1

Војислав Коштуница

2

ПРИКАЗИ КЊИГЕ:

1. ПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРУГОГА ИЗДАЊА КЊИГЕ

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, ОДБРАНА КОСОВА

Часлав Д. Копривица, Лесковац, 28.05.2009.

2. ОДБРАНА КОСОВА КАО ОДБРАНА ДОСТОЈАНСТВА ЈЕДНОГ

НАРОДА, ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ, ЈЕДНОГ ПРИНЦИПА

Синиша Ковачевић, Сомбор, 28. јануар 2009.

3. ВЕРНОСТ СЕБИ И СВОМ НАРОДУ

Милован Данојлић (Обраћање поводом доделе годишње награде

“Задужбине Др. Живко и Милица Топаловић” Војиславу Коштуници

Српска књижевна задруга 27. новембра, 2008. године)

4. ЛАЗАР

Матија Бећковић, 28. октобра, 2008. године

5. МОЋ И НЕМОЋ ПРАВА И ПРАВДЕ

Коста Чавошки (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009)

6. КЊИГА – СВЕДОК Слободан Самарџић (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009)

7. О СМИСЛУ ЖИВОТА ЈЕДНОГ НАРОДА

Александар Фатић ( Суботица 12. јануар 2009)

8. РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ ДР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ

ОДБРАНА КОСОВА

Петар Петковић ( Суботица 12. јануар 2009)

9. СРПСКА КОСОВСКА ДРАМА ЛИБЕРАЛНО-ДЕМОКРАТСКОГ

ЗАПАДА

Др Славенко Терзић, (Ректорат Универзитета у Нишу, 28.10. 2008)

10. У ЗНАКУ ИСТИНЕ, ПРАВА И ПРАВДЕ

Маринко Лолић (Књижевни лист 74-75, октобар-новембар 2008)

11. ОДГОВОРНА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА

Богдана Кољевић (Ректорат Универзитета у Нишу, 28.10. 2008)

12. ДОСТОЈАНСТВО ИЗНАД СИЛЕ Милорад Вучелић ( ПЕЧАТ 03.10.2008 )

3

1.

Часлав Д. Копривица

ПРЕДСТАВЉАЊЕ ДРУГОГА ИЗДАЊА КЊИГЕ

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА, ОДБРАНА КОСОВА

Драги Лесковчани, поштовани пријатељи,

Књига Војислава Коштунице, Одбрана Косова, као свједочанство његове и наше

заједничке борбе за Космет, препуна је различитих мисли, извођења, поентирања и, не

на посљедњем мјесту, патриотских емоција, које код читаоца буде најразличитије

асоцијације и одјеке. Дозволићете ми да на примјеру три-четири таква мјеста из књиге

покажем не само начин на којим сам је ја доживио него и да назначим и оно што је, по

мојем схватању, најзначајније и најдалекосежније у њој.

Коштуница каже следеће:

Ми нисмо први који се у историји нашег народа и наше државе изјашњавамо о Косову,

али знамо да је тај одговор у свим временима био један и једино могућ. Још од оних

који су пре шест векова на Косову Пољу оставили животе, преко свих покољења која

су живела, борила и умирала за Косово, тај одговор је гласио да је Косово одувек било

и да ће заувек остати саставни део Србије. Тиме је наш положај у овом историјском

тренутку истовремено отежан и олакшан. С једне стране, он је отежан зато што морамо

бити свесни највеће одговорности и што морамо бити достојни да дамо одговор, а с

друге стране је олакшан зато што одговор на судбинско питање Косова не може бити

нов, јер док је Србије други одговор не постоји. (стр. 70)

На судбинско питање, дакле на питање идентитета, памћења, бића, трајања, могућ је

само судбински одговор, а то је одговор који нам је давала и који нам даје наша

судбина, пут који су зацртали наши преци. Ако ми не будемо наставили наш

историјски пут на начин на који су нам га судбински утрли наши преци, ми ћемо

изгубити право да се зовемо њиховим потомцима. Судбински пут не подразумијева

никакав слијепи фатализам, већ се ради само о једној простој ствари: када се, као што

се сада десило нашем народу, остане без оријентира, смјерница, када, штавише, само

биће народа бива доведено у питање, тада се треба обратити оном најсуштинскијем у

својем бићу – треба пратити заједничку везивну нит мијена нашег повијесног пута,

треба, дакле, слиједити судбину наше суштине, и тада ћемо, као што каже наш аутор,

имати „олакшан“ одговор. Наиме, оно што је једино могуће, смислено, морално,

људски радити у позицији у којој се налази наш народ, то је политика опстанка,

идеологија опстанка, стратегија опстанка, мисао опстанка, пјевање опстанка... Није ту

ријеч ни о каквој некритичкој заслијепљености сликама прошлости, већ нам је сама

наша судбина поново досудила задатак пред којим смо се налазили толико пута (ако не

и непрекидно) – да уопште опстанемо – једнако као нам иста та судбина поново мора

дати исти одговор који нам је давала толико пута: издржи, опстани и побиједи. Отуда,

без обзира на све тешкоће које нас чекају на нашем судбинском путу, ми можемо бити

4

спокојни стога што смо, налазећи се у овако тешком положају, лишени недоумица и

главоломки. Исправни, морални, истинити, достојни, вјечни пут јесте пут вјерности

судбини, док су путеви отпадништва многобројни, разноврсни, али у крајњем исходу

заправо исти, тј. подједнако ништавни. Зато они који не желе и не могу да се изроде и

да отпадну имају врло једноставне и као стијена непомјерљиве разлоге – чак и када их

и не изрекну, док су отпаднички „аргументи“ разноврсни, ваздушасти, али тону у

заборав чим су изречени, и, заправо, неубједљиви и за оне који их себи и другима

узалудно нуде– не би ли сакрили свој кукавичлук и/или своју издају.

Коштуница, даље, каже:

Сви ми више него добро знамо да не може један човек одбранити Косово, као што га

један човек не може ни изгубити. Косово може да одбрани само цео народ или га цео

народ, ако тако одлучи, може изгубити. (стр. 75)

Косово је, дакле, изгубљено само ако смо и ми изгубљени – за оно што смо као народ

некада били. Сваки човјек припада неком народу, те, између осталога и преко тога

јесте – човјек, а припадати овом, српском народу значи спознати своју историјску

судбину, прихватити је и учинити све да се једном испуне они њени налози са којима

са увијек изнова суочавамо, што значи: учинити све што је у нашој моћи да престанемо

да будемо понављачи своје историје који не могу да науче њену поуку. Однос према

Космету је стога проба за све нас да ли смо и даље Срби, а то за некога ко јесте (или ко

треба бити) Србин значи – да ли смо и даље људи. Насупрот беспомоћним

констатацијама многих добронамјерних, отимачином Космета погођених савременика

– у стилу: „Ја ту ништа не могу да урадим.“ – треба рећи да управо свако од нас, сам са

собом и у себи, највише може да уради за наш Космет. То што се смије, може и мора

урадити јесте да се никада ни у себи, ни пред другима не помиримо са тиме, да увијек

изнова и себе и околину – било сународникā, било инородаца – убјеђујемо да је Космет

српски, да увијек изнова осјешћујемо да је то одсудно питање нашега морала, образа,

идентитета и самога опстанка. Наиме, без Космета, тачније: приставши да смо без

њега, да он није наш (јер ако он није наш, ни ми нијесмо његови), ми остајемо не само

без дијела своје територије, тј. без дијела својега „тијела“, већ без себе самих, без своје

душе, која је, за разлику од тијела, недјељива. Космет није само неодвојиви, саставни

дио државе Србије него је он сâма суштина Србије, па ако би нека држава и могла да

настави да живи без неког својег саставног дијела, макар и као обогаљена и понижена,

Србија не може наставити да живи без Косова, јер тијелу без душе живота нема. Због

тога, ми немамо избора него да ниакда не одустанемо од борбе за Космет – али не тако

што ћемо тек, као наши актуелни властодршци, понављати да ми његову отимачину

никада нећемо признати, већ тако што ћемо радити да се тамо једном као држава

поново вратимо на завјетно Косово.

Само ако наша држава буде имала грађане који ће мишљу, ријечју и дјелом свједочити

не само учињену неправду него и одлучност да се она исправи – што је једна од

непролазних заповијести и људскога и божјега права – само ће тада и та држава једном

моћи да учини нешто велико за привремено отето Косово и Метохију – само би се тада,

на концу, у случају успјешнога повратка српске државе на Космет, могло испоставити

да је његова отимачина била привремена, пролазна невоља.

Космет није изгубљен – али би могао постати ако би ми на то пристали – као што ни од

15. стољећа па све до 1912, док су на њему пировали, како вели Његош, „љути

Агарјани“, није био изгубљен, иако тамо све то вријеме није било наше државе. Тада се

5

нијесмо питали гдје су нам границе државе, и правдали се да ништа не треба за њу да

предузимамо јер их тобоже не познајемо – стога што су границе биле урезане у ум и

душу, па је стога и било могуће чекати стољећима да се оне и стварно исцртају у

складу са тим вјечним тлоцртом српске душе. Нешто што је, стицајем тренутних

повијесних околности и моралних не-прилика свијета, на правди Бога, отето, нешто

што, стицајем околности, држи једно државонеспособно, полуцивилизовано,

злочинству наклоњено племе, заједно са својим циничним покровитељима са Запада –

то заиста не може и не смије бити сматрано једном за вазда изгубљеним.

Ако се у себи помиримо са губитком Космета, ако, наиме, пристанемо (на пристајање)

на пораз – као нација ћемо бити збрисани, најприје морално, а затим, закономјерно, и у

сваком другом смислу ријечи. Због самога нашега опстанка као народа – у било којим

границама – због, како неки кажу, будућности нас и наше дјеце, морално је обавезно не

пристати, јер како ћемо их моћи погледати у очи ако им оставимо у насљеђе терет

бивања „народом“ без образа. Само завјетом непристајања, упорношћу свеколике

духовне, интелектуалне, а када буде затребало и физичке борбе, можемо доћи у

прилику да своју државу и стварно вратимо на Космет, а утолико и да повратимо и свој

заједнички и лични образ.

Борба непристајања, што је најтежа борба која ће се ових и наредних дана, мјесеци и

година збивати у нама и са нама, биће борба за самопоштовање. Само ако не изгубимо

ту моралну борбу против себе, наиме, борбу против своје слабости, имаћемо изгледа да

се једном и стварно погледамо у очи са дивљим отимачима и онима који им и тада

буду држали страну, и да, под бољим условима, добијемо ту посљедњу битку против

непријатељā наше душе – једну од онаквих какве смо увијек много лакше добијали од

битака против својега незнања, малодушности и издаје.

Аутор, затим, вели:

Ако се као Срби одрекнемо српства, порекла, Косова, предака и историје – онда, ко

смо ми Срби? Како нам је име? [...] Ако пристанемо на силу и на страх, свака жртва

свих који су стварали Србију је узалудна. (стр. 221)

Космет је за нас бити или не бити – али не тек у физичком смислу, да ли ћемо уопште

било како постојати, већ да ли ћемо постојати као онај народ који смо до сада били.

Ако не будемо могли да чекамо колико год буде требало да своју државу вратимо на

Космет, већ пред собом и пред другим кажемо да оно више није наше, тада ми губимо

право да се више зовемо именом онога народа чија се не само војска него и цијела

држава у Првом свјетском рату на скоро три година била иселила из земље – све док се

није побједнички вратила у њу – изгубићемо право да се зовемо именом онога народа

који је под Турцима чекао скоро пет стотина година на слободу, именом онога народа

који данас живи западно од Дрине, и који је након устанка и ратова од 1875. до 1877.

чекао више од сто година да би извојевао себи своју државу која се данас зове

Република Српска. Питање Космета је, дакле, за нас бити или не бити у смислу носити

или изгубити право да носимо име онога народа који у својој часној историји никада

није заборављао да су увреде и понижења пролазни, а идеал слободе и части вјечан.

Одустати од Космета значи одустати од себе, значи: одрећи се предака, значи

накнадно, али једном заувијек, изгубити све њихове побједе, изгубити право да се носи

њихово часно име. А скупина без имена која би макар и даље, више по инерцији,

говорила српским језиком – то не би био народ, то чак не би била ни скупина

„самосвјесних“, „еманципованих“ индивидуа, већ би то било бесловјесно стадо које

безглаво, без икаквог памћења, само јури за пуним коритом и желуцем – а и то узаман.

6

Подлога сваког нормалног и природног индивидуализма је народносна заједница – и

ако ове потоње нема, тада неће бити ни индивидуа, већ само људоликих сподоба које у

себи немају оно што човјека чини човјеком.

Дозволите на крају, а сигуран сам да ми аутор на томе неће замјерити, да изнесем

неслагање са једним, са једним јединим мјестом у књизи. Коштуница каже:

Док стоје те светиње, док на Косову има Срба који у њима пале свеће, крсте се и

умиру, ко је тај међу нама који може да се оглуши о вековни завет и да буде први

Србин који ће изговорити оно што нико његов никада није? (стр. 206)

Јасно је: не смије бити таквога који би пристао да Космет више не буде наш, а ако би

се неко такав и појавио, морали бисмо да учинимо све да га спријечимо да у име нас на

то пристане. Но да ли бисмо изгубили право да сањамо о поновном ослобођењу

Космета ако би наши душмани и заиста затрли сваки траг српства на Космету? Ако би

то било тако, тиме би наше сународнике-мученике и своје светиње на Космету довели

чак можда и у већу опасност од оне којој су тренутно изложени, јер би арнаутски

безумници могли да помисле да ће, ако се ријеше посљедњих биолошких и физичких

трагова српског постојања, тиме бити овјерено да је свето српско Косово постало

некаква шиптарска Косòва. Али ја кажем, а вјерујем и да аутор то каже, и да сви ми

овдје исто то кажемо: и да, не дај Боже, протјерају и затру посљедњег Србина са

Космета, и да, не дај Боже, сруше и посљедњу нашу светињу на Космету, и даље ће у

Књизи вјечности стајати од Бога купљена тапија на којој стоји да је Космет српски. И

док та тапија постоји, и док за то српски род буде знао, по томе дјелао и за то

свједочио, дотле ће важити и завјет да Космет и опет стварно постане, а надаље и

заувијек опстане српски, да се труба српског војника поново зачује са Косова поља –

као што се зачула оне благословене 1912.

Хвала вам што се дошли вечерас и тиме дали још један прилог нашој заједничкој

одбрани Косова.

Лесковац, Спасовдан, 28.05.2009.

2.

Синиша Ковачевић

ОДБРАНА КОСОВА КАО ОДБРАНА ДОСТОЈАНСТВА

ЈЕДНОГ НАРОДА, ЈЕДНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ,

ЈЕДНОГ ПРИНЦИПА

Живот пред нас ставља различите задатке, пред орача да храни, пред лекара да

лечи, пред војника да брани, учитеља да подучава, свештеника да проповеда, ловац је

ту да лови, препелица да се чува... И тако, орачева кривица је ако је запарложено,

лекарева ако је неизлечиво, војникова ако је неодбрањно, учитељева ако се не

7

потписује и непрочитава, и све су одговорности исте и пред богом и пред људима.

Парадоксално, чак атеисти и комунисти изађу једном пред Творца, па ако су добро

лечили, подучавали, ловили, има наде да им се прогледа кроз прсте. А мислећи човек,

поред свести да ће једном пред Њим подносити рачуне, мора да мисли о још две

ствари: како једном, за сто, двеста година, изаћи пред потомке? И њима се рапортира.

Постије и обрнути рапорти, кад потомци рапортирају прецима, о њима неки други пут.

Страшно је кад су синови старији од својих праотаца. И напокон, постоји тај

свакодневни сусрет са самим собом, у молитви или приликом бријања, свеједно. Да ли

сам урадио све што се могло и што је требало?

Мој покојни отац ме је учио да нема разлога за нервирање и бригу у стварима које

нису под твојом контролом. Тад спавај мирно. Готовом послу мане нема. Али тамо где

си могао да утичеш на ток ствари а где је твоје чињење изостало и нервирање је

недовољно!

А кад судбина пред човека стави терет одговорности који можда није ни желео,

тамо где од његових поступака не зависи само судбина једне или двеју породица, где

од његових поступака зависи судбина народа коме припада, будућност и опстанак тла

које сматра својим, по коме је проходао и у које ће једном лећи, спружен и спокојан, са

властитом земљом на срцу, коју зове отаџбином, онда је та одговорност много већа.

