2 Sisari Posebni Deo (1)

2. SISARI

–

POSEBNI

DEO (1)

Onychonycteris finneyi

od pre 53 miliona godina

Leteći oblici sisara vode poreklo od šumskih predstavnika koji

su se prvobitno kretali u skokovima, a kasnije razvili aktivan

let. Jedini pravi leteći sisari su slepi miševi.

2.1. CHIROPTERA - slepi miševi

kraći prednji

udovi

kanţe na svim

prstima

duţi zadnji

udovi10 cm

palac

radius

4. prst

5. prst

humerus

lakat

potkovičasti

izraštaj

rep

palac

stopalo sa

5 prstiju

tragus

mamuza

2. prst

3. prst

koleno

patagium

patagium

Oni su razvili krila od

prednjih udova,

izduţivanjem prstiju i

obrazovanjem opne

(patagijum).

Ova opna dopire samo

do zadnjih nogu ili je

povezana i sa repom.

letenje Chiroptera

I najstariji fosili slepih miševa pokazuju zubne odlike bubojeda.

Recentne vrste u umerenom pojasu se uglavnom hrane tvrdo-

krilcima i noćnim leptirima

(gornja slika: trofički spektar slepih miševa)

drugi se hrane

centipedama, ribom, ili

su hematofagi

kičmenjaka, poput

vampira iz roda

Desmodus

tropske vrste liţu nektar poput kolibrija,

Ili se hrane sočnim podovima

Zavisno od tipa ishrane imaju različito razvijena čula.

Bubojedi imaju odličan sluh, za razliku od ostalih čula.

Oni koji jedu plodove imaju odličan vid i njuh, a veoma male uši.

Slepi miševi su noćne su ţivotinje koje miruju u

dnevnim časovima, pa je veoma vaţno da postoji dnevno

sklonište. Prema tipu skloništa se dele na:

• fitofilne (u dupljama drvenastih biljaka ili krošnji),

• litofilne (u šupljinama i ispustima stena, pećinama,

jamama) i

• antropofilne (na pogodnim mestima u naseljima, objekti

i sl.).

Osnova za trajnu zaštitu slepih miševa je njihov

trofički status - prirodni su regulatori brojnosti insekata.

Kao ţivotinje sa veoma ubrzanim metabolizmom, trenutno

reaguju na izmenu uslova ishrane - količine insekata, tako

da ih primena pesticida jako ugroţava. U našoj zemlji

postoji 25 vrsta slepih miševa, svrstanih u dve familije -

potkovičari i večernjaci.

Potkovičari se razlikuju od večernjaka jer imaju

upadljiv potkovičasti membranozni izraštaj na njušci, koji

koriste kao pomoć u eholokaciji (bitno nadmašuju

večernjake po ovim mogućnostima).

Dobijaju daleko precizniju sliku svoje okoline i

izbegavaju finije prepreke. Zato lete dosta nisko, na

kratkim krilima.

Ţenke imaju par laţnih bradavica na stomaku za

koje se kače mladunci dok ne nauče da lete. U odmaranju

potkovičari se nikada ne zavlače u pukotine stena, nego

slobodno vise sa tavanice, potpuno obavijeni krilima. Sve

vrste imaju sličnu biologiju.

fam. RINOLOPHIDAE - potkovičari

Veliki potkovičar je najveći i najteţi

evropski večernjak, sa svojih

55-75mm duţine, rasponom krila od

330-380mm, i teţinom 16-28g.

Rhinolophus ferrumequinum - veliki potkovičar

Rhinolophus hipposideros

- mali potkovičar

Mali potkovičar je dug 40-45mm,

raspona krila 230-250 i teţine 3.5-10g.

Tokom letnjih meseci se formiraju kolonije u raznim

pećinama i šupljinama, dok zimi biraju zaštićene prostore

sa temperaturom od 6-10oC.

