majka i njen lekar znaju da je ona HIV pozitivna, primenom određenih mera, ovaj rizik može da se smanji na ispod 2%. HIV pozitivna žena može preneti virus svojoj bebi tokom trudnoće, porođaja, kao i tokom dojenja. Ako majka ne uzima preventivne lekove i doji svoje, šanse da će njeno dete biti inficirano je oko 20-45%. Savremeni lekovi su efikasni u sprečavanju prenosa HIV-a tokom trudnoće i porođaja. Kada se kombinuju sa drugim intervencijama, uključujući hranjenje preko cucle, kompletni tok lečenja može smanjiti rizik prenosa ispod 2%. Čak i kada su sredstva ograničena, što je slučaj u nekim siromašnim i zemljama u razvoju, jedna doza leka koja se daje majci i detetu može smanjiti rizik na pola. Žena koja zna da ona ili njen partner imaju HIV pre nego što ostane u drugom stanju može bolje planirati unapred svoju trudnoću. Ako ne želi decu, tada može razmatrati primenu efikasne kontracepcije. Ako odluči da postane trudna, tada preventivne intervencije mogu pomoći da se dete,ona i njen partner zaštite. Doktori mogu da predlože savete oko toga koje su intervencije najbolje za konkretnu situaciju i da li majka mora da prilagodi svoju terapiju koju trenutno dobija. Trudnoća ne pogoršava zdravlje žene što se tiče HIV-a ali može dovesti do malog opadanja u broju CD4 ćelija, da bi se nivo ovih ćelija vratio na normalu odmah nakon porođaja. HIV pozitivna žena sa HIV negativnim partnerom može ostati trudna bez ugrožavanja svog partnera ako koristi veštačku oplodnju (proces u kojem se sperma muškarca ubacuje u genitalni otvor žene korišćenjem veštačkih pomagala, za razliku od prirodnog seksualnog odnosa). Ova tehnika obezbeđuje potpuno zaštitu muškarcu, ali ne smanjuje rizik prenosa HIV-a na dete. Ako muškarac ima HIV tada je jedini efikasan način prevencije prenosa ispiranje sperme. To se odnosi na odvajanje sperminih ćelija od semene tečnosti i testiranje ćelija na HIV pre nego što dođe do oplođenja in vitro.

Ispiranje sperme je veoma efikasan način da se zaštiti i majka i njeno dete, ali se ova tehnika radi samo na retkim klinikama u svetu i retko ko ima pristup. Kada su oba partnera pozitivna i dalje ne treba da se upuštaju često u nezaštićen seks jer postoji mali rizik inficiranja druge osobe sa različitim tipom HIV-a. Ako par odluči da ima dete putem nezaštićenog seksa tada mora potražiti savet kako smanjiti rizik po jedno drugo i po njihovo dete. Kod nekih osoba je manja verovatnoća da će preneti HIV ako primaju efikasnu antiretrovirusnu terapiju, kao i u slučaju kada nijedan od partnera nema neku drugu seksualno prenosivu infekciju. Pored toga, ograničavanjem nezaštićenog seksa u danima ovulacije, par može smanjiti mogućnost da se prenese HIV među njima. Lekovi koji mogu sprečiti da se HIV prenese sa majke na njenu bebu nazivaju se antiretrovirausni (ARV) lekovi. Trudne žene se savetuju da ne uzimaju lekove tokom trudnoće, tako da se čini čudnim što se trudnim ženama predlaže da uzimaju ARV tokom porođaja. Više hiljada žena uzimalo je lekove protiv HIV-a tokom trudnoće bez ikakvih neželjenih reakcija po njihovu decu, a to je kao posledicu imalo da su brojne bebe ostale HIV negativne, koje bi inače bile inficirane. Zdravlje mnogih HIV pozitivnih žena se poboljšava kao posledica uzimanja ARV lekova tokom trudnoće. Nema garancije da ARV lekovi uzeti u toku trudnoće neće biti štetni po bebu. Ako žena pre toga nije uzimala ARV tada će verovatno dobiti savet od doktora da sačeka prvo tromesečje pre nego što počne sa tretmanom. Doktori širom sveta sakupljaju informacije o efektima različitih lekova tokom trudnoće, u cilju davanja saveta oko toga kada je najbolje vreme da žena uzima ARV lekove. Trenutno postoje suprostavljeni podaci oko toga da li uzimanje ARV tokom trudnoće ima neke štetne posledice, poput preuranjenog porođaja. Ako trudnica ima HIV, rizik od infekcije deteta je visoka (10% -40%) i neophodno je testirati se u trudnoći. Majke sa HIV infekcijom se savetuje da ne doje, jer majčino mleko i dete može inficirati. Određeni faktori mogu da smanje rizik od vertikalne transmisije, uključujući terapiju tokom trudnoće, izborom carskog reza kao tehnika za porođaja, i izbegavanje dojenje ako dostupnih sigurnih i adekvatnih zamena za mleko. Majke često se pokidao i krvarenja bradavice tokom dojenja, što povećava rizik za prenošenje virusa.

2.4. Prevencija HIV-a razmenom krvi Testiranje, gde je ono moguće, praktično je rešilo problem širenja infekcije transfuzijom krvi i krvnih derivata. Ne podvrgavati se invazivnim postupcima, npr. tetoviranju, piercingu, na sumnjivim mestima, u kojima nije garantovana sterilnost instrumenata jer to bi trebao da uradi samo u ustanovama registrovanim za ove delatnosti, koje mogu da pruže dokaze da redovno sprovode dezinfekciju i sterilizaciju. Bezbednost medicinskih procedura i drugih aktivnosti koje se odnose na kontakt sa krvlju, može se povećati rutinski sterilizovanom opremom. Još bolja opcija jeste bacanje opreme odmah nakon svakog korišćenja, i ovo se preporučuje. Ne koristite tuđe oštre predmete za ličnu upotrebu: žilet, makaze, nož i ne dolaziti u direktan kontakt sa krvlju drugih osoba na oštećenu kožu ili sluznice (npr. "bratimljenje"). Pri tome treba imati na umu da veći broj polnih partnera, često menjanje polnih partnera, polni odnos s nepoznatom osobom, nekorišćenje kondoma pri seksualnom kontaktu i rano stupanje u polne odnose predstavljaju rizične faktore za inficiranje od seksom prenosivih infekcija, infekcija polnih organa, njihovih posledica i neplanirane trudnoće. Transfuzija inficirane krvi ili krvnih proizvoda jeste najlakšiji način od svih da se prenese HIV. Međutim, šansa da se ovo desi može se znatno smanjiti tako što će se sve zalihe krvi proveravati na HIV, i toplotnom obradom krvnih proizvoda kad god je moguće. Prenošenje HIV infekcije preko transfuzije krvi ili krvnih derivata svedeno je na minimum, jer se krv, tkiva i organi za transplantaciju uzimaju samo od osoba koje nisu inficirane HIV-om. U našoj zemlji zakonski je regulisana kontrola svih produkata krvi, tkiva i organa na HIV. Ukoliko neko dobrovoljno da krv u periodu prozora, postoji mogućnost prenosa HIV-a jer ELISA testovi koji se svuda u svetu koriste kao rutinski testovi ne bi mogli detektovati antitela kojih još nema u dovoljnoj količini u perifernoj krvi. Zato je važno naglasiti da je dobro i izuzetno humano dobrovoljno dati krv, ali zavodi za transfuziju nisu mesta za proveravanje HIV statusa. Za tu aktivnost postoje specijalizovani centri i savetovališta koji profesionalno rade dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV. Medicinski radnici su takođe pod rizikom od HIV infekcije putem kontakta sa inficiranom krvlju. Najefikasniji način da medicinsko osoblje ograniči ovaj rizik jeste da se praktikuju sveobuhvatne mere predostrožnosti, što podrazumeva obazrivost kao da je svaki pacijent možda inficiran. Sveobuhvatne mere predostrožnosti odnose se na pranje ruku i nošenje zaštitnih rukavica i odeće kod direktnog kontakta sa krvlju i drugim telesnim tečnostima. Brojne siromašne zemlje imaju potrebu za dodatnim ustanovama koje rigorozno testiraju zalihe krvi. Pored toga, veliki broj zemalja ima teškoče u pronalaženju dovoljnog broja donatora, pa tako pribegavaju uvozu krvi ili plaćanju svojim građanima da doniraju krv, što nije najbolji način da se ostvari bezbednost u ovoj oblasti. U velikom delu sveta bezbednost medicinskih procedura generalno je ugrožena nedostatkom sredstava, a to važi i za pacijenete i za osoblje.

2.5. Prevencija HIV-a u zdravstvu

S obzirom da za HIV ne postoji specifična mera prevencije (vakcina), striktna primena opštih mera prevencije ima najveći značaj. Njenom kontinuiranom primenom kod svakog pacijenta, bez obzira da li je njegov HIV status poznat ili ne, može se gotovo u potpunosti eliminisati mogućnost prenošenja HIV infekcije na zdravstvene radnike i na druge pacijente. Medicinski radnici jesu takođe grupa pod rizikom od HIV infekcije putem kontakta sa inficiranom krvlju. Najefikasniji način da medicinsko osoblje ograniči ovaj rizik jeste da se praktikuju sveobuhvatne mere predostrožnosti, što znači obzir kao da je svaki pacijent možda inficiran. Sveobuhvatne mere predostrožnosti odnose se na pranje ruku i nošenje zaštitnih rukavica i odeće kod direktnog kontakta sa krvlju i drugih telesnim tečnostima. Uobičajene opšte mere prevencije su:

pranje ruku, nošenje zaštitne opreme, dezinfekcija sterilizacija instrumenata, primena pribora za jednokratnu upotrebu kad god je to moguće.

S obizom da se najveći rizik od HIV-a u zdravstvenim ustanovama javlja nakon perkutane izloženosti (ubod na iglu, ozleda na oštar predmet), od posebnog značaja je smanjenje ovog rizika izbegavanjem rizičnih procedura (npr. ne vraćati zaštitnik na upotrebljenu iglu), odnosno uvođenje u praksu onih procedura koje smanjuju rizik povređivanja. Bezbedno uklanjanje medicinskog otpada takođe ima veliki značaj. Nekada vodeći rizik (putem inficirane krvi, tkiva i organa), danas je sveden na minimum testiranjem svakog dobrovoljnog davaoca. Pacijenti potencijalno mogu biti izloženi riziku da se inficiraju osoblja i pacijenata koji imaju HIV. Osoblje koje zna svoj HIV status ne bi trebalo vršiti operacije niti provoditi invazivne dijagnostičke ili terapeutske procedure. Infekcija među pacijentima može se javiti zbog kontaminirane medicinske, hirurške ili zubarske opreme. Bitno je pridržavati se preporučene procedure sterilizacije. Kada i gde je to moguće, smanjen broj injekcija pomaže u smanjenju rizika od međusobne infekcije. Prenos na osoblje se oslikava u tome da najveći broj HIV pozitivnih zdravstvenih radnika dobije HIV infekciju van radnog mesta, seksualnim putem od HIV pozitivnog partnera ili supružnika. Rizik od prenosa HIV-a sa pacijenata na osoblje je mali ukoliko se osoblje pridržava standardnih procedura za kontrolu infekcije. Rizik je manji nego kod prenosa hepatitisa B. Manje od 0,5% zdravstvenih radnika koji su se uboli iglom sa krvlju HiV pozitivnog pacijenta, dobilo je HIV infekciju. Kontaminirani oštri predmeti predstavljaju rizik za prenos HIV-a na zdravstveno osoblje. Rukovanje oštrim predmetima sprovodi se pažljivo uz pridržavanje lokalnih uputstava za njihovo odlaganje. Ukoliko se povredite iglom, stisnite ranu da osigurate izlazak krvi i dobro je isperite sapunom i vodom. U područjima gdje HIV prevladava, pretpostavite da su krv i telesne tečnosti potencijalno infektivni. Tamo gde je dostupno, započnite profilaksu antiretrovirusnim lekovima odmah nakon povrede ili tokom naredna 24 sata. Korišćenje mera zaštite i zaštitne opreme prilikom rukovanja krvlju, organima ili telesnim izlučevinama se najpre odnosi na zdravstvene profesionalce i osobe koje profesionalno dolaze u dodir sa potencijalno inficiranim osobama i materijalom. U svakodnevnom radu u stomatologiji do profesionalnog prenosa HIV infekcije može doći na više načina:

direktnim kontaktom sa krvlju, zakrvavljenim sekretom usne duplje, indirektnim kontaktom sa instrumentima ili kontaminiranim površinama indirektnim kontaktom kapljičnim putem i aerosolom.

U svrhu sprečavanja prenosa HIV infekcije treba se pridržavati uobičajenih mera zaštite od infekcija koje se prenose krvlju i drugim biološkim tečnostima i tkivima, što podrazumeva primenu:

Zaštitne rukavice - od lateksa ili vinila, uvek moraju biti sterilne. Pre pristupa svakom pacijentu potrebno je navući nove rukavice. Nakon svakog skidanja rukavica potrebno je oprati ruke.

Maska - treba je zameniti između lečenja svakog pacijenta kao i kad ona postane vlažna. Aštite za oči - zaštitne naočare, vizir. Zaštitna odeća - treba je skinuti pre napuštanja radnog mesta. Zaštita radnih površina - dezinfekcija. Za površine koje se ne mogu dezinfikovati koriste se aluminijske folije i različite

vrste nepropusnih papira.

Posebnu pažnju treba posvetiti sterilizaciji stomatološkog pribora i instrumentarija : 1. Kritični - oni koji prodiru u meka tkiva ili kosti (skalpeli, burgije), nužno ih je sterilisati nakon svake upotrebe. 2. Polukritični - oni koji ne prodiru u meka tkiva ili kost ali dolaze u kontakt sa strukturama u usnoj šupljini (ogledala,

pincete), nužno ih je sterilisati nakon svake upotrebe. Ako sterilizacija nije moguća, instrument treba dekontaminisati koristeći dezinficijens visokog stepena ( % glutaraldehid).

3. Niskokritični - oni koji dolaze u kontakt sa neoštećenom kožom. Njih se može dekontaminisati upotrebom intermedijalnih

dezinficijensa ili onih niskog stepena. Pre sterilizacije ili dezinfekcije visokog stepena instrumente treba mehanički očistiti. Stavljanje instrumenata u posudu s vodom ili sa dezinficijensom odmah nakon upotrebe sprečiće se sušenje i učiniti mehaničko čišćenje jednostavnijim i efikasnijim. Za čišćenje se može koristiti primena ultrazvučnog čistača. Sterilizacija se radi uobičajenim postupcima (autoklav, suvi vazduh).

2.6. Prevencija HIV-a pri dijalizi Sama infekcija HIV-om je povezana sa oštećenjem bubrežne funkcije uključujući HIV nefropatiju, bolest imunih kompleksa, trombotičku mikroangiopatiju, nefropatiju povezanu sa hepatitisom B ili C ili oštećenje uzrokovano lekovima. Akutno otkazivanje bubrega se češće pojavljuje kod osoba sa HIV-om u odnosu na HIV negativne osobe. Uzroci akutnog otkazivanja rada su obično povezani sa tradicionalnim rizičnim faktorima poput dobi, dijabetesa, rase ili pre egzistentne bubrežne bolesti. Hronično bubrežna slabost je takođe povezano sa uobičajenim rizičnim faktorima (dob, hipertenzija, dijabetes) ali i sa pojedinim ARV lekovima (tenofovir, indinavir). HIV pozitivne osobae može se lečiti hemodijalizom, peritoneumskom dijalizom, a mogu biti i kandidati za transplantaciju bubrega. U jednom istraživanju grupe EIROSIDA nađena je prevalencija završne faze bubrežnog srčane (ZFBZ) od 0.5%. Od 122 pacijenata sa ZFBZ kod 96 se primenjivala dijaliza, a 26 je imalo transplaniran bubreg. Najčešći uzrok ZFBZ bila je HIV nefropatija ili drugi oblici glomerulonefritisa. Pacijenti su najčešće lečeni hemodijalizom (93%), a 34% je bilo na listi za transplantaciju. Prednost treba dati hemodijalizi i transplantaciji kada je moguća. HIV infekcija zastupljena je u 0.3 do 38% Centara za dijalizu u svetu. Prvi slučaj profesionalne HIV infekcije kod zdravstvenog radnika je opisan 1984. godine., dok su 1987.g. objavljene Preporuke za prevenciju HIV infekcije u zdravstvenim ustanovama. Ovim preporukama uveden je pojam '' opšte mere zaštite '' (universal precautions measures), koji je kasnije poslužio za definisanje standardnih mera zaštite. Prema ovim preporukama krv i druge telesne tečnosti svakog osobaa smatraju se potencijalno infektivnim. Navedene preporuke redovno se dopunjuju i koriguju prema informacijama iz novijih istraživanja i lako su dostupne u pisanom i elektronskom obliku preko veb sajta Centra za kontrolu bolesti (CDC = Centers for Deseace Control and Prevention - osnovan 07.01.1946. godine u Atlanti, Georgia SAD). Sledeći CDC smernice o kontroli i prevenciji HIV, HBV, HCV infekcija, koje su revidirane 1991. te 2001.g. nema prenosa HIV-a među bolesnicima na hemodijalizi u razvijenim državama sveta. Takođe, nije opisan nijedan slučaj prenosa HIV infekcije sa osobaa na zdravstvenog radnika u SAD-u od 1999.g. Preporuke za prevenciju HIV infekcije u dijalizi se ogledaju u sledećem:

Ukoliko se ukaže potreba, omogućiti sprovođenje dijalize u bolničkom centru za hemodijalizu. Kod svih osobaa koji se uključuju u program hemodijalize odrediti virusni status (HBV-HBs Ag, antiHBs, antiHBc, HBe

Ag, anti HBe, HCV - antiHCV, HIV-antiHIV), kao i kod svih osobaa koji se premeštaju iz drugih Centara za hemodijalizu. Virusni status svih osobaa na hemodijalizi proveravati svakih 6 meseci. Kod HIV pozitivnih osobaa kvantitativno odrediti viremiju (HIV RNA) svakih 6 meseci, a po potrebi i češće.* HIV pozitivne osobae dijalizirati na zasebnom hemodijalizom aparatu (uz osiguranje rezervnog aparata u slučaju

kvara), u izoliranom prostoru, alternativno se može dijalizirati u prostoru za hemodijalizu HCV+ i/ili HBV+ osobaa.

U slučaju koinfekcije sa HBV hemodijalizu vršiti u HBV pozitivnom prostoru, a u slučaju koinfekcije sa HCV u HCV

pozitivnom prostoru. Vakcinisati sve HIV pozitivne osobae protiv HBV. Osigurati izdvojeno i edukovano osoblje tokom postupka hemodijalize (medicinski tehničar/sestra, spremačice) uz

strogo poštovanje opštih mera za sprečavanje infektivnih bolesti koja se prenose krvlju. Akutnu hemodijalizu vršiti u odvojenim prostorima Intenzivnih jedinica na aparatima za kontinuiranu

hemodijalizu/hemodijafiltraciju (dijalizne otopine kao i dijalizat u zatvorenom sustavu) ili hemodijaliznim aparatima sa rezervoarom pripremljene otopine za hemodijalizu (Genius).

Uzorci krvi i drugi uzorci HIV pozitivnih osoba unutar ustanove i u Zavode za javno zdravlje ili druge zdravstvene

ustanove transportuju se u nepropusnim PCV kontejnerima s pripadajućim dobro prijanjajućim zatvaračem sa oznakom B 20.

Uzorci koji se šalju izvan ustanove prosleđuje se Sanitetskim prevozom (ne javnim prevozom ili poštom) u dodatnoj

ambalaži (drvena kutijica). Dobra i brza saradnja s Referentnim centrom Ministarstva zdravlja za lečenje HIV infekcije - Klinika za Infektivne

bolesti za brzu dijagnostiku kao i stručnu pomoć u slučaju potrebe za postekspozicijskom profilaksom = PEP; U slučaju ubodne rane sa iglom kontaminiranom krvlju HIV+ osobaa HAART započeti u toku 48 sati od incidenta i

sprovoditi 4 sedmice. HAART prilagoditi prema terapiji koju uzima HIV pozitivan osoba/ci u dogovoru sa ordinirajućim infektologom Klinike za Infektivne bolesti.

* U slučaju nesaradnje osobaa i sumnje na neredovno uzimanje

2.7. Rizično ponašanje HIV je u dovoljnoj, infektivnoj koncentraciji prisutan u seksualnim telesnim tečnostima, u krvi inficiranih ljudi i u mleku inficirane majke. Rizično ponašanje predstavlja svaku aktivnost koja omogućava HIV-u da bude prenesen sa jedne osobe na drugu. Zbog toga je seks bez kondoma rizičan odnos. Kontakt sa krvlju inficirane osobe je rizičan ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Odgovorno, ponašanje pojedinca i njegovog seksualnog partnera ili partnerke je preduslov za delotvornu zaštitu i verovatnoća infekcije se svodi na najmanju moguću meru. Efikasne preventivne mere uglavnom se jednostavno primenjuju i podrazumevaju stil života bez rizičnog ponašanja ili s najmanjom mogućom merom takvih elemenata. Ispravna upotreba kondoma je vrlo efektivan način prevencije prenosa HIV-a seksualnim kontaktom i krvlju inficirane osobe ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Bezbedan seks je onaj u kome se ispravno koristi adekvatna zaštita, odnosno kondom ili prezervativ. Upotreba kondoma čini prenos virusa sa jedne na drugu osobu tokom seksualnog odnosa vrlo malo verovatnim, gotovo nemogućim. Kada se pravilno koristi, kondom se ponaša kao fizička barijera koja sprečava inficiranu telesnu tečnost da dospe u organizam druge osobe. Rizično ponašanje se može pojaviti u svim segmentima našeg života. Važno je da smo odgovorni prema ličnom i zdravlju osoba sa kojima ostvarujemo svakodnevne kontakte i da izbegnemo rizična ponašanja kao što su:

Seks bez zaštite (kondoma) može biti rizičan s obzirom na to da u toku prvog seksualnog odnosa dolazi do defloracije i „rascepa“ himena, kada se praktično napravi veća ili manja povreda, najčešće sa krvarenjem ovo predstavlja otvoren put (ulazno mjesto) za PPI i HIV.

Promiskuitetno ponašanje - česta promena seksuanih partnera (homoseksualni i heteroseksualni). Seks sa više

partnera povećava rizik za infekcije HIV-om i drugim seksom prenosivih infekcija, iako je dokazano da i samo jedan nezaštićeni seks bez kondoma sa osobom koja je inficirana HIV-om, može rezultovati infekcijom.

Parenteralno uzimanje droge i deljenje pribora za ubrizgavanje s drugim osobama. Štetno i neodgovorno ponašanje

u stanju opijenosti među zavisnicima je jedan od razloga velike proširenosti HIV infekcije, hepatitisa B i C i zato je važno bezuslovno izbegavanje korišćenja droge intravenskom primenom.

Korišćenje narkotika ili alkohola i kada se droga ne uzima intravenozno putem igle, već se puši, ušmrkava, žvaće,

utrljava u desni ili na neki drugi način postoji rizik da se dobije neka od PPI jer se pod dejstvom droge i kada je neko u pripitom ili pijanom stanju, gubi moć rasuđivanja, kritičnosti i razumnog ponašanja. Tada se može desiti bilo koji drugi rizik, najčešće seksualni kontakt bez kondoma.

Višestruko primanje transfuzije krvi i drugih krvnih tečnosti pre obveznog uvođenja testiranja krvnih derivata

generalno, ne predstavlja veliki rizik, jer se svaka krv testira na HIV. Međutim ukoliko je neko dao krv u „periodu prozora“ odnosno vreme inkubacije koje je neophodno da prođe od momenta infekcije do detekcije antitela - što je oko 2 meseca), u toj krvi još nema antitela na HIV koja se otkrivaju testovima i ta krv „prođe” kao negativna, iako u njoj ima virusa.

Seks sa osobama rizičnog ponašanja je rizičan jer ako osoba koja koristi psihoaktivne supstance i alkohol, a posebno

ako drogu unosi putem igle i ne koristi svaki put čist, sterilan pribor za ubrizgavanje droge, već pozajmljuje od drugih ljudi, tada je pod rizikom da se inficira HIV-om i drugim krvnom prenosivim infekcijama pre svega, hepatitisom B i C. Seks sa osobom koja koristi droge na ovaj način je veliki rizik. Droga i alkohol utiču na smanjenu moć rasuđivanja, donošenja ispravnih odluka i zato postoji veća opasnost upuštanja u „nesiguran” seks.

Rano stupanje u seksualni kontakt može biti rizično jer je sluzokoža genitalija veoma mlade osobe fiziološki još

nedovoljno zrela za seksualne kontakte, ranjivija je, propustljivija i nežnija, pa su i mikropovrede na ulaznim mestima za uzročnike seksom prenosivih infekcija češća i lakša. Pretpostavlja se da će stupajući u ranom uzrastu u seksualne odnose, veoma mlada osoba promeniti mnogo više partnera nego da je do prvog seksualnog kontakta došlo u kasnijem uzrastu. Veliki broj i često menjanje partnera predstavljaju rizik.

Seks za vreme menstruacije bez kondoma predstavlja veliki rizik za HIV i seksom prenosive infekcije. Seksualni kontakti

generalno nisu preporučljivi za vreme menstruacije. Veza i seks za jednu noć bez kondoma su rizični jer je mala verovatnoća da se zna šta je sve partner/partnerka radio/la

ranije, sa kim je bio/la, da li je uzimao/la droge, koje su mu/joj navike i da li ima HIV ili neku seksom prenosivu infekciju i zato ovakve veze treba izbegavati, ali ukoliko se dogode, kondom je ovde jedini izbor Zato je važno zbegavanje seksualnih kontakata van veze zasnovane na opravdanom uzajamnom poverenju. Saznanja zasnovana na istraživanjima, kao i sami statistički podaci, svedoče da je monogamno seksualno ponašanje najmanje rizično, kako za HIV infekciju, tako i za ostale seksom prenosive infekcije.

Korišćenje tuđeg pribora za ličnu higijenu kao što je brijač i četkica za zube je rizično i postoji mogućnost da se dobiju

virusni hepatitisi B, C ili HIV, iako je generalno rizik za prenošenje infekcije na ovaj način mali jer se predpostavlja da svako ima mogućnost i da koristi isključivo vlastiti pribor.

Korišćenje usluga tetoviranja i pirsinga može biti rizično ukoliko se ne koriste nove i sterilne igle, bušilice, pištolji i

ostala oprema. Zato je važno da tetoviranje i pirsing radimo na mestima za koja ste sasvim sigurni da su ubuhvaćena nadzorom zdravstvenih službi i da koriste sterilnu opremu.

Akupunktura može biti rizična ukoliko igle za akupunkturu nisu za svakog pacijenta sterilne, u protivnom postoji

opasnost od prenošenja HIV infekcije i virusnih hepatitisa B i C. Zbog toga ne može svako da primenjuje akupunkturu, već to mora biti, pre svega, stručno lice koje poznaje anatomiju čoveka i koje je posebno obučeno za izvođenje akupunkture.

Pripadnost sekti može biti rizično jer neke sekte kao cilj ili ritual imaju ponašanja koja spadaju u rizike za seksom

prenosive infekcije i HIV, kao što su grupni seks, „puštanje“ krvi, bratimljenje, intravenozno uzimanje droge preko zajedničkog pribora i sl.

„Sigurni dani“ kao metod kontracepcije predstavlja sam po sebi nesiguran metod kontracepcije i rizik za prenos HIV-

a i većine seksom prenosivih infekcija, jer se u presemenoj tečnosti koja se luči tokom seksa iz penisa muškarca mogu naći uzročnici krvno prenosivih infekcija i tako se preneti.

Seks na starijim i iskusnijim partnerom predstavlja rizik ukoliko dođe do nezaštićenog seksualnog kontakta bez

upotrebe kondoma. Kada je partner iskusan, to najčešće znači da je imao veći broj partnera ili partnerki i ne mora istovremeno da bude edukovan u vezi sa prenošenjem HIV infekcije i seksom prenosivih infekcija.

Neregularno korišćenje zaštite jer je kondom kao zaštita od HIV-a i seksom prenosivih infekcija efikasan samo kada se

koristi na ispravan način i pri svakom seksualnom odnosu. Važno je napomenuti da HIV pozitivna osoba koja je u stabilnoj vezi ili je želi stvoriti, partner nikako nema razloga odbacivati samo zbog pozitivnog HIV statusa. Uz primenu zaštitnih mera i uz, danas već, prilično delotvorno lečenje oba partnera mogu imati dug i kvalitetan zajednički život.

2.8. Posebno osetljive populacije Ko treba da se testira?

• Ljudi koji su imali veći broj seksualnih partnera, nezaštićen seks sa strancima ili komercijalne radnici/ce; • ljudi koji su bolovali od nekih polno prenosivih bolesti, hepatitisa B i C, tuberkuloze; • ljudi koji su imali česte gljivične infekcije vagine; • Ljudi sa herpes zoster infekcije koja se ponavlja; • osobe sa psorijaze, a u slučaju da ne postoji nasledna; • osobe sa zapaljenje pluća; • Lica koja su dugo vremena imaju visoku temperaturu i uzrok ostao nepoznat; • ljudi koji ubrizgavaju drogu intravenozno; • povratnici iz zemalja sa visokim rasprostranjenosti HIV/AIDS; • Partneri navedenih lica.

Stopa prenosa HIV infekcije u svetu:

Transfuzija HIV+ krvi: 90% Porođaj (za dete HIV+ majke): 20-25% Injektirajuće i opšta upotreba droga, deljenje igle: 0, 67% Receptivni analni odnos: 1-3% Insertivni analni odnos: 0,1% Receptivni vaginalni odnos: 0,1% Insertivni vaginalni odnos: 0,01% Receptivni oralni odnos sa ejakulacijom: 0,1% Receptivni oralni odnos bez ejakulacije: ? Insertivni oralni odnos: ? MSM - muškarci koji imaju seks sa muškarcima 75% Heteroseksualci 14% Intravenski korisnici droga 9% Vertikalna transmisija 2% Učešće zena- 8%

2.9. Preporuke za testiranje

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i UNAIDS preporučuju da se napravi jasna razlika između sledeće četiri vrste testiranja na HIV:

1. testiranje na lični zahtev, 2. dijagnostičko testiranje (kod osoba koje pokazuju znakove ili simptome HIV/AIDS-a), 3. rutinsko testiranje (kod osoba koje se leče od polnih bolesti, trudnica, pripadnika zajednica u kojima je HIV rasprostranjen i gde je obezbeđen antiretroviralni tretman), i 4. obavezno testiranje (davalaca krvi, i sl.).

Osnovna obaveštenja koja se moraju pružiti pacijentu, a kako bi potvrdio da je informisan i saglasan da se sprovede testiranje, su:

važnost kliničkog lečenja i prevencije u slučaju da se lice testira na lični zahtev, pravo da odbije testiranje, pravo lica na korišćenje savetodavnih usluga nakon testiranja, i neophodnost da se informišu osobe koje inače ne bi bile svesne rizika o HIV infekciji, u slučaju da su rezultati testiranja

pozitivni. Preporuke UNAIDS/SZO ne podržavaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene zaštite. Dobrovoljno testiranje pretežno bi trebalo da dovede do promene u ponašanju radi izbegavanja prenošenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da dobrovoljno testiranje treba sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem sa HIV pozitivnim i negativnim osobama i osvrtom na lekarsku negu, kao i davanjem pomoći psihologa i socijalnog radnika onima za koje se ispostavi da su HIV pozitivni. UNAIDS i SZO smatraju da testiranje na HIV može da se obavi bez pristanka i može se smatrati opravdanim samo u izuzetnim situacijama, i to kada je pacijent bez svesti, kada su mu roditelj ili staratelj odsutni, ili kada je utvrđivanje HIV statusa neophodno za pravilno lečenje. Posle utvrđivanja HIV pozitivnog statusa - prijavljivanje bolesti je obavezno. Ako određena osoba ima HIV virus i to sazna (npr. putem anonimnog testa), dužna je da svoje podatke dostavi osobi koja joj je rezultat saopštila, ili bolnici za lečenje zaraznih bolesti (čl. 14 ZZSZB). Potom se radi potvrdni test u referentnoj laboratoriji, koja se nalazi na odeljenju Infektivne klinike u Beogradu. Podaci o ličnosti koja je inficirana čuvaju se u jedinstvenom registru osoba obolelih od zaraznih bolesti kod Instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje. Postoji i posebna obaveza prijavljivanja smrti lica koje je inficirano HIV-om. Infekcija HIV-om razlikuje se od drugih infektivnih bolesti u pogledu prenosa i mogućnosti za socijalni kontakt osobe sa HIV-om. Zato bi trebalo razmotriti mogućnosti za poseban tretman HIV infekcije (posebnim članom u okviru ZZSZB ili specijalnim zakonom). Ovako se HIV izjednačava sa drugim lako prenosivim infekcijama i podleže posebnim propisima o zaštiti u pravilnicima zdravstvene i socijalne zaštite.

3. Testiranje na HIV i savetovanje Anititela koja test traži u krvi ne pojavljuju se sat, dva ili dan nakon infekcije u potrebnoj količini da bi ih test uočio. Obično je potrebno šest do osam nedelja i ovaj vremenski period, od trenutka kada se infekcija dogodila do pojave dovoljne količine specifičnih anititela koje test može da otkrije, zove se 'period prozora'. U periodu prozora rezultat testa može biti negativan čak i ako infekcija postoji (lažno negativan rezultat), pa je zato za većinu testova koji otkrivaju antitela na HIV potrebno da prođe dva do tri meseca od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi. Test bi trebalo ponoviti i posle šest meseci! Pre nego što odlučite da se testirate, postavite sebi nekoliko pitanja koja Vam mogu biti od pomoći: Kolika je verovatnoća da sam se inficirao/la, odnosno, da li sam do sada:

imao/la makar i jedan seksualni odnos bez kondoma? imao/la seksualne odnose sa velikim brojem partnera ili sa osobom koja je imala seksualne odnose sa velikim brojem

partnera? imao/la seksualne odneose pod uticajem alkohola i/ili droge? imao/la seksualne odnose sa osobom koja ubrizgava drogu? razmenjivao/la igle ili pribor za pripremanje i uzimanje droge injektirajućim putem?

Ako je vaš odgovor na neko od ovih pitanja DA, već postoje razlozi za testiranje. Ali, pre nego što donesete definitivnu odluku o testiranju, treba razmisliti i o sledećem:

Da li ćete moći da prihvatite rezultat testa, kakav god on bio? Da li će se vaš život u potpunosti promeniti ako imate infekciju? Da li ikome (i kome) da prićate o testiranju i o rezultatu testa? Kada dobijete, rezultat bez obzira na to kakav je, da li ćete uspeti da promenite svoje ponašanje ka bezbednom

ponašanju? Ako i dalje imate sumnje i brinete posetite svog lekara opšte prakse, školskog lekara, epidemiologa, dermatologa ili ginekologa. On će Vas posavetovati i uputiti u najbližu ustanovu koja radi testove na antitela, odnosno specifične belančevine koje se proizvode kao odgovor organizma na HIV.

U ustanovu gde se testovi vrše možemo otići i direktno bez uputa. U državnim ustanovama testiranja na HIV su besplatna i anonimna, dok ćete u privatnim najverovatnije platiti testiranje. Preporućujemo vam da svakako, pre i posle testiranja, lično porazgovarate sa osobom iz Savetovališta za prevenciju HIV-a i side ili sa edukovanom osobom iz udruženja koja pružaju podršku osobama koje već imaju HIV infekciju ili AIDS. Najčešća metoda je uzimanje malog uzorka krvi iz vene na ruci, koja se zatim šalje na potrebnu analizu. Najčešće se koristi osnovni ELISA test kojim se otkrivaju specificna antitela u krvi ukoliko postoji HIV infekcija. Mogu se koristiti i drugi testovi kao npr. Western Blot koji traži virusne proteine. Postoje i testovi kojima se otkriva sama struktura virusa (npr. PCR) i to već posle 10 do 15 dana od kada se infekcija dogodila, ali se takvi testovi ne koriste često za rutinska testiranja. Važno je znati da tzv. brzi testovi koji se mogu kupiti u apotekama nisu za kućnu upotrebu i da ih nikako ne bi trebalo koristiti za samotestiranje zato što nisu dovoljno precizni i zato što je svakoj osobi neophodna podrška u trenutku kada saznaje rezultat. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i UNAIDS preporučuju da se napravi jasna razlika između sledeće četiri vrste testiranja na HIV:

1. testiranje na lični zahtev, 2. dijagnostičko testiranje (kod osoba koje pokazuju znakove ili simptome HIV/AIDS-a), 3. rutinsko testiranje (kod osoba koje se leče od polnih bolesti, trudnica, pripadnika zajednica u kojima je HIV

rasprostranjen i gde je obezbeđen antiretroviralni tretman), i 4. obavezno testiranje (davalaca krvi, i sl.).

Osnovna obaveštenja koja se moraju pružiti pacijentu, a kako bi potvrdio da je informisan i saglasan da se sprovede testiranje, su:

važnost kliničkog lečenja i prevencije u slučaju da se lice testira na lični zahtev, pravo da odbije testiranje, pravo lica na korišćenje savetodavnih usluga nakon testiranja, i neophodnost da se informišu osobe koje inače ne bi bile svesne rizika o HIV infekciji, u slučaju da su rezultati testiranja

pozitivni. Preporuke UNAIDS/SZO ne podržavaju obavezno testiranje kao deo zdravstvene zaštite. Dobrovoljno testiranje pretežno bi trebalo da dovede do promene u ponašanju radi izbegavanja prenošenja HIV-a drugima. Ukazuje se na to da dobrovoljno testiranje treba sprovesti samo ako je povezano sa savetovanjem sa HIV pozitivnim i negativnim osobama i osvrtom na lekarsku negu, kao i davanjem pomoći psihologa i socijalnog radnika onima za koje se ispostavi da su HIV pozitivni. UNAIDS i SZO smatraju da testiranje na HIV može da se obavi bez pristanka i može se smatrati opravdanim samo u izuzetnim situacijama, i to kada je pacijent bez svesti, kada su mu roditelj ili staratelj odsutni, ili kada je utvrđivanje HIV statusa neophodno za pravilno lečenje. Posle utvrđivanja HIV pozitivnog statusa - prijavljivanje bolesti je obavezno. Ako određena osoba ima HIV virus i to sazna (npr. putem anonimnog testa), dužna je da svoje podatke dostavi osobi koja joj je rezultat saopštila, ili bolnici za lečenje zaraznih bolesti (čl. 14 ZZSZB). Potom se radi potvrdni test u referentnoj laboratoriji, koja se nalazi na odeljenju Infektivne klinike u Beogradu. Podaci o ličnosti koja je inficirana čuvaju se u jedinstvenom registru osoba obolelih od zaraznih bolesti kod Instituta, odnosno zavoda za javno zdravlje. Postoji i posebna obaveza prijavljivanja smrti lica koje je inficirano HIV-om. Infekcija HIV-om razlikuje se od drugih infektivnih bolesti u pogledu prenosa i mogućnosti za socijalni kontakt osobe sa HIV-om. Zato bi trebalo razmotriti mogućnosti za poseban tretman HIV infekcije (posebnim članom u okviru ZZSZB ili specijalnim zakonom). Ovako se HIV izjednačava sa drugim lako prenosivim infekcijama i podleže posebnim propisima o zaštiti u pravilnicima zdravstvene i socijalne zaštite.

3.1. Testovi za otkrivanje HIV-a Testiranje na HIV za sada se sprovodi u laboratorijama pomoću ELISA testova 3. ili 4. generacije (Combo) kojima se određuje prisustvo antitela na HIV tip 1 i HIV tip 2 u krvi i/ili antigena p24 koji se zove kombinovani test ili Combo testo. Test u osnovi utvrđuje samo prisustvo antitela na HIV, ali ne i tip HIV-a, pa samim tim ne pravi razliku između HIV 1/2 tipa ili između prisustva antitela i antigena.

Osetljivost (ili senzitivnost) jednog testa predstavlja sposobnost testa da stvarno identifikuje prisustvo antitela, odnosno antigena u datom uzorku, tj. da stvarno inficirani uzorak HIV pozitivne krvi prepozna kao takav. Dakle, ako je osetljivost jednog testa 100%, to znači da će svaki uzorak krvi u kojem postoje anti HIV antitela ili neki od HIV antigena tim testom sigurno biti otkriven kao HIV pozitivan. Specifičnost testa se odnosi na to koliko seronegativnih uzoraka krvi stvarno identifikuje kao negativne. To znači, da ukoliko je specifičnost testa 99% od 1000 uzoraka krvi koji u sebi ne sadrže antitela na HIV, deset njih će biti identifikovani kao pozitivni (lažno pozitivni). Ovde se zapravo najčešće radi o prepoznavanju antitela koja donekle liče na anti HIV antitela. Testiranje na HIV se radi na više načina. Testovi su napravljeni da detektuju antitela na HIV ili sam HIV i imaju za cilj da pronađu antitela su: 1. ELISA test (skraćenica od: Enzyme-Linked Immunosorbent asSAy) se najviše koristi za detektovanja HIV infekcije. Ako se

dobije pozitivan rezultat na testu, ELISA testiranje se često ponavlja, s obzirom da je moguć lažno pozitivan rezultat ELISA testa na HIV. U slučaju reaktivnog uzorka, korisno je proveriti ga drugim testom koji koristi i virusne antigene (Combo - Ag-At test), a zatim potvrditi Western blot testom.

2. BRZI TEST (Rapid Test) razvijen je zbog potrebe da se izbegne skupa aparatura, dugo čekanje na rezultat, za terenski rad

i populacije do kojih je teško dopreti, kao što su intravenski korisnici droga, komercijalni seksualni radnici, deca ulice, muškarci koji imaju seksualne odnose sa muškarcima. Kod brzog testa se rezultat dobije za najčešće 10 do 30 minuta od momenta kada se uzme uzorak na testiranje. Senzitivnost i specifičnost poslednje generacije brzih testova je približno ista kao kod ELISE. Slobodna prodaja ne predstavlja dobro rešenje i ne doprinosi naporima za sprečavanje i suzbijanje širenja HIV-a, jer je svakoj osobi koja saznaje svoj rezultat na HIV, potrebna podrška i svako testiranje je potrebno da bude praćeno i savetovanjem.

