Izgubljene iluzije Balzakove

Izgubljene iluzije Balzakove, slično ostalim velikim delima njegovim, takođe zahvataju problematiku jednog određenog sloja ondašnjeg francuskog društva. Naime, u ovom romanu pisac analitički verno i umetnički sugestivno oživljava intelektualni Pariz svoga vremena: umetničke, književne, novinarske, političke i finansijske krugove. I ovde je, kao i u drugim velikim svojim delima, snagom izuzetnog talenta Balzak vanredno živo ostvario veliki broj likova, posebno lik glavne ličnosti, novinara Lisijena de Ribanprea.

U svim svojim delima Balzak se pokazao kao izuzetan hroničar tadašnjeg francuskog društva. Njegovi romani su nenadmašni po svojoj naraciji, velikim dometima vitalnih, različitih i zanimljivih likova koji su se opsesivno zanimali za bukvalno sve sfere društvenog života. Balzak je prikazivao kontraste između provincijalnih i metropolitskih manira i običaja, komercijalne sfere bankarstva, izdavaštva i industrijskih poduhvata, svet umetnosti, književnosti i visoke kulture, politike i partizanskih intriga, romantične ljubavi u svim njenim aspektima, kao i zamršene društvene veze i skandale među aristokratijom i buržoazijom.

Tipična balzakovska tema je priča o ambicioznom, provincijskom mladiću koji želi da uspe u Parizu. Balzak je opisivao pojedince koji su nemilosrdni, lukavi i iznad svega uspešni u trasiranju puta unutar društvene i finansijske lestvice. Naročito ga je zanimala tema individualca koji se bori sa društvom: avanturista, nitkov, neskrupulozni finansijer i kriminalac. Često je njegov nitkov snažniji i zanimljiviji od protagoniste. Bio je u isto vreme fasciniran i užasnut francuskm društvenim sistemom u kojem su materijalne vrednosti i sticanje zamenjivale, po njemu, stare, stabilne vrednosti nekadašnje aristrokratije..

едан од врхунских светскихроманси jера, творац француског реалистичкогромана, Оноре де Балзак (1799 — 1850), писацчувене Људске комеди jе — огромног књижевногопуса од око стотину књига-познат jе широм светасво jим делима: Евгени

 jа Гранде, Чича Горио,Рођака Бета, Рођак Понс, Сељаци, Гопсек, БанкаНисенжан, Голицаве приче, Шагринска кожа,Изгубљене илузи jе. Оваj уметник остварио jе усвом огромном литерарном опусу преко двехиљаде изванредно упечатљивих ликова из свихдруштвених слоjева Француске током срединепрошлог века. Готово сва његова дела имаjувредност дубоке социолошке студиjе иистовремено представљаjу значаjну друштвенукритику ондашње Француске. Изгубљене илузи jе Балзакове, сличноосталим великим делима његовим, такође захвата jупроблематику jедног одређеног сло jа ондашњегфранцуског друштва. Наиме, у овом роману писацаналитички верно и уметнички сугестивнооживљава интелектуални Париз свога времена:уметничке, књижевне, новинарске, политичке ифинансиjске кругове. И овде jе, као и у другимвеликим своjим делима, снагом изузетног талентаБалзак ванредно живо остварио велики броjликова, посебно лик главне личности, новинараЛисиjена де Рибанпреа. ОНОРЕ ДЕ БАЛЗ AКИЗГУБЉЕНЕ ИЛУЗИJЕ Издање 1976. БЕОГРАД 

 HONORÉ DE BALZAC назив оригинала: ILLUSIONS PERDUES

 ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК ИЗГУБЉЕНЕ ИЛУЗИЈЕ страна3/258 ниjе исцрпено. IIДа почнемо указуjући на то у коjоj jе мери Балзак намерно и систематски доносилац новина,колико jе као романсиjер свестан своjе оригиналности, у коjоj мери сматра своjу технику и техничкуинвентивност широком и подесном за неочекиване обрте, имаjући у виду да jе он веома далеко однекаквог окамењеног академизма коjи му се приписуjе захваљуjући потпуном неспоразуму, а у коjитону његови тобожњи ученици; Знамо да у Људскоj комедиjи постоjи читава галериjа гениjалних људи: гениjални сликари,гениjални музичари, гениjални криминалци; било би, по свој прилици, немогућно да се ту не задеси инеки гениjални романописац. Његова jе улога прилично неодређена у том недовршеном склону, алиће он ипак стићи да обjави проглас у прилог „новом роману". Име му jе Дартес и у другом делуИзгубљених илузиjа, Jедан великан из провинциjе у Паризу, он среће младог Лисjена де Рибанпреакоjи стиже из Ангулема носећи под руком збирку сонета „Беле раде" и рукопис историjског романа„Стрелац ШарлаIX". Дартес jе у центру трупе младих гениjа, младих људи коjи су на правом путу астоjе насупрот блиставом свету штампе што ће мамити младог провинциjалца док га коначно неуништи. Лисjен даjе своj роман на читање Дартесу, коjи ће му овако узвратити: „На добром сте и ваљаном путу, али ваше дело изискуjе прераду. Нећете ли да будетеподражавалац Валтера Скота, треба да изградите другачиjи поступак; међутим, ви сте подражавалиСкота. Да бисте поставили своjе личности почињете,

као и он, дугим разговорима; пошто су сеизразговарале, уводите опис у радњу. Сукоб, коjи jе неопходан у сваком драматичном делу, долази накраjу. Измените начин постављања проблема. Замените те развучене разговоре, код Скота иначеизванредне, описима коjи тако леже нашем jезику. Нека ваш диjалог буде очекивана поента коjом ћесе крунисати припреме. Ступите наjпре у акциjу. Дохватите своjу тему час искоса, час са краjа; наjзад,унесите промене у своjе планове да не бисте били jеднолични... За сваку аутентичну владавину,почев од Карла Великог, биће потребно бар jедно дело, а понекад четири или пет, као за ЛуjаXIV, АнриjаIV, ФрансоаI. Тако ћете саставити живописну историjу Француске, у коjоj бисте дали сликукостима, покућства, зграда, ентериjера, приватног живота, дочараваjући дух времена уместо дазаморно причате о познатим стварима. Имате могућности да будете оригинални отклањаjући заблудезбог коjих jе већина наших краљева приказана у ружном светлу. Одважите се да у свом првом делупоново изградите велики и величанствени лик Катарине, коjу сте жртвовали предрасудама што jош лебде над њом ..." У jедном изврсном тексту, коjи неизоставно треба да прочита свако ко жели да превазиђеодвише честе школске концепциjе о Балзаку, у предговору из 1842, он прихвата идеjе коjе jе приписао Дартесу, развиjаjући их даље: „Валтер Скот jе сматрао да роман има исту филозофску вредност као и историjа. .. Али како jемање смишљао систем а више у жару посла или самом логиком тога посла проналазио своj поступак,он ниjе помишљао да повеже ове радове како би реконструисао целу историjу, чиjе би свакопоглавље било jедан роман, а сваки роман jедна епоха. Уочивши да код њега нема повезаности, збогчега, уосталом, Шкотланђанин ниjе ништа мање велик, сагледао сам у исти мах систем повољан заостварење свога дела и могућност да га остварим." IIIНа Валтеру Скоту и осталим за њега класичним романописцима он открива могућност да кроз jедну личност из романа, прикаже историjску епоху, наиме да смењивање историjских епоха прикажесмењивањем личности везаних доживљаjима; са сукцесивног приказивања прећи ће на симултано,откриваjући да личности не представљаjу само епохе већ 

и различите врете. Дакле, одричући сепостепено замисли о општоj историjи човечанства, усредсредиће се на описивање савременогдруштва. То jе свет чиjе богатство пред његовим очима непрестано расте, а коjи ће моћи да сенаслика применом поновног поjављивања личности, применом jедне технике чиjе jе главнопреимућство у томе што у неку руку изражава романескну елиптичност, средство да се знатно скратипричање коjе би у противном било преко мере дуго. Он овако поставља проблем: „Како учинитизанимљивом драму са три или четири хиљаде лица коjа представљаjу jедно друштво?" Очигледно jе,пре свега, да ово друштво броjи више од три или четири хиљаде личности, а затим да би билонемогућно проучити у поjединостима три-четири хиљаде лица; треба, дакле, као у класичнимроманима, да jедна личност репрезентуjе целу jедну класу, и дата у jедним околностима, да може дасе пренесе и у друге. Ако jе потребно приказати драму каквог бележника, на пример, излишно jепоновно описивати средину у коjоj живи и његов брачни живот, биће довољно обратити се некомдругом делу у коме се он већ поjављуjе. Принцип поновног поjављивања личности jе, наиме, у првомреду принцип економисања, али његове последице ће из основа преобрази и саму природу рада нароману. У ствари, свако поjедино дело биће у вези с осталим делима, личности коjе ће се поjавити у

 HONORÉ DE BALZAC назив оригинала: 