А човек чију изванредну књигу вечерас представљамо се вољом отаџбине нашао у

таквим историјским околностима. Пред њим ала и врана, сила и обест, која лаж зове

истином, зло добрим, која је систем вредности преокренула и преврнула као пијанац

рукаве. А међу саплеменицима орачи који не ору, лекари који не лече, учитељи који

погрешно васпитавају, ловци који пуцају искључиво у време ловостаја... Најгоре од

свих времена.

Тамо где је логично да очекујете помоћ, она изостаје. И не само да је нема, него вам

се одмаже на сваки начин. А неко у колевци у којој сте рођени и у којој сте и ви

подизали своје потомство, хоће да насађује квочке, липу под којом сте први пут

љубили, секу да од ње направе наћве у којима ће месити хлеб од жита са ваше њиве,

цркву у којој сте се крштавали и венчавали, у којој су вам опојавали оца и деду и

њихове очеве, спаљују да на тој светој ватри суше опанке. А они чије су најстарије

тапије млађе од наших најмлађих размирица кажу: покажите смисао за реалност. А

неки од „ваших“ хорски терцирају, признајмо фактичко стање, покажимо да разумемо

време у коме живимо. Као да у тренуцима када вас жена вара са поштоношом исказјете

смисао за реалност и обома кувате добру кафу... Или пак чините оно што се од вас

очекује. Покушавате да уразумите прељубницу и уколико не успевате одлазите.

О неким радикалнијим варијантама овај пут неће бити говорено. Као када вам, не

дао бог, дете упадне у брлог наркоманије, прихватите фактицитет и показујући смисао

за реалност, остављате јединца немилости улице и наркодилера. Или ћете као сви

нормални људи учинити све да га спасете, борећи се до последњих граница властитих

могућности, ангажујући себе, породицу, лекаре, пријатеље, ватрогасце, војску и

председника.

Драги пријатељи, ниједно уметничко или научно дело, без обзира на њихову

вечитост или свевременост, дабоме да говорим о добрим научним и уметничким

творевинама, не може бити реално процењено уколико не сагледате политички, етички

и историјски контекст времена у коме је оно настајало. Отуда овај дужи увод.

Дакле, господин Коштуница преузима терет одговорности у најгорем од свих времена.

8

Супротстављен великој сили која реч „интерес“ ставља испред свих појмова као што су

морал, поштење, правда, достојанство, истина..., недовољно подржан од сународника,

он пише ову изванредну књигу, ову збирку филипика, спашавајући тако свој образ, али

и образ и достојанство целе једне генерације савременика. Ево, ово сам ја радио,

поручује будућима, кад су нам га отимали. У времену када сви орачи нису орали, када

су они пекари који су месили закидали на мери, када војници нису узимали пушке него

метле по позориштима и диспанзерима , када су ловци пуцали на голубове и трудне

кошуте. Ово је књига која ће увек подсећати да је тамо, на Југу наше место рођења,

наше основно духовно полазиште, наша културна и духовна вертикала, која нам је са

језивом мирноћом супериорног хулиганства, отета на потпуно бескрупулозан,

бандитски и вандалски начин.

И када једном, много пре него што то и оптимисти очекују, Косово и Метохија

поново буду српски, велики удео томе даће и ова одлична књига. Јер ће подсећати да је

Косово поље заувек у нашем систему мишљења, да је Грачаница утемељена у нашу

колективну емоционалност, да смо божуре угњездили у наше књиге, филмове, драме и

романе, да су наше најлепше песме и најлепше жене Косовке и Метохијке. Колика је

књига доктора Коштунице Одбарана Косова, једна јасно вођена политичка, етичка и

литерална мисао, уверићете се сами док је будете читали. Колико је она стилски и

морално чиста родољубива и политички коректна, такође. Поново се сећам речи свог

покојног оца Стевана: Војислав Коштуница ће мирно спавати. Он је учинио што је

могао, а да ли је свако од нас учинио онолико колико је морао? Ни мање, ни више од

тога. Питање за ораче, лекаре, пекаре, војнике, ловце...драги пријатељи мислите о томе

вечерас када ову изванредну књигу будете носили кући.

Синиша Ковачевић ( Сомбор, 28. јануар 2009.)

3.

Милован Данојлић

ВЕРНОСТ СЕБИ И СВОМ НАРОДУ

Овогодишњег добитника награде Задужбине Топаловић упознао сам крајем

седамдесетих, у време првих озбиљнијих окупљања противника ондашње

политичке праксе. Млади предавач протеран са Правног факултета због

подршке прокаженом професору Ђурићу привукао ме прибраношћу у држању и

способношћу да пажљиво слуша саговорника, врлинама које су у нашем

поднебљу прилично ретке. Остављао је утисак човека који гледа даље од онога

9

што је на први поглед видљиво, те сваку ствар дуго окреће у глави, пре него што

јој утврди смисао и могућу употребљивост. Први утисак о личности с временом

се потврђивао, а осећање пријатељства се продубљивало, како то, при

удруживању изолованих истомишљеника, већ бива. Све ондашње отпаднике,

побуњенике, петиционаше, изопштенике и противнике обавезне лажи

доживљавао сам као личне пријатеље, као браћу. Узгред буди речено, данашње

борце за људска права у том друштву нисам виђао: неки су били одвећ млади,

док су се други боље осећали у владиним него у невладиним организацијама...

За време суђења Шесторици, улето 1984, отишао сам из Београда, али нисам

прекинуо везу са језгром незадовољника које ће, у наредним годинама, убрзано

нарастати. Коштуница је предано радио у Одбору за одбрану слободе мисли и

изражавања, при Академији; претходно смо, при Удружењу књижевника,

основали и током две године водили сличан одбор, усредсређени на одбрану

слободе стваралаштва. Српска слободарска традиција нас је обавезивала на

једнако поштовање основних права сваког грађанина ондашње заједничке

државе, и онда кад узајамности на другој страни није било, што нас је, као

патриоте, понекад доводило до непријатних недоумица. Држали смо, и држимо,

да су права оних који не мисле као ми, па и наших непријатеља, претежнија од

љубави према отаџбини, довољно племенитој да то увиди и одобри. У том

тренутку, или нешто раније, појавила се књига «Страначки плурализам или

монизам», израђена са једним другим прогнаником са Правног факултета,

професором Чавошким; ту расправу сам доживео као смишљено подсећање на

агонију последње слободне странке по свршетку рата, пре него што ће

управљачи погасити светла у крчми. Извештај о злочину поднет је

злочинитељима, и њиховим наследницима, у виду непристрасне научне радње

чије импликације, у садашњости и у будућности, није било тешко погодити.

Кад смо се, 1989, нашли у Оснивачком одбору за оживљавање пре четири

деценије угушене Демократске странке, мени се учинило да испуњавамо

завештање студије «Страначки плурализам или монизам». Био сам срећан што

сам могао дати скроман допринос том догађају. Нажалост, убрзо су почела

раслојавања и цепања, па сам се повукао из политичког живота у ужем смисли

речи. Коштуница је покренуо своју странку, чија идеја – водиља сажима две

основне тежње нашег историјског искуства: дубоко укорењен демократски

импулс и патриотизам. Демократија која се не остварује пре свега у оквиру дате

нације је пуста апстракција.

Откако је преузео непосредну одговорност у вођењу јавних послова,

Коштуница се потврдио као државник и борбени национални радник у најбољој

домаћој традицији. Затечене прилике код нас, и у свету, нису му биле

наклоњене. У необично тешким околностима изборио се за доношење основног

закона државе, чиме је борба за очување територијалног интегритета земље

добила чврст ослонац. Обављање високих дужности у државној управи није код

њега ишло на уштрб демократске ширине и толеранције; захваљујући тој

ширини, две у јавности нападане и компромитоване странке добиле су

равноправан третман у политичком животу, па су, у међувремену, како видимо,

превалиле вртоглаву раздаљину између опозиције и владајућих структура у које

су се, делимично, и укључиле...

Његов патриотизам је рационални избор правника надахутог љубављу према

родном тлу и његовим људима. Главна одлика тог родољуба садржана је у

почетном напеву наше химне, која се обраћа Богу правде, а не богу победе и

10

земаљског благостања. Са вером у то, врховно начело, у правду, Војислав

Коштуница је повео битку свог живота, ону која се, код нас, од памтивека, води

на Косову. Одбрана Косова, непосредан повод за доделу овог признања, је

летопис трогодишње борбе да се разговор о статусу наше несрећне покрајине

постави у координате историје и у оквире владајућег међународног права. То је

болан, потресан документ, ратни дневник срочен тачним и јасним језиком

правника који поседује широку општу културу и слух за матерњи језик. У том

зборнику, где је свака реч два пута одвагана, присуствујемо хрвању Давида са

Голијатом; то је црна књига нашег пострадања, али и нашег слободољубља, те

извесног схватања части и достојанства. Дуги монолог пред глувим зидом,

узалудан покушај уразумљивања светских силника и пљачкаша, вођен са

тактиком коју голоруки људи, и жене, примењују у настојању да умире уличне

напаснике. Тешко је, у овим текстовима, повући границу између честите

наивности, дипломатских конвенција и лукавог плана да се непријатљски

настројен судија, који у џепу држи потписану смртну пресуду, третира као

непристрасни саговорник. Пример женске мудрости: са дивљаком и безумником

говорити мирно, са наглашеним поверњем у његову човечност. Такав наступ,

понекад, смирује безпризорнике; али, оно што пролази код уличних

насртљиваца, није прошло код светских силника.

Наш се Председник обраћа члановима Савета безбедности као заблуделој а

опасно наоружаној деци. Невоља је у томе што су ова деца мобилисани војници,

баш као и они у бази Bondstill, плаћени да бране стратешке конструкције својих

господара. Они нису непристрасне судије светске организације за очување мира,

него послушници окупационих снага, које су под изговором да помогну

Албанцима, отргли део српске земље да би на њој поставили још једну војну

базу.

Коштуници је туђе интелектуално просташтво које је, нажалост, својствено

политичком деловању и мишљењу, посебно код представника великих сила с

којима се морао ухватити у коштац. Чиновницима светске машинерије, који се

даве у глибу послушништва, који о Косову не знају ништа, али зато знају како

треба гласати, он се обраћа са висине на којој мисле и говоре слободни људи:

«Позивам вас, уважени представници водећих земаља слободног и

демократског света, да за тренутак покушате да сопствену домовину

замислите у положају државе од које се тражи да једној агресивној

етничкој групи (....) просто уступи део земље из којег је нација потекла.»

Такав напор имагинације превазилазио је овлашћења светских бирократа,

задужених да обезбеђују геостратешке поседе у оном часу прве и једине светске

силе. У Голијату се није дао пробудити човек који поштује основне

претпоставке међународног права. Па опет, труд није био узалудан: оне речи су

се морале рећи; изрекао их је најхрабрији и најмудрији између нас. Показало се

где ко стоји и с каквим се оружјем бори, и свакоме је постало јасно о чему се

ради. На Источној реци се огласила истина, пред којом је лаж морала ћутати.

Представници великих сила, виновници разбојничког бомбардовања Србије, о

суштини постављених питања нису имали шта да кажу. Аргументе су исцрпли

ракетама и бомбама са ослабљеним уранијумом, и сада је требало озаконити

затечено стање, које су сами изазвали.

Морална победа нашег Председника с временом ће постајати све

несумњивија и подстицајнија. Његова упорност је својствена овом тлу, а сажета

је у животном геслу хромог Вука: »не да се, али ће се дати». Часно је извршио

11

националну дужност у борби против војнички и економски надмоћног

непријатеља, сто пута јачег од оног којих се, у јуну 1389, улогорио између

Ситнице и Лаба. Да би покорили српску средњевековну државу, Турци су

морали запливати у својој крви; данашњи освајачи нису имали храбрости да

приме борбу прса у прса, коју је наша војска очекивала три месеца, не мичући

се са борбених положаја. Тукли су нас из црних стратсферских рупа у којима не

пребиваји милосрдни анђели, него сурови ђаволи. Отпор наше војске се данас

нихилистички омаловажава, а окупатору се, овде-онде, изражава дивљење.

Вишевековну традицију борбе против туђинске власти у нашем времену

наставља један миран, повучен интелектуалац, такорећи књишки човек, у чијем

се духу, а и презимену, задржала коштуњава чврстина нашег племена. Своје

познавање међународног права претворио је у оружје коме моћници нису ни

покушали да се супротставе. Позивали су се на «створено стање», које су сами,

са планом, створили, и које је, по речима једног од њихових извештача, на

Косову мрачно. Уверен у вредност начела у име којих је дошао на чело државе,

а чија је природа универзална, повео је спор против светске владе коју је зајахао

њен тренутно најјачи члан. Ставио је главу на пањ, и изгубио све, осим части.

Поновила се жртва светог Кнеза: битка се морала дати, да бисмо данас гледали

себи у очи, и да се не бисмо, колико сутра, стидели пред потомством.

На ту битку нас је обавезивало поштовање правде која, по народној

изреци, и по речима нашег Патријарха, држи земље и градове. Правдом против

силе и бирократске самовоље: сваки исход такве борбе, укључујући и пораз,

изазива дивљење «јер са нестанком правде», опомиње Кант, »ишчезавају све

вредности из живота људи и народа». У том духу је изречено упозорење у

Савету безбедности у октобру 2005:

«Због тога очекујем ништа мање од елементарне праведности, и ништа

више од сагласности о томе да за моју земљу важе они исти универзални

принципи који важе за сваку од ваших земаља појединачно, али и за све

демократске државе-чланице светске породице народа.»

Стратешки интереси нових освајача света, решених да у Европи оснују

послушну НАТО-државицу, са базом која, за разлику од оне у Гвантанамо,

никоме не пада у очи и не изазива буру протеста у круговима хуманитарних

организација, показаће се јачи од свих упозорења, доказа, аналогија, конвенција,

повеља и завршних аката. Ове норме се данас признају када је то моћницима

потребно, а када им не одговарају, они прелазе преко њих као да не постоје,

налазећи свакојаке посебне околности и изузетке који то нису. Са

саговорницима, којима закон лежи у топузу, немогуће је изићи на крај. Ни у

индивидуалним, ни у међудржавним односима нисмо се суштински одмакли од

закона који су владали у преисторијској џунгли. Ово је једно од болних открића

до кога смо дошли у протекле две деценије, и мора да је посебно тешко пало

убеђеном демократи и легалисти који је понео терет државне управе из уверења

да треба прекинути безакоње једнопартијког поретка, да би, убрзо, увидео да

насиље и безакоње имају планетарне размере, те да је, у својој универзалној

утемељености, погубније од њихове комунистичко-балканске варијанте, чијем

смо се краху прерано обрадовали. Са стране с које смо очекивали подршку,

разумевање и пример складног уређења друштвених односа, дошло је зло. Као

да се од крсташких ратова до овога часа у освајачким апетитима Запада ништа

није променило, као да нема суштинског напретка у односима између јаких и

12

слабих, богатих и сиромашних, великих и малих...Као да је једине плодове

Прогрес донео у техници, медицини и свеопштој хипокризији. Обузета

плановима о подчињавању земаља и народа и обезбеђивања допреме јевтиних

енергетских сировина, решена да утврди своје присуство на свим континентима,

пијана од победе у хладном рату чему смо, као антикомунисти, и сами, авај,

дали допринос, уверена у апсолутну вредност своје идеологије, вере, културе,

језика и начина живота, огрезла у лажи којима се уљуљкује све док је истина,

попут недавног берзанског цунамија, не лупи у лице, империјалистичка

алијанса је морала остати глува за наше разлоге и предлоге. Ко онако бестидно

лаже у припремању и оправдавању агресије на Србију, Ирак и Авганистан,

подваљује и у свему другом, па и у вођењу сопствених финансијских послова.

Та је лаж, у септембру, избила на површину, и зграда се из темеља заљуљала.

Србија је научила да трпи и гута, а економски закони нису.

Коштуница је показао прави смисао тзв. хуманитарног бомбардовања.

