-
ИСТРАЖИВАЊА 21
-
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ ИСТРАЖИВАЊА
Књига 21 За издавача: Проф. др Љиљана Суботић, декан Редакција: др
Ксенија Марицки Гађански, др Александар Касаш, др Дејан Микавица,
др Владан Гавриловић, др Иван Балта, др Александар Карасјов, др
Ифигенија Радуловић, др Ђура Харди, мр Светозар Бошков Главни и
одговорни уредник: др Дејан Микавица
Часопис је штампан уз финансијску помоћ Министарства за науку и
технолошки развој Републике Србије
-
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ
ИСТРАЖИВАЊА 21
Нови Сад, 2010.
-
Лектор: Татјана Пивнички-Дринић Коректор: Татјана
Пивнички-Дринић Превод резимеа на енглески: Татјана Гојковић УДК
одредио: Сава Живановић Припрема и штампа: SPD “GRAFOOFSET“,
Челарево Тираж 500 примерака ISSN 0350-2112
-
5
С А Д Р Ж А Ј
Владимир Д. Михајловић, Оставе и хоризонти деструкције као
показатељи пробијања горњомезијског лимеса у I и II веку
…………………………………………….. 9 Vladimir Mihajlović, Hoards and Destruction
Deposite as Evidence for Limes-Breakage in 1st and 2nd c. Upper
Moesia …………………………………………. 29 Весна Манојловић – Николић, Коштане
клизаљке са средњовековних насеља у
Војводини…………………………………………………………………………………………. 31 Vesna
Manojlović-Nikolić, Bone Skates from the Medieval Settlements in
Vojvodina ………. 41 Ifigenija Draganić, Religious Scandals as Part of
Political Struggles of Late 5th Century Athens: The Case of
Hermakopidai and Profanation of the Eleusinian Mysteries... 43
Ифигенија Драганић, Верски скандали као део политичке борбе у Атини
на крају V века пре нове ере: случај афере хермокопида и
профанизације елеусинских мистерија ……………………………………………………. 54
Светозар Бошков, Античка прошлост у Историји света Александра
Сандића ………… 55 Svetozar Boškov, Ancient History in the History of
the World of Aleksandar Sandić ………… 63 Снежана Вукадиновић, Дух
античког Херакла у циклусу епских песама о Марку Краљевићу
…………………………………………………………………………… 65 Snežana Vukadinović, An Ancient
Herakles Spirit within the Series of Epic Poems upon Marko
Kraljević ………………………………………………………….. 71 Милица Кисић, Увод и финале
Вергилијевих Георгика и њихове интертекстуалне везе са Лукрецијевим
спевом De Rerum Natura ……………………………………………... 73 Kisić Milica,
Introduction and Ending of the 1st Book of Virgil`s Georgics and
their Inter-textual Relations with Lucretius`s Poem De Rerum Natura
……………………………... 84 Гордан Маричић, Римске теме Велимира Лукића
(Завера или друго праскозорје и Зла ноћ)
……………………………………………………………………………………... 85 Gordan Maričić, Roman Themes
of Velimir Lukić (Conspiracy or Long Dawn and Evil Night)
…………………………………………………………………………………. 92 Ђура Харди, Личне везе палатина
Филипа Другета с представницима нове анжујске елите или један
прилог о животу на двору угарског краља Карла Роберта …. 93 Đura
Hardi, Personal Relations of a Palatine Philip Druget with the
Representatives of the New Anjou Elite or a Supplement upon Life at
the Court of a Hungarian King Charles Robert
…………………………………………………………………………………. 103
-
6
Снежана Божанић, Српско средњовековно властелинство:
микротопономија простора …………………………………………………………………. 105 Snežana
Božanić, Serbian Medieval Nobility: Space Insularity ………………………………..
116 Борис Стојковски, Павлини у Срему у средњем веку
……………………………………... 117 Boris Stojkovski, Paulines in Srem in the
Middle Ages ……………………………………….. 124 Мирјана Д. Стефановић, Чему
историографија у 18. столећу? ………………………… 125 Mirjana D. Stefanović,
Wozu Historiographie im 18. Jahrhundert? …………………………... 131 Јанко
Рамач, Прилог проучавању урбарске регулације у Бачкој 1770. године
– одговори на девет питања ………………………………………………………………... 133 Janko
Ramač, A Contribution to the Study of Hungarian Regulation in Bačka
in 1779 – the Answers to Nine Questions ………………………………………………………………..
166 Mária Kohútová, Ovládanie latinčiny v Uhorsku a františkánski
misionári …………………. 167 Mária Kohútová, Knowledge of Latin in the
Kingdom of Hungary and Franciscan Missionaries
…………………………………………………………………... 173 Владан Гавриловић, Српске школе,
цркве и становништво у Шајкашком батаљону 1844. године
……………………………………………………….. 175 Vladan Gavrilović, Serbian Schools,
Churches and Population in the Šajkaška Battalion in 1844
……………………………………………………………… 189 Иван Балта, Нека „револуционарна“
славонско-сремска догађања од марта до децембра 1848. године
…………………………………………………………. 191 Ivan Balta, „Revolutionary“
Slavonia-Sirmium Events from March to December 1848 ……… 211 Дејан
Микавица, Равноправност и дискриминација на Угарској Диети
1690-1848 …… 213 Dejan Mikavica, Serbian Issue at the Hungarian
Parliament 1690-1848 …………………….. 261 Душко М. Ковачевић, Ненад
Нинковић, Инвентар манастира Бешенова из 1896. године
………………………………………………………………………………… 263 Duško M. Kovačević, Nenad
Ninković, Monastery Bešeňová Inventory from 1896
………………………………………………………………………………………. 310 Горан Васин,
Национално-политичка борба Срба у Угарској 1848-1884 ……………….. 311
Goran Vasin, National-political Struggle of the Serbs in Hungary
from 1848 to 1884 ……….. 336 Дејан Микавица, Горан Васин, Калајев
осврт на друштвено-политичку ситуацију у Босни и Херцеговини 1890
……………………………………………………… 337 Dejan Mikavica, Goran Vasin, Kallay`s
Review of the Socio-political Situation in Bosnia and Herzegovina
in 1890 ……………………………………………………………. 343
-
7
Урош Станковић, Правна анализа закона о преком суду за учеснике
у Ивањданском атентату (1899)……………………………………………………………. 345 Uroš
Stanković, Legal Analysis of Martial Law for the Participants in
the St. Ivan`s Day Assassination (1899) …………………………………………………….. 355
Милош Савин, Ситуација у Банату крајем I светског рата …………………………….
357 Savin Miloš, Banat Situation at the end of the World War I
…………………………………... 365 Саша Марковић, Прилог проучавању политичке
биографије Јоце Лалошевића ……….. 367 Saša Marković, Contribution to
the Study of Political Biography of Joca Lalošević …………. 393
Драгица Кољанин, У служби „новог поретка“. Основно школство и
уџбеници историје у Србији (1941-1944) ………………………………………………….. 395
Dragica Koljanin, Serving “New Order”. Elementary Education and
History Textbooks in Serbia (1941-1944)
………………………………………………………………………….. 415 Слободан Бјелица, Међунационални
односи у Војводини педесетих година двадесетог века и политика
комунистичке партије ………………………………………. 417 Slobodan Bjelica,
Inter-ethnic Relations in Vojvodina during the Fifties of the
Twentieh Century and the Policy of the Communist Party ………………………………
426 Бранислав О. Поповић, Париска мировна конференција 1946.