3. Western Blot test se koristi za proveru rezultata ELISA testa. Može utvrditi da li je osoba zaista pozitivna ili lažno-

pozitivna, izdvajanjem HIV antitela od ostalih antitela koja mogu reagovati na ELISA test. Western blot test je neophodan ukoliko je ELISA test pozitivan. On ili potvrđuje ili odbacuje pozitivnost ELISA testa.

4. IFA testiranje (Indirect Fluorescent Antibody) se koristi da bi se proverio rezultat ELISA testa umesto Western Blot testa

sa istom namenom. 5. PCR test (Polymerase chain reaction), je uveden u kasnim 80-im i predstavlja veliki dijagnostički napredak u mnogim

oboljenjima, uključujući i HIV infekciju. Ova snažna tehnika može otkriti i pojačati ciljnu DNA ili RNA i kada postoji u vrlo malim količinama kroz serije dvojnih (binarnih) ciklusa replikacije i da identifikuje genetski materijal, ribonukleinske kiseline. PCR testom se može utvrditi prisustvo HIV infekcije, pre nego što antitela postanu očigledna, a takođe pruža i mogućnost utvrđivanja da li su deca (bebe) rođene od HIV pozitivnih majki takođe HIV pozitivna.

6. HIV P-24 (antigen test) meri količine slobodnih virusnih proteina (p-24) prisutnih u plazmi i ponovo se koristi kasnije za

praćenje napretka HIV oboljenja. Retko izvodi sam test, već se radi u kombinaciji sa otkrivanjem antitela kao ELISA COMBO test.

7. Testovi četvrte generacije (kombinovani testovi), su najmoderniji testovi na HIV, koji kombinuju testove na P24 antigen

sa standardnim testovima na antitela, kako bi povećali uspešno primenjivanje testa. Testiranje i na antitela i na P24 antigen, omogućava ranije i preciznije detekcije HIV infekcije. Period prozora za testove četvrte generacije je isti kao i za test na P24 antigen.

8. Razgranati test na HIV je slično PCR testiranju i utvrđuje postoji li prisustvo ribonukleinske kiseline koja pripada HIV

virusu, u ljudskom telu i time proverava da li je testirana osoba HIV pozitivna.

3.2. Šta je DPST

DPST se izdvaja kao intervencija za koju se tvrdi i stalno se sakupljaju novi dokazi o tome da je to jedna od najznačajnijih intervencija u pogledu uticaja na promene ponašanja jer u sebi spaja mogućnosti i potencijale većeg broja intervencija. Smatra se da saznanje HIV statusa i stvaranje mogućnosti da se jedna tema koja proizvodi strah diskutuje sa obučenim stručnjakom indukuje pozitivne promene ponašanja, kako kod inficiranih, tako i kod neinficiranih osoba (Famili health international, 2003).

U literaturi može naći da dobrovoljno poverljivo savetovanje i testiranje na HIV (DPST) predstavlja jednu od najefikasnijih, najprijateljskijih, najefektivnijih i najisplatljivijih aktivnosti u prevenciji HIV infekcije i AIDS-a. Svetska zdravstvena organizacija i UNAIDS-a ga snažno preporučuju, posebno među osetljivom populacijom i kod osoba koje su u povišenom ili veoma visokom riziku za dobijanje HIV-a. DPST predstavlja jednu od osnovnih karika u službama za prevenciju HIV/AIDS-a u opštoj populaciji, a posebno za osetljive (vulnerabilne) grupe koje imaju povećan i/ ili visok rizik za dobijanje HIV infekcije. Istovremeno, može pružiti zaštitu i podršku osobama koje imaju HIV ili AIDS, njihovim partnerima, porodicama i prijateljima. DPST podrazumeva poverljiv razgovor klijenta i savetnika da bi se klijent izborio sa sopstvenim dilemama, brigom, stresom i/ili strahom koji je povezan sa HIV infekcijom i da bi doneo ličnu odluku vezanu za HIV. Ovaj interaktivan proces omogućava osobama da prepoznaju sopstveni rizik za prenošenje HIV infekcije, pomaže u donošenju odluke (da li se testirati ili ne) i obezbeđuje podršku u trenutku dobijanja rezultata testa na HIV. Prednosti DPST-a na HIV u kome su najdominantnije komponente podrška, verovanje i poverenje, jeste da se u toku i nakon razgovora savetnik - klijent, stvori mogućnost da klijent izmeni ponašanje od rizičnog ka bezbednom. DPST se obavlja u poverljivom okruženju, podržavajućoj atmosferi uz ohrabrenje i podsticanje klijenta, odnosno pacijenta da prepozna i izmeni svoje rizično ponašanje. Efekat razgovora savetnika i klijenta, u kome su najdominantnije komponente podrška, verovanje i bezrezervno poverenje, ima velike mogućnosti da kod klijenta izmeni ponašanje od rizičnog ka bezbednom. Ciljevi dobrovoljnog poverljivog savetovanja i testiranja su:

Podsticanje promene rizičnog ponašanja klijenta ka ponašanju bez rizika za HIV infekciju; Prevencija prenošenja (transmisije) HIV infekcije; Pomoć osobi da sazna svoj HIV status, uz podršku, rani pristup tretmanu i istinskoj brizi za klijenta; Obezbeđivanje psihološke podrške onima koji su već inficirani (i za one koji su im bliski).

DPST ima dobrobit kako za pojedince i parove, tako i za čitavo društvo, a saznavanje HIV statusa omogućava pojedincu da:

Menja ponašanje rizično za HIV infekciju ka manje rizičnom ponašanju i ponašanju bez rizika; Ranije pristupi lečenju, podršci i drugim servisima koji pomažu promenu rizičnog ponašanja; Ima pristup intervencijama koje smanjuju rizik prenošenja HIV-a sa majke na dete; Razume i bolje se nosi sa HIV infekcijom; Planira svoju budućnost.

DPST pomaže zajednici da razume i lakše:

Smanji stigmu i diskriminaciju koja okružuje osobe koje imaju HIV; Mobiliše podršku za odgovarajuće servise;

Proces savetovanja bi trebalo uvek da se sastoji od savetovanja pre i posle testiranja na HIV, ali i od kontinuiranog savetovanja dokle god postoji potreba za njim..

3.3. Principi pri savetovanju Četiri najvažnija pravila, koja se ne smeju narušiti u procesu savetovanja i testiranja na HIV jesu: dobrovoljnost, poverljivost, anonimnost i dostupnost: Dobrovoljnost podrazumeva da je odluka da se testirate zaista Vaša i da se bez Vaše saglasnosti test ne sme uraditi već se testiranje zasniva na minimumu informacija o HIV-u koje klijent ima, ili ih je dobio tokom savetovanja. Poverljivost podrazumeva prisan, poverljiv i iskren razgovor između Vas i savetnika, koji ima za cilj savladavanje straha i stresa, a zatim donošenje ispravne lične odluke u vezi sa testiranjem na HIV. Poverljivost znači da sve što kažete kao klijent ostaje između Vas i savetnika i nikada neće doći do treće osobe. Ovo podrazumeva i rezultate testa. Mnogi ljudi se plaše da dođu na savetovanje i testiranje zbog stigme i diskriminacije. Zato se poštuje individualne potrebe za poverljivošću.

Poverljivost podrazumeva da podaci i informacije koje klijent ostavlja savetniku tokom razgovora nikad neće biti upotrebljeni, zloupotrebljeni, saopšteni javno ili bilo kojoj drugoj osobi, čak i ako podrazumeva najbliže članove porodice (roditelje, decu, bračnog ili seksualnog partnera), policiji, vojnom odseku, a sa rezultatima testiranja može biti upoznat samo Vaš savetnik. Poverenje između savetnika i klijenta povećava spremnost klijenta da se obrati i drugim nivoima zdravstvene i socijalne zaštite. Poverljivost je posebno važna u situacijama kad klijenti dobijaju HIV pozitivan rezultat, kao i u situacijama savetovanja parova. Poverljivost u terminima savetovanja ima i dodatno značenje. Poverljivost se vezuje za odnos između savetnika i klijenta i znači da je klijent spremniji da savetniku i sebi otkriva činjenice vezane za svoje rizično ponašanje i spremniji je da smanji rizik ukoliko ima više poverenja u savetnika. Anonimnost podrazumeva da se ne morate predstaviti punim imenom i prezimenom, ako to ne želite i da vam za testiranje nije potrebna zvanična medicinska ili neka druga dokumentacija, odnosno da se možemo testirati pod "šifrom". U toku savetovanja možemo o svemu otvoreno razgovarati, postavljati pitanja, govoriti o svojim dilemama, strahovima i brigama. Iako je ovo jedna od važnih komponenti savetovanja i HIV testiranja koja u najvećoj meri poštuje ljudska prava i smanjuje stigmu i diskriminaciju (posebno za one koji se testiraju kao pozitivni), u našoj zemlji anonimnost je ograničena samo na one čiji je rezultat HIV testa prilikom skrining testiranja negativan. Ukoliko je rezultat ELISA testa pozitivan, osoba se upućuje na potvrdno testiranje, koje ne može da bude anonimno, kao ni dalje lečenje Dostupnost se odnosi kako na vreme kada se može obaviti DPST, tako i na što kraći period do saznavanja rezultata. Svako ima pravo da zna ili ne zna svoj HIV status. Osoba sama donosi odluku o tome da li želi da sazna svoj HIV status. HIV testiranje treba da bude dobrovoljno, a saglasnost klijenta za HIV test (zasnovana na minimumu informacija o HIV-u koje klijent ima, ili ih je dobio tokom savetovanja) jeste ključna. Informacije o dobrovoljnosti mogu da se predoče klijentu pismeno ili tokom razgovora (bez korišćenja pismene forme), uvek na način da ih klijent razume. Prihvatanje ili odbijanje HIV testa ne mora da ima nikakve veze s kvalitetom usluge koja mu se nudi u DPST centru ili posle testiranja.

3.4. Savetovanje pre testiranja

Savetovanje pre testiranja je razgovor između savetnika i klijenta pre testa na HIV. Tokom ovog razgovora, savetnik priprema klijenta za test objašnjavajući mu šta je HIV test, daje mu osnovne informacije o HIV-u, ako ih klijent nema i koriguje pogrešne pretpostavke i ubeđenja klijenta. Zatim, savetnik sa klijentom razgovara o klijentovim rizicima, uključujući seksualnost, partnerske odnose i ostala ponašanja koja nose povećan rizik za infekciju HIV-a. Takođe, razgovara se i o mogućim načinima zaštite od HIV-a, o metodama zaštite koji su odgovarajući za tog klijenta. Na kraju, savetnik i klijent diskutuju o značenju rezultata testa i potencijalnim implikacijama pozitivnog i negativnog rezultata za klijenta. Ljudi na testiranje dolaze sa različitim uverenjima i emocijama u vezi sa HIV-om: strah, zabrinutost, anksioznost, ljutnja, krivica. Savetnik treba da razume ova osećanja, da pomogne klijentu da ih razume, i da zajedno sa njim radi na tim osećanjima kako bi bio u stanju da donese ispravnu odluku o testiranju. Elementi savetovanja pre testiranja su: 1. Predstavljanje i upoznavanje

Upoznavanje klijenta sa DPST procedurom

Smanjenje klijentove anksioznosti 2. Procena rizika:

Pomoći klijentu da razume sopstveno rizično ponašanje

Pomoći klijentu da razume faktore koji doprinose njegovom rizičnom ponašanju. Ispitivanje rizika za HIV je važan element pre savetovanja, posebno zato što to može da bude prvi put da klijent na takav način razmišlja o HIV-u i sopstvenim rizicima. Cilj ispitivanja rizika jeste da svaki klijent razume kako ulazi u rizične situacije i koji su faktori koji utiču na njegovo ponašanje koje ga stavlja u rizik za HIV. Ispitivanje rizika treba da pomogne klijentu da sam razume sopstvene rizike, pa pitanja koja savetnik postavlja klijentu treba da imaju tendenciju da razjasne kako se rizična ponašanja dešavaju i koje su to karakteristike klijenta i okolnosti koje ga vode rizičnom ponašanju.

Diskusija o rizičnom ponašanju i procena rizika treba da počnu od poslednjeg rizika koji je klijent imao, jer na taj način klijent najlakše može da razume kako se njegovo rizično ponašanje dešava, da bi kasnije mogao da nađe najbolji mogući način da ga promeni. Ono što se naizgled dešava jeste da je poslednji rizik bio akcident, ali tokom razgovora on počinje da se razvija u seriju okolnosti koje doprinose klijentovoj odluci da se ponaša rizično. Tokom procene rizičnog ponašanja, savetnička uloga se menja. Tokom predstavljanja i upoznavanja sa sadržajem savetovanja, savetnik priča više od klijenta. Od tog momenta, razgovor postaje mnogo interaktivniji:

Klijent govori više od savetnika. Savetnik treba da aktivno angažuje klijenta u istraživanju rizičnog ponašanja i da mu pomogne da razume faktore koji

utiču na njegovo rizično ponašanje. Savetnik treba tokom sesije da drži fokus na temama u vezi sa rizičnim ponašanjem.

3. Istraživanje opcija za smanjenje rizika:

Otkriti klijentove veštine, mogućnosti i izazove u smanjenju rizičnog ponašanja

Razmatranje mogućnosti za smanjenje rizika

Sticanje veština neophodnih za smanjenje rizika (veštine pregovaranja, korišćenje kondoma, rešavanje problema ...) Savetnik i klijent razgovaraju o mogućim opcijama smanjenja rizika, specifičnim za klijenta i njegovu situaciju. Savetnik treba da proveri klijentovu veštinu korišćenja kondoma i da klijentu demonstrira kako se kondom pravilno koristi. Osim toga, dobro je da savetnik sa klijentom razgovara o svim mogućim opcijama smanjenja rizika, kako bi klijent mogao da razume na koji način on može da smanji rizik (vernost, eliminisanje visoko rizičnog ponašanja, apstinencija dok ne sazna HIV status partnera, upražnjavanje ponašanja koje ga ne stavlja u visok rizik, npr., sporta ..). 4. Priprema za HIV testiranje

Osigurati da klijent razume značenje i implikacije rezultata HIV testa. Klijent sam donosi odluku o tome da li želi ili ne da se testira. Savetnik mu u tome pomaže, naglašavajući dobiti od saznavanja HIV statusa, ali nikako ne sme da tera klijenta da se testira ili da takvu odluku donese umesto klijenta. Savetnik daje klijentu i osnovne informacije o testiranju i proceduri testiranja.

3.5. Rezultati testa Test na HIV predstavlja u suštini test na prisustvo antitela na HIV. Antitela su odgovor imunološkog sistema organizma na neku infekciju, a počinju da se pojavljuju u krvi nekoliko nedelja nakon infekcije HIV-om. Važno je naglasiti da se antitela na HIV ne pojavljuju istog dana, ili dan nakon infekcije, tako da nije moguće otkriti da li je osoba inficirana odmah nakon mogućeg rizičnog ponašanja. Za otkrivanje HIV antitela potrebno je da prođe period 1-3 meseca od poslednje prilike kada je infekcija mogla da se dogodi. Ovo vreme ili period između infekcije i pojave detektibilnih antitela zove se period inkubacije virusa ili "period prozora". Mnogo je lakše i jeftinije tragati za antitelima i otkrivati antitela na HIV nego tragati za samim virusom. Ako je test na antitela na HIV pozitivan, to samo može da znači da se u krvi nalaze antitela na HIV. To nije test na AIDS. Time se potvrđuje postojanje infekcije HIV-om. Ali svi sa HIV infekcijom veoma dugo ne moraju da razviju AIDS. Nakon infekcije HIV-om tokom narednih deset godina jedna od tri osobe još uvek nema nikave simptome AIDS-a. "Period prozora" je vreme između infekcije i pojave detektibilnih antitela. U "periodu prozora" ljudi inficirani HIV-om nemaju u krvi antitela na HIV, ali mogu imati visok nivo HIV-a u krvi, u seksualnim tečnostima i eventualno u mleku (ako se radi o HIV pozitivnoj porodilji). Kako su zapravo ljudi sa HIV infekcijom tokom perioda prozora mnogo infektivniji, jer njihov sopstveni imuni sistem još nije uspeo da donekle kontroliše virus, HIV se može preneti drugoj osobi tokom ovog perioda mnogo lakše. Generalno se preporučuje da se sačeka 1-3 meseca od vremena mogućeg rizičnog ponašanja, a zatim test ponovi posle 6 meseci, da bismo bili sigurni da je negativan rezultat testa zaista negativan. U svakom slučaju, ukoliko se desilo rizično ponašanje, ili postoji razlog za verovanje da je moglo doći do infekcije, ne treba odlagati sa traženjem saveta. Rezultat se uvek saopštava i daje lično, nikada telefonom ili preko neke druge osobe. Ustanove u kojima se može testirati i preuzeti rezultati testova imaju stručne savetnike koji na najbolji način znaju da se postave u zavisnosti od rezultata testa. Oni Vam mogu biti podrška da se izborite sa strahom ili stresom. U dalje savetovanje se, uz vašu saglasnost, može uključiti osoba koju vi izaberete kao svoju podršku.

Rezultat testa može biti: Reaktivan (ili pozitivan tj. seropozitivan) rezultat znaći da je organizam proizveo antitela na HIV, da su ona potom pronađena u krvi i da infekcija postoji. Pozitivan rezultat se uvek mora još jednom proveriti drugom vrstom testa. Ovo ne govori da li će testirana osoba ostati zdrava, razviti sporedne bolesti, ili razviti AIDS. To praktično podrazumeva da se mora upražnjavati siguran seks sa svim seksualnim partnerima, a intravenski korisnici psihoaktivnih supstanci ne smeju deliti špriceve i igle sa drugima. Preduzimajući ove mere predostrožnosti sprečiće se da bilo ko dobije HIV infekciju od inficirane osobe, a takođe će se sprečiti da ona dobije bilo koju drugu infekciju od bilo koga. Moguće je da druge infekcije podstaknu razvoj AIDS-a ukoliko je osoba pozitivna na HIV antitela. Nereaktivan (ili negativan tj. seronegativan) rezultat znaći da antitela na HIV nisu pronađena u krvi. Preciznije, to znaći da, ukoliko su ispoštovani svi kriterijumi vezani za vreme koje mora proći od poslednje prilike kada se infekcija mogla dogoditi ('period prozora'), HIV infekcija ne postoji. Ukoliko nije prošao "period prozora" ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je osoba HIV negativna. U tom slučaju je potrebno sačekati da prođe "period prozora" pa da se test ponovi. Nakon dobijenog rezultata i u jednom i u drugom slučaju veoma je važno upražnjavati bezbedan seks (seks sa kondomom) sa svim partnerima, a ukoliko se koriste igle ili špricevi za ubrizgavanje droge, oni se ne smeju međusobno razmenjivati..

3.6. Savetovanje nakon testiranja

HIV je u dovoljnoj, infektivnoj koncentraciji prisutan u seksualnim telesnim tečnostima, u krvi inficiranih ljudi i u mleku inficirane majke. Rizično ponašanje predstavlja svaku aktivnost koja omogućava HIV-u da bude prenesen sa jedne osobe na drugu. Zbog toga je seks bez kondoma rizičan odnos. Kontakt sa krvlju inficirane osobe je rizičan ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Odgovorno, ponašanje pojedinca i njegovog seksualnog partnera ili partnerke je preduslov za delotvornu zaštitu i verovatnoća infekcije se svodi na najmanju moguću meru. Efikasne preventivne mere uglavnom se jednostavno primenjuju i podrazumevaju stil života bez rizičnog ponašanja ili s najmanjom mogućom merom takvih elemenata. Ispravna upotreba kondoma je vrlo efektivan način prevencije prenosa HIV-a seksualnim kontaktom i krvlju inficirane osobe ukoliko omogućava virusu da pređe u telo druge osobe kroz posekotine i druge povrede na koži i sluzokoži. Bezbedan seks je onaj u kome se ispravno koristi adekvatna zaštita, odnosno kondom ili prezervativ. Upotreba kondoma čini prenos virusa sa jedne na drugu osobu tokom seksualnog odnosa vrlo malo verovatnim, gotovo nemogućim. Kada se pravilno koristi, kondom se ponaša kao fizička barijera koja sprečava inficiranu telesnu tečnost da dospe u organizam druge osobe. Rizično ponašanje se može pojaviti u svim segmentima našeg života. Važno je da smo odgovorni prema ličnom i zdravlju osoba sa kojima ostvarujemo svakodnevne kontakte i da izbegnemo rizična ponašanja kao što su:

Seks bez zaštite (kondoma) može biti rizičan s obzirom na to da u toku prvog seksualnog odnosa dolazi do defloracije i „rascepa“ himena, kada se praktično napravi veća ili manja povreda, najčešće sa krvarenjem ovo predstavlja otvoren put (ulazno mjesto) za PPI i HIV.

Promiskuitetno ponašanje - česta promena seksuanih partnera (homoseksualni i heteroseksualni). Seks sa više

partnera povećava rizik za infekcije HIV-om i drugim seksom prenosivih infekcija, iako je dokazano da i samo jedan nezaštićeni seks bez kondoma sa osobom koja je inficirana HIV-om, može rezultovati infekcijom.

Parenteralno uzimanje droge i deljenje pribora za ubrizgavanje s drugim osobama. Štetno i neodgovorno ponašanje

u stanju opijenosti među zavisnicima je jedan od razloga velike proširenosti HIV infekcije, hepatitisa B i C i zato je važno bezuslovno izbegavanje korišćenja droge intravenskom primenom.

Korišćenje narkotika ili alkohola i kada se droga ne uzima intravenozno putem igle, već se puši, ušmrkava, žvaće,

utrljava u desni ili na neki drugi način postoji rizik da se dobije neka od PPI jer se pod dejstvom droge i kada je neko u pripitom ili pijanom stanju, gubi moć rasuđivanja, kritičnosti i razumnog ponašanja. Tada se može desiti bilo koji drugi rizik, najčešće seksualni kontakt bez kondoma.

Višestruko primanje transfuzije krvi i drugih krvnih tečnosti pre obveznog uvođenja testiranja krvnih derivata

generalno, ne predstavlja veliki rizik, jer se svaka krv testira na HIV. Međutim ukoliko je neko dao krv u „periodu prozora“ odnosno vreme inkubacije koje je neophodno da prođe od momenta infekcije do detekcije antitela - što je oko 2 meseca), u toj krvi još nema antitela na HIV koja se otkrivaju testovima i ta krv „prođe” kao negativna, iako u njoj ima virusa.

Seks sa osobama rizičnog ponašanja je rizičan jer ako osoba koja koristi psihoaktivne supstance i alkohol, a posebno

ako drogu unosi putem igle i ne koristi svaki put čist, sterilan pribor za ubrizgavanje droge, već pozajmljuje od drugih ljudi, tada je pod rizikom da se inficira HIV-om i drugim krvnom prenosivim infekcijama pre svega, hepatitisom B i C. Seks sa osobom koja koristi droge na ovaj način je veliki rizik. Droga i alkohol utiču na smanjenu moć rasuđivanja, donošenja ispravnih odluka i zato postoji veća opasnost upuštanja u „nesiguran” seks.

Rano stupanje u seksualni kontakt može biti rizično jer je sluzokoža genitalija veoma mlade osobe fiziološki još

nedovoljno zrela za seksualne kontakte, ranjivija je, propustljivija i nežnija, pa su i mikropovrede na ulaznim mestima za uzročnike seksom prenosivih infekcija češća i lakša. Pretpostavlja se da će stupajući u ranom uzrastu u seksualne odnose, veoma mlada osoba promeniti mnogo više partnera nego da je do prvog seksualnog kontakta došlo u kasnijem uzrastu. Veliki broj i često menjanje partnera predstavljaju rizik.

Seks za vreme menstruacije bez kondoma predstavlja veliki rizik za HIV i seksom prenosive infekcije. Seksualni kontakti

generalno nisu preporučljivi za vreme menstruacije. Veza i seks za jednu noć bez kondoma su rizični jer je mala verovatnoća da se zna šta je sve partner/partnerka radio/la

ranije, sa kim je bio/la, da li je uzimao/la droge, koje su mu/joj navike i da li ima HIV ili neku seksom prenosivu infekciju i zato ovakve veze treba izbegavati, ali ukoliko se dogode, kondom je ovde jedini izbor Zato je važno zbegavanje seksualnih kontakata van veze zasnovane na opravdanom uzajamnom poverenju. Saznanja zasnovana na istraživanjima, kao i sami statistički podaci, svedoče da je monogamno seksualno ponašanje najmanje rizično, kako za HIV infekciju, tako i za ostale seksom prenosive infekcije.

Korišćenje tuđeg pribora za ličnu higijenu kao što je brijač i četkica za zube je rizično i postoji mogućnost da se dobiju virusni hepatitisi B, C ili HIV, iako je generalno rizik za prenošenje infekcije na ovaj način mali jer se predpostavlja da svako ima mogućnost i da koristi isključivo vlastiti pribor.

Korišćenje usluga tetoviranja i pirsinga može biti rizično ukoliko se ne koriste nove i sterilne igle, bušilice, pištolji i ostala oprema. Zato je važno da tetoviranje i pirsing radimo na mestima za koja ste sasvim sigurni da su ubuhvaćena nadzorom zdravstvenih službi i da koriste sterilnu opremu.

Akupunktura može biti rizična ukoliko igle za akupunkturu nisu za svakog pacijenta sterilne, u protivnom postoji opasnost od prenošenja HIV infekcije i virusnih hepatitisa B i C. Zbog toga ne može svako da primenjuje akupunkturu, već to mora biti, pre svega, stručno lice koje poznaje anatomiju čoveka i koje je posebno obučeno za izvođenje akupunkture.

Pripadnost sekti može biti rizično jer neke sekte kao cilj ili ritual imaju ponašanja koja spadaju u rizike za seksom prenosive infekcije i HIV, kao što su grupni seks, „puštanje“ krvi, bratimljenje, intravenozno uzimanje droge preko zajedničkog pribora i sl.

„Sigurni dani“ kao metod kontracepcije predstavlja sam po sebi nesiguran metod kontracepcije i rizik za prenos HIV-a i većine seksom prenosivih infekcija, jer se u presemenoj tečnosti koja se luči tokom seksa iz penisa muškarca mogu naći uzročnici krvno prenosivih infekcija i tako se preneti.

Seks na starijim i iskusnijim partnerom predstavlja rizik ukoliko dođe do nezaštićenog seksualnog kontakta bez upotrebe kondoma. Kada je partner iskusan, to najčešće znači da je imao veći broj partnera ili partnerki i ne mora istovremeno da bude edukovan u vezi sa prenošenjem HIV infekcije i seksom prenosivih infekcija.

Neregularno korišćenje zaštite jer je kondom kao zaštita od HIV-a i seksom prenosivih infekcija efikasan samo kada se

koristi na ispravan način i pri svakom seksualnom odnosu.

Važno je napomenuti da HIV pozitivna osoba koja je u stabilnoj vezi ili je želi stvoriti, partner nikako nema razloga odbacivati samo zbog pozitivnog HIV statusa. Uz primenu zaštitnih mera i uz, danas već, prilično delotvorno lečenje oba partnera mogu imati dug i kvalitetan zajednički život.

3.7. Život sa HIV infekcijom

Ukoliko nam je nedavno dijagnostikovan HIV ili već neko vreme imamo HIV infekciju, dobro je znati kako se sa ovom još uvek neizlečivom infekcijom i životnim izazovima koje ona nosi izboriti. Mnogi od nas se lako suoćavaju sa bolestima dok sa druge strane ima i osoba kojima saznanje za postojanje HIV statusa teško pada i ne mogu se lako i samostalno izboriti sa ovom činjenicom, posebno ako žive u okruženju gde je HIV tabu tema kao što je to slučaj u Srbiji. Kako vreme bude odmicalo mnogi od nas će naučiti da žive sa HIV infekcijom i kako da se nose sa svakodnevnim životnim izazovima. Za pojedine će saznanje da imaju HIV doprineti da potpuno promene način života na bolje i pronađu novi smisao života. Ipak, pojedine osobe će saznanje da imaju HIV teško pasti i tada postoji mogućnost da se suoče sa emocionalnim problemima kojima se mora pristupiti na odgovarajući način ili će se suočiti sa mentalnim bolestima koje se moraju lečiti. Zbog svih okolnosti se moramo suočiti sa činjenicom da je mentalno zdravlje jedan od ključnih faktora za uspešnost lečenja HIV infekcije. Mnoge osobe u početku neće morati dugi niz godina da uzimaju ARV terapiju, ali će morati redovno da idu na kontrole kako bi pratili stanje svog imunološkog sistema. Kada dođe vreme za lečenje, izuzetno je bitno da na takvu promenu obratimo izuzetnu pažnju jer će nam ppravilno lečenje i uzimanje terapije za HIV poboljšati zdravstveno stanje i omogućiti nastavak normalnog i sveobuhvatnog života.

3.8. Seksualni odnosi i HIV

Čak i kada naš partner ima HIV infekciju treba da koristimo zaštitu jer postoji mogućnost ponovne infekcije, odnosno reinfekcije, drugim sojem ili tipom HIV-a. Partner nam može preneti soj virusa koji je rezistentan na neke lekove koje mi još nismo koristili. Pored reinfekcije, nezaštićen seks bez kondoma vodi u rizik od infekcija drugim seksom prenosivih bolesti, zato je bez obzira na HIV status našeg partnera pri svakom seksualnom kontaktu (vaginalni, analni ili oralni), neophodno da koristimo zaštitu, kondom i lubrikant na bazi vode. Osoba koja ima HIV najčešće misli da mora odustati od upoznavanja drugih ljudi i od seksualnih odnosa, međutim to nije tačno i nema razloga da ne pronađemo svog partnera ili partnerku, bez obzira da li je ona HIV negativna ili ima HIV infekciju kao i mi. Seks sa osobom koja ima HIV će nam biti puno lakši ako znamo za njen HIV status. Za lakše upoznavanje mogu nam pomoći razne dejting veb stranice na kojima hrabrije osobe koje imaju HIV otvoreno priznaju svoj HIV status. Upotreba kondoma sa partnerom koji imaHIV je i dalje važan aspekt sigurnog seksa zbog mogućnosti re-infekcije. Prilikom seksa sa osobom koja nema HIV, najteža stvar koju ćemo morati da uradimo je da odlučimo da li priznati toj osobi svoj HIV status. Odluku nije lako doneti zbog straha od odbijanja i širenja informacija o našem HIV statusu drugim osobama. Zbog toga je važno da procenimo da li imamo dovoljno poverenja u našeg partnera da mu otkrijemo naš HIV status. Poželjno je da otkrijemo svoj HIV status odmah na početku veze. Skinut ćemo veliki emocionalni teret sa sebe i nećemo se osećati kao da nešto krijemo. Naš potencijalni partner će ceniti našu iskrenost na početku potencijalne veze više nego što bi nas cenio da je saznao naš HIV status tokom veze. Međutim isto tako postoji mogućnost da nas potencijalni partner odbije jer nije spreman na vezu sa HIV pozitivnom osobom ili jednostavno nije dovoljno informisan o HIV-u. Ukoliko se svesno upuštamo u seksualne odnose sa osobom koja nema HIV, a istoj nismo otkrili svoj HIV status, vrlo je važno da insistiramo na sigurnom seksu i upotrebi zaštite. Spoznaja da imamo HIV na više načina može uzrokovati smanjenje seksualne želje. Najčešći uzroci su sledeći:

Mogu postojati psihološki problemi sa kojima se osoba susreće zbog saznanja svog statusa (npr. Depresija, anksioznost, stres, napetost i sl.) Prilikom takvih problema obratimo se našem lekaru ili psihijatru.

HIV može da ošteti nerv u penisu kojim se kontroliše erekcija.

ARV lekovi mogu negativno uticati na smanjenje seksualne želje. U tom slučaju, obratimo se svom infektologu.

Postoje lekovi, poput vijagre i cijalisa koji povećavaju potenciju. O korišćenju ovih lekova neophodno je posavetovati se sa infektologom zbog mogućnosti interakcija sa ARV lekovima.

Koristimo zaštitu, kondome i lubrikante na bazi vode, prilikom svakog seksualnog odnosa (vaginalnog, analnog i oralnog) bez obzira na HIV status našeg partnera. Razlog tome je višestruki: mogućnost da inficiramo partnera, ukoliko naš partner nema HIV mogućnost reinfekcije HIV-om, ukoliko je Naš partner HIV pozitivan mogućnost infekcije seksom prenosivih infekcija (gonoreja, sifilis, herpes, hepatitis, hladimija, itd.)

Ukoliko smo seksualno aktivni, savetuju se redovni pregledi kod dermatovenerologa, ginekologa (za žene) i urologa (za muškarce). Ovo su ujedno i stručne osobe sa kojima možemo da razgovaramo o eventualnim nedoumicama u pogledu reproduktivnog i seksualnog zdravlja.

3.9. Centri za lečenje i podršku Klinički centar Srbije (Beograd) Infektivna klinika odeljenje za HIV, Bulevar Oslobođenja 16 011/ 268-33-66 dnevna smena 011/ 268-58-66 noćna smena Klinički centar Novi Sad Infektivna klinika odeljenje za HIV, Hajduk Veljkova 1-9 021/ 484-36-61 direktan broj 021/ 484-34-57 sestrinska soba Klinički centar Niš Infektivna klinika odeljenje za HIV, Braće Taskovića 48 018/ 423-47-88 018/ 420-22-94 glavna sestra Klinički centar Kragujevac Infektivna klinika odeljenje za HIV, Zmaj Jovina 30 034/ 50-50-50 centrala 034/ 37-02-45 direktan broj

Udruženja za podršku osobama koje imaju HIV infekciju ili AIDS 1. Unija organizacija Srbije koje se bave zaštitom osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om (USOP), sastavljenoj od sedam OCD iz

Srbije, koje su formirane i rukovođene od strane osoba koje imaju HIV u ili AIDS, ujedinjene u kreiranju i sprovođenju politika, zakonodavnih dokumenata, strategija i programa za razvoj u cilju unapređenja kvaliteta života i položaja osoba koje imaju HIV infekciju ili AIDS i njihovom uključivanju u društvene tokove u okruženju bez stigme i diskiminacije.

2. AS Centar - Beograd za osnaživanje mladih osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om, deluje kroz promociju zdravih stilova

života, pružanje psihosocijalne pomoći i podrške, zaštite ljudskih prava i unapređenja kvaliteta života u skladu sa srpskim i međunarodnim zakonodavstvom;

3. Više od pomoći AID+ - Beograd - Organizovano deluje uobezbeđivanju psihološke, socijalne i pravne pomoći osobama

koje žive sa HIV-omradi ostvarivanja uslova za kvalitetan i dostojanstven život; 4. Centar za promociju pozitivnog života Q-Club - Beograd je humanitarna, nevladina, nepolitička i neprofitna organizacija

osnovana uaprilu 2006. godine od strane osoba ugroženih HIV-om i obolelih od AIDS-a na nacionalnom nivou, sa sedištem u Beogradu.

5. Žena plus - Beograd - Asocijacija za pomoć ženama iosobama koje imaju HIV infekciju ili AIDS ugroženim HIV-om okuplja

žene koježive sa HIV-om i članove njihovih porodica u cilju zalaganja, kreiranja iostvarivanja zajedničkih ideja za poboljšanje kvaliteta života ugroženih žena ičlanova porodice;

6. Nova plus - Pančevo - Psihosocijalna briga i podrška osobama koje žive saHIV/AIDS-om; 7. Stav plus - Subotica - poboljšanje kvaliteta života osoba koje žive sa HIV-om i AIDS-om, kroz edukaciju, psihosocijalnu

podršku i izgradnju stavova i znanja opšte populacije o HIV-u; 8. Sunce - Niš - Pruža podršku i pomoć marginalizovanim osobama, osobama koje žive sa HIV-om i njihovim najbližima; 9. Crvena linija - Novi Sad - Organizovano deluje na obezbeđivanju psihološke, socijalne, pravne, zdravstvene i druge zaštite,

podrške i pomoći osobama koje žive sa HIV-om i članovima njihovih porodica, kao i radi javnog zagovaranja i zalaganja za promenu odnosa društva prema osobama koje žive sa HIV infekcijom.

4. Kako otkriti svoj HIV status

Osobe koje imaju HIV su često okružene predrasudama i osudama, a neosnovan strah i zablude okoline utiču da ljudi izbegavaju socijalne kontakte sa HIV pozitivnom osobom. Saopštavanje svog HIV statusa porodici i prijateljima osigurava nam da dobijemo njihovu podršku u teškim trenucima. Mi najbolje možemo proceniti u koje osobe iz našeg okruženja možemo imati potpuno poverenje, na koji način i kada ćemo im reći da smo HIV pozitivni. Naš partner treba da zna ove činjenice kako bi eventualno otkrio svoj HIV status, naučio kako da se zaštiti od prenosa HIV infekcije i kako bi, ukoliko ima HIV, otišao lekaru koji će utvrditi da li je potrebno primeniti ARV terapiju. Ukoliko nismo sigurni kako da to uradimo, najbolje je da se posavetujemo sa psihologom ili savetnikom u centru za podršku kao što je AS Centar. Partnerski odnosi su komplikovaniji ako u vezi jedan partner ima HIV infekciju a drugi ne. Pored strahova sa kojima se suočava, osoba koja ima HIV mora biti iskrena prema svom partneru i dovoljno hrabra da kaže istinu, iako je to težak i kompleksan zadatak. Tada je osobi koja ima HIV veoma teško da kaže za svoj HIV status partneru i neprestano sebi postavlja pitanja:

Kako da kažem partneru da imam HIV? Šta će moj partner misliti o meni? Da li će me partner prihvatiti ili odbaciti?

Predlažemo sedam koraka koje možemo upotrebiti da se pripremimo kada želimo reći svoj HIV status partneru, svojoj porodici, prijateljima ili drugim osobama. Korak 1. Razmotrimo pozitivne i negativne strane ličnog saopštavanja svog HIV pozitivnog statusa. Nekada jednostavno još nismo spremni reći partneru za naš HIV status. Tada postoje i druge mogućnosti koje možemo razmatrati. Razgovarajmo sa partnerom iskreno u „četiri oka“ jer tako možemo da izgradimo odnos poverenja sa partnerom, da pružimo podršku partneru prilikom njegovog testiranja na HIV, na taj način dopuštamo svom partneru da nam pruži podršku i uvek možemo otvoreno razgovarati o našoj HIV infekciji. U nekim slučajevima se ne preporučuje da lično kažemo svom partneru naš HIV pozitivan status:

ako mislimo da će se naljutiti i povrediti nas fizički ili psihički. ako ga ne poznajemo dobro i ne možemo predvideti njegovu reakciju.

Korak 2. Budimo spremni da pružimo odgovor na pitanje "Šta je to HIV?". Pojedine osobe će verovatno postavljati puno pitanja i zbog toga moramo naučiti osnovne stvari o HIV-u, a koje će smanjiti stigmu koja je povezana sa HIV infekcijom i AIDS-om. Korak 3. Odlučimo se za pomoć pri saopštavanju partneru da imamo HIV, jer kada odlučimo da želimo reći partneru za svoj HIV status, to ne znači da to moramo učiniti sami. Ukoliko se bojimo da bi naš partner mogao postati nasilan, najbolje je da zatražimo pomoć od lekara, psihologa ili vršnjačkog savetnika koji može bolje od nas odgovoriti na mnoga pitanja koja će imati naš partner. Korak 4. Recimo partneru svoj HIV status u pravo vreme i na pravom mestu jer je to jako bitno zbog našeg osećaja udobnosti i sigurnosti. Izaberimo mesto gde ćemo se sa partnerom osećati udobno, gde nam niko neće smetati niti čuti, ali koje nije izolovano kako bi mogli potražiti pomoć ukoliko nam bude potrebna. Izaberimo deo dana u kojem smo vremenski neograničeni tako da možemo neometano razgovarati sa partnerom i dati mu odgovor na sva njegova pitanja. Najbolje je kada naš partner može odmah ugovoriti termin za HIV testiranje i kada možemo razgovarati sa našim lekarom ili psihologom. Korak 5. Planirajmo šta ćemo reći jer postoji verovatnoća da ćemo biti nervozni prilikom razgovora sa našim partnerom. Pre samog razgovora isplanirajmo kako ćemo započeti razgovor i pokušajmo vežbati taj razgovor sami ili uz pomoć psihologa jer ćemo tako imati bolju artikulaciju i veću razumljivost izgovorenog.

Bez obzira kako ćemo reći svom partneru za svoj HIV status, obavezno treba reći sledeće:

da smo inficirani HIV-om; da postoji verovatnoća da je i naš partner inficiran, ukoliko smo imali nezaštićen seks; kažimo našem partneru da nam je stalo do njega i njegovog zdravlja; uputimo našeg partnera na HIV testiranje objasnimo partneru zašto je važno testirati se i saznati za svoj HIV status objasnimo partneru da postoje lekovi koji pomažu da osobe koje imaju HIV vode normalan život; ohrabrimo svog partnera rečima: "Spoznaja da si HIV pozitivan je jako stresna, ali ja sam tu za tebe ako su ti potrebni

pomoć i podrška"; podelimo sa našim partnerom informacije o našem trenutnom zdravstvenom stanju.

Korak 6. Pripremimo se za reakciju našeg partnera jer nikad ne znamo i ne možemo proceniti kako će reagovati, posebno jer postoji mogućnost da i naš partner ima HIV ali to još ne zna. Pripremimo se za reakcije jer one mogu biti dobre ali najčešće mogu biti i vikanje, plakanje, ćutanje, ljutnja i strah.

Setimo se kako smo se mi osećali i kako smo reagovali kada smo saznali da imamo HIV. Informišimo svog partnera o uslugama psihološke podrške koje su na raspolaganju u AS Centru. Naš HIV status može promeniti našu vezu. Neke veze opstanu i osobe u vezi trude se prebroditi poteškoće na koje su

naišle, a neke se veze raspadnu. Imajmo razumevanja za partnera i dajmo mu do znanja da smo uvek tu, ako mu zatreba pomoć. Potražimo stručnu pomoć psihologa ako se sami ne snalazimo u toj situaciji.

Korak 7. Potražimo stručnu pomoć nakon što smo rekli partneru da imamo HIV jer ne znamo kako ćemo se osećati nakon otkrivanja svog HIV statusa. Možemo osećati olakšanje, ali i zabrinutost i stres. Potražimo pomoć stručne osobe, psihologa, koji nam može pomoći u razrešavanju naših emocija nakon tako teškog koraka za nas.

