ЧЕТРНАЕСТА БЕОГРАДСКА ГИМНАЗИЈА

МАТУРСКИ РАДиз српског језика и књижевности

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Ментор: Ученик:

Милијана Ћосовић Соња Ћурчић IV-2

Београд, јун 2012.

Садржај

1. О писцу......................................................................................2

1.1 Живот...................................................................................2

1.2 Дело.....................................................................................4

2. Злочин и казна..........................................................................5

2.1 О роману.............................................................................5

3. Раскољников лик у роману „Злочин и казна“.........................7

3.1 Mотиви за убиство............................................................11

3.2 Сам злочин........................................................................13

4. Појам човека - Наполеон или ваш?....................................................................145. Проблематичност срећног краја.........................................................................14

6. Закључак..............................................................................................................15

7. Литература...........................................................................................................17

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

1Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

1. О писцу

1.1 Живот

Фјодор Михајлович Достојевски, рођен 11. новембра 1821. године у Москви, а преминуо 9. фебруара 1881. године у Санкт Петербургу, је био један од највећих писаца свих времена. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје нека врста узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата целине начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. Утемељитељ је психолошког романа. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници за сиромашне „Марински“ у Москви.

Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, те је 1843. чак превео једно од његових највећих дела, „Евгенија Гранде“, на руски језик. Достојевски је почео да пише своја дела отприлике у ово време и 1846. се појавио његов први роман у форми епистоларне прозе, „Бедни људи“, који је добио одличне критике.

Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја I. Дана 16. новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац одреда за стрељање, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у радном кампу „Каторга“ у Омску, у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854. је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео наредних пет година као поручник у седмом батаљону, који је био стациониран у тврђави у Семипалатинску, у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма1. У то време је упознао и Марју Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.

1 Филозофско уверење да ништа у реалности не постоји (метафизички нихилизам) или да се ништа не може поуздано спознати (спознајнотеоријски нихилизам или агностицизам).

2Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Године 1860. се вратио у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузетно потресен смрћу супруге 1864, а одмах затим и смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацији, а морао је да издржава и удовицу и децу свога брата. У то време је потонуо у депресију, коцкајући се, често губећи и задужујући се.

Тако је и једно од његових најпознатијих дела, „Злочин и казна“ написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без новца. У исто време је написао и књигу „Коцкар“ да би задовољио уговор са својим издавачем.

Ускоро је упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873. до 1881. издаје, овај пут успешан, месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуелним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех. Године 1880. одржао је познати Пушкинов говор на отварању

споменика Пушкину у Москви.

Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области, недалеко од Санкт Петербурга. Умро је 9. фебруара, 1881. због проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним нападима. Сахрањен је на гробљу „Тихвин“ при манастиру Александар Невски, у Санкт Петербургу, у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробном споменику пише: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа, „Браћа Карамазови“.

3Соња Ћурчић

Слика 1. Гроб Достојевског

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

1.2 Дело

Најпознатија дела Достојевског су „Злочин и казна“ и „Браћа Карамазови“. Осим тога познати су и његови романи „Коцкар“ и „Идиот“. Опус Достојевског чине и романи: „Бедни људи”, „Двојник”, „Неточка Незванова” (незавршено дело), „Понижени и увређени”, „Записи из мртвог дома”, „Записи из подземља”, „Зли дуси”, „Младић”; као и новеле: „Господин Прохарчин”, „Слабо срце”, „Мали јунак”, „Зимске белешке о летњим утисцима”, „Крокодил”, „Вечни муж”, „Бобац”, „Кротка”, „Сан смешног човека”.

Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго су психолошка анализа и контрадикторност његових ликова чиниле да чак и систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда2, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи учинили су његово дело врло релевантним за XX век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима.

Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Албера Камија, Жана Пола Сартра, Михаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима, као што су вера, патња,пролазност и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света. Поред константног интересовања читалачке публике Достојевски привлачи пажњу и изучавалаца књижевности, књижевних критичара, историчара књижевности и теоретичара књижевности, као и стручњака из других области (психологије, хришћанске теологије, филозофије, антропологије и др).

2 Аустријски лекар и психолог, оснивач психоанализе.

4Соња Ћурчић

Слика 2. Радни стоФјодора Михајловича Достојевског

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

2. Злочин и казна

2.1 О роману

Роман „Злочин и казна“ издат је 1866. године у часопису Руски весник. Оригинални назив му је „Преступление и наказание”. Радња је смештена у Санкт Петербург средином шездесетих година 19. века.

Читав роман изграђен је, заправо, на фабули о убиству. У средишту радње је Раскољников, сиромашни студент права. Раскољникова прогони идеја о извршењу „више правде“ коју ће остварити убиством Аљоне Иванове, грамзиве и подле старе лихварке, чијим би се новцем могло усрећити барем сто људи и чијим би нестанком били задовољни многи, укључујући и њену сестру Лизавету коју Аљона мучи и искоришћава. 

