ФАКУЛТЕТ ЗА ДРЖАВНУ УПРАВУ И АДМИНИСТРАЦИЈУ

СВЕДОК У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ(Семинарски рад из Кривичног поступка)

Професор: Студент: Проф. др Радан Илић Стефан Димић

Индекс бр. : А064/09

1

САДРЖАЈ1. Појам сведока.....................................................................................................................32. Сведок је помоћни или споредни кривично процесни субјект.....................................33. Сведок може бити искључиво физичко лице..................................................................34. Сведок је лице које има ЗКП-ом утврђен обим права и обавеза...................................45. Сведок је лице способно да репродукује своја опажања чињеница из прошлости....46. Сведок вољно даје обавештења, у облику исказа, о предмету кривичног поступка..47. Исказ се даје истражном судији или судећем суду........................................................68. Исказ сведока може послужити као доказ и довести до законитог решења кривичне

ствари..................................................................................................................................69. Анализом сведока кроз законске текстове и правну доктрину могу се издвојити три

велике групе сведока.........................................................................................................910. Саслушање сведока..........................................................................................................1011. Предлагање сведока.........................................................................................................1312. BENEFICIUM NOVORUM.............................................................................................1313. Субјекти кривичног поступка и органи МУП-а као сведоци......................................1314. Сведок сарадник...............................................................................................................1515. Санкције против сведока за давње лажног исказа........................................................1616. Закључак...........................................................................................................................18

2

ПОЈАМ СВЕДОКА

У циљу што потпунијег сагледавања исказа сведока и његовог положаја у кривичном поступку морамо прво одредити појам сведока.

Сведок је особа различита од окривљеног којој је нешто познато о чињеницама које се утврђују у кривичном поступку и коју је истражни судија или суд позвао да о тим чињеницама дају свој исказ1

Сведочење је изјава лица, које није главни процесни субјект, дата судији, у току посупка, о чулном опажању неке чињенице из прошлости која има значаја за конкретан предмет кривичног поступка, у циљу доказивања те чињенице.2

Сведочење као доказно средство у кривичном поступку представља саопштавање од стране одређеног лица, наиме сведока важних обавештења о чињеницама које су од значаја за расветљавање и решење кривичне ствари.3

Кривично процесни субјект је процесно способно лице које вољно врши припадајућа му кривично процесна права и дужности.4

Из изложеног можемо из највишег појма кривично процесног субјекта извести појам сведока, као помоћног кривично процесног субјекта.

1.Сведок је помоћни или споредни кривично процесни субјект

Главни кривично процесни субјекти су Суд и странке а сваки са својим функцијама, правима и дужностима.

А сви остали учесници у кривичном поступку су помоћни или споредни – вештаци, судски помоћници, па тиме и сведоци.

2.Сведок може бити искључиво физичко лице

Све радње које предузима сведок представљају манифестацију људске психе, а посебно исказ сведока који представља репродукцију чулног опажања неког догађаја из прошлости преломљен кроз призму свести. Тим пре што исказ сведока представља доказ, а не сам сведок као физичко лице.

1 Др Владимир Бајер „Југословенско кривично процесно право“ књига друга, стр 155; 4. Издање, 1986. год 2 Др Тихомир Васиљевић „Систем кривичног процесног права у „СФРЈ“ стр. 346, 3. Издање, 1981. год 3 Др Драгољуб В. Димитријевић „Кривично процесно право“ стр 349, 3. Издање, 1981. год4 Др Драгољуб В. Димитријевић, Др Милица Стефановић-Златић, Др Ђорђе Лазин – КРИВИЧНО ПРОЦЕСНО ПРАВО, стр 76, 9. Издање, 1986. год.

3

Сва права и обавезе која сведок има током кривичног поступка могу се односити само на физичка лица, а никако и на правна лица.

3.Сведок је лице које има ЗКП-ом утврђен обим права и обавеза

Одређена права и обавезе су непосредно провођење слобода, права и дужности грађана утврђених Уставом РС, а нека права и дужности су управо у непосредној вези и функцији са задатком кривичног поступка.

4.Сведок је лице способно да репродукује своја опажања чињеница из прошлости

Важно својство сведока је поседовање и најмање способности репродукције сопственог опажања чињеноца из прошлости.Споспбност репродукције се може испољити било непосредно – личним усменим казивање или посредно – путем тумача, ако се ради о лицима која не могу непосредно општити са судом, странкама или другим учесницима у поступку.

Минимум психо-физичке способности мора да постоји, јер једино се на тај начин може доћи до сазнања о чињеницама које су у посредној или непосредној вези са предметом кривичног поступка.

Даље, чињенице о којима сведок даје свој исказ су увек чињенице из прошлости чулно опажене. При томе треба разлучити оне делове исказа који су плод размишљања и закључавања сведока о чињеницама које су предмет исказа, од оног стварно опаженог и запамћеног, јер неретко сведоци празнине у запамћеном покушавају да попуне путем стварања сопствене слике и реда догађаја. Разлози за овакво поступање могу бити разноразни, од оних који се крећу у оквирима нормалних психичких процеса, па до добронамерних, мотивисани жељом да се помогне суду или окривљеном, па до малициозних.