Pre hibernacije, u septembru ili oktobru se pare, a sperma

preţivi u ţenkama sve do proleća kada se odigrava

oplodnja. Posle 2-3 meseca dobiju jednog, redje dva

mladunca.

Ţive obično 3-5 godina, mada je kod naše uobičajene

vrste Rhinolophus ferrumequinum - velikog potkovičara ,

zabeleţeno čak 26, a kod R. hipposideros - malog

potkovičara, 18 godina ţivota.

Rhinolophus ferrumequinum - veliki potkovičar

Rhinolophus ferrumequinum

Rhinolophus ferrumequinum – kolonija u pećini

Rhinolophus ferrumequinum - izmet

Rhinolophus hipposideros mali potkovičar

Večernjaci su najbrojnija

grupa slepih miševa. Tu spadaju

svi naši večernjaci, slepi mišići,

noćnici i ljiljci - 21 vrsta u Srbiji.

Nemaju membranozni

izraštaj na njušci, ali imaju ga u

uhu (tragus), i on takoĎe sluţi u

eholokaciji. Mogu dobro da puze

po zidu i tlu. U hibernaciji ne

omotavaju krila oko sebe. Ove

vrste love insekte u vazduhu, ali

i sa zemlje, stabala i drugih

podloga. Piju vodu zahvatanjem

sa površine u letu.

fam. VESPERTILIONIDAE – večernjaci

Myotis myotis - veliki mišouhi večernjak

Uobičajena vrsta u celoj Evropi i na Bliskom Istoku. Česta je na

otvorenim terenima, reĎe u šumskim područjima ili većim

gradovima.

Letnje kolonije obično se nastanjuju u potkrovljima, i

sastavljene su samo od ţenki sa mladuncima, dok muţjaci u to

vreme ţive solitarno.

Myotis myotis

U jesen se oba pola

okupljaju u pećinama.

Parenje se odigrava

krajem leta i u jesen,

ali sperma ostaje

neaktivna tokom zime

i fertilizacija se dogodi

tek krajem

prezimljavanja.

Imaju obično samo

jednog mladunca.

Myotis myotis

je dug 70-80mm,

raspona krila

370-390mm,

teţak 18-45g.

Pipistrellus pipistrellus -

patuljasti slepi mišić

Pipistrellus vrste su sitne, zaobljenih ušiju i tragusa,

izgledom su slične, pa se razlikuju samo po zubima.

Biologija im je takoĎe slična. Obično imaju po dva

mladunca. Ţive oko 3 godine, a poneki i do 15.

Lete nisko i brzo, nervoznim letom sa mnogo akrobacija.

Poleću oko pola sata po zalasku sunca i love u letu sitne

insekte, najviše mušice. Kasno odlaze u hibernaciju, a

često lete i tokom toplijih zimskih dana (samo oni to rade

od svih naših slepih miševa).

Patuljasti slepi mišić je ţivi u celom

palearktičkom regionu, a na

mnogim mestima je najčešća vrsta

slepog miša.

Tokom leta formira velike kolonije u

zgradama, ponegde i u šupljem

drveću. Veoma je sklon da se

zavlači u pukotine raznih vrsta - pod

krovove, u crkvama iza ramova

ikona, a u vreme godišnje migracije

(avgustu-septembar) krije se i u

kućama iza nameštaja, iza slika na

zidu, u abaţurima i sl. Na severu

hibernira u zgradama, a na jugu

hibernira u pećinama.

Duţine je 30-50mm, raspona 200-

230mm, teţine 3-8g.

Nyctalus noctula -

srednji noćnik.

dug 65-85mm, raspona

krila 350-390mm, teţak

20-40g.

Poleće u lov krajem popodneva

ili početkom večeri.

Lovi insekte oko stabala i izmeĎu

krošnji.

Nyctalus

vrste ţive

tokom leta u

šupljim

stablima i

primarno

su šumske

ţivotinje

U uslovima kultivacije šumskih područja, srednji noćnik

adaptirao se na ţivot u graĎevinama.