Требало је, најпре, растурити заједничку државу Јужних Словена, а потом отети

Србији комад тла на које је, као и толике друге земље у свету, имала тешких

проблема наслеђених из даље и ближе прошлости. Јер, да је уистину хтела,

тобожња «међународна заједница» је могла значајно помоћи њиховом мирном

решавању. Уместо тога, она је учинила да стање постане неподношљиво тако

што је наоружавала терористе да би, помоћу разних лажи и фалсификата

крунисаних измишљотином о масакру у Рачку, извршила агресију на Србију,

окупирала део њене територије, да га, у погодном тренутку, отцепи од земље-

матице.

Данас је свакоме јасно да НАТО није дошао на Косово зарад усрећења

наших Албанаца, него да би искористио тежњу сепаристички настројене

мањине зарад задовољавања својих геостратешких планова. Схватање

америчких званичника о њиховом националном интересу не разликује се од

Хитлерове идеје Lebensraum-a. Хитлер је био скромнији, вукле су га руске

степе, док данашњи мондијалисти циљају на глобус у целини. Као што су

њихови преци, колонијалисти, покоравали континенте мачем и огњем, под

изговором ширења цивилизације и Христове вере, тако су они, као

неоколонијалисти, на својој застави истакли идеју људских права, и намеру да

цео свет усреће својим, једино могућим моделом демократије, а модели су,

разуме се, скупи, и плаћају се једном златом, други пут крвљу. Тако смо, поред

осталог, чули тврдњу да су национални интереси САД на Косову претежнији од

интереса Србије на истом простору.

У обраћању Савету безбедности дне 13.јула 2006, Коштуница је посегао и

за једном реторском фигуром која је изван правничког жаргона:

«И молим вас да не заборавите стару истину да рђави историјски обрти

имају тенденцију да се понављају, као и да ниједан човек и ниједна држава

никада нису острво за себе.»

Реч је, дакако, о познатој проповеди енглеског песника Џона Дона (1573-

1631), узетој из Медитације XVII. Поред врсних песама, овај духовник и

мислилац писао је и тзв. devotions, односно молитве побожнице. Ову проповед,

из које је наш Председник узео навод, вредело је у целини предочити члановима

Савета безбедности, којима метафизички песници с почетка XVII века свакако

нису најбоље познати. То место, у целини, гласи:

13

«Ниједан човек није острво, нити је цео у себи; сваки је човек грумен

континента, део целине. Ако море откине груду земље, Европа се смањи,

као да јој је читав рт откинут, као да је у питању имање твог

пријатеља, или твој лични посед; смрт сваког човека умањује ме, јер сам

садржан у људском роду, и никад не могу знати за кога звона звоне; звоне

за тебе.»

Тако Џон Дон, у брошури објављеној 1624, а поводом опсаде Кадиса, у

Андалузији, догађаја коме је, у раној младости, присуствовао, и кога се,

тридесетак година касније, у болесничкој постељи, сећа. Звона, која су се

огласила за време уништења Шпанске армаде, 1588, одјекују кроз сва

бомбардовања у протекла четири века, а Србија је такве нападе, у новијој

прошлости, доживела неколико пута. Као што ниједан човек није острво, тако је

и свако раздобље део нераздељиве историјске целине. Агресија из 1999.

погодила је, са нама цео свет.

Беседа Џона Дона, чије реченице неки издавачи ломе и приказују као

песму у прози, дуго је лежала прекривена прашином заборава да би, заједно са

песничким опусом, васкрсла крајем XIX века. Хемингвеј учесник и извештач из

Шпанског грађанског рата, нашао се, три века касније, у земљи у којој је Дон

доживео свеповезаност људских и народних судбина, па је, суочен са новим

страдањем Шпаније, нашао у песнику саговорника који ће му уступити наслов и

мото за роман.

Једна реч из Донове молитве, поред симболичког, има, за нас, данас, и

конкретно значење. То је оно clod (If a Clod be washed away by the Sea)... Clod је

груда земље, бусен, земаљско тло. Косово је један такав грумен земље који се

откида од Европе, и од Србије као европске земље, зарад глобалистичких

планова. После те отимачине мање је Европе, и мање је живота у свакоме од

нас.

Коштуница је поставио правну конструкцију за све озбиљне разговоре о

судбини наше Јужне покрајине, утврдио линије садашње и будуће одбране

Косова. Донде, докле не признајемо отимачину, стање је за нас непромењено,

онакво какво је, мање или више, вековима било. Онај ко у будућности нађе

могућности, и храбрости, за исправљање неправде, имаће нашта да се ослони.

Зборник Коштиничиних наступа твори кодекс нашег историјског права, и даје

пример како се треба борити кад је исход неизвестан, а непријатељ неупоредиво

јачи. Јачи од свега, осим од нашег схватања части, и нашег самопоштовања.

Одбор Задужбине Топаловић са посебним задовољством додељује ово,

једнодушно изгласано признање.

Обраћање Милована Данојлића поводом доделе годишње награде “Задужбине Др.

Живко и Милица Топаловић” Др. Војиславу Коштуници 27. новембар. 2008

4.

Матија Бећковић

14

ЛАЗАР

Већ шест векова траје Косовска битка. Њен исход се још не зна, али се зна да је то

најсудбоноснија битка коју води српски народ. Води је у рату и миру, на бојном пољу

и за зеленим столом, у стварности и у духу, на небу и на земљи.

О Косову је исписана читава библиотека књига. Тој библиотеци додао је своју књигу и

Војислав Коштуница. Насловио је Одбрана Косова, а у наслову је сажет и њен садржај.

Од онога што је у књизи речено, није мање важно кад је, коме је и где је то речено.

Сваки текст је подвезан и поткрепљен тим податком и тако је књига постала драгоцен

и незаобилазан документ за сва времена.

Косово је одавно прешло у надлежност поезије а однедавно и у надлежност права и

правде. Што је то тако, непорецива је заслуга Војислава Коштунице који је косовско

питање подигао из гроба и још једном поставио на дневни ред, да тамо остане све док

не буде праведно решено. Кад је то учинио у јавности je већ била усвојена узречица да

је Косово изгубљено и прежаљено, а јавно мњење припремљено да се с тим помири.

Политички лидери су се надметали око првенства ко ће пре признати „независну

државу Косово“, а Војиславу Коштуници су замерали што није прагматичан и не

прихвата реалност, тим пре што је Косово изгубљено пре него што је он ступио на

дужност.

С мирним поуздањем Војислав Коштуница је понављао освештану истину да је Косово

Србија и да ту истину не може порећи никаква сила. И да од поштовања те чињенице

не зависи само судбина Србије него и судбина истине и будућност света. И заиста,

свемоћни господари света, све армије и све канцеларије, све њине експозитуре и

експерти нису могли пронаћи ни један члан ни једног закона на који би се позвали, а

камоли навести пример да се икад десио случај да је икад икаквој, а камоли једној

старој, европској, демократској држави узета територија и додељена некој другој. Било

каква територија, а камоли њена рођена, основна земља, на којој је подигнуто највише

храмова, о којој је испевано највише песама, насликано највише слика, у чијој је

крвавој трави закопана њена суштина и најдубља истина.

Понављајући да је Косово јединствен случај они су говорили и оно што нису хтели да

кажу. Јединствен случај је друго име за безакоње, а преседан доказ да је српска земља

terra incognita ван међународног права. За Војислава Коштуницу Косово је стајна тачка

а право полуга којом се питање Косова подизало до највишег начела које се тиче

темеља и устројства света. Косовско определење и јесте определење свих који би

радије бирали “у подвигу смрт, него ли са стидом живот“. Мит о Косову далеко

премашује границе националног мита. Он се, како је одавно написано “својом

суштином придружује оним највишим творевинама људског духа сакупљеним у

имагинарном музеју једне јединствене европске културе“. Одричући се свог највећег

културног доприноса не бисмо само поништили сами себе већ починили незапамћен

злочин у историји људског духа.

Ако за тренутак склонимо у страну духовну својину која је ионако нeизрачунљива и

посмaтрамо само ону материјалну, суочићемо се с податком да још нико није ни

покушао да изброји и срачуна колико је на Косову планина и река, шума и руда, ливада

и њива, градова и села, птица и звери и колико оне вреде? И сад све то не траже да им

15

продамо и да купе него да им онако ђутуре и на невиђено, поклонимо и дамо. Такав

каваљер се још није нашао међу државама за које знамо, а тако галантан може се бити

само с туђом имовином. Такав план свакако заслужује Нобелову награду, али за

бестидност а не за мир и безбедност.

Александар Солжењицин у Архипелагу Гулагу наводи како су прилике у логору у

једном тренутку постале сношљивије. Побољшање се огледало у томе што је

кажњеницима било допуштено да могу писати жалбе на пресуде. Ни једна жалба није

усвојена али нису били ни кажњавани они који су се жалили, што је био редован случај

пре овог отопљавања.

На ову епизоду подсетиле су нас прилике у данашњем свету и реакције светских

моћника на захтев Србије да Међународни суд правде одлучи да ли је једнострано

проглашење независне државе Косово засновано на правди или неправди. Они који су

се борили на једној страни, а затим једнострано прогласили и признали независну

државу Косово, најпре су Србију посаветовали да се не жали и не тражи правду на суду

а кад се о такве дискретне савете оглушила почели и да прете и да је кажњавају.

Отприлике онако како је било у Гулагу пре отопљавања. Напослетку су и са говорнице

Уједињених нација поручили да пресуда Међународног суда никога не обавезује, а

најмање оне који су тај суд основали и донели законе по којима суди. Закон јачег је

осионо и цинично још једном огласио своју једину лозинку. Тако су се одавали и

признавали да и без суда и они знају оно што знају и птице на грани - да ли су на

страни правде или неправде, заступају ли закон или безакоње.

Мало је политичара који би могли да објаве књигу какву је објавио Војислав

Коштуница. Кичмен и коштуњав, брзо је уочен па је недавно постигнут и општи

консензус да буде склоњен. А та сагласност није постигнута само због њега него и зато

да се свима да на знање како је сваки даљи отпор узалудан, а било какво противљење

безакоњу бесмислено.

Али књига Војислава Коштунице „Одбрана Косова“је завештање које сведочи о

непоколебаној вери у смисао отпора и коначну победу права и правде. Косово је

одбранио дух а не оружје. И зато Косово могу отети, али та отимачина не може се

звати друкчије док је српског језика и Србије.

Поштовани скупе,

И само име косовског цара Лазара наводи на васкрсење, подсећајући на оног Лазара

који је устао из гроба после четири дана. И четвородневни Лазар се насмејао само

једном и то гледајући човека који је крао неку грнчарију. Смејући се, васкрсли Лазар

је рекао: “Гле, прах краде прах“! А колико ће се тек смејати Косовски Цар Лазар кад

једном устане из гроба и угледа толике разбојнике који свим силама покушавају да

украду Косово, а не знају да је кључ од Косова он однео на небо.

Матија БЕЋКОВИЋ, Реч на представљању књиге Војислава Коштунице ОДБРАНА

КОСОВА, у Нишу 28. октобра, 2008. године

5.

16

Коста Чавошки

МОЋ И НЕМОЋ ПРАВА И ПРАВДЕ

После дужег времена др Војислав Коштуница се представио нашој знатижељној

јавности још једном заиста вредном књигом. То су његова јавна иступања пред

међународним и домаћим форумима у раздобљу од новембра 2005. до фебруара 2008.

године. А посреди је једна темељито промишљена, изврсно правно заснована и

изузетном снагом воље изведена одбрана нашег Косова. Многи су бранили Косово и

многи ће то чинити и у времену које је пред нама, али нико до сада на највишем јавном

положају то није изводио тако убедљиво, упорно и доследно како је то чинио др

Војислав Коштуница.

Већ сам начин на који су ови говори писани открива да је њихов аутор у исти

мах и веш политичар и темељит научник. Он увек поуздано зна шта у ком тренутку

треба рећи и која је врста аргумената и казивања најпримеренија онима којима се

обраћа. А то опет чини тако разложно, јасно, уверљиво и на најјачим аргументима

засновано као да је, поред уставног права и политичке теорије, и врстан зналац

међународног права и међународне политике. Уз то леп и однегован језик и

уједначеност стила уверљиво показују да др Војислав Коштуница сам пише своје

говоре, за разлику од многих других којима то чине којекакви саветници и подрепаши.

Оно што најпре оставља упечатљив утисак то је његово позивање на право и правду

као најјаче оружје сваког истинског патриотизма. Зато је и могао да каже да

располажемо необоривим аргументима заснованим на праву, правди и истини (стр. 49)

и да бранећи Косово и Метохију истовремено бранимо она начела и оне вредности на

којима почива савремени међународни поредак. Реч је наравно о неоспорној чињеници

да су Косово и Метохија интегрални део Србије и да ту чињеницу нико није успео да

доведе у питање.

Није нам наравно познато како су Коштуничини саговорници за преговарачким

столом или у Савету безбедности Уједињених нација реаговали на његове необориве

правне аргументе, али претпостављамо да им је, упркос потпуној бескрупулозности и

пословичном цинизму, било непријатно. Као силници овога света они су навикли не

само на беспоговорно саглашавање са сваким захтевом, већ и на претходно пристајање

пре него што се њихов захтев и формално упути слабијој и пониженој страни. Зато их

је сигурно изненадила Коштуничина чврстина, постојаност и доследност у изношењу

аргумената које они нису могли, чак и да су хтели, да оповргну или бар доведу у

питање.

Можда је у том погледу најупечатљивији утисак оставило Коштуничино

обраћање Савету безбедности Уједињених нација 19. децембра 2007. године, када је

рекао:

«Од када постоје УН први пут се расправља о томе да ли су међународно признате

границе држава чланица УН заиста загарантоване и да ли принцип поштовања

суверенитета и територијаног интегритета и даље има универзално важење.» (стр. 184).

А потом је, да би његовим саговорницима у Савету безбедности било савршено јасно

шта се од њих тражи и на шта морају да одговоре, поставио следеће одсудно питање:

«Пред вама се, дакле, нашло питање свих питања: да ли ће се први пут у историји УН

донети одлука да, противно вољи једне демократске државе , и то члана–оснивача УН,

буду промењене њене међународно признате границе, да буде поништен њен

суверенитет да буде ампутирано 15 одсто њене територије» (стр. 184-185).

Како се на овако постављено питање није могао дати уверљив одговор који не би

оспорио намеру да се на Косову и Метохији конституише друга албанска држава на

17

Балкану, никаквог одговора није било. И то је био разлог што је сутрадан сва америчка

штампа ћутке прешла преко тог драматичног и далекосежног питања у Савету

безбедности, као да је било по среди рутинско продужење мандата трупа Уједињених

нација на Кипру или именовање известиоца за неко мање важно питање. Већ ова

чињеница потврђује да је Коштуница бранио сувереност и територијални интегритет

своје земље најбоље што је могао.

Коштуница се, међутим, поводом Косова и Метохије, није обраћао само моћним

чиниоцима него и властитом народу, како са говорнице у Народној скупштини тако и

на пригодним јавним скуповима. Том приликом он је истицао да Косово и Метохија

нису страначко већ државно и национално питање, те да све странке, ако су заиста

родољубиве, треба да буду јединствене у одбрани тог стожера на којем почивају српска

прошлост, садашњост и будућност случене у непорециви и неуништиви српски

национални идентитет. А за то је пре свега потребна чврста, постојана и

непоколебљива воља народа, а нарочито његове духовне и политичке елите.

Коштуница је то добро знао када је рекао:»Од када постоји Србија, сваки припадник

нашег народа рађа се и умире са свешћу да је Косово увек било и да ће заувек бити

саставни део Србије» (стр. 71).

Такву преко потребну вољу може најпре поколебати домаћа издаја. Управо то

има на уму др Војислав Коштуница када вели да нико не може нити сме да поклања

оно што је наше, што је иначе садржано не само у предлозима да цео Космет треба

дати Арбанасима него и у понуди да се Косово подели, па да већи део припадне

Арбанасима а мањи Србији. С тога поклич «Не дамо Косово» мора бити прва и

последња реч српског народа. Али поред ових речи мора бити још нечега. То је чврста,

непоколебљива воља српског народа да Косово увек и у свакој прилици сматра

неразлучивим делом своје државе, свог предања, своје историје, своје садашњости и

своје будућности. Управо то има на уму Коштиница када вели:»Док постоји Србија-

Косово ће бити Србија и то је прво слово духовне азбуке српског народа» (стр. 85). А

потом и позива и упозорава: Пред Богом и људима морамо још једном показати

одлучност и најчвршћу вољу да Србија остане оно што мора бити, држава у својој

пуној целовитости, непоколебљиво привржена слободи, праву и правди и на висини

своје исоријске судбине» (стр. 99).