5.Сведок вољно даје обавештења, у облику исказа, о предмету кривичног поступка

Основни услов да би се исказ сведока могао узети у подлогу законите одлуке је да је исти дат слободно. Ако се као сведок испитало лице које се не може испитати као сведок или лице које не мора сведочити а није на то упозорено или се није изричито одрекло тог права, или ако упозорење и одрицање није убележено у записник, или ако је испитан малолетник који не може схватити значај права да не мора сведочити, или ако је исказ сведока изнуђен силом, претњом или другим сличним забрањеним средством, на таквом исказу сведока не може се заснивати судска одлука.5

Сведок није дужан да одговара на поједина питања ако је вероватно да би тиме изложио себе или лица из члана 98. став 1. ЗКП-а тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу.6

5 Члан 105. ЗКП-а6 Члан 106. ЗКП-а

4

Исказ је казивање сведока дато суду у кривичном поступку (непосредно или посредно), а садржи: обавештења о кривичном делу, потенцијалном учиниоцу кривичног дела (тачније: окривљеном) и о другим важним околностима.

Психологија кривичног поступка разликује ужи и шири појам схватања исказа. Према ужем схватању исказ би био саопштавање опажених и запамћених релевантних чињеница или чињеница које су са овима у вези које у кривичном поступку врше саслушавана лица. Шири појам исказа је да је исказ саопштавање које у оквиру судског поступка даје било кој учесник поступка и то у својству таквог учесника, а то саопштавање се може односити на било које питање које би могло бити значајно за развој и исход поступка тј на чињенице које би могле бити релевантне или чињенице које ове разјашњавају и допуњавају, као и на процесно и материјално правна питања укључујући однос расправљаних чињеница са правом нарочито кад о такви питањима дају исказ учесници чији је задатак да примењују право, а саопштавање је разултат опажања, памћења и мишљења учесника поступка који даје исказ.7

Исказ настаје тако што што неко лице опажа неку чињеницу путем чула задржава опажено путем памћења и потом усмено (а некад и писмено) саопштава запамћено. Исказ саслушаваног лица може да буде тачан или нетачан и то како у целини тако и у појединостима. Нетачан исказ или неки његов део може да буде или несвесно неистинит или пак лажан, а лаж је свесно исказивање неистине.8

Тактика судије при саслушавању лица које би могло давати лажан исказ састоји се у све већем детаљисању исказа. Полази се од тога да саслушавани не може предвидети све појединости које ће га судија питати, када судија инсистира на разјашњавању детаља и саслушавани неизбежно изађе из круга унапред припремљених договора, он ће се заплести у контрадикције и биће ухваћен у лажи.

До нетачности исказа савесног саслушаваног лица може доћи услед грешака у току поменуте три фазе настанка исказа: опажања (перцепције), памћења (меморије), и саопштавања (репродукције).9

Предмет кривичног поступка, захтевом за спровођење истраге овлашћеног тужиоца или оптужним актом, је тачно одређена кривична ствар (causa criminalis) као реални догађај, који савојим садржајем указује на одређено кривично дело и његовог учиниоца.10

7 Др М. Аћимовић: Савремена администрација Београд, Психологија злочина и суђења (судска психологија), 1987 год; стр. 207.8 Plaut: der Zeuge und seine Aussage in Strafprozess str. 120.9 Др М. Аћимовић: Савремена администрација Београд, Психологија злочина и суђења (судска психологија), 1987 год; стр. 208. 10 Др Д.В. Димитријевић и др. – исто, стр 9

5

6.Исказ се даје истражном судији или судећем суду

Једно лице може бити саслушано у својству сведока у кривичном поступку само у току истраге и на главном претресу.

У току истраге сведока могу испитати органи МУП-а ради сазнања о откривању односно гоњењу осумњиченог лица, али истражни судија је обавезан да то учини и то исто сведочење сведок ће поновити или пак променити свој исказ на главном претресу, и обавестити суд о разлозима те радње.

7.Исказ сведока може послужити као доказ и довести до законитог решења кривичне ствари

Већ смо покушали да одредимо појам исказа, с тим што сматрамо да је сасвим довољно ако појам доказа одредимо као чињеницу о истинитости или неистиности спорне чињенце. То је тзв. Доказ у „правом смислу“.

Од овог појма треба разликовати доказ у „неправом смислу“ тј доказиво средство, или извор доказа, а то је све оно што путем живе или писане речи, или посредством ствари може да пружи доказ о спорним чињеницама.

Из свега претходно образложеног произилази да је сведок доказиво средство, или доказ у „неправом смислу“, а исказ сведока „доказ у павом смислу“. Овај доказ подлеже оцени суда, с тим што оцени суда не измиче и доказно средство у погледу веродостојности и других околности. Од овога треба разликовати веродостојност исказа која се не проверава и цени у склопу и у односу према другим изведеним доказима.

Сваки исказ не мора увек и у целости довести до решења кривичне ствари, већ само скупа са другим доказима или индицијама може послужити законитом решењу кривичног предмета, ово тим пре што се сваки исказ слободно цени од стране кривичног суда.

Овим смо, одредили све релевантне елементе за дефинисање појма сведока.

Према томе сведок би био свако физичко лице које у кривичном поступку има положај помоћног (или споредног) учесника са законом одређеним обимом права и обавеза способно да на основу својих опажања чињеница из прошлости, вољно пружи истражном судији, или судећем суду обавештења, у облику исказа, о предмету кривичног поступка која могу послужити као доказ, те довести до законитог решења кривичне ствари.

