ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

ВЛАДИМИРА ВЛАДИМИРОВИЧА ПУТИНА

18. марта 2014. у Кремљу

Добар дан, поштовани чланови Савета Федерације, поштовани депутати Државне Думе! Поштовани представници Републике Крим и Севастопоља – они су овде, међу нама, грађани Русије, житељи Крима и Севастопоља!

Поштовани пријатељи, данас смо се сабрали по питању које има животно важан значај, историјски значај за све нас. 16. марта на Криму је проведен референдум, он је прошао у пуној сагласности с демократским процедурама и међународно-правним нормама.

У гласању је учествовало више од 82 процента бирача. Више од 96 процената се изјаснило за уједињење с Русијом. Цифре су довољно убедљиве.

Да би се схватило зашто је извршен управо тај избор довољно је знати историју Крима, знати шта је значила и значи Русија за Крим и Крим за Русију.

На Криму је дословно све прожето нашом заједничком историјом и поносом. Овде је древни Херсон, гдје је примио крштење Свети кнез Владимир. Његов духовни подвиг – обраћање православљу – предодредио је заједничку културну, вредносну, цивилизациону основу, која обједињава народе Русије, Украјине и Белорусије. На Криму су – гробови руских војника, чијом је храброшћу Крим 1783. ушао у састав Руске државе. Крим – то је Севастопољ, град – легенда, град велике судбине, град-тврђава и Отаџбина руске црноморске војне флоте. Крим – то су Балаклава и Керч, Малахов-курган и Сапун-гора. Свако од тих места је свето за нас, то су симболи руске војне славе и невиђеног јунаштва.

1

Крим је и јединствени спој култура и традиција разних народа. И тиме је он тако сличан на велику Русију, где током векова није исчезао, није се растворио ниједан етнос. Руси и Украјинци, кримски Татари и припадници других народа су живели и радили заједно на кримској земљи, чувајући своју самобитност, традиције, језик и веру.

Успут речено, данас је од два милиона и двеста хиљада житеља Кримског полуострва – скоро милион и по Руса, 350 хиљада Украјинаца, који претежно руски језик сматрају својим родним језиком, и приближно 290-300 хиљада кримских Татара, од којих је значајан део, као што је показао референдум, такође оријентисан на Русију.

Да, био је период, када је према кримским Татарима, исто као и према неким другим народима СССР, била испољена сурова неправедност. Рећу једно: од репресија су тада страдали многи милиони људи разних националности, и пре свега, наравно, руски људи. Кримски Татари су се вратили на своју земљу. Сматрам да треба предузети све неопходне политичке, законодавне одлуке које ће завршити процес рехабилитације кримско-татарског народа, одлуке које ће обновити њихова права, добар глас у пуном обиму.

Ми се с уважавањем односимо према представницима свих националности које живе на Криму. То је њихов заједнички дом, њихова мала Отаџбина, и биће исправно ако на Криму – ја знам да то Кримљани подржавају – буду три равноправна државна језика: руски, украјински и кримско-татарски.

Поштоване колеге! У срцу, у свести људи Крим је увек био и остаје неодвојиви део Русије. То убеђење, основано на истини и праведности, било је непоколебљиво, предавано је из поколења у поколење, пред њим су били немоћни и време, и околности, немоћне све драматичне промене, које смо преживљавали, преживљавала наша земља током целог XX века.

После револуције бољшевици су из разних разлога, нека им Бог буде судија, укључили у састав Украјинске народне републике значајне територије историјског југа Русије. То је учињено без урачунавања националног састава житеља, и данас је то савремени југоисток Украјине. А 1954. је уследила

2

одлука о предаји у њен састав и Кримске области, успут су предали и Севастопољ, мада је он тада био потчињен савезним властима. Иницијатор је био лично глава Комунистичке партије Совјетског Савеза Хрушчов. Шта га је покретало – тежња да осигура подршку украјинске номенклатуре1 или да изглади своју кривицу за организацију масовних репресија у Украјини 30-их година – нека то истражују историчари.

