Филолошки факултет у Београду

Семинарски рад из предмета Тумачење књижевног дела: Савремена проза

Анализа приповетке Бифе ,,Титаникˮ Иве Андрића

Банатски Карловац 24.08.2014. Лука Веланац, бр. индекса 090307, бр.групе 06

Садржај

Тумачење...............................................................................................................................3

Закључак................................................................................................................................6

Лектира и литература...........................................................................................................8

2

Тумачење

Приповетка Бифе ,,Титаникˮ Иве Андрића је објављена 1950. године, свега

пар година након завршетка Другог светског рата, чијом се тематиком бави.

Насупрот очекиваном приказивању страдања и трагедије колектива, овде се пажња

посвећује судбинама појединаца. Приповетка се састоји из увода и три дела.

На почетку приповетке се налази увод у виду описа прилика у којима се

налазе сарајевски Јевреји на почетку Другог светског рата, односно тога како се

усташке власти опходе према њима. Припадници усташког покрета често наместо да

пошаљу Јевреје у радни логор узимају од њих благо и новац, а за узврат их поштеде

и помогну им при бекству. Андрић често у својим делима користи историјски оквир

како би остварио што уверљивију мотивацију догађаја који следе у делу, што је

случај и са овом приповетком, као што ћемо видети у даљем току радње.

У првом делу приповетке наратор описује положај и изглед бифеа ,,Титаникˮ.

Кућа, у којој се бифе и налази, делује неугледно ,,малокрвна и слабог даха1ˮ, а сам

простор бифеа је веома скучен. Са описа простора куће и бифеа се прелази на опис

власника, Мента Папе, званог Херцика. Попут бифеа чији је власник, и он је омален

и неугледан, те се већ на почетку приповетке ствара симболична повезаност између

објекта и његовог власника. Међутим, Менто није само физички ситан, већ је то и

духовно. Као личност је склон пороцима: пијанству и коцки. Због распусног начина

живота је изопштен из заједнице сефарда у Сарајеву. Насупрот његовој слабости

стоји снажна фигура Агате, жене са којом живи. Она услед своје снаге добија

надимак Титаник, а међу Ментом и њом често искрсавају сукоби. Пре почетка

Другог светског рата у Југославији, а нарочито по почетку, пред Мента излази

питање његовог идентитета. Јеврејин је, иако га је заједница одавно одбацила, а ни

по чему се не уклапа ни међу припаднике других вера. То се најбоље види у

описаним кафанским расправама, када буде упитан које је он вере уствари. Херцика

тада даје наизглед шаљив одговор како је он ,,капетан великог транс-ант-лан-тика

››Титаник‹‹2ˮ. Управо у оваквом одговору се крије и антиципација будућих догађаја,

јер се он проглашава за капетана одавно потонулог брода, а као што је често случај,

дужност капетана је да остане на броду који тоне. Број посетилаца бифеа опада, све

1 АНДРИЋ, Иво. Немирна година. Београд: Просвета, Загреб: Младост, Сарајево: Свјетлост, Љубљана: Државна заложба. 1964. стр. 195.2 Видети претходну напомену. стр. 199.

3

до момента када тамо више нико не залази. При почетку рата бежи и Агата са свим

новцем и вредностима којих је у кући било, тако да Херцика остаје сам. Назив бифеа

овим добија још јаче значење, јер док сви одлазе изгледа као да се спашавају са брода

који тоне. Симболична је и последња посета бифеу, од стране Наила Плоска,

локалног носача и раније верне муштерије. Разговор између Мента и њега скоро да

се не одвија. И један и други покушавају да говоре, али су превише забринути над

ужасом рата који их је снашао, па су пред њим скоро занемели. Папову пажњу

одвлачи танка пруга светлости која допире са врата, за коју зна да је део сунчаног

септембарског дана. Овај ,,танак и усправан штап од златаˮ постаје симбол свега

онога што је Менту сада недоступно и далеко. Простор његове тесне куће и бифеа не

бива , као у случају Алихоџе из романа На Дрини ћуприја, простор где ће се он

осамити ради мира при ком се осећа као у рајским вртовима, већ простор у коме је он

осамљен и уплашен. Његова изопштеност се најбоље уочава у моментима када са

осталим Јеврејима одлази на принудни рад, а они и даље нису ради да комуницирају

са њим. Овиме његова одбаченост досеже врхунац, јер се обично у граничним

ситуацијама какав је рат људи окупљају, а са њим бива супротно.