Мало које, међутим, приметио да је своју и нашу одбрану Косова Коштуница

усидрио у косовски завет којег се држимо већ преко шесто година и који је одредио и

наш национални идентитет и нашу историјску судбину, наш народни песник успе је да

превлада страшан национални пораз истицањем да су се кнез Лазар и остали косовски

мученици, уместо за царство земаљско, определили за царство небеско. Иако је

надахнуће за ово опредељење налазио у хришћанској теологији, народни песник

сигурно није знао да су посреди августиновски појмови civitas terrene и civitas Dei. За

разлику од царства земаљског у којем нема правде, царство небеско (civitas Dei) је

држава истинске правде (vera iustitia) чији је утемељивач и владар Исус Христос и о

којој псалмопевац вели:» Славно казуј за тебе, граде Божији!»(Псалм 87, 3). Управо

ову државу истинске правде из косовског завета има на уму др Војислав Коштуница

када вели:» Док се год Србија буде држала права и правде, Косово ће бити њено. Док

се држи ових начела Србија неће бити поражена ни понижена. Ми не споримо

чињеницу да, када је реч о сили, многи имају предност у односу на Србију, али смо

одлучни да никоме не дамо предност када се ради о праву и правди» (стр. 96).

Иако се, дакле, као слабија страна, упорно држао агрумента права и правде др

Војислав Коштуница је и те како знао за аргумент силе. Пошто данас многи предвиђају

и занемарују важност војске и снагу оружане силе у сукобу са правом и правдом, ваља

се присетити чувеног дијалога између Атињана и Мељана који је вођен у преломном

тренутку Пелопонеског рата. У то доба био је обичај да се уочи пресудне битке воде

18

преговори између нападача и нападнутих, између Атињана који су опседали град на

Мелосу и Мељана у том граду. Поводом тврдње Мељана да ничим нису изазвали напад

и да је правда на њиховој страни, Атињани су овако узвратили:...»Правда у људским

односима долази до признања, ако је једнака нужда на обје стране; оно, пак, што је

само могуће, то моћнији проводе, а слабији у том попуштају» (Повијест Пелопонеског

рата, V, 89). «Што се тиче божанства, сматрамо вјероватним, а што се тиче људи,

сасвим сигурним, да по природној нужди владају онима којима су надмоћни. Нисмо ми

тај закон поставили нити смо се њиме први послужили, већ смо га преузели, кад је већ

био на снази и њим се служимо, да га оставимо у наслеђе заувијек. Знамо, да бисте и ви

и други, кад би били исто тако моћни као ми, радили исто» (Повијест Пелопонеског

рата, V, 105).

Коштуничини саговорници на наводним преговорима и у међународним

форумима нису били кадри чак ни то да кажу и да аргумент силе доследно противставе

аргументу правде. Уместо тога они су само смушено понављали необразложену

тврдњу да је независност Косова политичка реалност и да је тобоже реч о јединственом

случају. Али бисмо ми зарад себе морали јасно знати не само вредност аргумента

правде него и делотворност аргумента силе. А за ово друго неопходна је одговарајућа

оружана сила, без које се добро уређена и дуговечна држава уопште не може

замислити нити може бити колико-толико поштована и равноправна у међудржавним

односима. Зато у једном извештају из Француске Макијавели је овако упозоравао

управљаче Фиренце:»Ваша Гоподства уопште не смеју помишљати да ће добро

срочена писма или аргументи бити од користи у овој ствари, јер они би то чак нису

хтели ни да чују. Они су заслепљени властитом моћи и својом непосредном

предношћу, па имају разумевања само за оне који су или добро наоружани или су

спремни да плате». У том светлу real политике узимају се обзир само новац и оружје.

Као слаба држава, Фиренца мора бити реалистична, будући да исправне речи и ваљани

аргументи нису ни од какве користи. Пошто Фиренца не располаже оружаном силом,

Французи је презиру. Напослетку је Макијавели с горчином забележио поругу упућену

Његовим Господствима: ,, Сматрају да сте нико и ништа,, (Нихило). (J.R.Hale,

Machiavelli and Renaissancе Italy, New York: Collier Books,1966, str.55). Касније ће

Макијавели извести закључак да је кључни узрок италијанске несреће непостојање

домаће војске.

И наша невоља је била и још увек је у томе што нам је војска смањена,

убогаљена и разоружана, тако да на Балкану нисмо више никаква војна сила, а камоли

чинилац који се поштује и уважава. Томе је свакако допринела и замисао из Брисела,

по којој наша војска треба да има искључиво парадну улогу приликом инаугурисања

Председника Републике, за шта је довољна почасна гардијска чета и плех музика, и

контигент од неколико хиљада професионалних специјалаца који би о нашем трошку, а

по налогу Атланског пакта, ратовали у Авганистану, Ираку, а можда и Ирану. И то би

био један од услова за улазак у такозване евро-атланске интеграције.

Др. Војиславу Коштуници то не пада на памет. Улазак Савезне Републике Југославије

и потом Србије у Атлански пакт др. Војислав Коштуница никад није предлагао. А

престао је да се залаже за улазак Србије у Европску Унију онога часа када је она без

икаквог правног основа покушала да на Косово и Метохију пошаље своју мисију

(ЕУЛЕX) која је требало да потпомогне успостављање самозваних државних установа

косметских Арбанаса и тиме баци под ноге Резолуцију савета безбедности УН 1244.

После проглашења државне независности Космета коју је признала велика

већина чланица Европске Уније, евентуални улазак Србије у Европску Унију, који је

иначе на другом штапу, био би сада без икаквог смисла, поред тога што је по наш

територијални интегритет погубан и понижавајући. У таквим околностима, нама као

народу и држави једино преостаје да издржимо и истрајемо у тврдој вери да је Косово

19

не само увек било него и да ће заувек остати део Србије (стр.49).

У Београду, 17. октобра 2008

Коста Чавошки (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009)

6.

Слободан Самарџић

КЊИГА – СВЕДОК

Војислав Коштуница, Одбрана Косова, Филип Вишњић, Београд, 2008.

Неколико месеци по окончању другог мандата председника Владе Србије

Војислав Коштуница је објавио књигу о Косову. У њој су сабрани његови јавни

наступи од јесени 2005. до пролећа 2008. године. Одмах пада у очи да је реч о

временском сегменту када је Србија водила интензивну унутрашњу и међународну

активност за очување свог националног интегритета и иденититета. Осим тога, у

назначеном периоду Војислав Коштуница имао је водећу улогу у прављењу и

спровођењу политике и стратегије одбране државе од опасности насилног одцепљења

Косова и Метохије. Ове две чињенице представљају основне објективне одреднице

књиге због којих ће она наредних година и деценија представљати незаобилазни извор

за објашњење и разумевање овог одсудног периода наше националне историје.

На први поглед књига Одбрана Косова делује као својеврсна збирка докумената

о државној политици поводом Косова и Метохије у поменутом периоду. Ту су

садржани службени наступи Војислава Коштинице као председника Владе Србије пред

Саветом безбедности УН, на преговорима који су вођени 2006. и 2007. године, у

Народној скупштини Србије истим поводом, као и наступи у земљи и иностранству у

којима је косметско питање била основна тема. Али, званични поводи, па и тон

наступања који им је био саображен, нису потрли лични печат свих ових прилога, због

чега ова „збирка докумената“, у континуираном читању нарочито, делује као доследно

изведен ауторски поглед и став поводом овог необично значајног питања. Најзад,

синтеза докуменарне вредности и личног доприноса разматрању косметског проблема

пружају јасну слику о државничкој чврстини и доследности у одбрани најдубљих

државних интереса Србије и целокупног српског народа.

Када смо поменули чврстину и доследност као државничка обележја става

Војислава Коштунице, потребно је показати у чему се она огледају. То је пре свега

његов неодустајни став да је Косово и Метохија најсуштинскије, а то значи политички

најважније, државно питање Србије данас. Два су момента овде одређујућа. Прво, реч

је о директно угроженој територији, што са становишта државне целине значи да је

угрожен суверенитет и територијални интегритет земље. Уз то, друго, реч је о

простору од посебне историјске и духовне осетљивости за постојање државе и народа,

што природно даје посебну, додатну тежину целом питању. Полазећи од овог темеља, а

имајући у виду реалну ситуацију обележену дуготрајним и ултимативним

сецесионистичким покретом Албанаца снажно подупртим из иностранства, као и

међународном управом под УН, Коштуница прихвата међународно посредовано

преговарање као пут за мирнодопско тражење решења. Притом, он не одступа од

јасних циљева - компромисно решење, и јасних координата - међународно и наше

20

унутрашње право, целокупног преговарачког процеса. Најзад, држећи се чврсто

поменутих параметара, Коштуница стално инсистира на флексибилности конкретног

решења које генерално именује суштинском аутономијом за албански националну

заједницу, не презајући ни од става да то у могућем исходу може бити и највиши облик

аутономије и правне заштите за једну националну мањину данас познат у свету.

Овакав јасан оквир приступа косметском питању провејава у свим прилозима,

тј. јавним наступима, и такав оквир нису могли да поремете ни претње светских

силника, ни њихова политичка обећања, али ни преваре преговарача-посредника ни

условљавања (читај: уцене) наводних савезника. Када једног дана истраживачима и

широј публици буду на располагању сви релевантни документи са преговора и догађаја

који су их пратили, биће још јасније до које мере је Војислав Коштуница чврсто држао

у својим рукама управљач државне политике о Косову и Метохији. Ова књига сведочи

о доследности једне политике која је у том времену одређивала смер Србије у њеном

најосетљивијем државном питању. То је било време када је неумитни „страни фактор“,

иако делујући по инерцији бескрупулозног колонизатора, почео да поштује

неочекиваног противника иако га је суштински одбацивао. Коначно, то је било време

када је Србија поводом Косова и Метохије коначно добила озбиљне и убедљиве

савезнике. Допринос политике која се очитава у прилозима објављеним у овој књизи

био је овде одлучујући.

Пажљивом читаоцу неће промаћи објективно значење ових прилога у окружењу

једне предодређене политике одузимања Косова од Србије, која је Србији била

пресуђена још 1998. године. Такво објективно значење јесте став contra fatum који је

заузео Коштуница и при томе заложио своју политичку, а у ствари државничку,

каријеру у преокретање смера историје који су насилно успоставили светски

доминатори с краја прошлог века. Реч је, разуме се, о давидовском ставу према

Сједињеним Државама и неким државама следбеницима из Европске уније које су

неколико година касније пред целим светом разобличено изнели прави разлог

бесомучног бомбардовања Србије у пролеће 1999. године. Намењена улога нових

демократских власти Србије у том фатуму била је садржана у свесном и отвореном

прихватању независног Косова, са преговорима о статусу или без њих, сасвим

свеједно. Тек је припремљеност Србије за преговоре, њена крајње озбиљна

концепцијска, организациона, стратешка и тактичка спремност, могла да увери

режисере представе да (сви) глумци овде неће играти по тексту сценарија.

Коштуничини говори у Савету безбедности УН, у Народној скупштини Србије и на

преговорима представљају чворишне тачке ове свеобухватне припреме. Пре свега

захваљујући таквом ставу, чврстом и доследном као што смо већ рекли, планирана

представа није била завршена у планираном року, није била завршена како је

инсценирана и, коначно, уопште није завршена. Представа је, наиме, требало да буде

окончана до краја 2006. године, да, потом, Србија учествује у овој фарси признања

независног Косова и да, коначно, све буде доведено до свог историјског краја. Због

чега овај план није био остварен, најбоље се види у књизи Одбрана Косова.

Свака будућа историјска реконструкција овог пре свега рационалног

спречавања стихије светске доминације која позитивно рачуна са малим локалним

играчима на терену, мораће да узме у обзир бар три чиниоца која су везана за државно

вођство Војислава Коштунице у својству председника Владе Србије (2004-2008). Први

чинилац је унутрашња консолидација Србије. После неколико година трагања и лутања

Србија је трасирала пут своје институционалне и законске уређености, свеобухватне

унутрашње реформе и европске интеграције. Не треба никада заборавити да је почетак

прве Коштуничине владе (март 2004) временски коинцидирао са масовним и

организованим погромом Албанаца над Србима (17. март) као покушајем брзог и

насилног довршетка деценијске сецесионистичке стратегије. Овај чинилац (унутрашња

21

консолидација Србије) значајно је утицао на релативно брзу изградњу складне државне

стратегије одбране Косова и Метохије и исту такву изградњу унутрашњег консензуса у

вези са тим. Имајући у виду овај, други, чинилац, не треба смести са ума да је он

настао у условима владавинске кохабитације, када је Србија као шефа државе добила

председника највеће опозиционе странке. Најзад, трећи чинилац заустављања инерције

америчке светске доминације у случају Косова представља постепена али стална

промена у дотадашњој (не)равнотежи светских сила. Србија је, захваљујући пре свега

политици коју је водио Војислав Коштуница, благовремено и осетљиво реаговала на

ову светску тенденцију полазећи пре свега од своје решености да сачува Косово и

Метохију.

Имајући ова три чиниоца у виду, преговори о будућем статусу Косова и

Метохије, који представљају најчешћи повод прилога у овој књизи, добили су

неочекивану динамику и драматику, ону коју организатори преговора нису очекивали.

Уместо рутински завршеног посла са похвалама губитнику на његовој конструктивној

улози, а то је ништа мање до признање независног Косова, дошло је најпре до одлагања

а потом и до насилног отимања Косова и Метохије уз безобзирно кршење

међународног права и уцењивачко приморавања великог броја земаља, међу њима и

држава чланица ЕУ, да признају нелегалне акте сецесије албанског насилничког

покрета за независност. Али, Коштуничини јавни наступи после 17. фебруара 2008.

године, садржани у овој књизи, јасно упозоравају да Србија нема разлога да због

правног и физичког насиља спроведеног над њом напушта своју чврсту политику

одбране Косова. Као и прилози који кореспондирају времену преговора (октобар 2005

– децембар 2007), тако и они који временски следе говоре о јасноћи става, о лишавању

противника лажне наде попуштања, као и о потпуној отворености према домаћој

јавности у погледу чињеница и порука.

Тиме је Војислав Коштуница одредио узор сваког потоњег државничког

понашања спрам овог питања. Ако би се неким случајем јасноћа којом се суочавао са

овим тешким питањем замутила и заменила разним политичким двосмисленостима,

ако би се противнику планирано и свесно давала нада политичког попуштања, ако би

се, најзад, наша јавност лишавала правовремних и целовитих информација о томе шта

државни органи у међународним релацијама чине у овој ствари, то би био крај чврсте и

доследне политике коју је водио и спроводио Војислав Коштуница, а у овом смутном

међународном тренутку, бојим се, и крај званичне државне одбране Косова.

Рекли смо да ова књига има документарни карактер. Више од тога, она има

карактер сведочанства о једном временски малом али садржински необично богатом

периоду националне борбе за Косово и Метохију. Али, и као документ и као

сведочанство књига не припада прошлости већ пре садашњости и будућности. Она је

актуелна и по предмету и по приступу и то ће још задуго остати. Онолико дуго колико

право и правда, две речи које се у књизи понављају као речи захтева и завета, опстану

у међународном окружењу и онолико дуго колико одбрана Косова опстане као

морални императив и најпречи задатак српског народа.

Слободан Самарџић (Летопис Матице Српске, јануар-фебруар 2009)

7.

Александар Фатић

22

О СМИСЛУ ЖИВОТА ЈЕДНОГ НАРОДА

„Одбрана Косова“, Војислава Коштунице

Један од најталентованијих руских хуманистичких интелектуалаца у изгнанству у

Западној Европи, у време бољшевишког режима, Семјон Франк, писао је о налажењу

смисла у животу следеће редове:

Ми хоћемо да знамо да бисмо живели; а живети значи, с друге стране, живети не у

слепилу и у мраку, већ у светлости знања. Ми тражимо живо знање и спознајући

живот, обасјан знањем. Светлост не само осветљава, него и загрева; а сила горења нас

загрева до бљештаве светлости. Истински живот који тражимо и чији слаби откуцај

осећамо у себи у самом том тражењу јесте јединство живота и истине, живот не само

обасјан светлошћу, него и сливен с њом, „светли живот“. И у последњој дубини нашег

бића осећамо да светлост знања и тражено највише добро јесу две стране једног истог

начела. Надемпиријско, апсолутно у нама, одмах спознајемо и као светлост знања, и

као већно добро — као оно неизрециво више начело које руски језик означава

непреводивом и до краја необјашњивом речју „правда“.