Раскољникова затичемо у почетку романа у расцепу између једноставности решења које је смислио и гнушања над могућношћу да се та идеја уопште родила у његовој глави. Раскољников помно разрађује и проверава план, иако један део њега не верује у извршење плана. Склоп животних околности напросто гура Раскољникова у злочин: добија мајчино писмо, разговара у крчми с Мармеладовим, сусрећу Соњу, сазнаје да ће лихварка бити сама око седам сати. Мајчино писмо пуно је немоћне помирености са животом: сестра Дуња, да би се спасила срамне и понижавајуће гувернантске службе код развратника, обећала је руку богатом Лужину, који тражи сиромашну девојку да би му била покорна и вечно захвална.

Мати се нада да ће тако материјално помоћи сину јер је сестра, везана обавезом враћања новца, који је позајмљен за Родионово школовање, стрпљиво подносила терор Свидригајлова.

5Соња Ћурчић

Слика 3. Први примерак књиге из 1867.

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Раскољников не може прихватити сестрину жртву. Тешко оптерећен тиме у крчми сусреће Мармеладова, пропалог алкохоличара који утапа тугу пићем купљеним новцем који зарађује старија кћи Соња проституишући се. Раскољников упознаје породицу Мармеладових, чија судбина показује погубност деловања беде на људски род. Највећи страдалник је Соња, али она им пружа највеће наде. Остаће морално чиста уз сва зла која су је задесила у животу. Раскољников готово подсвесно доноси одлуку, пада у сан испуњен кошмарима. Као да је управљан нечим изван свести, помно и хладно остварује свој план. Непредвиђену околност, присуство Лизавете, решава брутално, убија је заједно са сестром. Опљачкан новац скрива под камен не бројећи га. Враћа се у стан и пада у грозницу. 

Почиње мучна психолошка драма: борба са савешћу коју води Раскољњиков и борба с истражитељем Порфиријем Петровичем који око Раскољњикова стеже „психолошки обруч“. Пронађено је више решења и питања: најекстремније нуде Соња и Свидригајлов. Он предлаже бег и аморалност, а Соња признање, кајање и опрост заслужен патњом и жртвом. У тренутку када га Петрович готово натера да призна, упада Николај и признаје да је убиство починио у тренутку помрачене свести. Раскољников се двоуми и одлази на место злочина, размишља о решењу, наговештава и признаје убиство. Осећа неумољивост победе добра над злом. Под Соњиним утицајем потресен самоубиством Свидригајлова који сав свој новац оставља као доброчинство деци Мармеладова, окајавши тако свој развратни живот, Родион пријавивши се полицији донекле доживљава прочишћење. 

Завршетак романа нас извештава о судбинама ликова. Соња прати Раскољникова у Сибир. Дуња се из љубави удаје за братова пријатеља Разумихина. Умире им мајка. Раскољников се разболи. Након дугог боловања враћа се у живот прочишћен и ведар, пун наде. Седам преосталих година у Сибиру чине се кратке као трен уз утеху нађену у јеванђељу и Соњиној љубави. На крају је ипак схватио, да живот, ма колико мали и безначајан био, има највећу моралну величину уколико својом чистотом и узвишеним циљевима сија пред нашим највећим судијом – великим Богом, који живи и унутар и ван сваког од нас, постављајући смернице умног и духовног благостања.

Роман „Злочин и казна“ превазилази границе времена и простора самим тим што је он једно велико уметничко остварење, које је као и свако друго уметничко дело створено да пркоси и одолева времену које неумитно пролази. Достојевски је, истражујући дубине личности таквим силним психолошким понирањем, које ни до данас није достигнуто, разголитио човека као биће, осветлио немилосрдно и најтамније и најскривеније делове његове душе, а уједно дао општу слику своје епохе и друштва какву је ретко који уметник и стваралац за собом оставио. Дело Достојевског је неисцрпно, јер колико год дубље тонемо у њега, наилазимо на све више идеја и порука.

3. Раскољников лик у роману „Злочин и казна“

6Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Роман „Злочин и казна“ више је од „психолошког објашњења једног злочина“, како га је и сам Достојевски једном приликом скромно описао3. То је филозофски роман у чијем се средишту налази лик бившег студента, осамљеника отуђеног од друштва, пониженог и увређеног, али и огорченог филозофа и злочинца, убице, Родиона Романича Раскољникова.