За нас је важно друго: та одлука је била донесена с очевидним нарушавањем уставних норми које су чак тада деловале. Питање су решили кулоарски, међусобним договором. Наравно, да у условима тоталитарне државе житеље Крима и Севастопоља нису питали ни за шта. Просто су их ставили пред факт. Код људи су, наравно, и тада ницала питања, зашто се Крим одједном нашао у саставу Украјине. Али по великом рачуну – треба то отворено рећи, ми сви то схватамо, - по великом рачуну та одлука је схватана као нека формалност, па територије су се предавале у оквирима једне велике земље. Тада је просто било немогуће представити да Украјина и Русија могу да не буду заједно, да могу бити разне државе. Али, то се десило.

То што је изгледало невероватно, постало је стварност. СССР се распао. Догађаји су се развијали тако муњевито да је мало ко од грађана схватао сав драматизам догађајâ који су се тада дешавали и њихових последица. Многи људи и у Русији и у Украјини, па и у другим републикама су се надали да ће Заједница Независних Држава која је тада поникла постати нова форма заједничке државности. Па обећали су им и заједничку валуту, и јединствени економски простор, и заједничке оружане снаге, али све то су остала само обећања, а велика земља је нестала. И када се Крим одједном нашао већ у другој држави, е тада је већ Русија осетила да су је не просто покрали већ опљачкали.

Заједно с тим треба отворено признати да је и сама Русија, покренувши параду суверенитетâ, и сама допринела развалу Совјетског Савеза, а при узакоњењу распада СССР заборавили су и на Крим и на главну базу Црноморске флоте – Севастопољ. Милиони Руса су легли да спавају у једној земљи, а пробудили се иза границе, у трену ока се нашли као националне

1 номенклатура - совјетски високи државни и партијски чиновници (напомена преводиоца)

3

мањине у бившим савезним републикама, а руски народ је постао један од највећих, ако не рећи и највећи подељени народ у свету.

Данас, након већ много година, ја сам слушао како Кримљани, сасвим недавно, говоре да су их тада, 1991. године, предали из рука у руке просто као врећу кромпира. Тешко се с тим не сложити. Руска држава, па шта је она? Па шта је Русија? Спустила је главу и помирила се, прогутала ту увреду. Наша земља се тада налазила у тако тешком стању да просто није могла да заштити своје реалне интересе. Али људи се нису могли помирити с вапијућом историјском неправдом. Све те године и грађани, и многи друштвени делатници су више пута покретали ту тему, говорили да је Крим – исконска руска земља, а Севастопољ – руски град. Да, све то ми смо добро схватали, осећали и срцем и душом, али требало је полазити од постојећих реалија и већ на новој бази градити добросуседске односе с независном Украјином. А односи с Украјином, с братским украјинским народом су били и остају и заувек ће бити за нас најважнији, кључни, без сваког преувеличавања.

Данас се може отворено говорити, ја хоћу да вас упознам с детаљима преговора, вођених почетком 2000-их година. Тада ме Председник Украјине Кучма замолио да убрзамо процес делимитације руско-украјинске границе. До тада тај процес се практично није покретао. Русија као да је признала Крим за део Украјине, али преговори о делимитацији границе нису вођени. Схватајући све тешкоће тог процеса, ипак ја сам одмах дао указ руским установама да активирају тај посао – посао на формирању граница, да би било јасно свима: саглашавајући се на делимитацију, ми смо фактички и правно признавали Крим украјинском територијом, самим тим коначно затварали то питање.

Ишли смо у сусрет Украјини не само у вези Крима, већ и у тако сложеној теми као разграничење акваторија Азовског мора и Керчког мореуза. Од чега смо ми полазили? Полазили смо од тога да су добри односи с Украјином за нас главно, и да не требају бити таоци безизлазних територијалних спорова. Али при том смо, наравно, рачунали да ће Украјина бити наш добар сусед, да ће Руси и рускојезични грађани у Украјини, посебно на њеном југоистоку и на Криму, живети у условима пријатељске,

4

демократске, цивилизоване државе, да ће њихови законити интереси бити обезбеђени у сагласности с нормама међународног права.

Међутим, ситуација се почела развијати друкчије. Један за другим предузимани су покушаји да Русе лише историјског памћења, а повремено и родног језика, да их учине објектом принудне асимилације. И наравно, Руси, као и други грађани Украјине су страдали од постојане политичке и државне перманентне кризе, која потреса Украјину већ више од 20 година.