ILLUSIONS PERDUES ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК ИЗГУБЉЕНЕ ИЛУЗИЈЕ страна4/258 овом или оном роману неће бити затворене у њему, оне ће упућивати на друге романе у коjима ћемонаћи допуне о тим истим личностима. Сваки део ове целине садржаће само оно што jе неопходно дасе зна за површно разумевање збивања о коме се говори; и биће нам могућно да идемо даљеблагодарећи познавању осталих књига у коjима се те исте личности поjављуjу, тако да се структура изначаj овог или оног поjединачно узетог романа преображаваjу према броjу осталих романа коjе смочитали; jедна историjа, коjа нам се учинила штуром и помало наивном при нашем првом читању,откриће се касниjе као тачка у коjоj се стиче цео скуп тема већ обрађених у другим делима. Налазимосе, према томе, пред равним, међусобно повезаним пољима кроз коjа можемо да шетамо. У питању jенешто што можемо назвати романескним мобилом, целина сачињена од извесног броjа делова коjимаготово можемо приступити коjим хоћемо редом, тако да ће сваки читалац прокрчити у свету Људскекомедиjе другачиjу стазу; нешто попут лопте или утврђења са броjним улазима. Видимо да jе поновно поjављивање личности или њихово стално присуство у свакомследећем Балзаковом роману далеко значаjниjе неголи у оном типу романа званом роман-река,рецимо у Трагању за изгубљеним временам, где се различите споредне целине, различити томовисмењуjу календарским редом, где се у следећоj свесци личности преузимаjу на оном месту и у ономтренутку њиховог живота где смо их оставили у претходноj свесци. Ово хронолошко смењивањедоживљаjа, смењивање романескних целина за Балзака jе само jедан случаj њиховог комбиновања,случаj нарочито лепо илустрован оном осовином Људске комедиjе коjу представљаjу: Изгубљенеилузиjе, Сjаj и беда куртизана, Последња Вотренова инкарнациjа. Али да бисмо проценили правевредности Сjаjа и беде, знамо да jе у ствари неопходно имати косо осветљење Чича Гориоа и бочно Куће Нисенжен. У састављању Људске комедиjе Балзак уопште не иде хронолошким редом; онпостепено истражуjе видове jедне стварности коjа еволуира пред његовим очима, а да би то постигаостално се служи враћањем

уназад. Што се тиче читаоца њему jе немогућно да пронађе начин зачитање Људске комедиjе коjи би се поклапао са обичном хронологиjом; знамо, уосталом, да jе и упоjединачно узетим романима временско смењивање увек сложено. Ако узмемо главне личностибалзаковског света, видећемо да ће — ма коjи ред читања био усвоjен — њихови доживљаjи ићиразличитим редоследом, као што jе говорио Дартесу: час са стране, час одостраг. Балзак jе већ дао уобласти романа „књигу" о коjоj jе Маларме сањао и коjу ниjе могао да оствари у области лирскепоезиjе. IV Али принцип поновног поjављивања личности нема само то преимућство да изазива готовоаутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значаjно решење проблемаодноса између романа и стварности, савршено правдаjући увођење стварних личности у оквирероманескног света. Треба видети како се балзаковске личности поступно одваjаjу од реалних, како семетодично ствара измишљени свет у оквиру студиjе стварности. Будући да jе код њега у питањудавање историjски одређеног описа, неопходно му jе да с времена на време умеша личности чиjа jеиндивидуалност тесно везана за ову или ону нациjу, оваj или онаj период. Ако жели да унесе каквуепизоду, потребно му jе да проговори, рецимо, о Наполеону или ЛуjуXVIII, а то су поjмови тако општии тако познати да не долази у обзир да буду замењени. То су историjске личности и њиховаисторичност се изражава чињеницом да jе не само могућно већ и неизбежно наћи обавештења оњима ван дотичног романа или романескног света Људске комедиjе. Ова чињеница jе зароманописца веома незгодна: он ниjе Слободан у односу на такве личности, не може да им припише,да измисли другачиjе доживљаjе сем оних за коjе стварно зна, ако неће да дозволи да га оспори оваjили онаj документ, неће ли да се нађе, у оним наjозбиљниjим случаjевима, оптужен за обману иликлевету; како су те личности jединствене, не може их назвати другим именем без излагања опасностида измени ситуациjу коjу оне управо треба да дочараjу. С друге стране друштвене лествице налазимотипове поjединаца коjи се могу међусобно заменити: настоjници, на пример, или бележници. У томслучаjу романописцу jе необично лако да створи бележника коjи не постоjи у грађанским списковима,а коjи jе, међутим, сасвим веродостоjан и на коме, значи, романескна имагинациjа може да се развиjеу пуноj слободи и у своj своjоj моћи. Имамо, дакле, две краjности: с jедне стране личности као што сукраљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом своjом природом предодређене дапоjединачно буду познате као такве, али о коjима управо због тога романописац не може ништа рећи;с друге стране непознате личности о коjима може да каже све што хоће зато што самом своjомприродом моту бити замењене, што их jе увек читаво мноштво и jер jе савршено нормално да намиме овог

 или оног не буде познато. Између ове две краjности налази се посебно занимљива област,област славних људи, мислим на личности чиjа ће слава играти неку улогу у приповести, рецимопесници или сликари; због своjе славе они су скоро неизбежно елементи за поређење, њихово имедопушта да им се прикључи какав измишљени друг коjи ће моћи да буде двоjник неког од њих,-некаличност-кључ. Према томе, када Балзак говори о књижевном свету чиjи jе био савременик принуђен jе да помене Ламартина, Виктора Игоа итд., иначе читалац неће препознати таj свет. Али ако хоће да

 HONORÉ DE BALZAC назив оригинала: ILLUSIONS PERDUES ОНОРЕ ДЕ БАЛЗАК ИЗГУБЉЕНЕ ИЛУЗИЈЕ страна5/258 говори о неком песнику поjединцу, не може узети непосредно као узор Ламартина, или Жорж Сандовуако би да говори о некоj књижевници; био би у опасности, приписуjући им понеки доживљаj, да гаоптуже због обмане: он им, дакле, налажи заменике: Каналиса или Камиjа Мопена. Међутим, овекопиjе, ови двоjници, неизбежно ће се одвоjити од своjих стварних узора, будући да ће ови постати jош славниjи, њихови доживљаjи познатиjи публици и све очигледниjе одељени од оних коjи им сеприписуjу у Људскоj комедиjи. Могу се, дакле, одредити три етапе у стварању таквих личности: оне сунаjпре узете као пример, као што jе то случаj и са осталима, представљаjући песника какви су иостали, обичног песника као што имамо и обичног бележника; али како песник у ствари поседуjе jеднупризнату индивидуалност

,иако би обичан песник у ствари био слаб песник, неопходно jе приписатиму оригиналност коjа се у првом реду гради на оноj што већ постоjи: Каналис — Ламартин, а како ћесе ускоро оригиналност личности-кључа одвоjити од реалне оригиналности, како ће се Каналисодвоjити од Ламартина у тоj мери да могу стаjати jедан уз другог при сваком набраjању, он ће почетида представља не више овог или оног постоjећег песника, већ управо jедну могућност песника коjи непостоjи у стварности, а коjи би требало да постоjи; он попуњава jедну празнину стварности а одликаму jе да jе jасниjи од своjих постоjећих другова, што много више открива. Тако ће на многим местимаЉудске комедиjе Балзак у новим издањима заменити Ламартина Каналисом, личношћу коjа jе готовопостала познатиjа, речjу чиjе jе значение изразитиjе. Балзак пише: „Видевши да се у Чича Гориоу поново поjављуjу неке раниjе створене личности,публика jе схватила jедну од наjсмелиjих пишчевих намера, намеру да оживи и покрене читав jеданзамишљени свет, чиjе ће личности траjати можда и када наjвећи део узора буде мртав изаборављен." Како нас у jедном посебно узетом роману стварне личности подсећаjу на читаву jеднукњижевност, на новине или какав разговор, а значаjне и измишљене личности на остале романе, на jедну много "ближу књижевност, ове две категориjе личности образуjу нешто налик на двекомцентричне сфере: сферу реалног, коjа jе много шира, где тих личности има веома много и гдепрепознаjемо Наполеона, ЛуjаXVIII, Ламартина и Виктора Игоа, и сферу Људске комедиjе, у коjоj сусви односи на неки начин сажети, где препознаjемо Ветрена, Растињака, Каналиса итд. У односу насваки вид друштвеног проучавања, целина, значи, пружа као неку ближу реалност — будући да jеоднос између онога што се о jедноj измишљеноj личности каже у роману и онога што се о њоj казалоу осталим исти као и однос коjи се успоставља између оног што jе речено о jедноj реалноj личности уЉудскоj комедиjи и онога што се о њоj рекло вам ње. V