Достојевски је својим личностима давао карактеристична и алегоријска имена. Раскољников, „јеретик“, човек који живи у расколу. Достојевски је насликао једног надчовека у лику Раскољникова, који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да је великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников је продукт Достојевског и као такав он није могао остати до краја једностран надчовек, какав је био Наполеон јер се Раскољников, за разлику од Наполеона, покајао за проливену крв људску. Оставио је секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души.

Неки књижевни критичари кажу да је Раскољников први човек на свету који је „наумио“ и учинио нови злочин, злочин каквог до сада на свету није било – злочин који припада новим просторима моралних димензија – то је злочин ради злочина.

Раскољников је био, ако поверујемо у оно у шта Достојевски врло оптимистички жели да поверујемо, добар младић, одан својој породици, с једне стране, и великим идеалима, с друге, спреман на саможртвовање, љубазан, великодушан и вредан, мада веома уображен и поносан, толико да је могао да се потпуно повуче у свој унутрашњи живот и да не осећа никакву потребу за било каквим блиским људским односима.

Зашто је онда Раскољников убио стару лихварку и њену сестру? Очигледно да би своју породицу спасао беде, поштедео своју сестру која је, да би му помогла да се школује, била спремна да се уда за једног богатог, али суровог човека. Али, он је извршио ово убиство и да би доказао да није обичан човек који поштује моралне законе које су други створили, већ способан да сам створи сопствени закон и да сноси огроман терет одговорности, да својим животом оповргне грижу савести и да подмуклим средствима (убиством) постигне добар циљ (да помогне својој породици и заврши школовање које ће му омогућити да постане доброчинитељ целог људског рода), без имало предрасуда према својој унутрашњој равнотежи и свом врлом животу.

Пре свега, Раскољников јесте неуротик. Он у својој самовољи не зна за границе своје слободе – губи слободу, постаје опседнут идејом која га поробљује. Код Достојевског сви имају своју идеју. Раскољников испитује границе сопствене природе, људске природе уопште. Он себе убраја у изабрани део човечанства, не у обичне, него у изузетне људе који су позвани на оплемењење човечанства. Он верује да је све могуће и жели проверити своју моћ. Међутим, духовна природа човека не дозвољава самовољно убиство, чак и оног последњег, најнекориснијег људског створења. Никаква идеја, никакви узвишени циљеви не могу да оправдају злочиначки однос према макар и најништавнијем бићу.

Испитивање слободе и моћи довело је до ужасних резултата. Раскољников је заједно са јадном и злом старицом уништио и самога себе. У Раскољникову се заиста догодио страшан раскол.

3 У писму Каткову од 10-15. Септембра 1865. године.

7Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Све људе Раскољников дели на „обичне“ и „необичне“. Обични људи морају да живе у покорности, и немају права прекорачивати закон, јер су они обични. А необични имају права чинити свакојаке злочине и на све могуће начине газити законе. Необичном човеку све је дозвољено, тврди Раскољников.

Раскољников је врло повучен у себе и неки свој свет, ретко с ким говори, али зато пажљиво слуша све што му саговорник прича. „Узгред речено, био је ванредно леп, дивних тамних очију, смеђ, доста висок, танак и стасит. Али ускоро је утонуо у некакву дубоку замишљеност, боље рећи - чак у некакав занос, и пошао даље не примећујући више ништа око себе, па и не желећи ништа приметити. Само би тек понекад промрмљао нешто за себе, из оне своје навике да разговара сам са собом коју је мало пре и сам признао. У тренутку и сам је био свестан да му се мисли понекад бркају и да је јако ослабио: већ је други дан како није готово ништа окусио. Толико је био бедно обучен да би се неки други човек, чак и навикнут на сиротињу, стидео да по дану изађе на улицу у таквим ритама.“

Сав роман протиче у дијалогу. Дијалог је или стваран - Раскољникова са Соњом, са истражитељем, са Свидригајловим, или пак унутрашњи монолог Раскољникова, који прелази у дијалог. Готово сва збивања романа упознајемо кроз свест Раскољникова.

Даље наилазимо на опис Раскољникове личности: „Раскољников није навикао на гомилу људи и, како већ рекосмо, клонио се сваког друштва, поготово у последње време. Али сада га је наједном нешто привукло људима. Као да се у њему збивало нешто ново, а у исти мах као да се некако зажелио људи...“

„Занимљиво је да се Раскољников, док је студирао, није готово ни са ким дружио, од свих се отуђио, ником није одлазио у посете и нерадо је дочекивао госте. Уосталом, ускоро су се и од њега сви одвојили. Није учествовао ни у заједничким састанцима, ни у разговорима, ни у забавама, ни у било чему другоме. Учио је много, није се штедeо и стога су га поштовали, али га нико није волео. Био је врло сиромашан и некако надмено поносит и суздржљив; као да је пред свима нешто тајио.“

