Версајски систем.

Париска мировна конференција . Била је конференција коју су организовали победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и поражених Централних сила. Конференција је отворена 18.јануара 1919 и трајала је до 21.јануара 1920 са неколико прекида.

Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског система безбедности (према именима

различитих париских двораца у којима је обављена свечана церемонија потписивања):

Немачка (Версајски споразум, 28. јун 1919),

Аустрија (Споразум у Сен Жермену, 10. септембар 1919),

Бугарска (Споразум у Неију, 27. новембар 1919),

Мађарска (Тријанонски споразум, 4. јун 1920), и

Турска (Споразум у Севру), 10. август 1920; касније измењен споразумом у

Лозани 24.јула 1923.

Рапалски споразум (Краљевина СХС и Краљевина Италија); касније измењен споразумом у

Риму, 27. јануара 1924. године.

Овде се може убројити и Фејсал-Вајцманов споразум од 3.јануара 1919 везан за Палестину.

Ови мировни споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили

су основе тзв Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима.

Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних

конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског рата.

Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се десили

на конференцији.

Учеснице Конференције су се делиле у две групе. Већа група сачињена од малих и средњих

земаља имала је само ограничена права (представници могли једино да подлосе предлоге, дају

обавештења, прихватају одлуке, чак често нису ни били обавештени о току проблема за који су

били непосредно заинтересовани). Мању групу је чинило 5 великих сила. Велика четворка: Дејвид

Лојд Џорџ премијер Британије; Жорж Клемансо премијер Француске; Вудро Вилсон

председник САД; Виторио Орландо премијер Италије; + делегати Јапана Сајонџи Кимочи и

барон Макино Нобуаки, били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији

(али се јапански и италијански угл укључивали само онда кад се радило о питањима које су у

интересуза њихове државе). Одредбе које су наметнуте пораженим земљама биле су заправо

резултат њихових разговора. Тајни преговори и договори чинили су кроз цео нови век основу рада

дипломата а критике противника рата биле су нарочито 1917 и 1918 усмерене против тога и отуда

захтев да се дипломатија стави под надзор јавности и да се будући свет изгради међудржавним

споразумевањем пред очима свих. У 1918 години идеја јавне дипломатије постала је широко

распрострањена. Међу ''новим идејама'' ''трајног и праведног мира'' налазило се и 'начело да сви

народи морају бити изједначени у својим правима'. Формулисано је и неколико посебних начела:

''право народа да одреде сами своју судбину'', ''начело природних или стратегијских граница'',

''начело животног економског интереса'', ''начела историјског права''. Све ово је био идеални

модел а овим начелима ће се делегати служити некад у целини, некад у деловима а некад у

варијантама. Свакако постојали су проблеми као што је питање да ли државама који су отпочеле

рат треба допустити да имају делегате на Конференцији, аили питање ако постоји компликован

етнички простор , тако да се ''правда'' показала као идеал који се из више разлога неће остварити.

Свакако, руководило се и ''начелом заштите државног и националног интереса'', као и ''начелом

права победника''.

Немачка и њени бивши савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и

детаљи споразума нису били постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује

конференцији. Ирска је послала представнике у нади да постигне самоопредељење и

легитимизира Републику проглашену после Ускршњнег устанка 1916 али са мало успеха.

Версајски споразум. Немачка је у складу са овим уговором морала признати да је искључиви

кривац за Први светски рат, пристати да се Алзас и Лорену врате Француској, да се у северном

Шлезвигу спроведе плебисцит, да се неки погранични градови врате Белгији, да се у подручју Сара

успостави 15-годишња управа Лиге народа и након тога проведе плебисцит о њеној коначној

припадности Немачкој или Француској. Надаље, Немачка је морала признати припајање пољских

подручја новоствореној држави Пољској и признати јој преко коридора низ Вислу излаз на

Балтичко море према луци Гдањск. Немачке колоније и немачка имовина у тим колонијама

припали су највећим делом Британији, затим Француској,

Јапану, Белгији, Португалији, Јужноафричкој Унији и Аустралији. Немачка је морала платити ратне