И управо то апсолутно, тај живи разум или разумни живот, та сушта истина-правда,

која нас обасјава и загрева — самоочигледно јесте. Она је истинито биће које нам је

непосредно дато или, тачније, које се у нама разоткрива; она је поузданија од свега

осталог на свету, јер о свему што нам је споља дато може се питати — постоји ли оно

или не, а о истинитом бићу не може се чак ни питати (...). Негде, у дубини нашег

сопственог бића, далеко од свега што је могуће у свету и чиме свет живи, и упоредо с

тим, ближе од свега осталог, у нама самима, или на оном прагу који спаја последње

дубине нашег ја са још већим, последњим дубинама бића, јесте Истина-Правда, јесте

истинито, апсолутно биће; и оно пулсира у нама, захтева да изађе и разоткрије се, хоће

да обасја зрацима своје светлости и топлоте цео наш живот и живот целог света, и

управо то његово пулсирање, то његово непосредно разоткривање и јесте она

неутољива чежња за смислом живота која нас мучи. Нисмо више усамљени у својим

тражењима и она нам не изгледају тако безнадежна као пре.

Наведени редови говоре о мотивима за само промишљање разлога за одлуке које

доносимо, па и основа потреба које имамо док живимо. У извесном смислу, слични

аргументи се односе и на смисао живота народа, на колективно бивство групе људи

који деле заједнички идентитет. Тај колективни идентитет увек је заснован на

идеалима, на принципима који не морају бити оствариви у конкретном тренутку у

садашњости, али који су парадигма мотивације најбољих представника тог народа кроз

историју.

Идеали су, с друге стране, увек наслеђени из прошлости, и они су улог прошлости у

будућност народа. У том смислу је прошлост незаобилазан фактор како учења

појединца, тако и учења народа, али и несводив фактор сваке битне одлуке у име

народа. Дакле, није реч о накаквој митској улози прошлости, већ о њеној

конститутивној, логичној улози на исти начин на који је наша лична историја, скуп

наших искустава, истовремено несводив фактор нашег доживљаја себе у свакој

конкретној ситуацији и, стога, потребан елемент у свакој одлуци коју доносимо.

Сваки народ који је, у било ком историјском тренутку, имао озбиљну будућност градио

ју је у сагласности са идеалима које је понео из прошлости, уз помоћ којих је преживео

и саградио своје схватање своје улоге у свету. Ти идеали нису увек били строго

рационални, као што ни живот појединца није увек само рационалан, и у њему

23

равноправну улогу играју и емоције, интуиције, љубави и анимозитети. Покушаји да се

комплексна структура идентитета и интегритета појединца сведе на рационалне

елементе кратког је даха, а, опет, исто се односи на покушаје да се идентитет једног

народа и његови идеали искључе из једне стерилне, рационалистичке слике политичког

одлучивања о судбинским питањима тог народа. Можда је, за мене, могуће донети

некакву рационалну одлуку какву ја никада не бих могао донети, и која би, можда, са

тачке гледишта некаквог независног посматрача, у кратком временском периоду за

мене била пробитачнија, али када би се то претворило у праксу, „ја“ као особа бих

ишчезао из те слике, и постао бих апстрактни субјект, некаква променљива „х“, јер то

не би биле одлуке које су резултат комплекса мојих особина и мотива. Слично томе,

можда би, краткорочно, за један народ било могуће донети пробитачну рационалну

одлуку а да се он не пита, али када би се то претворило у државну политику, из те

политике би ишчезао народ, то више не би била држава тог народа, ни политика тог

народа, јер те и такве одлуке не би биле органски производ колективног идентитета и

колективне свести тог народа.

Због свега реченог, не постоји будућност која би се могла градити уз ниподаштавање

прошлости, која би се дефинисала бирократски-административно, и која би била

заснована на поништавању емоција и наслеђених вредности једног народа. Таква

„будућност“, као и „будућност“ човека који би заборавио ко је, шта је све прошао и

коме све дугује то што је, била би поништавање тог човека и тог народа, и његово

претварање у пуки број у некој апстрактној статистици. Такво парадигматско питање

аутентичности националне политике је и питање Косова.

Борба за Косово стога је борба за идентитет, солидарност, кохезију, за српску

заједницу; борба за „будућност“ дефинисану као „Европа“ без Косова, сутра без

Војводине, без Санџака, без историјских светионика српског колективног идентитета,

пут је у колективну шизофренију у којој нема правих националних вредности, већ

постоје само бројеви, економија, манипулација и осећај колективне изгубљености,

лишености и ишчупаности из темеља. Косово није само питање територије, па оно чак

није ни само питање људи, становника Косова. Оно је, пре свега, духовно питање,

питање сопственог доживљаја Срба, на сличан начин на који Јерусалим није само

питање територије ни за један од народа који полажу право на њега. Сви ми имамо свој

Јерусалим, и он није на овој земљи, али док смо овде морамо трагати са оним

вредностима које нам омогућава да се присећамо себе и својих, ко смо, одакле смо, и

куда можемо стићи такви какви смо. То је, између осталог, и Косово као појам; као

идеал.

Војислав Коштуница можда није могао да спасе Косово у последњој влади којом је

председавао. Он је то вероватно знао, али се није борио за Косово са уверењем да ће га

те године и у тој влади сачувати, већ зато што је борба за Косово део његовог

идентитета, као и идентитета сваког припадника његовог народа.

У том смислу, историјат борбе за Косово који је представљен у овој књизи је културни

допринос разумевању етике дужности једног српског државника; та дужност постоји

чак и онда када се опортунистичким рачуницама може израчунати да је успех мало

вероватан, па чак и онда када је човек окружен онима који му нису увек и потпуно

савезници у тој борби.

Питање које се пред нас данас поставља, у актуелном тренутку српске државне

политике и стања нације, је управо питање о дужностима државника и грађана; питање

које је Свети Владика Николај поставио када је рекао да није суштина у томе шта моја

земља може да учини за мене, него шта ја могу да учиним за своју земљу.

Војислав Коштуница је знао да он мора да се бори за Косово са средствима која је

24

имао, са људима које је имао, и са партнерима у власти које је имао. Исход те борбе је

био онакав какав је, за сада, можда и морао да буде.

Да ли то значи да је борба за Косово обесмишљена? Да ли то значи да, као што воле да

мисле неки наши млади патриотски интелектуалци, Србија треба некада у будућности

да уђе са војском на Косово? Да ли то значи да Србија треба да поступа импулсивно и

некооперативно у односу на друге земље и народе од жалости за Косовом? Нипошто.

Али то значи да постоји дужност сваког Србина и сваког српског државника да сматра

Косово својом земљом, својим тлом, својим идентитетом, својим духом. То,

истовремено, значи, да је морална дужност сваког интелектуалца и државника да

истину о Косову не напусти и не изда само зато што је она, у неком историјском

тренутку, прогнана из света као што је често прогнана то непреводива и свеобухватна

вредност коју изражава руска реч „правда“.

Борити се за Косово је праведно, часно, достојно човека, без обзира на то колико су

јаки и хомогени противници, и са колико је неистомишљеника човек окружен. То је

могуће не оружјем, него духом, правом мишљу, спремношћу на жртву и доследношћу

у мирном, али одлучном држању свога историјског идентитета. Таква доследност

подразумева не више жртве какве су чинили некадашњи српски владари, који су

полагали главе за свој народ. Данас, у савременом свету и политичком систему, мала је

спремност на жртве. Оне се огледају у томе да се, у систему у коме се толико много

тога врти око пусте власти и привилегија, када се види да се не може даље правим,

него се мора кривим путем, пре раскрснице стане, и жртвује власт.

То је оно што је Војислав Коштуница учинио када је, на крају ове књиге, иако то у њој

не пише, распустио своју владу. Он је сишао са пута власти када је постало јасно да га

његови дојучерашњи савезници гурају ка скретници на пут ка признању Косова, а

месеци који су уследили показали су куда тај пут води и какву јадну и трауматизовану

Србију он обећава. Истовремено, показало се да је понекад силазак са власти најбоља

услуга сопственом народу, који то може, али не мора одмах схватити. Врло често

бројни народи нису схватали куда иду док их околности не би непосредно суочиле са

последицама њихових гласова, одлука и пристајања на привидно лакши пут. Владика

Његош је о томе, из личног искуства, рекао: „Ко на брдо ак’ и мало стоји, више види но

онај под брдом; то је срећа дала, ал’ несрећа.“

Треба бити отворен. Народи нису безгрешни, као што то нису ни појединци. „Глас

народа“ како каже позната латинска пословица, није „глас Бога“. Многи народи су

гласали за многе безбожне и неморалне ствари. Да не наводимо примере из историје

двадесетог века. У неким савременим покрајинама и савезним државама у оквиру

модерних федерација већина народа и дан данас на референдумима гласа за погубљење

у гасним коморама и смртоносним ињекцијама. Постојале су заједнице где је већина

народа гласала за најкорумпираније политичаре. Исто тако, српски народ је правио и

исправне, погрешне изборе. Погрешни избори обично су водили до конвулзије

осиромашених, упропаштених и обесправљених, најслабијих у народу, под влашћу

богатих, безобзирних и лишених осећаја за националну дужност и етику.

Књига „Одбрана Косова“ стога није само хроника: она је нека врста приручника;

подсетника; путоказа који нам указује не само на то како су текли преговори о Косову,

него и зашто су, након краја тих преговора, ствари кренуле погрешним путем са

раскрснице правде у политици Србије. Јер, оно што је предмет сваког усрдног искања,

па и поштене политике, увек је само једно: правда. То је истовремено и једини прави

мотив за политичко деловање, о чему документарно сведочи књига Војислава

Коштунице и његова настојања у борби за Косово без обзира на прагматику власти и

моћи.

25

Александар Фатић (Суботица 12. јануар 2009)

8.

Петар Петковић

РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ

ДР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ ОДБРАНА КОСОВА

Ваша Преосвештенства, уважене даме и господо, поштовани пријатељи, драги

Суботичани,

Посебно ми је задовољство што сам вечерас у прилици да о књизи др Коштунице

говорим баш овде у Суботици, јер сам уверен да се из овог најсевернијег града Србије,

Косово најбоље види, јер му прегледност даје цела Србије. Ако се Косово брани у

Суботици, браниће се и на сваком другом месту у Србији. Ако је за најудаљенију

Суботицу Косово близу, онда не сме бити града у Србији коме ће Косово бити далеко.

Ако желимо да сачувамо јединство у одбрани Косова, то јединство најпре мора почети

у мултиетичној Суботици. Прилика нам је дата, одговорност је на нама. Зато је добро

што смо вечарас овде заједно сабрани.

Ако у ове дане, постоји неко ко може да реч Косово исписује с пуним личним и

професионалним правом, то је свакако аутор ове књиге, који је своју одбрану Косова

часно, доследно, непоколебљиво и објективно водио налазећи се на положају

председника Владе Републике Србије. Кажем одбрану, јер је то једино исправна борба,

у којој желите само да сачувате оно што вам од вајкада припада, борба која не

поробљава већ ослобађа, борба која се радује правди и истини, а гнуша се силе као

средства политичког обрачуна.

Оваквом борбом одишу сви говори, обрађања, писма које је др Коштуница, као

премијер Србије, упућивао међународним и домаћим званичницима, институцијама,

стручној и широј јавности. Ови документи, хронолошки изложени, веродостојно

осликавају период од 2005. када је Савет Безбедности УН донео одлуку да се започну

преговори о будућем статусу Косова и Метохије, па све до момента сецесије Косова 17.

фебруара 2008 и догађаја који су непосредно уследили.

Иако смо и сами савременици збивања која су се у овом раздобљу одвијала, тек

читањем ових докумената, са већ одређене дистанце, бићемо у прилици да увидимо сву

њихову драматичност али и драгоценост, како за историјску анализу, тако и за сваку

политику која се заснива на поштовању начела међународног права и принципа правде

и демократичности.

Бираним речима, снажном динамиком и складном композицијом, аутор ових

докумената у потпуности је успео да јаким аргументима сачува достојансво своје

земље и народа, не прелазећи никада ту танку границу политичког и дипломатског

обраћања. Чињенице на којима почива свако слово у овој књизи, нико се није усудио

да побијe, јер су засноване искључиво на међународном праву и најбољој европској и

домаћој традицији. Зато је једини контраагрумент Србији могла бити сила и

26

једнострани потези, будући да у самим преговорима о коначном статусу, независност

Косова никада није могла бити оправдана. Преговори на којима је Србија инсистирала,

нудила је решење компромиса, договора, решење дугорочне стабилности. Предлог

суштинске аутономије који је сасвим коректно испуњавао захтеве косовских Албанаца

за самосталним уређењем сопственог друштвено-политичког живота, заправо није

одговарао интересима треће стране, којој је, само оквир независне државе био

прихватљив, ради несметаног остварења Анекса 11 Ахтисаријевог плана, који предвиђа

НАТО команду за врховнoг ауторитетa независне државе. Наговорена том идејом,

албанска страна одбацила је компромис као коначно решење.

И док је друга страна инсистирала на стварању чисто етничке државе, Београд се

залагао за европско решење мулетиетичности, људских права и слобода

наглашавајући да „за европски континент, и посебно Европску унију, независно

Косово би значило успоравање интеграција и стварање нових безбедносних, а то значи

и животних линија подела. Да би решење било праведно оно мора бити универзално.

Демократска Србија не може да пристане на независно Косово зато што је привржена

међународном праву и поштовању потписаних договора.“

Поред ове димензије, ови документи су испуњени до последње реченице, осећајем

бриге и одговорности према сопственој земљи, али исто тако и упозорењем да

посезање за једностраним решењима доводи у питање светски поредак, јер косовско

питање се не односи само на судбину једне балканске земље, него су њиме доведени у

питање основни принципи на којима почивају и делују саме Уједињене нације. Слутње

др Коштунице нимало нису биле празне јер се непосредно након сецесије Косова

догодио случај Грузије.

Други аспект ових докумената, које с разлогом називам потресним, сведочи о

напорима аутора ове књиге да свету објективно и јасно саопшти потискивану истину о

страдању једног народа пред очима међународне заједнице, о 200 хиљада прогнаних

људи, о уништеним средњовековним цркавама и манастирима, о оскрнављеним

српским гробљима, о планском етничком чишћењу неалбанског становништва, о

бесправном запоседању српских кућа, о неефикасности судских и полицијских органа,

о убиствима, засташивањима, о заустављеном процесу повратка интерно расељених

лица.

Но и поред свега тога, Србија је као демократска држава била спремна на договор, зато

што је била спремна да сачува сопствено постојање и идентитет, идентитет на коме

беспрекорно инсистирају сви европски народи. Не само зарад своје, већ и зарад

европске безбедности и будућности, политика др Коштунице изналазила је све могуће

идеје како би се постигао историјски споразум о начину и условима заједничког

живота косовских Албанаца и Срба, којима је судбина да живе једни са другима.

Будућност Србије, како аутор каже, не може бити оскаћена Србија, већ будућност мора

бити цела Србија. Једино таква она ће бити гарант регионалне стабилности и

економског напретка, јер запамтите да Европска унија више никада неће дозволити да

јој се понови кипарски случај, и зато ће снажно условљавати јасно издефинисано

питање територијалног интегритета државе Србије. Прича да су европске интеграције

Србије и статус Косова два одвојена пута, је осмишљена искључиво за грађане Србије.

Услови бриселске бирократије по том питању су давно утврђени, тако да тренутни

финансијски али и институционални ломови у Европској унији, их само могу додатно

пооштрити.

Трећа ствар која такође карактерише политику др Коштунице, нарочито према Косову,

јесте настојање да таква политика увек буде јединствена, политика обликована кроз

институције система. Зато је за свако решење, одлуку или намеру увек тражена

сагласност Парламента Србије, о чему сведоче бројне резолуције које је Скупштина у

том периоду донела. Кулминацију такве институцоналне политике др Коштунице

27

чини и усвајање новог Устава 2006, који у својој преамбули потврђује да је Покрајина

Косово и Метохија неотуђиви део државе Србије. Тако и сам аутор у једном од својих

излагања у Народној скупштини каже да не постоји бољи начин да се спроведе једна

тешка политика, као што је она у вези са Косовом, него што је уска сарадња свих

државних органа и свих друштвених снага под окриљем највишег представничког

органа државе. Дакле, у питању је увек била политика демократије, а не политика

самовоље.