године. Питање процедуре ……………………………………………………………………………. 427
Branislav O. Popović, Paris Peace Conference in 1946
………………………………………. 438
* * *
Александар Касаш, Садржај првих двадесет бројева „Истраживања“
………………… 439 Aleksandar Kasaš, Contents of the First Twenty Numbers
of a Scientific Journal „Researches“ ……………………………………………………………... 484
Биљана Шимуновић-Бешлин, Издавачка делатност Одсека за историју
Филозофског факултета у Новом Саду …………………………………………………….. 487
Biljana Šimunović-Bešlin, Publishing activity of the History
Department ……………………. 501
* * *
Петар Рокаи, IN MEMORIAM Сима Ћирковић (29. јануар 1929 – 14.
новембар 2009) …. 503
-
-
9
UDC 904.623.415“01/02“ Владимир Д. Михајловић Универзитет у
Новом Саду Филозофски факултет Одсек за историју
ОСТАВЕ И ХОРИЗОНТИ ДЕСТРУКЦИЈЕ КАО ПОКАЗАТЕЉИ ПРОБИЈАЊА
ГОРЊОМЕЗИЈСКОГ ЛИМЕСА У I И II ВЕКУ
Сажетак: У раду се упоређују две категорије археолошких
података, оставе новца и хоризонти деструкције утврђења, са циљем
откривања евентуалних правилности њиховог хронолошког и просторног
распореда у контексту пробијања одбрамбеног система Горње Мезије на
Дунаву. Такође, проблематизује се питање у којој мери је уопште
могуће користити ове податке у доказивању деловања непријатељских
војски и указује се на потешкоће повезане са овим поступком.
Кључне речи: Горња Мезија, лимес, оставе новца, утврђења,
хоризонти
деструкције.
Горњомезијски лимес представља систем одбране који је формиран
на десној обали Дунава, од данашњег Земуна до Арчара (Бугарска), у
периоду од I до IV века нове ере.1 Каo граница између римске државе
и такозваног Барбарикума, поменуто подручје је погодно за
проучавања друштвених интеракција популација које су живеле са две
њене стране. Овај рад проблематизује питање показатеља кризе у
односу Римског царства са „варварским“ друштвима, на примеру два
археолошка феномена – хоризоната уништења и остава (новца и других
предмета) проналажених у граничној области унутар провинције Горње
Мезије у периоду I и II века ове ере. Обе врсте археолошких
сведочанстава до сада су обично узимане као мање–више валидан
показатељ ратних сукоба и пробијања римске пограничне одбране од
стране „варварских“ војски. Приликом оваквих интерпретација важну
улогу су имали подаци о сукобима познати из литерарних историјских
извора, са Рад је настао у оквиру пројекта Министарства науке
Републике Србије Извори о историји и култури Војводине под бројем
147002. 1 Иако је до 86.г. постојала јединствена провинција Мезија,
рад узима у обзир део дунавске границе који је након поделе ушао у
састав новоосноване Горње Мезије (Moesia Superior). О границама
видети: М. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji,
Beograd, 1968, 8–11; А. Móscy, Gesellschaft und Romanisation in der
römischen Provinz Moesia Superior, Budapest 1970, 13–16.
-
10
којима су појединачни или групни налази повезивани на посредан
или непосредан начин. Поступак који ће бити употребљен у овом раду
подразумева упоредну анализу хронолошког и просторног распореда
поменутих категорија археолошких података са циљем да се стекне
увид у евентуалне правилности појављивања, међусобне повезаности и
опште могућности њиховог коришћења у тумачењу сукоба Римљана са
популацијама које су живеле северно од Дунава.
Неопходно је нагласити да ове две категорије података имају
неједнак степен сведочанствености будући да се разликују по
квантитету и квалитету. Број познатих остава је већи у односу на
број забележених деструкција, али су оставе (у највећем броју
случајева) последица случајних налаза у археолошки неконтролисаним
условима, док је познавање хоризоната уништења резултат стручних
археолошких истраживања. Имајући у виду да су оставе новца врста
случајног и непотпуног узорка, њихова интерпретација и третирање
као целине је готово увек непоуздано и подложно променама приликом
сваког новог открића. Са друге стране, археолошка истраживања већег
обима вршена су само на ђердапском делу некадашњег римског лимеса,2
док прецизни подаци о другим деловима граничног подручја углавном
недостају. Додатно, за разлику од остава које се могу прецизније
датовати, хоризонти деструкција на утврђењима обично су датовани
оквирно, често уз помоћ литерарних историјских извора. Дакле,
постоје бројне непознанице код обе врсте археолошких података које
умногоме ограничавају/онемогућавају прецизна и коначна тумачења,
што овај рад чини врстом синтезе досадашњих сазнања, њиховог
преиспитивања и даљег трасирања проблематике, без претензије давања
сигурних закључака. Период I века – хоризонти деструкције и оставе
новца Период І века је доба у којем започиње организација римског
одбрамбеног система. Најстарији слојеви истражених утврђења,
првенствено у области Ђердапа, указују на постојање фортификација
грађених од набијене земље и дрвета.3 Од истражених локалитета, у
периоду I века хоризонти деструкције констатовани су на Чезави,
Бољетину, Доњем Милановцу, Караташу и Костолу (Карта 1), на којима
су се налазили логори помоћних јединица или делова легије. На
остацима утврђења у Чезави (Novae), у грађевинској фази II
констатовани су остаци зидова од запечене земље и дрвене градње
који су страдали у јаком пожару и били нивелисани у каснијем
периоду. У овом слоју/грађевинској
2 Упоредити: Старинар XXXIII–XXXIV, 1982/1983, Београд, 1984; Р.
Petrović, М. R. Vasić, The Roman Frontier in Upper Moesia:
Archaeological Investigations in the Iron Gate Area– Main Results,
Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Belgrade 1996. 3 Р.
Petrović, М. R. Vasić, The Roman Frontier..., 20; M. R. Vasić, V.
Kondić, Le limes romain et paléobyzantin de Portes de Fer, Studien
zu den Militärgrenzen Roms III, 13. Internationaler Limeskongreß,
Aalen, 1986 542; M. R. Vasić, Castrum Pontes i problematika rimskog
limesa na području Đerdapa između I i III veka, Materijali XXII,
Beograd 1986, 176; J. Kondić, The Earliest Fortifications of Diana,
Roman Limes on the Middle and Lower Danube, Belgrade 1996, 86; J.
Кондић, „Дијана– утврђење I века“, Старинар, н.с. XL–XLI 1989/1990,
Београд 1991, 270.