одштете а као прва рата у износу од 5 милијарди долара да се плати до 1.маја 1921, а остало што

је требало накнадно утврдити, исплатити у 30 година. Осим тога, због штета које је нанела

подморничким ратом, Немачка је морала испоручити победничким државама готову сву своју

трговачку морнарицу и за те државе сваке године производити утврђени број нових бродова. Није

смела увозити ни извозити оружје, није смела имати подморнице, а ради војске могла је држати

само 104.000 војника у копненим и 15.000 војника у морнаричким постројењима. Уз поништење

пријашњих уговора, Немачка је морала признати новонастале државе у Европи и обвезати се да

неће припојити Аустрију.

Споразум у Сен Жермену. Према споразуму, којим је регулисан распад Аустроугарске, Република

Аустрија, састављена од већине територије на којима су живели говорници немачког језика, је

морала да призна независност Мађарске, Чехословачке, Пољске и Државе Словенаца, Хрвата и

Срба. У споразуму су се регулисале и ратне репарације којима је Аустрија требало да плати ратне

трошкове сила Антанте.

Нејски мировни уговор. Уговор су потписали Никола Пашић, бивши председник владе, Анте

Трумбић, министар спољних послова, и др Иван Золгер. Са бугарске стране уговор је потписао

Александар Стамболијски, премијер и министар рата. Бугарска имала да преда знатне територије -

највећим делом у западној Тракији, коју је прво на управу преузела Антанта, а затим је

предала Грчкој, каои територије око Цариброда и Босилеграда у Србији и Струмице у Македонији,

које предаје Краљевини СХС. Потврђена је припадност јужне Добруџе Румунији, а Бугарска је

уговором формално признала постојање Краљевине СХС. Војна сила Бугарске редукована је на

минимум: дозвољено је држање највише 20.000 војника уз укидање опште војне обавезе.

Прописана је и редукција наоружања, с тим да се знатан део преда победницима. Прописано је и

да Бугарска плати репарације од 2,25 милијарди златних франака односно 445 милиона долара.

Касније је опроштено око три четвртине ове обавезе. Суседним земљама је Бугарска требало да

преда и нешто стоке, а на име отете стоке током рата. Бугарска је била обавезана и да врати

архиве, уметничке и сличне предмете које је њена администрација отела у другим земљама.

Тријанонски споразум. Одредио је границе независне Мађарске, које су укључивале централне

делове некадашње Краљевине Угарске. Остале територије којима је некада управљала Угарска

припале су Аустрији, Чехословачкој, Краљевини СХС и Румунији. Споразумом су оружане снаге

Мађарске ограничене на 35.000 лако наоружаних војника ради одржавања унутрашњег мира.

Границе нове независне Мађарске су углавном укључивале етничку територију Мађара; један број

Мађара је остао изван ових граница, док је у самој Мађарској остао један број припадника других

народа. Иако су границе углавном дефинисане према етничком принципу, од овог принципа се

делимично одступило због економских и стратешких разлога. Краљевина СХС је већ 1919 уступила

део Баната са Темишваром Румунији, док је према Тријанонском споразуму, независној

Мађарској уступила део Бачке и највећи део Барање. Мађарска је према споразуму уступила

Краљевини СХС Међумурје и Прекумурјеу, а у састав Краљевине СХС ушле су Хрватска-

Славонија (којој је до 1918 био подређен и Срем) и Војводина (која је тада обухватала Банат, Бачку

и Барању). Иако су у југословенској јавности тријанонске државне границе углавном сматране

повољним, након споразума се јавило незадовољство што су неки делови Бачке и Барање који су

ушли у састав Краљевине СХС 1918 морали бити уступљени независној Мађарској према

одредбама Тријанонског споразума. Да би се спречило овакво решење, део становништва Барање

и Бачке је 1921 прогласио краткотрајну Барањско-бајску републику, коју су убрзо ликвидирале

мађарске трупе, тако да је ово подручје укључено у састав независне Мађарске.

Ugovor iz Sevra. Osmansko carstvo se ovim ugovorom odreklo svih pretenzija na ne-turska područja.