Морам да поменем да је, како време пролази, актуелност ове књиге све већа, нажалост

из једног разлога који никоме од нас није мио, а то је тренутна политика коју води

Влада Републике Србије. Наиме, читајући ово дело, јасно увиђамо, нарочито на основу

поређења са садашњом политичком ситуацијом, о каквој државничкој политици,

посебно политици према Косову и Метохији, је реч. Навешћу само пример

успостављања Мисије ЕУ на Косову, која је за време мандата др Коштунице, у

Народној скупштини била одбачена као акт угрожавања суверенитета и територијалног

интергитета државе Србије, а да би у овом сазиву била оберучке прихваћена. Да ли

шест додатних тачака о надлежностима ове Мисије може променити њен карактер и

утврђен задатак? Знате ли да оснивачки акт Еулекса усвојеног у јануару прошле

године, ниједном речју не помиње државу Србију; знате ли да је иницијатор те мисије

Марти Ахтисари, човек који је кумовао независном Косову; знате ли да ланац

командног одлучивања води до Високог представника ЕУ Хавијера Солане, који се већ

првих дана од проглашења лажне државе Косово, обрео у Приштини како би, у име

ЕУ, честитао независност косовским Албанцима; знате ли да су главни финансијери

Елекса, углавном државе чланице ЕУ које су признале једнострано проглашену

независност Косова и које сада подржавају оснивање косовских безбедносних снага;

знате ли да последњи догађаји у Бошњачкој махали у Северном делу Косовске

Митровице само потврђују праву намеру ове мисије, која није ту да би заштитила

Србе, него да би додатно дестабилизовала севрени део Покрајине, како би је што пре

интегрисала у поредак «Ахтисаријевог устава». Дакле, ако читањем и анализом ових

докумената не почнемо да политичку стварност продорније сагледавамо, оно свакако

ћемо увидети сву погубност ове Мисије, али и погубност одлуке Владе Републике

Србије да је прихвати. Нажалост, неупућеност грађана Србије, вешто се

злоупотребљава промовисањем разних политичких мантри о бољем животу, који

заправо постаје све тежи и тежи.

Ово је само сегмент политичког опуса који разматра књига „Одбрана Косова“, која с

обзиром на околности постаје својеврсни критеријум политичког расуђивања и

одлучивања.

На крају, своје излагање завршио бих личном асоцијацијом насловне странице ове

књиге када сам је први пут узео у руке, на којој се налази печат кнеза Лазара, чије име

је срасло са идејом косовске правде и слободе. Многи наиме, косовски бој виде као

контарверзни догађај који се у српском народу слави као дан победе. Тај дан је постао

синоним победе јер је кнез Лазар до последњег даха веровао да је Косово слободно и

да тако једино може бити. Питање самог чина борбе је питање историјског тренутака,

али само опредељење за непосустајање у одбрани Косова био је темељ на коме су

касније генерације ту слободу издејствовале.

Одлучност борбе др Коштунице, без жеље лажног величања, се мери истом таквом

решеноћу у намери да истраје у одбрани Косова, неускраћујући могућност будућим

генерацијама да у тој борби истрају. Ово ће бити дуг процес, али људски фактор је

промењива категорија, тако да оно што је данас, не значи да ће бити и сутра. Косово

нам је најбољи сведок већ вековима.

Сила је овог пута била пресудна, као и крајем 14 века. И као што Кнез Лазар у датом

моменту ништа више није могао да учини од онога што је учинио, тако и овога пута

28

намерама Америке није се могло стати на крај. Једноставно сецесија Косова би се

десила и да је 17. фебруара 2008 и сам Де Гол био премијер Србије. Поента лежи у

нама самима. Ако смо слаби и у овој борби не истрајемо, не само да ћемо изгубити

Косово, него ћемо погазити право да се назовемо европским народом, јер нас таквима

нико неће сматрати. Дакле Лазар није изгубио Косово, јер је за Косово све учинио. О

таквом пожртвовању је и у овој књизи реч.

Хвала вам на пажњи.

Петра Петковић (Суботица 12. јануар 2009)

9.

Др Славенко Терзић

Историјски институт САНУ

СРПСКА КОСОВСКА ДРАМА ЛИБЕРАЛНО-

ДЕМОКРАТСКОГ ЗАПАДА

Књига др Војислава Коштунице Одбрана Косова сведочанство је његове

политичке и држваничке делатности, као председника Владе Србије, у једном од

најдраматичнијих тренутака новије историје Србије. За разлику од не тако малог броја

наших сународника – који нису у стању да докуче дубоки историјски смисао

косовског питања и његових последица – Коштуница је схватио да се на овом питању

прелама савремени тренутак светске историје. Многи у свету то не разумеју или се

праве да не разумеју, као што Европа није на време разумела, и ту заблуду платила

десетинама милиона мртвих, куда води Минхенски споразум 1938. године када су

Чемберлен и Даладје поклонили Хитлеру Судете, део суверене Чешке. Управо на

овакву политику силе (и на овај пример) која руши принципе међународног права на

којима почивају мир и стабилност у свету – упозорава Коштуница - у писму подршке

студентским протестима у Косовској Митровици 28. фебруара 2008. године.

Наслов Коштуничиног обраћања Савету безбедности УН На помолу Нова

епоха у међународним односима, на седници од 19. децембра 2007. на којој

је разматран извештај Тројке о преговорима о тзв. статусу Косова и Метохије - истиче

далекосежне историјске последице косовског преседана. Он поред осталог каже: „Али,

ако имамо у виду да се данас и овде заправо преиспитују темељни принципи на којима

почива међународни поредак, одлука Савета безбедности неизбежно ће бити од

највећег значаја и за свет у целини. Пред вама се, дакле, нашло питање свих питања: да

ли ће се први пут у историји УН донети одлука да, противно вољи једне демократске

државе, и то члана – оснивача УН, буду промењене њене међународно признате

границе, да буде поништен њен суверенитет и да буде ампутирано 15 одсто њене

територије?“

Књига др Коштунице садржи укупно 32 прилога, настала у периоду између

новембра 2005. и фебруара 2008. године, написана и изговорена у разним приликама у

својству председника Владе Србије од иступања у Савету безбедности УН, затим више

29

пута на седницама тзв. преговора о статусу Косова и Метохије, Парламентарној

скупштини Савета Европе, преко обраћања Народној скупштини Србије, у Грачаници

на Видовдан, у Орашцу на Сретење, младим официрима војске Србије, поред осталог.

Књига ће бити драгоцен историјски извор за све будуће писце историје Србије почетка

21. века, историје њених међународних односа, али у истој мери и за сагледавање

политичког и интелектуалног портрета Војислава Коштунице. На исти начин на који за

нас данас значе књиге Јована Ристића Спољашњи одношаји Србије новијег времена или

Записи Јеврема Грујића, на пример.

Иако су написани и изговорени у различитим приликама, објављени скупа у

овој књизи, прилози чине једну мисаону целину - осветљавајући Коштуничин

кристално јасан политички и правнички суд у погледу збивања у јужној српској

покрајини и око ње. У свакој прилици, он је стамен и истрајан у одбрани

територијалног интегритета и суверенитета Србије, спреман да албанској мањини да

највећи могући европски модел аутономије, тзв. „суштинску аутономију“, с тим да у

таквој аутономији и Срби имају своја засебна аутономна права. Принцип права на

самоопредељење на који су се позивали албански лобисти и сами Албанци, до сада су

у европској и светској историји, каже он, остваривали само народи „али се још никада

није десило да право на самоопредељење и стварање независне државе добије

национална мањина“, нити у Европи има примера „да један исти народ, позивајући се

на право на самоопредељење, ствара другу државу поред једне већ постојеће“.

Др Коштуница није човек позе нити демагошке фразе. Његова одбрана

Косова започиње неколико деценија пре догођаја о којима сведочи ова књига, прво,

супростављањем уставним променама које су водиле дезинтеграцији југословенске

државе и стварању двеју парадржава на територији Србије, а затим јавним

оглашавањем поводом збивања на Косову и Метохији током 80-тих и 90-тих година.

Налазимо га и као потписника писма 221 интелектуалца упућеног Скупштини СФРЈ и

Скупштини Србије 21. јануара 1986. поводом догађаја на Косову и Метохији у коме се

између осталог каже: „Свим неравнодушним људима ове земље одавно је постало

јасно да геноцид на Косову не може бити сузбијен без дубоких друштвених и

политичких промена у целој земљи. А те су промене незамисливе без промена и у

односима САП и СР Србије, односно СФРЈ. Геноцид не може бити онемогућен

политиком која га је омогућила, политиком постепене предаје Косова и Метохије -

Албаније, капитулацији без потписивања капитулације, која води у политику

националне издаје“.

Коштуничина чврста косовска уверења проистичу и из његове дубоке

укорењености у историји и традицији свога народа, из осећања одговорности пред

заветима предака, из истинског разумевања националног значаја срца Старе Србије,

или како један наш историчар 19. века каже – праве Србије. „Не можемо бити народ

без памћења и порекла“ – једна је од порука ове књиге. „Ми само једно не можемо

нити смемо – каже Коштуница – а то је да се унутар граница наше државе створи друга

држава, која би одцепила део територије и са њом у бездан однела и међународно

право, и људска права, и елементарна начела правде и морала, и културно наслеђе и

духовну постојбину, и имовину, и много шта од чега је саздан наш историјски и

модерни идентитет“.

Коштуничина одбрана Косова ослања се на дубоку косовску вертикалу

српске историје. Без познавања значења косовске идеје у српској култури, без

разумевања моралног кодекса који је хелениста Милош Ђурић назвао видовданском

30

етиком, није могуће разумети ни смисао ни поруке ове књиге. Неспорно је да је

Косово средишна спона српског идентитета, да стоји у темељу колективне народне

свести и свеукупног народног, али и уметничког стваралаштва. Срби су о Косову

највише певали, писали и говорили док је оно било под султановом чизмом, вековима

и деценијама пре ослобођења 1912. године. Сви делови српског народа знали су за

судбински значај Косова у српској историји, знали су да се боре за обнављање државе

која им је силом отета. Није реч о српском миту – реч је о реалној, живој српској

историји. Косовске теме, косовски мотиви, косовска симболика, главни ликови

косовске легенде – чине средишну тему не само српске националне идеје, у ужем

политичком и државном смислу, него и целокупне српске књижевности и уметности.

Нема ниједног значајнијег српског песника 19. и почетка 20. века, дакле пре

ослобођења Косова, који није певао о Косову од Захарија Орфелина у 18. веку и

његове песме Плач Сербии, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког са песмом На

Видовдан (1817), Петра Прерадовића и песме Косово поље, преко Стерије и његовог

Даворја на пољу Косову (1854), Бранка Радичевића, Љубе Ненадовића, Ђуре Јакшића и

његове песме Косово (1857), Змајевих песама На Задушнице и Косовска порука, Косово

Лазе Костића, песама Војислава Илића Косовски соколови (1889) и Муратово турбе

(1893), Драгутина Илића са Косовском химном, преко Алексе Шантића Призрене

стари (1912) и Јутро на Косову (1913) до песама Јована Дучића као што су Паж,

Ракићевих Божур, Симонида, На Газиместану, Пандуровићевог Обилића и других.

Нема ниједног значајнијег српског писца који није писао о Косову – драму,

еп, роман или други жанр: од Стеријине драме Милош Обилић (1828), трагедије Обилић

Симе Милутиновића Сарајлије, Његошевих дела – Слободијада (1835), Луча

Микрокозма (1845), Горски вијенац (1847), романа Јаше Јакова Игњатовића Ђурађ

Бранковић (1859), дела Љубе Ненадовића, драме Ђуре Јакшића Сеоба Србаља, дела

Марка Миљанова као што је Пуста је гора и планина, Сремчевих дела Заборављени

Обилићи (1902) и Смрт Цара Лазара (1905), па преко Религије Његошеве Исидоре

Секулић, Смрти мајке Југовића (1912) Ива Војновића до путописа Ива Ћипика На

Косову (1912). Иначе, први драмски текст на тему косовске легенде о „боју кнеза

Лазара“ настао је у 18. веку у Боки Которској, „највероватније у Перасту“. Слично је и

у српској ликовној уметности и српској пластици. Од велике сликарске композиције

Амвросија Јанковића Косовска битка (1776) у трпезарији манастира Раваница (који су

усташе уништиле у Другом светском рату) преко сјајне композиције Смрт кнеза

Лазара (1885) управо овде у Саборном храму у Нишу до предивне слике Надежде

Петровић Косовски божури (1913). Овај циклус се завршава сликом Драгутина

Инкиостриа Освећено Косово (1912). Његош је, као што је познато, исковао Обилића

медаљу за храброст (1847), а Змај је оставио у цртежу Пројекат за споменик на

Косову. О снази косовских мотива говори чињеница да су се њима бавили и други

словенски уметници, у првом реду Хрвати и Чеси, а најснажније се испољило код

Ивана Мештровића и његовог Видовданског храма.

У политичким програмима, у књижевности, у поезији – град Призрен, стара

српска престоница коју народни песник опева као „српски Цариград“ види се најчешће

као будућа српска престоница. Велики бележник града Будима Сима Игњатовић, брат

од стрица Јаше Игњатовића, умро је са „заветом да му се кости пренесу у Призрен“.

Седамдесетих година 19. века у Призрену излази лист Косово на српском и турском

језику (али не на албанском). Владика и песник Петар II Петровић Његош, „трагични

јунак косовске мисли“ како каже Иво Андрић, у писму кнезу Александру

Карађорђевићу истиче да му је једина жеља да види уједињено Српство, а он ће онда

отићи у Пећ, као српску духовну престоницу а књаз српски у Призрен – српску

31

световну престоницу. Владар Црне Горе кнез Никола Петровић, чије је дело потпуно

на трагу косовске мисли истиче у писму кнезу Михаилу поводом педесетогодишњице

Другог српског устанка – да је тај догађај „драгој Србији ослобођењем уродио и љуту

косовску увреду бар од части осветио“.

Потпуно свестан свих ових чињеница др Војислав Коштуница истиче: „Од

када постоји Србија, сваки припадник нашега народа рађа се и умире са свешћу да је

Косово увек било и да ће заувек бити део Србије“. На много места у овој књизи

Коштуница понавља да је једини циљ албанских сецесиониста да безобзирним

етничким чишћењем створе „независно Косово на територији Србије“. Подсећа на

податак да је од 1999. године, у присуству КФОР-а и УМНИК-а више од 200 000 Срба

прогнано из покрајине, само из Приштине више од 40 000 - у којој данас живи свега

око 100 Срба. Иако је чак и амбасадор Каи Еиде у извештају Савету безбедности стање

у погледу мултиетичности и људских права оценио као „мрачно“ – нико се на то није

обазирао. Проглашење независности јужне српске покрајине коју Коштуница означава

као „лажну“ и „НАТО државу“ има један једини циљ - „да САД и НАТО остваре своје

безбедносне и војне интересе у овом делу Европе“.

Сасвим је јасно да су разлози и интереси САД и НАТО-а били далеко шири

и далекосежнији од спречавања наводне „хуманитарне катастрофе“. Руски историчар

Наталија Нарочницка истиче да „у светлости епохалног уласка САД у Азију, који је

почео у јесен 2001. и изразитог притиска на државе Персијског залива, за који су

догађаји од 11. септембра дали изговор, јасно је да је окупација Косова припремана у

току 90-тих година ради стварања новог упоришта у Европи које би могло одмах

обезбедити неколико геополитичких и стратешких задатака: притисак на потенцијалне

савезнике Русије, контролу пута од Дунава према Заливима, правца према Азији и

новостворених нафтно-гасних путева Каспијског басена, заобилазећи Русију, заправо

контролу трговинских, сировинских и војно-стратешких комуникација Европе са

Малом Азијом, приближавање Персијском заливу, Блиском истоку и стратешком

савезнику – Израелу. Моравско-вардарска долина постаје кључ за учвршћивање

америчког упоришта на евро-азијском континенту помоћу трансатланског

партнерства, с тим што би растућа Европа могла постати реална одскочница за

напредовање у Евроазију“.Италијански аналитичар Алберто Негри је 30. јула 1999.