Постоје знатне индивидуалне разлике међу сведоцима, а квалитет њиховог исказа по мишљењу Горфа, зависи, прво од својстава самог сведока, друго од својстава предмета о коме се сведочи, и треће од услова под којима је створен исказ. Прво својство сведока треба проучити са становишта његовог морала (карактера), способности, осећајности (темперамента) и психичког здравља. Треба испитати да лије морал сведока такав да је он склон поштењу и искрености. Способности се разликују већ с'обзиром на године старости. У осећајном погледу треба видети какво је интересовање сведока за расправљани предмет,

6

његове симпатије или антипатије према странкама, његове страсти, друштвено политички став и сл. У погледу психичког здравља треба оценити да ли је сведок нормалан или душевно болестан па код овог другог случаја уз евентуалну помоћ вештака одредити који душевни поремећај постоји и колико он може утицати на тачност исказа. Сведок треба да је душевно здрава особа, али као сведоци могу се појављивати и душевно болесне и душевно поремећене особе, душевно заостале особе, психопатске особе, малолетници и телесно болесне особе. 11

Сведочење треба да представља потпуну и верну репродукцију сећања чулима запажених и потом утувљених догађаја. Али при запажању догађаја ниједан посматрач нарочито ако су у питању криминални догађаји не остаје без узбуђења. Напротив овакви догађаји проузрокују јака узбуђења и у посматрачу се претвереју у упечатљиве доживљаје. Према томе, посматрач приликом сведочења репродукује своје дожиљаје у афекту упамћене, а само изазване одређеним догађајем. Због тога не треба никог да изненади што су сећања увек субјективна и да може бити толико различитих сећања колико и посматрача. Осим о измишљеним сећањима тзв конфабулацијама. Сведочење је осим тога утолико несигурније уколико је више времена прошло од опаженог догађаја.12

По питању да ли исказ сведока треба да садржи искључиво чињенице које су резултат непосредног опажања или може да садржи и сведокове судове и закључке. У теорији постоје различита схватања. На једној страни су они теоретичари који сматрају да исказ сведока треба да се састоји само у саопштавању опажених чиљеница, односно да сведок само треба да, да, приказ релеантног догађаја при чему не треба да износи свој суд о том догађају односно своје мишљење и закључке.

Сведочење није суд сведока о кривичном догађаја већ приказ догађаја.13

Сведок у свом исказу не треба да износи своје закључке и да даје своје мишљење о нечему, већ треба само да посведочи оно што је својим чулима опазио.14

Под појам сведочења по правилу не улазе сведокови утисци и мишљења. 15

У старијој литератури наведени став заузимали су између осталих и М. Доленц, П Савић и Г. Радовић.16

Са друге стране већи број теоретичара сматра да исказ сведока осим изношења голих чињеница нужно обухвата изношење одређених судова и закључака. Сведочење се састоји у саопштавању онога што је сведок ма којим чулом опазио. Сведок је, дакле позван да репродукује своје опажање, а не и да даје суд. Али то ипак не значи да

11Др Јевтић: Судска психопатологија, стр 421. 12Др Д. Јевтић, Судска психопатологија, стр 472.13Др Д. Димитријевић, кривично процесно право, стр 188.14Др М. Илић, кривично процесно право, Сарајево, 1962. год, стр 246.15Др О. Цвијовић/ Д. Поповић: Закон о кривичном поступку са коментаром, објашњењима и упутствима за практичну примену, Београд, 1981, стр 191. 16 Цитат према:Др В. Водинелић: Процесуални и криминалистички проблеми са судовима и закључцима садржаним у исказу сведока, стр 56.

7

се сведок у сваком случају може ограничити на једноставно саопштавање опажених да, да своје мишљење о ономе што је опазио или да саопшти утиске које је на њега таква чињеница оставила. Често је потребно сведока и о томе саслушати јер је и таква његова изрека сведочење.17

Велики број аутора заступа мишљење да се садржај сведочења мора односити на чињенице без могућности давања суда о тим чињеницама. Међутим, судови о чињеницама не могу се увек одвојити од излагања чињеница утолико мање што онај који излаже чињенице увек има и свој суд о чињеницама које прећутно оцењује.18

Аутори који сматрају да сведок треба да износи само оно што је перцепирао занемарују важну чињеницу да исказ сведока представља јединство психичких функција опажања, памћења и мишљења, као и самог исказивања и да су ти процеси међусобно повезани и испреплетани у свом реализовању. Мишљење има незаобилазну улогу у свима фазама кроз које пролази процес формирања исказа те отуда сваки исказ у суштини представља одређени суд о саопштеној чињеници. Бавећи се овим питањем Водинелић посебно издваја случајеве када се исказ сведока односи на брзину моторних возила код саобраћајних незгода и наводи да су ту у питању сведоци sui generis јер се од њих за разлику од других сведока и очекује да у оквиру исказа дају свој закључак, односно своје мишљење по питању брзине кретања моторног возила. Према томе, осим чулнох утисака исказ ових сведока нужно садржи и закључке односно мишљење. Како аутор надаље наводи, у овим ситуацијама сведок се појављује у посебној функцијуи стручног сведока, чега по правилу није ни свестан јер он овде није ни чисти сведок ни исти вештак него прелазни облик са свим недостацима такве недефинисане ситуације.19