Ти односи међу романима имаjу веома разрађену структуру. Jунаци могу заступати групестварних личиости jедино зато што се у стварности између поjединаца и предмета успостављаjуодноси коjи их одређуjу. Имагинарни Балзакови песници се могу родити само зато што и у самоjреалности песници по слави наличе jедни на друге; Каналис може престављати и заменитиЛамартина само зато што Ламартин већ представља и замењуjе целу jедну категориjу песника, неспомињући чињеницу да он представља и мноштво других људи, да им у извесном смислу даjе своjеиме. Постоjи, дакле, читава jедна организациjа стварности с обзиром на њено приказивање,организациjа коjу романописац само даље развиjа: поделе коjе jе Балзак увео у оквире друштвенихстудиjа су одраз или транспоновање тога. Бићемо несумњиво изненађени произвољним спољним изгледом ове поделе: Сцене из приватног живота, Сцене из провинциjског живота, Сцене из париског живота, Сцене из политичког живота, Сцепе из воjничког живота. Сцене из сеоског живота. Како уСценама из приватног живота налазимо одломке чиjа се радња одвиjа у Паризу или провинциjи,затим воjничке или политичке епизоде итд., то значи да jе свако место радње очигледно у вези сасвима осталима и да употребљени изрази пре свега наглашаваjу известан тип односа коjи се наjбољеилуструjу у средштама као што су провинциjа, Париз или воjска; онда jе лако уочити да се Сцене изприватног живота обраћаjу читаоцу на на jjедноставниjи начин и да их jе зато Балзак ставио на почетак свога дела: jер се оне окрећу око теме брака, имаjу сасвим jедноставно морално значење, теже дапросвете омладину и да jе поштеде кобних грешака. Сцене из приватног живота представљаjу оношто се из целокупног дела наjвише приближава свакодневиом животу просечног младог читаоца. Декор jе Париз или провинциjа, према томе шта наjбоље одговара историjи коjа се прича;Балзак ће ово усклађивање декора и географиjе подвући у Сценама из провинциjског живота, чиjа jеосновна сврха да париског читаоца упуте у jедну стварност коjу оваj слабо познаjе. Само,документарно jе ту привидно, оно скрива много дубљу студиjу, jер jе сваки посматрани провинциjскиград на неки начин пасебно карактеристичан у односу на остале градове, истовремено узет и каообичан град и као град коjи jе одговарао испричаноj историjи, град у коме jе та историjа могла или укоме би она могла да добиjе своj најизразитиjи облик.  Ако су провинциjски градови у неку руку на равноj нози и ако могу да заступаjу jедни друге, уз jасно истицање jедног вида свога живљења, Париз се, међутим, у односу на све њих налази у

BALZAK (1799-1850) :'' Predgovor ljudskoj komediji'' ( Pariz, jula 1842.g. ) :Dajući delu naziv Ljudska komedija

, Balzak želi da kaže kako ga je zamislio, kako je postalo, daobjasni njegov plan : ''Prva zamisao Ljudske komedije

bila je isprva u meni kao kakav san, kao kakavneostvarljiv plan kojim se zanosimo a koji nam se izjalovi, himera koja se nasmeši, pokaže

svoje ženskolice, pa odmah zatim raširi krila i odleti u fantastična nebesa. Ali himera, kao mnoge himere, postajestvarnost; ona ima svoje

zakone i svoju tiraniju, kojima se moramo pokoravati.''Zamisao je postala iz poređenja ljudskog roda i životinjskog sveta

– prepirka između Kivijea iŽofroa Sent-Ilera o jedinstvu materije (Sent-Ilerovu pobedu je pozdravio i Gete u svom poslednje

mčlanku). Postoji samo jedna životinja; tvorac je stvorio sva organska bića po jednom uzoru; životinja jeosnov koji dobija svoj spoljašnji

oblik, tačnije svoje razne oblike, u sredinama u kojima joj je određeno dase razvija; zoološke vrste nastaju iz tih razlika. Balzak ističe da je oduvek

verovao da društvo liči na prirodu. ''Zar društvo ne stvara od čoveka, prema sredini u kojoj on razvija svoju delatnost, tolikorazličitih ljudi koliko ima

podvrsta u zoologiji?'' (vojnik, radnik, upravitelj... – vuk, lav, magarac...).''Ali, priroda je postavila životinjskoim

podvrstama granice koje ne mogu važiti za društvo. ... Udruštvenom životu ima slučajnosti koje priroda sebi ne dopušta, jer on je

istovremeno i priroda i društvo.'' – navike životinja su uvek iste, dok se navike i običaji ljudi potpuno razlikuju i menjaju sa civilizacijama

.''Zato je buduće delo trebalo da ima trostruki oblik : ljude, žene i stvari, tj. ličnosti i materijalnusliku njihove misli; rečju, čoveka i život, jer

život je naša odeća.''''Pisci starih vremena su propustili da napišu istoriju naravi. Petronijev odlomak o privatnom životuRimljana

više nas jedi no što zadovoljava našu radoznalost.''''Ali, kako da se učini zanimljivom drama sa 3 do 4 hiljade ličnosti koje predstavljaju jedno društvo?

Kako da se ugodi istovremeno pesniku, filozofu i masama, koje traže poeziju i filozofiju u vidu potresnihslika?''. Balzak kaže da je ranije shvatao

značaj i poeziju ove ''istorije ljudskog srca'', ali nije znao kako da je napiše. Valter Skot – savremeni pesnik koji je dao snagu jednom književnom rodu nepr

avednonazivanom srednjim. ''Ličnosti čiji je život duži, istinitiji nego život pokoljenja u kom su sazdane, živesamo ako su snažan odraz

sadašnjice. Pošto su začete u utrobi svog stoleća, istinsko ljudsko srce kuca podnjihovim oklopom, a često se u njima skriva i čitava filozofija.''.

V.Skot je izdigao roman do filozofskogznačaja – uneo je duh starih vremena; istovremeno sjedinio dramu, dijalog, portret,

pejzaž, opis; uveo jeneprirodno i stvarno, te sastojke epopeje; dočarao je poeziju neposrednošću najprostijih reči.Ali, V.Skot nije ni nislio da

poveže svoja dela tako da čine potpunu istoriju, ''u kojoj bi svaka glava bila roman, a svaki roman jedno doba. Balzak je uočio taj nedostatak povezanosti, i pron

ašao sistem podesan za ostvarenje svog dela. Opčinjen neobičnošću V.Skota, uvek istog a uvek originalnog – nalazirazjašnjenje

njegovog dara u beskrajnoj raznolikosti ljudske prirode. ''Slučaj je najveći romansijer nasvetu : ko hoće da bude plodan,

neka ga samo izuči. Pošto je francusko društvo trebalo da bude istoričar, ja sam mogao biti samo njegov sekretar. Popisujući

poroke i vrline, skupljajući najglavnije slučaje strasti,slikajući karaktere, odabirajući najavažnije društvene događaje, praveći 

tipove spajanjem većeg brojaoznaka istorodnih karaktera, možda sam mogao uspeti da napišem ... istoriju naravi''.Pisac može postati

slikar ljudskih tipova sa više ili manje istinitosti i uspeha; ali ako želi slavu, potrebno je da izuči uzroke ili uzrok društvenih pojava, skriveni smi

sao u tom ogromnom skupu lica,strasti i događaja. Pošto traži taj uzrok, taj društveni pogon, Balzak razmišlja o prirodnim načelima, tražiono

''čime se društvo udaljava ili približava večnom zakonu, onome što je istinito i lepo''. Takođe, delomora imati i svoj zaključak – ''Tako

naslikano, društvo bi moralo nositi u sebi i uzrok svog kretanja''.Pisac mora imati utvrđena mišljenja o moralu i politici, mora sebe smatrati za vaspitača ljudi