Схватам зашто су људи у Украјини хтели промене. За године «самостијности», независности, власти им је, што се каже, «доста», просто је постала несносна. Мењали су се председници, премијери, депутати Раде, али се није мењао однос према својој земљи и према свом народу. Они су «музли» Украјину, били се међу собом за пуномоћја, активе и финансијске токове. При том је оне који су држали власт мало интересовало од чега и како живе прости људи, између осталог зашто милиони грађана Украјине не виде за себе перспективу у отаџбини и присиљени су да одлазе у иностранство на надничарске послове у друге земље. Хоћу да нагласим, ни у какву Силиконску долину, већ управо на надничарске послове. Само у Русији прошле године их је радило скоро 3 милиона људи. По неким оценама, обим њихове зараде 2013. године у Русији износи више од 20 милијарди долара, то је величина 12 процената БДП Украјине.

Поновићу, добро схватам те који су с мирним паролама изашли на мајдан, иступајући против корупције, неефективне државне управе, сиромаштва. Права на мирни протест, демократске процедуре, избори за то и постоје да се мења власт која не задовољава људе. Али ти, који су стајали за последњим догађајима у Украјини, следили су друге циљеве: они су припремали наредни државни преврат, планирали да захвате власт, не заустављајући се ни пред чим. У погон су били пуштени и терор, и убиства, и погроми. Главни извршиоци преврата постали су националисти, неонацисти, русофоби и антисемити. Управо они у многом одређују и све до данас живот у Украјини.

Као прво дело нове такозване «власти» су поставиле скандалозни пројект закона о преиспитивању језичке политике, који непосредно

5

ограничава права националних мањина. Истина, инострани спонзори тих данашњих «политичара», куратори данашњих «власти» су одмах опоменули иницијаторе те замисли. Они су умнији људи, треба им одати признање, и схватају до чега ће довести покушај да се изгради етнички чисто украјинска држава. Пројект закона је био одложен, одложен у страну, али јавно у резерву. О самом факту његовог постојања данас се шути, очигледно, рачуна се на кратко људско памћење. Али свима је већ постало сасвим јасно шта управо намеравају даље да раде украјински идејни наследници Бандере – помагача Хитлера у време Другог светског рата.

Јасно је и то да легитимне извршне власти у Украјини све до сада нема, нема се с ким разговарати. Многе државне органе су узурпирали самозванци, при том они ништа у земљи не контролишу, а сами – хоћу то да истакнем, - често се сами налазе под контролом радикала. Чак доћи на пријем код неких министара данашње владе може се само с одобрењем бојовника мајдана. То није шала, то је реалија данашњег живота.

Онима који су се противили пучу одмах су почели претити репресијама и казненим операцијама. И први на реду био је, наравно, Крим, рускојезични Крим. У вези с тим житељи Крима и Севастопоља су се обратили Русији с позивом да заштити њихова права и сам живот, да не допусти то што се дешавало и што се и сада још догађа и у Кијеву и у Доњецку, у Харкову, у неким другим градовима Украјине.

Разуме се, ми нисмо могли не одазвати се на ту молбу, нисмо могли оставити Крим и његове житеље у невољи, у противном то би била просто издаја.

Пре свега нужно је било помоћи да се створе услови за мирно, слободно исказивање воље, да би Кримљани могли сами одредити своју судбину први пут у историји. Међутим , шта ми пак слушамо данас од наших колега из Западне Европе, из Северне Америке? Нама говоре да ми нарушавамо норме међународног права. Прво, добро је што су се они макар сетили тога да постоји међународно право, и на том им хвала, боље касно, него никада.

6

И, друго, најважније: па шта ми то тобоже нарушавамо? Да, Председник Руске Федерације је добио од горњег дома парламента право да користи Оружане Снаге у Украјини. Али тим правом, строго говорећи, до сада се чак није користио. Оружане снаге Русије нису улазиле на Крим, оне се тамо већ и тако налазе у сагласности с међународним уговором. Да, ми смо ојачали нашу групацију, али при том – хоћу то да истакнем, да би сви знали и чули, - ми чак нисмо прешли горњу редовну бројност наших оружаних снага на Криму, а она је предвиђена у обиму 25 хиљада људи, за то просто није било потребе.

Даље. Објављујући своју независност, заказујући референдум, Врховни Савет Крима се позвао на Устав Организације Уједињених Нација, у ком се говори о праву нација на самоопределење. Уосталом, и сама Украјина, хоћу то да поменем, објављујући о свом изласку из СССР, учинила је то исто, скоро текстуално то исто. У Украјини су се користили тим правом, а Кримљанима га не признају. Зашто?