4.1. Saopštavanje ljudima iz najbliže okoline

Saznanje da si iniciran/inficirana HIV-om može ostaviti teške posledice na tvoje psiho-fizičko stanje. Zato je dobro da podeliš teške trenutke sa nekim ko te razume i ko ti može pružiti podršku. Bez obzira na potencijalne nelagodnosti koje mogu pratiti tvoje poveravanje bliskim ljudima iz tvog okruženja, ideja da ti roditelji, prijatelji, partner/partnerka mogu pružiti veliku moralnu i emotivnu podršku može te ohrabriti i navesti da se poveriš. Moraš izvagati rizik od odbacivanja sa mogućnošću podrške. Izložićemo ti neke situacije, reakcije, probleme sa kojima možeš da se susretneš tokom saopštavanja nekim osobama. Imaj u vidu da i pored svega izloženog, tvoje iskustvo može biti drugačije. Ne treba govoriti nikome za naš HIV status dok ne budemo spremni za to. Verovatno ćeš biti slobodniji sa različitim ljudima u različito vreme. Razmisli o trenutku koji si izabrao(la), a imaj na umu da nekada i prostor može uticati na to kako će osoba kojoj se obraćaš reagovati. Ljudima je često lagodnije da o važnim temama govore na „svojoj teritoriji“, gde se osećaju bezbedno i sigurno. Možeš odlučiti da kažeš različitim ljudima iz različitih razloga. Ljudi koji su ti bliski mogu ti pružiti podršku. U zavisnosti od tvoje situacije, postoje određeni ljudi kojima je teško reći - možda tvoji roditelji, tvoj partner, ili neki blizak prijatelj. Sa druge strane, partneri, prijatelji i članovi porodice moći će da prepoznaju tvoju hrabrost i poverenje. Obelodanjivanje HIV statusa jeste složena tema. Poveravanje poslodavcu jeste veoma različito od poveravanja roditelju, ili prijatelju. Razgovor sa seksualnim partnerom je tek posebna stvar. Tačno je da je razgovor sa nekim ljudima o ovoj temi može biti stresan doživljaj, neprijatan, pa čak i strašan. Sa druge strane, razgovor sa pravom osobom može biti veoma pozitivno iskustvo. Podrška i ljubav koju možeš dobiti su veoma dragocene, mogu te osnažiti, motivisati. Veliko je olakšanje kada se ne moraš prikrivati i udaljavati od tebi bliskih ljudi. Imaćeš mogućnost da sa njima govoriš o stvarima koje su ti jako bitne u životu. Znanje i prihvatanje tvog partnera jeste olakšavajuće, jer će moći da se testira i da sa tobom povede računa o zaštiti. Prijatelji i članovi porodice će prepoznati tvoju hrabrost i poverenje. Reći lekaru i dobiti odgovarajuću zdravstvenu negu i usluge, složićeš se, jeste najvažnije. Sve u svemu, saopštavanje ti može pomoći da ostvariš podršku kada ti je ona najpotrebnija. Mnogi PLHIV otkrivaju da ih njihova bolest snažnije povezuje sa nekim ljudima.

4.2. Saopštavanje članovima porodice

Porodica je okruženje gde bi trebalo da se osećaš sigurno i zaštićeno. Roditelji su ti koji ti mogu pružiti emotivnu i materijalnu podršku. Oni bi trebalo da te prihvate bez obzira na težinu “problema koji im donosiš u kuću”. Međutim, to nije uvek tako. Iako se od roditelja najpre očekuje najveća podrška, iskustva mnogih PLHIV ukazuju da roditelji u nekim slučajevima loše odreaguju na HIV status svog deteta. Ima puno razloga zbog kojih se to događa što treba uzeti u obzir i razumeti. Mnogi roditelji su iz malih sredina, rasli u “nekom drugom vremenu” i ne znaju skoro ništa o HIV-u, neki imaju predrasude koje kod njih izazivaju veliki strah. Roditelji često i sami primete da se sa njihovim detetom događa nešto neobično. Ipak, problem nedostatka otvorene komunikacije, generacijski jaz, nivo obrazovanja, zdravstveni ili finansijski problemi česti su razlozi zbog kojih je teško pronaći pravi trenutak i dobar način za saopštavanje svog HIV statusa roditeljima. Ako razmišljaš da kažeš samo (ili najpre) jednom roditelju, razmisli o tome da je tako važnu informaciju teško skrivati od svog supružnika/partnera. Skrivanje stvara veliki pritisak, zbog kojih i PLHIV imaju potrebu da svoj status saopšte drugima. Imaj u vidu da može postojati puno sumnji i strahova koje tvoj roditelj neće da podeli s tobom i da je potrebna neka treća osoba za razgovor. Ovo je važno i kod razvedenih i samohranih roditelja. Ako ne postoji osoba od poverenja sa kojom bi tvoj roditelj mogao razgovarati na temu tvoje bolesti, to može biti veliki problem. Psiholog na klinici može razgovarati, osnažiti i pružiti podršku tvom roditelju/roditeljima. Tvoja informisanost o lečenju i životu sa HIV-om treba da ti posluži da roditeljima predstaviš realnu situaciju u kojoj se nalaziš, što može biti vrlo olakšavajuće za njih. Objasni da se sa HIV-om danas živi više decenija, ali da treba ići na kontrole, biti posvećen terapiji tokom celog života. Ako se brinu za tvoje potomstvo, utešno je reći da je izvodljivo da PLHIV imaju zdravo potomstvo. Ovo je posebno važno u porodicama u kojima vladaju patrijahalne vrednosti. Zato razmisli kakav ćeš odgovor dati na neizbežno pitanje: Kako ti se to dogodilo? Možda je pravi trenutak da roditeljima kažeš neke stvari o sebi koje do tada nisu znali. Nemoj se iznenaditi ako počnu da drame, da te kritikuju. Pomozi im da se osnaže i da se ponašaju u skladu sa novonastalom situacijom.

4.3. Saopštavanje prijateljima Mnogi ljudi se osećaju slobodnije da svoj status saopšte prijatelju nego članovima porodice. Da bi odlučio/odlučila kome od svojih prijatelja treba da saopštiš, možeš da se zapitaš: Da li je taj drug/drugarica prava osoba koja treba da zna? Da li te prihvata i ne osuđuje te? Da li te poštuje i ceni? Da li poštuje tvoju privatnost? Da li je ta osoba praktična, osećajna i pouzdana? Da li ti je ranije pomagla i izlazila u susret? Da li ume dobro da sluša? Ako odlučite da kažete nekom od svojih prijatelja, evo nekih saveta koje vam to mogu olakšati:

Pažljivo odaberi kome ćeš reći. Odaberi bezbedno, ugodno mesto za razgovor. Pripremi se. Naglasi značaj poverljivosti. Imaj realna očekivanja. Ne osećaj se odovornim za reakciju druge osobe. Budi spreman na različite emotivne reakcije.

Ako se pitamo koja su moja prava i odgovornost i da li moram da kažem ljudima o mojoj bolesti? Odgovor je NE. Nakon saznavanja HIV pozitivnog statusa i obaveznog prijavljivanja na odeljenje Infektivne klinike, ne moraš dalje reći nikome ako to ne želiš. Tvoj HIV status je deo tvojih ličnih zdravstvenih informacija i tvoja privatna stvar. Međutim, PLHIV imaju zakonsku obavezu da ne dovedu drugu osobu u opasnost od prenosa HIV-a (putem nezaštićenog seksa ili razmene igala ili na drugi način). U Srbiji postoji krivična odgovornost za prenos infekcije kao i za samo dovođenje u opasnost od prenosa infekcije na drugu osobu, bez obzira da li je do prenosa zaista došlo. Ovo nije upereno prema PLHIV koji štite svoje partnere, odnosno koriste svoj i sterilan pribor za intravenozno korišćenje droga, već prema pojedincima koji se neodgovorno ponašaju ili namerno dovode u opasnost druge.

4.4. Saopštavanje seksualnim partnerima Razmatranje HIV statusa sa nekim seksualnim partnerom veoma je različito od razgovora sa drugim osobama iz tvog okruženja. Može biti teško pričati o HIV-u sa osobom sa kojom imaš intimne odnose. Tu je puno nedoumica. Da li reći što pre, ili sačekati? Da li je u pitanju seks na jednu noć ili duža veza? Šta ako se baviš prostitucijom? Šta ako postoji rizik da si nekome preneo/prenela virus? i pitanja se nastavljaju. Odbojnost, predrasude i nerazumevanje, brojni strahovi i mitovi povezani su sa HIV-om. Reakcije ljudi umnogome zavise od toga šta znaju, ili misle o ovoj temi. Nivo svesti o HIV-u je i pored mnogih kampanja i dalje na jako niskom nivou. Treba zato imati u vidu i moguće negativne posledice saopštavanja HIV statusa.

Razgovor na temu svog HIV statusa je po sebi stresan doživljaj. Možeš dobiti neprijatnu ili uvredljivu reakciju, postati žrtva diskriminacije ili odbacivanja, čak i od ljudi za koje smatraš da su ti veoma bliski. Tokom razgovora, ljudi te mogu pitati neka isuviše lična pitanja. Možda ćeš morati da govoriš o nekim stvarima o sebi o kojima ranije nisu znali. Ako si gej, ili biseksulac, ako si imao/la seks van veze, ako koristiš narkotike, a ljudi to ne znaju, razgovor sa njima može biti posebno težak. Uzmi u obzir da ljudi mogu postati uznemireni, a onda dovodiš sebe u situaciju da ti moraš da tešiš sagovornika.

4.5. Saopštavanje bivšem partneru/partnerki Ako si saznao/saznala svoj HIV status možeš razmisliti o kontaktiranju ljudi sa kojima si imao/imala nezaštićen seks, tako da oni mogu da odluče da li žele da se testiraju. Da li ćeš reći nekoj osobi zavisi od određenog broja faktora, poput toga kakav je bio vaš odnos, kakvu ste vrstu seksa upražnjavali, da li misliš da bi ta osoba želela da zna, da li bi ti želeo da ona zna. Ne moraš reći svima, ili u isto vreme. Ako se odlučiš na ovaj potez, evo nekih sugestija koje ti mogu pomoći pri ovakvom vidu saopštavanja. Najpre, važno je da imaš dobre namere prilikom saopštavanja, a da to nije samo osećaj krivice ili traganje za ‘krivcem’. Tvoje namere se lako mogu prepoznati u razgovoru. Saopštiti HIV satus svom seksualnom partneru je činjenje dobrog dela, pre svega zato što upućuješ osobu da se testira i da učini neke pozitivne promene. Možeš se ponuditi da je podržiš, da odeš sa njom na testiranje. U razgovoru možeš da joj predočiš da postoje terapije i da HIV nije smrtna presuda. Mnogi nisu svesni toga pa razgovor na temu terapije može pomoći nekim osobama u prevazilaženju velikog straha. Možeš naglasiti da je jako važno da svaka osoba sazna svoj status, tada će osoba inficirana HIV-om moći da preduzme mere za očuvanje svog zdravlja, da prestane sa rizičnim ponašanjem kako bi zaštitila druge, ali i sebe od mnogih drugih polno prenosivih infekcija. Razgovor sa ranijim seksualnim partnerom nije lak, pogotovu što možeš pomisliti da si HIV dobio baš od te osobe ili da si ti tu osobu doveo/la u rizik. Nije uvek jasno ko je u pravu a ko nije, dok je medicinski to teško dokazivo (to se zapravo u mnogim slučajevima može samo naslućivati). Ako te muče ova pitanja, treba da imaš na umu da je “za tango potrebno dvoje”, a to znači da je seksualni odnos akt dve osobe koje su dobrovoljno, bez prisile, stupile u takav oblik rizičnog seksa. Podrška koju jedno drugom možemo da pružite treba da bude od najveće važnosti.

4.6. Saopštavanje sadašnjem partneru/partnerki Ako ti je HIV tek otkriven a ti si u vezi, neizbežno je pitanje da li reći ili ne tvom partneru. Ova novost može uvesti nove probleme i pritisak na vašu vezu. Posebno je teška situacija ako se plašiš da možeš izgubiti mesto stanovanja ili da si doveo tu osobu u rizik od prenosa infekcije. Ukoliko proceniš da postoji rizik od agresije ili nasilja dodatno razmisli o tome šta bi trebalo da uradiš kako ne bi doveo sebe u opasnost. Ako se odlučiš saopštiš svoj status, tvoj partner može biti zabrinut zbog sopstvenog zdravlja i može želeti da se testira. Strah od mogućeg prenosa infekcije će postojati bez obzira na to da li ste koristili zaštitu ili ne. Velika privrženost nekoj voljenoj osobi povlači i osećaj velike odgovornosti. Podrži svog partnera tokom testiranja na HIV i budi uz njega. Ako je rezultat testa na HIV tvog partnera pozitivan, nemoj očekivati da će on reagovati onako kako si ti reagovao kada si saznao. Sve što ti možeš da uradiš jeste da pomogneš svom partneru, da prihvati svoj status i nastavi da normalno živi. Svi smo mi različiti i zato svako reaguje na svoj način. Ako je tvoj partner negativan na HIV, postavlja se pitanje kako dalje. Znaj da neki imaju problem da budu sa osobom koja je HIV pozitivna, nekima je potrebno vreme da se prilagode, a neki žele da raskinu. HIV je veliki test za vezu dvoje ljudi! Pozitivnost jednog partnera, u ovom slučaju tebe, staviće na test privrženost tvog partnera. On će pokazati koliko je spreman da sa tobom bude bez obzira na sve. Na kraju, ti si taj/ta koji/a živi sa HIV-om, a on sa tobom. Ako ne bude spreman na to, raskid ne moraš nužno posmatrati kao lošu stvar. Neki PLHIV suočeni sa mogućim odbijanjem od strane svojih partnera, ne odlučuju se lako na otkrivanje svog statusa. Odluka da ne kažeš svom partneru je legitimna, ali otvara neka druga moralna i praktična pitanja. Da li postoji sumnja da je i partner pozitivan? Kako ćeš piti terapiju? Šta ako sazna bez tvoje volje? Šta ako predloži seks bez zaštite? Kako objasniti odlaske na kliniku? Da li želiš da gradiš vezu skrivajući se od istine? Ima li tvoj partner prava da zna?

4.7. Sero-diskordantni parovi (veze između HIV pozitivnog i HIV negativnog partnera) Postoji mit da partnera treba da tražimo samo u okviru zajednice ljudi sa HIV-om. Veza između dve osobe od kojih jedna živi sa HIV- om a druga ne, jeste realnost. Takvi parovi se stručno nazivaju sero diskordantni parovi. Praktikovanje sigurnog seksa i korišćenje terapije gotovo neutrališe mogućnost prenosa infekcije na partnera. Možda najteža stvar u vezi ovih parova ostaje saopštavanje HIV statusa. Terapija ne dovodi do definitivnog izlečenja HIV infekcije, ali itekako ima značaja jer se od pojave HAART, značajno smanjene komplikacije i smrtni slučajevi prouzrokovani HIV infekcijom.

Ako terapiju koristimo tačno na način propisan od strane lekara, to će rezultirati značajnim smanjenjem količine virusa u našem telu, a samim tim, naš imunološki sistem će se oporaviti i ojačati. HAART omogućava da HIV infekcija postane hronična infekcija sa kojom se duže i normalno živi i da se pritom očuva kvalitet života. ARV terapija usporava umnožavanje virusa, sprečava napade na zdrave CD4 ćelije i samim tim zaustavlja dalje propadanje imunološkog sistema i omogućava njegovo obnavljanje. Zato je važno da saznamo da li smo HIV pozitivni i da ako jesmo započnemo lečenje. Primenom HAART-a znatno se povećalo preživljavanje osoba sa HIV infekcijom što nam omogućava da uz redovno lečenje nastavimo sa uobičajenim životnim aktivnostima i doprinosi poboljšanju kvaliteta našeg života. U toku su istraživanja na razvoju vakcine protiv HIV infekcije što će doprineti boljoj i efikasnijoj prevalenciji ove bolesti, posebno u zemljama sa visokom stopom prevalence HIV infekcije , kao što su zemlje Azije i Afrike. Antiretrovirusno lečenje je doživotno i važno je da uzimamo lekove redovno. U lečenju HIV infekcije primenjuju se različiti antiretrovirusni lekovi koji neće iskoreniti HIV iz organizma, ali će značajno ograničiti njegovo razmnožavanje i tako sprečiti dalja oštećenja ćelija u organizmu, odnosno dalja oštećenja imunološkog sistema. Glavni cilj lečenja je produženje očekivanog trajanja života i poboljšanje kvaliteta života time što se:

sprečava napredovanje HIV infekcije - teži se ka smanjenju količine virusa u krvi (manje od 50 kopija po mililitru krvi) što je duže moguće;

popravlja stanje imunološkog sistema organizma - kada je količina virusa u krvi jako mala, imunološki sistem se oporavlja sam od sebe, povećava se broj CD4 limfocita i organizam postaje otporniji na druge infekcije

Pojedine grupe ARV lekova deluju na jednak način. Ako HIV postane otporan (rezistentan) na jedan antiretrovirusni lek, rezistencija često zahvata i ostale lekove iz te grupe. Neredovno uzimanje lekova najčešći je razlog pojave rezistencije virusa. Najčešći razlozi neredovnog uzimanja lekova su:

nuspojave lekova obaveze na poslu ili česta putovanja koja utiču na zaboravljanje rasporeda uzimanja lekova manjak vremena za ručavanje (lekovi se moraju redovno uzimati pa makar i na prazan želudac uprkos preporukama

za uzimanje lekova) narušavanje rasporeda spavanja depresija i ostali psihološki problemi droga i alkohol koji utiču na zaboravljanje uzimanja lekova nerazumevanje važnosti redovnog i pravilnog uzimanja lekova umnožavanje virusa nije onemogućeno (primenjeni su lekovi koji nisu dovoljno snažni) Velik broj virusnih kopija u početku lečenja Pojedini farmakološki faktori (nedovoljna količina leka iz probavnog sistema dođe u krv, lek se u jetri razgradi, itd.) Najvažniji uzrok rezistencije je neredovno uzimanje lekova

Ako zaboravimo uzeti lek na vreme nikako ne trebamo uzimati duplu dozu leka. Nikada ne trebamo uzeti slobodan dan od lekova, odnosno terapije. Pokušajmo zapamtiti razloge nepridržavanja rasporeda uzimanja lekova tako da ne uradimo ponovo istu grešku. Navodimo neke savete koji će nam pomoći u redovnom uzimanju lekova:

Pre početka uzimanja terapije napravimo "probu" uzimanja terapije kako bi videli da li možemo da se pridržavamo rasporeda. Umesto lekova uzimajmo bombone.

Koristimo kutiju za lekove koja ima odeljak za svaki dan u nedelji. Kada putujemo obavezno uzmimo lekove sa sobom na putovanje. Napravimo dnevni raspored uzimanja lekova, obeda, vežbanja i spavanja. Izaberimo neke dnevne aktivnosti kada ćemo uzimati svoje lekove kao što su, na primer, odlazak s posla ili na posao,

gledanje omiljene TV serije i sl. Upotrebljavajmo alarm kako ne bi zaboravili uzeti lekove. Zadržimo uputstva od lekova i čuvajmo ih na jednom mestu zajedno sa brojevima telefona koji su nam bitni u hitnim

situacijama. Nabavimo recepte barem jednu nedelju pre nego što ostanemo bez pojedinih lekova.

Nepoštovanje uputstava za uzimanje lekova takođe može biti uzrok razvijanja rezistencije na pojedine lekove ili grupe lekova. Uputstva za korišćenje leka sadrže:

količinu leka koju treba uzimati (dozu) koliko često moramo uzimati lek (vremenski period) uzimamo li lek na prazan želudac ili nakon jela treba li držati lek u frižideru ili ga treba čuvati na suvom mestu pri sobnoj temperaturi koje nuspojave lek može uzrokovati dodatne instrukcije o uzimanju leka

Važno je da lekove uzimamo prema savetu lekara. Uputstva za uzimanje lekova ponekad se mogu razlikovati od saveta lekara. Ako mi u uputstvima pročitamo drugačije upute od onih koje smo dobili od infektologa, ne trebamo sami menjati terapiju već o tome konsultujmo lekara koji nam je terapiju prepisao. Ne trebamo prestati uzimati lekove zbog nuspojava. Ako Nam lekovi jako štete, pozovimo odmah svog lekara. Lekar može smanjiti doze lekova ili nam prepisati novi ARV lek. Donesimo odluku o nastavku terapije zajedno sa lekarom. Ako uzimamo ARV lekove odgovorno i redovno od početka, imaćemo bolje šanse držati HIV infekciju pod kontrolom i nećemo morati menjati lekove. U zadnje vreme postoje lekovi koji se jednostavnije uzimaju i imaju manje nuspojava. Uz to postoji i određen izbor različitih lekova, tako da je trajno odustajanje od lečenja zbog neželjenih dejstava zapravo vrlo retko.

4.8. Saopštavanje novom partneru

Kod saopštavanja novom partneru o svom HIV statusu treba razmisliti o razlozima zbog kojih želiš to da učiniš. Razlozi mogu da zavise od vrste odnosa koji želiš imati sa tom osobom - da li želiš da sa nekim budeš za jednu noć ili se nadaš ozbiljnijoj vezi? Razlog može biti i vrsta seksualnih aktivnosti koje ti i tvoj partner želite da imate. Ako je rizik od prenosa HIV infekcije uz upotrebu kondoma sveden na minimum, mnogi ljudi ne vide razlog da saopšte svoj HIV status nekom seksualnom partneru. Ako pak priželjkuješ ozbiljnu emocinalnu vezu zasnovanu na međusobnom poverenju treba dobro da razmisliš o tome kako i kada je najbolje reći. Razgovor o HIV-u na samom početku odnosa može biti težak jer ne postoje razvijena osećanja privrženosti, poverenja i razumevanja. No, odlaganje razgovora može dovesti do problema kasnije. Ovo se odnosi na vreme kada su se sa tvoje strane razvila duboka osećanja prema toj osobi, ali ona na kraju ne može da prihvati tvoj HIV status. Ne postoji idealno vreme za saopštavanje, već je to stvar tvoje lične procene ili stila. Ako ste se tek upoznali, možda još uvek ne znaš toliko toga da bi uspeo/uspela da predvidimo reakciju, ili da proceniš da li će ta osoba poštovati tvoju privatnost. Prihvatanje umnogome zavisi od nivoa svesti o toj bolesti. Neke HIV pozitivne osobe, tobože, slučajno pokreću razgovor na temu HIV-a i koriste tu priliku da čuju mišljene svog partnera o toj bolesti i tako procenjuju njihovu buduću reakciju (iznenađenja postoje, kako pozitivna tako i negativna). To je i dobra prilika da nešto utešno kažeš kada je u pitanju ova bolest. Možeš reći da znaš da danas postoje lekovi koji mogu sprečiti progresiju bolesti čak više decenija, možda poznaješ neku osobu koja dugo živi sa HIV-om, ima porodicu, decu itd. Za prihvatanje tvog statusa od strane partnera od značaja je i privrženost koju on oseća prema tebi. Važno je da on/ona upozna tebe, da te zavoli i da tvoj HIV status suštinski ne može promeniti vaš odnos. Važno je da partner bude uveren da mu otkrivaš svoj status zato što ga/je ceniš i imaš poverenja, da je moguće imati dobru vezu uprkos HIV infekciji, i da je uz prave mere opreza moguć bezbedan seksualni odnos kao i uživanje u njemu, kao i to da ćete se zajedno potruditi da on ili ona ostanu zdravi! Važno je da znaš da rizik od odbacivanja možda možeš umanjiti ali ga ne možeš eleminisati, jer šta god da ti učiniš, odluka je na tvom partneru, a za tu odluku ti ne možeš biti odgovoran. Neka ti bude ohrabrenje da znaš da postoje puno pozitivnih iskustava i puno stabilnih veza koje su izgradile HIV pozitivne osobe. Ako vam nije prijatno da razgovarate sa bivšim partnerom o vašoj bolesti, možemo zamoliti javnu ustanovu za zdravlje da ga obavesti anonimno.

4.9. Javno saopštavanje HIV statusa

Loša percepcija o HIV-u loše utiče na širenje pandemije u svetu ali i stigme prema PLHIV. HIV se vidi kao ubica našeg doba, kuga 21. veka. HIV se ne posmatra kao ostale bolesti, već kao zaslužena kazna za nemoralno ponašanje. Neki preventivni programi šalju poruku o sigurnom seksu kroz zastrašivanje od mogućih posledicama usled inficiranja HIV-om. Stereotipi da se HIV pogađa samo seksualne radnice ili intrevenozne korisnike droga stvaraju osnovu za stigmu i diskriminaciju i sklanjaju fokus sa suštine problema.

I dalje postoji dosta odbojnosti i straha koji ide uz HIV. Iako je diskriminacija ljudi sa HIV-om nezakonita i dalje postoji odbacivanje, žigosanje ili iskazivanje predrasuda prema PLHIV. Isuviše mnogo ljudi još uvek ne razume kako se virus prenosi, a odbojnost prema PLHIV je povezana sa brojnim zajednicama koje su pod najvećim uticajem HIV-a (homoseksualci, intravenozni korisnici droga). AIDS je pogrešno povezan sa načinom života tzv. visoko rizičnih grupa, a ne sa rizičnim aktivnostima. Osobe heteroseksualne sklonosti, osobe koje ne koriste droge, mogu se takođe susresti sa predrasudama i homofobijom. Ovome se moraju dodati i zablude da se HIV lako prenosi, a da pozitivan test znači kraj života, zbog čega neki ljudi smatraju da su osobe sa HIV-om opasne. Nakon početnog šoka i povlačenja u sebe, drugi ljudi koji žive sa ovom bolešću mogu ti biti od pomoći. Oni ti ponekad mogu pomoći da otkriješ kako da rešiš probleme razmišljajući o njima na nove načine. Mogu ti pružiti podršku, pomoći ti da se ne osećaš usamljeno i da imaš više samopouzdanja. Ovi i drugi odnosi mogu dovesti do prijateljstva i osećanja zajedništva sa drugim ljudima. U nekoj PLHIV organizaciji možeš se povezati sa drugim ljudima, a neke od njih organizuju i grupe za podršku, nude savetovanje i sl. Važno je da nastaviš sa normalnim društvenim odnosima koje si imao/la i ranije, i nastaviš da zoveš prijatelje, izlaziš u bioskop ili klub. Stigma se odnosi na negativna uverenja i stavove o osobi ili grupi kao što je to slučaj sa PLHIV. Osobe koje su predmet stigme se doživljavaju kao „drugi“, oni su drugačiji i izdvojeni. Kod HIV-a stigmom ne moraju da budu samo oni koji su inficirani, već i oni koji su pogođeni HIV/AIDS-om: partneri i članovi porodice. Stigma može biti izražena kroz diskriminaciju, kada se PLHIV tretiraju drugačije od većine ljudi (odbijanje zajedničke upotrebe kućnog posuđa i pribora sa nekim ko je inficiran HIV-om). PLHIV mogu i sami da prihvate neke negativne stavove i uverenja i da sebe stigmatizuju (ovo se zove autostigma). Stigmi vodi nedovoljno znanje o HIV-u i AIDS-u, ljudi koji imaju konfuzne ideje ili pogrešna uverenja. Ideje da onaj ko dobije HIV neće živeti dugo ili da se HIV može preneti normalnim društvenim kontaktom pothranjuju strah i vode ka negativnim stavovima o PLHIV. Činjenica da u ovom trenutku nema leka za AIDS i da su ranije ljudi umirali jer nije postojala terapija, pojačava strah i verovatno je povezala bol i smrt sa HIV/AIDS-om. Seks i smrt su okruženi tabuima, pa se tako i HIV povezan sa tim tabuima smatra privatnom stvari i povezuje sa nečim što nije „odgovarajuće“, moralno i društveno prihvatljivo. Ideje, shvatanja, vrednosti jednog društva se stalno menjaju. Borba protiv stigme i diskriminacije prema ljduima sa HIV-om mora da obuhvati više nivoa da bi bila efikasna. Na odgovornosti vlasti je da se donesu određena zakonska rešenja i da sa ona u praksi sprovode. Ljudi koji žive sa HIV-om se moraju uključiti u društvene tokove, u vladina i nevladina tela koja se bave HIV-om na nivou donošenja odluka. Ako poželiš da i sam utičeš na promene koje su važne za kvalitet života PLHIV, možeš se povezati sa nekom PLHIV organizacijom ili grupom aktivista i tako ostvariti svoju ideju. Upoznavanje ljudi sa HIV-om i AIDS-om kroz edukacije i kampanje utiču da se svest u društvu menja. Obraćanje na javnim forumima, prisustvo konferencijama, seminarima, može biti zanimljivo i ispunjujuće iskustvo. Na tebi je da pronađeš način kako ćeš da se boriš sa predrasudama koje te okružuju. Aktivno učestvovanje u nekim akcijama može ti popraviti raspoloženje. Kada donosiš sopstvene odluke, umesto da ostaviš to doktorima, osećaš se bitnije i jače. Iako informacije o lečenju na početku deluju preobimne, možeš naučiti osnovne stvari. Ostati informisan jeste dobar način da se preuzme kontrola nad tvojom zdravstvenom negom. Kada se uključiš u organizaciju ili grupu i njene aktivnosti možeš dobiti nove informacije. Dobrovoljni rad može biti vrlo nagrađujući sam po sebi. Možeš poželeti da se oprobaš u javnim govorima, u mentorstvu, ili u dostavi hrane. Ako ne postoji grupa za podršku u tvojoj blizini, možeš započeti sa osnivanjem jedne od njih. Udruživanje u grupu može ti pomoći, a drugi ljudi će imati koristi od vašeg rada. Aktivizam je bitna sila u poboljšanju vladine politike i za dobijanje boljih usluga za ljude koji imaju HIV/AIDS. Kontaktiraj najbliže udruženje da otkriješ kako da se uključiš u ovakvu vrstu aktivnosti. Većina ljudi vremenom nauče kako da se bore sa problemima i izazovima koje život sa HIV-om nosi. Neki čak uspevaju da nađu novi, drugačiji smisao života nego što su imali pre infekcije. Međutim, pojedini se suoče sa nekim emocionalnim problemima kojima se treba pozabaviti ili mentalnim bolestima koje se moraju lečiti. Mentalno zdravlje je jedan od ključnih činilaca za uspešnost lečenja HIV infekcije.

5. Terapija i lečenje

Stadijum HIV infekcije se procenjuje na osnovu podataka o toku bolesti, simptomima koje osoba ima, pregledu osoba i nalazima laboratorijskih analiza koje se obavljaju na kontrolnim pregledima svakih 3-6 meseci i sastoje se od sledećih analiza:

hematološke analize (potpune krvne slike), biohemijske analize (ispitivanja funkcija bubrega, jetre i pankreasa), određivanja apsolutnog broja CD4 limfocita po mm3 krvi, određivanja količine virusa u krvi (određuje se broj kopija virusne DNK po mililitru krvne plazme) Mikrobiološke analize (uzorka urina, uzorka krvi, brisa ždrela, brisa kožnih promena, itd.), se ne vrše rutinski, već

prema potrebi, i zavise o postojanju određenih simptoma bolesti. Poslednjih godina je ostvaren značajan napredak u lečenju HIV infekcije, tako da danas u većini razvijenih zemalja postoji 16-tak različitih ARV lekova. Vrlo delotvorno antiretrovirusno lečenje (HAART) snižava količinu virusa na manje od 50 kopija u mililitru krvi. To se postiže primenom više lekova. HAART je značajno smanjio smrtnost i pojavu mnogih oportunističkih bolesti. Međutim, odgovor na pitanje, kada je najbolje započeti sa lečenjem, nije jednostavan. Početak lečenja zavisi o simptomima, broju CD4 i količini virusa u krvi. Na osnovu dosad sprovedenih istraživanja početak lečenja danas se preporučuje svim osobama koje imaju neke simptome u vezi sa HIV infekcijom (uključuju se i stanja orofaringealnu kandidijaze, vrućice itd.), zatim osobama bez simptoma sa manje od 200 limfocita CD4 u mm3, bez obzira na viremiju. Potrebno je takođe lečiti osobe bez simptoma sa brojem limfocita CD4, između 200 i 350, ako je došlo do naglog pada limfocita CD4, ili ako postoji izražena viremija (broj kopija RNK iznad 50-100.000 u ml krvi). Lečenje osoba bez simptoma, a sa više od 350 limfocita CD4 u milimetru kubnom krvi, ne preporučuje se. Osnovu tretmana HIV infekcije i AIDS-a čine bolničko lečenje i ambulantno praćenje stanja pacijenta. Bolničko lečenje je indikovano kod pacijenata obolelih od neke teške oportunističke infekcije ili tumora, kada je neophodno pružiti injektirajuću terapiju ili kada su neophodne komplikovanije dijagnostičke procedure (biopsije i sl). Ambulantno se prate i leče pacijenti koji koriste ARV terapiju i pacijenti koji imaju HIV, ali kod kojih se još nisu stekli uslovi za započinjanje ove terapije. Obe kategorije pacijenata zahtevaju pažljivo posmatranje virusoloških i imunoloških pokazatelja uspešnosti lečenja, odnosno napredovanja bolesti. Ovo podrazumeva redovna testiranja (tri puta godišnje) količine CD4+ ćelija kao i PCR test uz standardne biohemijske i hematološke analize. Za lečenje HIV infekcije koriste se posebni lekovi koji se nazivaju antiretrovirusni ili ARV lekovi a nazvani su tako zbog toga što je HIV retrovirus. Obično se u isto vreme uzima nekoliko ovih lekova pa se terapija naziva i kombinovana antiretrovirusna terapija. ARV je skračenica sastavljena od reči antiretrovirus i predstavlja naziv za korišćenje kombinovane terapije od tri ili više različitih lekova za lečenje HIV infekcije. Lečenje se obično započinje kombinacijom tri ili četiri leka iz različitih grupa, odnosno različitog mehanizma delovanja, da bi se postigao što bolji uspeh u dugotrajnoj supresiji HIV-a. Ukoliko dođe do dobrog kliničkog i laboratorijskog odgovora na lečenje (oporavak osobaa, pad broja virusnih kopija u krvi, porast broja CD4 limfocita u krvi), lečenje se nastavlja dugotrajnom (doživotnom) primenom iste kombinacije lekova. Ne smemo propuštati uzimanje doze lekova. Ako se to načelo poštuje, u više od 80% slučajeva će se postignuti nemerljiva količina virusa u krvi i navedeni nivo održavaće se više godina Ako kasnimo sa uzimanjem leka u predviđeno vreme ili propuštamo uzimanje, lekovi možda neće delovati ili će delovati samo nekoliko meseci. Najčešće dolazi do razvoja rezistencije HIV-a pa se lečenje nastavlja nekom drugom kombinacijom lekova. Kombinacija lekova može sprečiti replikaciju virusa ako se HIV otkrije dovoljno rano. Važno je ići na redovne kontrole i meriti količinu CD4 ćelija. Cilj je da je nivo virusa toliko niska da ne može da se detektuje. To ne znači da HIV nije prisutan, već da test ne može dokazati. Kada broj CD4 ćelija padne ispod određene granice, lekar će preporučiti terapiju. Terapija je uspešna ako se CD4 značajno povećaju, a nivo virusa u krvi se svede na granicu kojom se teško može odrediti broj koppija virusa u krvi, odnosno ispod 50 kopija. Nekim osobama je potrebno 36 meseci za ostvarenje tog cilja, neki to postignu za 412 nedelja, a neki nikada.

5.1. Šta je ARV?

Iako ne postoji lek za HIV, brojni su lekovi razvijeni u svrhu borbe protiv HIV infekcije. Da bi se postigla što efikasnija supresija virusa, ovi lekovi primenjuju se u kombinaciji, najčešće tri ili više lekova zajedno, čime se kod velikog broja lečenih osoba postiže dugotrajna supresija HIV-a, što dovodi do oporavka imunološkog sistema, porasta broja CD4 limfocita i smanjenja broja virusnih kopija u krvi. Zbog svog dobrog učinka u lečenju HIV infekcije, ova kombinovana terapija se naziva trojna (triple) visoko aktivna antiretrovirusna terapija HAART od engleske reči „highly active antiretroviral therapy“. Bitno je da znamo da generički lekovi deluju podjednako dobro, a ponekad se prave i u formulacijama koje su lakše i jednostavnije za uzimanje. Terapija ne dovodi do definitivnog izlečenja HIV infekcije, ali itekako ima značaja jer se od pojave HAART, značajno smanjene komplikacije i smrtni slučajevi prouzrokovani HIV infekcijom. Ako terapiju koristimo tačno na način propisan od strane lekara, to će rezultirati značajnim smanjenjem količine virusa u našem telu, a samim tim, naš imunološki sistem će se oporaviti i ojačati. HAART omogućava da HIV infekcija postane hronična infekcija sa kojom se duže i normalno živi i da se pritom očuva kvalitet života. ARV terapija usporava umnožavanje virusa, sprečava napade na zdrave CD4 ćelije i samim tim zaustavlja dalje propadanje imunološkog sistema i omogućava njegovo obnavljanje. Zato je važno da saznamo da li smo HIV pozitivni i da ako jesmo započnemo lečenje. Primenom HAART-a znatno se povećalo preživljavanje osoba sa HIV infekcijom što nam omogućava da uz redovno lečenje nastavimo sa uobičajenim životnim aktivnostima i doprinosi poboljšanju kvaliteta našeg života. U toku su istraživanja na razvoju vakcine protiv HIV infekcije što će doprineti boljoj i efikasnijoj prevalenciji ove bolesti, posebno u zemljama sa visokom stopom prevalence HIV infekcije , kao što su zemlje Azije i Afrike. Antiretrovirusno lečenje je doživotno i važno je da uzimamo lekove redovno. U lečenju HIV infekcije primenjuju se različiti antiretrovirusni lekovi koji neće iskoreniti HIV iz organizma, ali će značajno ograničiti njegovo razmnožavanje i tako sprečiti dalja oštećenja ćelija u organizmu, odnosno dalja oštećenja imunološkog sistema. Glavni cilj lečenja je produženje očekivanog trajanja života i poboljšanje kvaliteta života time što se:

sprečava napredovanje HIV infekcije - teži se ka smanjenju količine virusa u krvi (manje od 50 kopija po mililitru krvi) što je duže moguće;

popravlja stanje imunološkog sistema organizma - kada je količina virusa u krvi jako mala, imunološki sistem se oporavlja sam od sebe, povećava se broj CD4 limfocita i organizam postaje otporniji na druge infekcije

Pojedine grupe ARV lekova deluju na jednak način. Ako HIV postane otporan (rezistentan) na jedan antiretrovirusni lek, rezistencija često zahvata i ostale lekove iz te grupe. Neredovno uzimanje lekova najčešći je razlog pojave rezistencije virusa. Najčešći razlozi neredovnog uzimanja lekova su:

nuspojave lekova obaveze na poslu ili česta putovanja koja utiču na zaboravljanje rasporeda uzimanja lekova manjak vremena za ručavanje (lekovi se moraju redovno uzimati pa makar i na prazan želudac uprkos preporukama

za uzimanje lekova) narušavanje rasporeda spavanja depresija i ostali psihološki problemi droga i alkohol koji utiču na zaboravljanje uzimanja lekova nerazumevanje važnosti redovnog i pravilnog uzimanja lekova umnožavanje virusa nije onemogućeno (primenjeni su lekovi koji nisu dovoljno snažni) Velik broj virusnih kopija u početku lečenja Pojedini farmakološki faktori (nedovoljna količina leka iz probavnog sistema dođe u krv, lek se u jetri razgradi, itd.) Najvažniji uzrok rezistencije je neredovno uzimanje lekova

Ako zaboravimo uzeti lek na vreme nikako ne trebamo uzimati duplu dozu leka. Nikada ne trebamo uzeti slobodan dan od lekova, odnosno terapije.

Pokušajmo zapamtiti razloge nepridržavanja rasporeda uzimanja lekova tako da ne uradimo ponovo istu grešku. Navodimo neke savete koji će nam pomoći u redovnom uzimanju lekova:

Pre početka uzimanja terapije napravimo "probu" uzimanja terapije kako bi videli da li možemo da se pridržavamo rasporeda. Umesto lekova uzimajmo bombone.

Koristimo kutiju za lekove koja ima odeljak za svaki dan u nedelji. Kada putujemo obavezno uzmimo lekove sa sobom na putovanje. Napravimo dnevni raspored uzimanja lekova, obeda, vežbanja i spavanja. Izaberimo neke dnevne aktivnosti kada ćemo uzimati svoje lekove kao što su, na primer, odlazak s posla ili na posao,

gledanje omiljene TV serije i sl. Upotrebljavajmo alarm kako ne bi zaboravili uzeti lekove. Zadržimo uputstva od lekova i čuvajmo ih na jednom mestu zajedno sa brojevima telefona koji su nam bitni u hitnim

situacijama. Nabavimo recepte barem jednu nedelju pre nego što ostanemo bez pojedinih lekova.

Nepoštovanje uputstava za uzimanje lekova takođe može biti uzrok razvijanja rezistencije na pojedine lekove ili grupe lekova. Uputstva za korišćenje leka sadrže:

količinu leka koju treba uzimati (dozu) koliko često moramo uzimati lek (vremenski period) uzimamo li lek na prazan želudac ili nakon jela treba li držati lek u frižideru ili ga treba čuvati na suvom mestu pri sobnoj temperaturi koje nuspojave lek može uzrokovati dodatne instrukcije o uzimanju leka

Važno je da lekove uzimamo prema savetu lekara. Uputstva za uzimanje lekova ponekad se mogu razlikovati od saveta lekara. Ako mi u uputstvima pročitamo drugačije upute od onih koje smo dobili od infektologa, ne trebamo sami menjati terapiju već o tome konsultujmo lekara koji nam je terapiju prepisao. Ne trebamo prestati uzimati lekove zbog nuspojava. Ako Nam lekovi jako štete, pozovimo odmah svog lekara. Lekar može smanjiti doze lekova ili nam prepisati novi ARV lek. Donesimo odluku o nastavku terapije zajedno sa lekarom. Ako uzimamo ARV lekove odgovorno i redovno od početka, imaćemo bolje šanse držati HIV infekciju pod kontrolom i nećemo morati menjati lekove. U zadnje vreme postoje lekovi koji se jednostavnije uzimaju i imaju manje nuspojava. Uz to postoji i određen izbor različitih lekova, tako da je trajno odustajanje od lečenja zbog neželjenih dejstava zapravo vrlo retko.