Пуно тога о Раскољникову сазнајемо и од Разумихина: „Родиона познајем годину и по дана: натмурен је, мрк, поносит и охол; у последње је време (а можда и знатно раније) неповерљив и склон хипохондрији. Великодушан је и добар. Нерадо исказује осећаје и радије ће бити окрутан него да речима искаже што му је на срцу. Иначе, понекад уопште није хипохондар, него је напросто хладан и ћутљив у чему иде све до нечовечности, баш као да се у њему редом смењују два супротна карактера. Понекад не можеш речи извући из њега. Никад нема времана, непрестано му неко нешто смета, ништа не ради. Није подругљив, али не зато што нема духа, него баш као да нема времена за такве ситнице. Не слуша до краја што му говоре. Никада се на занима за оно што у том тренутку занима све друге. Неизмерно цени сам себе, а чини се да има донекле и право...“

8Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Да би проверио своју теорију о натчовеку, да би доказао себи да није тек припадник масе, „материјала“, Раскољников убија стару лихварку. Након почињеног убиства не може издржати морални и психолошки притисак, каје се и предаје властима. Сви поступци Раскољникова, а нарочито убиство, мотивисани су вишеструко, а ни једна од мотивација није потпуна или доминантна. Убиство старице „интелектуална“ је одлука Раскољникова, провера његове теорије, али се оно истовремано мотивира и психолошки и социјално. Судбина Раскољникова меша се са судбинама других „понижених и увређених“ становника престоница и оне условљавају и оправдавају његов поступак међу којима су Мармеладов, Соња, Дуња, Разумихин. Извршивши злочин, Раскољников пада у други свет, свет Свидригајлова и Соње Мармеладове. На другој страни остају сестра, мајка, пријатељ Разумихин и закон оличен у Порфирију Петровичу. Сада се мотивација, са којом је нашао морално оправдање убиства, судара са подсвесним у њему – пада у бунило и латентну болест ума.

Мармеладов је човек кога Раскољников среће случајно у гостионици и ту њих двојица започињу разговор и „спријатељују се“. О Мармеладову, Достојевски каже овако: „Беше то човек који је превалио педесету, средњег раста и чврсте грађе, просед и доста ћелав, жут, чак и зеленкаст у лицу подбуклом од непрестаног пијанчења, набреклих обрва иза којих су се цаклиле, као пукотинице уске, али живахне закрвављене очи. Међутим, било је нешто на њему врло чудно; у погледу му је блистао чак некакав занос - а ваљда и разум и памет - али у исто време као да је просијавала и лудост. На њему беше стар, сасвим похабан црн фрак с којега су била поотпадала дугмета. Само се још како - тако држало једно једино дугме, које је закопчавао желећи очито остати пристојан. Испод прслука од нанкина висио му је пластрон, сав згужван, замазан и исполиван. Био је обријан, као чиновник, али већ поодавно, тако да му је по лицу била густо избила сивкаста чекињаста длака. Па, и у његовим манирима запажало се заиста нешто достојанствено, чиновнички. Али је био немиран, мрсио је косу и понекад ојађено подупирао обема рукама главу наслањајући се подераним лактовима на исполивани и лепљиви сто.“

„Придигне се, посрне, дохвати своју стакленку и чашицу и седне до младића, малко укосо од њега. Био је припит, али је говорио глатко и течно, само је на махове запињао и отезао у говору. Чак је некако похлепно салетио Раскољникова, баш као да није ни он већ мјесец дана ни с ким разговарао.“ Катерина Иванова била је Мармеладова жена, врло нервозна, али уредна и побожна.

Прожимају се судбине пијаног и несрећног Мармеладова, његове смртно болесне жене Катерине Иванове и деце чија је будућност пијанство, туберкулоза или проституција. На проституцију се одлучује и Соња, кћи Мармеладова, да би спасила породицу, а Раскољников, свестан величине Соњине жртве, увиђа и њену узалудност. На жртву су приморане и мајка и сестра Раскољникова, Дуња која је спремна на понижавајући брак с мрским и ограниченим Лужином да би осигурала брату будућност. Пулхерија Александрова, мајка Раскољникова, одобрава тај брак као једини могући излаз из ситуације у којој се породица нашла. Раскољников пак Дуњин брак поистовећује са Соњином проституцијом, не прихвата жртву свестан да је и тај излаз тек привидан, један од могућих компромиса с властитом савешћу.

9Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Сцена с пијаном девојком коју Раскољников случајно среће на свом лутању петроградским улицама, а чија је пропаст само питање времена, као да доказује да судбина Мармеладових, Соње, Дуње није само случајна, већ неизбежна. То је додатни момент који га подстиче да учини „оно“.