Turska je izgubila 4/5 svoje teritorije, a u Evropi joj je ostao samo Carigrad i uzan pojas oko

moreuza Bosfor i Dardaneli, koji je trebao biti demilitarizovan i stavljen pod upravu Lige naroda. Grčka je

dobila većinu ostrva u Egejskom moru i istočnu Trakiju, ugl grad Smirnu (Izmir), a sultan je osim isplate

ratnih reparacija morao da pristane i na ograničavanje armije na 50.000 vojnika i oduzimanje ratne

mornarice. Ugovor iz Sevra je međutim, pre svega zbog dobitaka Grčke, oštro odbijen od strane turskih

nacionalista i parlament je odbio da ga ratifikuje. Ovaj ugovor nije primenjen i nakon Mladoturske

revolucije (24.jula 1923), zamenjen je Sporazumom u Lozani. Лозански мир. Пошто су извршене

територијалне исправке (Турској је враћена

источна Тракија c Једреном и Анадолија са Измиром), турска држава је добила садашње границе.

Установљени режим међународног надзора над демилитаризованим Мореузима, промењен је

касније Конвенцијом усвојеном у Монтреу 1936. Краљевина СХС није потписала Лозански уговор,

већ је c Турском закључила посебан уговор o миру.

Rapalski sporazum . Međudržavni sporazum između Kraljevine Italije i Kraljevine SHS kojim je rešeno

tzv jadransko pitanje - utvrđivanje posleratnih granica na istočnoj jadranskoj obali između dviju

kraljevina. Potpisan je 12.novembra 1920 u gradu Rapalu pored Đenove. Nakon kraja Prvog svetskog

rata Italijani su želeli anektirati područja koja su im Sile Antante obećale Londonskim ugovorom, te su ta

područja odmah nakon kraja ratnih operacija vojno okupirali. Osnivanjem južnoslovenske države i u

svetlu Vilsonovih ideja o samoopredeljenju naroda, zapadne sile nisu više bile spremne udovoljiti

italijanskim zahtevima, koji po mišljenju mnogih nisu bili u skladu sa skromnim ratnim doprinosom.

Nakon brojnih nesuglasica i pretnji napuštanjem Pariške mirovne konferencije, Italijani su pod vođstvom

premijera Đovanija Đolitija odlučili rešiti spor dogovorom s južnoslovenskom stranom.

Predstvnici Kraljevine SHS su takođe bili spremni na kompromis, jer je državu privredno iscrpljivala

nemogućnost korištenja okupiranih jadranskih luka, a nakon Vilsonovog poraza na izborima izgubljena je

i američka podrška. Ugovorom je Italiji predana Gorica, Gradiška, dio Kranjske, Istra, Zadar, i

otoci Lošinj, Cres, Lastovo, Palagruža i Sušac; ukupno oko 10.000 km² teritorija. Rijeka je kao Slobodna

Država Rijeka postala nezavisna država, usled čega je riječki duce Gabrijele Danuncijo objavio rat Italiji i

ubrzo bio smenjen sa vlasti. Više od pola miliona Hrvata i Slovenaca našlo se izvan granica Kraljevine

Srba, Hrvata i Slovenaca (prema poslednjem popisu stanovništva u Austro-Ugarskoj iz 1910), koji će vrlo

brzo biti izloženi italijanizaciji, zatvaranju slovenskih kulturnih ustanova i fašističkom teroru. Rimski

sporazum potpisan 27.januara 1924 kojim je revidiran raniji Rapalski sporazum, čime je rešen spor oko

granice i teritorijalne pripadnosti Rijeke. Prema sporazumu Rijeka je pripala Kraljevini Italiji,

a Sušak Kraljevini SHS, dok je nad lučkom infrastrukturom uspostavljena zajednička uprava. Formalna

italijanska aneksija Rijeke dogodila se 16.marta 1924.

На резултатима рата и одлукама Париске мировне конференције (и других споразума 20их) настао

је систем политичких односа у Европи који се темељио на две врсте сукоба: између победничких и

побеђених држава, и између грађанског света и социјалистичке државе. Први сукоби су у

међуратном периоду преовладали, али су други били и остали дубоко утемељени у европску

историју 20.века.