У изјавама сведока треба разлиовати исказ о чињеницама од оних делова исказа који садрже мишљење, импресије, претпоставке и закључке. Субјективне ставове сведока треба одвојити од исказа о чињеницама да се то не би узело као исказ о догађају. Не може се узети као правило да је све ти неважно, јер и овакви субјективни моменти често могу имати значајног удела у разјашњењу самог случаја и других околности које стоје у вези са њим.20

Интересантно је напоменути да је наведено питање сасвим другачије решено у Енглеском праву. Једно од доказних правила Енглеског права које се односи на сведочење и које треба да допринесе правилном утврђивању чињеница је „opinion rule“ према коме сведоци у својим исказима морају суду да презентирају само чињенице („facts”) а никако не могу да износе и своје закључке и судове о тим чињеницама. Ratio legis наведеног правила је у томе что се сматра да искључиво порота има задатак и право да доноси закључке о чињеницама.21

17Др Б. Марковић: Уџбеник судског кривичног поступка Београд, 1930. год стр 380.18Др Т. Васиљевић: Систем кривичног процесног права СФРЈ стр. 310. 19Др В. Водинелић: Криминалистичка оцена исказа сведока у односу на брзину моторних возила код саобраћајних незгода, „13. Мај“ 1985/6 стр. 28-41.20Др Ж. Алексић/ М. Шкулић: Криминалистика, стр. 151. 21 C. J. Carr/ S. J. Beaumont: Law off evidence, London, 1993, str 178-179.

8

Изузетак од овог правила односи се на случај када је у питању посебна врста стручних сведока вештак из разлога што се у Енглеском праву и вештаци сматрају сведоцима и сматра се да он може у свом исказу да износи одређене закључке уколико су резултат примене његовог стручног знања приликом обављања вештачења. Други изузетак су сведоци који имају одређена специјална знања и искуства (лекар, педагог или инжењер) где исказ ових сведока може да садржи такве опажене чињенице које обичан сведок са општим искуством не може да опази уопште или не може да опази на релевантан начин.

8.Анализом сведока кроз законске текстове и правну доктрину могу се издвојити три велике групе сведока:

„Презумтивни сведоци“Сведоци у разним процесним радњама тзв „законски сведоци“Сведоци у поступку утврђивања чињеничког стања

Презумтивни сведоци

Наиме, у току предкривичног поступка органи унутрашњих послова могу, када постоје основи сумње да је извршено кривично дело за које се гони по службеној дужности, да траже потребна обавештења од грађана.

У круг грађана од којих се траже обавештења долазе како лица на која се сумња да су починила одређено кривично дело тако и остале особе које нису у том погледу сумњиве, а имају одређена сазнања о кривишном делу или пак потенцијалном учиниоцу, па их називамо „презумтивим сведоцима“, јер можемо претпоставити да та лица могу бити сведоци у неком евентуалном будућем кривичном поступку.22

Ако полиција у току прикупљања обавештења оцени да је потребно да се позвани грађанин саслуша као сведок, одмах ће о томе обавестити јавног тужиоца, који може лице да саслуша.Јавни тужилац може поверити полицији да она обави саслушање сведока, коме јавни тужилац може присуствовати.23

Иако се раније постављало питање да ли орани МУП-а имају овлашћења да саслушајуГрађане за које сматрају да имају одређена сазнања о кривичном делу, данас је законом о кривичном поступку и такође законом о полицији тачно утврђено ово право а све у цуљу што ефикаснијег откривања и проналажења осумњиченог лица.

Чланом 257. став 4. одређено је да полиција мора поштовати достојанство и личност сведока а грађанин има и ту могућност да одбије сведочење. Овим чланом се уравнотежило стање односа полиције и грађана у одређеној мери.

22 Др В. Бајер – цит, стр 174 и даље23 Члан 258. ЗКП-а

9

Законски сведоци

Законски сведоци су лица која по самом закону морају бити присутна приликом предузимања одрежених истражних радњи.

Тако, на пример, претресању стана, или лица, морају присуствовати два пунолетна грађанина, стим што ако се претреса особа женског пола сведоци и лице које врши претрес мора бити истог пола. Сврха ових сведока није давање исказа о околностима које су у вези са предметом поступка, већ да, пре свега својим присуством обезбеде објективност у раду судских органа приликом спровођења истражних радњи, јер та лица могу ставити свој приговор на записник који се том приликом саставља. Даље, присутна лица треба да обезбеде да се са лицима и имовином поступа у складу са законом уз потпуно очување интегритета и дигнитета осумњиченог, или окривљеног лица.

Према томе, ово су сведоци предузетих истражних радњи, па се на њих не односе одредбе закона које регулишу права, дужности и обавезе сведока који даје исказ о чињеницама у вези са кривичном ствари, односно предметом кривичног поступка.

Сведоци у поступку утврђивања чињеничног стања

Током кривичног поступка се утврђују правно релевантне чињенице, свака за себе и у међусобном односу треба да расветле кривичну ствар која је предмет кривичног поступка.