Gregaran,

letnje kolonije 20-100,

zimske oko 600 jedinki.

Nastanjene duplje

stabala su obično crne

na otvoru od mokraće i

izmeta; tokom letnjih

popodneva cijukanje iz

njih se čuje i na većim

udaljenostima.

Plecotus austriacus -

sivi dugouhi ljiljak

Ova vrsta je

duga 40-50mm,

raspona krila

265-275mm,

teţine 5-12g.

Plecotus vrste

imaju veoma

velike uši, sa

muskulaturom

za skraćivanje

poput

harmonike.

Tokom

mirovanja su

potpuno

savijene ispod

krila, a samo

tragus viri

napolju.

Ovi ljiljci takodje u letnjim

mesecima uleću u kuće; to su

mlade jedinke koje ostanu same

po raspadu letnjih kolonija.

Ove vrste love samo posle

sumraka, i to preteţno leptire, a

redje bube i mušice. Plen love i

na granama i listovima.

Bubojedi spadaju u evolutivno najstarije sisare, koji

su u mezozoiku ţiveli zajeno sa dinosaurima. Veoma su

heterogena grupa, ali se svi hrane insektima i drugim

beskičmenjacima (stonogama,glistama,puţevima,itd.) ili

sitnim kičmenjacima - glodarima, gmizavcima,

vodozemcima, jajima ptica i slično. Pored toga, mnogi

predstavnici ispoljavaju omnivorni način ishrane. Imaju svi

karakteristične špicaste zube u vilicama. Uglavnom su

noćne ţivotinje ili ţive skriveno.

U agrobiocenozama su bitni kao regulatori brojnosti

štetočina. Veoma ih ugroţavaju mere hemizacije u

poljoprivredi, promena vodnog reţima ili strukture podloge

staništa, degradacija šuma i slične pojave. Karkteriše ih

veoma brz metabolizam u odnosu na druge sisare i teško

podnose nestašice hrane. U našoj zemlji ima 10 vrsta

bubojeda svrstanih u 3 familije.

2.2. I N S E C T I V O R A - bubojedi

fam. Talpidae - krtice

U našoj zemlji ţive samo

dve vrste krtice.

Razlike medju njima

postoje u distribuciji, jer

je evropska krtica

rasporedjena severnije, a

slepa krtica u juţnijem

delu zemlje. Pored toga

prva vrsta je dvostruko

krupnija. Ostalo je sve

slično.

Talpa europaea - evropska krtica

T. caeca - slepa krtica

Valjkastog su tela,

skoro bez vratnog

regiona. Rep im je

kratak, kraći od 1/3

duţine tela. Telo je

teţine 30-120g.

Oči i spoljašnje uši su im

uglavnom zakrţljale

(izuzetak je T. europaea

koja ima oči), imaju

odličan sluh i njuh.

Njuška im ima

špicasto rilo.

Zubi su veoma špicasti.

Prednje noge su im jake, proširenih prstiju sa

kandţama, prilagodjene za kopanje.

Zadnje noge su slabije, slične kao kod pacova.

Krtica se retko pojavljuje na površini, i najveći deo

ţivota provede pod zemljom.

Jazbina se nalazi ispod velike humke zemlje, krtičnjaka,

i obično je povezana sa gustom mreţom koncentričnih

tunela.

Tuneli su na 20-40 cm dubine, zavisno od tipa podloge,

kao i od godišnjeg doba (zimi kopaju dublje). Mlade krtice

kopaju pliće od starijih.

Sama jazbina je na oko 50cm dubine.

Pošto su to solitarne ţivotinje svaki krtičnjak sa sop-

stvenim hodnicima sadrţi samo jednu krticu. Imaju

magacin u kome smeštaju višak hrane, obično gliste za

zimu.

U sezoni parenja, koja traje od februara do početka maja

parovi samo na kratko ostaju zajedno.