Друштво народа или Лига народа . Била је међународна организација основана за време Париске

мировне конференције 1919. Циљеви Друштва народа су били разоружање; спречавање рата

преко колективне безбедности; решавањем размирица између земаља путем преговарачке

дипломатије; и побољшање глобалног благостања. Дипломатска филозофија иза Друштва

представља фундаменталну промену мишљења за претходних сто година. Стара филозофија,

настала на Бечком конгресу 1815, је посматрала Европу као променљиву мапу савеза

између нација, стварајући равнотежу снага одржавањем јаких армија и тајних споразума. Према

новој филозофији, Друштво народа је представљало владу над владама, чија је улога била

решавање размирица између појединачних нација на отвореним законитим расправама.

Подстицај за оснивање Друштва је потекао од председника САД Вудроу Вилсона, мада Сједињене

Државе никада нису приступиле Друштву народа због забране америчког конгреса да постане

члан Друштва: сматрали су да се Америка већ и превише уплиће у европска питања, и нису

желели више да учествују у европским међународним размирицама. Овакво мишљење је било

широко раширено међу становништвом Сједињених Држава, упркос оштроумне жеље Вудроу

Вилсона да Америка постане члан Друштва народа.

Друштву народа су недостајале сопствене оружане снаге и стога су зависиле од Великих Сила да

примењују његове резолуције, економске санкције које је Друштво одредило, или да опскрбљују

армију, када је то потребно, за потребе Друштва народа. Међутим, често су били невољни да се

повинуију вољи Друштва. После једног броја успеха и неких раних неуспеха током 1920их, постало

је јасно да је Друштво неспособно да заштити од агресије сила Осовине током 1930их.

Почетком Другог светског рата је постало јасно да је Друштво омануло у својој основној сврси -

спречавање будућих светских ратова. Уједињене нације је замењују по завршетку Другог светског

рата и наслеђују неколико агенција и организација које је основало Друштво народа.

Друштво је одржало свој први састанак у Лондону 10.јануара 1920. Први задатак је био да се

ратификује Версајски споразум, чиме је званично окончан Први светски рат. Седиште Лиге је

премештено у Женеву 1.новембра 1920, где је одржано и прво засеање Генералне скупштине

Друштва народа 15.новембра 1920 чему су присуствовали представници 41 нације. Друштво

народа није имало ниједну званичну заставу или лого. Један од разлога је можда и страх земаља

чланица да ће моћ наднационалне организације потиснути њихову. Званични језици Друштва

народа су били француски, енглески и шпански (од 1920).

Друштво је имало три главна органа: секретаријат (коју је предводио Генерални секретар са

седиштем у Женеви), Савет и Скупштину, и већи број комисија и агенција. Овлашћење за било

какву акцију је захтевало анонимно гласање од стране Савета и већину гласова у Скупштини. Савет

се састајао просечно пет пута годишње, и на ванредним заседањима када је то било потребно. Све

у свему, 107 јавних заседања је одржано између 1920 и 1939. Мандати Лиге народа су

успостављени према члану 22 Повеље Лиге народа. Ове територије су

бивше колоније некадашњег Немачког и Османског царства које су стављене у надлежност Лиге

после Првог светског рата. Територијама су управљале „мандаторне силе“, као што је Британија у

случају мандата над Палестином и Јужноафричка Унија у случају Југозападне Африке, док не буду

сматрали да су те територије способне за самоуправу. Постојало је четрнаест мандата подељених

међу шест мандаторних сила; Британија, Француска, Белгија, Нови Зеланд, Аустралија и Јапан. У

пракси, са мандаторним територијама је поступано као са колонијама и на њих је гледано као на

ратне трофеје. Са изузетком Ирака, који је приступио Лиги 3.октобра 1932, ове територије нису

почеле да стичу независност све до завршетка Другог светског рата, па све до 1990. Заједно са

распуштањем Лиге, већина осталих мандата су постале територије под старатељством Уједињених

нација. Поред ових мандата, Лига је управљала Саром 15 година, пре него што је

враћена Немачкој после плебисцита, и слободним градом Данцигом (Гдањск)

од 15.новембра 1920 до 1.септембра 1939.