(- citiraBonalda). Balzak daje zakone na kojima se njegovo delo zasniva : ''Čovek nije ni dobar ni rđav, on serađa s nagonima i

sposobnostima; društvo ga ne kvari, kako je mislio Ruso, no usavršava i čini boljim;ali koristoljublje razvija u njemu rđave

sklonosti. Kako je hrišćanstvo, a naročito katolicizam ... savršensistem za suzbijanje izopačenih ljudskih sklonosti, ono je najvažniji

sastojak društvenog poretka.'Ako je misao, ili strast koja sadrži u sebi misao ili osećanje, društveni sastojak, ona je

isto tako irazoran element. Po tome društveni život liči na ljudski. Vera (hrišćanstvo je jedina moguća vera) imonarhističko

načelo – ''Ja pišem u svetlosti dve večne istine : religije i monarhije, dve nužde koje su proglasili savremeni događaji''.Pisce

koji imaju nekakav cilj, ''svakog čoveka sa ličnim doprinosom u oblasti ideja ... smatraju zanemoralnog. Uostalom, prekor

zbog nemoralnosti ... poslednji je prekor koji ostaje da se da kad nema štadrugo da se kaže pesniku. ... Kad hoće nekoga da ubiju onda ga

optuže zbog nemoralnosti'' (Sokrat, Isus).''Pri opisivanju celog društva, u svim njegovim vrenjima, dešava se, mora se desiti da u nekom

spisuima više zla nego dobra, da neki deo freske predstavlja neku grupu grešnika, a kritika odmah drekne nanemoralnost, ne vodeći račua o

moralnosti kog drugog dela koji treba da čini savršeniju suprotnost sa prvim. Pošto kritika nije poznavala glavni plan

mog dela, ja sam joj praštao...'' – prestupi, zločini, dela zaosudu, uvek su ''kažnjeni od strane ljudi ili boga, javno ili tajno. Ja sam boje postupao

no istoričar, ja samslobodan. ... Istorija ne mora težiti ka idealno lepom, kao roman. Istorija jeste ili trebalo bi da bude onošto je bila, dok roman

treba da bude bolji svet. ... Ali, roman ne bi značio ništa kad u toj uzvišenoj laži ne bi bio istinit u pojedinostima''. V.Skot je netačno slikao ženu u pogledu 

ljudskih osobine (razlika protestantkinje i katolkinje) – da je bio katolik, možda bi ''slikao strasti sa svim njihovim prestupima ikaznama, sa vrlinama koji im

nagoveštava pokajanje. Sve što je čovečansko, strast je. Bez nje bi nam bilinepotrebni i vera, i istorija, i roman, i umetnost.''Balzak poriče da 

pripada senzualističkoj i materijalističkoj školi (-''dva lika jedne iste stvari, panteizma'') – ''Ja nimalo ne verujem u beskrajni napredak društva; ja verujem u pobedu č

oveka nadsamim sobom.''Balzak kaže da je ''stalnim, svakodnevnim, tajnim ili javnim pojavama, postupcima pojedinaca,njihovi

m uzrocima i zakonima'', pridao isto toliko značaja koliko istoričari javnom životu naroda. ''Jasam sto puta morao da uradim ono što je Ričardson uradio

svega jedanput. ... Treba biti Rafael pa stvoritimnogo bogorodica''. Ističe koliko u njegovom delu ima ''ličnosti besprekornih sa gledišta

vrline'', i onihkoje ''rešavaju teški književni problem ... da se učini zanimljivom neka ličnost puna vrlina''. Nije bilo lako naslikati 2-3 hiljade upadljivih li

čnosti jednog doba – ''taj broj lica, karaktera, tomnoštvo života zahteva okvire''. Zato se njegovo delo deli na 6 knjiga = Studije na

ravi, koje čine opštuistoriju društva, zbirku svih njegovih dela. Te knjige odgovaraju nekim opštim idejama – svaka ima svojsmisao, svoje

značenje i izražava jedno doba ljudskog života.- slike privatnog života : opisuju detinjstvo, mladost i njene greške.- slike provincijskog života : opisuju

doba strasti, računa, interesa i slavoljublja.- slike pariskog života : daju sliku sklonosti, poroka, i svih razuzdanosti koje izazivaju

naravisvojstvene prestonicama u kojima se istovremeno sreće krajnje dobro i krajnje zlo.Svaki od ova 3 dela ima svoju lokalnu

boju : društvena protivrečnost Pariza i provincije dajeogroman materijal : ''Ne samo ljudi, nego i glavni događaji izražavaju

se pomoću tipova. Ima prilika kojese sreću u svačijem životu, tipičnih fraza i tu sam tačnost najviše tražio''.)- slike političkog

života : prethodne 3 knjige slikaju društveni život, a ovde su dati životi izuzetnihljudi koji predstavljaju interese mnogih ili svih, koji su u neku ruku izvan

svakog zakona.- slike vojničkog života : slika društva u njegovom najsilovitijem vidu (zasad najnepotpuiji deo).- slike

seoskog života : najčistiji karakteri i primena velikih načela poretka, politike i morala.To je temelj pun ličnosti, pun komedija

i tragedija, na kom se podižu Filozofske studije – prikazujudruštvenu moć svih dejstava, naslikana su,

osećanje po osećanje, pustošenja misli. Prvo delo je''Šarginska koža'' – spaja Studije naravi i Filozofske studije ''prstenom

gotovo istočnjačke fantazije, gde jei sam život naslikan u borbi s žudnjom, izvorom svake strasti.''Iznad njih biće Analitičke studije – od njih je objavljena samo ''

 Fiziologija braka''.''Ogromnost plana koji obuhvata istovremeno istoriju i kritiku društva, analizu njegovih bolesti i pretresanje

njegovih načela, dopušta mi ... da svom delu dam ime pod kojim se danas pojavljuje : Ljudskakomedija. Da li je to sujeta? Ili

samo pravičnost? O tome će odlučiti publika, kad delo bude dovršeno.predavanja :Balzak nije pridavao značaj manifesta '' Predgovoru

'' – on je trebalo da preporuči delo svetu. Poneki prejak izraz, prejaka ambicija koja je tu izneta, bila je verovatno u službi ''marketinga''. T

on je izabran uodnosu na naučničke tekstove. Upadljivo ukazivanje na analogiju ljudskog i životinjskog sveta – tiče seondašnje

publike koja sve više veruje u prirodne nauke. Ono što nema takav diskurs prestaje da budezanimljivo.Predgovor nije uvek

jasan; Balzakova misao se kreće u nekoliko nivoa. Najpre govori o prirodi stvaralačkog procesa : postavlja teoriju po kojoj je stvaranje u isto

vremeiracionalni momenat (mašta - romantičari), i racionalno mišljenje (objektivno posmatranje, izučavanje, poredi ga sa naukom – realisti) :

''himera'', ali ''ona ima svoje zakone'' – skok sa jednog nivoa razmišljanjana drugi. Posebno naglašava otkriće ideje o uticaju sredine na razvoj

vrste (karaktera), koju Balzak  prenosi na teren književnog stvaranja.Definicija romana je takođe dvostruka :1.- istorija naravi – 

 postati slikar ljudskih tipova2.- istorija ljudskog srca – izraz romantičarske poetike

 postati pripovedač drama unutrašnjeg života.Ovo dvoje je u vezi sa kategorijom istinitosti – roman je objektivna istorija naravi, ali

postoji jednauniverzalna ravan, koja se tiče ljudske osećajnosti, i samo uz to dvoje može se postići istinitost.U svestranosti života

Balzak pokušava da bude takmac prirodi.Petronija pominje kao prvog koji je posvetio prozu privatnom životu lika (u '' Mimezisu

'' jePetronijeva uloga tako i shvaćena). To je mesto gde se Balzak oprašta od analogije koju je prethodnoizneo – kad se setio Petronija, više

nema potrebu za prirodnjacima. Vraća se na san i himeru - ističe poeziju ljudskog srca, ne više tipove ljudske prirode.Balzaku je samo jedna stvar

relevantna – ideja o uticaju sredine na životinjski svet, odn. naformiranje karaktera. (čvrsto uporište u prirodnim naukama).Valter 

Skot uvodi jedan tip istorijskog romana. Stendal poriče veličinu V.Skota i daje prednostmmeDeLafajet. Balzak je lukaviji i

pokušava da ga u svoje svrhe ''funkcionalizuje''. Nije reč o različitimčitanjima već o odnosu pisaca 19.v. prema svojoj savremenosti –

to je poseban problem, prema kome se pisci posebno postavljaju (što više postaju profesionalci). Odnos prema savremenosti je

vrsta repera (- kadBalzak i Stendal – pišu romantizam je još uvek živ). Stendal savremenike prezire – ''imaću čitaoce tek 80-ih

god.''; Balzak živi od književne savremenosti, na sve reaguje. Tolstoja ne zanima ga književna sredina,on sa prezirom i piše i prima

pisma iz redakcija; Dostojevski – kao i Balzak, sav u odnosu premaknjiževnoj sredini.Balzak kod V.Skota nalazi

bar dve vrednosti (koje teško da se mogu utvrditi) : 1.- postizanjefilozofskog značaja, dubine misli; 2.- roman postaje žanrovska

sinteza, tj. slivanje svih karakteristikadrugih žanrova (- to je Balzakova pretpostavka koja se kasnije pokazala tačnom).Filozofski

aspekt se ne može učitati u Skotove romane. Balzak ''nalazi'', učitava u Skota ono što mu je potrebno, ono što je sam želeo da ostvari – roman koji u sebi

sintetiše dostignuća svih žanrova.Balzak ističe značaj piščevog stava – pisac mora biti posvećen načelima. On ističe

katoličanstvo imonarhizam (- to ne razotkriva pun značaj ove tvrdnje – tek romani kao '' Luj Lamber '' otkrivaju punusuštinu). Balzak nije

verovao u crkvu i monarhiju kakve je video u svom vremenu, već u idealnu projekciju to dvoje. To je temelj Balzakove poetike – on ne može da opiše ni

pansion bez iznošenja opštihnačela. Načinom na koji on obrazlaže svaj stav prosijava jedan antropološki pesimizam : demokratija

jeza njega vladavina rulje; ne veruje u rusoovsku ideju da je čovek po prirodi dobar ali ga društvo kvari.Balzak nije mogao biti

monarhista ni liberal. On je živeo samo među knjigama i kod izdavača. 