Осим тога, кримске власти су се ослањале и на познати косовски прецедент, прецедент који су наши западни партнери створили сами, што се каже својим сопственим рукама, у ситуацији апсолутно аналогној кримској, признали одвајање Косова од Србије легитимним, доказујући свима да никаква одлука централних власти земље за једнострано објављивање независности није потребна. Међународни Суд ОУН на основу тачке 2 члана 1 Устава Организације Уједињених Нација се сагласио с тим и у својој одлуци од 22. јула 2010. приметио следеће. Наводим дословни цитат: „Никаква општа забрана на једнострано проглашење независности не проистиче из праксе Савета Безбедности“, - и даље: „Опште међународно право не садржи било какву примењиву забрану на проглашење независности“. Све је, као што се каже, довољно јасно.

Ја не волим да се позивам на цитате, али ипак не могу се уздржати, још један извод из још једног официјелног документа, али овај пут то је Писмени меморандум САД од 17. априла 2009. године, поднесен у управо тај Међународни Суд у вези са расправом о Косову. Опет ћу цитирати: „Декларације о независности могу, и често се тако и дешава, нарушавати унутрашње законодавство. Међутим то не значи да произилази нарушавање

7

међународног права“. Крај цитата. Сами су написали, раструбили по целом свету, сагибали све, а сада се узрујавају. Зашто? Па поступци Кримљана се тачно уклапају у ту, да се право каже, инструкцију. Па зашто се то што могу Албанци на Косову (а ми се односимо према њима с уважавањем) забрањује Русима, Украјинцима и кримским Татарима на Криму? Поново ниче питање: зашто?

Од истих тих Сједињених Држава и Европе ми слушамо да је Косово – ето, тобоже, опет неки посебни случај. У чему се пак, по мишљењу наших колега, састоји његова особитост? Показује се у томе што је током конфликта на Косову било много људских жртава. Шта је то – јуристички правни аргумент, шта ли? У одлуци Међународног Суда тим поводом уопште ништа није речено. И потом, знате, то чак више нису двојни стандарди. То је неки зачуђујући примитивни и праволинијски цинизам. Па не може се све тако грубо подводити под своје интересе, један и исти предмет данас називати белим, а сутра – црним. Излази да сваки конфликт треба доводити до људских жртава, шта ли?

Рећу отворено: да месне снаге самоодбране Крима на време нису узеле ситуацију под контролу, тамо су такође могле бити жртве. И слава Богу, што се то није десило! На Криму није било ни једног оружаног сукоба и није било људских жртава. Шта ви мислите, зашто? Одговор је једноставан: зато што је против народа и његове воље ратовати тешко или практично немогуће. И у вези с тим хоћу да се захвалим украјинским војницима, а то није мали контингент – 22 хиљаде људи с пуним наоружањем. Ја хоћу да се захвалим тим војницима Украјине који нису пошли на крвопролиће и нису себе испрљали крвљу.

У вези с тим, наравно, јављају се и друге мисли. Нама говоре о некој руској интервенцији на Криму, о агресији. Необично је то слушати. Нешто се не сећам из историје ни једног случаја да би интервенција пролазила без једног јединог пуцња и без људских жртава.

Поштоване колеге! У ситуацији око Украјине као у огледалу се одразило то што што се догађа сада, и што је произилазило током последњих десетлећа, у свету. После нестанка биполарног система на планети нема више

8

стабилности. Кључни и међународни институти се не учвршћују, већ често, на жалост, деградирају. Наше западне колеге на челу са Сједињеним Америчким Државама радије се у својој међународној политици руководе не међународним правом, већ правом јаког. Они су поверовали у своју изабраност и изузетност, у то да им је дозвољено да решавају судбине света, да у праву могу бити увек само они. Они делују тако како им се хоће: час овде, час онде примењујку силу против суверених држава, стварају коалиције по принципу „ко није с нама, тај је против нас“. Да би агресији дали привид законитости, истерују неопходне резолуције из међународних организација, а ако се то из неких разлога не дешава, потпуно игноришу и Савет Безбедности ОУН, и ОУН у целини.