5.2. Lekovi za HIV i AIDS Kao i svako živo biće, HIV se razmnožava i to upravo radi u CD4 ćeliji. Taj proces se odvija u nekoliko stadijuma, a ARV lekovi deluju tako što se mešaju u pojedine stadijume i ometaju proces. Različite vrste ARV lekova deluju u različitim stadijumima životnog ciklusa virusa. Kod osoba sa značajnim oštećenjem imunološkog sistema često se javljaju teške propratne infekcije, tzv. oportunističke infekcije (OI), uzrokovane bakterijama, virusima, parazitima i gljivicama koje mogu ozbiljno ugroziti život osobaa. Kod svih pacijenata sa oportunističkim infekcijama neophodno je potrebno primeniti i raznovrsne antimikrobne lekove. Postoji više grupa lekova koji blokiraju virusne enzime (reverzna transkriptaza i proteaza) nužne HIV-u za umnožavanje i lek (T20) koji sprečava ulazak virusa u stanicu. Cilj terapije je da se trajno spreči umnožavanje virusa, što dovodi do »nemerljive količine« virusa u krvi. Ako nema umnožavanja virusa, nema ni daljeg napadanja limfocita CD4, pa se zaustavlja pad limfocita CD4 i postepeno dolazi do oporavka imunološkog sistema. Pojedine stanice koje su inficirane HIVom, ostaju inficirane zauvek. To predstavlja opasnost ako dođe do prekida lečenja, uzimanja lekova u neodgovarajućoj dozi ili u nepravilnom rasporedu. U tim slučajevima se virus može ponovo početi umnožavati i u krvi će biti znatna viremija (količina virusa), a postoji i mogućnost pojave virusa otpornih na lekove, što znantno otežava dalje lečenje. Ako se lekovi uzimaju kako je predloženo, nema umnožavanja virusa i nema opasnosti za pojavu otpornih sojeva virusa (rezistencije).

Pri odluci o kombinaciji lekova za određenog pacijenta lekar će, uvažavajući pojedinačne potrebe te osobe, razmisliti o sledećem:

delotvornosti predložene kombinacije mogućim međudelovanjem lekova mogućim neželjenim dejstvima neuspehu ili nuspojanama prethodne kombinacije realnoj mogućnosti za tu osobu da se pridržava uputstava (broj dnevnog uzimanja lekova, broj tableta ili kapsula koje

se moraju progutati ishrani uz lekove čuvanju lekova (frižider i sl.).

U dogovoru sa pacijentom, lekar će predložiti kombinaciju lekova, uz potrebne informacije o načinu uzimanja lekova i o mogućim neželjenim dejstvima. Danas postoji više grupa ARV lekova koje se razlikuju po načinu delovanja na virus, tj. po delovanju na određene faze životnog ciklusa HIV-a i prekidanju njegovog razmnožavanja. Postoje 4 glavna stadijuma ovog ciklusa u kojima deluju ARV lekovi i oni se mogu svrstati u četiri osnovne vrste lekova: 1. NRTI - Nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze mogu biti:

a) nukleozidni (Zidovudin, Didanozin, Zalcitabin) b) nenukleozidni (Nevirapin, Delavirdin) c) nukleotidni (Adefovir)

2. NNRTI - Nenukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze 3. IP - Inhibitori proteaze (Indinavir, Ritonavir, Amprenavirom) 4. IF - Inhibitori fuzije su najnovija grupa lekova od kojih je za sada u primeni samo jedan, T-20. Pacijenti sada moraju popiti znatno manje tableta nego u prošlosti. Lekovi se moraju uzimati svaki dan i važno je da se pacijent striktno pridržava terapije da bi lečenje bilo uspešno. Ako preskočimo nekoliko dana, količina leka u organizmu se smanjuje i HIV ima mogućnost da razvije otpornost na terapiju. Lekovi se moraju uzimati redovno, najmanje u 95% slučajeva.

5.3. Nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze NIRT - Nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze onemogućavaju HIV da se razmnožava u različitoj fazi procesa replikacije i zato postižu veoma dobre rezultate kad kombinuju dva (NRTI) sa (IP), u cilju napadanja virusa u dve različite faze virusne replikacije i nose sa sobom, ne tako česta, ali veoma opasna, neželjena dejstva:

taloženje oksipropionske mlečne) kiseline u krvi, uvećanje jetre.

Epivir - Lamivudin + 3TC Obično se uzima jedna tableta od 300 mg dnevno i jedna tableta od 150 mg dvaput dnevno po slobodnom izboru. Može se koristiti u bilo koje vreme u odnosu na obroke. Prioritetni lek sa minimalnim otrovnim dejstvom i skoro da nema neželjenih efekata. Emtriva - Emtricitabin Obično se uzima jedna tableta od 200 mg dnevno. Veoma omiljen lek jer kao i Epivir ima veoma malo neželjenih dejstava. Emtriva je jedan od sastojaka Truvade i efikasna je za tretman hepatitisa B. Viread - Tenofovir Obično se uzima jedna tableta od 300 mg dnevno, uz obrok. Viread je veoma popularan lek i veoma efikasan kod pacijenata koji su otporni na druge vrste lekova.

Retrovir - Zidovudin + AZT Proizvodi se u kapsulama od 100 mg i 300 mg, intravenoznom rastvoru od 10 mg/mL i oralnoj soluciji od 10 mg/mL. Obično se uzima 200 mg (dve kapsule od po 100 mg) tri puta dnevno ili 300 mg (jedna kapsula od 300 mg) dva puta dnevno. Može se koristiti u bilo koje vreme u odnosu na obroke. Retrovir je efikasan u borbi protiv HIV-a i efikasan za tretman u sprečavanju prenošenja HIV infekcije sa majke na bebu. Ziagen - Abacavir Proizvodi se u tabletama od 300 mg i oralnoj soluciji od 20 mg/mL. Obično se uzima 300 mg (jedna tableta), dvaput dnevno u bilo koje vreme u odnosu na obroke. Ziagen je veoma popularna vrsta leka iako može da ima za Rizik od hipresenzitivnih reakcija, koje mogu biti:

groznica, osip, umor, mučnina, povraćanje, proliv (dijareja), stomačni bolovi.

Kod 5% do 8% ljudi koji su hiprsenzitivni na Ziagen može da izazove reakciju koja se može fatalno završiti i zato je bitno da odmah prekinemo sa uzimanjem leka ukoliko imamo opisane hipresenzitivne reakcije. Videx EC - Didanosin + DdI Proizvodi se kao gastrorezistentna kapsula od 400 mg. Obično se uzima jedna kapsula jednom dnevno. Lek se sastoji od sitnih, gastrorezistentnih zrnaca koja prolaze kroz stomak, a razlažu se tek kad stignu do tankog creva, oslobađajući lek. Ovako se eliminiše većina problema sa nadraženim stomakom i negativnom interakcijom sa drugim lekovima.

5.4. Nenukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze Sustiva - Efavirenz Proizvodi se u kapsulama od 50, 100 i 200 mg. Obično se uzima 600 mg, u jednoj tableti, svake večeri pre spavanja uz izbegavanje upotrebe leka nakon obilnih i masnih obroka. Najbolji lek za osobe koje počinju tretman jer je jednostavan za upotrebu Viramune - Nevirapin Proizvodi se u obliku tableta od 200 mg i oralne suspenzije od 50 mg/5 mL. Obično se uzima 200 mg (jedna tableta), jednom dnevno u trajanju od 14 dana; zatim 200 mg (jedna tableta) dvaput dnevno. Može se uzimati u bilo koje vreme, bez obzira na raspored obroka. Može se koristiti kao alternativa za više preporučljivu Sustivu. Zbog izazivanja problema sa jetrom, Uprava za hranu i lekove - FDA (Food and Drug Administration) je objavila zdravstveno upozorenje za javnost u kojem savetuje da se Viramune nikako ne bi trebao davati ženama čiji CD4+ (T-ćelije) iznosi više od 250 “osim ako korist nije očigledno veća od rizika”.

Rescriptor - Delavirdin Stari lek koji se danas skore da i ne koristi. Svi NNRTI - Nenukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze (Non-nucleoside Reverse Transcriptase Inhibitor), mogu da izazovu osip na koži.

5.5. Inhibitori proteaze Iako najmoćniji lekovi za HIV, mogu povisiti nivo holesterola i triglicerida u krvi, stvarajući tako rizik od srčanog udara. Dijabetičari mogu imati povećanje nivoa šećera u krvi ili mogu dovesti do pojave dijabetesa kod osoba koje ranije nisu bolovale od dijabetesa. Kaletra - Lopinavir + Ritonavir Kapsula sadrži 200 mg Lopinavira i 50 mg Ritonavira. Obično se uzima jedna kapsula dnevno. Kaletra spada u prioritetni standardni tretman lečenja jer daje dobre rezultate na duže staze, iako je neosporno „najteži“ lek u svojoj kategoriji i predstavlja osnovu u terapiji zasnovanoj na inhibitorima proteaze. Pokazuje dobre rezultate kod pacijenata kod kojih se razvila otpornost prema drugim lekovima za HIV. Reyataz - Atazanavir sulfat Dve kapsule od po 200 mg se uzimaju uz obrok, jednom dnevno. Podiže nivo HDL (dobrog) holesterola, što nam pruža zaštitu od srčanih oboljenja. Lexiva - Fosamprenavir Može uzimati sa ili bez hrane na tri načina: 1. Dve pilule od 700 mg dva puta na dan; 2. Dve tablete od 700 mg u kombinaciji sa dve kapsule Norvira od 100 mg, jednom dnevno; 3. Jedna tableta od 700 mg sa jednom kapsulom norvira od 700 mg, dvaput dnevno. Lexiva se u telu pretvara u Agenerasu (Amprenavir) i uzrokuje manje neželjenih dejstava. Norvir - Ritonavir Proizvodi u kapsulama od 100 mg i oralnoj soluciji od 600 mg/7.5 mL. Obično se uzima 600 mg (6 kapsula) svakih 12 sati. Uzimanje leka uz hranu povećava njegov nivo u krvi i omogućuje bolju toleranciju. Kapsule se čuvaju u frižideru, dok oralna solucija ne, teško se podnosi i ima lošu interakciju sa mnogim drugim lekovima. Male doze leka (obično jedna kapsula od 100 mg, dvaput dnevno a ponekad i više), kad se koriste sa drugim inhibitorima proteaze, povećavaju nivo drugih inhibitora proteaze u našoj krvi i omogućuju da budu aktivni duže vreme. Prepisivanje Norvira za poboljšanje učinka drugih inhibitora proteaze je postalo standardna procedura. Viracept - Nelfinavir Obično se uzimaju dve pilule od 625 mg, dva puta dnevno. Hrana povećava nivo leka u krvi i zato ga treba koristiti uz obrok ili užinu. Može se čuvati na sobnoj temperaturi. Viracept nije popularan lek jer izaziva proliv i nije toliko moćan, efikasan i dugotrajan kao ostali lekovi iz klase inhibitora proteaze.

Crixivan – Indivavir Proizvodi se u kapsulama od 200, 333 i 400 mg. Obično se uzima 800 mg (dve kapsule od 400 mg), svakih 8 sati na prazan stomak ili uz lagani obrok i može se čuvati na sobnoj temeraturi. Crixivan je stari lek, retko se koristi i nije popularan jer izaziva kamen u bubregu. Zbog toga se preporućuje da se popije najmanje šest čaša vode svakog dana da bi se smanjio rizik od stvaranja kamena, iako ga i pored toga ljudi dobiju. Aprivus - Tipravavir Obično se uzima 500 mg (dve kapsule od 250 gr) dvaput dnevno, plus 200 mg Norvira dvaput dnevno uz obrok. Spasonosna terapija za osobe koje su probale, ali na njih nisu delovali drugi lekovi. Najbolje rezultate daje kada se kombinuje sa Fuzeonom. Ne preporučuje se osobama koje su tek započele tretman zbog rizika od oštećenja jetre, zbog čega je potrebno odraditi testiranje funkcije jetre pre započinjanja upotrebe leka uz periodično testiranje u toku tretmana. Fortovase - Saquinavir Proizvodi se u obliku mekih (gel) kapsula od 200 mg. Obično se uzima 1,200 mg (6 kapsula) tri puta dnevno i skoro uvek sa malom dozom Norvira pri čemu je standardna doza pet kapsula od 200 mg sa jednom kapsulom Norvira, dva puta dnevno. Hrana povećava koncentraciju leka u krvotoku šest puta i zato ga treba uzimati uz veći obrok. Čuva se u frižideru, iako može da stoji na sobnoj temperaturi do 3 meseca. Fortovase se retko koristi jer je doza od 18 kapsula dnevno ili 12 ukoliko se koristi sa Norvirom prevelika za nas i naš stomak. Invirase - Saquinavir Invirase je verzija Fortovasea sa čvršćim gelom. Obično se uzima 1,000 mg (dve kapsule od 500 mg) dvaput dnevno, kombinovano sa 100 mg Norvira, dvaput dnevno uz obrok. Može se uzimati i jedna tableta od 500 mg, plus jedna kapsula Norvira od 100 mg, dva puta dnevno. Invirase je blagotvorniji za naš stomak od Fortovasea, ali se ipak retko koristi jer to još uvek predstavlja opterećenje za naš organizam.

5.6. Inhibitori fuzije Fuzeon - Enfuvirtid Lek nove generacije sprečava virus HIV-a da se useli u T-ćeliju. Obično se uzima 90 mg dva puta dnevno ubrizgavanjem u mišicu ruke, butinu ili stomak rastvaranjem sa destilovanom vodom. Lek je veoma skup, ne proizvodi se u obliku tablete ili pilule već samo kao injekcija i zbog toga ga pacijenti moraju samostalno ubrizgavati svakodnevno i obavezno je potrebno da se mesto uboda svaki put menja. Fuzeon pruža novu nadu osobama kod kojih se razvila otpornost prema drugim lekovima za HIV! Osobe koje uključuju Fuzeon u svoju redovnu terapiju, propisanu od strane doktora, imaju više izgleda za povećanje broja T-ćelija i umanjenje viral load-a (PCR) od osoba koji ga ne koriste za lečenje.

5.7. Inhibitori integraze Isentress - Raltegravir Novi lek poznat kao MK-0518 onemogućava da se HIV DNK integriše u ćeliju domaćina, koristi se u kombinaciji sa drugim lekovima kod pacijenata koji su već koristili druge ARV lekove i odobren je od strane Evropske komisije za lekove uz primenu u zemljama Evropske unije.

5.8. Kombinovani lekovi

Truvada - Emtricitabine + Tenofovir Kapsula sadrži 200 mg Emtricitabina i 300 mg Tenofovira. Obično se uzima jedna kapsula dnevno. Sastojci kapsule i mogućnost da dobijemo dve trećine svoje redovne terapije kroz jednu tabletu, koju uzimamo jednom dnevno, je idealna i zahvaljujući svojoj jednostavnoj primeni, Truvada je na vodećoj poziciji, uz ozbiljne preporuke stručnjaka Uprave za hranu i lekove - FDA (Food and Drug Administration). Combivir - Lamivudine + Zidovudine Tableta sadrži 300 mg Retrovira (Zidovudine) i 150 mg Epivira (Lamivudine). Obično se uzima jedna tableta, dvaput dnevno i može se uzimati pre, posle ili za vreme jela. Američka izvršna agencija za zaštitu zdravlja - DHHS (US Department of Health and Human Services), preporućuje lek za osobe koje tek počinju lečenje. Uz Combivir se mora koristiti još jedan lek da bi lečenje bilo kompletno i adekvatno. Epzicom - Lamivudin (Epivir) + Abacavir (Ziagen) Tableta sadrži 300 mg Lamivudina i 600 mg Abacavira. Obično se uzima jedna tableta dnevno. Rizik od hipresenzitivnih reakcija, koje mogu biti:

groznica, osip, umor, mučnina, povraćanje, proliv (dijareja), stomačni bolovi.

Kod 5% ljudi koji su hiprsenzitivni na ziagen može da izazove reakciju koja se može fatalno završiti i zato je bitno da odmah prekinemo sa uzimanjem leka ukoliko imamo opisane hipresenzitivne reakcije. Trizivir - Zidovudin + Lamivudin + Abacavir Tableta se sastoji od 300 mg Retrovira (Zidovudin), 150 mg Epivira (Lamivudin) i 300 mg Ziagena (Abacavir). Obično se uzima jedna tableta, dva puta na dan i može se koristiti u bilo koje vreme u odnosu na obroke. Lek se često koristi zajedno sa IP i NNIRT, kako bi se dobio idealan efekat od četiri leka sa minimalnim brojem pilula. Trizivir bi trebalo koristiti samo onda kada se preporučljiva ili alternativna NNRTI ili IP terapija ne može koristiti, jer Trizivir možda neće imati dovoljnu jačinu da održava viral load (PCR) neprimetnim.

5.9. Posvećenost ili adherenca Posvećenost ili adherenca je poštovanje propisanih pravila koja prate svakodnevno uzimanje naših lekova. To znači da lekove moramo da pijemo tačno na vreme i da se pridržavamo specijalnog režima u načinu ishrane. To omogućava da se u krvi stalno održava neophodna minimalna koncentracija svakog leka i to 24 sata na dan, 7dana u nedelji, 365 dana u godini. Svaki put kada količina leka padne ispod potrebnog minimuma javlja se rizik da virus razvije rezistenciju na lek iz kombinacije koju koristimo. Razvijanje rutine će nam pomoći da ispratimo svakodnevne obaveze uzimanja lekova jer je teško priviknuti se na promene koje nam terapija donosi u životu. Najbolje je da počnemo sa uzimanjem terapije kada imamo više slobodnog vremena i prostora kako bi se lakše prilagodili novoj situaciji.

Ništa drugo ne bi trebalo da bude važnije od naše terapije prvih nekoliko nedelja od kada počnemo da je pijemo jer je posvećenost uzimanju terapije presudno u lečenju jer tako smanjujemo mogućnost da se pojavi rezistencija na određeni lek. Da bi stalno održavali istu količinu lekova u krvi i time sprečili virus da se u bilo kom trenutku počne razmnožavati veoma je važno da se striktno držimo uputa lekara. Ipak, ako zakasnimo sat vremena ili dva i dalje će biti sve ok, neće se promeniti uspešnost terapije, ali u principu, to ne sme da se dešava često. Propuštanje samo jedne ili dve doze nedeljno može imati velikog uticaja na uspešnost terapije i zato je važno da ako nam se ipak desi da zaboravimo jednu dozu, obavezno je uzmemo čim se setimo da bismo konstantno održavali neophodnu količinu leka u krvi. Većina kombinacija ARV lekova se piju dva puta na dan, obično na 12 sati, ali ima i onih koji se piju jednom dnevno, na svaka 24 h. Ukoliko preskočimo dozu leka koji se pije jednom dnevno, to je mnogo ozbiljnije nego kod lekova koji se piju dvaput dnevno i zato je bitno da procenimo koliko će nam vremena biti potrebno da prilagodimo svoj način života novim okolnostima i početku lečenja ARV terapijom uz savete koji nam mogu pomoći u različitim situacijama. Bitno je da prikupimo dovoljno informacija pre početka uzimanja ARV terapije kao što su podaci o količini lekova koje moramo dnevno da pijemo, koji i kakav lek, koja su neželjena dejstva i efekti, koja su ograničenja u ishrani, kako i gde se čuvaju lekovi, mogu li se uzimati zajedno sa drugim lekovima koje već koristimo i kojim, moramo li biti tačni i koliko smemo da zakasnimo, postoji li druga kombinacija lekova, gde i kada su nam dostupni i koje pozitivne ili negativne promene mogu nastati. Da bi bili redovni sa uzimanjem terapije, možemo da koristimo poseban alarm ili sat koji će u određeno vreme zvoniti i opominjati nas da uzmemo lek, zatim da napravimo tabelu sa dnevnim rasporedom doze leka i da nakon svakog uzimanja precrtamo uzeto dok se ne naviknemo i uđemo u rutinu. U svakoj apoteci možemo kupiti dozator za lekove i da u njemu svako jutro stavimo dnevnu dozu što će nam omogućiti da imamo kontrolu uzimanja a isto tako možemo otkloniti nedoumice da li smo propustili neku dozu jer ih uvek možemo prebrojati. Ukoliko putujemo van grada u kojem živimo ili u neku državu koja se nalazi u drugoj vremenskoj zoni, bitno je da obratimo pažnju na vreme a isto tako da obezbedimo dovoljnu količinu lekova. Da bismo putovali bez problema, bitno je da od našeg lekara zatražimo potvrdu o korišćenju terapije gde će pored naših ličnih podataka pisati i nazivi lekova, što nam može koristiti jer nam se može desiti da imamo problema na granici ukoliko carinici pronađu terapiju pa mogu pomisliti da se radi o drogi. Ukoliko nam se desi da izlazimo sa prijateljima u večernji provod možemo da zamolimo nekog od njih da nas podseti na uzimanje terapije ako kojim slučajem mi zaboravimo. Bitno je da uvek imamo pri sebi, na poslu ili kod prijatela zalihe lekova u slučaju nužde, s tim da moramo obratiti pažnju na lekove koji se moraju čuvati u frižideru. Dobro je da povežemo uzimanje leka sa nekom radnjom koju radimo svakodnevno kao što je uzimanje leka pred početak omiljene emisije ili odlaska u teretanu. U svakom slućaju uvek trebamo imati lekove protiv mučnine i proliva jer nikad ne znam kad nam mogu zatrebati.

6. Neželjena dejstva ARV Kada prvi put započinjemo sa korišćenjem ARV terapije, važno je da zatražimo informacije o svakom leku pojedinačno da bi znali koji lek ima neželjena dejstva, koja tačno, koliko se često javljaju i da li su ozbiljni. Na samom početku imamo dosta izbora i mogućnost da eventualno zamenimo lek ukoliko imamo neželjene efekte sve dok ne pronađemo efikasnu kombinaciju koju lako podnosimo. Iako imamo mogućnost izbora, često se ne praktikuje biranje na početku lečenja da bismo kasnije ukoliko je neophodno imali više mogućnosti i izbora za zamenu. Ako smo neki lek promenili u početku jer ga ne podnosimo, obično ga kasnije u budućnosti možemo opet koristiti, sem u slučaju sa Abakavirom. Ako smo doživeli reakciju preosetljivosti na Abakavir nikada ga više ne smemo ponovo koristiti. Nisu svi lekovi podnošljivi za svakoga i zato je bitno da ukoliko imamo neželjene efekte nikako ne nastavimo sa konzumiranjem leka da bismo sebi nešto dokazali ili da bismo udovoljili svom lekaru. Ponekad lekar može misliti da pacijent preuveličava neželjene efekte i da oni nisu tako teški kao što pacijent kaže da jesu. Dešava se i da neke osobe kažu da im neželjena dejstva ne predstavljaju veliku smetnju i da neželjeni efekti nisu teški koliko zaista jesu, pa često zaborave i da ih spomenu lekaru. Na ovaj način ni mi ni lekar nemamo realan uvid u situaciju i zato postoji velika razlika između onoga što se stvarno dešava u organizmu i onoga šta mi ili naš lekar misli da se dešava. Zato se često neželjeni efekti loše tretiraju, pa je veoma važno da pratimo naše simptome i da ih precizno prijavljujemo kako bi lekar mogao dobro da proceni situaciju i preduzme odgovarajuće korake.

Ako neželjeni efekti potraju, uvek možemo tražiti od lekara da nam zameni lek ili da prekinemo ARV terapiju dok se ne pronađe kombinacija lekova koju možemo da podnesemo i veoma je važno da o ovim mogućnostima razgovaramo sa našim lekarom. Opšta neželjena dejstva mogu biti mučnina, proliv i osećaj umora koji se smanjuju nakon nekoliko nedelja od započinjanja terapije i lekovi se tada lakše podnose. Zato je važno da od lekara tražimo da nam uz početak terapije prepiše i lekove protiv mučnine i proliva kako bismo bili spremni ako se pojave ovi neželjeni efekti. Veoma retko mučnina i umor mogu postati ozbiljan i trajan problem, ali ako se to ipak desi, lekar će nam dati jaće lekove ili će u krajnjem slućaju promeniti ARV terapiju. Najčešća neželjena dejstva i efekti ARV terapije mogu biti:

1. Poremećaji centralnog nervnog sistema 2. Reakcija preosetljivosti 3. Periferna neuropatija 4. Oštećenje kostiju 5. Laktična acidoza 6. Oštećenje jetre 7. Lipodistrofija 8. Anemija 9. Osip

Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.1. Poremećaji centralnog nervnog sistema Poremećaji centralnog nervnog sistema se ogledaju kao nesanica, pospanost, noćne more i halucinacije, mogu se javiti prilikom uzimanja Efavirenza. Najčešće se javljaju tokom prvih nekoliko nedelja uzimanja, a potom spontano nestaju, bez primene ikakvih lekova i bez prekidanja uzimanja Efavirenza. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.2. Reakcija preosetljivosti Reakcija preosetljivosti na ARV lekove mogu izazvati tešku alergijsku reakciju - osip (urtikarija) uz povišenu temperaturu, otok usana, kašalj i otežano disanje uz mogući propratni proliv. Prilikom pojave ovakve alergijske reakcije potrebno je odmah prekinuti uzimanje lekova i hitno se javiti nadležnom lekaru. Ovakva reakcija načešće se povezuje sa primenom Abakavira, ali se može javiti i kao posledica uzimanja bilo kog leka. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.3. Periferna neuropatija Periferna neuropatija (PN) je oštećenje nerava ruku i nogu u vidu peckanja, mravinjanja i utrnulosti i može da se razvije do stalnih bolova koji zahvataju čitave udove ako koristimo D4T (Zerit), Ddl (Videks) ili ređe 3TC i DdC. Veća verovatnoća za pojavom je ako nam je broj CD4 nizak u momentu započinjanja terapije. Za perifernu neuropatiju nema leka već se koristi vitaminska terapija i tablete protiv bolova. Da bi se dijagnostikovala periferna neuropatija nije potreban laboratorijski test jer su simptomi dovoljni. Specijalni testovi mogu biti potrebni da bi se otkrio uzrok periferne neuropatije. Ovim testovima se mere električne struje u nervima i mišićima. Jačina i brzina ovih električnih signala opada kod različitih tipova periferne neuropatije. Mnogim pacijentima koji imaju perifernu neuropatiju, bolest nije pravilno dijagnostikovana.Da bi se zaustavilo dalje oštećenje nerava, najbolje je da se zameni lek ili prekine, odnosno smanji upotreba D4T sa 2x40 mg na 2x30 mg ili čak 2x20 mg na dan. Ako se neuropatija nastavi, a nema drugih lekova za zamenu, onda je najbolje da se lečenje na kratko prekine, pod uslovom da se osećamo dobro i ako nam broj CD4 nikada nije bio ispod 200/mm³. Ako se pojavi drugi lek, kasnije možemo ponovo početi terapiju i simptomi neuropatije se mogu povući kada prestanemo uzimati lek koji je izazvao, ali samo ako već nije došlo do ozbiljnih oštećenja nerava. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba to da prijavimo lekaru, bez obzira što mislimo da nije nešto ozbiljno, jer skoro 30% ljudi sa HIV-om dobije perifernu neuropatiju. Pojedini vidovi periferne neuropatije se odnose na slom nervnih završetaka (aksona) koji prenose impulse do mozga, to ponekad oštećuje omotač nervnih vlakana (mielin), što utiče na prenos signala za bol do mozga.

Simptomi se mogu pojavljivati i nestajati, a ozbiljna periferna neuropatija može onemogućiti šetanje ili stajanje. Periferna neuropatija može biti izazvana HIV infekcijom, ARV lekovima ili drugim zdravstvenim problemima i faktorima kao što su viši nivo virusa u organizmu, dijabetes, starost preko 50 godina i alkoholizam. Drugi faktori rizika su korišćenje kokaina ili amfetamina, lečenje raka, tiroidna bolest, ili nedostatak vitamina B12 ili E. Hidroksireja koja se ponekad kombinuje sa ARV lekovima povećava rizik od periferne neuropatije kao i drugi lekovi kao što su:

Izoinazid - INH, protiv tuberkuloze; Dapson protiv pneumocistične upale pluća; Vinkristin - Onkovin, protiv raka; Metronidazol - Flagil, za dizenteriju.

Kada se radi o bolovima koje izaziva periferna neuropatija, možemo koristiti flaster za lokalno lečenje koji sadrži anestetički lidokain, ili kapsaicin kao i lekove za ublažavanje bola kao što je Ibuprofen, Amitriptilin ili Nortriptilin, a u izuzetnim slučajevima jakog bola može se koristiti Kodein ili Metadon. Lečenje periferne neuropatije se može obaviti i bez primene lekova za ublažavanje bola koji osećamo, tako što ćemo praktikovati da ne stojimo i hodamo predugo, a ukoliko ipak moramo da smo duži period u pokretu, preporučljivo je da su nam cipele komotne i da po dolasku kući stopala obavezno kratko vreme potopimo u hladnoj vodi. Kod dijabetičara se može primeniti vitamini B kao što su Biotin, Holin, Inositol i Tiamin, čime se poboljšava rad nerava. Za zaštitu i oporavak nerava možemo koristiti i Alfa-lipoidnu i Gama linolenidnu kiselinu, kao i obuću sa magnetima iako magneti nisu efikasniji u otklanjanju bola u stopalima koji nastaju iz drugih razloga. Preporuke za bolju fizičku kondiciju:

Više hodanja će nam uvek dobro doći; Hodanje stepenicama umesto liftom ojačava noge i troši nagomilan višak kalorija; Boravak i šetnje u prirodi; Uspravno hodanje jer tako smanjujemo pritisak na leđima i zglobovima; Rastezanje do deset minuta dnevno za kontrolu bola i stresa jer uključuje sve veće grupe mišića i dovodi do toga da

nam zglobovi postaju fleksibilniji a samim tim zahtevaju manje energije prilikom kretanja, povećavaju dotok krvi i hranljivih supstanci do mišića i smanjuju stres.

Ples, aerobik ili teretana podižu nivo rada srca; Redovno vežbanje do 45 minuta svaki drugi dan poboljšava rad srca i imunološki sistem; Dizanje tegova koje možemo i sami napraviti jer veća mišićna masa ubrzava naš metabolizam i daje nam više nergije

i snage u obavljanju dnevnih aktivnosti uz manje napora; Joga i Tai-či pomažu u razvoju veze između tela i uma otklanjajući stres i nervozu; Kombinovani trening koji sadrži aerobne vežbe, vežbe sa tegovima i vežbe istezanja daje najbolje rezultate.

6.4. Oštećenje kostiju

Oštećenje kostiju (osmooporoza, osmoopenija) nastaje starenjem i gubitkom koštane mase, međutim, ima dokaza da neki ARV lekovi mogu uzrokovati premećaje u građi kostiju što povećava njihovu krhkost i lomljivost Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.5. Laktična acidoza Laktična acidoza je opasno nakupljanje laktata, odnosno otpadni materijal koji nastaje u krvi pri preradi šećera u energiju i javlja se kada se koristi AZT, Tenofovir, 3TC, a posebno ako se D4T koristi u kombinaciji sa DdI pa se zato ova kombinacija lekova ne preporućuje. Simptomi su loše osećanje, umor i slabost mišića. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.6. Oštećenje jetre Oštećenje jetre se može desiti korišćenjem ARV lekova jer se u njoj razgrađuju, a posebno ako koristimo Nevirapin (Viramun) i Efavirenc. Oštećenja se češće javljaju kod žena i osoba koje imaju virusni hepatitis (A,B, ili C), kod konzumiranja alkohola i lakih droga koje su same po sebi toksične za jetru.

Ako se zbog Nevirapina pojavi osip važno je da uradimo analize krvi (najčešće enzime jetre, AST i ALT) kojim se proverava da li je došlo i do oštećenja jetre. Simptomi su loše osećanje mučnine, povraćanje, nedostatak apetita, žuto prebojena koža i beonjače, svetla stolica i taman urin, osetljivost u predelu jetre i uvećanje jetre (ispod desnih rebara), osip i druge promene na koži, otoci, groznica, bol u mišićima i zglobovima. Oštećenja se javljaju u prvih 6 nedelja od početka uzimanja terapije, mada se mogu javiti i kasnije. Zato je važno da se u tom periodu enzimi jetre kontrolišu češće (na dve nedelje), a kasnije ako je sve u redu na 3-4 meseca. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.7. Lipodistrofija Lipodistrofija se razvija sporo tokom meseci i godina izazivajući promene u masnim ćelijama i u raspodeli masnog tkiva kada koristimo D4T, AZT, Nevirapin, Efavirenc, inhibitore proteaze. Simptomi su promena u količini masnoća i šećera u krvi, gubitak masnih naslaga na rukama, nogama i licu i nakupljanja masnih naslaga na stomaku, grudima i ramenima. Proteazni inhibitori i NNRTI su odgovorni za nakupljanje masnih naslaga, a korišćenje D4T i AZT za gubitak naslaga. Simptomi su promena telesne mase, obim stomaka, grudi, nadlaktice, natkolenice. Vežbanje, dijeta i kontrole biohemijske analize krvi, da bi se odredile vrednosti masnoća i šećera mogu biti od pomoći. Efavirenc može da pogorša postojeću depresiju i promenu raspoloženja, dezorjentisanost, napetost, nervozu, paranoju, burne i uznemiravajuće snove koji se smanje ili povuku nakon nekoliko nedelja. Mogu nastati ozbiljni problemi, pa je važno da se efekti prijave lekaru, da bi ako je potrebno, zamenili lek. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.8. Anemija Anemija je manjak crvenih krvnih zrnaca eritrocita koja prenose kiseonik. Javlja se kao posledica neželjenog dejstva AZT na koštanu srž. Simptomi su bledilo, pojava jakog umora, osećaj ubrzanog rada srca, jak umor ili slabost. Obavestite lekara koji treba da traži analizu krvne slike. Nakon procene lekar će možda zameniti lek. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

6.9. Osip Osip se javlja ako koristimo Nevirapin i Efavirenc i zato je važno da se tokom prve dve nedelje korišćenja, lek uzima u manjim dozama 200 mg jednom dnevno, nakon čega se doza povećava po 200 mg na 12 sati, ali samo ukoliko se ne pojavi osip. Promene se prvo javljaju na sluzokožama usta, nosa, očiju, ali i na drugim mestima. Retko se dešava da osip prekrije više od 10% kože i sluzokože ili se jave oštećenja kože u vidu rana, moramo se odmah javiti lekaru i uzimanje Nevirapina se odmah mora ukinuti kako bi se izbegle ozbiljne ili fatalne reakcije. Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba da prijavimo lekaru, bez obzira što nije nešto ozbiljno.

7. Tegobe i efekti ARV Proliv, osećaj umora, bolovi u stomaku, mučnina, povraćanje, gubitak težine i druge tegobe mogu biti posledica HIV infekcije, propratnih (oportunističkih) infekcija ili nuspojava ARV lekova. Problemi sa žvakanjem i gutanjem su često izazovi sa kojima se susreću osobe koje imaju HIV, zbog bolesti usta i zuba. Osobe koje imaju HIV moraju da kontrolišu svoju telesnu masu, odnosno treba da paze da ne izgube previše kilograma kako radi nuspojava lekova tako i zbog ostalih razloga. Razgovarajmo sa našim lekarom ili nutricionistom kako bi našli rešenje za gubitak apetita. Čak i osobama koje su na ARV terapiji može biti teško da održe željenu težinu i da nadoknade ranije izgubljene kilograme. Značajno propadanje i gubljenje na težini opasno je po život, ali kad se počne lečenje ARV terapijom obično se povrati staro stanje. Kod osobe koja ima proliv, a i mršavi, mora se naći uzrok proliva. Isto važi i za muku i povraćanje.

Istovremeno sa lečenjem uzroka mršavljenja mora se promeniti i način ishrane u vidu posebne dijete kako bi se smanjio proliv i poboljšao unos potrebnih namirnica. Ako je proliv uzrok mršavljenja njega treba lečiti. Najbolji dugoročni način da se reši problem proliva je uključivanje efikasne ARV terapije. Ako postoji muka i povraćanje onda nam lekar može propisati lekove protiv muke i povraćanja.

1. Gubitak telesne mase 2. Problemi sa varenjem 3. Problemi sa jetrom 4. Gubitak apetita 5. Glavobolja 6. Nesanica 7. Mućnina 8. Dijareja 9. Zamor

Ako osetimo efekte zbog kojih se ne osećamo dobro, treba odmah da prijavimo lekaru.

7.1. Gubitak telesne mase Gubitak telesne mase i mršavljenje može biti simptom mnogih infekcija uključujući i sam HIV, a uzrok može biti i više različitih faktora istovremeno. Zato će možda biti potrebno više različitih pristupa da se postavi prava dijagnoza i odredi način lečenja. Gubitak telesne mase je jedan od najvećih izazova za osobe koje imaju HIV. Održavanje telesne mase gubitkom težine je zdravstveni i esmotski problem. Neželjeni gubitak težine ozbiljan je zdravstveni problem jer oslabljen organizam nije u stanju da zadovolji ni svoje osnovne potrebe, a posebno da se bori sa izazovima koje pred njega postavljaju HIV i oportunističke infekcije. Mogući uzroci gubitka mase su mnogobrojni, ali je osnova da osoba ne unosi u organizam dovoljno hranjivih materija. Zato je važno da se potrudimo da, ukoliko gubimo na težini, jedemo visokokalorične obroke s puno proteina i vitamina. Količina potrebne energije koja je potrebna telu da normalno funkcioniše čak i kada se samo sedi ili leži (potrošnja energije u odmoru) - je veća kod HIV pozitivnih osoba. Potrebe za energijom postaju još veće kako bolest napreduje. Druge bolesti i infekcije takođe povećavaju potrebu za energijom koja je potrebna da se telo sa njima izbori. Hrana je izvor energije, a ako svaki dan unosite manje kalorija nego što je potrebno telu onda se potrebna energija nadoknađuje iz zaliha koje se nalaze u masnom tkivu. Ako su te zalihe već istrošene, energija se troši iz proteina neophodnih za izgradnju i održavanje mišića. Neobjašnjiv gubitak težine od 5% tokom 6 meseci govori u prilog da će se povećati i na 10% tako da se mora shvatiti ozbiljno. Kada se lipoatrofija i gubitak težine pojave, onda je postavljanje dijagnoze i lečenje znatno komplikovanije jer je u pitanju potpuno druga stvar u odnosu na gubitak težine u vezi sa HIV-om. Uzroci gubitka mase najčešće su nedostatak ili manjak apetita kao posledice HIV infekcije, oportunističke infekcije, depresija, stres i nuspojava terapije. Potrebno je mnogo truda, strpljenja i vremena kako bi zadržali kilograme. Tokom infekcije, dodatno se troši energija, gube se glavni hranljivi sastojci - belančevine, šećeri i masti, kao i neophodne mikro-hranljive materije koje se unose u malim količinama (vitamini, minerali). to dovodi do slabljenja organizma, pothranjenosti, gubitka težine, anemije i ostalih bolesti i stanja uzrokovanih nedostatkom hrane. Jedan od prvih znakova pojave AIDS-a je i gubitak od oko 6-7 kg prosečne telesne težine odraslog. Dalji gubitak težine može imati nesagledive (ozbiljne) posledice. Na ishranu treba obratiti pažnju još u ranim fazama, kada osoba nema vidljive simptome i znake HIV infekcije. Već tada treba raditi na izgradnji zdravog stila života, posebno na promeni navika u ishrani. Bezbednost korišćenja hrane, tj. njeno pravilno skladištenje, pripremanje, pravilno kombinovanje različitih vrsta hrane, njeno odlaganje nakon pripreme, jedna je od bitnih stavki na koju treba obratiti pažnju. lako kvarljivu hranu čuvati u frižideru. Treba održavati idealnu telesnu težinu i fizičku kondiciju. Tokom kandidijaze ne treba jesti slatko i mlečne proizvode, osim jogurta sa acidofilnim bakterijama koje regulišu crevnu floru. Veoma je važno uskladiti režim ishrane prema fazama HIV infekcije i bolesti, kao i u odnosu na primenu ARV terapije. Dobra ishrana, između ostalog, utiče i na iskorišćavanje, dejstvo i razgradnju lekova u organizmu.

Sa pojavom oportunističkih infekcija, javljaju se dodatne promene u organizmu koje utiču na apetit, unos hrane, normalno varenje ili onemogućavaju iskorišćavanje hrane (proliv, suva usta i grlo, afte u ustima, muka, povraćenje, neurološki problemi, groznica) i dovode do smanjenja telesne težine i opšte slabosti organizma. Mnoge od ovih simptoma je moguće izbeći pridržavanjem režima pravilne ishrane. Pravilna ishrana utiče i na psihičko stanje obolelog, stvarajući osećaj zadovoljstva, kao i dobro opšte stanje, što svakako pozitivno utiče na odnos osobe prema bolesti, terapiji i životu. Poželjno je odrediti isti dan u nedelji kada se osoba meri (npr. svakog ponedeljka ujutru pre doručka, a posle mokrenja), zapisati datum i vrednost. Ukoliko nemate vagu za merenje, telesnu težinu možemo kontrolisati u domu zdravlja, bolnici ili u savetovalištu, u dogovoru sa osobljem. Na ozbiljan gubitak ukazuje podatak da je, prosečno građena, odrasla osoba, izgubila 10% telesne težine ili 6-7 kg za jedan mesec. Ukoliko ne postoji mogućnost redovne kontrole, na gubitak može ukazati i promena veličine broja odeće (postaje prevelika). Dobijanje na težini se postiže povećanim dnevnim brojem obroka i uvođenjem više užina. Ishrana treba da bude što raznovrsnija.