написао да је рат против Србије и СР Југославије служио „развоју и контроли

комуникацијских и енергетских путева ка Средњем истоку и Централној Азији и

обрнуто...“ Али и ради стратегијских припрема за будуће отварање великог Источног

фронта. Немачки посланик из Демохришћанске партије Вили Вимер каже:“Никад се до

сада није десило да тако мали број људи лаже тако велики број људи, и то на

суштински начин као у погледу рата на Косову“. Италијански аутори Умберто Томази

и Маријела Каталдо назвали су свој путопис Косово – црна рупа Европе.

План о етнички чистој албанској држави постоји још од времена стварања

Албанске лиге у Призрену (1878) и остварује се, с прекидом између два рата, све до

данас. Треба погледати само наслове књига објављених у другој половини 19. века па

ће бити сасвим јасна позадина данашњих збивања: Плач Старе Србије (1864), Садање

несретно стање у Старој Србији и Македонији (1882) од Симе Андрејевића

Игуманова, Може ли се помоћи нашем народу у Старој Србији (1891), Из најцрње

Европе – убиства, пљачке, отимачине и зулуми у Старој Србији, Арнаутлуку, Дебру и

Маћедонији (1896). Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији 1898-1899

(1899). О свему томе сведочи и Британска дипломатска преписка о Турској 1901-1902.

Дипломата Јанг извештава маркиза Ленсдауна, 9. септембра 1901.: „Стара Србија је

32

још увек немирна област – због безакоња, освете и расне мржње Албанаца“.

Енглескиња Мери Дарам, у књизи Кроз српске земље, пише 1904.: „Прича о Старој

Србији је један непрекидани бол“.

Историјски извори пружају могућност да се верно реконструише процес

етничког чишћења Срба са Косова и Метохије. Само пре 110 година однос Срба

православних и муслимана и Арбанаса муслимана и нешто мало католика, према

аустроугарским војнообавештајним изворима износио је око 47:53%. Према

истраживањима академика Атанасија Урошевића најстарији албански појас (колено) на

Косову почетком 30-тих година 20. века, био је осми појас. Он је прецизно установио

712 родова из 16 фисова досељених из северне Албаније. Француски демограф Мишел

Ру износи процену да је 1939. на Косову и Метохији однос Срба и Албанаца износио

42:58%, док неки аутори сматрају 46:54%.

Фашистичко-нацистичка Велика Албанија створена 1941. постала је идеал

свим вођама сепаратистичког покрета албанске мањине у Србији и њиховим

послератним и садашњим менторима у Европи и САД. Фашистичко-нацистички

албански министар Џафер Дева, који се заједно са Немцима повукао крајем Другог

светског рата, основао је 1962. у САД Трећу призренску лигу. Фашистички

италијански министар националног образовања Франческо Ерколе писао је 1942. о

ослобођењу Косова (и сада идеолози рата 1999. пишу и говоре о „ослобођењу Косова“

као што је Кушнер 1999. изјавио - „Нова Европа се родила у Приштини“) и Чамурије и

„враћању мајци Отаџбини“. Између 100 и 200 000 ратних колониста из Албаније,

насељених 1941-45., остало је да живи на српској земљи после 1945., док се од преко

100 000 Срба протераних за време рата вратио мали број.

Привидно поражена идеја Велике Албаније легализована је сталним

кампањама о афирмацији наводно потчињене албанске народности и борби против

„великосрпског шовинизма“. Већ 1958. рашко-призренски епископ Павле указује на

стално исељавање Срба. Године 1959. граница Аутономне косовско-метохијске

области померена је са Ибра (код села Доброва, изнад Сочанице) на Копаоник за 42 км

у дубину централне Србије (припајањем делова копаоничког и студеничког среза

новоснованом лепосавићком срезу). На строго тајној седници Извршног комитета ЦКС

9. јула 1962. први пут се расправља о проблему исељавања Срба са КиМ (присутни су

били сви највиши руководиоци + Војин Лукић, тадашњи републички секретар за

унутрашње послове). Цео елаборат од 87 страна који је за ту седницу припремио Лукић

под називом Извештај о непријатељском деловању и негативним појавама на

Космету 1961-1962 дао је потпуну слику стања. Између осталог се каже: 1960. било је

5 а 1961. 11 илегалних сепаратистичко-терористичких организација. Центар је

Приштина, а главни циљ „организација оружане борбе за прикључење Космета

Албанији“. Постоји стални притисак на „Србе и Црногорце“ да се иселе из ове области.

Наводе се многи примери протеривања Срба, од којих овом приликом ради

илустрације наводимо само један: Шабан Караиман претукао је 29. VIII 1961. Ристић

Јагоду вичући: „Све ћемо вас Србе најурити у Србију. Овде вам није место. Ако нећете

милом – хоћете силом“. Руководство Србије и Југославије је знало право стање ствари

на Косову и Метохији. Није предузело ништа! Напротив, после 1966. фронт албанских

сепаратиста легализован је на свим правцима и делује несметано. Географ и демограф

Милован Радовановић је дошао до податка да је од 1945. до 1990. у централну Србију

услед терора и страха исељено око 250 000 Срба из јужне српске покрајине. У периоду

1961-1971. Срба је сасвим нестало из 230 села КиМ, а у периоду 1981-1971. из 157 села.

Књижевни критичар Живорад Жика Стојковић је све ово оценио као „трећи балкански

33

рат за другу албанску државу“.

Уместо реалног сагледавања стварних збивања на Косову и Метохији, на

европској и светској сцени тријумфовао је ревизионизам и историјски реваншизам

према Србима. Независност јужне српске покрајине награда је за вишедеценијско

етничко чишћење Срба. Да би се пружио легитимет тим конструкцијама ревидирају се

и до скора опште позната знања о народима овог дела Европе и њихове историје:

измишљају се трагикомични појмови као „косовски народ“, „историјско Косово“ са

Скопљем као престоницом, “албанско-византијска културна баштина“, па чак и

„косовски језик“ (у једној школи близу Лондона). У томе предњаче они који би требало

највише да ћуте. Дорис Пак је на седници Комисије за спољне послове мађарског

парламента у Будимпешти, почетком новембра 2003. изјавила је да су косовски

Албанци били жртве „режима апартхејда“ и да ће Косово ако не добије независност

постати „канцерозно ткиво Србије“. Средином јануара 2006. Пак је такође изјавила:

“Знам како је Србима. Ми смо у Немачкој морали скупо да платимо злодела која су

чињена у наше име, па тако и Срби морају да се суоче са оним што је Слободан

Милошевић радио у њихово име. Одлазак Косова је цена рачуна Милошевићеве

владавине који демократска Србија мора да плати“. Позната је Ахтисаријева тврдња да

су „Срби криви као народ“. Један млади колега Флоријан Бибер изјавио је 18. фебруара

2006. да није „чуо ниједну реалну алтернативу независности Косова“, као и да

Војводини треба „омогућити виши степен аутономије“. Ахтисаријев заменик Алберт

Роан каже јуна 2006.: „Србија сасвим сигурно нема никакво право да обнови своју

некадашњу владавину над Косовом, то се мора прихватити“.

Др Војислав Коштуница се у целој овој дугој историјској драми српског

народа на Косову и Метохији нашао на последњој линији одбране. Утолико је и његова

књига значајнија.

Др Славенко Терзић, Историјски институт САНУ,

(Ректорат Универзитета у Нишу, 28. 10. 2008.)

10.

Маринко Лолић

У ЗНАКУ ИСТИНЕ, ПРАВА И ПРАВДЕ

Војислав Коштуница, Одбрана Косова, издавач, Филип Вишњић, Београд, 2008.

У издању реномиране издавачке куће Филип Вишњић из Београда, недавно се

појавила књига Војислава Коштунице, Одбрана косова. У књизи су хронолошки

сабрани ауторови најважнији говори, излагања и расправе које прате почетак, ток и

насилни прекид преговора о будућем статусу Косова, који су се одвијали у временском

периоду од 2005 до 2008. године. Сабрана на једном месту, у облику књиге, ова

излагања имају сада вредност прворазредног историјског документа, који баца ново

светло, не само на мисаони и политички профил њиховог аутора, већ и на карактер

самих преговора, стање међународних односа у савременом свету, а по неким својим

важним аспектима, представљају прави политички путоказ којим Србија треба да иде у

одбрани својих виталних националних интереса.

34

Књига, Одбрана Косова показује у правом светлу једног од кључних српских

политичара који је, несумњиво у једном од најтежих тренутака наше савремене

историје имао довољно храбрости и политичке мудрости да решавању косовског

проблема приступи на демократски и принципијелан начин. Кад ово кажемо, морамо

имати у виду, не само тешке прилике у којима се нашао наш народ и наша држава,

после распада комунистичке Југославије, већ и европски и међународни политички

контекст, у којем је после рушења берлинског зида, и хладноратовске равнотеже,

дошло до огромног дебаланса моћи међу водећим светским силама, што је изазвало

огромне политичке тензије у међународним односима. Стога је требало имати

храбрости, и у ситуацији глобално нарушене равнотеже међународног правног

поретка, приступити решавању будућег статуса Косова и Метохије, супротстављањем

начела истине, права и правде огољеној политици силе, коју су бескрупулозно

заступали поједини арогантни представници једног дела међународне заједнице.

Својим политичким идејама, које су засноване на најбољој традицији европског

политичког либерализма, правној држави и владавини права, Коштуница је успео, да

бар за тренутак, међу српском политичком елитом створи неопходно јединство, и да

резолуције о Косову, које је предлагала његова Влада у Скупштини Републике Србије,

буду прихваћене с највећом могућом сагласношћу од преко деведесет процената.

Залажући се искрено за европско решење косовског проблема, Коштуница се

ни у једном тренутку у току преговора о Косову, није понашао као неки ускогруди

националиста, иако је увек истицао да је Косово темељ српске државности, српске вере

и српског националног идентитета, већ је у духу савремене либералне демократије

понудио албанској страни суштинску аутономију, према којој би Албанци имали

статус најповлашћеније националне мањине на свету. На ову искрену понуду уследио

је циничан одговор, коспонзора и супротне стране, да је Косово јединствен случај и да

се, приликом решавања сличних проблема у свету, на њега у будућности неће моћи

нико позивати. Овај аргумент ућиће свакако у најцрње анале савремене историје

међународног права, јер се већ непосредно после насилног проглашења независности

Косова показало, да је таква тврдња, не само правно неодржива, већ и да наноси

огромну штету међународном правном поретку. Иако је писац ове књиге у својим

иступањима пред међународном и домаћом, стручном и политичком јавношћу, на

такве опасности упозоравао више пута, арогантни представници америчке

администрације и неких европских држава, пренебрегавали су ова упозорења, све док

она нису добила своју реалну потврду у недавним сукобима у Грузији. Тек тада,

западне дипломате почеле су хорски да се позивају на неприкосновеност суверенитета

и територијалног интегритета међународно признатих држава, заборављајући притом,

да је то био кључни аргумент Војислава Коштунице и српског преговарачког тима, у

решавању косовског чвора.

Случај Грузије, показао је белодано, да Коштуничино упорно и стрпљиво

указивање на важност поштивања међународних аката и конвенција, које спречавају

ерозију међународног права и опасно урушавање међународног правног поретка, није

пука политичка реторика, већ искрена и доследна одбрана фундаменталних принципа

међународног права, од којих зависи стабилност међународних односа, за које се у

овим смутним временима морају залагати сви они који се искрено боре за остварење

владавине права и очување добросуседских односа међу државама у свету.

Својим концизним стилом, ширином захвата косовског проблема, теоријском

утемељеношћу својих политичких идеја, као и снагом правних, политичких и

35

моралних аргумената, књига Војислава Коштунице, Одбрана Косова, спада у ред

најзначајнијих дела која су написана о овој теми у савременој српској политичкој

историји, чије идеје имају универзално значење и значај. Стога, на крају овог кратког

осврта треба истаћи, да књига Одбрана Косова, представља не само темељно

разматрање једног од најтежих државних питања које битно одређује савремену

политичку ситуацију у Србији и савременом свету, већ и важан путоказ који нам у

будућим политичким напорима може помоћи да се на прави начин оријентишемо у

одбрани највиталнијих државних интереса.

Маринко Лолић (Књижевни лист 74-75, октобар-новембар 2008.)

11.

Богдана Кољевић

РЕЧ НА ПРЕДСТАВЉАЊУ КЊИГЕ

ДР ВОЈИСЛАВА КОШТУНИЦЕ ОДБРАНА КОСОВА У НИШУ

Част ми је да Вам вечерас представим дело др Војислава Коштунице Одбрана

Косова. Реч је о одабраним говорима, саопштењима и обраћањима у периоду између

2005-2008 године, из пера аутора који је у овом времену истовремено био и

најактивнији државник, сведок и теоретичар унутрашње и спољне политике према

Косову и Метохији. Ова збирка обраћања, дакле, у исти мах представља сведочанство

о догађајима и личном ангажману и позицију рефлексије и анализе, а понајвише

унутрашњу повезаност политичке теорије и политичке праксе у чему се огледа и

нарочити значај књиге Одбрана Косова. У њој се Војислав Коштуница српској и

светској јавности у исто време обраћа и као државник, политичар, правник,

политиколог, филозоф и писац - врстан правник али и изванредан познавалац

међународних односа и политичке филозофије - и све ово заједно на начин да једно

другом не смета већ да се узајамно надопуњује у богатству теорије и практичног

искуства. Управо из ових разлога, политика коју у Одбрани Косова заступа аутор

принципијелна је и доследна, то је политика принципијелности, јер као резултат

интелектуалне и умне позиције не може ни бити другачија, баш као што, са друге

стране, аутор посредно приказује безумност оне друге политике којој се супротставља.

Зато Одбрана Косова Војислава Коштунице није само незаменљив документ о

једном времену, унутар којег се, кроз различите говоре и саопштења у Савету

Безбедности Уједињених Нација, пред Народном скупштином Републике Србије и у

многим другим приликама током преговарачког процеса, градила, артикулисала и

аргументовано снажила политичко-правна позиција Србије од почетка преговора о

статусу Косова до нелегалне самопрокламоване независности јужне српске покрајине,

већ и сведочанство о праксама, уценама и притисцима на светској политичкој сцени,

који су се налазили са друге стране српског настојања да дође до дијалога и

компромиса. Одбрана Косова, у том смислу, говори колико о Косову толико о

устројству савременог света, о односу Сједињених америчких држава и смислу

организација попут НАТО-а, о улози Руске федерације и одлукама Европске Уније, и о

36

дубокој и нераскидивој вези кроз коју је управо косовско питање отворило нову епоху

у међународним односима.

Истицањем да независно Косово за међународни поредак значи отворено

довођење у питање принципа на којима тај поредак почива и да стога није реч само о

кршењу самог начела суверености и територијалног интегритета држава већ и о

кршењу оних основних норми о људским и мањинским правима, те да Србија у

одбрани Косова „не брани само своје националне и државне интересе већ да заступа и

брани начела и вредности од којих зависе мир, стабилност и безбедност савременог

света“, Војислав Коштуница демонстрирао је смисао у којем Косово у исто време

чини суштину једног националног идентитета и одлучујуће државно питање као

питање опстанка државе, али и питање дугорочних и далекосежних последица на којем

ће се ломити копља будућег света, његова политичка и безбедносна структура и

судбина демократије. Ставом да ће кршење Повеље Уједињених Нација значити да је

свет прешао Рубикон, Коштуница је антиципирао да се из косовског преседана могу

изродити само опасне последице по мир и да такав догађај и на симболичкој и real-

политичкој равни може значити само темељну промену света са неизвесним исходом.