Ţenka nosi 30-40 dana, i koti se 1-2 puta godišnje.

RaĎa po 4-6 bledih mladunaca.

Mladunci kasnije potamne. Provede svega 4-5 nedelja sa

mladima dok sisaju. Mladi polno sazrevaju posle godinu

dana a ţive 3-4 godine.

Krtice su aktivne i danju i noću, tokom cele godine.

Periodi aktivnosti traju oko 4,5 časa, a smenjuju ih

periodi odmora od 3,5 časa.

Krtica dnevno pojede hrane koliko je teška, 50-100 g.

Hrani se glistama, puţevima i insektima. Jednako lovi

i sitne glodare, vodozemce ili gmizavce koji joj zalutaju

u tunel.

Pravi zalihe ţive hrane, glista, uvek kada je u

mogućnosti. Gliste krtica ujede u nervne centre,

pa one ostaju ţive paralisane.

Iako krtica jede isključivo ţivotinjsku hranu, jako oštećuje biljke

podrivanjem korenovog sistema. Izbacivanjem zemlje iz hodnika,

formira krtičnjace, koji zasipaju biljke. Ukoliko krtica prokopava

vrlo plitak lovni tunel, on se vidi na površini kao izbočen greben,

gde se zemlja brţe suši i ispuca.

Na ograničenom prostoru bašte ili negovanog travnjaka,

obično svi ovi tragovi potiču samo od jedne krtice.

kompleks hodnika i krtičnjaka jedne krtice zahvata do oko 20 ari.

(slika iz Engleske, 473 ktričnjaka od samo jedne ţenke krtice).

Krtica su zakonom zaštićene u našoj zemlji. Smeju se samo

rasterivati. To se obavlja rasturanjem krtičnjaka i plitkih hodnika,

ili ubacivanjem isparljivih jedinjenja (kalcijum karbid, sumpor

dioksid) u otvoren hodnik. Pogodno je i sipanje vode u hodnike,

gde god ima mogućnosti za to. U evropi u primeni postoje razne

klopke mrtvolovke - ţičane omče, cevaste klopke i sl. Mogu biti sa

mamcima - glistama, da bi se privukle blizu klopke. Najbrţe se

krtica uništava fumigacjom, ubacivanjem gasnih peleta u hodnik.

U našoj zemlji mogu se kupiti i ultrazvučni terači za krtice.

fam. Erinaceidae - jeţevi

Jeţevi imaju po 36 zuba

(3133/2123), uglavmom su

dugi 30-ak cm, a teški oko 1kg.

Zajednička karakteristika im je

metamorfoziranost čekinja u

bodlje, dok se ispod nalazi

meko krzno, i razvijen kruţni

mišić koji telo savija u loptu U severnoj Evropi i delu ZND

ţivi Erinaceus europaeus,

evropski jeţ.

U centralnoj i juţnoj

Evropi (i kod nas) ţivi

Erinaceus concolor,

belogrudi ili istočni jeţ.

raspored bodlji kod savijenog jeţa

Oči su im normalno razvijene, a njuška je vidu tupog rila. Imaju

po 5 prstiju. Noćne su ţivotinje. Dan provode u gnezdu od

trave i lišća u šibljacima ili izmedju kamenja, korenja i slično. U

sumrak ili noću izlaze u potragu za hranom.

jeţevi su dobri plivači

Jeţevi kontinentalnog i hladnog pojasa provedu zimu u

pravoj hibernaciji (od oktobra do aprila uglavnom).

Metabolizam im se tokom zimskog sna usporava, a telesna

temperatura pada čak do 4oC. Obično su zimske jazbine u

zemlji ili ispod debelih slojeva suvog lišća, stelje, granja i

slično.

Spori su, retko beţe

i malo obraćaju

paţnju na svoju

okolinu. Više

stradaju od vozila i

mehanizacije nego

većina drugih

ţivotinja.