Balzak se bavi i etičkom funkcijom književnosti –

polazi sa stanovišta kritike koja bi mogla bitiupućena njegovom romanu (''više zla nego dobra''). On uvodi kategoriju književne pravde

preuzetu izklasicističke poetike – da budu po pravdi kažnjeni ili nagrađeni likovi. Ali pre bi se moglo reći da unjegovim

romanima zli ne bivaju kažnjeni - nema ravnoteže između pozitivnih i negativnih likova (Votren postaje prvi čovek policije). Balzak u vezi sa ovim

krupnim pitanjem govori i o zanimljivosti (nije on krivšto je pokazivanje zlih zanimljivije). Na kraju dolazi do zapažanja da ostaje nerešiv

književni problem kako da se učini zanimljivom nekaličnost puna vrlina – ''Treba biti Rafael...''. On to pitanje nije ni rešio, što se vidi u ''

 Izgubljenimiluzijama''. Dobre ličnosti nisu naprosto realistički motivisane.Ali ono što je sigurno Balzakova odluka je da je roman i

kritika društva. Balzak tu funkciju priznaje(''moja predstava društva je uvek analiza bolesti'').Balzak je postavio društvo samo kao skup pojava koje daje

roman (istoričar i sekretar – ono što jeobjektivno daje osnovu vrednosti romana). Odnos opšteg i pojedinačnog – pisac pojedinačnom daje

opšte preko tipa, koji kod Balzaka ima najviše značaj sociološki reprezentativne pojave (trgovac – tip koji jesložen prema mnoštvu crta). Prema tom tipu romansijer

pokušava da protumači stvarnost. To je ono što gasnažno određuje kao realistu.Balzak teorijske stavove iskazuje u onim delovima romana

koji imaju metafikcijski karakter – delovigde se iskazuje stav o književnosti. Balzakova imanentna poetika koja nam može

razotkriti preplitanjeromantičarske i realističke teksture. I ovaj predgovor unosi Balzakovu trojnu podelu kao i ostali njegovi spisi. Već

i naslovi pokazujuopsednutost naukom. On ne govori o romanima nego o studijama1. studije naravi – slike privatnog, provinci

jskog, pariskog, političkog, vojničkog i seoskog života2. studije filozofske – Serafita, Šagrinska koža3. studije analitičke++Pismo grofici Hanskoj :''

Studije naravislikaće sve društvene posledice, a da pri tom ne budu zaboravljeni nijedna životnasituacija, nijedna

fizionomija, nijedan karakter čoveka ili žene, nijedan način shvatanja života, nijednozanimanje, društveni sloj ili francuska pokrajina, niti išta

što pripada detinjstvu, starosti, zrelom dobu, politici, pravdi ili ratu.Kada to bude postavljeno, istorija ljudskog srca izatkana do

poslednje pojedinosti, istorija društvenaizrađena u celini, predstavljaće osnovicu. Neće tu biti reč o izmišljenim stvar

ima : to će biti ono što sesvuda događa.Drugi sloj, to su Filozofske studije, jer posle posledica dolaze uzroci. Pošto vam u

Studijama naravi budem naslikao osećanja i njihovo dejstvo, život i njegov izgled, u Filozofskim studijamaću reći zbogčega postoje osećanja,

u čemu se sastoji život. ...Zatim, posle posledica i uzroka, doći će Analitičke studije, u koje spada i Fiziologija braka, jer posleuzroka i posledica, treba

istraživati i načela. Naravi predstavljaju prizor, uzroci su kulise i pozorišnamašinerija, a načela to je sam autor.''-

''Autentičan pisac stvara svoje ličnosti od beskrajnih pravaca svog mogućeg života''. 

+++Balzak se često u laičkoj čitalačkoj svesti

uzima kao simbol realističkog romana. Ali dela realističkih pisaca uopšte su impregnirana predubeđenjima. Balzak, koji se divi V.Skotu, divi se i Hofman

u, alinekako se Hofman i elementi romantičarskog nasleđa jedva pominju.Za Balzaka ne postoji problem sukoba realizma i romantizma.

Romantizam je za njega velikaknjiževnost. On nije imao nameru da ''sruši romantizam i uspostavi realistički roman'' – on o tome

nerazmišlja. Na početku karijere on je pod uticajem romantičara. ''Traganje za apsolutnim'', ''Šagrinskakoža

'' su plodovi romantičarske inspiracije.Sa druge strane, kod njega postoji realistički impuls - postoji strasna težnja da svaka pojava

društva bude analizirana i objašnjena. ''Seljaci'' – sublimiraju sve Balzakove realističke intencije;. najviše suobeleženi sociološkim

interesovanjima. On pokušava da stvori iluziju spoznavanja zakonitosti u ljudskomdruštvu. Francusko društvo biće istoričar a ja

njegov sekretar (tajnik).Balzak se uzima kao rodonačelik realističkog romana kod koga je jako izražena svest o čovekovommestu i

snalaženju u društvu; on se često udubljivao u taj sociološki aspekt života. Balzak se, uz Stendala, prvi latio da prikaže društvenu

stvarnost. Ali, za razliku od Stendala, on sve stavlja pod analizu – strast za podrobnim objašnjenjem. Već u prvim romanima – opservacija,

naučna objektivnost.Romantičarske crte u Balzakovom delu :1.- u kompoziciji – npr. ''Šagrinska koža

'', iako i tu postoji potreba za realističkom motivacijom – ono što junak traži je uspeh u društvu, bogatstvo..., želi da romantičarsko

nasleđe iskoristi urealističkom romanu.2.- u gradnji likova – već u prvim romanima samovoljnu romantičarsku maštu obuzdava

trezvenomanalizom tipičnih pojava. Rafael je motivisan realistički; Votren - demonska snaga, ali irealistička 

motivacija. Danijel d'Artez - anđeoska figura, ali nije spuštena da realističkemotivacije.1829.g. – objavljuje ''Šuani

'', i narednih 7 godina Balzak je najviše Hofmanovac. Tih godina pišečitavu seriju romana : '' Luj Lamber '' (jedini roman gde postoji

biografska crta – svedenborgovskafilozofska tradicija); ''Šarginska koža'' (elementi fantastike); ''Traganje za apsolutnim

'' - sve je toromantičarski inspirisano.Po nekim mišljenjima, Balzak je 1837. (prvi deo '' Izgubljenih iluzija

'') otkrio način sublimiranjasvojih romantičarskih sklonosti i realističkog prosedea, i vezivne funkcije lika (npr. Votrena). Realistič

ka praksa nije počela 1837. – početke je Balzak verovatno našao još u publicistici. Odatle on, kao i Stendal,iznosi neko iskustvo

pisanja. Balzak – ''pisac mora 10 god. da prođe šegrtovanje''. Novinarski žanr – crtice koje pokušavaju da donesu neku sliku urbanog života –

popularno u mnogim pariskim novinama.U predgovoru za '' Muzej starina'' – izuzetno važni Balzakovi iskazi.U pismima su neki od problema

Balzakove poetike jasnije izraženi nego igde drugo. Za Balzaka su važne dve stvari = pokretačke sile čoveka : 1.- ljudski interesi –

koji su pre svegamaterijalni; 2.- ljudske strasti – koje i čine da nešto postane romaneskni materijal. Sve figure su presvega

potresene jakim strastima (Sve što je ljudsko, strast je). Strast je kod njega često materijalna, ali neuvek – postoji neka vrsta duhovne strasti, ali

ona je u Balzakovoj optici jednako ubilačka.Kod njega se mogu pronaći oba tumačenja tipičnog – i univerzalni tip i

ono realistički, sociološkireprezentativno (iako pre ovo drugo). Ova 2 tipa se ukrštaju Radi se o kombinovanju fikcije i činjenica, prožima

nju individualnog života i socijalne sredine.Kod Balzaka tip i tipično znači uopštavanje. Pitanje o tipu i tipičnom može se

dalje raslojavati. Lik tvrdice u '' Evgeniji Grande'' – tip u univerzalnom smislu.Ali junaci realističnog romana su jako individualizovani

– tako da u koncepciji junaka postoje dvenespojive težnje, dve protivrečne odrednice. Što je više junak tipičan manje je

individualizovan, i obratno.Svaki pisac to različito rešava. ''Seljaci'' – jedan trgovac je prvo predstavljen u tipičnom ključu.

OndaBalzak ''oživljava'' figuru – ''knjige mu vodi pošten čovek...'' – antropološka dimenzija. Trgovac predstavljen kao reprezentativna

pojava, ali mu Balzak da je individualnost. '' Izgubljenim iluzijama'' javlja se jedan krug likova koji su atipični,

odudaraju od realističnihlikova. Povlašćena balzakovska lica – balzakovo zastupaje vrednosti. Kad njih uvodi u romane,

Balzak odustaje od realizma i u pogledu motivacije i u pogledu realističke motivacije. (?)Balzak nema roman sa jednim središnjim

junakom, junaci se javljaju u parovima (po suprotnosti) Postoje 2 perspektive. Balzak poriče da piše romane – kaže da piše

drame, hronike, istorije.''ČičaGorio'' – istinita drama. ''Istina ljudskog srca je univerzalna istina''.''