Дуња је Раскољникова сестра која, да би помогла брату, жели да се уда за Лужина - човека кога не воли. Он је хтео сиромашну жену којој ће моћи заповедати, а која ће му се клањати и бити му бесконачно захвална што ју је избавио из сиромаштва. Живот Лужина заснован је на идеји „разумног егоизма“ који чак и самом Раскољникову звучи као страшна пародија његових властитих идеја. Мармеладов је пак супротстављен Раскољникову својом покорношћу пред судбином и вером коју не губи чак ни онда када је потпуно свестан сопствене коначне пропасти.

Једино је Разумихину Раскољников говорио доста тога; више него било коме другом. „С Разумихином се, међутим, ко зна зашто, некако зближио, наиме, није се баш зближио него је само с њим био разговорљивији, отворенији. Уосталом, с Разумихином није човек ни могао бити другачији. Био је то необично ведар и друштвен момак, добар до простодушности. Додуше, испод те простодушности крила се и дубина и достојанство. Био је врло бистар, премда понекад заиста припрост. Беше упадљиве спољашњости - висок, мршав, увек лоше обријан, црнокос. Понекад је започињао свађу и био на гласу са својом снагом. Пио је, али је могао бити и без пића; понекад би претерао у враголијама, али је могао и без њих. За Разумихина је било значајно још и то што га никад никакви неуспеси нису збунили и што га, чини се, никакве неповољне околности нису могле скршити. Могао је становати и на крову, трпети најгору глад и велику студен. Био је врло сиромашан и без игде икога, зарађивао је новце свакојаким пословима. Знао је безброј извора из којих је могао црпсти, наравно поштеним радом. Једном није целе зиме ложио у својој соби тврдећи да је чак и угодније јер се у хладној соби боље спава. Недавно је и он био присиљен прекинути студије, али не задуго, и упео се из петних жила да поправи своје имовинске прилике како би могао наставити студирати.“

Соња, ма колико неморална у материјалном смислу те речи, остаје симбол чисте хришћанске душе. Кроз њен лик чујемо речи које доносе спас. Она саветује Раскољникова да: „Крст патње треба да узме на себе и њоме да се искупи“. Управо она води Родиона до спасења. Уз њено духовно вођство он схвата да је једини пут исправности пут преображаја - пут повратка из света необичних у свет обичних људи. Раскољников је покушавао да схвати како је Соња, поред разврата успела да сачува чистоту душе. Њен одговор је Бог, који непогрешиво води људе на прави пут, који има љубав, разумевање и опроштај за све.

Ово је прекретница у роману где почиње Раскољников преображај. Тако настаје „историја његовог потпуног прелаза из једног света у други и упознавање са новом, дотад непознатом стварношћу“. Његова одлука да се пријави не реализује се одмах, чему је узрок веома јака мотивација. Он се до краја двоуми, па чак и онда када улази у полицијску зграду с намером да се преда.

10Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

У једном тренутку, он одустаје, излази из полиције, да би се одмах потом вратио и признао свој злокобни чин. Осуђјују га на тамницу и прогонство у Сибир на осам година. За њим, у Сибир, полази и Соња, као звезда водиља на путу ка прочишћењу душе, које ће уследити након бесконачно дугог лутања по понорима и тминама сопственог дна.

Једно од основних питања којим се бави овај роман је: да ли добар циљ оправдава средство којим се остварује? Док је писао „Злочин и казну“, ово питање је заокупљало и размишљања Достојевског који нам наводи пример Наполеона и ратних војсковођа уопште - да ли велики ратници имају право да убијају хиљаде невиних због некакве идеје или општег добра? Раскољников је имао добронамеран циљ и хуману идеју, међутим, оно што је упропастило и онемогућило остваривање тог циља било је управо погрешно одабрано средство, јер не треба градити своју срећу на туђој несрећи. Можемо закључити да средство игра подједнако велику улогу у остваривању идеје. Раскољников је пре злочина сматрао да циљ оправдава средство, међутим, на крају ипак спознаје да „без морала нема човека“.

Друго велико питање овог дела је и питање смисла живота, тј. да ли човек живи само да би постојао? У тамници Раскољников размишља о животу, о томе какву перспективу има пред собом, шта је то чему треба да тежи. Он је и раније био одлучан да живот да за идеју, за наду, чак и за фантазију. Голи живот - то је увек било мало; он је увек желео нешто велико.