Да би се утврдиле релеватне чињенице сведок даје исказ о својим опажањима тих чињеница. Дакле да би неко лице могло да се појави у кривичном поступку као сведок потребно је: постојање претпоставке да неко лице поседује одређена сазнања о кривичној ствари и да буде позвано од стране суда да саопшти суду своје сазнање, што још увек не значи да ће одређено лице и бити саслушано у својству сведока.

Према томе, лице које поседује одређена сазнања о кривичној ствари и које је позвано од стране суда можемо назвати сведоком у ширем смислу или „формалним сведоком“

9.Саслушање сведока Саслушање сведока суд врши појединачно, без присуства осталих сведока који ће касније бити саслушани. На самом почетку пре него што постави сведоку питања, суд ће га опоменути да је дужан да говори истину, И да не сме ништа прећутати, а затим ће га упозорити на последице давања лажног исказа (чл.102.ст.1) и на право да сведочење ускрати.

После тога суд ће сведоку поставити општа питања (тзв.генералије) које се односе на његово име, име оца, занимање, боравиште, место рођења, година старости и његов однос са окривљеним (чл.102.ст.2. ЗКП.). Након изношења општих општих питања сведок се позива да изнесе све што му је познато о чињеницама о којим треба да сведочи, а затим му

10

се могу поставити питања ради проверавања, допуне или разјашњења (чл.103.ст.1). Није дозвољено постављање таквих питања у којима је садржано како треба одговорити (сугестивна питања чл.103 ст.2). Сведок је дужан да одговоре даје усмено (чл.102). Његов исказ се не сме састојати у читању припремљеног текста, али може имати концепт. Смисао ове забране треба видети у томе што импровизовани одговор пружа веће гаранције да ће његова веродостојност бити тачно оцењена. Суд ће сведока увек питати одакле му је познато (чл.103 ст.2) оно о чему сведочи. Ако се искази двојице сведока не подударају у погледу важних чињеница , суд може приступити њиховом суочењу.

Такви сведоци ће се саслушати понаособ о свакој околности, о којој се не слажу, и њихов одговор ће се унети у записник. Сведок који не зна језик на којем се води поступак, саслушаће се преко тумача. Глувом сведоку постављају се питања писмено Ако је нем, суд га позива да даје писмене одговор. У случају у коме се саслушање не може извршити на овај начин прибегава се помоћи лица која се као тумач може са сведоком споразумети. Суд ће тумача упозорити на дужност да верно пренесе питања која се сведоку постављају и изјаве које сведок даје .

У претходном кривичном поступку испитивање врши најпре истражни судија или друга овлашћена лица ( чл.240), а на главном претресу председник већа, затим чланови већа и најзад остала овлашћена лица.

Ако сведок у претходном кривичном поступку укаже и на друго кривично дело или другог починиоца, о томе ће суд обавестити јавног тужиоца и предузеће неодложне радње.

Ако се ово догоди на главном претресу доћи ће до примене одредаба о проширењу оптужбе или до новог утужења. Забрањена је међуљудска интервенција или употреба средстава којима би се утицало на вољу сведока при давању исказа. Пристанком сведока законска забрана се не може отклонити.

Неопходно је да судија успоставити контакт са сведоком и припремити га да се максимално концентрише на конкретан случај своје, како би дао веран исказ у складу са опажањем кривичног догађаја.

Први утисак је веома битан. карику у правцу добијања сведоковог исказа. Приликом саслушања сведока мора се саживети са изјавом сведока да би се разумео сведок, исказ и да би се на бази тога усмеравао исказ сведока.

Неопходно је нагласити да ова фаза нема формалан карактер, али представља битну карику у правцу добијања сведоковог исказа. Успостављање поверења између судије и сведока није нимало једноставно и зависи од индивидуалних карактеристика сведока, али и од комуникативних способности судије да изазове интерес код испитаника (искуство). Питања која се постављају сведоку морају да одговарају нивоу и структури личности. Судија мора да показује интерес за њега и за његов исказ, да разуме његову ситуацију, претрпљен бол, понижење, материјалну штету ако је оштећен и за губитак времена за долазак на сведочење.

11

Тактички начин успостављања контакта са сведоком јесте постављање контактних питања, питања којима се уклања емотивна баријера, напетост и којима се показује интересовање за сведока и указивање на важност његовоог исказа. Судија мора да осети приликом разговора препреке које се појављују код давања исказа, а то је страх од освете извршиоца, најчешће не желе да се упуштају у оно за шта није директно заинтересован или осећа одбојност или страх према државном органу. Код сведока треба посебно отклонити равнодушност и неутралност према предмету који не задире у његове интересе и дати му сигурност од евентуалне освете извршиоца.

Важан задатак контактне фазе испитивања јесте елиминисање форензичке збуњености која се често појављује код испитаника (сведока, вештака) који немају велико искуство на суду, који нису били често у тој позицији) форензичка збуњеност појављује се због чињенице да се лице саслушава у кривичном поступку. Лица која се нађу у таквом стању изгледају потпуно збуњена. Искази код оваквих сведока су несигурни, нејасни и противуречни. У оваквој ситуацији форензичке збуњености долази до повећања сугестибилности. Уколико је форезничка збуњеност јака пожељно је прекинути саслушање и наставити га касније.