-
11
фази није пронађен покретни археолошки материјал, а она се
посредно датује у време Нерона, јер се налази између фазе I везане
за период Клаудија и фазе III која је смештена у период
Флавијеваца.4 У првом извештају о ископавању на Чезави хоризонт
деструкције је оквирно датован, док је у каснијим радовима он
смештан у време грађанских ратова 68–69. г., или време непосредно
после њиховог завршетка 69–70.5 У оба случаја, као разлог за
уништење овог утврђења виђени су сукоби са Дачанима који се спомињу
у историјским изворима и датују у период 68–70. г.6 На Чезави је
забележен још један ниво паљевине, који се везује за грађевинску
фазу III, генерално датовану у период Флавијеваца помоћу новца и
другог покретног материјала.7 Деструкција је препозната у слоју
паљевине у којем је пронађен новац Веспазијана, као и у остацима
спаљене зграде унутар којих је пронађен новац Тита. Датовање и
разлози уништења ове фазе логора нису прецизно утврђени. Према
неким мишљењима, њих треба тражити у сукобу са Дачанима за време
Домицијана и то, или у периоду Дачких ратова (85–86. г.), или у
периоду непосредно пре њих, о чему не постоје никакве информације
код античких писаца.8 На Бољетину (Smorna) су најстарији остаци
римског присуства издвојени као фаза Iа за чији крај је везана и
прва деструкција логора. Ископавањем остатака бедема каменог
утврђења, као и архитектонских остатака унутар утврђења,
установљено је постојање интензивних слојева гарежи. Горњи ниво
најстаријег слоја уз СЗ и ЈИ бедем био је затворен интензивном гари
и пепелом, а објекат који припада фази Ib био је фундиран у слоју
гари са запеченом земљом. Фаза Iа датована је помоћу пронађеног
новца који припада емисијама Јулијевско–Клаудијевске династије.
Према речима Љ. Зотовић, ако се прихвати претпоставка да су
пронађени зидови, који се везују за најстарију фазу, представљали
ојачање земљаног бедема, онда је слој гарежи и пепела податак о
дрвеним палисадама и првој деструкцији бољетинског логора.9
Датовање пожара и тумачење разлога његовог настанка нису изнети у
првом публиковању резултата ископавања, али су касније, као у
случају Чезаве, протумачени као последица сукоба са Дачанима у
периоду 68–70. г.10 Бољетински војни логор страдао је у пожару и по
други пут, у следећој хронолошкој фази, означеној као Ib. Ова фаза
је генерално датована у период друге половине I и почетка II века
новцима Веспазијана, Домицијана, Трајана и
4 М. Р. Васић, Чезава- сastrum Novae, Старинар
XXXIII–XXXIV/1982–1983, Београд, 1984, 95–96. 5 Р. Petrović, М. R.
Vasić, The Roman Frontier..., 20; M. R. Vasić, Castrum Pontes...,
176; M. R. Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 542. 6 M. R.
Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 558, напомена 7. 7 М. Р.
Васић, Чезава..., 98. 8 M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 177; M. R.
Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 544. Ради се о периоду око
82. г. који је узет у обзир због остава које су пронађене на лимесу
и које се завршавају новцима из 81. године. На основу њих формирано
је становиште о постојању незабележеног упада Дачана у првој
половини осме деценије, пре познатих Домицијанових ратова. 9 Љ.
Зотовић, Бољетин (Smorna), римски и рановизантијски логор, Старинар
XXXIII–XXXIV/ 1982–1983, Београд, 1984, 212–214. 10 Р. Petrović, М.
R. Vasić, The Roman Frontier..., 20; M. R. Vasić, V. Kondić, Le
limes romain..., 542; M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 176.
-
12
Хадријана. Унутар утврђења, констатован је слој гарежи који је
затварао остатке објеката, док је горњи ниво целокупног слоја фазе
Ib био затворен слојем гари и песка дебљине 0,3–0,5 м (дебљина
гарежи: 0,1–0,2 м).11 Прецизно датовање овог нивоа деструкције у
првобитној публикацији није понуђено. У каснијим радовима који су
се бавили питањима лимеса, овај слој на Бољетину је повезан са
немирима у периоду Дачких ратова, чему је као аргументација
послужила и остава денера са Бољетина датована у 81. г.12
Остаци најстаријег утврђења на Великом Градцу у Доњем Милановцу
(Taliata) местимично су очувани и вероватно се радило о бедемима
изграђеним у комбинованој техници употребом камена, земље и дрвета.
У унутрашњости утврђења констатоване су две грађевине које су
вероватно имале функцију војничких барака. Обе грађевине су
страдале у пожару, што показује запечена земља и гареж који су
констатовани унутар објеката. Датовање бедема и објеката унутар
брањеног простора извршено је помоћу покретног археолошког
материјала који указује на период друге половине I века. Према
подацима добијеним из сонди са средишњег дела утврђења, закључено
је да је првобитни логор страдао у пожару који није прецизно
датован.13 У општим освртима на ђердапски део лимеса утврђење на
Великом Градцу сврстано је у другу фазу формирања горњомезијске
границе и оквирно датовано у период Флавијеваца, мада су изнета и
мишљења о његовом постојању и у првој половини I века.14 У складу
са овом интерпретацијом је и тумачење о констатованом нивоу пожара
и рушења, који се смешта у период сукоба са Дачанима 82. или 85–86.
г.15
На локалитету Караташ (Diana) се налазило утврђење које је у I
веку имало две грађевинске фазе обележене као логор Iа и логор Ib.
Млађе утврђење I века (логор Ib) имало је бедеме чија су лица била
од блокова пешчара и кречњака између којих су малтером заливани
ломљени камен и облуци. Ова фаза логора на Караташу датована је у
рани флавијевски период са последњом обновом за време Домицијана.
На логор Ib односи се и хоризонт рушења и паљевине, јасно уочен у
рововима који су се налазили око бедема. Констатовани хоризонт
рушења везан је за Домицијанове Дачке ратове 85–86. г.16
Подаци о најранијем војном присуству Римљана на локалитету
Костол (Pontes) у великој мери су ограничени постојањем остатака
каменог утврђења изграђеног за време Трајана. Пронађени сухозид од
камена који је служио као подлога дрвено–земљаном бедему, трагови
коља од палисада и набијена земља констатована у профилу,
представљају најстарије познате остатке римске фортификације која
је, према покретном материјалу, датована у период од
11 Љ. Зотовић, Бољетин..., 216–217, 219. 12 M. R. Vasić, V.
Kondić, Le limes romain..., 544; M. R. Vasić, Castrum Pontes...,
176. 13 В. Поповић, Доњи Милановац- Велики Градац (Taliata), римско
и рановизантијско утврђење, Старинар XXXIII–XXXIV/1982–1983,
Београд, 1984, 267–269. 14 Р. Petrović, М. R. Vasić, The Roman
Frontier..., 21; M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 177; M. R. Vasić,
V. Kondić, Le limes romain..., 542. 15 M. R. Vasić, V. Kondić, Le
limes romain..., 544; M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 177. 16 J.
Kondić, The Earliest Fortifications..., 82, 83, 86; Ј. Кондић,
Дијана..., 265, 270.