Ako je uzimanje hrane bolno zbog prisustva kandide u ustima ili jednjaku ili postoje ranice u ustima onda će uzimanje ARV terapije pomoći i u rešavanju ovih problema. Isprobajmo ove korake kako bi ublažili smanjenje težine i povratili naš apetit:

Jedimo hranu koja nam je ukusna i koju možemo pojesti čak i kada nismo gladni. Jedimo po pet, šest puta na dan male obroke radije nego tri velika obroka. Treba da izbegavamo niskokaloričnu hranu. Možemo pokušati uzimati nutricionističke dodatke ishrani koji podstiču apetit i dodatke ishrani koji daju sve potrebne

nutrijente kao što su energetske štangice, napici proteina i ugljenih hidrata. Trudimo se da u kući imammo što više raznovrsne hrane. Treba da vežbamo jer telesna aktivnost povećava apetit. Zatražimo pomoć prijatelja ili porodice. Oni mogu pomoći tako što će nam ići u nabavku hrane ili tako što će obedovati

sa nama. Pratimo svoju telesnu težinu i ako gubimo na težini, svakako se javimo svom lekaru kako bi se otkrio uzrok.

7.2. Problemi sa varenjem

Otežano i bolno gutanje može biti posledica oportunističkih infekcija koje napadaju sluznicu usta i ždrela. Nabrajamo nekoliko saveta kako olakšati jedenje kod otežanog i bolnog žvakanja i gutanja hrane:

Jedimo mekanu hranu ili tvrđu hranu uradimo mekšom (pasirani krompir, jače kuvani pirinač, supu, seckano meso, jaja, puding, dečju hranu, tofu i sl.)

Jedimo u što manjim zalogajima i polako. Hranu usitnjavajmo, seckajmo, ribajmo i miksajmo. Pripremajmo neke obroke u miksanu obliku, poput guste supe,

seckanog mesa i rendane dinstane šargarepe. Ne konzumirajmo ništa što iritira sluznicu poput kisele, slane, ljute, začinjene, vruće i prehladne hrane i alkohola. Ako imamo glivično oboljenje, ne trebamo jesti slatko jer šećer pogoduje rastu gljivica. Ako smo pojeli slatko, isperimo

usta rastvorom vode i sode bikarbone koju smo doma sami pripremili. Perimo zube i jezik redovno i redovno posećujmo stomatologa. Koristimo mekanu četkicu za zube.

7.3. Problemi sa jetrom

Jetra je važan organizam u telu koji, između ostalih funkcija, proizvodi i enzime, proteine koji pomažu u razgradnji hrane i procesuiranju lekova koje uzimamo. Neki antiretrovirusni lekovi uzrokuju stvaranje viška enzima koji potom oštećuju jetru, posebno osobama koje imaju HIV ili hepatitis C. Ako imamo pređašnja oštećenja jetre zbog alkohola, droge, virusnog hepatitisa, HIV-a ili lekova, poteškoće mogu biti i višestruko gore . Određene biljke i alternativni lekovi takođe mogu oštetiti jetru, stoga se o svakom dodatku ishrani pre početka uzimanja posavetujmo sa našim lekarom ili infektologom.

Saveti za ublažavanje problema vezanih za jetru:

Ne trebamo piti alkohol. Po uputu lekara redovno kontrolišimo nivo enzima u krvi. Razgovarajmo s našim lekarom o tome da se testiramo na virusni hepatitis. Ako smo inficirani, postoje lekovi koji nam

mogu pomoći. S obzirom na stanje jetre treba da izbegavamo masnu, jako začinjenu i teško razgradivu hranu poput, na primer,

pržene svinjetine. Ukoliko imamo oštećenja na jetri, izbegavanje alkohola je najvažnije pri održavanju zdravlja. Informišimo lekara o lekovima i dodacima ishrani koje uzimamo bez obzira jesmo li ih nabavili bez recepta.

7.4. Gubitak apetita Razlozi gubitka apetita mogu biti sama bolest, umor, bol i osećanja kao što su stres, strah ili prisustvo mučnine i povraćanja. Ukoliko konzumiranje čvrste hrane predstavlja problem, treba je zameniti tečnim obrokom. Umesto tri glavna obroka, bolje je uvesti pet do šest manjih u toku dana, po mogućnosti u određeno, uvek isto, vreme. Poželjno je pospešivati apetit mirisom, ukusom i izgledom obroka (začinsko bilje - mirođija, bosiljak i slično u pripremi mesa). Važno je imati hranljivu užinu, kao što su žitno - voćne table (čvrsta, gruba struktura ovih tabli može da povredi sluzokožu usne duplje, pa se savetuje da se table smekšaju u čaju ili mleku), suvo i koštunjavo voće, keks sa suvim voćem, čokoladno punomasno mleko, milk-šejk, sladoled, puding, sutlijaš, koh, sveže voće. Tečnost u toku čitavog dana, najbolje u vidu prirodno ceđenih voćnih sokova (bez dodatka šećera), supa, mlečnih proizvoda ili sokova od povrća. U zavisnosti od potreba, u ishranu se uključuju dodatne belančevine i izvori energije. Nedostatak apetita može biti izazvan usled osećaja usamljenosti i gubitka želje za pripremanjem obroka samo za sebe ili osećaja da hrana nema onaj isti ukus i miris kao ranije usled uzimanja ARV lekova. U slučaju gubitka apetita događa se da telo duže vreme gotovo i nema potrebe za hranom, što je kod osoba koje imaju HIV infekciju čest slučaj. Tada je potpuno pogrešno jesti protiv svoje volje, ili čak prisiljavati sebe na hranu. Šta učiniti:

Pozovimo prijatelje, komšije ili rodbinu na ručak. Pripremimo hranu unapred i zamrznimo, tako nećemo biti prinuđeni da svakodnevno pripremamo obrok. Koristimo začine kako bismo povećali ukus hrani Raspitajmo se kod izabranog lekara da li lekovi koje redovno uzimamo utiču na čulo ukusa ili mirisa i po mogućnosti

promenimo terapiju.

7.5. Glavobolja Glavobolja je česta nuspojava mnogih ARV lekova, posebno prvih nekoliko nedelja nakon početka korišćenja leka. Glavobolja se može pogoršati ako smo pod pritiskom ili stresom. Ovo su neki saveti kako da kontrolišemo glavobolju:

Jedimo redovno i pijmo mnogo tečnosti. Sedimo ili lezimo u tihu i mračnu prostoriju. Nežno masirajmo gornji deo vrata. Ako glavobolja ne posustaje, možemo si olakšati bol tabletama koje umanjuju bolove poput aspirina, neofena, itd. U

slučaju da glavobolja traje duže vreme konsultujmo se sa lekarom.

7.6. Nesanica Nesanica je česta pojava kod osoba koje imaju HIV infekciju. Može biti uzrokovana samom bolešću ili ARV lekovima, posebno lekom Sustiva. Nesanica može biti uzrokovana i drugim medicinskim problemima kao, na primer, hroničnim bolom ili životnim stilom koji možemo promeniti. Nesanica može označavati stanje u kojem ne možemo zaspati, budimo se usred noći i ne možemo ponovo da zaspimo ili se prerano budimo.

Odmor tokom spavanja bitno utiče na naše ukupno zdravlje i imunološki sistem i u skladu sa tim je važan činilac u kontrolisanju HIV infekcije. Navešćemo neke savete kako da umanjimo nesanicu:

Treba da izbegavamo unošenje alkohola i kofeina u organizam. Coca Cola, kafa, crni i zeleni čaj sadrže kofein pa

pripazimo koje napitke pijemo. Otiđimo na počinak uvek u isto vreme i budimo se uvek u isto vreme. Ako ne možemo zaspati, ne trebamo gubiti

vreme u krevetu. Treba da vežbamo redovno. Jedimo zdravo i redovno. Ne trebamo ići spavati gladni. Predveče jedimo laganiju hranu koja sadrži melatonin poput

piletine, pirinča, banane, sira, soje i sl. Razgovarajmo s našim lekarom o uzimanju dodataka ishrani koji pomažu ublažavanju nesanice kao što je, na primer,

melatonin. Upotrebljavajmo tehnike opuštanja i relaksacije pre spavanja poput meditacije, joge i sl. Pričajmo o problemima koji nas zabrinjavaju tokom dana. Ne trebamo čekati noć da razmislimo o svemu što treba

učiniti. Ukoliko nam ne pomažu gore navedeni saveti, razgovarajmo s našim lekarom koji će nam prepisati lekove ili nas

uputiti na druge službe. Ako su nam prepisani lekovi za nesanicu, upotrebljavajmo ih samo kada je to neophodno jer pri prečestoj upotrebi

takvih lekova možemo postati o njima zavisni. Česta nesanica može biti uzrok depresije. Ako imamo depresije duži vremenski period, odnosno više od dve nedelje, javimo se našem lekaru i zatražimo uput za psihologa ili psihijatra. U takvim situacijama lekar će proceniti da li nam je potrebna terapija lekovima i pregled specijalista psihijatrije.

7.7. Mućnina Mučnina, bolovi u stomaku, povraćanje kao nuspojave često nestanu nekoliko nedelja nakon početka uzimanja ARV lekova, kada se telo privikne na lekove. Ako povraćamo ili trpimo bolove u stomaku nekoliko dana zaredom, posetimo svog lekara. Antiemetici, lekovi koji služe za prevenciju mučnine i povraćanja, takođe mogu ublažiti mučninu i povraćanje koji su uzrokovani ARV lekovima. U apoteci takođe možemo naići na neke lekove koje možemo kupiti bez recepta, a služe ublažavanju mučnine i povraćanja. Kako bismo ublažili mučninu pokušajmo sledeće:

Jedimo više manjih obroka. Jedimo hranu koja nije začinjena. Jedimo hranu blagog mirisa. Jaki miris hrane može izazvati mučninu. Jedimo za stolom, a ne u fotelji ili poluležećem položaju. Nakon obroka ne trebamo odmah leći. Jedimo hranu koja nije ni pretopla niti prehladna. Smanjimo unos tečnosti tokom i odmah nakon jela. Sačekajmo barem pola sata. Pijmo tečnost baze nutrijentima

poput voćnog soka i napitaka za nadoknadu elektrolita, a treba da izbegavamo gazirane napitke. Jedimo jednostavnu hranu poput bistre supe, pirinča, njoka, pasiranog krompira, jogurta, jednostavnih krekera,

svežeg sira i hranu koju volite. Neki lekovi imaju manje neželjenih efekata ako se uzimaju sa hranom. Raspitajmo se kod svog lekara na koji način bi trebalo uzimati lekove kako bi smanjili njihove nuspojave.

7.8. Dijareja Proliv ili dijareja nastaje zbog prebrzog prolaska hrane kroz creva tako da ne ostaje dovoljno vremena za apsorpciju hranljivih materija, vode i mikroelemenata iz hrane. Proliv može naglo poremetiti nutritivni status organizma i uzrokovati dehidrataciju i gubitak kilograma. Proliv nastaje zbog same HIV infekcije, ali i zbog nuspojave ARV lekova. Ako nam ARVi lekovi izazivaju proliv, prvi korak je uzeti puno tečnosti kako bi se izbegla dehidracija tela.

Tečnosti koje nadoknađuju minerale i nutrijente dobar su izbor. Mnoge osobe koje imaju HIV i uzimaju ARV terapiju uspešno kontrolišu proliv izbegavajući hranu koja im ne odgovara. Saveti za ublažavanje proliva:

Izbacimo kafu i cigarete. Treba da izbegavamo teško probavljivu hranu (grašak, kupus, začinjenu i masnu hranu, slatkiše i slatko) kao i gazirana

pića. Treba da izbegavamo sirovo voće i povrće, posebno njihove vučike i ljuske. Treba da izbegavamo hranu koja sadrži laktozu (mleko, jogurt, sir i sladoled) dok nam se stanje ne stabilizuje. Sojino,

pirinčano i zobeno mleko mogu biti zamena mleko životinjskog porekla. Proverimo, najbolje sopstvenim iskustvom, mogu li proizvodi od pšenice poput hleba, testenine, keksa i krekera

dodatno podstaći proliv. Jedimo više manjih obroka. Jedimo slane supe, kuvani krompir, pirinač, kompot od oguljene jabuke i dunje bez dodatka šećera, zobenu kašu jer

sadrži vlakna koja upijaju i zadržavaju tečnost u crevima. Jedimo namirnice bogate kalijumom (banane, paradajz, ribu, breskve i tikve). Pijmo dovoljno tečnosti i napitke bogate elektrolitima poput onih za oporavak nakon proliva i dehidracije. Uzimajmo kalcijum. Dvaput po 500 mg dnevno pomaže kod nekih osoba koji uzimaju ARV lekove iz grupe inhibitora

proteaze. Glutamin može pomoći kod proliva (10-30 grama dnevno). Pije se na prazan želudac. Uzimajmo probiotike u obliku fermentisanih mlečnih proizvoda, soje ili u kapsulama.

Proliv će verovatno popustiti ili potpuno nestati primenite li neki od navedenih saveta. Kontrola proliva na duže vreme može od nas zahtevati dosta energije jer se proliv često zna vratiti. Ukoliko imamo proliv pet dana zaredom ili ako izgubimo pet kilograma zbog proliva, obavezno obavestimo svog lekara.

7.9. Zamor Osećaj zamora je česta nuspojava ARV lekova. Ponekad je teško odgonetnuti čine li nas lekovi umornim ili je to posledica HIV infekcije. Zamor se ogleda kao brz gubitak snage prilikom obavljanja nekog fizičkog posla ili kao nemogućnost koncentracije za neki intelektualni zadatak. Zamor ne prestaje ni nakon odmora i može biti fizički što se može osetiti kada nosimo nešto ili se penjemo uz stepenice ili psihički koji se ogleda u nedostatku volje da ustanemo iz kreveta i obavljamo svakodnevne aktivnosti. Kao i kod ostalih nuspojava, važno je pratiti njihovu učestalost i trajanje. Većina osoba manje oseća nuspojave nakon što se njihovo telo privikne na lekove. Umor može biti posledica anemije, manjka crvenih krvnih zrnaca. Neki ARV lekovi poput Zidovudina mogu uzrokovati anemiju. U slučaju teške anemije, lekar nam može prepisati drugi ARV lek ili lek koji će nam povećati nivo crvenih krvnih zrnaca. Zamor se može javiti zbog brojnih faktora kao što su:

1. Aktivni stadijum HIV infekcije jer se virus ubrzano množi i naš organizam koristi dosta energije u pokušaju da se izbori sa infekcijom.

2. Infekcije i napadi parazita u našem digestivnom traktu, bronhitis i razne alergije mogu izazvati manjak energije i

zamor. 3. Anemija može dovesti do zamora usled nedostatka kiseonika u organizmu, kao posledica gubitka krvi, oštećenja

koštane srži zbog ARV terapije, usled nedostatka vitamina, ili zbog niskog nivoa hormona eritropoietina koji pomaže u stvaranju crvenih krvnih zrnaca.

4. Nedostatak hormona može dovesti do zamora i nedostatka zanimanja za seks i druge aktivnosti. 5. Depresija je više od običnog osećanja tuge. Hemijske promene u mozgu mogu dovesti do zamora i nedostatka

zanimanja za dnevne aktivnosti. Šanse da nam se javi depresija veće su ako nam je HIV ranije dijagnostikovan, ako imamo problema sa alkoholom ili sa korišćenjem narkotika. Iako se depresija može lečiti, antidepresanti mogu dovesti do problema sa seksualnim funkcijama i zato se moraju koristiti uz nadzor lekara.

6. Nedostatak adekvatne ishrane može uzrokovati zamor ako ne unosimo dovoljno hraniljivih materija ili nam se

hranljive materije ubrzano troše zbog učestalih dijareja pa je dobro uzimati vitamin B12 ili drugi dodatak u ishrani za eliminisaciju zamora.

7. Način života i prekomerna upotreba duvana ili uzimanja velikih količina kafe.

Ovo su neki od saveta kako da povratimo energiju i pobedimo umor:

Ako naš umor nije posledica anemije, pokušajmo raditi lagane aerobne vežbe poput trčanja, plivanja, vožnje bicikla i sl. Treba da vežbamo tako da ne ostanemo bez daha. Dizanje tegova takođe je dobra vežba za vraćanje energije. Vežbe disanja i opuštanja takođe su efikasne za uklanjanje umora. Nikada ne trebamo preterivati sa vežbanjem.

Spavajmo redovno, ali ne previše. Previše sna može nas učiniti još umornijim. Jedimo uravnoteženo hranu koja sadrži dovoljno kalorija i proteina. Pijmo puno tečnosti. Konzumirajmo hranu bogatu gvožđem poput iznutrica, ribe, suvog voća (koje se može namočiti u vodi radi lakšeg

žvakanja), pasiranog graška i pasulja, orašastih plodova (mlevenih i dodatih u kašu), zelenog lisnatog povrća i obogaćenih žitarica uz dodatak vitamina C kroz , na primer, čašu voćnog napitka. Najviše gvožđa putem hrane dobija se redovnim doručkom kada je apsorpcija najbolja.

Razgovarajmo s lekarom ili nutricionistom o dodacima ishrani koji nam mogu podignuti nivo energije. Ako se osećamo umorno i nakon odmora, porazgovarajmo sa svojim doktorom jer je zamor pored bola koji osećamo, jedan od načina na koji nas organizam upozorava da postoji problem koji moramo lečiti.

8. Oportunističke i koinfekcije Simptomatska HIV infekcija je karakterisana pojavom oportunističkih infekcija, koje bi normalan i zdrav imuni sistem prevenirao, takođe je karakteristična i pojava malignih oboljenja. Ovakve bolesti se mogu javiti u gotovo svakom delu tela. Nastale bolesti ili tumori se leče ali pravi uzrok koji ostaje je HIV, a on dalje nastavlja da uništava imuni sitem, omogućavajući novim bolestima da nastanu. Ukoliko se sam virus ne uspori, simptomi imuno-supresije će nastaviti da se pogoršavaju. Neke od oportunističkih infekcija su:

HBV i HCV - Hepatitis B i C; Toksoplazmoza TBC - Tuberkuloza; MAI i MAC; CMV - Cytomegolavirus; Kandida; KS i NHL - Kapošijev Sarkom NHL i Non- Hockin lymphom; PCP - Pneumocystis Carinii Pneumonia, Kriptokokni meningitis

8.1. Hepatitis B i C

Hepatitis je termin koji se odnosi na zapaljenje jetre koje može biti posledica dejstva samog HIV-a, toksičnog delovanja lekova i često zbog virusa hepatitisa. Tri glavna uzročnika infekcije jetre su tri veoma različita virusa - Virus Hepatitisa A (HAV), Virus Hepatitisa B (HBV) i Virus Hepatitisa C (HCV), za čije se lečenje koristi različita terapija. Imajmo u vidu da se HBV i HCV infekcija prenose na isti način kao i HIV i zato se virusni hepatitisi više smatraju kao koinfekcije (pridružene infekcije) nego kao oportunističke infekcije. Simptomi akutne ili aktivne infekcije su muka, povraćanje, malaksalost, proliv, žutica (žute beonjače ili koža), povišena temperatura, gubitak na težini i zajednički su za sve virusne infekcije jetre. Ipak, neće sve osobe imati simptome infekcije, a neki čak neće ni znati da su inficirani. Kada je u pitanju hepatitis C kod HIV negativne osobe može proći i 20-25 godina da bi došlo do ozbiljnog oštećenja jetre (ožiljci/ciroza i rak jetre). HCV napreduje brže kod osoba koje istovremeno imaju i HIV i potrebno je 10-15 godina. Nepodnošenje masne hrane i alkohola, otečena i tvrda jetra i ''pege'' po koži su drugi simptomi hepatitisa. Hronična HCV infekcija je udružena sa mentalnim poteškoćama i depresijom. Dijagnoza se radi testovima krvi kojim se može ustanoviti da li je osoba bila ranije izložena virusu (mnoge osobe izbace virus, a da nisu ni znale da su inficirane i pri tome proizvode antitela) ili da li postoji aktivna infekcija. U krvi se traže specifična antitela. Ako osoba ima gore nabrojane simptome i/ili povišene vrednosti enzima jetre (AST, ALT, GamaGT i alkalne fosfataze), to bi trebalo navesti lekara da uradi testove na viruse hepatitisa. Viral load (PCR) testovi za hepatitis koriste se slično kao i viral load test za HIV i njima se može potvrditi infekcija kada su imunološki testovi negativni ili nejasni za tumačenje. Lečenje sprovodi lekar infektolog koji ima iskustva u lečenju obe infekcije.

HBV se leči uz pomoć nekoliko lekova koji se koriste za lečenje HIV-a a koji su efikasni i za lečenje HBV infekcije. To su Adefovir (danas se ne koristi za lečenje HIV infekcije), 3TC, tenofovir i FTC. Lek koji se ranije koristio - Interferon sada se manje koristi jer se lekovi u tabletama lakše podnose. Adefovir, Tenofovir i FTC su najaktivniji lekovi kod čije primene je najmanji rizik za razvoj rezistencije. Ovi lekovi moraju se pažljivo primenjivati u koinfekciji sa HIV-om. Zbog rizika od razvoja rezistencije HIV-a, 3TC, Tenofovir i FTC bi trebalo primenjivati samo kod HIV pozitivnih osoba koji su na trostrukoj ARV kombinaciji. Adefovir se može koristiti pojedinačno ako nije potrebna ARV terapija. Rezistencija HIV i HBV virusa je drugačija i javljaju se nezavisno jedna od druge. HBV se kod mnogih ljudi može uspešno lečiti. Ako lečenje treba da bude doživotno i ako se sa njim prekine, postoji veliki rizik da se virus reaktivira ili da dođe do ozbiljnog ili fatalnog oštećenja jetre. Sve ovo je usko specijalistička oblast lekara infektologa. HCV i HIV se leče uz specijalistički nadzor lekara infektologa i koristi se pegilovani Interferon (Pegasis) i Ribavirin. Lečenje obično traje 48 nedelja, ali kod HIV/HCV pozitivnih osoba može trajati i duže. Procenat uspešnosti na terapiju u vidu trajnog uklanjanja HCV-a varira od 30% kod ljudi inficiranih HCV genotipovima 1 ili 4, do 60-70% kod inficiranih genotipovima 2 ili Uspešnost lečenja i odgovor organizma na terapiju nakon 12 nedelja lečenja može biti rana naznaka efikasnosti terapije. Čak i ako se HCV ne izbaci iz organizma, terapija može poboljšati stanje jetre i usporiti progresiju bolesti. Efikasne vakcine postoje za Hepatitis A i Hepatitis B, za Hepatitis C ne postoji vakcina. Za mnoge osobe HIV infekcija može da bude pod kontrolom pa se pažnja usmerava na udruženu infekciju hepatitisom C. Simptomi hepatitisa C su žuto prebojena koža i sluznice, svrab, tamna mokraća, vrlo svetla stolica, umor, mučnina, razdražljivost ali mogu potpuno da izostanu. Istovremena infekcija HIV-om dva do pet puta ubrzava napredovanje bolesti jetre, a prisustvo HIV-a usporava lečenje hepatitisa C. Otkazivanje rada jetre, kao krajnji stadijum hepatitisa C, češće se javlja u slučaju udružene infekcije HIV-om i HcV-om, nego kada je samo HcV prisutan. to je zato što HIV utiče na imunološki sistem, a veliki uticaj ima i način života, posebno kod višegodišnjeg uzimanja droge i korišćenja alkohola čime se oštećuje jetra. Hepatitis C se prenosi dodirom sa krvlju inficirane osobe na više načina:

intravensko ubrizgavanje droge: dovoljno je da se to učini samo jednom! Mikroskopske količine virusa u krvi prenose se preko igle, šprica, kašike, filtera i vode!

nezaštićeni seksualni odnos sa inficiranom osobom, rizik se povećava ako je istovremeno prisutna HIV infekcija HIV; rizično seksualno ponašanje uvećava rizik; sa majke na dete, tokom porođaja i rizik se povećava ako je istovremeno prisutna HIV infekcija HIV; korišćenje istog brijača i četkice za zube sa inficiranom osobom; tetoviranje nečistim mastilom i iglom; bušenje kože (pirsing); hemodijaliza; ubod na iglu koja je došla u dodir sa inficiranom krvlju; neposredni dodir sa inficiranom krvlju.

Ako osoba ima HIV, treba da se testira na virus hepatitisa C (HCV), hepatitisa A (HAV) i hepatitisa B (HBV). Ukoliko je negativna na HAV i HBV, treba da se vakciniše sa uputom lekara opšte medicine. Treba napomenuti da su HAV, HBV i HCV različiti virusi, a zajedničko im je da dovode do upale jetre i različite kliničke slike. Treba obratiti pažnju jer je moguća reinfekcija, odnosno ponovna infekcija HCV-om što znači da neko ko već ima utvrđeno prisustvo HCV-a u organizmu, može da se infficira i drugim tipom ovog virusa. Klinička slika oboljenja tada može da bude ozbiljnija. Što se infekcija HCV-om ranije otkrije, bolje su mogućnosti za njeno lečenje i ishod. Lekar specijalista za infektivne bolesti odrediće, na osnovu stanja jetre i ponašanja HCV-a u organizmu, vreme za početak i način lečenja. Uvek moraju da se razmotre dobre i loše strane primene određenog lečenja za svakog pacijenta posebno, a to je naročito važno kod prisustva udruženih infekcija.

8.2. Toksoplazma i HIV Toksoplasmoza je bolest koju izaziva protozoa i obično se prenosi tako što se jede sirovo i nedovoljno pečeno meso. Drugi izvor infekcije je izmet mačke. Mada su mnoge odrasle osobe izložene uzročniku toksoplazmoze, rizik od pojave bolesti obično se javlja kada je broj CD4 ispod 200 ćelja/mm³. Glavni simptomi Toksoplazme najčešće uzrokuju lezije u mozgu. Pored povišene temperature i glavobolje javljaju se različiti simptomi od strane nervnog sistema - dezorijentacija, konfuzija, gubitak pamćenja i vida, nemogućnost govora. Ako bolest napreduje može doći do promene ponašanja. Ako se ne leči toksoplazmoza može biti fatalna.

Dijagnostikovanje može biti teško jer testovi iz krvi kojima se traže antitela, pa čak i viral load iz likvora, nisu uvek pozitivni. Magnetna rezonanca ili skener mozga mogu pokazati oštećenje mozga, ali ne daju dovoljno informacija pa se na osnovu njih ne može odrediti uzrok oštećenja. Početni simptomi su obično dovoljni za odluku da se počne sa terapijom i ako se smanje u toku naredne dve nedelje onda je toksoplazma verovatno uzrok problema. Na snimcima NMR-om i skenerom oštećenja bi trebalo da počnu da se povlače nakon tri nedelje lečenja. Terapija je efikasna i najčešće se leči antibioticima pirimetaminom i sulfadijazinom obično u vidu tableta, ponekad u vidu intravenske infuzije kod veoma ozbiljnih manifestacija. Mogu se koristiti i drugi antibiotici ako Sulfadijazin izaziva neželjena dejstva ili klindamicin, Klaritromicin ili Azitromicin sa pirimetaminom, ali su ovi lekovi manje efikasni. Nakon uspešnog odgovora na lečenje (obično tri nedelje) nastavlja se sa lekovima, ali sa manjim dozama održavanja Pirimetamin plus ili Sulfadijazin ili Klindamicin. Lečenje je doživotno ako je naš broj CD4 ispod 200. Kao i za druge oportunističke infekcije, dobar odgovor na ARV terapiju u vidu podizanja broja CD4 preko 200 znači da se lekovi za lečenje toksoplazmoze mogu ukinuti. To zavisi od ozbiljnosti same bolesti i od toga da li se broj CD4 održava iznad 200. Koriste se uglavnom kotrimoksazol (Trimetoprim + Sulfametoksazol (Bactrim) - u širokoj je upotrebi kod osoba čiji je broj CD4 ispod 200 - pretežno zato jer se istovremeno koristi i kao profilaksa za zaštitu od PCP-a. Za osobe koje ne tolerišu Kotrimoksazol, za profilaksu toksoplazmoze i PCP-a se može koristiti i Atovakon ili Dapson.

8.3. Tuberkuloza i HIV U mnogim delovima sveta TBC i HIV infekcija idu jedna sa drugom. Tuberkuloza se češće javlja, dosta je ozbiljnija i teže se leči kod osoba koje imaju HIV. TBC takođe može ubrzati napredovanje same HIV infekcije jer stimuliše aktivaciju CD4 ćelija, a HIV se u aktivnim ćelijama razmnožava. Tuberkuloza je vodeći uzrok smrti među osobama koje imaju HIV u svetu i procenjuje se da oko 30% inficiranih HIV-om ima latentnu tuberkulozu bez tegoba i simptoma. Ukoliko osoba sa HIV-om nema značajni poremećaj imuniteta, tada su simptomi tuberkuloze slični kao kod osoba koje nemaju HIV, ali se kod osoba sa HIV-om češće javlja vanplućna ili diseminovana tuberkuloza. TBC (tuberkuloza) je bakterijska infekcija, a najpoznatija i obično prva u nizu je plućna TBC. Mogu biti zahvaćeni i drugi delovi tela: mozak, limfne žlezde, jetra, slezina, želudac, koža, srčana kesa, kosti pa čak i mišići. Viđa se i TBC koja je proširena po čitavom organizmu (diseminovana). Većina ljudi bude izložena uzročniku TBC-a tokom detinjstva kada se udahnu spore koje ostanu ''uspavane'' u plućima dugi niz godina. Šansa da se tokom života aktivira TBC kod HIV negativnih osoba je manja od 10%, ali je šansa oko 10% po godini dana da će se aktivirati kod HIV pozitivne osobe koja nema pristup ARV terapiji. TBC se prenosi sa osobe koja ima aktivnu infekciju (i bez simptoma) i to kada osoba kija (kada ne pokrije usta), viče, peva. Osoba može imati aktivnu infekciju i 1-2 godine pre nego što primeti bilo kakve simptome. Glavni simptomi TBC pluća su blago povišena temperatura koja dugo traje, hronični produktivni kašalj, kratak dah, malaksalost, noćno znojenje, gubitak apetita i gubitak na težini i ponekad bol u grudima (ako je zahvaćena plućna maramica), iskašljavanje sluzavo gnojavog sekreta, a nekada i krvi. Ako se neke od ovih tegoba jave kod osobe sa HIV-om, potrebno je javiti se lekaru da bi se bolest isključila ili potvrdila. Vanplućna tuberkuloza najčešće zahvata limfne žlezde, kosti, organe za varenje, mokraćne i polne organe, a nekad i moždane opne. Simptomi su različiti i odgovaraju simptomima zahvaćenog organa i takvu tuberkulozu je teže otkriti. Važno je da se razume razlika između aktivne i neaktivne bolesti. Osoba kod koje je bolest neaktivna nije izvor infekcije, ali nije jednostavno i lako odrediti da li je TBC zaista neaktivna kod nekoga. Kožni testovi kojima se dokazuje da je osoba bila izložena bacilu TBC-a nisu pouzdani kod HIV pozitivnih osoba čiji je broj CD4 ispod 400/mm³. Ako postoji aktivna TBC uzročnik se može uzgojiti u laboratoriji iz uzoraka ispljuvka ili iz uzorka krvi i rezultat je tačan ako je pozitivan, ali ako je negativan to nije potpuno siguran nalaz i može se desiti da promakne aktivna TBC. Za dijagnozu plućne TBC važno je uraditi i rendgenski snimak pluća. TBC se dokazuje i kulturama uzoraka dobijenih punkcijom ili biopsijom limfne žlezde, jetre, koštane srži. Trenutno ne postoji jednostavan i jeftin test krvi za otkrivanje TBC-a. Lečenje TBC podrazumeva 2 meseca lečenja kombinacijom 4 antibiotika Izoniazid, Rifampicin, Pirazinamid i Etambutol), nakon čega treba nastaviti terapiju još 4 meseca kombinacijom dva antibiotika (npr. Izoniazid i Etambutol).

Posvećenost uzimanju ove terapije veoma je važna pa je zato nekada neophodno da medicinska sestra ili drugi zdravstveni radnik nadgledaju pijenje lekova kako bi bili sigurni da je svaka doza uzeta. Iako ćete se osećati bolje već nakon nekoliko nedelja lečenja važno je da lekove pijete svih 6 meseci jer će se u suprotnom:

vratiće se infekcija, razviće se rezistencija na lekove za lečenje TBC.

U slučaju da je bacil tuberkuloze rezistentan na standardnu terapiju, lečenje traje duže (nekada i dve godine) i to sa drugim lekovima koji su obično manje efikasni. Uzimanje ARV terapije preporučuje se svakome ko ima aktivnu TBC čak i ako mu je broj CD4 iznad 200. U kombinaciju se uključuju drugi ARV lekovi jer postoji interakcija između Rifampicina koji je osnova lečenja TBC-a i nekih ARV lekova. Kad se piju lekovi za TBC povećava se doza Efavirenca (800mg je bolje nego 600mg) mada je jedna od studija sprovedena na Tajlandu pokazala da ovo povećanje doze možda i nije potrebno kod osoba koje imaju malu telesnu težinu (manje od 50 kg). Samo HIV: HIV + TB: Nevirapin + 2 RTI Efavirenc + 2 RTI Efavirenc + 2 RTI Abakavir + 2 druga RTI Saquinavir + Ritonavir + RTI. Efavirenc ne treba koristiti kod trudnih žena (koje treba da koriste Pirazinamid u svom lečenju TBC) ili kod onih koje planiraju trudnoću. Za decu koja imaju malu telesnu težinu preporučuje se kombinacija Abakavir + 2 RTI. Sažetak interakcije lekova:

Rifampicin ne bi trebalo uzimati sa bilo kojim PI ili Nevirapinom jer rifampicin smanjuje njihovu količinu u krvi na veoma nizak nivo,

Rifabutin ne bi trebalo uzimati sa ritonavirom, saquinavirom ili nevirapinom, Rifabutin reaguje sa Indinavirom, Nelfinavirom, Amprenavirom, Saquinavirom (Fortovase i Invirase) i Efavirencom, ali

doze ovih lekova mogu se prilagoditi, PI povećavaju nivo Pifabutina, Rifampicin može reagovati i sa nekim drugim lekovima koje uzimaju osobe sa HIV-om, Rizik da će se pojaviti neuropatija povećava se kod osoba koje piju Izoniazid i d4T.

Osobe čiji je broj CD4 ispod 100 mogu da počnu lečenje TBC-a 2-3 nedelje, a zatim da počnu da uzimaju ARV lekove. Osobe čiji je broj CD4 između 100 i 200 obično mogu čekati da prođe 2 meseca od početka uzimanja lekova za TBC pa tek onda početi sa uzimanjem ARV terapije. Osobe čiji je broj CD4 preko 200 obično mogu završiti lečenje TBC-a u trajanju od 6 meseci pa tek onda krenuti sa ARV terapijom. Veoma ozbiljan neželjeni efekat leka za TBC Izoniazida je periferna neuropatija (PN), koja može nastati zbog delovanja samog HIV-a, kao i zbog nekih ARV lekova što uključuje d4T, ddI i 3TC , tako da se rizik od njene pojave povećava kada se istovremeno koristi Izoniazid i gore nabrojani ARV lekovi. Ponekad lekovi kojima se leči HIV infekcija, posebno kod osoba koje imaju mali broj CD4 ćelija, mogu uzrokovati odgovor imunološkog sistema koji komplikuje lečenje TBC-a (kao što je imunska rekonstitucija). Uzimanje lekova za TBC, u smislu prevencije, preporučuje se samo u posebnim situacijama, obično kada osobe dele životni i radni prostor, članovi porodice često će piti lekove za lečenje TBC-a ako je kod nekog od članova porodice dijagnostifikovana aktivna TBC. Sekundarna profilaksa, sa ciljem da se spreči vraćanje TBC-a ili da se spreči reinfekcija drugim sojem bacila, retko se preporučuje i to zato jer se samo lečenje teško podnosi, a visok je rizik od razvoja rezistencije. Kod uznapredovale HIV infekcije javljaju se vrlo netipične tegobe i netipične plućne promene koje se vide na rendgenskom snimku. Bacili tuberkuloze u ispljuvku i kod potpuno normalnog radiografskog nalaza. Kod pojačanog stepena smanjene otpornosti organizma češća je vanplućna tuberkuloza, sa zahvatanjem pluća ili bez njega. Kod ovih osobaa tuberkuloza može da se ispolji kao teška bolest celog organizma sa visokom temperaturom i groznicom, brzim pogoršanjem i znacima sepse. Kod teške imunodeficijencije tuberkuloza može biti skoro bez simptoma. Sve osobe kod kojih je postavljena dijagnoza HIV infekcije trebalo bi da se testiraju na latentnu tuberkuloznu infekciju (LTB), bez obzira na rizik od sticanja tuberkuloze. Najznačajniji faktori rizika za infekciju bacilom tuberkuloze su: život u grupnom smeštaju, boravak u zatvoru, korišćenje droge, život u lošim i nehigijenskim uslovima, produženi kontakt sa obolelim od plućne tuberkuloze. Kod osoba kod kojih stalno postoji visok rizik od sticanja tuberkuloze preporučuje se testiranje na LTB jednom godišnje. Test na LTB se sprovodi u svim specijalističkim službama za tuberkulozu u Srbiji i izvodi se u vidu kožne tuberkulinske probe (Mantouxova proba, PPD proba) ili testa koji se uzima iz krvi (IGRA test Interferon Gamma Release Assay). U Srbiji IGRA testovi nisu u rutinskoj upotrebi. Kod svih osoba sa HIV-om i pozitivnim testom na LTB, treba uraditi sva potrebna ispitivanja u cilju potvrđivanja ili opovrgavanja dijagnoze aktivne tuberkuloze.

Pregled HIV+ osoba kod kojih postoji sumnja na aktivnu tuberkulozu obuhvata osnovne laboratorijs- ke analize, rendgenski pregled pluća i davanje ispljuvka na pregled. Postavljanje dijagnoze kod HIV+ se ne razlikuje od opštih principa za postavljanje dijagnoze tuberkuloze. Prevencija izlaganju infekciji Osobe sa HIV infekcijom je potrebno da znaju da boravak u grupnom smeštaju ili u nekom drugom okruženju koje se smatra rizičnim (zatvori, skloništa za beskućnike, domovi za nezbrinute, starački domovi) može povećati mogućnost infekcije sa Mycobacterium tuberculosis. Najveći rizik predstavljaju oboleli od tuberkuloze koji u spoljašnju sredinu iskašljavaju bacile. Ako su ispljuvci osobaa negativni na bacil tuberkuloze, rizik je manji, ali ipak postoji. Lečenje LTB efikasno smanjuje stopu tuberkuloze među osobama koje borave u područjima sa niskim, srednjim i visokim rizikom prenošenja tuberkuloze. Potrebno je preduzeti sve mere da osobe koje imaju HIV, a koje su u riziku od tuberkuloze budu testirane na LTB, a one kod kojih su testovi pozitivni prime kompletnu terapiju za LTB. Sve HIV+ osobe koje su bile u kon- taktu sa obolelim od aktivne plućne tuberkuloze tre- ba da se smatraju verovatno inficiranim, bez obzira na rezultate PPD ili IGRA testova. Sve osobe sa HIV-om kod kojih postoji sumnja na LTB ili koje imaju simptome koji upućuju na tuberkulozu, treba da se upute službama za tuberkulozu radi kliničkog i rendgenskog pregleda, bez obzira na rezultate testa na LTB. Ukoliko nemaju znake aktivne bolesti, HIV+ osobe, bez obzira na životnu dob, treba da se leče zbog LTB u sledećim slučajevima:

pozitivan test na LTB, a bez podataka o ranijem lečenju latentne ili aktivne tuberkuloze; negativan test na LTB, ali bliski kontakt sa obolelim od aktivne tuberkuloze; podatak o nelečenoj ili neodgovarajuće lečenoj tuberkulozi.

Definitivnu odluku o započinjanju lečenja LTB kod HIV inficiranih osoba donose infektolozi uz konsultaciju sa specijalistima za plućne bolesti. Lečenje LTB (hemioprofilaksa) kod HIV inficiranih podrazumeva uzimanje izonijazida u trajanju od devet, a u nekim slučajevima i 12 meseci. Uz Izonijazid je potrebno dati i B6 vitamin da bi se umanjio rizik od oštećenja perifernih nerava koja ovaj lek može da izazove. U ređim, strogo određenim slučajevima o kojima odlučuje lekar, hemioprofilaksa se može sprovoditi i rifampicinom ili izonijazidom i rifampicinom zajedno kada je lečenje kraće. Svi pacijenti sa LTB kod kojih se započinje lečenje moraju biti obavešteni o rizicima za dobijanje aktivne tuberkuloze, o neophodnom redovnom uzi- manju terapije, koristima i rizicima lečenja. Lečenje tuberkuloze kod osoba sa HIV-om se ne razlikuju od režima lečenja kod osoba bez HIV infekcije. Osoba koja je osetljiva na lekove traje šest meseci, pri čemu se tokom prva dva meseca (inicijalna faza lečenja) uzimaju četiri leka (izonijazid, rifampicin, pirazinamid i etambutol), a zatim se još četiri meseca (produžna faza) uzimaju samo prva dva leka (Izonijazid i Rifampicin). U slučaju vanplućne tuberkuloze lokalizovane na centralnom nervnom sistemu, kao i na zglobovima i kostima, lečenje se produžava na devet meseci. Lečenje tuberkuloze se započinje na odeljenjima za HIV, infektivnih klinika Kliničkog centra Srbije u Beogradu, Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu i kliničkih centara u Nišu i Kragujevcu, pod kontrolom infektologa, a uz konsultaciju stručnjaka za tuberkulozu. Nakon negativizacije ispljuvka koja se postiže za četiri do šest nedelja, a pod uslovom da je HIV infekcija pod kontrolom, oboleli lečelje nastavlja ambulantno, u kućnim uslovima, pod kontrolom zdravstvene službe nadležne za lečenje tuberkuloze. Prema našem zakonu, lekove za tuberkulozu propisuje lekar opšte medicine i/ili specijalista za plućne bolesti. Lekovi za ambulantno lečenje tuberkuloze se nabavljaju isključivo u državnim apotekama i ne mogu se kupiti u privatnim apotekama bez recepta lekara. Oboleli od tuberkuloze imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu od početka ispitivanja do kraja lečenja. Svi lekovi za lečenje tuberkuloze, kako tuberkuloze osetljive ne lekove, tako i rezistentne tuberkuloze, besplatni su, tj. dobijaju se u bolnici tokom bolničkog dela lečenja, ili na recept tokom ambulantne faze lečenja. Prema važećim propisima, svi preventivni pregledi, kao i pregledi i lečenje obolelih od zaraznih bolesti, pa prema tome i od tuberkuloze, u potpunosti su besplatni. To znači da osoba koja se leči od tuberkuloze ne plaća participaciju za pregled, za bolnički dan, niti participaciju za lekove na recept. Jedini lek za lečenje tuberkuloze za koji se plaća participacija je rifampicin. Uslov da oboleli ostvari ova prava je da ima overenu zdravstvenu knjižicu. Pre započinjanja lečenja osoba se detaljno pregleda, rade se rendgenski snimak pluća (ili drugi pregledi ako se radi o vanplućnoj tuberkulozi) kao i neophodne laboratoriske analize - kompletna krvna slika, pokazatelji jetrene i bubrežne funkcije, kao i broj CD4+ limfocita. Po započinjanju lečenja jednom mesečno se kontrolišu vrednosti navedenih analiza. Jako je bitno da oboleli imaju na umu neophodnost redovnog uzimanja lekova i razloge za to, kao i da budu upoznati sa eventualnim neželjenim reakcijama na lekove.