Узимање персоналних података од сведока. Након упознавања сведока са његовим правима и обавезама истражни судија ће га питати за његове основне генералије: име и презиме, за име оца, занимање, место рођења, године живота, његова повезаност са окривљеним и оштећеним, сведок ће се упозорити да је дужан да до окончања поступка обавести суд о промени адресе или боравишта. У одређеним ситуацијама судија ће поставити сведоку и друга питања која су значајна за упознавање његове личности како би се проценила његова веродостојност као сведока, и са њим успоставила оптимална подстицајна коминикација.

Фаза слободног излагања сведока. Завршавањем прве фазе у саслушању сведока представља дискретно успостављање контакта и започињање разговора о предмету сведокових опажања, након чега ће судија саопштити сведоку да слободно изложи све што му је познато о предмету сведочења. У овој фази сведок без прекида излаже све што му је о делу познато, као и износи чињенице оним редом којим их је опажао. “Експериментално је утврђено да је број грешака у спонтаном излагању знатно мањи него у исказу који је прибављен постављањем питања и потпитања. Судија ће прекинути излагање сведока само у случају ако се у излагању удаљи од кривичног дела. Понашање судије и држање за време излагања сведока мора да буде са наглашеном пажњом и интересовањем и да је сведок и његов исказ у центру пажње. Слушањем исказа, судија је пасиван он анализира исказ сведока, ствара представу о делу, упоређује чињенице са другим доказима и добија слику о сведоку и кривичном делу.Фаза постављања питања. Пажљивим слушањем приликом излагања сведока уочавају се празнине, недоречености, избегавање објашњења за поједина лица или радње. Након завршетка слободног излагања сведока, треба питањима допунити излагање сведока у празнинама које није изнео, нејасноће и противречности, односно није могао или није хтео да се изјасни у слободном излагању .Ова фаза је неопходна ради подсећања сведока,

12

односно он неће нешто изнети уколико му се не постави директно питање. У овој фази питања се постављају директно И са одређеним циљем. 10.Предлагање сведока

Предлагање сведока је непосредно повезано са теретом пружања доказа у кривичном поступку.

Сведоке у кривичном поступку предлаже овлашћени тужилац, окривљени односно његов бранилац, те суд када нађе за сходно да неко лице треба саслушати у својству сведока, без обзира да ли је то лице предложено од стране учесника у поступку. Такође сведоке може предлагати и оштећени.

11. BENEFICIUM NOVORUM

Повластица новирања предстваља могућност предлагања нових и поновног изношења неприхваћених доказа како у првом степену тако и у поступку по редовним односно ванредним правним лековима.

Несумњиво је да овај институт кривичног поступка служи потпунијем остварењу принципа истине, те да субјекти кривичног поступка што потпуније узму учешћа у реализацији циља кривичног поступка. Сматрам да би без ове повластице права и дужности субјеката била знатно окрњена, а њихова процесна функција у битноме редукована.

12.Субјекти кривичног поступка и органи МУП-а као сведоци

Истражни судија као сведок

Задатак истражног судије је да у току истраге прикупи све доказе и утврди релеватне чињенице на основу којих ће доћи до оптужења или обустављања поступка.

Сматрам да истражни судија може бити саслушан као сведок, с тим што сам мора да тражи изузеће од поступања по истој кривичној ствари, и то са разлогом што би на тај начин настале околности од престанка сумње у његову непристрасност као сведока.

У два случаја би било пожељно да Истражни судија сведочи и то :

Ако су кривични списи од окончања истраге па до главног претреса у целини, или делимично загубили, или постали неупотребљиви, неопходно је исте реконструисати. Исказ би се односио на околности прибављања доказа и могућност признања почињења кривичног дела од стране окривљеног а што на главном претресу пориче.

Давање исказа на околности спровођења истражних радњи. А из разлога сумње у поштовање протокола истраге што наравно може у битној мери да утиче на сам поступак а овим би се такве ситуације могле на брз и ефикасан начин решити.

13

Јавни тужилац, судија, судија поротник као сведоци

Уколико би било који од горе наведених био саслушан као сведок у поступку, исто би значило да они више не учествују у поступку са горе наведеним функцијама.

Ако ова лица имају одређена сазнања везана за кривични поступак она их морају дати суду у својству сведока.

Тим пре што ова сазнања могу бити у тесној вези а у погледу супротности са непристрасношћу у поступку. Приватни тужилац и оштећени као тужилац у својству сведока

У кривичном поступку могуће је саслушати ова лица.

Овај изузетак је мотивисан сазнањем истине, јер врло често праву истину знају горе наведена лица. Поставља се питање зашто би се ово чинило када се целокупна сазнања износе у оптужним актима. Управо из поштовања принципа beneficium novorum, а и јасно је да по самој позицији ових лица у поступку да ће износити сазнања у њихову корист ипак није на закону да то оцењује већ на суду. А ипак се морају саслушавати све присутне стране у поступку.

Оштећени као сведок

Оштећени се увек у кривичном поступку саслушава као сведок, уколико по природи ствари, може пружити одређена обавештења. За оштећеног као сведока мора се поставити разлика да ли је у питању оштећени као физичко лице или оштећени као правно лице. Када се као оштећени појављује правно лице њега представља овлашћено лице па то уједно значи да се такво лице може саслушати и у својству сведока. Често су представници оштећеног правног лица особе које чак нису ни припадници оштећеног, а камоли да знају нешто о кривичном делу које је предмет поступка.24 Да ли ће се такво лице саслушати или не зависи од процене суда.