Čiča Gorio'' : dvostruka ''drama'' – sa istinom prizemne boje i univerzalnom istinom.Izuzetno složena kompozicija – ima

3 narativna središta :1.- Ežen – reper mogućnosti mladog čoveka u Parizu. – to je roman koji prikazuje jedan duhovnirazvoj

(roman obrazovanja - jedna okosnica...)2.- Votren – koji nastoji da zagospodari Eženom. Energetski izvor

zapleta3.- Čiča Gorio – problem za sebe, Balzak ga osvetljava sa više aspekata, u više ključeva - raspon odsociološke reprezentativosti do mogućnosti da

bude preveden u neku višu literarnu kategoriju.Rastinjak ima dvostuku ulogu :1.- on je posmatarač – samo iz njegove perspektive se saznaje šta je bilo

sa Gorioom. Sveznajući pripovedač počinje roman, ali kasnije - koliko god prikazivao Rastinjaka, toliko ga koristi i kao fokus(akter, učesnik u drami, u kome se

ukazuje ljudska priroda).2.- on je i posmatran – i sa simpatijama i sa ironijom. Taj odnos Balzak pokazuje pre svegakomentarom.

Kad stigne kod vikontese, a već je prethodno štošta saznao i od Vorena i od drugih... -vikontesa (lepa i pametna, razočarana u

ljubav), istovetno govori o društvu kao i Votren. Kad Rastinjak razmišlja o sugestijama Votrena i vikontese ''seti se nekih zavodljivih ponuda...

Rastinjak izabra dva puta...'' – tako Balzak izaziva i simpatiju i ironičan odnos (kod čitaoca) prema Rastinjaku, i onda iznosiautorski komentar : ''Još je bio pravo

dete...'', koji ima ulogu da kontroliše naš odnos prema junaku.(reflektor, Balzak je samo uz njega, preko njega uvodi autorski komentar)

.Sudbina Gorioa je tipična (mogao je naći takav primer u svojoj okolini, ali dao mu je sociološkureprezentativnost) – priprosti mlinar

koji se obogatio mahinacijama... Balzaku uspeva da ga pretvori u''hrista očinstva'', a da to ne zvuči lažno. Važan ključ : u I polovini romana govori o

poreklu Goriovog bogatstva – ratni profiter (''Izvan svoje struke, kad nije bio u svom mračnom dućanu, on je bio glup i prost...'' – bez duhovnog

interesovanja), ali na kraju o njemu patetično govori – ''hrist očinstva'' (to govoridvosmisleno - postojanje tragične krivice). Priča o

Goriou je data iz Rastinjakove perspektive – on je prvo prikazan kao glupak, ali kasnije ima čak i trenutke prosvetljenja – važna je ta

uzlazna linija. + 1819, opissredine, pansion Voker – često sve to ima metaforičnu ulogu.Rastinjak – mladić koji uči načine uspeha u pariskom društvu.

On prvo namerava da uspi na častannačin, ali brzo napušta studije pod uticajem pariskog sveta. Uočava naličje visokog društva – nije

samoVotren taj koji sa pesmistične strane gleda pariski život, to prvo radi gđa deBozean (još pre Votrenagovori Rastinjaku - racio

nalizacija zločina). Antropološki pesimizam – Balzak ne veruje u opstanak moralnih, ljudskih vrednosti + ne veruje u očuvanje ljudske ličnosti (izuzev

anđeoskih likova). Balzakovi junaci nisu kao Ž.Sorel koji na kraju pristaje i na smrt. Ežen na kraju prihvata Votrenove savete, Evgenijazvecka

dukatima.Sve u romanu se može uzeti kao građa Rastinjakovog učenja. On je plemenit, mudar, ima životnufilozofiju, ali on je i učesnik

u drami, on deluje, i kadar je da bude sebičan i neiskren. On etički ispravno procenjuje ljude, on čak žali čiča Gorioa, ali (videći kakvo je

francusko društvo) uzima od majke i sestre poslednje novce da bi otišao na bal, radi isto što i Gorioove kćeri (njegova ljudska propast) – upravo takavčovek,

svestan moralnih vrednosti, postupa tako da poništava to otkriće vrednosti. To je trenutak u kome počinje Eženov kraj 

Čovek je za Balzaka razvojni proces, menja se – tako da Rastinjak iz ''Čiča Gorioa'' može biti nekosasvim drugi u

nekom kasnijem romanu. U ''Sjaju i bedi kurtizana'', Votren potpuno gospodari njim, činiod njega šta hoće - u Eženu se gasi svest

o vrednostima, on postaje ljudska ništarija.Balzakov svet nisu samo realističke figure, već i 2 vrste figura koje potiču iz romantizma (mada suubedljivije

figure čiča Gorioa, itd).U Votrenu se ogleda ono što je osnova celog Balzakovog napora da se iz romantizma, ne odbacujućiga, stvori realistički

prosede. Votren – kralj podzemlja, filozof zla, romantičarski demon – atributi koji sevezuju za satanu : riđ, hramlje – ''u društvo se može

ući ili kao đule ili kao kuga''; Votren se usredsredina neko biće, npr. Rastinjaka, i postiže da ga ovaj obožava – to je demonska snaga

(isto kao kod Hofmanau '' Đavoljim eliksirima'') (Poklen – uvek nova imena u romanima za isti lik). Balzak je realista i

njegov problem je kako da saobrazi crte demonske romantičarske figure realističkom prosedeu – mora uvestimotivaciju koja nije romantičarska : Votren je

homoseksualac – tako je ova figura demonskih svojstavaspuštena u svet realističkog romana (prizemljuje je), tako da to može primiti realistička

optika.Balzak teži potpunosti, da sve bude prisutno u njegovom romanu : naspram demonskih likova,nalaze se anđeoske prirode – Danijel dAtrez,

anđeoska figura koja nije kao Votrenova spuštena dorealističke motivacije.Ali sve njegove figure su pre svega potresane snažnim

strastima. Obična vratarka koja ne ispoljavanikakve osobine, u trenutku kada se javi mogućnost da dođe do bogatstva, smišlja stravične stvari da

toostvari – to je izraz te strašne strastvenosti njegovih likova (- u romanu '' Rođak Pons'').Ispod svega toga Balzak hoće da stvori iluziju

spoznavanja zakonitosti u ljudskom društvu.Balzakovi romani teže utisku nedovršenosti – kraj ''Čiča Gorioa

'' može biti početak novog romana.To je uslovilo pojavu nekih tematskih proširenja – tumačenju sveta nema kraja, treba se stalno upuštati

unova tumačenja. Mnogobrojni efekti Balzakovog tematskog narastanja –200 figura koje se ponavljaju kodBalzaka; Rastinjak nije samo

figura, on je ''džak tema''.Takođe, u svakom Balzakovom romanu pojavljuje se neki broj likova koji se ne pojavljuju u drugimromanima.

Gđa Voker se ne javlja nigde više, ali ona je svojom nezavršenošću (što se tiče prošlosti i budućosti) ipak završen

lik. Rastinjak se pojavljuje u ''Šarginskoj koži'', ali središnji deo njegove priče je u''Čiča Goriou''. Grofica de Resto je u ''Čiča Goriou'' imala epizodnu

ulogu, a u ''Tvrdici'' je ključan...Balzak stvara novi oblik romana, i profiliše čitaoca koji će moći da čita njegov roman – skreće pažnju čita

ocu šta ima da čita. On ''konstruiše'' svog čitaoca i kroz autorski komentar (koji nema samointerpretatorsku ulogu). I Stendal i Balzak uključuju u roman 

lice koje nije ni Balzak ni Stendal.Komentar se mora uzimati kao piščev potez kojim on konstruiše i roman i čitaoca. Ne treba uzimati kao''da je

Balzak to mislio''. Reč je o sekundarnoj narativnoj komponeneti dela.Uloga autorskog glasa koji se odmah oglašava : Balzak

brzo prelazi na raspravu koja imametafikcijski karakter – objašnjava prirodu fikcije koja će se pred nama odigrati. Istina se određuje i

kaolokalna (- ''lokalna boja'' se pojavljuje u okviru romantičarske poetike, ali to realisti preuzimaju kao dokazšarolikosti sveta), i

kao univerzalna. To je glavno obeležje Balzakove realističke istinitosti. Ali pitanjeautorskog komentara se ovim

ne iscrpljuje.Roman ''Seljaci'' je neuporedivo više ispunjen lokalnom bojom, i ima više metafikcijskih komentara(''nema

izmišljenih reči'', ali ima autorskog komentara).Komentar kod Balzaka kao da vrhuni naraciju. Balzak kao da smišlja 

naraciju da bi u jednomtrenutku dao komentar. Ritam romana je takav – komentar, naracija, opis pansiona, radnja, da bi se došlodo kratkih komentara,

i na kraju masivan komentar.Autorski komentar je to samo pod navodnicima – taj autor u romanu nije Balzak, već neki fiktivan pisac

– to je komponenta u prosedeu. Bahtin ukazuje na razliku primarnog autora (koji piše delo, a ''nema pravo glasa'') i autorski

lik koji je stvoren, kao i junaci, ali je stvoren kao neko ko stvara.- Danijel dArtez (javlja se često kao komentator) – najbliži Balzaku,

na Balzakov način vidi život. 