Parenje jeţeva

Gnezdo jeţa

Ţenka ima dva legla godišnje, sa po 4-6 mladih.

Nosi 5-6 nedelja, pa se mladi okote goli i slepi.

(na slici – novoroĎeni jeţ)

Meke bodlje im rastu posle nekoliko dana.

(na slici – jeţ star 3 dana)

Jeţ star do oko desetak dana

Sa 3 nedelje imaju formirane bodlje i dlaku, i napuštaju gnezdo

zajedno sa majkom; ostaju uz nju još oko 2-2,5 nedelje. Polnu

zrelost ostvaruju sa godinu dana, a ţive 8-10 godina.

Jeţevi su veoma proţdrljivi i podjednako jedu sitne

ţivotinje i plodove, naročito u jesen. Posebno su vešti

lovci zmija, koje ih retko ujedaju. Na otrov su otporniji

od drugih ţivotinja slične telesne teţine i češće

preţivljavaju zmijski ujed. (slika – jeţ jede puţeve)

Jeţ jede glistu.

Jeţ jede jaja.

Izmet jeţa.

Tragovi jeţa.

Evropski jeţ je u osnovi šumska ţivotinja ali se adaptirao na

različita staništa uključujući i naselja. Evropski jeţ je dug do

25-30cm, ali dostiţe i 1200g teţine.

Belogrudi jeţ je stepska

ţivotinja i stanovnik retkih

ravničarskih šuma, a

izbegava velike šumske

komplekse.

Naseljava obradive

površine i pustare, ali

takoĎe i naselja, čak i

uţe centre gradova.

Belogrudi jeţ je dug

25-30cm, teţak 500-850g.

Rovčice su sitne, uglavnom veličine miša ili sitnije. Jedan od

najmanjih sisara je Suncus etruscus, patuljasta rovčica, duga

36+24mm (telo + rep), teška svega 2g.

Izuzetak su afričke vodene rovčice koje dostiţu i 60cm duţine.

Generalno posmatrano - rovčice su najsitniji sisari na svetu.

fam. Soricidae -

rovčice

Sorex araneusSuncus etruscus

Crocidura suaveolens

Neomys anomalus

Suncus etruscus, patuljasta rovčica

Izgledom podsećaju na miševe, ali im je njuška veoma

špicasta a vilice pune sitnih oštrih zuba (zubna

formula rovčice je 3133/1113, a miša 1003/1003).

Ovi zubi su kod šumske rovčice Sorex araneus

(asocijacija na pauke u imenu vrste) tamnih vrhova a

ujed je otrovan. Otrov potiče iz submaksilarnih ţlezda i

sliva se niz ţljebove sekutića. Ujedom ubiju miša,

malog kunića i druge sitnije ţivotinje, dok kod čoveka

dolazi do pojave intenzivnog bola na mestu ujeda, koji

moţe potrajati i par dana. Utvrdjeno je da otrov vodene

rovčice ima odredjenih sličnosti sa otrovom kobre.

Pored otrova, poseduju i jak miris koji odbija predatore.

Rovčice imaju odlično čulo sluha i dodira, ali im je

vid izuzetno slab (noćne su ţivotinje). Krzno im skoro

potpuno pokriva spoljašnje uvo.

Koriste visokofrekventne zvuke u komunikaciji i

orijentaciji slično slepim miševima.

Morfološki su veoma slične i razlikuju se uglavnom po

gradji zuba i merenjem tela.

Sorex araneusNeomys anomalus

Ne prezimljavaju u snu. Hranu traţe čak i pod snegom.

Aktivnost im je celodnevna - periode intenzivne potrage za

hranom smenjuju kratki periodi sna u skloništima.

Sakrivaju se u jazbine i

gnezda ispod opalih

grana,panjeva, bokora

trava i slično.