Сведок сарадник

Када је реч о области доказивања кривичних дела организованог криминала као незаобилазна метода јавља се институт сведока сарадника односно крунских сведока.

24 У предмету другог општинског суда у Београду к.679/84 саслушан је представник оштећеног правног лица, који о самом делу није знао ништа али је својим исказом само још више искомпликовао предмет да је суд у неколико наврата одлагао главни претрес.

14

Под организованим криминалом у складу са Националном стратегијом за борбу против организованог криминала (Сл Гласник РС бр.23/09) подразумева се вршење кривичних дела од стране организоване криминалне групе или њених припадника. Организована група као организована група подразумева се група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више КД за које је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради стицања, посредно или непосредно финансијске или друге користи. Сведок сарадник представља посену врсту сведока у кривичном поступку а у крвично процесном законодавству РС је у ствари једна од метода откривања и доказивања кривичних дела организованог криминала, корупције, и других посебно тешких кривичних дела.

Као својеврсни “sui generis” кривичнопроцесни инстиут сведок сарадник потиче још из средњег века, најпре из Енглеске где су давали разне погодности, пре свега у виду блажег кажњавања, оним сукривцима који су пристајали да сведоче против осталих сукриваца.

Ову врсту сведока су називали и називају „сведоцима круне“ (crown witnesses). Одакле и данашњи назив, крунски сведок, потиче.

Сведок сарадник може бити лице које је припадник криминалне организације. Потребно је да је против таквог припадника криминалне организације поднета кривична пријава или се води кривични поступак за кривично дело организованог криминала. Под условом да је у потпуности признао извршење кривиног дела, и ако је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање других кривичних дела организоване криминалне групе претежнији од последица кривичног дела које је учинио. Сведок сарадник не може бити лице за које постоји основана сумња да је организатор криминалне групе. Предлог може да поднесе јавни тужилац до завршетка главног претреса.

Да би окривљени заузео статус сведока сарадника потребно је да се кумулативно испуне два услова: да је у потпуности признао извршење кривичног дела за које је окривљен и да је значај његовог сведочког исказа за откривање, доказивање или спречавање других дела организованог криминала претежнији од штетних последица кривичног дела које му се стављају на терет. Који је интерес претежнији цени суд по слободном уверењу. Из овако датих услова излази да је коришћење сведока сарадника могуће само код кривичних дела организованог криминала а не и код других кривичних дела из члана, 504А, ЗКП-а. Дужности сведока сарадника су исте као и сваког другог сведока: да говори истину и да не сме ништа да прећути уз могућност уз могућност санкције за кривично дело давања лажног исказа и да положи заклетву. Међутим сведок сарадник нема права која припадају осталим сведоцима: да буде ослобођен дужности сведочења према окривљеном који му је сродник или друго блиско лице, нити да буде ослобођен дужности да одговара на поједина питања када је вероватно да би себе или одређена блиска лица изложио тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу.25

25 Др Тихомир Васиљевић; Др Момчило Грубач: Коментар законика о кривичном поступку, 2010 Сг. Београд.

15

Јавни тужилац дужан је да обавести потенцијалног сведока сарадника о свим правима и обавезама пре него што исто предложи. Сведок сарадник слободном вољом прихвата се ове дужности.

Испитивање сведока сарадника обавља се по правилу без јавности не само у истрази него и на главном претресу. Испитивање на главном претресу може се изузетно обавити и у присуству јавности под условима да јавни тужилац предложи и да се сведок сарадник сагласи. Одлуку о предлогу јавног тужиоца доноси веће за главни претрес.

Имајући у виду значај исказа сведока а нарочито сведока сарадника за кривични поступак крајње неопходна заштита како у току кривичног поступка тако и након његовог завршетка. Заштита сведока је област која је регулисана на међународном нивоу у виду међународнох конвенција које имају обавезујући карактер и међународне препоруке којима се дају смернице за креирање домаћег законодавства којим се одређује заштита сведока.

У Републици Србији заштита сведока са аспекта кривичног поступка помиње се у неколико закона: Законику о кривичном поступку, Закону о програму заштите учесника у кривичном поступку, Закону о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела и Закон о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина.

Суд може у посебним законом прописаним случајевима сведоку доделити заштиту. Први услов за то је материјалне природе и састоји се у постојању околности на основу којих се може закључити да би уколико неко лице буде сведочило јавно, били угрожени живот, тело, здравље, слобода или имовина већег обима, њему или њему блиског лица, а посебно уколико се сведочење односи на кривична дела организованог криминала, корупције или других тешких кривичних дела. Други услов је процесне природе и њега представља доношење решења о додели заштите. Када сведок добије заштиту он постаје заштићени сведок.

14.Санкције против сведока за давње лажног исказа

Лажно сведочење је било санкциоисано још од прастарих времена. Хамурабијев законик предвиђа смртну казну за лажно сведочење. Ништа блажи није ни закон дванаест таблица Старога Рима који за давање лажног исказа запрећује бацање у понор са Тарпејске стене.