1819. – počinje da se bavi književnošću, piše tragediju u stihu '' Kromvel ''.1822. – pustolovni romani

pod pseudonimima (pr. Oras de Sent-Oben) – kasnije ih se odrekao.1826. – kupuje štampariju, 1827. – kupuje slovolivnicu; 1828

. – bankrot.1829 – '' Poslednji Šuan ili Bretanja 1800'' – konačni naslov ''Šuani''.1830 – ''

 Prizori iz privatnog života'' (2 toma); dodaje imenu plemićko ''de''.1831. – ''Šarginska koža'', više filozofskih priča.1832. – '' Luj Lamber 

'' ... ; prvo pismo poljske plemkinje Eveline Hanske.1835. – ''Čiča Gorio''...1837. – '' Izgubljene iluzije'' (1.deo)...1839. – ''

Votren'' - pozorišni komad, zabranjen sledeće godine; '' Muzej starina'' ... predsednik Društva književnika, povlači kandidaturu za

Francusku akademiju u korist V.Igoa.1840. – čuvena studija o Stendalovom '' Pkm''.1843. – sva tri dela '' Izgubljenih iluzija

''.1846. – '' Rođaka Beta''.1847. – poslednji deo ''Sjaj i beda kurtizana''...1850. – posmrtni govor V.Igoa : ''Jedan od 

prvih među najvećima, jedan od najviših međunajboljima''.1855. – nedovršeni roman ''Seljaci''.++- Predgovor – baza

za razjašnjenje realizma. Istorija naravi obuhvata istoriju ljudskog srca. Naslovukupnog dela je prosto analogija Danteovoj ''

 Božanstvenoj komediji'' – ne nudi dublje značenje.- sama koncepcija '' Ljudske komedije'' – jedna globalna vizija (Dante, studije naravi...).-

kombinovanje funkcije i činjenica, prožimanje individualnog života i socijalne sredine – sve je to novanorma posmatranja

čoveka.- javlja se uverenje da ''samo ona dela koja se oslanjaju na činjenice... uživaju počast dugotrajnosti''.- 1833.g. – pismo ''Studije

naravi...''. Jedan broj njegovih romana luta iz studija u studije, iz slike u sliku(''Čiča Gorio'' najpre svrstava u pariske slike života...)- ''

 Ljudska komedija'' sadrži 37 romana (dela), napisanih za 20 godina.- pravo, teorijsko pitanje o realizmu pojavljuje se 50-ih g.; kad ni Stendal ni Balzak nisu

živi. Flober usvojim romanima nastupa i sa stanovišta modernog romana.- francuski realizam : korak u stranu, teorijska interp

retacija od strane savremenika, ili skorosavremenika. I.Ten – pozitivizam - Sent Bev – biografizam.- Ipolit Ten – ''Ogled o Balzaku'' : počinje tako što piše

o Balzakovom životu; na kraju daje političkestavove Balzaka; u dva odeljka bavi se Balzakovim licima; daje metodološke

sugestije kako semože protumačiti ovo ogromno delo...- Bodler – nagovestio mogućnost kritičkog, pesničke kritike

Balzaka. Njegov tekst i nije posvećenBalzaku, već T.Gotjeu.- tipsko kod Balzaka : tipično nije prosečno, nikakva generička slika,

mehanično sastavljanje sličnih primera. Učiniti vidljivim, upečatljivim ono što se u stvarnosti tek naznačuje. Jedan izuzetak,sagledan do kraja, često

sadrži oštre crte karakteristične za tip, inače razbacane u stvarnosti.- malo opisa prirode, puno opisa sredine (društvene -

kuće, odela, imovinskog stanja, gradskog miljea, pansiona) – to nije dekor, to je organski deo ličnosti.- Balzakovim licima gospodari

jedna strast : ljubav Gorioa, tvrdičluk Grandea, naivno istraživanjeBaltazara Klasa (?), seksualni nagon barona Iloa – koja guši

i ubija. Epopeja pobedonosne strasti.Strasti dovedene do paroksizma.- deo romantičarske groznice : sklonost ka tajanstvenom,

zamršenim situacijama, melodramskimneverovatnostima – uticaj gotskog romana.Radivoje Konstantinović – ''Realizam i fantastika u

Šarginskoj koži'' :1831. - ''Šarginska koža'' – do 1845. objavljen 8 puta (kada ga je Balzak uvrstio u 14.tom ''Ljudskekomedije'') –

Balzak svaki put vrši ispravke.Karakter dvostrukosti : sa jedne strane fantastična filozofska priča, a sa druge analiza društvenihodnosa

i tipično balzakovski realistički postupak. Jedinstvo radnje i snažna unutarnja tenzija.Rafael de Valanten – izvanredno

snažna parabola o ljudskoj sudbini. Šarginska koža postajevanredno sugestivan Balzakov simbol. Poreklo priče nije utvrđeno, ali se po svojoj univerzalno

sti dovodiu vezu sa dva antička mita, čije elemente sadrži : materijalizacija čovekovog života iz mita o Parkama, islobodan izbor iz mita o

Ahilu. Zavisnost veličine talismana od čovekovog htenja : ne hteti, ne želeti,znači i ne živeti; a želeti, doživljavati, znači sagorevati, hitati sopstvenom

kraju. Rafaelov izbor jeegzistencijalno ljudsko kolebanje između dva kajanja, a Balzakova priča je zapravo istorija apsurdaljudskog

življenja.U mitu o šarginskoj koži mogu se sagledati i neka druga značenja : filozofski problem odnosaizmeđu principa

ekspanzije i principa konzervacije, između zbivanja i trajanja, u krajnjoj liniji izmeđuenergije i materije.Antikvar – na početku se

čini neuništiv, gotovo vanvremenski, jer je on ličnost izvan života i izvanzbivanja. Onog časa kad se uključi u životnu vrevu za njega

počinje neumitno približavanje smrti.Kurtizana Eufrazija – njeno prisustvo objašnjava tu promenu. Njeno životno pravilo je da je boljeumreti

od zadovoljstva nego od bolesti.Suprotno Eufraziji, koja se troši u uživanju, i Polini, koja štedro pruža ljubav – Fedora ništa nedaje.

Balzakove simpatije su očigledno na strani trošilaca energije.Rafael – kao i Luj Lamber – je ''prikaza od ogledala'', ličnost u koju je Balzak

uneo mnogo svojihcrta.''Šarginska koža'' je i vrlo aktuelan društveni roman – u njemu su opisani događaji iz

julskerevolucije, i data je živa slika društvenih previranja posle ''3 slavna dana''. Na trenutke roman podseća nareportažu o životu vladajuće

klase.Balzak nije jednostavno prenosio ličnosti i situacije iz života u svoje romane, već je elementestvarnosti spajao, sažimao i menjao da

bi dobio u gustini zbivanja i izrazitosti svojih likova.''Šarginska koža'', i pored svih odlika realističkog društvenog romana, je pre

svega filozofska ifantastična priča. Na tome sam Balzak insistira u svojoj prepisci. Tome ide u prilog i čoinjenica daje brojličnosti

relativno mali, dok je radnja više linearna, nerazuđena, tipična za priču a ne roman. Fantastika uovom romanu se prilično razlikuje od

fantastike drugih francuskih pripovedača iz doba romantizma –  bliža je E.A.Pou – tj, tzv. lažna, ili prividna fantastika, jer na kraju čitalac dobija racionalno 

objašnjenječudnih događaja. Ipak, kao i kod čitanja Poa, čitaocu ostaje mučno osećanje zbog neverovatnostikoincidencija, jer za

neke stvari pravog objašnjenja nema. Ostaje samo fantastično ''tumačenje'' koje bimoglo da padne na pamet samo ljudima s kraja 20.v. : da je

šarginska koža predmet iz nekog paralelnogsveta. Na izvestan način to i jeste materijalizacija ''četvrte dimenzije'' – vremena.Taj čudni talisman,

otporan na sve uticaje, sprečava da okvirna priča izgleda naivno, jer se u njemu prepoznaje ograničenost ljudskog trajanja, konačnost ljudske

sudbine.++Dušan Milačić – predgovor ''Č.G'' :Balzak je nedostižan u stvaranju opštih ljudskih tipova. Zato su nosioci svih važnijih uloga

''Ljudskekomedije'' tipovi ili simboli ljudskih vrsta. Balzak je prevashodno slikar snažnih volja, silnih energija

,neobuzdanih strasti. Svejedno da li su te volje, energije i strasti dobre ili loše, vrline ili poroci; važno je dasu silne i snažne, da je celo

biće na njih usredsređeno, sve životne snage u njima sabrane i da one njimaneprikosnoveno vladaju.Stendal u pismu Balzaku

(1840.) : ''Isti duh traje samo 200 godina; Volter će 1978. biti Voatir (- fr.pisac 17.v., u svoje vreme vrlo poznat, kasnije zaboravljen); ali

čiča Gorio će uvek biti čiča Gorio.'Onore de Balzak 

(fr.  Honoré de Balzac)(Tur,20. maj 1799-Pariz,17. avgust 1850)

jefrancuskiromanopisac koji se smatra klju nim autoromrealizma.Balzak je pre ao da

ivi u Parizu 1814. godine.