(slika – trag rovčice)

zimski trag rovčice

Hrane se insektima, crvima, paucima, golaćima i sitnim

kičmenjacima. Dnevno pojedu više od sopstvene teţine.

Imaju 2-4 legla godišnje ( više je mladih u prolećnom nego u

jesenjem leglu) . Ţenka nosi 19-21 dana, ali ako već doji mlade taj

period se produţi na 27 dana. Mladi idu za majkom u koloni, drţeći

se zubima za repove. Rovčice ţive svega 1-1,5 godinu.

Šumska rovčica, S. araneus je tipično arborealna, ali

moţe da se nastanjuje i u vrtovima, poljima i

gradjevinama. Duga je do 85+50mm, teška do 14g.

Vodene rovčice roda Neomys su slične kopnenim

rovčicama, ali su bolje adaptirane na plivanje i ronjenje,

jer imaju čekinje na repu i zadnjim šapama.

Kod nas je česta Neomys anomalus, obalska rovčica;

nastanjuje obale vodotokova, bara, vlaţne livade i sl. a manje

aktivno pliva. Tokom zime moţe da se zavlači u objekte. Boje

je crne sa belim trbuhom, duga 90+61mm, teška 20g.

Rovčice je teško naći, uloviti i proučavati. U klopkama

začas uginu od gladi zbog prebrzog metabolizma. Ukoliko

ih uzmemo u ruku mogu da uginu trenutno od šoka.

2.3. LAGOMORPHA - zečevi

Zbog velike uzajamne sličnosti zečevi su

dugo smatrani glodarima iz podreda

Duplicidentata (zečevi) i sa podredom

Simplicidentata (pravi glodari) svrstavani u

red glodara - Rodentia. MeĎutim utvrĎeno je

da su grupa sa posebnim evolutivnim

razvojem.

Zečevi i kunići su nastali pre specijalizacije

pasa, mačaka, i drugih grupa. Relativno su

stara grupa sisara, a najstariji fosil je vrste

roda Gomphos, iz Mongolije od pre 55

miliona godina. Prvobitni zečevi bili su

donekle nalik malim mevedima, sa

primitivnim zubima i duţim repom. Razvili su

se u Aziji, pa proširili na Severnu Ameriku i

Evropu.

lobanja Gomphos sp. i Lepus sp.

Zubna formula zečeva je 2033/1023, imaju jako razvijenu

diastemu, sekutići im neprekidno rastu.

Zečevi su veoma plastična grupa vrsta u ekološkom smislu.

U Evropi nastanjuju prostore od Sardinije i grčkih ostrva na

jugu pa sve do Arhangelska na severu, Urala na istoku i

Atlantika na zapadu. Ima ih i u severnoj Africi, Maloj Aziji,

na Krimu, Kavkazu i u Iranu. Pored toga prilagodili su se na

ţivot van prirodnog areala - Severna i Juţna Amerika, Novi

Zeland i Australija. Danas naseljavaju sve kontinente –

podjednako sibirske tajge i juţnoameričke savane.

zec

pacov

Osnovni razlike u odnosu

na glodare su:

1) imaju paraglodnjake -

drugi par gornjih

sekutića (glodari ih

nemaju)

2) imaju zubnu gleĎ sa

prednje i sa zadnje

strane sekutića (glodari

samo sa prednje)

3) ne koriste prednje udove

kao ruke (glodari ih koriste)

4) zečevi su izraziti

herbivori,

a glodari su manje-više

svaštojedi

Kapski zec - Lepus capensis, fam. Leporidae

Kunić - Oryctolagus cuniculus, fam. Leporidae

U našoj zemlji

zeca najviše

ima u

Panonskoj

niziji,

dolinama reka

i pobrĎima do

300 m

nadmorske

visine.

Bira topla

i suva

zemljišta.

To je krupna ţivotinja, teţine 3-7 kg (ţenka je uvek teţa

od muzjaka). Trči 65 km/h, skače 2 m u visinu.