Pojava neželjenih ili sporednih efekata antituberkulotskih lekova kod HIV inficiranih nije češća u poređenju sa HIV neinficiranim bolesnicima i kreće se od 6 do 11%. Najčešće se javljaju stomačne tegobe zbog uzimanja većeg broja lekova u jednoj jutarnjoj dozi na prazan stomak. Ova tegoba se najčešće rešava deljenjem terapije u dve doze (jutarnja i večernja) ili uzimanjem lekova uz manju količinu hrane, a baš ako je neophodno, uvođenjem lekova za zaštitu želudačne sluzokože, koji se izbegavaju pošto sprečavaju unos lekova za tuberkulozu u krv preko sluzokože želuca. Često se javljaju i kožne alergijske promene, koje su većinom prolazne uz dodavanje lekova protiv alergije, a ako se ponavljaju, lekovi se moraju isključiti i uvoditi jedan po jedan uz postepeno povećanje doza. Najozbiljnija komplikacija može biti poremećaj rada jetre, čemu se uvek obraća velika pažnja i vrši redovna kontrola krvnih jetrenih analiza. U cilju sprečavanja ove komplikacije koja se često završava potpunim isključivanjem iz terapije leka koji je za to odgovoran, potrebno je od početka lečenja izbegavati masnu hranu, ne jesti svinjsko meso i prerađevine i ne unositi uošte alkohol u organizam. U poglavlju o lečenju LTB je već naglašeno da se uz izonijazid obično daje B6 vitamin u cilju spreča- vanja oštećenja perifernih nerava. Uporedno davanje lekova u terapiji tuberkuloze i HIV infekcije. Lečenje tuberkuloze, HIV infekcije i AIDS-a sprovode infektolozi, tako da oni donose odluku o šemi ARV terapije i momentu njenog uvođenja, odnosno nastavka. Budući da aktivna tuberkuloza produbljuje HIV-om izazvan pad imuniteta, potrebno je nakon uvođenja AT terapije razmotriti i uvođenje ARV lekova. Udruženo davanje obe grupe lekova može biti komplikovano za pacijenta zbog velikog broja tableta koje je potrebno popiti u toku dana. Tada se dovodi u sumnju i pridržavanje režima lečenja koje je od velikog značaja za lečenje obe bolesti. S druge strane, metabolizam nekih ARV lekova se remeti AT lekovima, a često dola- zi i do udruženih neželjenih reakcija na lekove. Kod osoba koje nisu u teškoj imunodeficijenciji, ARV terapija se može i odložiti na nekoliko meseci. Danas, ipak, preovladava mišljenje da bi antiretrovirusnu terapiju bilo potrebno započeti što pre u cilju lečenja imunodeficijencije, pri čemu je potrebno koristiti delotvorniju kombinaciju lekova.

8.4. MAI/MAC Mycobacterium avium complex i Mycobacterium intracellulare su dva bakterijska mikroorganizma srodna Mycobacterium tuberculosis koji izaziva TBC. Bolest koju izazivaju ove bakterije se zove MAI u Evropi i MAC u SAD, ali su to iste bolesti. MAI se može proširiti po čitavom organizmu i može zahvatiti bilo koji organ, posebno krv, limfne žlezde, pluća, jetru, slezinu i koštanu srž. Bakterija napada i makrofage (ćelije koje u našem telu gutaju infektivni materijal). Infekcija dolazi iz tla, prašine ili zagađene vode i ne prenosi se sa osobe na osobu. Kao i druge oportunističke infekcije, MAI postaje problem kod osoba čiji je imuni sistem oštećen. Ako je naš broj CD4 ispod 100 ćelija/mm³ postoji rizik za pojavu MAI. Što je manji broj CD4 to je rizik za pojavu bolesti veći. Simptomi su groznica, noćno znojenje, gubitak apetita i slabost. Crevna MAI može dati proliv i grčeve u stomaku. U limfnom sistemu MAI izaziva otok limfnih čvorova, jetre i slezine. U nalazima krvne slike može se naći manji broj crvenih krvnih zrnaca i manji broj trombocita. Dijagnoza MAI se može dokazati zasejavanjem kultura uzoraka krvi, ispljuvka ili uzoraka dobijenih biopsijom (zahvaćenog organa ili žlezde), ali za rezultate treba čekati i po četiri nedelje. Brži test je i nalaz acidorezistenznih bacila, ali se njim ne mogu razlikovati bakterija koja uzrokuje MAI od one koja uzrokuje TBC. Lečenje je komplikovano i podrazumeva upotrebu kombinacije dva i više antibiotika da bi se smanjio rizik od razvoja rezistencije i to obično klaritromicin ili Azitromicin plus, Etambutol i Rifabutin. Osobe kod kojih se razvila rezistencija na Klaritromicin imaće i ukrštenu rezistenciju na Azitromicin i obrnuto. Drugi lekovi koji se koriste za lečenje su Rifabutin, Rifampicin, Gentamicin, Amikacin, Ciprofloksacin i Sparfloksacin. Lečenje je doživotno osim ako ARV terapija ne dovede do povećanja broja CD4 ponovo na iznad 100 ćelija/mm³. U tom slučaju lekovi za MAI mogu se bezbedno ukinuti nakon godinu dana. Još uvek nije jasno kada se preporučuje profilaksa za osobe čiji je broj CD4 ispod 50 ćelija/mm³. Preporuke se razlikuju od zemlje do zemlje. Glavni razlog za predostrožnost je rizik da će se razviti rezistencija na antibiotike. Ako je dostupna ARV terapija onda je veoma verovatno da će ona više štititi od razvoja MAI nego da se koriste lekovi za lečenje MAI. Naime, ARV terapija će podići broj CD4 na nivo koji može da štiti od uzročnika MAI. Azitromicin koji se koristi za lečenje MAI istovremeno može pomoći u zaštiti od toksoplazmoze.

8.5. Citomegalovirus i HIV

CMV (citomegalovirus) je virusna infekcija koja postaje ozbiljan problem kada broj CD4 ćelija padne ispod 50. Ona je veoma rasprostranjena (kod više od 50% opšte populacije, kod preko 60% intravenskih korisnika droga i kod preko 90% homoseksualaca), ali postaje problem samo kada je smanjena odbrambena sposobnost organizma i to većinom kod osoba koje imaju HIV i kod osoba kojima su transplantirani organi. CMV infekcija može da zahvati mnogo različitih organa. CMV retinitis (upala retine koja je deo oka, mrežnjača) može rezultirati brzim i trajnim gubitkom vida. Rani simptomi su pokretne tačkice ili niti u vidnom polju, slepe tačke, zamućen ili taman deo vidnog polja, svetlucanje ili bilo kakav oblik gubitka vida. Važno je da svako kome je broj CD4 limfocita ispod 50 ide redovno na pregled očiju (svakih 1-3 meseca) jer nekada osoba nije svesna simptoma kada je zahvaćen periferni vid. CMV infekcija može da zahvati i druge organe: organe sistema za varenje - jednjak (bol iza grudne kosti, otežano gutanje - na sluzokoži jednjaka se mogu videti plitki, ali veliki čirevi), želudac, creva, rektum (ako je ovo slučaj može da se javi proliv i krv u stolici), pluća (često zajedno sa PCP-om), mozak i centralni nervni sistem. CMV retinitis se dijagnostikuje pomoću pregleda očiju. Ako CMV zahvati druge organe za dijagnozu je obično potrebna biopsija i/ili nalaz CMV-a. Ako je došlo do razvoja CMV retinitisa potrebno je hitno lečenje pošto je oštećenje vida nepovratno. Glavna tri leka su Ganciklovir, Foskarnet i Cidofovir. Ganciklovir i Foskarnet su prvi lekovi izbora i daju se u sporoj intravenskoj infuziji, dva puta na dan od momenta kada se otkrije bolest i to u narednih 14-21 dan po preporuci lekara. Nakon infuzije lek se nastavlja uzimati oralno. Osim Ganciklovira, za oralnu uporebu dostupan je i Valganciklovir koji se može piti umesto ganciklovira. ARV terapija koja podiže broj CD4 na preko 50 ćelija/mm³ najbolji je vid lečenja za duži period. Kada se posle nekoliko meseci broj CD4 podigne na preko 100 ćelija/mm³ (možda i samo preko 50), lekovi za CMV infekciju obično se mogu bezbedno ukinuti. U suprotnom ovo komplikovano lečenje mora se sprovoditi čitav život. Ponekad lekovi kojima se leči HIV infekcija mogu uzrokovati odgovor imunog sistema koji komplikuje lečenje CMV. Kada CMV zahvati druge organe za lečenje se koriste se isti lekovi za intravensku i oralnu upotrebu. Primarna i sekundarna profilaksa u vidu Proganciclovira (Valganciklovir) može imati zaštitnu ulogu kod osoba čiji je broj CD4 ispod 50 ćelija/mm³ i koji ne reaguju dobro na ARV terapiju. U tom slučaju mora se voditi računa o neželjenim efektima lekova i o riziku od razvoja rezistencije.

8.6. Kandidijaza i HIV Kandida (kandidijaza) i drugi kožni problemi sa kožom mogu biti prvi simptomi HIV infekcije koji istovremeno ukazuju na to da je broj CD4 manji od 300 ćelija/mm³.Često su u pitanju relativno manje promene kao suva koža, ali ponekad su promene rezultat infekcije sa kojima se oslabljeni imuni sistem više ne može uspešno izboriti. Kandida se naziva i soor i veoma često se javlja kod osoba koje imaju manje od 300 CD4. Kako broj CD4 opada tako se povećava verovatnoća da će se pojaviti kandida. Kandidijaza je gljivična infekcija koja često zahvata usta i grlo (orofaringealna kandidijaza), jednjak (ezofagealna kandidijaza), sinuse, genitalne organe i dosta retko mozak. Orofaringealna kandidijaza često uopšte ne daje simptome. Kod kandidijaze usta javljaju se crvena polja i beličaste naslage na sluzokoži koje se ponekad mogu sastrugati. Kod nekih osoba javlja se peckanje prilikom uzimanja kisele hrane, a ako je zahvaćeno i grlo gutanje može biti bolno. Osim toga može se javiti ispucala koža u uglovima usta. Ako kandida. zahvati sinuse javlja se glavobolja, otežano disanje i curenje iz nosa. Kandida u jednjaku može izazvati probleme u vidu otežanog i bolnog gutanja i povraćanja, a može se javiti i bol iza grudne kosti. Detaljan pregled usne duplje i ždrela (za orofaringealnu kandidijazu) ili bris koji je od manjeg značaja imajući u vidu da je najčešći uzročnik - Candida albicans - normalni stanovnik u ustima. Za definitivno postavljanje dijagnoze kandidijaze u jednjaku neophodno je uraditi ezofagoskopiju - pregled jednjaka posebnim optičkim instrumentom. Preporučuju se određene promene u ishrani kao što je smanjenje ili potpuno izbacivanje iz ishrane proizvoda koji u sebi sadrže rafinisani šećer i brašno. Takođe je dobro uvesti u ishranu jogurt koji sadrži bakteriju lactobacillus. Dostupni su različiti antigljivični lekovi u vidu krema, masti, pastila, vaginaleta, rastvora i tableta. Upotrebu ovih lekova propisuje lekar. Tu spadaju: Nistatin, Itrakonazol, Ketokonazol, Mikonazol, Flukonazol, Grizeofulvin, Terbinafin i Amfotericin B. ARV terapija (HAART) treba da poveća CD4 broj i smanji šansu da se pojavi kandidijaza. Moguća korist od prevencije lekovima treba da bude izbalansirana sa rizikom od razvoja rezistencije na lekove, kao i sa pojavom mogućih neželjenih efekata.

8.7. Kanceri i HIV

Nekoliko značajnih tumora povezano je sa HIV-om i nalaze se na listi bolesti koje definišu AIDS. Među njima su Limfom, uključujući Kapoši sarkom (KS), Non-Hočkins limfom (NHL), Hočkinsova bolest (HB) i rak grlića materice. I mnogi drugi tumori javljaju se češće kod osoba koje imaju HIV u poređenju sa opštom populacijom (npr. melanom, karcinom anusa, rak pluća, Hočkinsova bolest), ali oni nisu svrstani u grupu koja ih povezuje sa AIDS-om. Neki tumori kao što je rak dojke ne javlja se češće kod osoba koje imaju HIV. Rak (kancer, tumor) je bolest koju karakteriše nekontrolisani rast i širenje abnormalnih ćelija. Benigni tumori su ograničeni na ćelije poreklom od originalnih ćelija tkiva u kom se i nalaze i ukoliko svojim rastom ne ometaju funkciju organa, nisu opasni. Maligni tumori se šire u druge delove tela i mnogo su ozbiljniji. Ako se šire nekontrolisano mogu biti i fatalni. Limfomi su tumori koji se razvijaju u limfnom sistemu. Najčešći tip limfoma je Hočkinov. Svi ostali se nazivaju non-Hočkin limfomi (NHL). Sarkomi su tumori čije ćelije su poreklom iz kosti, hrskavice, masnog tkiva, mišića, krvnih sudova, kože i i drugih vezivnih i potpornih tkiva. Najučestaliji sarkom udružen sa HIV-om je Kapošijev sarkom (KS). Karcinom je naziv za tip raka koji se razvija u tkivima koja pokrivaju ili oblažu određene organe (epitel) kao što su koža, materica, pluća ili dojke. Svaki kancer ima različite karekteristike, simptome i način lečenja, Svi imaju bolju prognozu što se ranije otkriju. Generalno, tumori udruženi sa HIV-om, osim KS, su bolesti koje ne nestaju, niti se dramatično poboljšavaju kao odgovor na primenjenu ARV terapiju, ali ako se ona pije to će sprečiti ili odložiti njihovu pojavu. Zato je veoma važan njihov skrining (traženje) i redovno praćenje. Skorašnja istraživanja su dovela u vezu mnoge tumore udružene sa HIV-om sa drugim virusnim infekcijama:

Kapošijev sarkom (KS) je tumor koji se najčešće javlja na koži i sluzokožama, ali može da zahvati i neke unutrašnje organe. Smatra se da je njegova pojava povezana sa infekcijom sa HHV-8 (Humani Herpes Virus-8). Važno je redovno pregledati kožu i dostupne sluzokože (npr. usnu duplju) kako biste na vreme primetili bilo kakve promene, koje mogu biti različite boje (obično crvenkasto ljubičaste) i raznih oblika (okrugle, mrljaste, trakaste).

Rak grlića materice i anusa su povezani sa infekcijom HPV-om (Humani Papiloma Virus). HPV je velika familija virusa

koji takođe uzrokuju genitalne i analne bradavice (kondilome). Neke vrste (16, 18, 31, 33, 35) su više povezane sa nastankom raka nego druge.

Infekcija Epštajn-Bar virusom povezana je sa nastankom NHL. Limfom se može javiti bilo gde u organizmu, ali se ipak

javlja češće u nekim regionima (potkožnom tkivu, u desnima, sinusima, jetri, CNS-u, probavnom traktu). Limfom se može proširiti na više mesta u organizmu.

Nastanak raka jetre je vezan sa infekcijom hepatitis C virusom (HCV).

8.8. Pneumonija i HIV

PCP je skraćenica za Pneumocystis carinii pneumonia i uzrokuje je jedna dosta obična i svugde prisutna gljivica. Kao i kad su u pitanju druge oportunističke infekcije, PCP postaje problem kod osoba čiji je imuni sistem oštećen. Ako je broj CD4 ispod 200 ćelija/mm³ veći je rizik za pojavu PCP-e. Retko se javlja ako je veći broj CD4 ćelija. U većini slučajeva PCP se javlja kod osoba čiji je broj CD4 ispod 100 ćelija/mm³. Glavni simptomi PCP su pre svega, plućna infekcija pa su simptomi otežano disanje (kratak dah), suvi kašalj, težina u grudima, malaksalost, povišena telesna temperatura, znojenje i gubitak na težini. Simptomi mogu trajati nedeljama. Gljivica se može naseliti i u druge delove tela, npr. kosti i oči, ali to se dešava veoma retko. Postojanje simptoma kod osobe koja ima HIV i mali broj CD4 ćelija često je dovoljno za odluku da se započne lečenje. Za postavljanje definitivne dijagnoze analizira se ispljuvak dobijen tokom bronhoskopije ili nakon udisanja slanih para čime se izaziva iskašljavanje sadržaja iz donjih partija pluća. Za lečenje postoje odgovarajući lekovi koje propisuje vaš lekar. Prvi izbor je Kotrimoksazol (Bactrim) koji je kombinacija dva leka trimetoprima -TMO i Sulfametoksazola - SMX. Lek se daje u visokim dozama u vidu tableta ili infuzijom, a standardne doze su 15-20 mg/kg/danu podeljeno u 3-4 doze. Lečenje traje 3-4 nedelje. Drugi lekovi koji se koriste su: Trimetoprim sa Dapsonom, Pentamidin, Klindamicin sa primakvinom i retko Atovakvan. Obično se daju lekovi za lečenje PCP-a, ali u manjim dozama i to Kotrimoksazol (Bactrim) u dozi od 160 mg na dan ili 3 puta nedeljno, a mogu se koristiti i ostali gore navedeni lekovi. Ovi lekovi su profilaksa i za toksoplazmozu i bakterijske infekcije. Vrstu leka i tačnu dozu propisuje vaš lekar. Profilaksa se može bezbedno ukinuti kada poraste broj CD4 preko 200 kao uspešan odgovor na primenu ARV lekova.

8.9. Kriptokokni meningitis

Kriptokokni meningitis je gljivica koja se nalazi u tlu gde dospeva iz ptičijih izlučevina i može biti udahnuta kroz prašinu. Ne prenosi se sa inficirane osobe na druge ljude. Infekcija može biti mirna tokom mnogo godina. Isto kao i kad su u pitanju druge oportunističke infekcije, problem u vidu aktivne bolesti nastaje ako vam broj CD4 padne ispod 200 ćelija/mm³. Pušači i osobe koje rade napolju su u većem riziku od ove bolesti. Najznačajnija i veoma ozbiljna manifestacija je kriptokokni meningitis (upala moždanih ovojnica). Nastaje tako što gljivica dospe u krv nakon plućne infekcije. Glavni simptomi su povišena temperatura, muka, intenzivna glavobolja, ukočen vrat, fotofobija (smeta vam svetlost), konfuzija i dezorijentacija i poremećaj svesti koji može da napreduje do kome. Ako kriptokokus zahvati pluća, simptomi su slični onima kao i kod PCP- kao što su kašalj, kratak dah, groznica i malksalost, mada često i nema nekih simptoma. Dijagnoza se postavlja tako što se likvor (tečnost koja oblaže mozak i kičmenu moždinu) ili krv pregleda kako bi se našla gljivica ili se radi testiranje na kriptokokne antigene ili se zasejava kultura. Uspešnost lečenja se potvrđuje tim istim testovima. Lečenje za Srednje tešku i veoma ozbiljnu inicijalna infekciju (kada su prisutni simptomi od strane mozga) leči se amfotericinom B, ili lipozomalnim (obložen mastima) amfotericinom B. Terapija se daje preko centralne venske linije u duboku venu. Sve ovo je dosta komplikovano i može trajati i po šest i više nedelja. Lekovi koji se piju, flukonazol i itrakonazol, deluju na kriptokokus, ali nisu dovoljno efikasni pa se koriste kod lakših infekcija. Ako se kod meningitisa pojavi i povišen intrakranijalni pritisak, kao deo lečenja može se određena količina likvora povremeno vaditi napolje kako bi se smanjila opasnost od oštećenja mozga. Kada se infekcija iskoreni i dalje je neophodno piti terapiju održavanja da bi se sprečilo vraćanje infekcije. U tom cilju piju se kapsule Flukonazola i to 400 mg/dan prvih osam nedelja, a potom se doza smanjuje na 200 mg/dan sve dok je broj CD4 ćelija ispod 100-200. Terapija održavanja se može ukinuti tek kada dođe do uspešnog odgovora na ARV lekove u vidu povećanja broja CD4 ćelija iznad 100. Kao i kod drugih lekova koji se daju u manjim dozama za održavanje ako broj CD4 ponovo padne ponovo treba započeti lečenje. Ako živite u zemlji u kojoj se infekcija kriptokokusom često javlja, može vas zaštititi profilaksa koja podrazumeva flukonazol (200mg/dan) ili itrakonazol i to ako imate manje od 100 CD4 ćelija. Pri tome se mora voditi računa o mogućnosti da se jave rezistentne infekcije i o troškovima lečenja. Ako je moguće bilo bi bolje da pijete ARV terapiju koja će rezultirati podizanjem broja CD4 na sigurniji nivo što će vas štititi od ove infekcije..

9. Planiranje porodice Planiranje porodice može biti ključan momenat u našem životu. Roditelji sa HIV-om, mogu imati zdravo potomstvo bez HIV infekcije. Neke stvari mogu imati ulogu u našoj odluci da li želimo da imamo potomstvo:

Koliko smo zdravi? Koliko energije imamo za svoje dete? Šta će se desiti ukoliko ne budemo u stanju da se staramo o svom detetu ili umremo? Da li imamo partnera? Da li je on ili ona ima HIV? kako se on ili ona oseća? Kako ljudi oko nas reaguju na tu ideju? Da li su nam prijatelji i porodica podrška? Kako ćemo se izboriti sa negativnim reakcijama? Kako će biti našem detetu? Da li ćemo reći svom detetu da imamo HIV i ukoliko je odgovor da, kada? Bilo da smo muškarac ili devojkakoja ima HIV: ukoliko želimo dete, možemo imati dete ako preduzmemo određene

mere kako bi osigurali veoma veliku šansu da naš partner i dete ne dobiju HIV. Danas je sasvim moguće da jedan ili dvoje HIV pozitivnih roditelja imaju decu.

Da bi se smanjile šanse da dete bude inficirano HIV-om na manje od 1% potrebno je da:

Počnemo sa ARV terapijom u određenom trenutku. Uzimamo određenu vrstu ARV terapije. Preduzimamo preventivne mere opreza pri porođaju. Ne dojimo dete.

Detalji ovog uputstva će se razlikovati od osobe do osobe. Ukoliko mislite da želimo decu u nekom trenutku u budućnosti, to možemo uzeti u razmatranje tako što ćemo odabrati odgovarajuću ARV terapiju od trenutka kada počnemo da je uzimamo. Na taj način nećemo morati da prelazimo na druge ARV terapije u budućnosti zbog trudnoće. Najbolje je da se ovim stvarima detaljno informišemo kod svog izabranog lekara, ginekologa, infektologa ili interniste. Oni nas mogu savetovati u pogledu naše želje za potomstvom i uputiti na doktora koji je specijalizirao HIV i trudnoću.

9.1. Žena i HIV Postoje određene karakteristike vezane sa HIV-om, a koje se odnose, pre svega na žensku populaciju. Ovo je od značaja kod utvrđivanja stope rasta inficiranosti, koje su različite kod muškaraca u odnosu na žene i to širom sveta. Neke od tih posebnosti su:

Fizičke razlike između muškaraca i žena. Širom sveta 90% HIV infekcija je nastalo, upravo heteroseksualnim putem. Žene su posebno osetljive na takozvane heteroseksualne transmisije, pre svega fizički jer je sluznica vagine velika površina, izložena inficiranoj semenoj tečnosti.

lakše dolazi do prenosa infekcije sa muškarca na ženu nego obrnuto zbog anatomske razlike imeđu muškaraca i žena.

Upravo, kao što rektalna sluznica čini prenos u toku analnog seksa izvesnijim, tako i vaginalna sluznica, kao velika površina, jeste pogodna podloga za inficiranu semenu tecnost. Uz to, vagina je osetljivija na iritaciju tokom polnog odnosa nego penis. Ove fizičke karekteritike, po kojima se žena razlikuje od muškarca, jesu prostor za ulazak HIV-a u organizam žene.

polna nejednakost, posebno u zemljama u razvoju, postojeća polna nejednakost vodi visoko rizičnom ponašanju.

Tako na primer, u mnogim kulturama ženama nije dozvoljeno da odbiju seks ili da insistiraju na zaštićenom seksu. Muškarac je donekle u poziciji moći i kontrole u odnosu na ženu. Žene nemaju isti pristup zapošljavanju i obrazovanju kao muškarci. Često je za ženu, pružanje seksualnih usluga jedini način da zaradi i prehrani sebe i svoju decu. Na žalost, nasilje nad ženama je veoma prisutno u pojedinim delovima sveta, što je opet izlaganje visoko rizičnom ponašanju I to bez njihove saglasnosti.

Izvesno je da HIV utiče na svakoga ko ima tu infekciju, bio to muškarac ili žena. Uspostavljanje dijagnoze HIV infekcije, iako nije smrtna presuda, predstavlja proces promena do kraja života za svakoga. Međutim, postoje neke osobenosti karekteristične za žene kao što su:

postojan povećan rizik od oboljenja reproduktivnih organa. Najčešće su to brojne vaginalne infekcije, HPAP (Human Papilomavirus), rak materice i slično.

zbog manjeg učinka u radu žene u odnosu na muškarca, žene dobijaju manje plaćen posao i manje benificija. Samim

tim, pristup kvalitetnom zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj nezi, ograničeniji je za žene. veća je verovatnoća da će žena brigu o svom zdravlju ostaviti po strani nego što je slučaj sa muškarcima. Žene preuzimaju više odgovornosti i brige o porodici i češće žrtvuju svoju zdravstvenu zaštitu u cilju brige za svoju

porodicu, posebno decu. Ako ste deo para, gde je jedan ili oboje HIV pozitivno, a planirate da imate dece, potrebno je da posetite svog lekara i da potražimo savet. Ovo svakako pre nego što dođe do željene trudnoće. Lekar vam može reći da li je za vas najbolji način prirodna trudnoća. Ukoliko jeste, može vam pomoći kod smanjenja rizika prenosa na vas, vašeg neinficiranog partnera i/ili vaše buduće dece. U suprotnom, može doći u obzir upotreba reproduktivnih tehnologija ili usvajanje. Ponekad, nakon savetovanja moguće je da se ipak odlučite da nemate dece. Referenca: www.About.com By Mark Cichocki, R.N.

9.2. Rađanje i HIV

Žena koja ima HIV infekciju može da prenese virus bebi tokom trudnoće, u toku porođaja i tokom dojenja. Ako majka ne uzima ARV terapiju i doji svoje dete, tada su šanse da se njeno dete biti inficirano između 20 i 45%. Savremeni lekovi su vrlo efikasni u sprečavanju prenosa HIV-a tokom trudnoće i porođaja. Kada se kombinuju sa drugim intervencijama, uključujući hranjenje preko cucle, kompletni tok lečenja može smanjiti rizik prenosa ispod 2%. Čak i kada su sredstva ograničena, što je slučaj u nekim siromašnim i zemljama u razvoju, jedna doza leka koja se daje majci i detetu može smanjiti rizik na pola. Žena koja zna da ona ili njen partner imaju HIV pre nego što ostane u drugom stanju može bolje planirati unapred. Ako ne želi decu, tada može razmatrati primenu efikasne kontracepcije. Ako odluči da postane trudna, tada preventivne intervencije mogu pomoći da se dete zaštiti, kao i ona i njen partner. Doktori mogu da predlože savete oko toga koje su intervencije najbolje za konkretnu situaciju i da li buduća majka mora da prilagodi svoju terapiju koju trenutno dobija. Trudnoća ne pogoršava zdravlje žene što se tiče HIV-a. Trudnoća može dovesti do malog opadanja u broju CD4 ćelija, ali se nivo ovih ćelija vraća na normalu odmah nakon porođaja. HIV pozitivna žena sa HIV negativnim partnerom može ostati trudna bez ugrožavanja svog partnera ako koristi veštačku oplodnju (proces u kojem se sperma muškarca ubacuje u genitalni otvor žene korišćenjem veštačkih pomagala, za razliku od prirodnog seksualnog odnosa). Ova prosta tehnika obezbeđuje potpuno zaštitu muškarcu, ali ne smanjuje rizik prenosa HIV-a na dete. Ako muškarac ima HIV tada je jedini efikasan način prevencije prenosa ispiranje sperme. To se odnosi na odvajanje spermnih ćelija od semene tečnosti i testiranje ćelija na HIV pre nego što dođe do oplođenja in vitro. Ispiranje sperme je veoma efikasan način da se zaštiti i majka i njeno dete, ali se ova tehnika radi samo na retkim klinikama u svetu i retko ko ima pristup i u veoma bogatim zemljama. Kada su oba partnera pozitivna i dalje ima smisla da se ne upuštaju često u nezaštićen seks, jer i dalje postoji mali rizik inficiranja druge osobe sa različitim tipom HIV-a. Ako par odluči da dobije dete putem nezaštićenog seksa tada mora potražiti savet oko toga kako smanjiti rizik po jedno drugo i po njihovo dete. Vredno je pomena da je kod nekih osoba manja verovatnoća da će preneti HIV ako primaju efikasnu antiretrovirusnu terapiju, kao i u slučaju kada nijedan od partnera nema neku drugu seksualno prenosivu bolest. Pored toga, ograničavanjem nezaštićenog seksa u danima ovulacije, par može smanjiti broj mogućnosti da se prenese HIV među njima. Lekovi koji mogu sprečiti da se HIV prenese sa majke na njenu bebu nazivaju se antiretrovirausni (ARV) lekovi. ARV su lekovi koje takođe uzimaju HIV pozitivne žene koje nisu trudne, kako bi sprečile da se bolest proširi. Trudne žene često se savetuju da ne uzimaju lekove tokom trudnoće, tako da se čini čudnim što se trudnim ženama predlaže da uzimaju ARV tokom porođaja. Više hiljada žena uzimalo je lekove protiv HIV-a tokom trudnoće bez ikakvih neželjenih reakcija po njihovu decu, a to je kao posledicu imalo da su brojne bebe ostale HIV negativne, koje bi inače bile inficirane. Zdravlje mnogih HIV pozitivnih žena takođe se poboljšava kao posledica uzimanja ARV lekova tokom trudnoće. Ne može se garantovati da lekovi protiv HIV-a uzeti u toku trudnoće neće biti štetni po bebu. Ako žena pre toga nije uzimala ARV tada će verovatno dobiti savet od doktora da sačeka prvo tromesečje pre nego što počne sa tretmanom. Doktori širom sveta sakupljaju informacije o efektima različitih lekova tokom trudnoće, u cilju davanjanja saveta oko toga kada je najbolje vreme da žena uzima ARV lekove. Trenutno postoje suprostavljeni podaci oko toga da li uzimanje ARV tokom trudnoće ima neke štetne posledice, poput preuranjenog porođaja.

9.3. Trudnoća i porođaj U današnje vreme, kada je visoko aktivna antiretrovirusna terapija (HAART) deo svakodnevne kliničke prakse, za veliki broj parova koji žive sa HIV/AIDS-om ne samo da se produžava životni vek i kvalitet života, već i ambicije za sticanje potomstva postaju realnost, a rađanje zdrave i neinficirane dece ovih parova značajan i mogući cilj. Svi parovi koji žive sa HIV-om, bilo jedan od partnera ili oba partnera, pre ostvarivanja željene trudnoće trebalo bi da budu adekvatno informisani o rizicima međusobnog prenosa virusa, prenosa virusa sa trudnice na plod, uticaju trudnoće na zdravlje trudnice, te o značaju i mogućnostima primene ARV lekova u trudnoći i o bezbednom načinu završetka trudnoće. Samim tim bi i trudnoća trebalo da bude unapred planirana uz dogovor sa lekarima ginekolozima i infektolozima.

Ovo planiranje podrazumeva ostvarivanje zadovoljavajućeg zdravlja HIV pozitivnih partnera u smislu smanjenja broja virusa u krvi na nemerljiv ili veoma nizak broj primenom adekvatne terapije (HAART), izlečenje svih seksualno prenosivih infekcija (sifilis, gonoreja, hlamidija, kondilomi i dr.) i izlečenje infekcija mokraćnih puteva. Provera reproduktivnog zdravlja partnerke rutinskim dijagnostičkim procedurama kao što su fizikalni pregled, ultrazvuk, kolposkopija i PAPA test, cervikalni i vaginalni bris, rutinske analize krvi i mokraće je veoma važno pre ostvarivanja željene trudnoće. Rutinska provera reproduktivnog zdravlja partnera podrazumeva pregled semene tečnosti (spermogram i spermokultura), kao i bris izvodnog mokraćnog kanala (uretralni bris). Ostvarivanje trudnoće „prirodnim“ putem, tj. nezaštićenim seksualnim odnosom, u slučaju kada je jedan od partnera HIV pozitivan svakako nije pravi način, jer je ukupni rizik za prenos virusa na neinficiranog partnera visok. Ovaj način nije pogodan ni u slučaju kada su oba partnera HIV pozitivna jer posledica može biti tzv. „superinfekcija“ sa stvaranjem sojeva virusa koji će razviti otpornost na antiretrovirusne lekove. Preporučeni način ostvarivanja trudnoće je intrauterusna inseminacija (AIX), uz prethodnu proveru prohodnosti jajovoda partnerke (HSG) i adekvatnu pripremu semene tečnosti partnera uz eventualnu stimulaciju jajnika u cilju ovulacije. Ovaj način se preporučuje bilo da je inficiran samo jedan od partnera ili oboje. Intrauterusna inseminacija podrazumeva da se posebnom procedurom unese prethodno pripremljena semena tečnost partnera u unutrašnje genitalne organe partnerke u vreme očekivane ovulacije. Ovulacija se uglavnom određuje uz pomoć serijskih ultrazvučnih pregleda i kontrole pojedinih hormona partnerke. Priprema semene tečnosti podrazumeva tzv. „swim up“, obradu kojom se postiže da uneti spermatozoidi budu dodatno pokretljivi i vitalni. Procedura inseminacije može biti sprovedena jednokratno ili se ponavlja sa vremenskim razmakom od 24 sata, bezbolna je i ne zahteva ležanje u bolnici. Sprovodi se rutinski u tercijarnim ginekološkim centrima i pojedinim specijalizovanim ginekološkim ordinacijama. Pranje sperme ili „Sperm washing“ je metoda izbora pripreme semene tečnosti HIV pozitivnog muškarca u procedurama intrauterine inseminacija. HIV pozitivan muškarac može imati značajan broj virusnih čestica u semenoj tečnosti, bez obzira što je broj virusnih čestica u krvi veoma mali ili nemerljiv. Zbog toga je semenu tečnost neophodno dodatno obraditi („oprati) nakon standradnih „swim up“ procedura, što je zahtevan proces i zahteva posebnu laboratorijsku opremljenost. Pripremljena semena tečnost biva na kraju „testirana“ na prisustvo HIV-a. Ovako složena i skupa procedura pripreme semene tečnosti se može obaviti u samo par referentnih laboratorija u većim evropskim centrima (Milano, Brisel). U slučaju postojanja steriliteta, to jest nemogućnosti ostvarivanja željene trudnoće pomenutim metodama, jedini način je uz pomoć priznatih metoda asistirane reprodukcije, to jest vantelesne oplodnje uz poštovanje važećih kriterijuma za njihov odabir. Neophodan preduslov je nemerljiv nivo virusa u krvi i semenoj tečnosti. Ova se ne sprovodi rutinski u našoj zemlji. Uz današnji napredak tretiranja HIV infekcije ARV (antiretrovirusnom) terapijom, HIV infekcija je nešto sa čime je moguće živeti decenijama. Velika većina muškaraca i žena, inficiranih HIV-om, želi da ima sopstvenu decu. I ako potencijalni prenos infekcije, tokom trudnoće nije eliminisan, uz danasnji medicniski tretman i tehnologiju, mogućnost prenosa, svedena je na minimum. Ako ste vi ili vaš partner HIV pozitivni, to svakako ne mora značiti odustajanje od ideje da imate svoju porodicu. Ipak, može odluku o tome učiniti komplikovanijom ili težom. Zato je neophodno da se detaljno informišete, pre nego se na bilo šta odlučite. Ukoliko vaš lekar ne nalazi da je potrebno, da o potencijalnoj reprodukciji razgovara, potražimo drugog stručnjaka koji će vam pružiti potrebnu pomoć. Svakako je bolje sačekati i uraditi to kako valja, nego rizikovati zdravlje vašeg budućeg deteta u većoj meri od potrebne. Ne postoji značajan uticaj trudnoće na pogoršanje zdravlja HIV pozitivnih trudnica. I obrnuto, HIV infekcija suštinski ne kompromituje trudnoću. Bezbedna trudnoća HIV pozitivnih trudnica zahteva poverenje i saradnju pacijenta i lekara ginekologa i infektologa. Krajni cilj je rođenje zdravog i neificiranog novorođenčeta, a glavna mera je prevencija takozvane vertikalne transmisije (prenošenja) virusa sa majke na plod. Rizik od prenosa virusa sa trudnice na plod postoji tokom trudnoće, tokom porođaja i po rođenju novorođenčeta-dojenjem. Prenošenje virusa tokom trudnoće se najčešće dešava kao posledica nekih dijagnostičkih procedura kao što su amniocenteza, kordocenteza, biopsija horionskih čupica i slično. Pomenute procedure bi trebalo izbeći u trudnoći HIV pozitivnih trudnica. Rizik od prenošenja HIV-a sa trudnice na plod je najveći tokom samog porođaja, pa je i odabir načina završetka trudnoće veoma važan. Polno prenosive infekcije (sifilis, gonoreja, hlamidija, kondilomi i dr.) i infekcije mokraćnih puteva značajno povećavaju ovaj rizik i neophodno je lečiti ih u toku same trudnoće. U porođaju prirodnim putem ne savetuje se primena porođajnih intervencija i operacija, kao što su epiziotomija, primena forcepsa i vakuma i slično.

Sprečavanje prenosa virusa sa HIV pozitivne trudnice na plod je moguć zahvaljujući i rutinskoj primeni visoko aktivne antiretrovirusne terapije (HAART). HAART je neophodno primenjivati u trudnoći, bez obzira da li je HIV pozitivna trudnica do tada bila na terapiji ili ne. Trenutak započinjanja terapije je treći mesec trudnoće (14. nedelja gestacije), a terapiju treba započeti svakako pre šestog meseca trudnoće (26. nedelja gestacije). Trudnice koje su u trenutku zatrudnjivanja već na terapiji, neophodno je da uzimaju lekove koji ne ostvaruju štetno dejstvo u trudnoći. Većina lekova je bezbedna za primenu u trudnoći. Dokazano štetno dejstvo ostvaruju Efavirenz (EFV), Didanozin (ddI), Stavudin (D4T) i tenofovir (TDF), pa njihovu primenu svakako treba izbeći u trudnoći. Neželjeni efekti ARV lekova posebno dolaze do izražaja u trudnoći, zbog čega je neophodan dodatni oprez i češće kontrole zdravlja HIV pozitivne trudnice. Primena lekova je veoma važna i u toku samog porođaja bilo da se on dešava kao porođaj prirodnim putem ili kao carski rez. Način završetka trudnoće HIV pozitivne trudnice zavisi od više faktora. Najvažniji faktor je broj virusnih čestica u tzv. terminu porođaja. Ako je broj virusnih čestica u tom trenutku nemerljiv, onda nije neophodno primeniti carski rez kao najdelotvorniji način završetka trudnoće. U slučaju da je broj virusnih čestica merljiv, a naročito ako je iznad 500 kopija u ml plazme HIV pozitivne trudnice, dokazana je delotvornost carskog reza u smislu smanjenja rizika za prenos HIV-a sa trudnice na plod. U slučaju da nije moguće odrediti broj virusnih čestica u terminu porođaja, takođe se savetuje carski rez kao delotvoran način završetka trudnoće. Podrazumeva se da na način završetka trudnoće utiču i faktori samog porođaja kao i kod svih ostalih porodilja. Porodiljama koje su HIV pozitivne ne savetuje se da doje svoje novorođenče jer je to jedan od načina na koji se virus može preneti sa majke na dete. Optimalan način ishrane novorođenčeta je uz pomoć adaptiranih mlečnih formula, to jest „veštačkim“ mlekom uz dogovor i nadzor od strane pedijatra. Pravilnim planiranjem trudnoće, upotrebom visokoaktivne antiretrovirusne terapije (HAART) u trudnoći i pravilnim odabirom načina završetka trudnoće (prirodni porođaj ili carski rez), uz ishranu novorođečeta „veštačkim“ mlekom stopa prenosa virusa sa HIV pozitivne trudnice na plod se može smanjiti na prihvatljivih 1%.