Njegovo poha anje Pravnog fakulteta u Parizu se poklopilo sa po etkom francuske restauracije. Ulazio je u

razli ite poslovne poduhvate koji sumu umesto zarade donosili samo gubitke i dugove. Propao je u poslu sa slovolivnicom i tamparijom.

Posle tog finansijskog sloma dugovi e ga pratiti itav

ivot.Svom prezimenu je dodao plemi kode

1830. godine. Od tada se potpisivao kao Onore de Balzak.Poljska plemkinja,Evelina Hanska, sa svog imanja u Verhovnji, u Ukrajini je

zapo ela prepiskusa Balzakom 1832. godine. Iz prepiske sa zagonetnomStrankinjomkoja se divi Balzakovimdelima, razvila se

obostrana ljubav. Dve godine kasnije on joj pise ljubavno psimo u kojem sevidi stil njegovog stvaralackog duha I njegove nadarenosti:Moja

voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi ivot.  Oh! Moja draga, nisammogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u ose anja te

ve eri, rekao sam ti bezbroj ne nosti. Oh!Ti ima bo anstvenu du u za  koju

ovek ostaje vezan itavog

ivota. Du o

moja, ti si, iz ljubavi,otkrila divni jezik ljubavi,

to je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni an ele, ne zamra ujnikakvo

m sumnjom nadahnu a ljubavi. Tvoja umiljata ne nost bio je samo njen tuma . Ne mislida mo e biti upore ena ma s kim. Ali, moja

voljena, moj nebeski cvete, ne shvata li sav

ar isvu istinu da siromah pesnik mo e  biti pogo en tim

to je prona ao  isto

srce, to je voljen prekosvojih nada? Moja obo avana, da za tebe me je odgojilo najne nije i najmilije ensko srce«Dragi, ve iti

idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav morajuvre ati ponosnu i ne nu du u. Ali ne govoriti tebi o

tome zna ilo bi oduzeti ti neizrecive du evne  praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sli nosti, ose anja i du e da sam na njih

ponosan zbogtebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, u asna ljubomora me je toliko navikla damislim otvorenog srca, da

sve ka em onoj u kojoj ivim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijemma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!Da, tebi je sve dozvoljeno. Re i u ti

prostodu no sve ono lepo to pomislim, a i r avo. Ti si jedno ja, lep e i milije. Moja ljubav nema vi e ni manje egzaltacije, niti ma

ega zemaljskog. Oh!Moja draga, to je an eoska ljubav, uvek na istom stepenu ja ine. Ose ati, dodirnuti tvoju rukuljubavi, ruku punu ne nosti,

ponosnih ose anja, uje li, an ele moj, toplih, dobrih, strasnih; taruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sre u koliko i tvoje

medeno i arkomilovanje«

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje jo nemaju uspomena bi e skoro amajlijaza ljubavne elje,

kad bude sadr avao sve ne nosti ljubavi. Na siroti poljubac, jo li en svihna ih radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on

obuhvati celo tvoje bi e«Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali jo manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, utvojoj ljubavi, u njenim izrazima

ima ne eg  vi e, ne znam ega, nego u onim pismima i izrazimakoje sam smatrao nedosti nim. Ali, drago blago, ti ima nebesku

du u kakva se samo mo ezamisliti,  i ima i zanosnu lepotu. Bo e,  kako da ti ka em da sam opijen tvojim i najmanjimdahom«

Budim se sre an to te  volim.

Le em sre an to sam voljen.

To je ivot an ele« 

Realizam (predavanje) :-

periodizacijsko izučavanje književnosti – ti periodizacijski pojmovi su apstraktni, stvoreni od straneknjiževnih

istoričara. - čak uzet i kao periodizacijski pojam, realizam trpi mnoge devijacije.- Tolstoj : ''Mi Rusi ne umemo da pišemo roman onako kako

se on piše u Evropi.'' – moto za ruskiroman. Dostojevski : ''Mnogi me smatraju psihologom, a ja sam samo realista u višem smislu''.- 

suprotstavljanje romantizma i realizma; tipično shvatanje realizma – kod Auerbaha (tragoverealizma nalazi još u Bibliji, antici, sve do 19.v.).- Stendal

zadržava neke elemente romantizma – ''Crveno i crno'' – podnaslov ''Hronika 19.v.'', ukasnijim izdanjima ''Hronika 30-ih g.19.v.''. / 

Balzak još manje, više realista.- pisci realisti su prvi koji unose savremenu društvenu problematiku u roman.- već Velek : ''objektivno

prikazivanje'' se konstituiše među realistima (Balzak) – potez vezivanjaumetnosti romansijerskog stvaranja za naučni rad.- potom Flober

– objektivno prikazivanje znači sasvim drugo; njemu je daleko važnije nepristrasnostnaučnog stava; oslanja se na nauku.- pojam

stvarnosti – izazivao više problema. Sam pojam se rastvara na isti način kao pojamobjektivnog – obrađivati socijalnu stvarnost.Predavanj

a :Glas autora u romanu pokazuje tendenciju da se približi izrazu naučnika (uticaj razvoja nauka u 19.v.).Velek : ''objektivno prikazivanje

savremene društvene stvarnosti = realizam'' – ''ali to kazuje vrlo malo''.Tolstoj se može uzeti kao merilo realističkog romana.Realizam

se uzima kao oznaka jedne (načelne) mogućnosti u književnosti.Moralna promena čoveka nabolje u realističkom romanu nije

moguća. Promena hulje u dobrog čoveka je nemogućna i beznadežno neuverljiva.Početak ''Ane Karenjine'' – srećne porodice su

dosadne.Izraz ''biti realističan'' upućuje na to da treba biti svestan niskih poriva i mračnih strana ljudske duše;to je bitna crta realizma.Gotovo

da nema realiste za koga se može reći da je hteo da u njegovoj poetici sve bude potpunosuprotno romantizmu. Čak većina realista vidi romantičare

kao svoje prethodnike, a ne kao stvaraoce prošlog vremena koje treba odbaciti. Posebno je to izraženo u odnosu na Hofmana i kod

V.Skota. I Balzak iDostojevski su dobrim delom proizašli iz njih dvojice.1.- nasuprot subjektivnosti i lirskom stavu romantičara,

realizam ističe objektivnost, opservaciju,analizu.2.- romantizam – koncept stvaralačke mašte koja se budi u nadahnuću i koja

tvori pesničko delo. Onane trpi pravila, obuzdava razum (za razliku od klasiciste). Kod realista se umesto toga u prvi plan vraćajuopservacije, izučavanje

zakona i činjenica, gde se u punoj meri priznaje mogućnost spoznaje objektivnosti,kauzalnih pojava koje se daju protumačiti (svet

se da protumačiti). Romantizam : lično Ja, neobuzdanaosećajnost, podrazumevaju liričnost. Sve je to na udaru 

realista : trezvenost, naučnost.3.- u romantizmu se javlja težnja ka ''simboličkom metodu'' – ni jedna komponenta ne sme biti samoto, mora se

naslućivati nekakav ''podtekst'' (E.A.Po) – mora se slušati tajna dubina što daje vrednostumetničkom delu. Kod realista

se javlja težnja da se sve objasni, da se racionalno savlada svet (najizrazitijeu Balzakovim autorskim komentarima) – sve što sačinjava

svet mora biti objašnjeno.Koliko god su likovi sociološki reprezentativni (tipični), toliko su morali biti izgrađeni i kao individue, psihološ

ki uverljivi.4.- u romantizmu se aktivira mitotvorstvo (do tad je mit bio samo ukras). Romantičari razmišljaju oneophodnsti

stvaranja novog mita (bez velikog mita nema velike poezije). Izučavaju antiku, staroindijske idruge mitove, tragajući za metodom

stvaranja mita. Sve to je u vezi sa pojmom oduhovljene prirode.Realizam ne teži se mitu – teži sociološki i psihološki reprezentativnom

: tip i tipično (šta god značili, a1