Вашингтонска поморска конференција. Традиционални британски став у погледу поморског

наоружавања је била политика двоструког стандарда, али САД хоће што пре да се изједначе са

Британијом. До 1919 Британија још увек држи знатну предност, али САД брже граде нове бродове

и до 1921 се приближавају Британији, док јапанску флоту надмашују са 2 : 1, а већина ратне флоте

се налази у разним лукама у Пацифику. Јапанци забринути и још 1920 је јапански Парламент

усвојио нови програм поморског наоружавања, САД доносе одлуку да и остатак флоте пребаце у

воде Пацифика. Ово још више заоштрава односе. У таквим условима изненада амерички дежавни

секретар Хјуз 1921 предлаже да се одржи међународна конференција о ограничавању поморског

наоружавања. Разлози за ово су јер је наоружавање изискивало велика средства, а 1920-21 је

трајала и привредна рецесија. Зато се у јавности САД појавио снажан политички покрет против

настављања трке у наоружавању коме су се придружили и разни политичари, конгресмени,

сенатори. Хардинг и Хјуз су водили рачуна о овом притиску, али свакако су хтели да прво

приморају остале силе на конференцију, такође хтели су да на конференцији разматрају и о

другим питањима као што је ограничавање јапанске експанзије или онемогућавање продуживања

англо-јап савеза који је истицао 1921. И Британци и Јапанци сконтали зашто САД хоће ову

конференцију, али Британци такође исцрпљени наоружавањем а губитак савеза са Јапаном

контали да евентуално надокнаде зближавањем са САД, ограничавање моћи Јапана им је

одговарало, зато су пристали на конференцију. Јапанци се двоумили, ако би прихватили

конференцију онда би било доведено питање њихових експанзионистичких намера а можда и

тековина Првог светског рата, а ако не би прихватили то би још више изазвало подозрење

њихових експанз намера и нашли би се у међународној изолацији, а такође су и они били

исцрпљени а привредна криза 1920-21 је захватила и њих, зато су поставили као услов да се не

дискутује о питањима која се тичи појединих сила као и о питањима које су већ прихваћене, САД

пристале на то и Јапан је отишао на конференцију. Потписници споразума су се договорили да

ограниче број ратних бродова, крстарица и носача авиона. Друге категорије ратних бродова

укључујући и крстарице, разараче и подморнице нису биле ограничене одређеним бројем већ

максималном запремином коју смеју да заузимају у води (енгл. Displacement) и по овом

споразуму је то било 10.160 метричких тона.

Преговори су вођени у Вашингтону и трајали су од 12.новембра 1921. до 6.фебруара 1922.

Учествовали су делегати САД, Британије, Јапана, Француске, Италије, Холандија, Белгија, Португал,

Кина и британски доминиони (Канада, Аустралија, Нови Зеланд). Немачка и Совјетска Русија нису

биле позване. Рад конференције је био јаван, главну реч су водили Хјуз (САД) и Балфур (Британија)

а у мањој мери Бријан (Француска) и Като (Јапан). Најпре је изнет предлог САД да треба

успоставити сразмере ратне флоте САД, Британије и Јапана, после ограничавања њихове тонаже и

снаге наоружања. Сразмера је предвиђана да буде 5 : 5 : 3, то би значило да ако САД и Британија

одлуче да имају 500.000 тона тешких оклопњача, Јапан их може имати 300.000. Јапанци

предлагали 5 : 5 : 3,5 а уз то оклопњача Мацу коју су управо изградили не би се рачунала у квоту.

На крају Јапанци морали да попусте. Амерички предлог није предвиђао тонажу француских и

италијанских ратних бродова. Споразум је потписан и договорено је да сразмера буде 5 : 5 : 3 :

1,75 : 1,75, а осим тонаже договорено је да ниједан брод не сме да има више од 35.000 тона, САД

и Британија се обавезале да неће држати поморске базе на мањој удаљености од 5.000 миља (што

значи да не смеју да утврђују Филипине и острво Гуам). Споразумом није регулисана тонажа лаких

продова и подморница. Потписан је на 15 година.