Zec je po prirodi solitaran, mada unutar zajedničke

teritorije formira otvorene i labave zajednice.

Prečnik individualne

teritorije zeca je oko

3 km. Kod nas se

gustina populacije

kreće

8-20 zečeva /100 ha

Zec nema nikakvu jazbinu,

sklanja se u prosto činijasto

udubljenje, log, koje iskopa

šapama.

Ovo sklonište je u ţivici ili

ušukano u zeljaste biljke,

ali moţe biti i u goloj

oranici.

Već u januaru ili u februaru počinje sezona parenja, koja traje

sve do septembra. Formiraju se grupe, nekada i do 20 muţjaka,

koji prvo sede u krugu usred polja (zečiji parlament) a potom

prate jednu zečicu i organizuju boks-mečeve. Za razliku od drugih

noćnih ţivotinja ne kriju se po jasnoj mesečini, a lako se uočavaju

i po danu, mada su po prirodi noćne ţivotinje.

Zečica koja neće da se pari sa lakoćom izboksuje

muţjaka “pobednika”.

U slučaju odobrenog parenja ostanu zajedno

oko jednog dana.

Ţenka se koti 3-5 puta godišnje, od polovine februara

do polovine oktobra, donoseći na svet po 2-4 (maks. 7)

mladih. Godišnje ukupno okoti 8-12 mladih.

Nosi ih oko 40 dana i

okoti ih sa krznom,

sposobne za

kretanje već posle

pola časa. Mladi

zečići se rode

otvorenih očiju i

nikada ih ne

zatvaraju u ţivotu.

zec star 1 dan

zec star nekoliko dana

Zečići u logu

Dojenje mladih traje 5-6 dana, a zatim ih ţenka sve redje obilazi

i napusti na kraju. Zec je polno zreo u prvoj godini, a ţivi 8-12

godina.

Kod zečeva postoji fenomen superfetacije - ţenka moţe biti

oploĎena kada je već bremenita, zato su zečevi veoma skloni

prenamnoţenju. Tako bi par zečeva u idealnim uslovima za 10

godina mogao imati preko 20.000.000. potomaka! Takva se

katastrofa zaista desila sa kunićima u Australiji 1990-ih.

MeĎutim, 75%

mladih ne dočeka

prvu jesen.

Kao kod glodara

I za zečeve vaţi

pravilo da broj-

nost populacije

ne reguliše

plodnost

nego stepen

preţivljavanja.

Zapravo, već 40

godina opada

brojnost zečeva u celom njihovom prirodnom arealu, zbog

promena ţivotne sredine (povećanja parcela i smanjenja

raznovrsnosti biljne hrane). Čak i niţe koncentracije pesticida

dovode do konfuzije i iritacije očiju, što zečeve čini

bespomoćnim u odnosu na predatore.

Zec je veoma štetan. U proleće napada leptirnjače, povrće i

rane ratarske kulture. Peršun je omiljena hrana zeca, pa kada

se proredi to je siguran znak da zec obilazi parcelu.

Štete na repi od zeca

Štete na suncokretu od zeca

Preko godine štetnost opada jer ima obilje hrane u spontanoj

flori. Na soji su meĎutim štete prisutne od nicanja do ţetve.

Štete na vaĎenoj repi

Zimi su štete najveće jer

zec napada mlade voćke,

prstenuje skeletne grane

ili deblo i dolazi do sigur-

nog sušenja. Prstenuje

čak i stabla jabuke stare

10-20 godina tokom samo

jedne noći.

Zakonom je zabranjeno

uništavanje zečeva.

Jedino se moţe izvršiti

ograĎivanje zasada, ili

premazivanje kore voćaka

repelentima na bazi ulja i

sumpora (Kunilent ili

krečno-uljna imerzija). U

Americi koriste odreĎene

smole.

Tragovi, brabonjci zeca

Preventivno umotavanje stavala

tragovi zeca u snegu