-
13
Флавијеваца до почетка II века.17 Међутим, ови остаци су
пресекли слој интензивне гарежи, дебљине 0,5 м, који се налазио
изнад праисторијског слоја, што је дало повода да се претпостави
још старија фаза (пре– Флавијевско доба), са утврдом мањих
димензија и помереном ка западу у односу на каснију земљано–дрвену
фортификацију. Присуство гарежи у овом слоју индицирало је хоризонт
деструкције, али како није пронађен покретни материјал, датовање
овог слоја је уз велике ограде стављено у период Флавијеваца.18
Сведено, на ђердапском делу лимеса су констатовани хоризонти
деструкције на остацима пет утврђења. Хронолошки, претпостављена су
два периода у којима је дошло до уништавања римских логора. Први
период је датован у време 68–70. г., а констатован је на Чезави и
Бољетину. Други период се односи на страдање утврђења која су
обновљена у време Флавијеваца, и смештена око 82. или 85–86. г.,
односно у време непосредно пре или за време Домицијанових Дачких
ратова. Овај хоризонт деструкције извесно је потврђен на Чезави,
Бољетину и Караташу, док констатовани слојеви паљевине на Великом
Градцу и Костолу нису прецизно датовани и уз ограде се везују за
период Флавијеваца (Домицијана). За остатак границе каснијег
горњомезијског подручја изостају подаци који би указивали на
хоризонте деструкције.19
У области горњомезијске границе у I веку су констатоване четири
оставе на следећим локалитетима: Бабе (на Космају), Баре, Бољетин и
Текија (Карта 1).
Остава из села Бабе на Космају пронађена је педесетих година XX
века на непознатој локацији. Услови налаза такође нису познати а
сама остава је растурена тако да је сачуван само увид у њен садржај
који је окарактерисан као комплетан. Остава је садржала око 150
комада бронзаног новца из периода од Августа до Нерона. Најмлађи
примерак је Неронов сестерциј кован 67. г., што представља време
након којег је новац похрањен. Као разлог закопавања претпостављени
су немири изазвани грађанским ратовима 68–69. г.20 Такође,
претпостављено је да се ради о новцу сакупљаном у дужем временском
периоду у виду прилога неком храму.21
17 M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 177; M. R. Vasić, V. Kondić,
Le limes romain..., 543; М. Гарашанин, М.Р. Васић, Castrum Pontes
(Извештај о ископавањима 1981. и 1982. г.), Ђердапске свеске IV,
Београд, 1987, 73–74. 18 M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 177; М. R.
Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 558, напомена 9. 19 На
простору цивилног насеља Виминацијума ископавањима су констатовани
остаци интензивне паљевине која је уништила културни слој I века.
Међутим, трагови пожара нису прецизно датовани нити је
претпостављен узрок његовог избијања (Lj. Zotović, Viminacium,
Arheološki pregled 15, Beograd, 1973, 47–50; V. Kondić, Lj.
Zotović, Viminacium-rezultati arheoloških istraživanja u 1974.g.,
Arheološki pregled 16, Beograd, 1974, 94–97). Имајући у виду широки
временски период када је пожар могао да избије (друга ½ I века –
период Хадријана), ограничени простор на којем је констатован (100
м²) као и врсту архитектуре подложну паљевини (остаци грађевина од
дрвета) отворено је питање да ли се ова ситуација може узети као
показатељ сукоба са спољашњим непријатељем или се радило о сплету
околности који је до пожара довео у мирнодопским условима. 20 В.
Михаиловић, Налаз римског бронзаног новца првога века наше ере из
села Бабе на Космају, Нумизматичар 17, Београд, 1994, 25–26. 21
Исто, 30. Овакво тумачење је понуђено због мале вредности новца
који је истовремено имао велику тежину.
-
14
Остава из Бара је пронађена 1964. г., 6 км источно од Пожаревца,
на месту Дуга Долина. Предмете из оставе су откупили Народни музеј
у Пожаревцу и Народни музеј у Београду. Познати састав оставе
сачињавало је 36 предмета од сребра (31 комад накита, 4
емблема–икона и један медаљон–фалера), 279 денара и 10 тесера
непознате намене. Најмлађи датовани комади новца из оставе
припадају Домицијановим емисијама из 81. г., док један денар није
прецизно датован и време његовог ковања се смешта између 81. и 84.
г.22 У интерпретацији времена и разлога похрањивања коришћени су
подаци из литерарних извора, аналогне оставе са ђердапског дела
лимеса и резултати археолошких истраживања. Као могућности наведени
су, у историји незабележени, упади Дачана око 82. г., или немири
око познатог Домицијановог рата из 85–86. г23 Када је реч о
карактеру самог налаза и његовом власнику, указано је да, и поред
разнородног састава оставе (предмети потичу из римског,
оријенталног и аутохтоног производно–културног круга), доминира
накит дачког стила који налаз повезује са последњим хоризонтом
дачких остава. У коначној интерпретацији, предност је дата
могућности да је власник неки племенски старешина или богати
појединац, у чијој су породици драгоцености сакупљане у дужем
временском периоду.24
Откриће сребрног новца у Бољетину догодило се новембра 1947. на
локалитету ''Главчине''. Новац из оставе је, за Народни музеј у
Београду, прикупљен у два наврата и састојао се од 104 денара од
којих је до данас сачувано 102. Ова количина новца представља 2/3
првобитно откривених кованица, тако да је потпуна садржина оставе
остала непозната. Кованице из оставе припадају емисијама римских
денара од периода републике до Домицијана. Најмлађи денар кован је
81. г. у доба Домицијана, па се као време закопавања узима 81. г.
или касније године девете деценије I века. На основу сачуваног дела
оставе, претпоставља се да разлог похрањивања треба тражити у
немирним временима сукоба са Дачанима: неуспешним операцијама Опија
Сабина и Корнелија Фуска 85–86. г., или победничкој акцији Тетија
Јулијана 88. г. У тумачењу власника оставе, предност је дата
припаднику римске војске, мада нису потпуно одбачене ни друге
могућности– трговац или аутохтони становник.25
Остава из Текије је пронађена приликом копања темеља за зграду
Задружног дома 1948. г. Иако није било стручног надзора приликом
откривања оставе, остали су забележени подаци о условима налаза.
Предмети и новац су били смештени унутар бакарног суда који је био
закопан поред зида античке грађевине. Посуда се налазила на дубини
од око 3 м, испод танког слоја пепела, док су остаци
22 И. Поповић, Археолошки аспект оставе из Бара, Остава из Бара,
Београд 1994а, 13–34; Б. Борић–Брешковић, Римски републикански и
царски денари у остави из Бара, Остава из Бара, Београд, 1994а,
107, 128. 23 Б. Борић–Брешковић, Римски републикански..., 129,
133–134. 24 И. Поповић, Археолошки аспект..., 48, 57, 62; Б.
Борић–Брешковћ, Римски републикански..., 131, 134, која за власника
оставе претпоставља истакнутог племенског старешину у најамничком
или клијентелском односу са Римљанима. 25 П. Поповић, Остава
римских денара из Бољетина, Нумизматичар 10, Београд, 1987, 5–6,
10–11. Према речима аутора датовање треба узети условно будући да
није познат цео садржај оставе.