9.4. Deca i HIV Infekcija pre, tokom ili kratko po porođaju nije odmah očita. U 10% - 20% dece problemi počinju tokom prve ili druge godine života, za ostalih 80% - 90% problemi počinju tek godinama kasnije. U oko polovine dece inficirane HIV-om dijagnoza AIDS-a postavi se do trećeg rođendana. Ako bolest započne nakon dojenačke dobi, mogu se izmenjivati intervali bolesti sa periodima srazmerno normalnog zdravlja. Infekcija stečena u adolescenciji često ostaje prikrivena ili uzrokuje vrlo oskudne simptome mesecima ili godinama, što nalikuje toku infekcije stečene u odraslom dobu. Različiti simptomi i komplikacije pojavljuju se kako propada detetov imuni sistem. Otprilike 1/3 dobija upalu pluća (limfocitni intersticijalni pneumonitis), obično u prvih nekoliko godina života. Usled toga se javljaju kašalj i batićasti prsti, zavisno o težini zahvaćenosti pluća. Upala pluća prouzrokovana mikroorganizmom Pneumocistis carinii ozbiljno ugrožava dete sa AIDS-om. Deca rođena sa HIV infekcijom obično imaju barem jednu epizodu penumocistis pneumonije u prvih 15 meseci života. Više od polovine inficirane dece pre ili posle dobiju upalu pluća. Pneumocistis pneumonija je značajan uzrok smrti među decom i odraslima sa AIDS-om. Kod značajnog broja inficirane dece progresivno oštećenje mozga sprečava ili usporava normalno ovladavanje psihomotornim funkcijama. Na infekciju HIV-om posumnja se kod dece majki sa poznatom infekcijom ili kod dece sa simptomima HIV infekcije ili imunološkim problemima. U novorođenčadi, standardni test na antitela protiv HIV-a nema dijagnostičke vrednosti jer se u njihovoj krvi gotovo uvek nalaze antitela od majke koja je inficirana HIV-om (makar dete ne mora biti inficirano). Kod većine odojčadi ova antitela se zadrže 12-15 ili više meseci, konačno se ipak gube iz krvi ako dete nije inficirano. Da bi se definitivno dijagnostikovao HIV kod deteta mlađeg od 18 meseci moraju se koristiti posebne analize krvi (uzgoj HIV-a ili lančana reakcija polimeraze). Ponavljanjem ovih analiza kod većine se, ako ne i kod sve, inficirane odojčadi može dijagnostikovati HIV već pre dobi od 6 meseci. Za dijagnozu HIV infekcije kod dece starije od 18 meseci i kod adolescenata upotrebljavaju se standardne analize na antitela protiv HIV-a. Sve se veći broj lekova koristi za lečenje HIV infekcije odraslih i adolescenata. Mnogi od tih lekova, ali ne svi, isprobani su kod dece i pokazali su se korisnim. Mnogi stručnjaci veruju da kombinacije mogu biti korisnije od pojedinačnih lekova. Lekovi koji se daju deci su zidovudin (AZT), Didanozin (Ddl), Stavudin (D4T), Lamivudin (3TC) i Zalcitabin (DdC). Neki od lekova koji se primenjuju na odraslima upravo se iskušavaju na deci i to su Sakinavir, Ritonavir i Indinavir. Neki lekovi, poput Nevirapina i Delavirdin, ispituju se i na odraslima i na deci.

Za sprečavanje pneumocistis pneumonije odojčadi starijoj od 1 mesec čije majke imaju HIV infekciju, i deci sa značajnijim oštećenjem imunološkog sistema, daju se antibiotici. Uopšteno se daje trimetoprim-sulfametoksazol, ali se neka deca leče uz Pentamidin ili Dapsonom. Uz savremenu terapiju, 75% dece sa HIV infekcijom doživi 5 godina, a 50% 8 godina. Prosečna starost umiranja još je uvek oko 10 godina za decu inficiranu HIV-om, mada sve više dece preživljava do u mladost. Povremeno se daje intravenski imunoglobulin kako bi se pojačao detetov imunitet. Rutinske vakcine daju se većini dece inficirane HIV-om, bez obzira da li imaju simptome ili ne. Uopšteno se ne daju živa virusna i bakterijska vakcina. Međutim, vakcina protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (koje sadrži žive viruse) ipak se daje, budući da ospice mogu kod dece inficirane HIV-om prouzrokovati tešku ili smrtonosnu bolest, a od vakcine do sada nisu zabeležene neželjene nuspojave. Za decu kojoj treba domski smeštaj, vrtić ili školu doktor procenjuje rizik izlaganja zaraznim bolestima. Uopšteno, prenos infekcija, npr. Vodenih kozica, na dete inficirano HIV-om (ili bilo koje dete sa oslabljenim imunitetom) veća je opasnost od prenosa HIV-a sa tog deteta na druge. Malo dete sa HIV infekcijom, koje ima otvorene rane na koži ili je sklono potencijalno opasnom ponašanju, kao što je griženje drugih, neće biti podobno za vrtić. Međutim, generalno, nema potrebe da bilo ko, osim roditelja, doktora i moguće školskog doktora, bude upoznat sa HIV statusom deteta. Decu inficiranu HIV-om treba pomno medicinski nadzirati ako im se stanje pogoršava, lečenje se najbolje primenjuje u najmanje ograničavajućim uslovima. Ako postoji sistem brige u kući zajedno sa socijalnim službama, deca mogu provoditi više vremena kod kuće nego u bolnici. Sprečavanje zavisi od poznavanja načina prenosa HIV-a i praktične primene tog znanja. Ukazivanje na važnost uzdržavanja od seksa, odnosno prakse sigurnog polnog odnošaja, bitno je u zaustavljanju širenja AIDS-a među adolescentima i odraslima. Najdelotvorniji je način sprečavanja infekcije kod novorođenčadi taj da inficirane majke izbegavaju trudnoću. Neka ispitivanja pokazuju da porođaj carskim rezom smanjuje rizik da se čedo inficira, ali ovo nije standardni postupak. Jedno od najvažnijih dostignuća jeste sprečavanje, u mnogim slučajevima, prenosa HIV-a sa majke na čedo pomoću ARV lekova. Trudnicama, koje imaju HIV, daje se zidovudin (AZT) na usta tokom drugog i trećeg tromesečja (zadnjih 6 meseci) trudnoće, uz intravenski Zidovudin tokom trudova i porođaja. Zidovudin se nastavlja davati novorođenčetu tokom 6 sedmica. Ovim merama trostruko je smanjen prenos virusa sa majke na čedo (sa 25% na 8%). U toku su dalja istraživanja da se vidi mogu li drugi lekovi još više smanjiti stopu prenosa virusa. Prema tome, sve bi trudnice morale dobro razmisliti da se testiraju na HIV rano u trudnoći kako bi se zidovudin, u slučaju potrebe, mogao na vreme primeniti. Premda je rizik prenosa HIV-a majčinim mlekom srazmerno nizak, inficirane majke trebaju izbegavati ishranu čeda na prsima, osobito u SAD-u gde se bez problema dolazi do dobrih industrijskih mleka i čiste vode. U zemljama u kojima su opasnosti neuhranjenosti ili zaraznog proliva zbog zagađene vode velike, korist prirodne ishrane daleko prevazilazi rizik prenosa HIV-a. Budući da se ne mora znati HIV status deteta, sve škole i vrtići treba da usvoje posebne mere postupanja u slučaju nezgoda, kao što je krvarenje iz nosa, te za čišćenje i dezinfekciju površina zamrljanih krvlju. Osoblju se skreće pažnja da izbegavaju dodir gole kože sa krvlju. Rukavice moraju biti svuda dostupne, a ruke se nakon skidanja rukavica moraju oprati. Zagađene površine moraju se očistiti i dezinfikovati sveže pripremljenom rastvorom izbeljivača za domaćinstvo u koncentraciji od 1 izbeljivača: 10-100 delova vode. Klinička slika

Prolazi asimptomski u preko 90% slučajeva;

Nespecifični znaci:

Izražena limfadenopatija;

hepatosplenomegalija;

Zastoj rasta;

Trombocitopenija;

Ekcematozna ospa;

Porast broja CD4 i pad CD8 molekula;

batićasti prsti;

Intersticijalna pneumonija;

recidivirajuća bakterijske i gljivične infekcije. Dijagnoza

Virusološka (izolacija virusa iz monocita periferne krvi); Serološki testovi (ELISA, Western Blot); PCR.

Metode nemaju dovoljnu senzitivnost u novorođenačkom periodu, pa se analize ponavljaju u uzrastu od 3. do 4. meseca. Dijagnostički postupak se ponavlja u 2. i 6. mesecu života. Terapija je Zidovudin tokom 6 nedelja. Indikovana ukoliko je dokazana infekcija majke. Profilaksa oportunističkih infekcija nije potrebna u novorođenačkom periodu.

9.5. Kako otkriti HIV detetu Vreme je da detetu otkrijemo HIV status. Kako ćemo to uraditi? Uprkos svim našim strahovima i dvoumljenjima, ipak osećamo da je pravo vreme da otkrijemo svoj status. I šta učiniti? Kako da svojoj deci otkrijemo HIV status? Porazgovarajmo sa svojim lekarom. Tim stručnjaka koji brine o našem zdravlju može nam dati savete kako i kada da svom detetu otkrijemo HIV status. U pojedinim slučajevima, tim stručnjaka koji brine o našem zdravlju može nam pomoći ako je potrebno. Izvesno je da su stručnjaci veoma iskusni po pitanju otkrivanja HIV statusa i mogu nam pružiti potrebne informacije, koje nam mogu pomoći. Pre nego što započnemo razgovor sa decom, upoznajmo se sa svojom bolešću. Sva je prilika da će nam deca postavljati pitanja, pa je potrebno da im obezbedimo kvalitetne informacije. Imajmo poverenja u sposobnost svog deteta da se nosi sa time i razume ono o čemu sa njim razgovaramo. Deca su daleko čvršća nego što mislimo. I ako je moguće da će se uznemiriti, uplašiti ili naljutiti na početku, mnoga od njih će, kroz taj proces proći nepovređeno. Obezbedimo dovoljno vremena i mirnu sredinu za takav razgovor. HIV infekcija je kompleksna tema i deca mogu čuti neke zastrašujuće i zbunjujuće informacije. Dajmo im dovoljno vremena da prihvate informacije o kojima nameravamo da razgovaramo. Pratimo gde nas deca vode. Često je postavljanje pitanja njihov način da započnu razgovor. Ukoliko ne postavljaju pitanja koja su u vezi sa time sto im govorimo, pronadjimo adekvatnu temu za započinjanje razgovora. Obezbedimo informacije u obliku prostijih pojmova, da bi dete moglo da nas razume. Uvažimo godine dece tokom diskusije, ali ne skrećimo sa glavne teme tokom razgovora. Koristimo izraze ’’HIV pozitivan’’ i/ili AIDS. Što češće deca čuju te izraze, lakše će ih prihvatiti. Budimo iskreni sa svojim detetom. Ako nam je neprijatno da pričate na odredjenu temu, verovatno je i njima isto tako neprijatno.Podelite svoja osećanja sa njima. Obostrana osećanja mogu biti jako dobra veza i olakšati razgovor. Slušajmo šta žele da kažu i ohrabrimo ih da iznesu svoja osećanja i razmišljanja. Negirati ih ili odbaciti njihova osećanja može učiniti razgovor gotovo nemogućim. Očekujmo raznolika osećanja koja deca mogu da ispolje kada saznaju da su im roditelji bolesni. Budimo spremni da reagujemo na njigovo odbacivanje, ljutnju strah ili plakanje i itd. Pokušajmo da razumemo reakciju našeg deteta bez osuđivanja. Budimo spremni da razgovaramo o smrti i umiranju. Ukoliko su dovoljno odrasla uputimo ih na neke internet sajtove, gde bi se mogli na miru informisati. Može se desiti da im je takav način informisanja i učenja o bolesti daleko prihvatljiviji, na taj način će lakše moći da razumeju bolest. Uverimo ih da ćemo ih saslušati kad god oni žele sa nama da razgovaraju. Izvori: Knjige, A.; "Talking with Your Children About Your HIV Status or Your Children's Status"; The Well Project; July 2005. ’’Treba li svojoj deci reći da ste HIV pozitivni’’ Dawson, L.; "Should You Tell Your Children You Are HIV Positive?"; Body Positive Magazine; Oct 1997. Rizzo, V.; "Living With Illness Tip Sheet - Talking With Children About a Parent's Serious Illness"; Retrieved on 24 May 2008 at http://www.helpstartshere.org/Default.aspx?PageID=54#chronic

9.6. Starost i HIV

Od 840 osoba koje su u Srbiji 2010. godine uzimali ARV terapiju, 27,9% je započelo HAART nakon 50 godina starosti dok je 22,8% tokom lečenja ušlo u kategoriju starih. Starenje dovodi do ubrzane progresije HIV infekcije u AIDS i povećava se mogućnost za bolesti krvnih sudova. Zato je kod starih potrebno što ranije započeti uzimanje ARV terapije, odmah posle dijagnoze, ne vodeći računa o stepenu imunodficijencije (broj perifernih CD4+ ćelija), zbog rizika da se osim imunodeficijencije, ubrzo pojave i znaci bolesti krvih sudova kao što su angina pectoris, vaskularna demencija ili crebrovaskularni insulti. HIV infekcija je povezana sa imunološkim poremećajem što dovodi do teške stečene imunodeficijencije, sa rizikom od oportunističkih infekcija i tumora. Starenje samo po sebi uzrokuje pad imunološkog sistema i povećava rizik za razvoj kardiovaskulrnih, cerbrovaskularnih bolesti i vaskularne demencije. Zato je teško razlikovati znake vaskularne demencije, od poremećaja koji su u osnovi povezani sa demencijom uzrokovane HIV infekcijom. U oba slučaja je neophodna ARV terapija lekovima koji dobro prodiru u centarlni nervni sistem. Iako HIV ubrzava nastajanje bolesti koje starost sa sobom nosi, uspešno lečenje uz HAART ipak produžava život ali se mora obratiti pažnja pri odabiru ARV lekova zbog neželjenih efekata, posebno u kombinaciji sa lekovima za lečenje drugih bolesti kao što su anksiolitici, antidepresivi, statini, fibrati, antikoagulansi i nekim kardiološkim lekovima kao što su ACE inhibitori, blokatori kalcijumskih kanala i drugi. Dobra strana lečenja starih može biti veća posvećenost ARV terapiji i lečenju uopšte, iako postoje i obrnuti slučajevi, usled manjka motivacije i sklonosti depresiji kod starih ljudi. Zato se za lečenje preporućuje novi lek Fuzeon koji pruža novu nadu osobama kod kojih se razvila otpornost prema drugim lekovima za HIV. Fuzeon sprečava HIV da se useli u T-ćeliju. Obično se uzima 90 mg dva puta dnevno ubrizgavanjem u mišicu ruke, butinu ili stomak rastvaranjem sa destilovanom vodom. Lek je veoma skup, ne proizvodi se u obliku tablete ili pilule već samo kao injekcija i zbog toga ga pacijenti moraju samostalno ubrizgavati svakodnevno i obavezno je potrebno da se mesto uboda svaki put menja. Osobe koje uključuju Fuzeon u svoju redovnu terapiju, propisanu od strane doktora, imaju više izgleda za povećanje broja T-ćelija i umanjenje viral load-a (PCR) od osoba koji ga ne koriste za lečenje.

9.7. Ishrana i HIV Pravilna ishrana osoba koje imaju HIV je izrazito važan segment u očuvanju zdravlja. Hrana utiče i na resorpciju i metabolizam pojedinih ARV lekova. Poslednjih godina sve se više ističe uticaj pravilne ishrane na kvalitet života. Kako bi organizam normalno funkcionisao, potrebno je obezbediti redovno uzimanje hrane. Pravilan način ishrane čest je problem za osobe koje imaju HIV i to iz više razloga:

Kada se organizam bori s infekcijom troši više energije pa je potrebno unositi više hrane nego inače, s naglaskom na njenu nutritivnu vrednost, što znači da hrana mora biti bogata hranljivim materijama, a ne samo "ispraznim" kalorijama. Takođe je potrebno unositi više hranljivih materija (nutrijenata) poput vitamina, minerala, esencijalnih masnih kiselina i antioksidativnih materija. Nije uvek jednostavno poštovati ove preporuke s obzirom da većinu bolesti prati manjak apetita pa se događa upravo suprotno, da osoba manje jede.

HIV infekciju često prate problemi u vezi sa uzimanjem hrane (gubitak apetita, otežano žvakanje i gutanje), nedovoljna apsorpcija hrane (prilikom proliva) i obično su ti problemi udruženi sa drugim infekcijama (oportunističkim bolestima i koinfekciji) koje dodatno povećavaju potrebe organizma za hranljivim materijama bogatim energijom (nutrijentima), odnosno hranom uopšteno.

Neki ARV lekovi uzimaju se tako da se moraju poštovati određene preporuke u vezi posebnog načina ishrane jer hrana

utiče na efikasnost i apsorpciju lekova.

Prehranu možemo shvatiti kao deo terapije koju sprovodimo samostalno i svesno. Pravilnom ishranom možemo uticati na HIV infekciju, lečenje ARV lekovima, nuspojave lekova, fizički izgled i samopouzdanje, odnosno na kvalitet života u celini.

Pripremanje hrane zahteva da sve bude čisto - čista hrana, čista daska za usitnjavanje hrane, čista radna ploča u kuhinji, čiste kuhinjske krpe, čisto posuđe i pribor za jelo. Kuvajmo i termički obrađujmo hranu. Ako jedemo svežu neobrađenu hranu pripazimo na higijenu. Uz određeni lek mogu biti postavljeni neki od sledećih zahteva u vezi sa hranom:

Da pijemo lek uz obrok, odnosno u isto vreme kad i jedemo. Da ne jedemo dva sata pre uzimanja leka ili sat vremena nakon uzimanja leka. Da jedemo određenu vrstu hrane (npr. Masnu hranu uz nešto) ili da izbegavamo određenu vrstu hrane kako bi se

osigurala dovoljna apsorpcija leka. Savetujmo se sa svojim lekarom ili infektologom kada je najbolje uzimati pojedini lek, pre jela ili posle jela i kakvu bismo hranu prilikom uzimanja lekova trebali izbegavati. Hrana može smanjiti nuspojave lekova, ali i smanjiti delovanje samog leka. Nutricionizam može biti temelj dobrog zdravlja, pravilna ishrana može poboljšati snagu imunološkog sistema u borbi protiv HIV infekcije i ostalih infekcija povezanih sa HIV-om. HIV i određeni farmaceutski tretmani mogu imati uticaja na sposobnost tela u apsorbovanju unetih namernica i pravilno korišćenje neophodnih količina za zdrav organizam. Kada oslabi imunološki sistem kod osoba koje imaju HIV najčešće dolazi do problema u ishrani (gubitak težine i mršavost). Najćešći razlozi za smanjeno uzimanje hrane, mučninu i dijareju su razni. Sve je možda zbog bolnih čireva u ustima, umora, psihološkog uzroka, odnosno gubitka materijalne prirode ili metaboličkih promena uzrokovanih HIV-om ili drugim infekcijama, što dovodi do povećane energetske potrošnje. Mršavljenje i gubitak apetita mogu pogoršati progresiju bolesti i oslabiti celokupnu odbranu organizma. Osim toga, kod ljudi koji su podhranjeni manje je verovatno da će antiretrovirusni tretman biti potpuno uspešen. Zato je važno da se ljudima osigura nivo socijalne sigurnosti koja nam je neophodna za održavanje nivoa optimalne zdrave ishrane. Pravilna, zdrava, raznovrsna i balansirana ishrana bitan je činilac koji utiče na kvalitet života osoba koje imaju HIV. Pravilna ishrana utiče na održavanje opšteg zdravlja, telesne težine i mišićne mase, jača imuni sistem, omogućava bolje podnošenje terapije i smanjuje mogućnost pojave drugih bolesti. Pravilnom ishranom, uz pridržavanje režima lečenja, može se odgoditi prelazak HIV infekcije u AIDS. Glavni hranljivi sastojci su belančevine (proteini), šećer i masti. Neophodne su i hranljive materije koje se unose u malim količinama (vitamini, minerali), kao i važni elementi u tragovima (jod, cink, fluor). Osnovne namirnice treba da čine najveći deo obroka. One snabdevaju telo energijom, belančevinama i sadrže vitamine, minerale i vlakna kao što su integralne žitarice (pšenica, smeđi pirinač, kukuruz, ječam, proso, heljda) i krtole (krompir). Vlakna su važna za „čišćenje” debelog creva od toksina i pomažu u sprečavanju pojave crevnih infekcija. Mahunaste biljke (leguminoze) treba jesti svakodnevno kao što su: pasulj, grašak, sočivo, jezgrasto voće (kikiriki, orasi, lešnik) i sojino zrno. Dobar su izvor proteina (bitnih za razvoj i obnovu tela, razvoj jakih mišića), vitamina, minerala i vlakana jer pospešuju rad imunološkog sistema i jeftiniji su izvor proteina od hrane životinjskog porekla. Hranu životinjskog porekla i ribu treba jesti što češće, ukoliko to prilike dozvoljavaju jer su dobar su izvor proteina, vitamina i minerala i obezbeđuju dosta energije. To su sve vrste mesa, živine, ribe, kao i mlečni proizvodi (mleko, kiselo mleko, pavlaka, jogurt, sir). Povrće možemo jesti što više, bez ikakvih ograničenja. Ono je najbolji izvor vitamina, minerala i biljnih materija koje čuvaju telo od mnogih bolesti, pa i od malignih tumora. Posebno treba jesti mlado, tamno-zeleno lisnato povrće i unositi što više žutog i narandžastog povrća (šargarepa, bundeva), jer su dobar izvor beta karotena koji je važan u borbi protiv slobodnih radikala. Ako imamo često proliv, treba da izbegavamo sirovo povrće, pa i voće. Možemo ih kuvati na pari. Sveže voće, kao i povrće, sadrži vitamine, minerale i jake antioksidante. Uzimanje bobičastog voća (jagode, kupine, maline, borovnica) dobro je za sprečavanje pojave zloćudnih tumora. Voće možemo jesti kao užinu i to, najbolje, pola sata pre glavnog jela. Posebno paziti ako je u pitanju proteinski obrok (meso), zato što voće produžava njegovo varenje. Neke vrste voća sadrže visok nivo šećera (banane!), pa treba izbegavati unošenje velike količine. Ako smo skloni gljivičnim infekcijama (candida), treba da izbegavamo voćne sokove jer visoka koncentracija šećera u njima omogućava njihovo brže razmnožavanje u crevima. Vitamini su organske materije potrebne, u malim količinama za pravilno funkcionisanje metabolizma. Njih ćelije organizma ne mogu same proizvoditi i zato se moraju svakodnevno unositi, a količine variraju zavisno od potreba organizma. Često nedostaje više vitamina istovremeno. Zato je neophodno više unositi voća i povrća, kao što je zeleno listasto povrće (spanać, brokoli, kelj), bundeva, šargarepa, kajsije, breskva, paradajz, pomorandže, mandarine, grejpfrut, limun, ananas. Minerali su između ostalog gvožđe i imaju ulogu transporta kiseonika kroz krv a ima ga u crvenom i živinskom mesu, jajima, sočivu.

Kalcijum je važan za kosti i zube, rad srca, mišića i nerava i imunološkog sistema, za koagulaciju krvi, a nalazi se u mleku, zelenom listastom povrću, sočivu, ribi. Cink je bitan za funkciju imunog sistema. Nalazi se u mesu, piletini, ribi, povrću, ceralijama. Selen nam čuva srce i nalazi se u mesu. Vitamin D je najveći deo unetog neaktivnog oblika u koži, pod dejstvom sunčeve svetlosti, pretvara u aktivni oblik vitamina D, zato bezbedno i dozirano izlaganje dejstvu sunčevih zraka sprečava nedostatak ovog vitamina. Jod je potreba za funkciju mozga i nervnog sistema i može se naći u jodiranoj soli, ribi. Magnezijum je važan za mišiće, dobro raspoloženje, kosti i zube. Ima ga u morskim plodovima, ceralijama, jezgrastom voću, kelju, brokoliju. Mala količina masti i ulja može da obezbedi dosta energije i u njih se ubrajaju: puter, salo, margarin, ulja biljnog porekla za kuvanje, pavlaka, kajmak, majonez, takođe, ima ih i u avokadu, semenu uljarica (suncokret, jezgrasto voće i susam), masnom mesu i ribi, zgrušanom mleku i siru. Pokvareno, užeglo ulje i mast stvara slobodne radikale, visoko aktivne supstance koje na nivou ćelija remete hemijske reakcije koje uništavaju ćelijski zid, enzime, DNK, ubrzavaju starenje, utiču na pojavu zloćudnih tumora, zapaljenja, degenerativnih promena i bolesti, virusnih infekcija. Na visokim temperaturama (prženje u dubokom ulju friteze, posebno ako se ulje koristi više puta) i na svetlosti, masti i ulja brže se kvare i treba biti pažljiv kod upotrebe jezgrastog voća. Trebamo izbegavati grickalice, pržene i pečene namirnice. Hrana bogata ugljenim hidratima je: med, kristal-šećer, kolači, keks. Šećer loše utiče na funkciju imunog sistema. Izbegavati preterano unošenje. Voda, ispravna i bezbedna, veoma je važna i mora se unositi svaki dan. Bez vode nema pravilnog funkcionisanja tela u celini! Dnevna potreba za odvijanje svih procesa u organizmu odrasle osobe je oko 2 do 2,5 litre vode (oko 8 čaša tečnosti). Kada je toplo, tokom rada, znojenja ili tokom bolesti praćene prolivom, povraćanjem ili groznicom (povećan gubitak vode iz organizma), treba piti više vode. Voda se nalazi i u sokovima, supi, voću i povrću, kao i u obrocima sa sosom ili umakom od pečenja. Vodu iz česme možemo prokuvati 1 minut i čuvati je u dobro zatvorenim flašama. Takva voda je sigurna za piće narednih 12 sati. Izbegavati unos čaja i kafe tokom obroka, jer smanjuju absorpciju gvožđa u organizmu. Kafa i čaj pomažu izbacivanje vode iz organizma i time utiču na gubitak važnih elemenata (kalcijuma, magnezijuma, kalijuma); izazivaju povećanje krvnog pritiska, napetost, hiperaktivnost i nesanicu. Sve to dodatno iscrpljuje imuni sistem, loše utiče i na funkciju sluzokože creva, smanjujući iskorišćavanje hrane. treba piti kafu bez kofeina i zeleni čaj, ali u ograničenim količinama. Alkohol nije zamena za vodu i treba ga izbegavati jer loše utiče na maetabolizam hrane i lekova u organizmu, izaziva poremećaj funkcije nervnog sistema, utiče loše na obnavljanje ćelija krvnih loza u koštanoj srži, toksičan je za jetru, troši vitamine grupe B, dovodi do dehidratacije. U ishrani treba koristiti I crni luk, beli luk (pažnja kod problema sa jetrom), đumbir, biljke i začine koji sprečavaju pojavu zapaljenja. Najbolji su sveži (bosiljak, žalfija, majčina dišica, peršun, žuti kari). Pečurke (šitake!) povoljno utiču na imunološki sistem, sadrže dosta minerala (cink, kalcijum). Male količine svežeg badema, oraha i bundevinih semenki su, isto tako, dobar izvor cinka i zdravih masti. Dopune ishrani: unošenje dodatnih vitamina, minerala, antioksidanata, lekovitog bilja, mora biti usklađeno sa redovnom i pravilnom ishranom. Njihov unos neće imati očekivani efekat ako je unos osnovnih namirnica slab. Dopune potpomažu stvaranje energije iz osnovnih namirnica, ne mogu je same stvoriti. Sirova hrana: rakovi, školjke, suši, živo meso, nekuvana jaja, izvori su bakterija i crevnih parazita. Infekcija njima može biti veoma opasna za osobe koje imaju HIV. Čak i alge (alfa alfa), klice biljaka, koje se smatraju zdravom hranom, sadrže prirodne otrove koji loše utiču na imuni sistem. Moraju se kuvati pre upotrebe. Sveže voće i povrće se mora dobro oprati pre upotrebe. Nitrati izazivaju kancere. Ima ih u viršlama, kobasici, salami, dimljenom mesu. Neki mlečni proizvodi, jaja, gluten (protein iz pšenice), soja, kukuruz, dodaci hrani, mogu izazvati alergijske reakcije: crevne poremećaje, iscrpljenost, gubitak telesne težine. Za jak imunološki sistem bolje je jesti neprerađenu hranu, nego rafinisane proizvode. Što je češće moguće, jesti organsku hranu, bez dodataka, poboljšavača ukusa i izgleda, hormona rasta, antibiotika, pesticida. Uvek čitajte etikete na proizvodima. Videćete kakva je hranljiva vrednost, koji su sastojci, dodaci (željeni/neželjeni), količina soli, šećera, masti.

9.8. Higijena i HIV

Održavanje higijene je vrlo bitno za osobe koje imaju HIV jer su zbog oslabljenog imunološkog sistema podložnije različitim infekcijama. Osnovne higijenske mere su:

redovno pranje ruku pre i nakon pripreme hrane i jela, posle upotrebe toaleta, nakon bavljenja kućnim ljubimcima i nakon rada u bašti;

upotrebljavanje isključivo sopstvenog pribora za pranje zuba i brijanje; ne delimo svoj pribor za ličnu higijenu sa drugim osobama.

Higijena namirnica je veoma bitna pa iz tog razloga navodimo savete namenjene svim osobama koje imaju HIV, ali su posebno značajni za one osobe koje imaju nizak broj CD4 limfocita, a u skladu sa tim im je imunitet oslabljen i podložniji su raznim infekcijama, pa zato obratimo pažnju i:

Kupujmo namirnice čije pakovanje nije oštećeno. Proverimo rok upotrebe. Kupujmo pasterizovano mleko i mlečne proizvode. Birajmo sveže i neoštećeno voće i povrće. Gotovu hranu kupujmo samo na proverenim mestima. Posle kupovine pazimo da hrana ne stoji predugo na visokoj temperaturi. Redovno čistimo frižider od trulog povrća i pokvarene hrane.

Nije potrebno preduzimati posebne mere predostrožnosti u našoj kući, u školi ili na poslu, svako može da koristi isti toalet ili pribor za jelo bez rizika da se inficira HIV-om. Postoje preporuke u vezi sa higijenom koje se odnose na sve ljude I ne moraju biti povezane sa HIV infekcijom:

Krv i otpadni proizvodi u kojima se može nalaziti krv kao što su zavoji pa je zato bitno da krvave zavoje stavimo u plastičnu kesicu i baci ih smesta u korpu za otpatke. Verovatno je da HIV ne možeš preneti mokraćom, izmetom ili povraćanjem iako ovo može sadržati krv koju je nemoguće videti.

Preproučljivo je korišćenje plastičnih rukavica kada se ovo čisti, a zatim oprati ruke i sve predmete koji su bili u kontaktu sa krvlju i ostalim otpadnim proizvodima, sapunom i vodom.

Četkica za zube i brijač mogu biti rizični ako se koristi pribor koji je prethodno koristila osoba koja ima HIV zato je bitno da se koristi samo sopstvena četkica za zube i brijač, koliko je poznato HIV se još nikad do sada nije preneo četkicom za zube ili brijačem, ali deliti ove stvari nije higijenski.

Dobro je poznato da zdravlje usne šupljine može imati dalekosežne posledice na opšte zdravlje organizma. Zbog toga osobe koje imaju HIV moraju redovno odlaziti stomatologu. Mnogim osobama oralno zdravlje nije na vrhu liste prioriteta zbog čega dolaze stomatologu u hitnim stanjima i sa jako zapuštenim ustima. Zahvaljujući kombinovanoj terapiji, jako su dobrog opšteg zdravlja i zainteresovani su za najsloženije zahvate koje savremena stomatologija nudi. Međutim, veliki broj osoba nije u mogućnosti dobiti adekvatnu stomatološku zaštitu zbog neopravdanog straha i / ili neznanja stomatologa. Zato plan stomatološke terapije diktiraju sledeći uslovi:

opšte zdravstveno stanje osobe sposobnost osobe da podnese stomatološki zahvat odnos rizika i koristi zahvata na celokupno zdravlje pacijenata

Redosled terapijskih postupaka isti je kao i u opštoj populaciji - ukloniti bol, povratiti funkciju, sprečiti dalje širenje bolesti i obezbediti optimalnu estetiku. Održavanje dobre oralne higijene je od presudnog značaja u smanjenju rizika za razvoj oralnih komplikacija. Smanjeno lučenje pljuvačke povećava rizik za razvoj karijesa. Lokalni faktori kao što su bakterije i gljivice mogu biti delimično odgovorni za brži razvoj parodontopatija. Zbog toga bi osobe koje imaju HIV trebalo da odlaze na stomatološke kontrole najmanje svakih šest meseci. Osobe sa brojem CD4 limfocita manjim od 100 i osobe sa oralnim lezijama na kontrole bi trebale odlaziti na svaka tri meseca, a po potrebi i češće. Stomatolog će nam dati uputstva za oralnu higijenu i ordinirati oralni antiseptik. Osobama koje se žale na suvoću usta, kao i onima s povećanom sklonosti karijesu, stomatolog će izraditi udlagu za aplikaciju floridnih preparata. Na kraju još jednom valja naglasiti da rutinsko stomatološko lečenje ne predstavlja rizik za zdravlje osobe koja ima HIV.

Stomatolozi su dužni sprovoditi standardne mere lične zaštite (nošenje rukavica, maske i zaštite za oči) i kontrole infekcije u ordinaciji, a osobe koje imaju HIV nisu obavezne otkrivati svoj HIV status jer rizik transmisije bolesti na osoblje i ostale pacijente gotovo da ne postoji. Osobe koje otkriju svoj HIV status svom stomatologu mogu očekivati bolje lečenje zbog upućenosti stomatologa u celokupno zdravstveno stanje svog pacijenta.

9.9. Duhovnost i religija Duhovnost, religija, zajednička verovanja jedne kulture, ili pojedinačna lična uverenja, jesu bitan izvor podrške mnogim ljudima koji imaju HIV/AIDS. Sveštenici, rabini, imami, duhovnici, mogu pružiti emotivnu podršku. Oni nude religiozne i duhovne savete, kao i društvo i utehu. Neki ispunjenje nalaze u redovnom prisustvu na bogosluženjima ili u istraživanju duhovnosti, čitanju duhovne literature. Dobijanje dijagnoze HIV-a jeste veoma teško, a kod nekih ljudi emotivni aspekt HIV-a težak je koliko i fizički. Dok se fizički problemi mogu lečiti lekovima, za emotivne uticaje ne postoje laka rešenja. Osoba se može pitati: Kako i zašto se ovo dešava meni? Kako ću nastaviti? Da bi pronašli odgovore neki se okreću svojoj porodici, drugi razgovaraju sa doktorima ili stručnjacima za mentalno zdravlje. Nažalost neki se okreću drogama i alkoholu. Ali kod mnogih ljudi podrška dolazi od duhovnosti i religije. I dok duhovnost teži da bude jedinstvena za svaku osobu, religije obožavaju Boga na veoma uređen način. To znači da ispovedanje vere treba da bude jednako za sve pripadnike religije. Međutim, religija takođe podrazumeva i upražnjavanje ličnih molitva i razvitka ličnog odnosa prema Bogu. Treba da biti svestan da neke religije imaju različite poglede na pitanja: homoseksualnosti, seksa van braka, korišćenja narkotika, kontracepcije, upotrebe kondoma, ili prava na abortus. Neka verska učenja mogu kod PLHIV izazvati osećaj izopštenosti, što dovodi do toga da ljudi teže alternativnim načinima da izraze svoje uverenja i duhovnost. Ponekad istražuju učenja ne-tradicionalnih religija ili se vraćaju duhovnosti na ličnom nivou u vidu ličnih molitvi ili meditacije. HIV je medicinsko stanje koje se tretira lekovima. Međutim, ova izjava je samo delimično tačna. Veoma rano u epidemiji postalo je jasno da je HIV mnogo više od fizičkog oboljenja. On utiče na osobu u celosti, fizički i emotivno. A kod mnogih, način da se leče emotivna stanja jeste preko religije i duhovnosti. Evo nekih primera:

Nova vrednost života - kada ih pogodi HIV, mnogi ljudi počinju da procenjuju svoje živote u pokušaju da shvate zašto su dobili HIV. To je šansa da se istraži prošlost, da se otkrije kakve mogućnosti čovek ima dalje u životu. Religija i duhovnost pomažu ljudima da istraže svoje živote, da protumače ono što su pronašli i da primene ono što su naučili na svoj novi život sa HIV-om. Prosto rečeno, duhovnost i religija pomažu osobi da pronađe „novi smisao svog života“ nakon HIV dijagnoze.

HIV ima svrhu - HIV dijagnoza je često podsticaj koji je osobi potreban da bi došla u dodir sa duhovnim delom svog

bića. Na primer, narkoman koji je dobio HIV tako što je razmenjivao igle posvećuje svoj život pomažući ljudima da ostave drogu. Da nije bilo HIV dijagnoze, on bi se i dalje drogirao svake noći.

Bolest postaje deo „novog sebe“ - svesno ili nesvesno ljudi koriste svoju bolest kao način da bolje shvate svoju

duhovnost i sami sebe. Ljudi se bore pokušavajući da budu osobe koje su bile pre dijagnoze. Duhovnost pomaže da se njihova bolest integriše sa njihovim životom, prihvatajući promene kao deo „nove osobe“. Duhovnost i religija uče osobu da postoji velika vrednost njihovog života čak i nakon dijagnoze. Duhovnost pomaže osobi da se otrgne od stvari koje su nekad bile bitan deo njihovog života pre dijagnoze, ali se više ne uklapaju u njihov život.

Duhovnost daje odgovore na neka pitanja - dijagnoza HIV-a stvara strah od same bolesti, strah od patnje i strah od

budućnosti i nepoznatog. Strah od bolesti i prognoze dovode do javljanja nekih pitanja. Duhovnost i religija često nude odgovore na ova pitanja. Odgovori daju osobi bolje razumevanje njihove bolesti i samih sebe. Prosto rečeno, kod ljudi duhovnost pomaže da se otkloni strah i uvede emotivna smirenost.

10. Svakodnevnica i HIV

Ako posedujemo kućnog ljubimca, ne moramo ga se odreći, ali treba voditi računa o njegovoj higijeni i zdravlju. Kućnog ljubimca moramo redovno voditi na vakcinaciju i čišćenje od parazita (konsultujmo se sa doktorom veterinarske medicine) u svrhu sprečavanja prenošenja parazita koji su zajednički kod životinjama i ljudi. Ukoliko imamo neku otvorenu ranu na telu, treba paziti da ne dođe u kontakt sa izlučevinama ljubimca. Plivanje u morskoj i / ili rečnoj vodi se ne preporučuje osobama sa oštećenim imunološkim sistemom zbog mogućnosti dobijanja infekcija. Preporučuje se plivanje u bazenima sa hlorisanom vodom. Ukoliko je naše zdravstveno stanje dobro, kraće osvežavanje u morskoj i / ili rečnoj vodi neće nam štetiti. Pri tome vodimo računa o čistoći i temperaturi vode. Treba da izbegavamo nečistu i suviše hladnu vodu.

Pre odlaska na duži put, dobro je prvo da idemo kod lekara, da učinimo sve potrebne lekarske analize i da se posavetujemo sa našim infektologom o tome koliko je bezopasno da u određenom periodu budemo van mesta stanovanja i koliko je željena lokacija razvijena u smislu pružanja lekarske pomoći. Bitno je da pre odlaska na put budemo zdravi i da se dobro osećamo. Ukoliko to nije slučaj, bolje je da putovanje odložimo do poboljšanja zdravstvenog stanja. Ukoliko su naši lekarski nalazi dobri i osećamo se dobro, možemo otići na duže putovanje. Pre samog puta potrebno je izvršiti određene pripreme:

Ukoliko uzimamo lekove, ponesimo sa sobom dovoljnu količinu za period odsustva. Terapiju ne smemo prekidati. Posavetujmo se sa lekarom da li je potrebna dodatna imunizacija (vakcinacija). Raspitajmo se o zdravstvenim službama i osiguranju koje postoje u mestu u koje planiramo otputovati, kao i o

mogućnostima da pruže adekvatnu medicinsku pomoć ukoliko nam zatreba. Tokom puta vodimo računa o higijeni naših ruku i o namirnicama koje ćemo na putovanju konzumirati. Ponesimo flaširanu vodu. Treba da izbegavamo velike gužve i prostorije sa klima uređajima zbog mogućih prehlada.

Sve što je rečeno za putovanje unutar zemlje važi i za odlazak u inostranstvo. Međutim, kad je reč o inostranstvu, potreban je dodatni oprez i temeljna priprema za put. U inostranstvu možemo biti izloženi novim i potencijalno opasnim mikroorganizmima na koje naš organizam nije spreman. Sa našim lekarom razgovarajmo o čemu dodatno treba voditi računa u odnosu na različite karakteristike zemalja u koje planiramo otputovati. Dodatne mere opreza podrazumevaju:

Raspitajmo se da li za ulazak i boravak u zemlji u koju želimo da idemo postoje restrikcije vezane za osobe sa HIV-om. Za ulazak u neke zemlje potrebno je za carinu imati pismeno obrazloženje vezano za terapiju koju nosimo sa sobom.

Zato nabavimo pismo ili potvrdu od našeg lekara, gde je istanknuto da moramo koristiti propisanu terapiju radi tretiranja hroničnog medicinskog stanja. (U pismu ne treba biti spomenut naš HIV status.)

Raspitajmo se o lekarskim uslugama u zemlji u koju putujemo i koliko su te usluge dostupne strancima. Ukoliko putovanje podrazumeva promenu vremenske zone, isplanirajmo vreme uzimanja lekova. Posavetujmo se sa

našim infektologom. Treba da izbegavamo restorane sumnjive higijene.

Vakcina štiti od infektivnih bolesti. Preporuka za osobe koje imaju HIV je vakcinacija protiv hepatitisa A i B, pneumokoka i redovna vakcinacija protiv gripa. Ne preporučuje se da osobe koje imaju HIV da primaju živu vakcina, kao što je na primer BCG za tuberkulozu, jer ovakva vakcina može uzrokovati bolest. Uvek se pre vakcinacije konsultujmo sa svojim lekarom.

10.1. Pušenje i HIV Naučno je dokazano da pušenje nema uticaj na napredovanje HIV-a ili na opadanje CD4 ćelija. Takođe se čini da nema dokaza o bilo kojoj razlici u uspešnosti HIV lekova kod pušača u odnosu na ne-pušače. Međutim, kod pušača brojnije su pojave ozbiljnijih dugoročnih zdravstvenih problema koji nastaju kao posledica pušenja. Kod osoba sa HIV-om koje puše veće su šanse za plućnim problemima koji su često kouzročnici AIDS-a. Mnogi smatraju kako komplementarne terapije kao što su akupunktura i sl. mogu da pomognu u odvikavanju od pušenja. Lako je reći - prestani odmah - sa bilo kojom od loših navika ili poroka. Ako smo uživalac nikotina, alkohola ili nekog narkotika trebalo bi da znamo i određene činjenice kako njihovo konzumiranje utiče na tvoje zdravlje posebno kada se tvoj organizam bori sa ozbiljnom HIV infekcijom. Ako uzmemo u obzir da je pušenje štetno i za osobe koje u potpunosti zdrave jer je uzrok velikog broja bolesti (plućne, kardio-vaskularne itd.) koje znatno smanjuju kvalitet života i dovode do prerane smrti, jasno je da posebno loše utiče na ljude koji su izloženi HIV infekciji. Pušenje utiče na sposobnost organizma da se bori protiv HIV virusa jer energiju troši da se oslobodi štetnih materija koji se nalaze u duvanu. Nikotin i katran u velikim količinama uništavaju vitamin C i vitamine iz grupe B koje unosiš putem hrane. Vitamin C pomaže belim krvnim zrncima u sprečavanju pojave infekcija. Potreban je za zdravu kožu, poboljšava apsorpciju gvožđa koje je bitno za sintezu gvožđa iz nemesnih izvora koje je, opet, bitno za prevenciju kardio-vaskularnih bolesti.