Тако је било у Југославији, па ми то добро памтимо, 1999. године. Тешко је било у то поверовати, очима својим нисам веровао, али крајем XX века по једној од европских престоница – по Београду током неколико недеља наношени су ракетно-бомбашки удари, а потом је уследила права интервенција. Шта, зар је била резолуција Савета Безбедности по том питању, која је дозвољавала таква деловања? Ништа слично. А потом су били и Афганистан, и Ирак, и отворена нарушавања резолуције СБ ОУН о Либији, када су место обезбеђења такозване зоне забрањених летова такође почела бомбардовања.

Био је и читав низ управљаних «обојених» револуција. Разумљиво да су људи у тим земљама где су били ти догађаји уморни од тираније, од беде, од одсуства перспектива, али та су се осећања једноставно цинично користила. Тим земљама су наметани стандарди који никако нису одговарали ни начину њиховог живота, ни традицијама, ни култури тих народа. У резултату уместо демократије и слободе – хаос, провале насиља, низ преврата. «Арапско пролеће» је заменила «арапска зима».

Сличан сценарио је био реализован и у Украјини. 2004. године, да би пробили потребног кандидата на председничким изборима, измислили су некакав трећи круг, који није био предвиђен законом. Просто апсурд и изругивање над уставом. А сада су бацили на посао раније припремљену, добро опремљену армију бојовника.

9

Ми схватамо шта се дешава, схватамо да су та дејства била усмерена и против Украјине, и Русије, и против интеграције на евроазијском простору. И то у то време када је Русија најискреније тежила ка дијалогу са нашим колегама на Западу. Ми стално предлажемо сарадњу по свим кључним питањима, хоћемо да учвршћујемо ниво поверења, хоћемо да наши односи буду равноправни, отворени и поштени. Али ми нисмо видели сусретне кораке.

Напротив, нас су не једном обмањивали, доносили одлуке иза наших леђа, стављали пред свршен факт. Тако је било и са ширењем НАТО на Исток, са размештањем војне инфраструктуре на нашим границама. Нама су цело време једно и исто тврдили: «Али, вас се то не тиче». Лако је рећи, не тиче се.

Тако је било и са развијањем система противракетне одбране. Без обзира на све наше бојазни, машина иде, креће се. Тако је било с бесконачним одуговлачењем преговора о визним проблемима, с обећањима часне конкуренције и слободног доступа на глобална тржишта.

Нама данас прете санкцијама, али ми и тако живимо у условима низа ограничења, и сасвим суштинских за нас, за нашу економију, за нашу земљу. Например, још у периоду «хладног рата» САД, а затим и друге земље су забраниле продавати у СССР велики списак технологија и опреме, саставивши такозване КОКОМ-овске спискове. Данас су они формално укинути, али само формално, на делу многе забране по пређашњем делују.

Речју, имамо све основе тврдити да се «знаменита» политика сузбијања Русије, која је провођена и у XVIII, и у XIX, и у XX веку, наставља и данас. Нас стално покушавају да натерају у неки угао зато што ми имамо независну позицију, за то што је бранимо, за то што ствари називамо својим именима и нисмо лицемерни. Али све има своје границе. И, у случају с Украјином наши западни партнери су прешли црту, понашали су се грубо, неодговорно и непрофесионално.

Они су пак одлично знали да и у Украјини и на Криму живе милиони Руса. Колико је потребно изгубити политичку проницљивост и осећај мере да не би могли предвидети све последице својих деловања. Русија се нашла на

10

граници, од које више није могла одступити. Ако до ослонаца сабијате опругу, она ће се некада свом снагом отворити. Треба то памтити увек.

Данас је неопходно прекинути хистерију, одустати од реторике «хладног рата» и признати очевидну ствар: Русија је самостални, активни учесник међународног живота, она, као и друге земље, има своје националне интересе које треба имати у виду и уважавати.

При том ми се са захвалношћу односимо према свима који су с разумевањем пришли ка нашим корацима на Криму, захвални смо народу Кине, чије је руководство разматрало и разматра ситуацију око Украјине и Крима у свој њеној историјској и политичкој пуноћи, високо ценимо уздржаност и објективност Индије.

Данас хоћу да се обратим и народу Сједињених Америчких Држава, људима који се од времена оснивања те државе, доношења Декларације независности поносе тиме да је слобода за њих изнад свега. Зар тежња житеља Крима ка слободном избору своје судбине није иста таква вредност? Разумејте нас.