-
15
зидова били на дубини од око 1,5 м. Остаци зида поред којег се
налазила посуда са оставом били су у саставу правоугаоног простора
ширине 3,1 м, који је представљао завршни део неке грађевине.26
Комплетна садржина оставе предата је републичком Заводу за заштиту
споменика културе те се ради о целовитом затвореном налазу. Остава
је садржала 8 предмета од злата,27 90 од сребра28 ( припадају
римском, оријенталном и аутохтоном културно–производном кругу) и
111 римских денара.29 Најмлађи комад је денар са краја 81. г. кован
у првим месецима Домицијанове владавине. По овоме, процењено је да
датум закопавања оставе не треба тражити даље од зиме/пролећа 82.
г., односно похрањивање је извесно смештено у период 81–85. г.,
узимајући у обзир историјске изворе о рату са Дачанима.30 Питање
власника оставе решавано је вредновањем места налаза, времена
похрањивања, разнородног карактера предмета и историјских
околности. Највећи број аутора сматра да је иметак из оставе
припадао римском војнику,31 док И. Поповић скреће пажњу на
могућност власника–припадника локалног друштва, истичући да
карактер оставе ипак остаје нерешен.32
За период I века до сада располажемо подацима о четири оставе са
подручја горњомезијског лимеса и његове непосредне унутрашњости. Од
овог броја једна остава везана је за период 68–69. г. док су остале
три, све са подручја Ђердапа, приписане немирима повезаним са
Дачким ратовима у периоду девете деценије.
Период ІІ века – хоризонти деструкције и оставе новца
У периоду II века, судећи по публикованим подацима, констатован
је само
један случај који указује на евентуалну деструкцију утврђења.
Ради се о локалитету на Костолу где је констатован грудобран од
палисада и набијене земље (саграђен између крајева рова испред
порте преторије) који је био спаљен. Према речима истраживача, слој
из средине II века, којем припада грудобран, у самом утврђењу није
констатован. Ситуација која указује на спаљивање грудобрана дала је
повод да се претпостави могући мањи упад варвара за време
Маркоманских ратова, када је
26 Đ. Mano–Zisi, Nalaz iz Tekije, Beograd 1947, 7. 27 Два пара и
један распарени примерак минђуша и три прстена: Đ. Mano–Zisi, Nalaz
iz Tekije.., 12–14. 28 7 гривни, 4 појасне копче, 8 окова за појас,
1 појасна гајка, 8 привезака за појас, 2 привеска од сребрног лима,
48 окова у виду нитни/дугмади, 1 лунласти привезак, 4 сребрне игле,
4 иконе–емблеме, 2 листа (пера) са емблемама; Исто, 14–43. 29
Коначан број денара из текијске оставе утврдила је Б.
Борић–Брешковић, Римски републикански..., 109, напомена 11. 30 П.
Поповић, Налаз римских денара из Текије, Зборник Народног музеја
VIII, Београд, 1975, 97–99, 101. 31 Đ. Mano-Zisi, Nalaz iz Tekije,
45, 48–49, 54–59: позивајући се на латинско име војника искуцано на
појасној копчи; А. Јовановић, Прилог проучавању сребрних емблема из
Текије, Гласник Српског археолошког друштва 6, Београд, 1990, 33:
сматрајући да су иконе-емблеме биле у примарном власништву војника
који је, могуће, био сиријског порекла; П. Поповић, Налаз римских
денара..., 101: иако не одбацује да је власник предмета могао бити
и Дачанин сматра да су индиције за то мале. 32 И. Поповић,
Аутохтоне и хеленистичке традиције на римском накиту I до III века,
Античко сребро у Србији, Београд, 1994б, 27, 28: алке аутохтоних
стилских карактеристика које су прикачене на дршке патера види као
симболично укључивање римског посуђа у локални културни
контекст.
-
16
војна посада на Ђердапу била (можда) драстично смањена.33 Остали
сектори горњомезијске границе, према тренутном стању истражености,
не дозвољавају спекулисање о постојању трагова рушења изазваних
акцијама варварских трупа.
Из овог периода, на основу публиковане грађе, из области
горњомезијског лимеса и непосредне залеђине, познато је седам
остава: Београд–Батал џамија, Братинац код Пожаревца, Гроцка,
Неменикуће, Београд – Кнез Михаилова и Студентски парк и Миросаљци
код Лазаревца (Карта 2).
Остава на потесу Батал џамије у Београду је пронађена 1889. г. и
састојала се од 27 ауреуса од којих је један одмах продат, док је
осталих 26 познато. Чине је златне кованице у распону од Нерона до
Хадријана. Последњи ауреус датован је у 119/120. г. и према
одличној очуваности закључено је да није био у употреби. У широј
околини места налаза констатована је некропола која је почела да се
користи у III в., док је за ранији период претпостављено постојање
виле рустике чији би власник уједно представљао и поседника
оставе.34
Остава пронађена на потесу „Мали долови“ у селу Братинац код
Пожаревца састоји се од 21 комада новца прибављеног откупом. Други
подаци о остави не постоје и вероватно је да данашње стање оставе
не одговара првобитној садржини налаза. На основу најмлађег комада
који припада периоду Антонина Пија (148–149), похрањивање оставе
се, уз обазривост, датује у период након 149. г.35
Остава из Гроцке пронађена је 1946. г. на потесу „Каменито брдо“
у расутом стању, али је налазач успео да прикупи све комаде који су
се у њој налазили. У Народном музеју у Београду чува се укупно 149
кованица од сребра које су сачињавале ову оставу. Најстарији
примерци новца из ове оставе потичу из периода Марка Антонија и
Нерона, док су најмлађи ковани под Марком Аурелијем. Према
најмлађим датумима ковања, период закопавања оставе смештен је у
168. или 169. г., односно (релативно сигурно) у време Дунавских
ратова Марка Аурелија. Као разлог скривања оставе предложена је
могућност упада Јазига у одсуству легије IV Flavia, упад Костобока
170/171. г. или унутрашњи разлози какви су деловање пљачкаша. За
власника оставе претпостављен је војни ветеран или богатије цивилно
лице, будући да је тезауризација новца вршена кроз дужи временски
период и да се остава налази у близини остатака пољопривредних
вила.36
Остава денара из Неменикућа на Космају откривена је 1955. г.
Народни музеј у Београду је сукцесивно прибавио 474 кованица из
оставе, чија се укупна садржина процењује на око 3000–3500
кованица. Иако је познат само мали део оставе, верује се да он
одсликава целу садржину, будући да му је састав веома сличан другим
познатим оставама ІІ века из дунавског региона. Сачувани део оставе
садржи новац од Марка Антонија и Нерона до Марка Аурелија и
Луција
33 M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 179. 34 М. Arsenijević,
Skupni nalazi rimskog novca II i III veka u Gornjoj Meziji kao
arheološke potvrde varvarskih upada, magistarski rad, Filozofski
fakultet, Beograd 2002, 10, 11 са старијом литературом. 35 М.