У другом делу приповетке фокус наратора је на Стјепану Ковићу, његовој

младости и животу. Као и у Ментовом случају, прича о Стјепану се тиче пре свега

његовог идентитета. Сумњу у његово порекло уноси његов отац, који сматра да он

није његово дете, већ да му је подметнут, а како дете расте сумње постају све веће.

Питање идентитета остаје и након очеве смрти, али оно се више не тиче односа

других према Стјепану, већ његовог унутрашњег доживљаја себе у односу на

окружење. Он има потребу да се истакне, да буде друкчији од свих, пати ,,од

неодољиве жеље да буде оно што није3ˮ, што показује честим променама изгледа, па

стога често бива и исмејан. Упркос свим покушајима, он на крају увек бива

незадовољан и осећа да није ничим успео да се издигне изнад свог окружења, те

своју беду и немоћ увек осети као задах старе вуне. Услед силних покушаја да створи

нови идентитет, Ковић губи онај који већ поседује, тако да делује неприродно и

извештачено. Идеју о стварању новог идентитета Андрић је касније користио и у

Проклетој авлији на донекле друкчији начин, али с обзиром на то да је тај роман

писан скоро тридесет година, извесне сличности постоје. Након година покушавања

3 АНДРИЋ, Иво. Немирна година. Београд: Просвета, Загреб: Младост, Сарајево: Свјетлост, Љубљана: Државна заложба. 1964. стр. 209.

4

да постане неко други, Стјепан коначно одустаје и тада почиње нагло да стари. При

почетку рата се види да су његова ранија претварања ,,имала своје мрачно и опасно

наличје4ˮ, јер се он прикључује усташком покрету и са њима бива послат из

Бањалуке у Сарајево. Придруживање покрету не доноси умирење Ковићу, јер и док је

тамо он жели да буде неко други. Са дивљењем посматра друге усташе како сурово

поступају према Јеврејима, али је свестан да је он превише слаб за то. И други то

осећају, па му дају лакше задатке. Свестан своје немоћи, у жељи да је превазиђе и да

коначно постане неко, Стјепан тражи да и њему дају Јеврејина кога ће да испитује.

Тада му дају Мента Папу и он одлази код њега.

Трећи део приповетке доноси сусрет Стјепана и Мента који је већ најављен на

крајевима прва два дела. Већ на самом почетку њиховог сусрета, а на основу

описаног у претходном делу приповетке, читаоцу постаје јасно да је то сусрет две

несигурне и неприлагођене индивидуе у амбијенту који такође делује ситно и

недовршено. Менто, Јеврејин који не припада заједници и чији надаимак, Херцика5,

који би требало да представља срчаност, никако не одговара његовој страшљивој

природи. Стјепан, човек који је увек тежио да буде неко други и коме не пристаје да

буде усташа, као што му не пристаје ни усташка униформа коју носи. Скучени

амбијент бифеа ,,Титаникˮ, о чијем мизерном изгледу је већ било речи, такође не

одговара грандиозном називу који му је дат. Управо овакав положај Херцике и

Ковића обележава даљи ток њиховог разговора. Менто је час уплашен, а час се

охрабри при помисли да од новце и блага више нема ништа, јер му је Агата све

однела. Са друге стране, Стјепан увиђа да није добио Јеврејина каквог је желео и да

овај не одговара стереотипима везаним за свој народ, баш као што ни он

није ,,усташа какав је хтео да буде6ˮ. Упркос томе, у жудњи да коначно достигне оно

што жели, да оствари свој идентитет тиме што ће га урушити, тиме што ће постати

неко други, он покушава да створи довољно љутње у себи како би поступао као и

остале усташе. Љутњу не успева да створи на тај начин, већ она почиње да расте у

њему као продукт његове свести о томе колико је немоћан. Почиње да сумња да га је

Менто прозрео, да га је видео онако као сви остали ,,неспособног, безначајног

4 Видети претходну напомену. стр. 213.5 Herz – нем. ,,срцеˮ (нап. аут.).6 АНДРИЋ, Иво. Немирна година. Београд: Просвета, Загреб: Младост, Сарајево: Свјетлост, Љубљана: Државна заложба. 1964. стр. 221.