Верујем да ће ме разумети и Европљани, и пре свега Немци. Подсетићу, да су у току политичких консултација о уједињењу СРН и ДРН на, благо речено, експертској, али врло високој равни представници ни из далека свих земаља, које јесу и које су тада биле савезници Немачке, подржали саму идеју уједињења. А наша земља, напротив, једнозначно је подржала искрено, незадрживо стремљење Немаца ка националном јединству. Уверен сам да ви то нисте заборавили, и сматрам да грађани Немачке такође подржавају стремљење руског света, историјске Русије ка обнови јединства.

Ја се обраћам и народу Украјине. Најискреније хоћу да нас разумете: ми ни у ком случају нећемо да вам нанесемо штету, да повредимо ваша национална осећања. Ми смо увек поштовали територијалну целовитост украјинске државе, за разлику, уосталом, од тих који су принели јединство Украјине на жртву својим политичким амбицијама. Они се размећу лозинкама о великој Украјини, али управо они су учинили све да расколе земљу. Данашњи грађански сукоб је у целини на њиховој савести. Хоћу да ме

11

чујете драги пријатељи. Не верујте тим који вас плаше Русијом, вичу о томе да за Кримом следе други региони. Ми нећемо поделу Украјине, нама то не треба. Што се тиче Крима, он је био и остаће и руски, и украјински, и кримско-татарски.

Поновићу, он ће бити, као што је и било вековима, родни дом за припаднике свих народа који тамо живе. Али, он никада неће бити бандеровски!

Крим – то је наше заједничко добро и најважнији фактор стабилности у региону. И та стратешка територија треба да се налази под јаким, постојаним суверенитетом, који по факту може бити само руски данас. Иначе, драги пријатељи (обраћам се и Украјини, и Русији), ми с вама – и Руси, и Украјинци – можемо уопште изгубити Крим, притом у недалекој историјској перспективи. Замислите се, молим, над тим речима.

Подсетићу да су се такође у Кијеву већ чуле изјаве о скором ступању Украјине у НАТО. Шта би значила та перспектива за Крим и Севастопољ? То да би се у граду руске војничке славе појавила натовска флота, да би поникла претња за сав југ Русије – не нека ефемерна, савршено конкретна. Све што би реално могло да се деси, то је све то што би се реално могло десити, ако не би било избора Кримљана. Хвала им за то.

Успут говорећи, ми нисмо против сарадње с НАТО, уопште не. Ми смо против тога да војна алијанса, а НАТО остаје уз све унутрашње процесе војна организација, ми смо против тога да војна организација газдује око наше ограде, напоредо с нашим домом или на нашим историјским територијама. Ви знате, ја себи просто не могу представити да ћемо ми путовати у Севастопопљ у госте ка натовским морнарима. Они су, успут говорећи, у својој већини одлични момци, али ипак боље је да они нама долазе у госте у Севастопољ него ми њима.

Рећи ћу отворено, нас боли душа за све што се сада догађа у Украјини, што страдају људи, што они не знају како живети данас и шта ће бити сутра. И наша узнемиреност је разумљива, та ми нисмо просто блиски суседи, ми смо фактично, како сам ја већ много пута говорио, један народ. Кијев је –

12

мајка градова руских. Древна Русија – то је наш заједнички извор, ми свеједно не можемо једни без других.

Рећу још о једном. У Украјини живе и живеће милиони Руса, рускојезичних грађана, и Русија ће увек штитити њихове интересе политичким, дипломатским, правним средствима. Међутим, пре свега сама Украјина треба бити заинтересована за то да права и интереси тих људи буду гарантовани. У том је – залог стабилности украјинске државности и територијалне целовитости земље.

Ми желимо пријатељство с Украјином, желимо да она буде јака, суверена, самодовољна држава. Па за нас је Украјина – један од водећих партнера, ми имамо мноштво заједничких пројеката, и, без обзира на све, ја верујем у њихов успех. И главно: ми желимо да на земљу Украјине дођу мир и сагласност, и заједно с другим земљама спремни смо дати томе свестрано садејство и подршку. Али, поновићу: само сами грађани Украјине су у стању да уведу поредак у сопственом дому.