Споразум представља успех америчке дипломатије на Далеком Истоку. Осим што су се

изједначиле у снази тешког поморског наоружања са Британијом а озакониле надмоћност над

Јапаном, САД су још онемогућиле продуживање англо-јап савеза, такође ограничена су јапанска

''посебна права и привилегије'' у Кини и да се поштује суверенитет и територијални и

административни интегритет Кине као и да се поштује политика ''отворених врата'', Јапан се

обавезао да ће повући трупе из Шантунга, а више ради спасавања угледа јапанске владе

дозвољено је да очува неке мање привредне повластице. Тражено је и да јапанске трупе напусте

источни Сибир и да Јапан поштује ''интегритет Русије''. Русима је смањен утицај у Источно-кинеској

железници а Јапанцима признат мандат над острвом Јап код Кореје. Јапан је одлуке конференције

примио као свој озбиљан пораз.

Вашингтонски споразум је означио крај дугог периода константног увећања производње ратних

бродова. Многи бродови који су тада били у изградњи су били демонтирани или претворени у

носаче авиона. Одредбе споразума су биле поштоване и касније су биле продужене Лондонским

поморским споразумом из 1930. Међутим средином 1930-их морнарице су поново почеле да

праве ратне бродове и њихова снага и величина је поново почела да расте. Други Лондонски

поморски споразум из 1936 је имао за циљ да продужи важење Вашингтонског споразума до

краја 1942 али у одсуству Јапана и Италије тај циљ није остварен.

Конференција у Кану. Француска 1919-21 настоји да добије подршку мањих држава (Белгија, Пољска, Румунија, СХС итд) као гаранцију против Немачке и Совјетског Савеза, Британци на ово гледају са забринутошћу јер се плаше немачко-совјетског зближавања. Британци називају француску спољну политику хистеричном а они су за то да се ублаже одредбе Версајског мира и да што пре дође до измирења између победничких и побеђених земаља, решавања спорних питања са Немачком, као и репарација привреде. Овакав план је добио назив Лојд Џорџов програм и читав програм ''оздрављења Европе'' је подвргнут британским властитим интересима. Требало је зближити Немачку са Британијом олакшавањем њених репарационих обавеза, а такође и отворити Русију капиталистичким утицајима ради репарације и спречити њену привредну

изолацију. Сва питања у вези са применом овог плана требало је решити на једној међународној конференцији. И Нем и Франц и Совј гледају на овај брит план са подозрењем али ипак пристају надајући се да ће искористити за своје спољнополитичке циљеве, Руси да се овим нуди барем нека шанса за рушење изолације. За свој план Лојд-Џорџ је направио посебан план за Француску где је видео кључ успеха. Позвао је децембра 1921 франц премијера Бријана у Лондон да преговарају о посебним англо-франц споразуму. Британци тражили ревизију немачких репарација а заузврат нудили гаранцију у случају немачке агресије. Угл Бријан прихвата међународну конференцију за економску сарадњу европских држава, али се размимоишао око питања гаранција јер је тражио да се гаранција пренесе и на друге државе, Лојд Џорџ прихвата само франц и белг границе али не и гаранцију источноевропских. Нови преговори су вођени од 6.јануара 1922 у Кану, учествовали осим Брит и Франц, Италија, Белгија, Јапан, председник Немачке а посматрале и САД, договорено је да се одржи нова конференција у Ђенови и да буду позвани и представници Немачке и Русије а као политичка основа за расправу буду постављени услови: 1) ниједна земља се неће мешати у унутрашње економске односе и начин управљања у другим земљама, 2) инострани капитал и власништво странаца у свакој земљи су неприкосновени, 3) све земље признају државне дугове и обавезе преузете у прошлости, 4) све земље се уздржавају од пропаганде, напада и других непријатељских аката према суседним и осталим земљама, 5) Совјетска Русија би могла добити званично међународно признање уколико прихвати све ове услове. Док је Бријан преговарао у Кану, империјалистички и националистички кругови окупљени око председника републике Милрана и мин спољ послова Бартуа радили су на удару на Бријанову политику, наглашавали да неће учинити никакве уступке у погледу репарација и да се Русија обавеже на предратне дугове итд. Када се Бријан вратио оштро су га напали у Скупштини али овај се бранио али је ипак поднео оставку, нову владу је саставио Рејмон Поенкаре. Није одбацио све што је Бријан обећао, пристао је на конференцију у Ђенови али поднео неке нове захтеве; да се на конференцији не дискутује о репарацијама, да Руси прихвате дугове, да се пакт о гаранцији претвори у 20-годишњи савез који би чувао статус кво, да се војно интервенише у Немачкој ако повреде демилитаризациону зону у Рајнској области и тако још неке ствари, Британци су одбили захтеве иако се Лојд Џорџ састао са Поенкареом у Булоњу ради преговора. Да би Џорџ спасио одржавање Ђеновске конференције он је прихватио француске захтеве али је на њих ставио усмене примедбе, а ово је увредило Поенкареа и то ће довести до размимоилажења два премијера.