16

По Курану верској књизи Ислама која је основ Шеријатског права сведок који лажно сведочи ће „искусити јадовиту казну“ која подразумева сечење језика, руку, ногу и других делова тела. Продором хуманизма у друштвене односе а тиме и у право свременом се одустало од драконских казни према „кривоклетницима“ и свело се на разумне санкције.

Сва савремена законодавства па и наше предвиђају кривичну одговорност за давање лажног исказа.

Кривични законик РС у глави тридесетој, кривична дела против правосуђа, прописује кривично дело, давање лажног исказа (члан 335.). Инкриминисањем давања лажног исказа желе се сузбијати понашања којима се угрожава правилно утврђивање чињеница не само у поступку пред судом него и онда када је реч о неким другим поступцима. Тиме се у крајњој линији пружа заштита функционисању правног система.

Лажни исказ се не може дати ћутањем. Од тога треба разликовати ситуацију када се прећуткује само нека релевантна чињеница што може представљати лажни исказ. У погледу питања када се дело сматра свршеним постоји сагласност да давање исказа треба посматрати како једну целину, што значи да лице које даје исказ све док давање исказа као процесна радња није довршено може мењати свој исказ тако да је меродаван цео исказ, односно оно што дефинитивно из исказа призлази. То значи да ако лице током давања исказа промени првобитно лажно тврђење и на крају да истинит исказ, неће постојати кривично дело. Кривично дело има два основна и два тежа облика. Први основни облик предвиђа давање лажног исказа пред судом (осим у кривичном поступку када постоји тежи облик) или у прекршајном, дисциплинском, управном поступку или у другом законом прописаном поступку. Други основни облик из става 2. (могло би се говорити и о поебном облику јер се ради о посебној ситуацији извођења доказа саслушањем странака) врши се давањем лажног исказа у парничном, ванпарничном, извршном или управном поступку. Прописана казна за оба основна облика је затвор до три године. За тежи облик прописана је казна затвора од три месеца до пет година. Најтежи облик постоји у случају када је услед давања лажног исказа у кривичном поступку наступе нарочито тешке последице за окривљеног. Прописана казна је затвор од једне до осам година. 26

15.Закључак

Као што је познато доношење правичне пресуде је циљ кривичног, као и сваког другог судског поступка. Остваривање тог циља у великој мери зависи и од судијине оцене доказа укључујући ту и оцену веродостојности исказа саслушаваних лица.

26 Др Зоран Стојановић, Др Обрад Перић: Кривично право посебни део, Правна књига Београд 2009, стр. 288; 289 ;290; и 291.

17

Циљ овог рада је разматрање проблематике положаја сведока при чему се настојало да се што објективиније и детаљније прикаже специфичан положај сведока као учесника у кривичном поступку.

Исказ сведока у много чему зависи од саме оцене суда као и веровање у веродостојност истог. Па самим тим из раније образложеног можемо слободно закључити да при одлучивању о суштинској улози исказа у крајњој судској оцени о делу и окривљеном има искључиво људски фактор који својим разматрањем истог даје крајњу оцену водећи рачуна о доказној снази самог исказа а не о лицу које тај исказ и даје.

Најзад сам карактер нашег кривичног оступка дозвољава пуну афирмацију кривичног суда када су у питању сведоци и докази уопште. У том погледу би суд морао чешће да интервенише у циљу ограничавања броја сведока и јачања њихове процесне дисциплине. Ово подразумева консеквентну примену одговарајућих одредаба кривичног поступка. Пуну помоћ кривичном суду морају пружити и остали учесници у поступку јер се једино заједничким напорима може остварити циљ кривичног поступка тј решење кривичне ствари на законит начин, да правда буде задовољена а невино окривљени да буде ослобођен и доживи пуну сатисфакцију.

Литература1. Др Владимир Бајер „Југословенско кривично процесно право“ 1986. год2. Др Тихомир Васиљевић „Систем кривичног процесног права у „СФРЈ“ 1981. Год3. Др Драгољуб В. Димитријевић „Кривично процесно право“ 1981. Год

18

4. Др Драгољуб В. Димитријевић, Др Милица Стефановић-Златић, Др Ђорђе Лазин – КРИВИЧНО ПРОЦЕСНО ПРАВО, 1986. год.

5. Др М. Аћимовић: Савремена администрација Београд, Психологија злочина и суђења (судска психологија), 1987 год

6. Plaut: der Zeuge und seine Aussage in Strafprozess7. Др М. Илић, кривично процесно право, Сарајево, 1962. Год8. Др О. Цвијовић/ Д. Поповић: Закон о кривичном поступку са коментаром,

објашњењима и упутствима за практичну примену, Београд, 19819. Др В. Водинелић: Процесуални и криминалистички проблеми са судовима и

закључцима садржаним у исказу сведока10. Др Б. Марковић: Уџбеник судског кривичног поступка Београд, 1930. Год11. Др В. Водинелић: Криминалистичка оцена исказа сведока у односу на брзину

моторних возила код саобраћајних незгода, „13. Мај“ 1985/612. Др Ж. Алексић/ М. Шкулић: Криминалистика13. C. J. Carr/ S. J. Beaumont: Law off evidence, London, 1993

14. Др Тихомир Васиљевић; Др Момчило Грубач: Коментар законика о кривичном поступку, 2010 Сг. Београд.

15. Др Зоран Стојановић, Др Обрад Перић: Кривично право посебни део, Правна књига Београд 2009

19