Арсенијевић, Два мања налаза римског новца из Народног музеја у
Пожаревцу, Viminacium, 12, Пожаревац 2001, 185. 36 B.
Borić-Brešković, The Hoard of Roman Denarii from Grocka near
Belgrade, Numizmatičar 22–23 (1999–2000), Beograd, 2003, 13, 19,
21, 25–26.
-
17
Вера. На основу најмлађих емисија новца претпоставља се да је
остава сакривена крајем 60–тих или почетком 70–тих година ІІ века.
Како је остава садржала и комаде накита, указано је да се ради о
породичним драгоценостима склоњеним у неком критичном моменту. За
разлог скривања предложена је нестабилност изазвана Маркоманским
ратовима и одсуством легије IV Flavia, што је Јазиге привукло да
упадну у рудама богату космајску област. Поред ове нису искључене
ни могућности унутрашњих немира, првенствено деловање разбојничких
банди (latrones).37
Периоду Марка Аурелија приписане су и две данас несачуване
оставе пронађене у Београду. Прва од њих, позната на основу
музејског инвентара, пронађена је 1921. г. у Кнез Михаиловој улици
и састојала се од 160 денара. Друга је пронађена 1839.г. на
простору Студентског парка и према попису новца састојала се од 270
денара, од којих последњи комади указују на период покопавања
између 145/147. и 161/164. или пак након 168. г. Условно,
претпоставља се да су обе оставе повезане са периодом Маркоманских
ратова који су проузроковали немире на мезијској територији и
отворили путеве варварским упадима.38
Остава из села Миросаљци код Лазаревца пронађена је 1995. г. Од
целокупне оставе сачувано је 726 комада денара док је њих око 400
завршило у рукама „дивљих археолога“. На основу најмлађих комада,
похрањивање оставе је датовано у период владавине Комода, након
181–183. г.39
Од седам остава пронађених у области горњомезијског лимеса које
припадају II веку, само су две познате у потпуности (Београд–Батал
џамија и Гроцка), док су остале или несачуване (Београд–Кнез
Михаилова и Студентски парк) или се ради о непотпуном садржају
(Братинац, Неминикуће, Миросаљци). Највећи број остава посредно је
везан за период Марка Аурелија, тачније доба Маркоманских ратова,
док по једна остава припада периоду Хадријана односно Комода. Упади
„варвара“, оставе и хоризонти деструкције – могућности и ограничења
повезивања Судећи по историјским изворима, крај седме деценије I
века на простору мезијског лимеса био је буран период. Сармати и
Дачани су од 67/68. до 70. г. вршили упаде у римске провинције,
угрожавали зимовнике легија и у једном тренутку чак довели до смрти
провинцијског намесника.40 Такође, легије са Дунава су у два
наврата 69. г. напустиле своје положаје (помажући Отона а затим
и
37 B. Borić-Brešković, N. Crnobrnja, A Find of Roman Denarii of
the Emperors of the I–II Century from Nemenikuće on Mt. Kosmaj,
Numizmatičar 24–25 (2001–2002), Beograd, 2005, 11–12, 16. 38 Исто,
9–10 са напоменама. 39 B. Borić–Brešković, The Hoard of Roman
Denarii..., 12 са напоменом 8. 40 The Cambridge Ancient History XI,
Imperial peace a.d. 70–192, Cambridge 1975, 168–169, надаље САН; М.
Mirković, Rimski gradovi..., 26 са напоменама; Н. Вулић, Два питања
из историје Горње Мезије, Глас Српске краљевске академије, LXXII,
други разред 44, Београд 1907а, 102–109.
-
18
Веспазијана), остављајући одбрану границе локалним племенским
вођама.41 Након даљих немира, жељени поредак на граници успео је да
поврати војсковођа Рубрије Гал током 70. г.42
Имајући у виду поменуту ситуацију, отвара се питање да ли су
констатовани археолошки подаци –остава из Баба и деструкције
утврђења на Чезави и Бољетину– били у вези са њом. За оставу из
Баба претпостављени су извесни специфични моменти и она се не узима
као показатељ варварских упада већ као рефлексија унутрашњих немира
проузрокованих грађанским ратом.43 Забележена рушења утврђења,
међутим, датована су у крај седме деценије управо на основу
података из историјских извора и директно се повезују са рушилачким
активностима Дачана омогућеним одсуством римске војске.44 Понуђено
решење се може узети као сведочанство којим правцем су текли упади
варвара, што из историјских извора није сасвим јасно.45 Међутим,
приписивање остатака деструкције римских војних логора искључивом
деловању непријатеља, отежано је чињеницом да су и сами Римљани
могли да разграде/униште сопствене војне пунктове, или приликом
рашчишћавања терена за нову грађевинску фазу или услед повлачења
изазваног директном угроженошћу.46 У контексту напуштања својих
позиција ради учешћа у унутрашњим размирицама 69. г., јединице које
су биле стациониране у поменутим утврђењима могле су да спале своје
логоре како би спречиле њихово потенцијално претварање у
непријатељска војна упоришта. Такође, постоји могућност да су
трагови пожара на Чезави и Бољетину последица припремања терена за
нову конструкцијску фазу која се везује за деловање Рубрија Гала.47
Додатна потешкоћа у приписивању констатованих трагова рушења
Дачанима или Сарматима лежи у непознаници обима сукоба из 68–70. г.
Наиме, познато је да су и Дачани Сармати били у клијентелским
односима са Римским царством, 48 те се ови сукоби могу посматрати
као последица раскида клијентелских веза, што је са једне стране
потакнуто стварањем дачке политичке ''натплеменске''
организације,49 а са друге, унутрашњим дешавањима у римској
41 М. Mirković, Rimski gradovi..., 26 са напоменама 33 и 34. 42
САН ХI, 169. 43 Вид. горе нап. 20. 44 Р. Petrović, М. R. Vasić, The
Roman Frontier..., 20; M. R. Vasić, V. Kondić, Le limes romain...,
542; M. R. Vasić, Castrum Pontes..., 176. 45 Спомињање Роксолана и
Дачана за период 67/68. и 68/69. г., уз помен легијских логора може
указивати територију (касније) Доње Мезије. Међутим, спомињање
Сармата и Дачана који угрожавају римске зимовнике у Мезији и
Панонији 69/70. г., може се узети као показатељ попришта сукоба на
просторима који спадају у интересну сферу овог рада: Н. Вулић, Два
питања..., 110–111. 46 На постојање овакве праксе указао ми је
Мирослав Вујовић на чему му захваљујем. У том контексту упоредити:
E. Shirley, Building Roman Legionary Fortress, Stroud, 2001, 80–81;
D. C. Campbell, Roman Auxiliary Forts 27BC–AD 378, Oxford, 2009,
13. 47 Овом војсковођи се приписује обнова дунавске границе око
70.г: M. R. Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 542. 48 Дачани и
Сармати су, иако непоуздани, били клијенти Римског царства: B. W.
Jones, The Emperor Domitian, London, 2002, 136, 138; P. Conole, R.