3.1 Мотиви за убиство

„Све, све муке тог наклапања поднео сам, Соња, и хтео сам их скинути са врата, пожелео сам, Соња, да убијем без казуистике, да убијем због себе, само због себе! Чак ни себе нисам хтео о томе обмањивати! Нисам убио због тога да помогнем мајци - којешта! Нисам убио ни због тога да се домогнем средстава и

власти па да постанем добротвор човечанства! Једноставно сам убио; због себе сам убио, само због себе: а бих ли икад постао нечији добротвор или бих до

краја живота, као паук, ловио све око себе у паучину и свима им пио крв, то ми је у оном тренутку заиста било сасвим свеједно!...И, што је најважније, нису мени новци били потребни, Соња, кад сам убио; нису ми толико били потребни новци колико нешто друго...Све ја то сад добро знам...Схвати ме, кад бих опет ишао

тим истим путем, можда се никад више не бих латио убиства. Нешто сам друго морао сазнати, нешто ме друго гурало напред: морао сам сазнати, и то што пре

сазнати, јесам ли гњида као и сви, или сам човек? Хоћу ли моћи прескочити препреку или нећу? Хоћу ли се одважити да се сагнем и узмем или нећу? Јесам

ли пузав створ или имам право..."

Раскољников је толико очајан својим чином да размишља и о томе да оде у полицију, све им призна и преда се. „Да одем или да не одем? - размишљаше Раскољников, стојећи насред калдрме на раскршћу и гледајући око себе, као да од неког очекује пресудну реч. Али нигде се ништа не одазва; све беше немо и мртво, као камење по којем је газио, мртво за њ, једино за њ...Наједном у даљини, око двеста корака од њега, на крају улице, у све гушћој тами, опази светину, зачује жагор, узвике...

11Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Усред светине стајаше некаква екипа...Насред улице затрепери слабашно светло. Шта је то? Раскољников скрене десно и пође према светини. Баш као да се за сваку ситницу хватао.

Кад је то помислио, хладно се подсмехне јер је већ био тврдо наумио да ће у полицију, поуздано је знао да ће ускоро свему доћи крај." Раскољников цени љубав изнад свега и зато не жели да се Дуња уда за Лужина само из рачуна и да би се породица избавила из сиромаштва. „- Дуња - настави Раскољников на једвите јаде - ја не желим тај брак, па ћеш одмах сутра морати, чим се будеш видела с њим, отказати Лужину, да не буде више ни спомена о њему!“ “ - Мислиш да булазним? Не булазним. Удала би се за Лужина због мене. Али ја не прихватам твоју жртву. И зато му напиши до сутра писмо...откажи му... Донеси ми ујутро да прочитам и квит посла!“

Жали за начином живота какав је водио пре убиства и искрено се каје.„Сад се одједном живо сети тих својих некадашњих питања и сумњи и учини му се да их се није случајно сетио. Већ му се то учинило фантастичним и чудноватим што је стао на оно исто место као и некад, као да је заиста увртео себи у главу да може мислити о оном истом као некад, и да га могу занимати оне исте некадашње теме и слике које су га занимале...још не тако давно. То му је, штавише, било готово смешно, а у исти га мах нешто болно стегло у прсима. Све то некадашње, прошло учини му се сад као да је негде дубоко, доле, једва да га види под ногама, и оне некадашње мисли, и некадашњи задаци, и некадашње теме, и некадашњи дојмови, и цела та панорама, и он сам, и све, све... Као да лети некуда увис, а све се губи пред његовим очима...“

Раскољникову се сав живот почиње вртети око почињеног злочина и то га све више и више опседа, те он почиње да се губи и подстиче сумњу околине.„ - Да, сам га је враг донео, можда је сад све покварио. А јеси ли приметио како је Раскољников на све равнодушан, како преко свега ћутке прелази, осим нечега што га управо избезумљује, тог убиства... - Јест, јест - приклопи Разумихин. - Како не бих приметио! Занима ме то и плаши. Баш су га оног дана кад се разболео заплашили, у полицијској станици, чак је и у несвест пао. - Причаћеш ми опширније о томе вечерас, па ћу и ја онда теби којешта рећи. Занима ме то, заиста. Навратићу опет за пола сата до њега...Иначе, упале неће бити...“

Иако у великом страху због плана који је наумио извршити ипак остаје при томе и помно и пажљиво планира убиство. „Што се пак тиче петље, то је сам врло лукаво смислио; петља је била за секиру. Није ипак могао улицом носити секиру у руци. А да ју је сакрио под огртач, опет би је морао придржавати руком, што би се лако приметило. А сад, кад има петљу, треба само у њу утакнути оштрицу секире па ће му лепо целим путем висити унутра испод пазуха. Ако стави руку у џеп са стране, може придржавати дршку да се не клати у ходу; а како му је огртач врло широк, права врећа, неће се извана уопште приметити да кроз џеп придржава нешто руком.“„Напоменућемо само узгред једну особитост у свим тим коначним одлукама што их је већ био донео. Све су оне имале једну необичну особину: што су бивале одређеније, то су у његовим очима бивале у исти мах нескладније, неповезаније. Уз сву мучну борбу у самом себи, није могао ни на час, за све то време, поверовати у остваривост своје замисли.“

12Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

„Требало је, дакле, само крадом ући у кухињу, кад куцне час, и узети секиру, и после, сат касније (кад све већ буде готово), вратити секиру на место.“

3.2 Сам злочин:

„Ни часка више није смео чекати. Извади секиру, замахне обема рукама, једва и знајући за себе, и готово без напора, готово махинално, спусти ушицу баби на главу. Као да уопште није уложио у то ни трунку снаге. Али, чим спусти секиру, надође му снага.“„Тада је удари свом снагом још једном, па још једном, све ушицом и све по темену. Крв је бризнула као из преваљене чаше и тело се извалило на страну. Он се одмакне, пусти је да падне и одмах се нагне над њено лице; била је већ мртва. Очи јој беху избечене, као да ће искочити из дупља, а чело и цело лице наборани и искривљени од грча.“

Раскољников није намеравао да убије Лизавету. Она се једноставно нашла на погрешном месту у погрешно време, а да би прикрио све доказе који би водили до њега, морао ју је убити јер није имао другог избора. „Усред собе стајаше Лизавета, с великим завежљајем у рукама, и згрануто, бледа као крпа, гледаше убијену сестру. Чинило се да нема снаге да врисне. Кад угледа њега како је дојурио, затрепта сва као лист на ветру, приподигне руку, отвори већ уста, али ипак не врисне него почне полагано узмицати натрашке пред њим, гледајући га упорно, нетремице, али никако не пуштајући гласа од себе, баш као да јој недостаје ваздуха да би могла вриснути. Он насрне на њу секиром: њој се усне искриве жалостиво, као у сасвим мале деце кад се нечега уплаше па се загледају у оно што их плаши и спремају се да завриште. И толико је та несрећна Лизавета била припроста, једном заувек затуцана и заплашена да није ни руке подигла да заштити лице, иако би то била најнужнија и најприроднија кретња у том часу јер јој је секира висила над главом. Само је малко придигла своју слободну леву руку, ни близу лица, и полако је испружила према њему, као да га жели склонити с пута. Ударац ју је погодио равно у лобању, оштрицом, и одједном јој просекао цели горњи део чела, готово до темена. Само се стропоштала. Раскољников сасвим изгуби главу, дохвати њен завежљај и опет га баци па одјури у предсобље.“

13Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

4. Појам човека – Наполеон или ваш?

Бити човек за Раскољникова значи бити нека врста Наполеона који са пуном свешћу о томе да припада привилегованим и јаким, крши све етичке и социјалне конвенције које људи из категорије обичних уважавају из сопствене слабости и ништавости. Према томе, убиство зеленашице је Раскољникова „провера“ да ли је он човек или обична ваш? Оног часа када је дошао до тога да себи постави то питање, дао је и одговор на њега : Он спада у оне које нису у стању да некажњено прекрше закон. Наполеони таква питања не постављају. Они не долазе до сумње да чине погрешне ствари, они су увек на правом путу.Сама Раскољникова унутрашња подељеност и стално преиспитавање заправо указују на његов морал.

Када жели да у полицију уђе „као човек“, онда у томе треба видети последњи покушај да се на једној лествици иморалистички схваћених вредности поврати изгубљено достојанство.

5. Проблематичност срећног краја

Да ли је епилог знак да је идеолошка интенција однела превагу и да је антрополошли песимизам превладан макар на крају романа? Као да се коначно указује извесна истинска међуљудска комуникација, односно њена могућност. Међутим, сцена наговештеног срећног краја је уметнички крајње неуверљива и бледа. Осим тога, писац каже да тек после тога почиње историја постепене Раскољникове промене.

Али, да ли ми видимо негде његово покајање? Можда оно тек треба да наступи временом уз Соњину помоћ? Достојевски нам оставља тај део недореченим. Исто тако, Соњина вера и побожност се могу ставити под знак питања. Да ли она заправо верује у Бога или само чека чудо? Чека некога и нешто да јој се одужи за све жртве које је поднела и да јој опрости све грехе.Крајња сцена романа у коју је уплетен и мотив љубави, води нас до закључка да вером и љубављу се може доћи до истинског преображења.То је први и последњи тренутак у роману када је Раскољникова душа сасвим отворена и спремна за први прави корак на путу покајања.

14Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

6.Закључак

Криминалистичка фабула, коју је у „Злочину и казни“ Достојевски први пут употребио, служи исказивању етичких, моралних и филозофских идеја, а и за постављање актуелних друштвених питања Русије тог времена, питања пијанства, проституције, породице, судства итд. Фабула је целовита и завршена - Раскољников се каје, одриче својих идеја о натчовеку, и у Сибиру, са Соњом која га прати, чита јеванђеље, но питања која поставља роман остају отворена.

