Ivana Đurić - Analiza Ekološke Politike

ANALIZA EKOLOŠKE POLITIKE

Pojam i svrha ekološke politike Ekološka politika se može opisati kao načelna

planska odluka kojom se određuju ciljevi, strategije, strukture i instrumenti za usmeravanje prema postizanju ciljeva.

Pojam i svrha ekološke politike Prilikom definisanja ekološke politike moraju

se uzeti u obzir najmanje četiri grupe elemenata:

ciljevi koji se žele ostvariti mogućnosti i ograničenja za ostvarivanje

odabranih ciljeva strategije koje detaljnije i konkretnije

određuju korake koji vode do ciljeva i instrumenti sa kojima će se usmeravati i

stimulisati akcije u pravcu ostvarivanja odabranih ciljeva.

Pojam i svrha ekološke politike Osnovni ciljevi označavaju nivoe stanja ili promena

koje se žele ostvariti u oblasti životne sredine, posebni određuju glavne pravce i puteve koji vode do tih stanja ili promena, a pojedinačni specificiraju konkretne zadatke koje bi trebalo preduzimati u pojedinim delovima životne sredine.

Posebni ciljevi ekološke politike najčešće se definišu po pojedinim delovima životne sredine, kao što su: ciljevi u oblasti zaštite atmosfere, hidrosfere, litosfere, flore i faune i sl.

Pojedinačni ciljevi mogu biti povezani sa pojedinim lokalitetima, sa pojedinim problemima životne sredine, pojedinačnim izvorima i medijima zagađenja i sl.

Pojam i svrha ekološke politike Ekološka politika trebalo bi da

obuhvata teorijske i praktične odgovore o vitalnosti i sposobnosti ekološkog i socijalnog sistema u njihovoj eko-socijalnoj interakciji, kao i odgovore o mogućnosti, poželjnosti i limitiranosti političkih intervencija putem određenih mera i odluka koje tu intervenciju pojačavaju ili olakšavaju.

Sprovođenje ekološke politike trebalo bi da bude u funkciji efikasnijeg upravljanja životnom sredinom.

Globalni ekološki ciljevi Među najvažnijim globalnim ekološkim

ciljevima mogli bismo izdvojiti:

unapređenje kvaliteta životne sredine, ostvarivanje održivog razvoja i očuvanje biodiverziteta.

Ostvarivanje ovih ciljeva je međusobno povezano i uslovljeno.

Proces razvoja ekološke politike

Prva faza obuhvata identifikovanje problema životne sredine i definisanje programa donošenja politike kojom će se rešavati problem.

Druga faza obuhvata tri sukcesivna koraka: formulisanje, usvajanje i sprovođenje politike.

Konačno, treća faza obuhvata ocenjivanje efektivnosti politike – u kojoj meri ona može doprineti rešavanju problema.

Kriterijum vrednovanja ekološke politike

Za uspešno vrednovanje alternativnih ekoloških politika moguće je koristiti sledeće osnovne kriterijume:

ekološku efektivnost ekonomsku efikasnost efikasnost sprovođenja usaglašenost sa institucionalnim okvirom i podsticanje unapređenja

Kriterijum vrednovanja ekološke politike

Ekološka efektivnost ekološke politike povezana je sa kvalitetom životne sredine.

Ekonomska efikasnost ekološke politike povezana je sa konceptom najnižih troškova.

Efikasnosti sprovođenja ekološke politike povezana je sa lakoćom primene i kontrole u fazi njenog sprovođenja u praksi.

Usaglašenost sa institucionalnim okvirom povezana je sa stepenom prilagođenosti politike realnim interakcionim odnosima između životne sredine, ciljnih grupa i njihovog institucionalnog okruženja.

Podsticanje unapređenja usmereno je na promenu ponašanja ciljnih grupa ekološke politike, pre svega na promenu ponašanja firmi-zagađivača i potrošača.

Principi ekološke politike Od najvećeg broja principa, koji se danas najčešće koriste u politikama

mnogih zemalja, mogli bismo izdvojiti sledećih sedam, koji bi mogli biti sastavni deo svake ekološke politike:

princip oportunitetnog troška princip dugoročne perspektive princip internizacije eksternih troškova princip naplate zagađenja princip međuzavisnosti princip globalizacije i princip pravednosti.

Instrumenti ekološke politike Posmatrano sa užeg aspekta možemo razlikovati

sledeće tri osnovne grupe instrumenata koji su pretežno u domenu ekološke politike:

regulativni (kontrolono-komandni) instrumenti ekonomski instrumenti i „dobrovoljni“ instrumenti.

Instrumenti ekološke politike Regulativni instrumenti su institucionalne

mere kojima se direktno utiče na ponašanje zagađivača prema životnoj sredini putem regulisanja procesa i proizvoda, zabrane ili limitiranja ispuštanja određenih zagađenja i/ili, ograničavanja aktivnosti u određenim vremenskim periodima, područjima itd.

Njihova glavna karakteristika je da ne pružaju zagađivačima slobodu izbora drugog rešenja.

Instrumenti ekološke politike Ekonomski instrumenti politike

životne sredine utiču na procenu troškova i prihoda mogućih alternativnih akcija ekonomskih aktera, usmeravajući njihovo odlučivanje i ponašanje u izabranim alternativama ka stvaranju poželjnije situacije u životnoj sredini u odnosu na situaciju koja bi bila bez primene tih instrumenata.

Instrumenti ekološke politike Postoji i treća kategorija instrumenata politike

životne sredine koja se često koristi zajedno sa regulativnim i ekonomskim instrumentima.

Radi se o „dobrovoljnim“ sporazumima i konvencijama između određenih industrija i vlade.

Cilj ovih instrumenata je internizacija društvene ekološke svest i odgovornosti u proces odlučivanja ekonomskih aktera primenom pritiska i/ili direktnog i indirektnog ubeđivanja.

Kriterijumi izbora instrumenata ekološke politike

Među najznačajnimim kriterijumima koji se najčešće koriste za izbor instrumenata specifične ekološke politike mogli bi navesti sledeće :

prihvatljivost svrsishodnost način pristupa rešavanju problema životne sredine mogućnost obezbeđenja neophodnih informacija troškovi upravljanja tip problema ozbiljnost problema i