Конференција у Ђенови. Уговор у Рапалу. Пре конференције у Ђенови, Русија је на конференцији

у Риги са балтичким земљама (Пољска, Финска, Естонија и Летонија, а Литванија није учествовала

због сукоба са Пољском око Вилне) потврдила мировне уговоре, изразила је потребу

међународног признања совјетске владе и постигла договор о међусобној активној трговачкој

сарадњи, Русија добила и подршку за своју идеју о општем ограничавању наоружања у свету,

учеснице конференције се изјасниле и за мирољубиво решавање спорова и избегавање сукоба и

непријатељстава између суседних земаља. Конференција је била леп успех руске дипломатије.

Руски представник (Чичерин) је успут свратио у Берлин и договорио се са канцеларом Виртом о

међусобном помагању у Ђенови.

Конференција у Ђенови је одржана априла-маја 1922. Првобитна замисао је била да се расправља

о трговини и другим облицима међународне економске сарадње у циљу бржег оживљавања

привреде. Учествовало је 29 учесница (тј 34 ако се рачунају британски доминиони), учествовале и

САД као посматрачи јер нису хтеле да преговарају са совјетском владом. Прво су изнета

очекивања појединих земаља. Луј Барту хтео да се поштује мировни уговор и резолуција у Кану

због које је ова конференција и сазвана, Вирт позивао на разумевање за немачке привредне и

финансијске тешкоће, Чичерин хтео да се расправља и о политичким питањима (разоружање и

очување светског мира). Лојд Џорџ и Барту прво изнели процене експерата о дуговањима које су

Руси узели као зајмове и за предузећа у која је инвестиран страни капитал и накнаду штете за

вредност те имовине и дакле тражили да Руси званично признају сва дуговања царске и

привремене владе. Онда је Чичерин показао један њихов прорачун по којем су западне силе за

време грађанског рата нанеле народној привреди Русије много већу штету и према томе ко је

коме дужан? али Чичерин пристао да се дуговања бришу а Џорџ хтео да се ценка и рекао да због

тешке руске привредне ситуације може да се укупни дуг смањи али да морају да плате своке

дугове, а Барту рекао ако Руси не прихвате ово онда конференција не може да се настави. Пошто

се знало да Руси неће прихватити, показало се да је конференција фејловала, мада се није одмах

разишла. Разлог је не само због англо-франц неслагањима, него и до држању САД, као и руско-

немачком куплунгу.

Поменути руско-немачки кулпнуг из априла 1922 је потписан у луксузном летовалишту Рапало код

Ђенове. Зближавање је било потребно и Немцима и Совјетима. Руси су с правом рачунали да је

поражена и незадовољна Немачка најбољи партнер за разбијање версајског система и блокаде

којима су обе земље подвргнуте, и да треба радити на привредној и политичкој сарадњи, и Немци

су били за. Овакве идеје су биле посебно присутне током 1920-21 у министарству спољних послова

Вајмарске Републике, а најистакнутији носиоци су били начелник Штаба немачке армије Ханс фон

