L183 - Srpski jezik i književnost - Laza Kostić - Katarina Petrović - Rada Milosavljević

Laza Kostić

• romantičar• začetnik srpskog

modernog pesništva

• pesnik koji je išao ispred svojih savremenika

• pesnik, dramski pisac, esejist, novinar, prevodilac, diplomata, profesor, politički buntovnik, pozorisni kritičar estetičar i filozof

• godinu dana pre smrti napisao je svoju najlepšu pesmu: Santa Maria della Salute

Pesmu Medju javom i med snom napisao je 1863. godine definisavši poeziju kao naročito stanje duha i pokazavši u slikama da je ona proizvod sna i jave svesnog i podsvesnog...

Srce moje samohrano,ko te dozva u moj dom?neumorna pletisanko,

što pletivo pleteš tankomedju javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,šta ti misliš s pletivom?ko pletilja ona stara,dan što plete, noć' opara,medju javom i med snom

Srce moje, srce kivno,ubio te živi grom!što se ne daš meni živurazabrati u pletivumedju javom i med snom!

Medju javom i med snom

• Na početku pesnik se obraća svom srcu gde je ova reč izgubila svoje pravo značenje i postala metafora za nevidljivi i neuhvativi deo pesnikovog JA.

• Pesnik srce naziva samohranim jer ono je deo njega ali se ponaša kao da je odvojeno samostalno.

Naziva ga “pletisankom” (onim koji plete snove), nije proizvod ni potpune noći ni pravog dana, odnosno ni čiste jave ni sasvim nejasnog sna. Pletivo nastaje u prostoru koji je “medju javom i med snom” .

• U drugoj strofi srce je ludo jer radi nešto što je teško i nemoguće. Pesnik se čudi njegovoj tvrdoglavosti i ne može da je razume. Njegovo JA se podelilo na onaj razumski deo (koji promišlja, shvata i kontroliše) i onaj drugi deo (koji čini nesvesno, neshvatljivo)

• Pesnik srce poistovećuje sa pletiljom, ona teži savršenstvu koje se nikada ne može postići

• Na početku poslednje strofe srce više nije ni samohrano ni ludo , ono je sada kivno.

• Uzvičnik na kraju drugog stiha pokazuje da je nepomirljivost izmedju srca i njega prešla u sukob.Tu nepomirljivost pokazuje stih: ubio te živi grom! Koji povećava emocionalnost u pesmi.

• Srce je kivno zato što stavlja pesnika na muke: ono se ponaša inadzijski, stvara pletivo, a pesnik ne može da odgonetne odakle je ono nastalo, niti da objasni šta je u njemu java a šta san.

• Pesma pokazuje da je obraćanje pesnika srcu u stvari jedan vid uspostavljanja dijaloga sa samim sobom odnosno sa svojom pesničkom prirodom.

• U svom eseju O pesničkom zanosu u kome kaze: To nije ni java ni san to nije ni svest ni zanos, to je neki suton uoči zanosa, kad svesna java prelazi u pesnički zanos…kad ga prodje zanos, pesnik zapiše zapisnik o onome sto se dogodilo. To je pesma.