Колико год се за Раскољникова мора рећи да је велики грешник толико би се требале истакнути и његове добре особине. Није хтео искоришћавати Дуњину удају због себе нити је крао. Чак, штавише, иако никада није имао ни пребијене паре, сав је свој новац дао Катерини Ивановој да сахрани мужа, а није чак ни био добар с њима. Такође је дао новац и онда када су наишли на ону пијану девојку и отерали од ње оног постаријег човека који није имао часне намере. Па, на крају крајева, он се сам предао у руке полицији, а није морао јер они нису имали никаквих доказа против њега. Био је више поштен него што је и он сам мислио.

„Вама је лоше, дајте столицу! Изволите, седните овамо, седните! Воде! Раскољников се скљока на столицу, али не одвоји очију од лица врло неугодно изненеђеног Иље Петровича. Часак су се тако гледали и чекали. Донесу воде. - Ја сам... - почне Раскољников.- Попијте мало воде.Раскољников отклони руком воду и тихо, испрекидано, али разговетно изусти: - Ја сам онда убио секиром ону стару чиновничку удовицу и њену сестру Лизавету.Иља Петрович зине. Сјате се људи са свих страна. Раскољников понови свој исказ...“

Поводом овог злочина природно настају два основна питања: прво, може ли се Раскољников сматрати душевно болесним и, друго, може ли се мислити да су теоријска схватања Раскољникова имала осетан утицај на извршење убиства? Изгледа да се на оба питања може одговорити негативно.

Ако пођемо од следеће претпоставке, доћи ћемо до закључка да Раскољников није безуман и махнит. Наиме, уочи убиства Раскољников сасвим случајно сазнаје за случај који је чуо на Сеној, куда чак и није имао потребе да иде, да ће сутра, тачно у седам сати поподне, старица коју је требало опљачкати и убити остати код куће сама. После тог разговора он је ушао у своју собицу као осуђеник на смрт. Ни о чему није размишљао нити је могао мислити. Али је одједном свим својим бићем осетио да више нема ни слободе разума ни воље, и да је све одједном коначно одлучено. Разуме се, кад би чак морао читаву годину да чека погодан случај за свој план, несумљиво ни тада не би могао рачунати на очигледнију прилику за успех плана него што је ова која му се сада неочекивано указала.

15Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

На крају дела,Достојевски се окреће вери, као и у већини својих романа. Раскољников тражи спас кроз молитву и јеванђеља. У последњим поглављима, вера и Соњина подршка су само „окидачи“ за његов преображај .

Његов лик нам указује како један човек мора да поднесе злочин.Није проблематика у томе ко ће и како да му суди. Да се није пријавио и да својим понашањем није указивао на кривицу, никада не би био ухапшен. Он је обавио савршен злочин, без доказа,трагова и правих сведока. Пред судом и правдом може добити затворску казну и осуду друштва. Пред Божијим судом може добити опрост ако се истински покаје, али ту остаје онај „наш суд“, сигурно најстрашнији, зато што пред собом немате одбрану, само ви знате праву истину.Можда и највећа порука романа јесте чињеница да се пред својом савешћу најтеже бранимо.

Завршиће се казна у Сибиру, околина ће временом заборавити, у суду ће постати стари предмет, али оно што остаје заувек, јесу решетке у његовој души. Тако снажне и јаке, да ће увек он знати на шта је био спреман. За сваки злочин следи казна, а она која је у нама је засигурно најтежа.

16Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

7. Литература

1. Достојевски, Фјодор Михаилович, Злочин и казна, Ленто, Београд, 2009.

2. Достојевски у светлу руске критике, 1981.

3. Friedrich Otto, Freaking-Out with Fyodor", Time Magazine. 1971.

4. Frank, Joseph, Dostoevsky: A Writer in His Time, 2009.

5. Grossman Leonid Petrovič, Достојевски, 1974.

6. Јовановић Миливоје, Достојевски: од романа тајни ка роману миту,

1993.

7. Кабић Данило, Достојевски: лексикон ликова, 2007.

8. Стојнић Милосава, Руски писци XIX и XX века, 1972.

9. Владив-Гловер Слободанка, Поетика реализма: Достојевски, Флобер,

Толстој, 2010.

10.Braun Maximilian, Достојевски: целокупно дело у својој разноврсности и

свом јединству, 2008.

11.Вулетић Витомир, Достојевски и универзална конфликтност, 2011.

12.Милошевић Никола, Достојевски као мислилац, 1981.,Партизанска књига,

Љубљана

17Соња Ћурчић

Раскољников лик у роману „Злочин и казна”

Датум предаје: ______________

Комисија:

Председник _______________

Испитивач _______________

Члан _______________

Коментар:

Датум одбране: _____________ Оцена__________ (___)

18Соња Ћурчић