Поштовани житељи Крима и града Севастопоља! Сва Русија се одушевљавала вашом храброшћу, достојанством и смелошћу, то сте управо ви решили судбину Крима. Ових дана ми смо били блиски као никада, подржавали смо једни друге. То су била искрена осећања солидарности. Управо у таквим преломним историјским моментима проверава се зрелост и снага духа нације. И народ Русије показао је такву зрелост и такву снагу, својом јединственошћу подржао је сународнике.

Чврстина вањскополитичке позиције Русије се оснивала на вољи милиона људи, на општенационалном јединству, на подршци водећих политичких и друштвених снага. Ја хоћу да се захвалим свима за то потриотско расположење. Свима без искључења. Али нама је важно да и убудуће сачувамо исту такву консолидацију да би решавали задатке који стоје пред Русијом.

Ми ћемо се отворено сударити и с вањским супротстављањем, али ми смо дужни за себе одлучити да ли смо ми спремни да доследно бранимо своје националне интересе или ћемо их вечно предавати, одступајући неизвесно куда. Неки западни политичари нас већ плаше не само санкцијама, већ и

13

перспективом заоштравања унутрашњих проблема. Хтело би се знати шта они имају у виду: дејства неке пете колоне – разне врсте «национал-издајника» - или рачунају да могу погоршати социјално-економски положај Русије и самим тим испровоцирати незадовољство људи? Такве изјаве видимо као неодговорне и отворено агресивне и на то ћемо реаговати на одговарајући начин. При том ми сами никада нећемо тежити ка конфронтацији с нашим партнерима ни на Истоку, ни на Западу, напротив, чинићемо све неопходно да градимо цивилизоване добросуседске односе, као што и треба у савременом свету.

Поштоване колеге!

Разумем Кримљане, који су поставили питање на референдуму сразмерно отворено и јасно: хоће ли Крим бити с Украјином или с Русијом? И може се са увереношћу рећи да су се руководство Крима и Севастопоља, депутати законодавних органа власти, формулишући питање референдума, уздигли изнад групних и политичких интереса и руководили се, у средиште поставили искључиво изворне интересе људи. Свака друга варијанта плебисцита, ма како она привлачно изгледала на први поглед, снагом историјских, демографских, политичких и економских особености те територије била би прелазна, привремена и крхка, неизбежно би довела до даљег заоштравања ситуације око Крима и на најпогубнији начин се одразила на живот људи. Кримљани су поставили питање оштро, бескомпромисно, без сваких полутонова. Референдум је био проведен отворено и поштено, и људи на Криму су јасно, убедљиво изразили своју вољу: они хоће да буду с Русијом.

Русији такође предстоји да донесе сложене одлуке, урачунавајући сву целокупност и унутрашњих и вањских фактора. Какво је пак сада мнење људи у Русији? Овде, као и у било ком демократском друштву, постоје разне тачке посматрања, али позиција апсолутне – хоћу то да истакнем – апсолутне већине грађана је такође очевидна.

Ви знате последња социолошка испитивања, која су проведена у Русији дословно ових дана: приближно 95 процената грађана сматрају да је Русија дужна да штити интересе Русâ и припадникâ других националности, који

14

живе на Криму. 95 процената. А више од 83 процента сматрају да је Русија дужна да то ради чак и ако таква позиција усложи наше односе с неким државама. 86 процената грађана наше земље су убеђени да је Крим све до сада руска територија, руска земља. А скоро – ево врло важна цифра, она апсолутно корелира с тим што је било на Криму на референдуму, - скоро 92 посто иступају за присаједињење Крима Русији.

На тај начин, и огромна већина житеља Крима, и апсолутна већина грађана Руске Федерације подржавају уједињење Републике Крим и града Севастопоља с Руском Фердерацијом.

Ствар је у – политичкој одлуци саме Русије. А она може бити основана само на вољи народа, зато што је само народ извор сваке власти.

Поштовани чланови Савета Федерације! Поштовани депутати Државне Думе! Грађани Русије, житељи Крима и Севастопоља!Данас, ослањајући се на резултате референдума, који је проведен на Криму, ослањајући се на вољу народа, предајем у Федералну Скупштину и молим да се размотри Уставни закон о примању у састав Русије два нова субјекта Федерације: Републике Крим и града Севастопоља, а такође и да се ратификује припремљени за потпис Уговор о уласку Републике Крим и града Севастопоља у Руску Федерацију. Не сумњам у вашу подршку!

Превео с руског: Бранимир Куљанин

Бања Лука, 25. март 2014. г.

15