10.2. Alkohol i HIV Konzumiranje alkohola u umerenim količinama ne pravi bilo kakvu štetu kod osoba sa HIV-om. Ipak, ako imamo hepatitis ili visoku količinu masnoća u krvi, onda bismo svakako morali prestati sa konzumiranjem alkohola ili uveliko smanjiti potrošnju alkohola. Teško opijanje može uticati na naš imunitet i tako usporiti oporavak od infekcija. Prevelika količina alkohola može imati potencijalno ozbiljne posledice za ljude koji koriste ARV lekove.

Alkohol je nepoželjan u procesu korišćenja lekova kod svakog pacijenta. Komplikacije koje se odražavaju mešanjem alkohola i nekih ARV lekova, mogu izazvati stanje teškog pijanstva. Seks, piće i droga. Zvuči zabavno? Može biti. Ali nose veliki rizik, posebno kada se mešaju zajedno. Piće i droga idu ruku pod ruku s druženjem. Ljudi obično nailaze na te stvari na zabavama, uz druženje s prijateljima, u barovima ili klubovima. Mogu ti pružiti osećaj opuštenosti i sigurnosti, a kada se ovako osećaš verovatno ćeš lakše upoznati nekog i možda čak imati seks. Problem je u tome što da si bio/la trezan možda ne bi tu osobu želeo/la u svojoj blizini. Još gore, kada si pod uticajem alkohola ili narkotika možeš zaboraviti (ili jednostavno zanemariti) da koristiš kondom što može voditi neželjenoj trudnoći ili seksualno prenosivim infekcijama. Alkohol je depresiv. To znači da je privremeno usporava tvoj centralni nervni sistem (mozak i kičmena moždina), koji kontroliše tvoje telesne funkcije, blokirajući neke od poruka koje pokušavaju doći do tvog mozga. Reakcije se usporavaju, a ti se osećaš opuštenije i sa manje teskobe. Ako konzumiraš alkohol na kraju ćeš postati opijen - tj. pijan, istrošen, spor. U tom trenutku ljudi često imaja zamagljen vid, govor im je spor i neusklađen. Ponekad su ljudi koji su pijani prijateljski raspoloženi i veseli a nekad agresivni i ljuti. U svakom slučaju alkohol se negativno odražava na postupke i zbog toga se u pijanom stanju ne sme voziti, a često ljudi zažale zbog nekih postupaka koje su učinili pod uticajem pića.

10.3. Droga i HIV

Droga se razlikuje u jačini i efektu koji može imati na tebe. Neke droge su sredstva za umirenje (kao što je alkohol), čine te mamurnim i opuštenijim. Marihuana (trava, vutra, gandža) spada u tu klasu. Marihuana je jedna od najčešćih droga koju koriste mladi i često se smatra da je relativno sigurna, ali to nije nužno slučaj. Vrste marihuane dostupne danas su uglavnom puno jače od onih tokom hipi ere 60-ih i 70-ih, kada je ova droga stekla ugled kao lekovita i bezopasna biljka. Pušenje marihuane može doprineti da se osećaš hladno ili izazavati osećaj teskobe i paranoje, a možeš se jednostvano osećati bolesno. Postoje dokazi da redovno korišćenje marihuane može izazvati dugoročne psihičke probleme kao što je gubitak pamćenja i depresija. Neke droge su stimulansi. Oni čine se osećaš budan i poletan i daju osećaj dodatne energije. Ekstazi (eks, i), amfetamin (spid, dspi) i kokain (koka, belo) su primeri stimulansa. Ove droge ubrzavaju kucanje srca, telesnu temperaturu i krvni pritisak. Daju osećaj sigurnosti i euforije. U velikim dozama mogu učiniti da se osećate zbunjeni ili ošamućeni i izazvati srčani udar ili oštećenje mozga. LSD (acid, trip) i magične pečurke primeri su halucinogenih droga. One menjaju percepciju stvarnosti, i mogu izazvati vizualne ili zvučne halucinacije. Te halucinacije mogu biti smešne ili ugodne, ali isto tako mogu biti vrlo traumatične i zastrašujuće (bad trip) a mogu imati i dugotrajne posledice. Heroin je jedna od najjačih i najopasnijih droga na raspolaganju. Izaziva jaku zavisnost i vrlo se je lako predozirati, što često dovodi do smrti. Budući da se heroin često ubrizgava u telo, putem igle i šprica, korisnici imaju veći rizik zaraze od bolesti koje se prenose putem krvi, kao što je HIV, ako dele igle s drugim ljudima. Sve ove droge su zbranjene zakonom, odnosno kažnjivo je njihovo posedovanje, proizvodnja, prodaja ili omogućavanje drugom licu da koristi drogu. Pored rizika za zdravlje bilo kakva veza sa drogama nosi i rizik krivične odgovornosti. Nećemo Vam reći da ne treba da piješ, uzimaš droge i imaš seksualne odnose ali isto tako te nećemo podstaći da radiš to. Na kraju, to je tvoja odluka i budi spreman da proceniš rizike i doneseš odluke od važnosti za tebe i tvoj život. Ono što ti kažemo je da, ako već piješ ili koristiš droge, budeš svestan problema koji mogu biti izazavani i spreman da preduzmeš mere kako bi smanjio rizik.

Ako imamo seksualni odnos pod uticajem droge ili alkohola vodimo računa da obavezno koristimo kondom. Trebamo imati na umu zakon. Kada vozimo ne trebamoj da pijemo ili koristimo drogu. Ne treba dozvoliti da nam pritisak vršnjaka diktira odluke. Ako ne želimo da pijemo ili da se drogiramo to je savršeno

u redu I ne trebamo dopustiti nikom da utiče na naše odluke.

Znaj da upotreba droga i alkohola, depresija i drugi poremećaji mogu uticati na tvoju posvećenost terapiji, kao i na tvoje fizičko zdravlje. Saznanje da si HIV pozitivan/a je možda pravi trenutak za promenu. Kada budeš spreman/spremna, zdravstveni radnik će ti pomoći da nađeš odgovarajući program za prestanak i odvikavanje.

10.4. Psihološki problemi Problemi sa psihičkim zdravljem često negativno utiču na fizičko zdravlje osoba koje imaju HIV na sledeće načine:

otežavaju redovno uzimanje kombinovane terapije; ometaju zdrave životne navike; otežavaju nošenje sa svakodnevnim situacijama i stresom.

Kod osoba koje imaju HIV neliječenje psihičkih problema može dovesti do pogoršanja fizičkog stanja zbog manjka brige za unapređenje zdravlja. Vrlo je važno da osobe koje imaju HIV i imaju psihičkih problema potraže stručnu pomoć. Psihička oboljenja nisu uzrokovana ličnim slabostima pojedinca. Većina psihičkih oboljenja uzrokovana je kombinacijom okoline u kojoj osoba živi, nasledstvom bolesti (urođena predodređenost), biološkim faktorima i psihosocijalnim faktorima. Učestali faktori psihičkih oboljenja uključuju:

porodično nasleđe psihičkih oboljenja stresne trenutke u životu - trauma, seksualno i psihičko zlostavljanje, bolest (u ovom slučaju HIV infekcija)

Psihički problemi mogu biti i posledica same prirode HIV infekcije zbog uticaja virusa i oportunističkih infekcija (direktno uzrokovani psihički problemi) i zbog nuspojava ARV lekova, stresa ili nepostojanja socijalne podrške (indirektno uzrokovani psihički problemi). Kako se produžava život lekovima i HIV infekcija postaje hronično stanje, psihički problemi više dolaze do izražaja zbog nesigurnosti u budućnost, nuspojava, boli, straha od progresije bolesti i izloženosti brojnim stresnim situacijama. Različiti stresni događaji i situacije povezane sa HIV-om mogu u velikoj meri uticati na psihičko, a time i fizičko zdravlje osoba koje imaju HIV kao što su:

fizičke promene i neizvesnost borbe sa HIV/AIDS-om - snalaženje sa ARV lekovima koji imaju strogi režim uzimanja (nuspojave, redovno uzimanje lekova, rezistencija itd.);

stigmatizacija i diskriminacija koja je povezana sa HIV/AIDS-om - nemogućnost dobijanja potrebne usluge ili prava, gubitak socijalne podrške što rezultira izolacijom, gubitak posla;

pritisak od saopštavanja drugima da imamo HIV; višestruki gubici u životu - gubitak porodice, prijatelja i partnera, bezbednosti, nade i samopouzdanja.

Biološki problemi kao posledica HIV infekcije ili nuspojave nekih lekova, npr. Sustiva leka, mogu uzrokovati simptome slične depresiji. Razgovarajmo sa svojim lekarom o našim simptomima. Psihijatrijski pregledom se može ustanoviti da li imaju naši simptomi psihički razlog. Ukoliko imaju, ti se simptomi mogu lečiti. Širok raspon osećanja, misli i ponašanja može da vodi na potrebu za psihološkom obradom. Mnogi ljudi navedene znakove doživljavaju u nekom trenutku svog života. Problem nastaje kada ti znakovi psiholoških problema ne nestaju ili kada mnogo njih nastupi odjednom. Znakovi koji mogu upućivati na psihološke probleme su sledeći:

osećaj tuge, nemoći ili preplavljujući pesimizam; premalo ili previše sna; gubitak apetita i promene u načinu unošenja hrane; stalne brige kojih se ne možemo rešiti; misli o samoubistvu ili pokušaj samoubistva; nemogućnost zabave uz aktivnosti koje su nas pre zabavljale; uznemirujuće misli; česte noćne more; nemogućnost nošenja sa gubicima u životu; upotreba droge ili alkohola koji negativno utiču na naš život.

10.5. Depresija i stres

Na depresiju trebamo posumnjati kada se osoba konstantno oseća žalosno svakog dana u periodu od dve nedelje ili duže i kada je više ništa ne može razveseliti. Depresivne osobe su slabog raspoloženja, tužni, bezvoljni i pojačano umorni. Depresija se takođe manifestuje kao ravnodušnost, bezidejnost, apatija, gubitak životne radosti i u nekim slučajevima, pojačana napetost, nemir i razdražljivost. Depresija može ometati osnovne telesne funkcije i manifestovati kao poremećaj sna, smanjenje ili pojačanje apetita, tromost, nemir, slabost, iscrpljenost, gubitak koncentracije i zaboravnost. Depresivno raspoloženje onemogućava osobe u obavljanju normalnih i svakodnevnih životnih aktivnosti. Ljudi oboleli od depresije mogu osećati preterani sram ili krivicu i mogu se opširno baviti mišlju o smrti i umiranju, uključujući i ideje o samoubistvu. Osobe sa psihičkim problemima trpe simptome jako dugo vremena pre nego se odluče potražiti pomoć stručnjaka. Uvek je najbolje potražiti pomoć čim se simptomi pojave. Psihičke bolesti su kao i ostale bolesti i mogu se svrstati na lake i teške bolesti, one na koje se može uticati prevencijom, one koje prolaze bez stručne pomoći i one koje zahtevaju stručnu pomoć. Lečenje psihičkih problema nam omogućava da se oslobodimo simptoma, što znači bolji san, odmor i manje briga. Prednosti lečenja su i mogućnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti bez poteškoća i uspostavljanje boljih međuljudskih odosa. Za osobe koje imaju HIV to znači briga o zdravlju i redovno uzimanje kombinovane terapije čime se direktno utiče na unapređenje fizičkog zdravlja. Uticaj psiholoških faktora poput stresa na imunološki sistem je značajan i dokazano je da stres uzrokuje promene u ponašanju vezano za zdravlje. U stanju stresa, uznemirenosti, deprimiranosti, zabrinutosti i sl., Ljudi su skloniji rizičnim ponašanjima. To u svakodnevnom životu znači da više puše, piju alkohol, lošije se hrane, slabije spavaju i sl., A upravo ti faktori imaju znatan uticaj na imunološki sistem. Stres ujedno utiče na endokrini sistem, kao i na autonomni nervni sistem preko kojeg direktno ili indirektno utiče na imunološki sistem što je onda relevantno za klinički tok, morbiditet i mortalitet HIV/AIDS-a. Stres se može pojaviti u trenutku kada saznamo za svoj HIV status i zato je važno da razvijemo načine da upravljamo stresom na način koji prevazilazi probleme, jer za većinu nas, aktivni stres će izazvati slabljenje našeg imunološkog sistema, uticaće na naše spavanje i zdravlje. Stres često može biti pruzrokovan spoljašnjim činiocima u našem životu koji nisu direktno povezani sa HIV-om. Posao, porodične brige ili strahovi u vezi sa HIV-om, zdravljem ili tretmanom mogu biti uzrok stresa. Na depresiju utiču i faktori poput bolesti zavisnosti, porodična istorija depresije, nedostatak podrške, stigma. Ljudi često govore da su depresivni kada se trenutno osećaju tužno ili bezvoljno. Depresija se tretira različitim vrstama psihoterapije ali i medikamentima. Rizici nelečene depresije su veliki, zato je lečenje neophodno jer može doći do raznih misli koje nas mogu dovesti čak i do pomisli na samoubistvo. Naše društvo se ne bavi otvoreno ovom temom. Ljudi ne govore mnogo o smrti, pa ćeš se možda pitati da li je u redu ako sada češće razmišljaš o smrti, nego ranije. Možda će te ta tema okupirati kada se razboliš ili testovi pokažu loš rezultat. Razmišljanje o smrti dovodi do osećanja da vreme ističe i da nećemo uspeti da ostvarimo svoje snove i ciljeve. Sa druge strane razmišljanje o smrti nam može pomoći da se fokusiramo na ono šta je bitno u našem životu. Ne pominjemo samoubistvo jer je ljudima vrlo neprijatno da razgovaraju o ovoj temi. U našoj kulturi je to tabu tema i društvo uglavnom ignoriše postojanje ovog problema. Milion ljudi godišnje umre usled posledica oduzimanja sopstvenog života u celom svetu. Stope suicida među mladim ljudima su u toj meri porasle da su oni postali grupa pod najvećim rizikom u jednoj trećini svih zemalja. Depresija je poremećaj koji podrazumeva najmanje dve nedelje depresivnog raspoloženja ili gubitak interesovanja ili osećaja uživanja. Simptomi su:

Značajna promena težine. Nesanica ili preterano spavanje. Umor ili gubitak energije. Smanjena aktivnost. Osećanja bezvrednosti ili preterani osećaj krivice. Osoba se osamljuje, izoluje od drugih. Smanjena sposobnost mišljenja i koncentracije. Stalne misli o smrti.

Neki ljudi razmišljaju o samoubistvu kada dođe do situacije koje njima deluju bezizlazne. Jedan od faktora rizika je svakako i hronična, neizlečiva infekcija kao što je HIV. Ako nas suicidne misli sve jače okupiraju ili se nastave više dana, ne trebamo paničiti i ne trebamo ih držati samo za sebe. Možemo otići kod savetnika ili psihijatra.

10.6. Vežbanje i sport

Redovno vežbanje poboljšava funkcionisanje imunološkog sistema. Vežbanje poboljšava raspoloženje, oslobađa od stresa i stimuliše apetit. Vežbanjem razvijamo i jačamo mišiće. Uz pravilnu ishranu i dovoljan unos vode i ostalih tečnosti, reguliše se metabolizam belančevina, masti i ugljenih hidrata. Ne treba preterivati pri vežbanju, a vežbe nas ne smeju prekomerno zamarati. Ukoliko koristimo Indinavir kapsule (Crikivan kapsule), moramo piti veće količine tečnosti. Ne uzimajte steroide. Uskladite unos hrane sa intenzitetom vežbanja, odnosno unosite više kalorija kako bismo nadoknadili one potrošene tokom vežbanja. Saveti za vežbanje:

Više šetajmo na čistom vazduhu. Koristimo stepenice, tako jačamo mišiće nogu i sagorevamo višak kalorija. Pripazimo na držanje, ne opterećujmo kičmu i zglobove. Izložimo se svakodnevno 10 minuta. Plešimo, bavimo se nekim sportom i plivajmo. Aerobne vežbe moraju biti zastupljene najmanje tri puta nedeljno po

pola sata. Posećujmo teretanu i povećajmo mišićnu masu. Bavimo se jogom ili tai chi-jem i tako se oslobodimo stresa i napetosti.

10.7. Putovanja i zabava

Ograničenja kretanja na osnovu HIV statusa ponovo naglašavaju izuzetni karakter AIDS-a, posebno što se tiče kraćih putovanja. Nijedna druga bolest ne sprečava ljude da uđu u zemlju u poslovne, turističke svrhe ili da učestovuju na nekom sastanku. Nijedna druga bolest ne tera ljude da se plaše od pregleda prtljaga, gde bi mogli da se pronađu sakriveni lekovi, sa posledicom uskraćivanja ulaska ili nekim gorim posledicama, poput zadržavanja i deportacije“ - Piter Piot, izvršni direktor UNAIDS-a od 1995 do 2008. Hrvatska ne propisuje nikakva ograničenja za HIV pozitivne osobe prilikom putovanja. Bosna i Hercegovina takođe nema nikakvih ograničenja za HIV pozitivne osobe prilikom putovanja. Međutim, za trajno nastanjivanje potrebno je priložiti HIV negativan test. Bugarska traži testiranje na prisustvo HIV virusa za sve imigrante ali i za strance koji nameravaju da ostanu duže od 1 mesec, zbog studiranja ili posla. Grčka zahteva testiranje na HIV samo za prostitutke a pojam prostitutke određen je grčkim zakonom. Austrija nema nikakvih ograničenja za boravak do tri meseca (90 dana). To isto važi za duži boravak, međutim, neki gradovi, po lokalnim propisima, traže da se prilikom zahteva za trajno nastanjivanje priloži HIV test ali to ne znači da će, i ako je test pozitivan, bitno uticati na odobravanje zahteva. Za boravišne vize (preko 90 dana boravka) prilikom odlaska na studiranje ili privremeni rad postoji propis po kome je neophodno priložiti uverenje o zdravstvenom stanju kao i zdravstveno osiguranje - healt insurance, koje se kupuje u osiguravajućim kompanijama za period na koji se odlazi, za sve građane država koje nisu članice Evropske unije a planiraju boravak duži od šest meseci. Italija nema nikakvih ograničenje za HIV pozitivne osobe prilikom putovanja do tri meseca. Za ulazak u Veliku Britaniju kao i sve teritorije koje pripadaju Ujedinjenom kraljevstvu, kao što je Gibraltar, nema posebnih ograničenja za HIV pozitivne osobe. Nije potrebno ni zdravstveno uverenje niti testiranje na prisustvo HIV virusa za odobravanje vize. Ovo je jako bitno znati jer je Velika Britanija jedna od malobrojnih država u Evropi koja će i nakon 2010. godine zadržati vizni režim za državljane Srbije. Osobe koje su HIV pozitivne nisu predmet posebne zakonske regulative. Tako da ne postoje posebni propisi koji se odnose na kontrolu, deportaciju ili proterivanje HIV pozitivnih osoba. Trebalo bi znati da ARV terepiju možemo nositi samo za ličnu upotrebu. ARV terapija se može uneti u zemlju ako imate lekarski recept ili neku drugu potvrdu od lekara specijaliste. Postoji mogućnost da pod određenim okolnostima neke osobe budu testirane na tuberkulozu i to na ulaznim lukama. Oni za koje se ustanovi da boluju od tuberkuloze, upućuju se na lečenje. Osobe za koje se ustanovi da su HIV pozitivne, neće biti deportovane iz zemlje, niti HIV status može biti osnov za traženje azila. U Rusiji se za sve strance koji traže dozvolu za boravak duži od 3 meseca zahtevaju rezultati HIV testa. Kako je svest o neophodnosti zaštite ljudskih prava najveća u državama Evropske Unije, Evropska komisija izdala je preporuku univerzitetima, fakultetima i školama: U skladu sa vladinim smernicama i principima dogovorenim sa Savetom Evrope, univerziteti i fakulteti ne smeju da zehtevaju da potencijalni ili postojeći studenti podnesu test na HIV virus ili da otkriju svoj HIV status ukoliko je poznat. Od strane Univerziteta i fakulteta je potvrđeno da, bilo koja informacija u vezi sa HIV statusom bilo kog studenta, mora biti tretirana kao strogo poverljiva i ne sme biti otkrivena trećim licima bez izričite pismene saglasnosti onoga o kome je reč.

Oni studenti koji imaju komplikacije u vezi sa HIV-om (sida ili povezane bolesti) biće tretirani na isti način kao i neko ko pati od ozbiljnih hroničnih bolesti. Univerziteti i fakulteti se prema HIV infekciji odnose kao i prema bilo kojoj drugoj ozbiljnoj bolesti, ne postoji diskriminacija usmerena protiv osoba sa HIV-om. SAD, pored mnogih drugih zemalja, imaju ograničenja ulaska u zemlju ako ste HIV pozitivni. Zabranu putovanja i imigracija u SAD za pojedince s HIV-om prvi put je uvedena u Reganovo doba. Početkom devedesetih napor za rušenje regulatornih zabrana nije uspeo zbog lobiranje iz konzervativnih grupa i birokratskih zavrzlama. Godine 2006. i to 1. decembra, predsednik Buš je izjavio da će njegova administracija izvršiti kategorički zaokret prema ograničenjima za osobe koje sa HIV-om. To se i desilo, novi američki presednik, Barak Obama, potpisao je ukaz kojim se dozvoljava osobama koje žive sa HIV-om ulazak u SAD. Ove odredbe počeće da važe od januara 2010. godine. Ukidanje zabrane uklanja jedan od poslednjih tragova rane AIDS politike u SAD-u i sklanja ih sa liste država koje imaju zabranu ulaska za HIV pozitivne osobe. Kanada više ne zahteva obelodanjivanje HIV statusa radi privremenog boravka ili za kratke posete. Štaviše devedeset i dve zemlje ne postavljaju ograničenja kretanja ljudi sa HIV-om. Vlade ovih zemalja nisu prijavile nikakve probleme u smislu ugrožavanja javnog zdravlja ili većeg tereta na javni budžet. Tu spadaju međusobno sasvim različite zemlje poput Austrlije, Argentine, Brazila, Hrvatske, Etiopije, Francuske, Hong Konga, Indonezije, Japana, Kenije, Kirgistana, Libije, Meksika, Mozambika, Mjanmara, Nepala, Norveške, Filipina, Švajcarske i Turske. Medjutim Vlade drugih drzava, poput Kanade i El Salvadora, imale su ograničenja povezana sa HIV-om i odlučile su da ih uklone. U Kanadi, organizatori su, uoči Međunarodne AIDS konferencije u Torontu, postali su svesni da HIV pozitivni učesnici moraju da prijave svoj status na zahtevu za vizu. Organizatori i njihovi kanadski istomišljenici bili su brzi u edukaciji relevantnih vladinih ministarstva, ističući da je ova mera zastarela, diskriminatorska i neefikasana u ostvarenju bilo kakvih ciljeva. Kao posledica njihove edukacije pre konferencije, obrazac za prijavu zamenjen je drugim u kojem se ne zahteva otkrivanje HIV statusa. Australija trenutno dozvoljava ljudima koji žive sa HIV-om da uđu u zemlju ali zahteva testiranje onih koji nameravaju da rade u zdravstvu i za građane iz podsaharske Afrike koji žele da studiraju u Australiji. Na taj način je restrikcija za kraći boravak ukinuta ali postoji za duži boravak. Azija je kontinent sa veoma zanimljivim destinacijama kako za turističke obilaske tako i za studiranje i poslovna putovanja. Što se tiče restrikcija vezana za HIV, ona se razlikuju od zemlje do zemlje. Tako na primer, Južna Koreja spada u zemlje sa zabranom ulaska kao i ograničenjima za kratkotrajna zadržavanja (do 90 dana). Osobama sa HIV-m je zabranjen ulazak u zemlju. Ali, za boravak do 3 meseca (za one kojima nije potrebna viza) nije neophodno obelodanjivanje HIV statusa. Na graničnom prelazu ne postoji nikakva kontrola u vezi s HIV-om. Regulativa koja se odnosi na boravak/prebivalište je takva da je moguće primenjivati posebne mere zaštite, posebno za javne izvodjače (igrače, pevače, muzičare i dr.) Ako se ipak tamo nalaziš i obelodaniš svoj HIV status, bićeš proteran/na. Zakon o kontroli imigracije dozvoljava deportaciju osoba pogođenih ozbiljnim infektivnim bolestima. Pa, tako prema podacima Centra za kontrolu i pevenciju bolesti Južne Koreje, čak 521 od 647 stranaca kod kojih je dijagnostifikovan HIV/AIDS moralo je da napusti zemlju. Kina spada u zemlje koje imaju zabranu ulaska u ograničenja za kraće kao i za i duže boravke odnosno putovanja. Prilikom kraćih boravaka Kini, prema kineskim propisima, turisti i posetioci moraju da prijave svoj HIV status prilikom podnosenja zahteva za vizu. Međutim, test na HIV nije potreban. Sve do nedavno, pozitivan status nije imao uticaja na odobrenje viza, od nedavno je slučaj da Kina vrši deportaciju HIV pozitivnih osoba u matičnu zemlju ukoliko se nekim slučajem otkrije HIV status. Što se tiče boravka u Kini na duži period, HIV status je osnov za odbijanje ulaska kao i deportaciju. Svako ko aplicira za trajno boravište ili/i ima namere da studira (period duži od godinu dana), mora da podnese i HIV test (odbren od strane kineske Ambasade ili konzulata) prilikom ulaska ili nakon ulaska, u roku najviše od 20 dana od ulaska. Test se mora uraditi u ustanovi koja podržava/poštuje standarde neke od lokalnih kineskih bolnica. U prvih sedam meseci 2008 god. Kina je sprovela blizu 756.000 HIV testova na graničnim prelazima, testirani su bili turisti koji su u ulazili u zemlju, način odabira turista je bio nasumičan. Iako se, sa žaljenjem može reći da je HIV pozitivnim osobama zabranjen ulaz u Kinu, za očekivati je da se ova zabrana u uskoro ukine. Japan je jedna od retkih razvijenih zemalja u Aziji u kojoj nema nikakvih ograničenja za ulazak u zemlju. Šta više, u formularu koji se podnosi prilikom apliciranja za vizu ne postoje nikakva pitanja sa HIV statusom. Nije potrebno ni zdravstveno uverenje ni HIV test za odobrenje vize. Osobe koje su HIV pozitivne nisu predmet posebne zakonske regulative. Tako da ne postoje posebni propisi koji se odnose na kontrolu, deportaciju ili proterivanje HIV pozitivnih osoba.

Trebalo bi znati da ARV terepiju možeš nositi za ličnu upotrebu ali je tzv.”JAKKAN sertifikat” potreban u slučaju da nosiš količinu lekova za period duži od 2 meseca. Tajland je, neki bi rekli, prilično neobična i kontraverzna država. HIV pozitivne osobe se tamo smatraju kao pripadnici posebne haj (high) klase. Tamo te neće ni popreko pogledati ako trčiš po ulici otkrivajući svoj HIV status. To su bar glasine, treba otići i proveriti. Što se tiče odnosa države prema HIV pozitivnim turistima na duže ili na kraće nema nikakvih ograničenja za ulazak u zemlju. Indija kao država ne postavlja nikakva ograničenja za ulazak u zemlju. Ne postoje nikakva pitanja u vezi sa HIV statusom u formularu koji se podnosi prilikom apliciranja za vizu. Ovo je pravilo važi i za kraći i za duži boravak u Indiji. Prvobitna zabrana, koja je važila do 2002. godine ukinuta je 29. septembra 2002. godine uz često citiranje ministra zdravlja Shatrughan Sina: ”Stručnjaci su mišljenja da je OBAVEZNO testiranje stranaca i sudenata iz inostranstva u suprotnosti sa preporukama Svetske zdravstvene organizacije”. Tako da stranci, uključujući i studente nemaju obavezu da se testiraju na HIV. Maroko spada u države koje nemaju ograničenja za kraće boravke. Međutim postoji obaveza podnošenja testa u slučaju podnošenja zahteva za stalni boravak odnosno postoje ograničenja u slučaju dužih boravaka. HIV testiranje je obavezno za svakoga (od 15 do 60 godina starosti) ko želi boravište u Maroku. Zanimljivo je to da test mora da bude urađen u Maroku i to u ustanovi koja je odobrena od strane Ministarstva zdravlja Maroka. Dozvola boravka neće biti obrađivana sve dok se ne utvrdi da je HIV test nereaktivan. Iako je ovde reč o zvaničnim podacima, postoji svedočanastvo nekoliko ljudi koji su tražili dozbolu za boravak (duži) a da im prethodno nije zatraženo da se testiraju. Tunis spada u države koje imaju ogranicenja samo za duže boravke. Tako da je za boravak duži od 30 dana obavezno testiranje na HIV. Ovo nije slučaj ako je reč o kraćem boravku (do 30 dana). Posebna pravila primenjuju se u slučaju dužeg boravka. Na primer, u slučaju traženja radne dozvole i/ili dužeg boravka, odobrenja mogu biti povezana sa HIV/AIDS statusom. Ako se ustanovi da je pomenuti status pozitivan moguće je odbijanje. Egipat spada u države koje svoja ograničenje usmeravaju samo u pravcu dužih boravaka, za kraća turistička ili poslovna zadržavanja to nije slučaj. Testiranje je obavezno izvršiti u Centralnoj laboratoriji Ministarstva zdravlja Egipta. Testiranje koje je sprovedeno u nekoj drugoj ustanovi neće biti prihvaćeno kao validno. Zavisnici od droge više nisu izuzeti od obaveznog testiranja. To važi i za supružnike i decu od 15 godina starosti pa naviše. Stranac koji je već u zemlji biće deportovan u slučaju da je HIV status pozitivan i otkriven. Takođe postoji obaveza dokazivanja da je izvršena vakcinacija protiv žute groznice, ako je reč o nekome ko dolazi iz zaraženih područja. Što se Afričkog kontinenta tiče, Centralno afrička republika spada u zemlje koje imaju restrkcije za duže boravke (duže od 90 dana). Nema zabrana isključivo za HIV pozitivne osobe ali je to regulisano na sledeći način: Svako ko aplicira za prebivalište, posao ili dozvolu za studiranje mora se podvrći medicinskom pregledu što uključuje i HIV testiranje). Južno-afrička republika spada u red država bez ikakvih ograničenja u tom smeru. Ne postoji ni posebna zakonska regulativa koja se odnosi na HIV pozitivne osobe, bilo da je reč o ulasku u zemlju ili boravku. Strancima je omogućeno da se leče isključivo u privatnim klinikama što je prilično skupo. Državne bolinice nemaju kapacitet za masovnije zbrinjavanje HIV pozitivnih osoba. Preporučuje se da stranci, pre polaska na put provere nivo, tačnije opseg zdravstvenog osiguranja. Južno Američki kontinent spada možda u nejliberalnije područje što se tiče putničkih restrikcija vezanih za HIV. Čile spada u zemlje bez posebnih restrkcija za HIV pozitivne osobe. Šta više, ne postoji posebna zakonska regulativa koja se odnosi na HIV pozitivne osobe. Ni medicinski pregled a ni test u vezi sa HIV-statusom nije potrebno priložiti prilikom ulaska u zemlju. Stranci sa HIV pozitivnim statusom (otkrivenim) nisu predmet posebne zakonske regulative. Takođe, ne postoje posebni propisi u vezi sa deportacijom, proterivanjem ili posebnom kontrolom HIV pozitivnih osoba. ARV (HAART) terapiju je moguće nositi za lične potrebe (količinu potrebnu prema dužini boravka). Preporucljivo je nositi i recepte. Prema zvaničnim podacima Kolumbijske ambasade u Beogradu kaže se da kolumbijske vlasti nikada nisu tražile naročite podatke o HIV-u od ljudi koji ulaze u tu zemlju. I Brazil spada u države koje nemaju nikakvih ograničenja za HIV pozitivne osobe. Ne postoji ni posebna zakonska regulativa koja se odnosi na HIV pozitivne osobe, bilo da je reč o ulasku u zemlju ili boravku. Odobren boravak ne može biti uskraćen po osnovu HIV/AIDS statusa. Reč je dakle o državi koja ne zahteva ni lekarsko uverenje a ni test na HIV virus.

10.8. Alternativna terapija

Kada govorimo o alternativnoj dopunskoj terapiji, onda se uglavnom misli na biljne i druge nutritivne suplemente (dodaci u ishrani), akupunkturi, aromaterapiji i homeopatiji. Mnogi ljudi kažu da se osećaju bolje nakon primene alternativnih i dopunskih vidova lečenja i postoji verovatnoća da su neka od ovih lečenja zaista korisna, iako ne postoje dokazi po konvencionalnoj zapadnjačkoj medicini. Alternativna i komplementarna medicina jesu nazivi koji se obično pridodaju onim medicinskim i zdravstvenim sistemima, praksama i proizvodima za koje se trenutno ne smatra da su delovi konvencionalne medicine. Dobro poznati primeri jesu neki biljni i drugi nutritivni suplementi, akupunktura, aromaterapija i homeopatija. Dopunska medicina koristi se istovremeno i zajedno sa konvencionalnom medicinom. Stariji vidovi komplementarne i alternativne medicine su poznati kao tradicionalna medicina. U odnosu na HIV, alternativne terapije jesu najčešće korišćene u oblastima u kojima konvencionalna medicina nije bila dostupna. U odsustvu ARV lečenja, ljudi teže drugim načinima odlaganja efekta AIDS-a, ili lečenja pojavnih infekcija. Konvencionalna medicina obuhvata sve pristupe za koje je dokazana bezbednost i efikasnost pod rigoroznim naučnim testovima. Po definiciji, dopunska i alternativna medicina sastoje se od terapija koje nisu dokazane i nisu po standardima konvencionalne medicine. S obzirom na postojanje velikog broja terapija ne može biti sumnje da neke od njih rade ono šta se za njih navodi. I dalje se može tvrditi da su, sa naučnog gledišta, neke stvari verovatnije od drugih. Čini se na primer da akupunktura podstiče aktivnost mozga i postoje sasvim zadovoljavajući dokazi da pomaže u otklanjanju post-operativne mučnine. Biljni lekovi su takođe sasvim mogući: nekih 25% savremenih lekova potiče od biljaka koje su tradiconalno korišćene. Naučnici su otkrili da jedna biljka deluje kao antiretrovirusni lek i sasvim je moguće da takvo dejstvo imaju i druge. Čak i da medicina nema nekakav konkretan uticaj na bolest, to ne znači obavezno da je ona lošija od nikakvog lečenja. Široko je rasprostranjeno shvatanje da uverenje pacijenta o sosptvenom izlečenju i kvalitet odnosa između nas i doktora mogu imati vrlo veliki uticaj na ishod bolesti. To je ono što se naziva placebo efektom. Čak i ako ne uspeva da ublaži simptome, lečenje može imati nepovezane efekte poput podizanja samopouzdanja i ublažavanja nervoze. Grupne terapije poput joge su posebno dobre za upoznavanje novih ljudi, koji mogu da podele svoje iskustvo o drugim opcijama lečenja. Pristalice dopunske i alternativne medicine predlažu određeni broj razloga zbog kojih njihove terapije nisu bile predmet temeljnog testiranja. Velika medicinska ispitivanja vrlo su skupa i zahtevna; ako ne postoje izgledi učešća većeg broja pacijenata onda ima i manje podsticaja da se uloći u ovakva istraživanja. Pouzdani, etički testovi zahtevaju značajan stepen ekspertize. Neki vidovi komplementarne i alternativne medicine mogu imati štetne posledice i uzgredne efekte. Reči poput “prirodno” i “tradicionalno” sigurno nisu nikakva garancija bezbednosti. Biljne ili nutritivne terapije mogu delovati na druge lekove, čineći ih slabijim u delovanju na bolest, ili čak pogoršavajući njihove uzgredne efekte. Biljni lekovi i dodaci u ishrani nisu pokriveni strogim propisima koji važe za faramaceutske lekove. Kvalitet je nedosledan čak i među popularnim komercijalnim receptima jer testovi pokazuju da koncentracije aktivnih sastojaka variraju u velikoj meri u odnosu na brojku koja je prikazana na pakovanju. Čak i kada terapija ima mali rizik da direktno nanese štetu pacijentu i dalje se može pokazati kao gubljenje vremena i novca. Oslanjanje na alternativnu medicinu umesto na naučno dokazano lečenje može imati veoma ozbiljne posledice. Jednom kada HIV ozbiljno oslabi imunološki sistem, antiretrovirusni lekovi teško da mogu spasiti život.

Kada kupujemo biljni lek ili dodatak u ishrani, pokušajmo da odaberemo uglednog prodavca i proizvođača. Velike, starije kompanije na tržištu su pouzdanije jer mogu mnogo više izgubiti prodajom proizvoda lošeg kvaliteta. Ako je moguće, potražimo kompaniju koja je poslala svoje proizvode na nezavisnu proveru kvaliteta. Kada počnemo sa novom terapijom, dobra je ideja da počnemo sa pisanjem dnevnika naših simptoma. To će nam pomoći da procenimo da li terapija ima željeni ishod, ili dovodi do nekih neželjenih efekata. Dopunske i alternativne terapije se mogu podeliti u pet glavnih kategorija: Sveobuhvatni medicinski sistemi

Naturopatička medicina (koja se uglavnom praktikuje na Zapadu; sadrži promenu ishrane, biljne lekove, akupunkturu i masažu);

Tradicionalna kineska medicina (sadrži biljne lekove, akupunkturu i masažu); Aijrveda (prastari indijski sistem lečenja; sadrži promenu ishrane, biljne lekove, terapije čišćenja, masažu, meditaciju

i jogu); Homeopatija (najčeće prepisuje ekstremno razblažene rastvore prirodnih supstanci).

Medicina telo-um

Tehnike relaksacije (opuštanja), meditacije i vizuelizacije; Duhovne vežbe i molitve Joga (može sadržati duhovne vežbe, meditaciju i telesne vežbe); Tai Či (kineska borilačka veština koja sadrži meditaciju i vežbe disanja); Ki gong (sadrži meditaciju, telesne vežbe i vežbe disanja); Aromaterapija (koristi lekove dobijene od biljaka koji se udišu, stavljaju na kožu ili unose u organizam);

Biološki zasnovani suplementi

Vitamini i minerali; Biljni lekovi; Životinjski ekstrakti; Prebiotici i probiotici (sa ciljem podsticanja rasta korisnih mikroba);

Manipulativne i telesne vežbe

Masaža; Kiropraktika (izmišljena u Americi, manipuliše kičmom, pršljenovima i mišićima); Šiacu (tradicionalni vid japanske terapije masažom); Refleksologija (izmišljena u Americi; u terapiji se pritiskaju stopala, ruke ili uši); Rolfing (dobila naziv po Amerikanki Idi Paulini Rolf; odnosi se na masiranje mekog tkiva);

Energetska medicina

Akupunktura (odnosi se na ubacivanje tankih igala u telo); Reiki (stručnjaci tvrde da kanališu energiju preko dlanova); Terapija dodirom i lečenje na daljinu (stručnjaci tvrde da kontrolišu bioenergiju i biopolja svojim rukama); Bioelektromagnetne terapije (odnose se na konvencionalno korišćenje zvuka, svetla, magnetizma i drugih vidova

elektromagentnog zračenja).

10.9. Lažni lekovi za HIV Lažni lekovi za HIV i AIDS postoje otkako se ovaj sindrom pojavio. U većini slučajeva, oni su samo pogoršali stanje kod osoba. Lažni lekovi služe da ljudi daju zadnju paru za bezvredni napitak ili uređaj i da ljudima ne ostane dovoljno novca da plate prave lekove i druge troškove lečenja. Kada osoba shvati da kupljeni lek ne daje rezultate, šanse za uspešno lečenje ARV lekovima mogu biti smanjene ili da skoro ne postoje. Lažni lekovi mogu imati direktni uticaj na zdravlje i mogu štetno delovati po naš organizam što ugrožava prevenciju HIV infekcije i AIDS-a. Ljudi koji veruju da postoji lako dostupan lek manje će se plašiti od HIV infekcije, pa će zato verovatno slabije paziti na zaštitu. Veoma je retko u medicini da nešto bude 100% efikasno za sve ljude. Vrlo je mala šansa da će neki proizvod biti lek za širok skup nepovezanih bolesti poput raka, astme, AIDS-a i dijabetesa. Dokazivanje da je HIV uništen nije lako. Promene simptoma ili povratak telesne težine nije dovoljno, kao što nije ni test koncentracije virusa u krvi. Čak i kada test ne otkrije HIV u krvotoku jer je osoba primala ARV terapiju, to ne znači da je virus odstranjen iz svih delova tela. Potrebna je mnogo temeljnija istraga. Bitna medicinska otkrića pojaviče se u bitnim svetskim medicinskim žurnalima poput Nature (Prirode) ili Science (Nauke). Glavni tok medija će primetiti ovu priču a vodeći stručnjaci daće svoja mišljenja. Bitno je da uvek popričamo sa našim doktorom ili nekim drugim stručnjakom iz oblasti medicine pre nego što pokušamo sa bilo kojom vrstom alternativnog lečenja. Ako nam je potrebno više informacija ili drugo mišljenje, pokušajmo da kontaktiramo zdravstvenu organizaciju.

Ukoliko su Vam potrebne dodatne informacije, možete nas kontaktirati u svako doba na +381605030402 Sajt: http://www.aids-support.org/

Facebook profil: https://www.facebook.com/AS.Centar.Beograd Twitter profil: https://twitter.com/AS_Centar

Youtube profil: https://www.youtube.com/user/CentarAS Skype: AS_Centar