5

слабића преко кога клизе сви погледи7ˮ. Херцика за време испитивања асоцира на

лик Аске, из позније Андрићеве приповетке. Он својом причом и убеђивањем Ковића

у то да му није ништа остало од новца и драгоцености покушава да одложи моменат

мучења и смрти. Међутим, ефекат његове приче бива супротан, јер Стјепан њом бива

све разјаренији. Његова нелагода досеже врхунац када осети ,,добро познат и оштар и

одвратан задах згрудване и устајале вуне8ˮ и тада се раздере тражећи паре. Упоредо

са његовим бесом и Ментов страх досеже врхунац. За оно што га је упочетку чинило

радосним и спокојним, то што нема шта да да усташи, сада схвата да је велики

недостатак и стога бива уплашен. Без снаге да више говори и убеђује испитивача,

њему једино преостаје да га моли и да му говори како ће ујутро узајмити новац како

би њему дао. Херцика није свестан да Ковић није ни дошао по новац или благо, већ

да покуша да и он постане као други. Утолико овиме бива још више испровоциран и

испаљује рафал метака у Ментовом правцу.

Закључак

За приповетку Бифе ,,Титаникˮ се може рећи да се бави питањем идентитета

двојице ликова обухваћених ратом. Први од њих, Менто Папо, иако слабашан и

страшљив, ипак има изграђен идентитет због кога је изопштен од друштва. Стјепан,

са друге стране, не успева да изгради лични идентитет, већ га губи и преузима туђи,

чиме постаје део колектива. Трагичан завршетак је последица тога, али и

неспоразума као производа забринутости и окренутости протагониста самим себи,

што их спречава да боље сагледају другог. Овакав концепт трагичности је близак

оном који се у трагедијама означава као ,,трагични неспоразумˮ, по коме појединац

прави гре Тај неспоразум се најбоље огледа на завршетку првог дела, када на

Ментова врата долази Стјепан. Херцика тада бива уплашен, а наратор даје иронични

коментар: ,,У ствари, улазио је Стјепан Ковић, скорашњи усташа из једног летећег

одреда који је сада бачен у Сарајево, иначе познати бањалучки беспосличар и

сваштар9ˮ. Менто до самог краја не успева да увиди Ковићеву праву природу, јер је

обузет страхом. Стјепан, као што је већ напоменуто, увиђа да Херцика није као други

7 Видети претходну напомену. стр. 227.8 АНДРИЋ, Иво. Немирна година. Београд: Просвета, Загреб: Младост, Сарајево: Свјетлост, Љубљана: Државна заложба. 1964. 227.9 Видети претходну напомену. стр. 206.

6

Јевреји, али услед обузетости собом покушава да то потисне како би у себи

подстакао љутњу.

Иако је на почетку овог рада речено да се наместо страдања колектива овде

приказује страдање појединца, Андрић је успешно приказао судбине маргиналаца у

условима рата, било да се они налазе на страни угњетавача или угњетаваног.

Лектира и литература

7

АНДРИЋ, Иво. Немирна година. Београд: Просвета, Загреб: Младост, Сарајево:

Свјетлост, Љубљана: Државна заложба. 1964. 227.

АНДРИЋ, Иво. На Дрини ћуприја. Београд: Просвета. 1962.

АНДРИЋ, Иво. Проклета авлија. Београд: Завод за уџбенике. 2008.

ŽIVKOVIĆ, Dragiša. Rečnik književnih termina. Beograd: NOLIT. 1992.

8