D. Milns, Neronian Frontier Policy in the Balkans: The Career of
Ti. Plautius Silvanus, Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte
32/2, Stuttgart, 1983, 184–185. S.T. Burns, Rome and the
Barbarians, 100.B.C.-A.D. 400. Baltimore, London, 2003, 216. 49
Односно сукобом интереса заједница између Карпата и Дунава: САН ХI,
168.
-
19
држави. С обзиром да су одреднице из извора попут „Дачани“ и
„Сармати“ исувише уопштене категорије,50 нејасно је да ли се оне
односе на све популације које су живеле уз римску границу или само
на неке од њих. У случају да оне означавају мање заједнице које су
раскинуле претходне савезе са Римљанима, отворено је питање који су
простори били погођени „варварским“ упадима и каквог су карактера
они били.51 Дакле, пробијање лимеса у периоду 68–70. г. постоји као
могућност, али су његово везивање за археолошке податке и тачна
реконструкција, за сада, далеко од недвосмислених.
Следећа група археолошких података везана је за период владавине
Домицијана и уже је смештена у време Дачких ратова. Из овог времена
потиче укупно осам археолошких ситуација које могу да указују на
пробијање римске пограничне одбране: хоризонти уништавања логора на
Чезави, Бољетину, Великом Грацу, Костолу и Караташу и оставе новца
из Бара, Бољетина и Текије.
Проблеми тумачења ових података су бројни и тичу се немогућности
успостављања прецизне хронологије уништавања утврђења, као и
интерпретације карактера остава и времена њиховог похрањивања.
Поред опрезнијег става да карактер остава из Текије и Бара није
решен и да се покопавање све три оставе не мора везати за један
догађај, али је свакако рефлексија немира у овом делу границе,52
поменуте оставе се најчешће датују у период 81–82. г. и узимају као
показатељ незабележених упада Дачана пре избијања Дачких ратова.53
Међутим, могуће је и да су оставе касније сакривене и да
представљају директну рефлексију дачких упада за које се везују и
уништавања римских војних логора.54
Осим потешкоћа у хронолошком одређивању, велики проблем
представља непознаница идентитета власника/карактера остава. Остава
из Бара је протумачена као власништво неког аутохтоног главара који
је вероватно био у клијентелским односима са Римљанима. Иако је за
оставу из Текије као власник претпостављен римски војник, и њу је
могуће сагледавати у сличном светлу.55 Ако су ове две
50 S. T. Burns, Rome and the Barbarians..., 20–24 указује да је
употреба етнонима пре одражавала стање какво су Римљани замишљали
него постојеће колективне идентитете популација за које су они
коришћени. Другим речима, готово увек је отворено питање која и
колика популација је стајала иза етничких термина употребљаваних у
литерарним изворима. 51 Дачки упади нису увек имали карактер
организованих похода: М. Mirković, Zum Problem der
Militärgeschichte Obermösien im 1.Jhd., Živa antika 27, Skopje,
1977, 174. 52 И. Поповић, Аутохтоне и хеленистичке традиције...,
27; Б. Борић–Брешковић, Римски републикански..., 133. 53 И.
Поповић, Археолошки аспект..., 55–61; Б. Борић-Брешковић, Римски
републикански..., 129–132; П. Поповић, Остава римских денара...,
10–11; П. Поповић, Налаз римских денара..., 101; А. Јовановић,
Прилог проучавању..., 33; M. Mirković, Dakische Einfälle nach
Mösien und Römische Feldzüge nach Dakien unter Domitian und Trajan,
Orbis Antiqvva – Studia in honorem Ionnis Pisonis, Cluj-Napoca,
2004, 618–619; Р. Petrović, М.R. Vasić, The Roman Frontier..., 20;
M.R. Vasić, V. Kondić, Le limes romain..., 542; M.R. Vasić, Castrum
Pontes..., 176. 54 И. Поповић, Археолошки аспект..., 61; П.
Поповић, Налаз римских денара..., 101. 55 Тумачење идентитета
власника оставе из Бара вршено је давањем приоритета предметима
који потичу из римског/оријенталног производног круга, првенствено
натпису са именом војника на појасној копчи. Међутим И. Поповић је
оправдано упозорила да се на дршкама патера из оставе налазе алке
који припадају аутохтоним тореутичким традицијама, што индицира
симболични чин њиховог укључивања у локални културни контекст: И,
Поповић, Аутохтоне и хеленистичке традиције..., 27. Следећи ово
-
20
оставе припадале локалним старешинама, као разлог сакривања,
поред осталог, могуће је претпоставити и разрачунавање римских
власти са непоузданим локалним вођама, зарад спречавања њиховог
потенцијалног повезивања са непријатељима који су се налазили на
левој обали Дунава. Другим речима, оне могу да представљају
последицу понашања услед унутрашњих сукоба, узрокованих политичким
обрачунима Римљана са делом локалне елите који је имао контакте са
непријатељски настројеним популацијама у Дакији. Чак и да сакривање
ових остава сместимо у период 85–86. г., или претпоставимо да их
међусобно раздваја дужи временски период, могуће је претпоставити
исти повод. Наравно, и овакво виђење је далеко од поузданог, али
оно упозорава да се оставе не морају третирати као сигуран
показатељ упада, већ их је могуће повезати и са унутрашњим
немирима,56 који су били у посредној вези са офанзивом спољашњег
непријатеља.
Забележени трагови рушења римских утврђења на простору Ђердапа
повезивани су са дешавањима из, историјски добро познатих,
Домицијанових Дачких ратова.57 Датовање остатака деструкције обично
се смешта у период 85–86. г., и сматра последицом или иницијалног
упада Дачана или њихове контраофанзиве након Фусковог пораза.58
Ипак, као и у случају уништавања утврђења из 68–70. г., неизвесно
је да ли се рушење утврђења уопште може засигурно приписати
Дачанима или је исход тактичког повлачења римских снага које су том
приликом
мишљење, оставу из Бара је могуће сагледавати као власништво
неког локалног моћника и његове породице (будући да је у остави
присутан и женски накит), који је до предмета римске и оријенталне
провинијенције дошао преко клијентелских веза са Римљанима, односно
„дипломатским“ даривањем од стране својих патрона (поготову када је
реч о луксузној војној опреми и сребрном посуђу). Уп., S. T. Burns,
Rome and the Barbarians, 265–266; P. J. Casey, LIBERALITAS AVGVSTI:
imperial military donatives and the Arras Hoard, Kaiser, Heer und
Gesellschaft in der Römischen Kaiserzeit, Gedenkschrift für Eric
Birley, Stuttgart 2000, 445; B. Campbell, Diplomacy in the Roman
World, Diplomacy & Statecraft 12/1, London 2001, 16.