Јединство политичког и етичког, које се код Коштунице испоставља не само

кроз императивно супротстављање политици силе, већ и на начин конструктивног

залагања за вредности права, правде, слободе, равноправности, мултиетничности,

демократије и људских права, на најјаснији начин сведочи о универзалности,

истинском хуманизму и европским коренима овог приступа који надилази раван

идеолошких опредељења, чак и оног што би се легално и легитимно могло звати

основним српским националним интересима. У општем контексту, Одбрана Косова

даје одговор на питање шта је одговорна државна политика. Одговорна државна

политика - како Војислав Коштуница приказује кроз питање и на примеру Косова и

Метохије - значи поштовање права, правде, демократије али и идеје националног

идентитета. То су истовремено и услови стабилности једне државе и услови

могућности њеног напредовања. Нема јаке државе тамо где се право и правда не

поштују, где је воља народа доведена у питање и где се национални идентитет

појављује као опасно одређење о којем би можда најбоље било ћутати. Смисао

истинског патриотизма за Војислава Коштуницу утемељен је на начелима демократије

„јер је стабилна држава оквир за демократско деловање, као што је поштовање

демократских начела темељ државне стабилности“.

У Одбрани Косова аутор показује како се однос САД а временом и однос

водећих чланица Европске Уније, испостављао управо као однос недемократије, што се

огледа у отвореном кршењу „светског устава“ (Повеље УН), као и демократски

легитимног Устава Србије потврђеног сувереном народном вољом, а затим кроз низ

примера западне политике,од напуштања политике „стандарди пре статуса“, до

такозваног аргумента да би све што је мање од независности довело до ескалације

албанског тероризма, затим кроз Анекс 11 Ахтисаријевог плана у којем се потврђује да

је стварни циљ стварања такозване „државе Косово“ управо стварање квази-државе у

којој НАТО има неограничену власт, и најзад Анекс 10 којим започиње конкретна

реализација овог процеса, кроз размештање мисије Еулекс у јужној српској покрајини,

због чега је данас од одлучујућег значаја управо супростављање овој мисији.

Тако је Одбрана Косова Војислава Коштунице и опомена и путоказ. Она је

опомена за све оне који, договарајући пуноснажно присуство Еулекса нарушавају и

угрожавају данас и право и правду и демократију, и Устав Србије и српски национални

37

идентитет. Јер признање мисије Еулекс којим се руши Резолуција Савета Безбедности

1244 је први – или тачније последњи корак – прихватања Ахтисаријевог плана и

признавања независности Косова. Задатак Еулекса управо је обезбеђивање

функционисања албанске квазидржаве Косово, због чега свако признање ове мисије

значи саучесништво у злочину против права, против Устава Србије и против српског

народа.

А на угрожавању владавине права не може се изградити ни економски јака

Србија. Коштуница пише: „Морамо увек имати на уму да никада због неког

краткорочног интереса не смемо угрозити темељ на којем је једино могуће развијати

економске односе, а то је пуно поштовање усвојеног система правних начела која

регулишу наше односе“ (стр. 126). Овде је реч о политичко-теоријској позицији коју

аутор даље аргументује, указујући на узрочно-последичну повезаност између

поштовања међународног права, регионалне стабилности и перспективе економског

просперитета, као и на обрнут случај – да економија која се развија мимо и независно

од поштовања права може довести само до нестабилности, економске деструкције и

дирекног угрожавања мира. (Баш као што је и данашња светска финансијска криза тј.

превасходно криза западних друштава резултат стављања економије изнад државе и

права).

На овај начин, интелектуално-делатни ангажман Војислава Коштунице налази

се у средишту савремених светских расправа из политичке теорије и филозофије, као и

оног што потпада под назив „реал-политичке“ праксе. Оно што се у теоријама и

праксама прагматизма и постмодернизма намерно прећуткује, а што Коштуница

износи, је да устајање против суверенитета државе значи управо устајање против

владавине права и у крајњој консеквенци против целокупне традиције мишљења и

праксе демократије. У Одбрани Косова аутор приказује како се прагматизам, који већ

дуже времена представља доминантно разумевање и политичку праксу на Западу, у

одлучивању о косовском питању појавио као заједнички именитељ за политику САД и

ЕУ и да је управо став да је „истинито оно што је корисно“ довео до многих кобних

парадокса попут „демократске употребе силе“ и примене овог квази-принципа кроз низ

такозваних „хуманитарних интервенција“, „борби за демократију“ и „борби за

ослобођење“. А последица овог је да су се данас прагматизам и демократија нашли

управо на супротним странама политичког спектра, како у свету тако и у Србији, и да

доктрина прагматизма сама по себи није довољна чак ни за испуњење основних начела

демократије.

Разуме се, можемо се сложити око тога да смо сви прагматисти или да желимо

да то будемо, да нам се, по речима Војислава Коштунице, у некој чудној рачуници

више „исплати“ да будемо друго од оног што јесмо и да уопште више и не будемо

Срби. Али онда и за „најскупљу српску реч“ постоји цена. Штавише, онда постоји цена

за све (речима аутора): „Морамо се борити и изборити за будућност Србије јер другог

пута немамо. У супротном, сутра би лако некоме могло пасти на памет да се

обогаљена Србија може распарчавати и даље, како коме буде одговарало.“ (стр.199).

То је смисао у којем је одбрана Косова одбрана Србије и сваког њеног дела. Али

као и свако друго, за Војислава Коштуницу то је демократско питање, питање народа о

њему самом јер „не може један човек одбранити Косово, као што га један човек не

може ни изгубити. Косово може да одбрани само цео народ или га цео народ, ако тако

одлучи, може изгубити“ (стр.75). Тако стоји ствар и са Србијом. Зато одбрана Косова

стоји као одлука за Србе о будућности не само Косова већ целе Србије.

При томе треба имати у виду да је одбрана Косова одбрана мишљења, одбрана

38

рационалности, да је реч о односу разума и силе, у чему почива универзалност овог

приступа. Приступ Војислава Коштунице, дакле, није само хуманистички,

пацифистички и демократски приступ и залагање за етику и право у политици, већ

одбрана људске рационалности као такве, одбрана разума у неразумном времену.

Позив на разум увек је позив на дијалог, на разговор, а само разумна решења су

дуготрајна и стабилна. Сила није стабилна. Сила је моћна, док је сила. Али односи силе

су променљивог карактера, привремени и пролазни, управо стога јер нису засновани на

разуму и истини. То је и смисао филозофске, етичке, правне и политичке

аргументације Војислава Коштунице који указује на избор који се српском народу

поставља између принципијелности и прагматизма - подсећајући нас при том да

никада не смемо заборавити да је истина јача од сваког насиља.

Богдана Кољевић (Ректорат Универзитета у Нишу, 28. 10. 2008.)

12.

Милорад Вучелић

ДОСТОЈАНСТВО ИЗНАД СИЛЕ

Нова књига Војислава Коштунице “Одбрана Косова” садржи кључне ставове

доскорашњег премијера Србије које је он износио током преговора о будућем

статусу Косова и Mетохије

Пажњу политичке, научне и шире читалачке јавности свакако ће привући нова књига

Војислава Коштунице „Одбрана Косова", која се управо појавила у издању познатог

издавача Филипа Вишњића. Поред Речи унапред и поговора под насловом

„Принципијелизам на делу", који је написао филозоф Светозар Стојановић, по речима

самог аутора, књига садржи његове кључне ставове које је износио током преговора о

будућем статусу Косова и Метохије. Сам аутор на следећи начин дефинише садржај књиге:

„Реч је, највећим делом, о мојим излагањима у оквиру самог преговарачког процеса, затим у

савету безбедности УН, пред Народном скупштином Републике Србије и другим

приликама.

ПРИКЛАЊАЊЕ СИЛИ ПРАВДЕ

У том раздобљу одиграће се догађаји који ће бити одлучујући за будућу историју Србије и

на унутрашњем и на међународно политичком плану. Једнострано проглашење

независности Косова, признавање ове квази државе од стране САД и кључних земаља ЕУ,

мимо СБ УН и противно међународном праву, довешће не само до одустајања једног дела

политичке елите од јединствене државне политике о Косову, расписивања ванредних

парламентарних избора и формирања нове Владе која у односу на одбрану државног

суверенитета и територијалног интегритета земље даје предност неизвесним и нејасним

„европским интеграцијама", него ће отворити и ново поглавље у међународним односима

у коме се легитимише примена силе над поштовањем права.

С обзиром на то да је Војислав Коштуница као председник Владе Репубике Србије један

од кључних непосредних актера у формирању доследне и принципијелне државне

политике после 2000. године, текстови који су сакупљени и као целина објављени у овој

књизи неће оставити равнодушним ни његове присталице, ни његове противнике.

39

Управо због улоге коју аутор има у новијој историји Србије, ова књига није само

сведочанство о његовим личним ставовима. Уместо тога, треба је посматрати као

вишеслојан текст. Он истовремено представља документ о грађењу доследне државне

политике, али и текст који садржи хронологију, како принципијелне одбране суштинског

државног и националног интереса на међународном плану, тако и покушаја да се

формулише и очува јединствена државна политика о Косову. Такође, он садржи теоријско,

политичко и изнад свега морално упориште на коме се та политика гради и образлаже,

што професор Стојановић у свом поговору с правом назива принципијелизмом на делу. То

најбоље потврђују следеће Коштуничине речи: „Наш став је савршено јасан. Србија, када је

реч о Косову, говори о свом Уставу, говори о начелима међународног права на којима

почивају УН и целокупни међународни поредак, говори о општеприхваћеним

демократским вредностима и говори о европским стандардима решавања мањинских

питања. Србија говори и о историјски правичном решењу (...) У истој мери, залажући се за

демократско решење, ми ћемо бранити част нације, достојанство своје историје, вере и

културе, који су нераскидиво и органски повезани са Косовом и

Метохијом (...) Одбацујући аргумент силе и права јачега, Србија поручује да се она

приклања сили правде и да за њу важи само аргумент права (...) достојанство мора бити

изнад силе против које се боримо!“ Теоријска, политичка и морална доследност

принципијелног Коштуничиног становишта не искључује, медутим, свест о политичкој

реалности нити спремност на истински компромис са албанском националном мањином на

Косову и Метохији.

ИСТОРИЈСКИ КОМПРОМИС У обраћању косовским Албанцима, Коштуница истиче

могућност историјског компромиса Срба и Албанаца. ,,И ви и ми добро знамо да историја

нашег заједничког живота не траје ни годину, ни десет, ни сто година, већ траје много векова

и да ћемо и у будућности живети заједно. Зато је и за нас и за вас важно да пронађемо

историјско компромисно решење, које ће задовољити обостране интересе (...) На Косову

има довољно места и да Србија сачува своју државност, свој народ и своје светиње, и да ви

имате свој систем засебне аутономне власти. Србија вама не може да наметне своје

институције, али ни ви Србији не можете наметнути независност Косова и Метохије...“

Упркос томе што Коштуница види могућност да се питање Косова и Метохије реши у складу

са нормама међународног права, и то тако да се компромисно и правично ускладе

интереси и државе Србије и албанске националне мањине, и упркос томе што је већина

земаља у свету остала привржена Повељи УН и другим документима којима се гарантује

неповредивост државног суверенитета дермократских земаља, по наговору САД и под

заштитом НАТО косовски Албанци су прогласили независност. САД и већина земаља ЕУ

под њиховим притиском одлучиле су се на признање тог противправног и једностраног

чина. Проблем је био у томе што су Американци пре српских и албанских хтели

првенствено да задовоље сопствене интересе. Коштуница јасно уочава да је у позадини

разбијања Србије амерички интерес који инструментализује и саме косовске Албанце. „Сви

добро знамо - истиче он - да је ово једнострано противправно, насилно и неморално прогла-

шење лажне државе на територији Србије било могућно једино под окриљем сурове силе

САД и НАТО и захваљујући непринципијелној политици водећих држава ЕУ, које нису

имале моралне и политичке снаге да бране универзалне принципе на којима почива

ОВА КЊИГА СВЕДОЧИ О СПРЕМНОСТИ СРБИЈЕ ДА СЕ НАђЕ

ПРИНЦИПИЈЕЛНО, ПРАВИЧНО, КОМПРОМИСНО И ТРАЈНО РЕШЕЊЕ ЗА

ЗАЈЕДНИЧКИ ЖИВОТ СРБА И АЛБАНАЦА

40

сама ЕУ. “ Рушећи Резолуцију 1244 која недвосмислено потврђује суверенирет Србије на

Косову и Метохији, САД обезбедјује своје војнобезбедносне интересе да би у складу са

Анексом 11 одбаченог Ахтисаријевог плана запосела део територије Србије. Коначно, све

то би требало да се легитимише присуством противправне Мисије ЕУ на Косову и

пристанком Србије на ту мисију. Током векова, силници су много пута узимали Косово,

али ово је први пут да се од нас тражи, каже Коштуница, да „ропски поздравимо“ његово

отимање.

Како је то сада могућно, када и сам увиђа да у Србији постоје политичке снаге које су

спремне да Србију доведу за сто европских држава као једину државу „која је столицу за

европским столом добила недостојном трговином, самоодрицањем од сећања и

идентитета“? Његов одговор садржан је у идеји истинског патриотизма.

ТЕОРИЈСКА, ПОЛИТИЧКА И МОРАЛНА ДОСЛЕДНОСТ

ПРИНЦИПИЈЕЛНОГ КОШТУНИЧИНОГ СТАНОВИШТА НЕ ИСКЉУЧУЈЕ СПРЕМНОСТ НА ИСТИНСКИ КОМПРОМИС СА АЛБАНСКОМ НАЦИОНАЛНОМ МАЊИНОМ НА КОСМЕТУ

ИНСИСТИРАЊЕ НА ПАТРИОТИЗМУ

Коштуничино инсистирање на патриотизму није случајано, јер се данас у Србији због

многих разлога избегава и помињање те речи. „Сматрам да је наша обавеза да у

политички живот вратимо на право место политику патриотизма и вратимо тој речи

њено изворно и лепо значење. Јер упркос идеолошки острашћеним настојањима да се

патриотизам одвоји и супротстави начелима демократије, управо наша политика и њени

резултати најбоље сведоче да су то две нераздвојне ствари. Брига за сопствену државу је

потврда самих демократских начела, јер је стабилна држава оквир за демократско деловање,

као што је поштовање демократских начела темељ државне стабилности. Ми хоћемо да

градимо демократију, да обезбедимо владавину права и економски просперитет ради

добра сопствене домовине, наше земље, Србије. То је наше схватање истинског

патриотизма..."

У ствари, за истински патриотизам једностраним проглашењем независности Косово

није изгубљено, него је отворена нова страница у нашој историји. Сваки српски нараштај

бранио је Косово у границама своје моћи. Зато и ова генерација, каже Коштуница, треба да

учини оно за шта је кадра, онолико колико може и оно што мора, што јој дужност налаже.

„Право, правда и слобода водиће нас све док у потпуности покрајину Косово и Метохију не

вратимо тамо где јој је место - у уставноправни поредак Србије. И док политика силе

мисли да је данас тријумфовала правећи лажну државу, милиони Срба већ мисле о дану

слободе која мора доћи. Нико још никада није успео да спречи српски народ да оствари

своју слободу. Све што не будемо могли ми данас да урадимо, урадиће сутра нова и боља

поколења од нас!“ Управо због нових поколења треба сачувати и одржати свест о слободи

и достојанству и онда, или баш онда када су слобода и достојанство највише угрожени.

Разумљив је Коштуничин позив који упућује јавности: „Позивам на истински

патриотизам јер Србија не жели да отима ништа што је туђе, већ хоће да сачува оно

што јој припада по Повељи УН, што јој припада по Уставу Србије, што јој припада

по демократским вредностима и правилима која важе у целом свету!”

Коначно, ово је књига, како је добро окарактерисао професор Стојановић, која показује

политички принципијелизам на делу, књига која нас подсећа на погубне последице гажења

универзалних правних и моралних норми у политици, али и снагу уверења која почивају на

осећању правичности. То потврђују и следеће речи: „Одбацујући аргумент силе и права

41

јачег, Србија поручује да се она приклања сили правде и права и да за њу важи само

аргумент права (...) Ми не споримо чињеницу да, када је реч о сили, многи имају предност у

односу на Србију, али смо одлучни да никоме не дамо предност када се ради о праву и

правди.“

На основу свега разумљиво је да професор Стојановић у поговору књиге закључује:

„Подједнако као припадник и као један од предводника нашег великомалог народа,

Војислав Коштуница иступа као чврсти принципијелиста, непрекидно наглашавајући

борбу за слободу, равноправност, правду, достојанство, људска права, домаће и

међународно право, морална начела, очување националног идентитета и независности,

патриотизима...поготову када је у питању одбрана Космета."

Милорад Вучелић ( ПЕЧАТ 03.10.2008 )