У случају оставе из Текије која има садржину са предметима
разнородног порекла, важно је поменути да се сличне ситуације
употребе римске материјалне културе у аутохтоним контекстима
појављују и на другим локалитетима у Ђердапу: B. Stalio, „Le site
prehistorique Ajmana à Mala Vrbica“, Ђердапске свеске, III, Београд
1986, 32–35; A. Jovanović, M. Korać, Đ. Janković, „L’embouchure de
la rivere Slatinska reka“, Ђердапске свеске, III, Београд 1986,
378–379. Овај феномен се у последње време објашњава концептом
„римске глобализације“ према којем су артефакти из других делова
Царства заступљенији у локалним контекстима због већег степена
њихове доступности постигнутог укључивањем у јединствени
економско–политички систем. Такве ситуације не морају да одражавају
културну промену локалних заједница и прихватање другачијих модела
понашања, већ коришћење нових предмета унутар сопствених социјалних
структура. Припадници локалне елите били су у најпривилегованијем
положају будући да су имали контакте са Римљанима, сопственим
становништвом, па чак и популацијама које нису биле укључене у
Царство. Из овог разлога у њиховом поседу су се налазили луксузни
предмети разнородног порекла који су симболизовали њихов посебан
положај и друштвене повезаности. Упоредити: R. Hingley, Globalizing
Roman Culture, Unity, diversity and empire. London, New York 2005,
105–115; M. Pitts, Globalizing the local in Roman Britain, An
anthropological approach to social change, Journal of
Anthropological Archaeology, 27/4, New York 2008, 493–506; S. T.
Burns, Rome and the Barbarians, 212–216. 56 „Локалне чарке“ као
узрок покопавању ових остава не одбацује ни П. Поповић, Налаз
римских денара..., 95. 57 САН XI, 169–172; Н. Вулић, К историји
Домицијанових дачких ратова, Глас Српске Краљевске Академије LXXII,
други разред 44, Београд, 1907б, 112–126; М. Mirković, Rimski
gradovi..., 26–27; Иста, Dakische Einfälle..., 617–622; B. W.
Jones, The Emperor Domitian, 138–139, 141–143. 58 M. R. Vasić, V.
Kondić, Le limes romain..., 544; M. R. Vasić, Castrum Pontes...,
177.
-
21
разрушиле своје војне пунктове.59 Такође, у случају да
констатовану ситуацију узмемо као сведочанство пробијања римске
границе, остаје нејасно да ли је она исход синхронизоване офанзиве
дачких снага или је произишла из неколико, временски одвојених,
ратних акција мањих размера. Даље, хоризонти деструкције ближе су
датовани на Чезави, Бољетину и Караташу, док су они са Великог
Градца и Костола уз ограде повезани са периодом Дачких ратова, што
додатно ограничава прецизна тумачења. Сигурно је, међутим, да
период Дачких ратова карактерише дестабилизација римског
пограничног система,60 и самим тим већи степен подложности деловању
спољашњег непријатеља. Детаљне појединости су тренутно ван домашаја
расположивих података и свако даље тумачење представљало би
спекулацију.
Сведочанства о деструкцији утврђења (или других типова
локалитета) на
простору лимеса у периоду II века своде се на један (до сада)
откривени случај. Ради се о слоју са остацима паљевине на
грудобрану испред утврђења у Костолу (Pontes), оквирно датованог у
период средине II века. Потешкоћа у тумачењу ове ситуације као
показатеља варварских напада лежи у околности да истовремени слој
унутар утврђења није констатован, па је отворено питање да ли је
постојало било какво војно присуство на Понтесу у овом периоду.
Како досадашњи резултати археолошких истраживања не указују на
постојање трагова деструкција на лимесу или у унутрашњости
провинције, пример са Костола се не може употребљавати за било
какве генерализације.
Када се ради о оставама из периода до владавине Марка Аурелија,
позната су два налаза из пограничне области. Остава из
Београда–Батал џамија припада периоду Хадријана (након 120. године)
и не везује се за угрожавања границе од стране варвара, док је
остава из Братинца код Пожаревца (условно датована у период након
148/149. г.) непотпуна и стога непогодна за било какву даљу
интерпретацију. Међутим, досадашња тумачења две оставе пронађене у
унутрашњости Мезије, као разлог њиховог закопавања, узимају сукобе
са популацијама северно од Дунава. Тако је у случају остава из
Кожеља (недалеко од Равне на Тимоку) и Мисаче (код Аранђеловца),
које су датоване у време владавине Антонина Пија (иако обе
непотпуне), претпостављено сакривање услед опасности проузрокованих
побуном Дачана и сукобима са Аланима у црноморској области.61
Додатно образложење оваквог виђења заснива се на обнови путева у Г.
Мезији и
59 Уз увек отворену могућност рашчишћавања простора ових
утврђења зарад њихове обнове, видети горе: нап. 46. 60 Осим
литерарних извора и трагова пожара на ђердапским утврђењима, као
показатељ јаког дачког упада узима се и некропола спаљених
покојника на Бољетину, протумачена као гробље војника изгинулих
приликом сукоба са Дачанима: Lj. Zotović, V. Kondić, Rimske i
vizantijske tvrđave u Đerdapu, Materijali VI, Beograd, 1971, 39.
Такође, престанак спомињања неких јединица на војничким дипломама
објашњава се њиховим страдањем приликом ратних разрачунавања са
Дачанима: М. Mirković, Zum Problem ..., 173. Чак и у случају да
паљење логора припишемо Римљанима услед повлачења, тај чин указује
на директну угроженост овог дела лимеса. 61 М. Arsenijević, Skupni
nalazi..., 13, 65; С. Јовановић, Остава римских денара из Кожеља,
Зборник Историјског музеја Србије 23, Београд, 1985, 10–11.
-
22
изградњи утврђења у Тракији,62 као и сврставању налаза из Кожеља
и Мисаче у групу остава из Дакије и средњег Дунава које су
похрањене услед непосредне ратне угрожености.63 Овакве
интерпретације имплицирају варварске офанзиве које су досезале
дубоку унутрашњост провинцијске територије, и које су биле довољно
великог интензитета да власници у сразмерно удаљеним областима
(Кожељ и Мисача) сакрију своје иметке, те их никада више не
поврате. Међутим, пошто на територији Горње Мезије нису
констатовани трагови било каквих немира, и како су сукоби са
Дачанима и Аланима везани за територије доњег Подунавља, Дакије и
источног Балкана,64 потребан је опрез приликом тумачења узрока
сакривањa ових остава, који уопште не морају да буду повезани са
упадима „варвара“.
За период Марка Аурелија везане су четири оставе из области
горњомезијског лимеса и непосредне залеђине (Неменикуће, Гроцка,
Кнез Михаилова и Студентски парк). Интерпретација ових налаза је
веома сложена будући да се односи на време Маркоманских ратова о
којима изостају бројне важне појединости. Наиме, оставе из Београда
и непосредне околине првенствено се везују за упаде Јазига,
популације која је настањивала данашњи Банат и Бачку.65 Верује се
да су Јазиги услед Маркоманских ратова, одсуства легије из
Сингидунума и богатства рудничких територија Космаја, вршили упаде
у периоду седме деценије ІІ века, незабележене у изворима.66 Као
доказ угрожености подручја Сингидунума узима се и надгробни
споменик Сереније Кварте, пронађен у Београду, који сведочи да је
несрећна жена била убијена од непријатеља.67 Читаву ситуацију даље
компликује упад Костобока који се догодио 170/171. г. и који је
засигурно посведочен на простору Доње Мезије и Тракије.68
На основу ових података,