Зект и његов помоћник Хазе, такође и фон Малцан. Хазе је говорио да би ово пријатељство

значило слом Пољске а тиме и слом Антантиног система у Европи, слично мишљење је имао и

противник комунизам и Октобарске револуције генерал фон дер Голц. Војни, политички и

дипломатски кругови окупљени око фон Зекта почели су од 1921 активно пропагирати ово

пријатељство, захтевали су и одрешене руке и већи активност немачке спољне политике. Али

сматрали су да је још прерано за ово пријатељство и нису у почетку нарочито критиковали владу,

нису хтели да покажу скривени правац немачке спољне политике. Преговарали су тајно мимо

владе и министарства спољних послова са специјалним руским изаслаником Красином о војно-

привредној сарадњи, у преговоре се укључује и фон Зект. Мало касније се говори конкретније,

Руси шаљу емисара Карла Радека као и канцелара Вирта, Немци стављају акценат на привредну

сарадњу док Руси хоће и политичку. Током ових тајних преговора као и припрема за Ђеновску

конференцију све је више изгледало да француска попустљивост према Немачкој неће дуго

трајати, Ратенау у влади полако прихвата идеју о пријатељству, када је Чичерин стигао у Берлин

преговарали су угл о предстојећој конференцији коју су иначе Руси осуђивали, а преговори су

настављени и на самој конференцији и завршени 16.априла 1922. Рапалским уговором обе стране

су се узајамно одрицале и предратних и ратних дугова, Немачка се одрекла и одштете за капитал

уложен у руску привреду а после револуције национализован под условом да Русија такву

одштету не призна ни другим земљама. Између обе стране обнављају се дипломатски и

конзуларни односи, у трговачком погледу обе стране једна другој потврђују статус

најповлашћеније нације. Уговор је означавао крај руске економске и политичке изолације,

Немачка постала прва велика сила која је признала совјетску владу и успоставила дипл односе.

Немачка добила приоритетни положај у руској приврдној размени у свету, а стекла је и подршку

за многе своје спољнопол и унутрашњопол активности, успостављена је тајна војна сарадња током

20-их. Када су га потписале у Рапалу није била тајна па су западне силе биле изненађене, Антанта,

Мала Антанта, Пољска и Португал упутиле су оштар формални протест јер су га као потписале

тајно и иза леђа. Уговор је имао и далекосежнијих последица, у Немачкој је значио превагу

рестаурационе политике, фон Зект је то тријумфално истицао. Француска јавност све више

прихвата Поенкареову политику чврсте руке према Немачкој, јер је Немачка непоправљива.

Британци предузимају неке кораке за стишавање франц-нем тензија, нуде Немачкој да уђу у Лигу

народа али Немци постављају своје захтеве и на крају одбили јер би пактирање са западним

силама значило признавање статус кво.

Када је потписан Рапалски уговор, Ђеновска конференција формално још није била завршена.

Лојд Џорџ је још предложио да се формира мешовита комисија западоевропских и совјетских

експерата која би се састала и размотрила спорна питања између поверилаца и руског дужника, то

је усвојена па се састала нова Конференција у Хагу током јуна-јула која је нека врста наставка

Ђеновске. Угл ове две комисије расправљале о компензацијама за имовину одузету

национализацијом и тако неке ствари, али Западне силе су тежиле експлоатацији и потчињавању

руске привреде, тако да ништа није било од договора, и ово је показало фејл као и Ђеновска

конференција.

Рурска афера (тј Окупација Рура, нем. Ruhrbesetzung ). 1923-25, од стране војника из Француске и

Белгије као одговор на немогућност Немачке (Вајмарске републике) да

плати одштету као последице Првог светског рата.

Репарацијама као средством своје политике против Немачке, нарочито после Рапала, Француска

је била решена да се користи више него икада. Проблем репарације одмах је искочио у врх

европске политике. Преплашена немачка влада је већ јула 1922 обавестила силе Антанте да није у

стању да исплати износ ратне одштете за 1921, и затражила је шестомесечни мораторијум. Под

притиском Француза, Репарациона комисија је одбила да размотри овај захтев, али је Дејвид Лојд

Џорџ рекао да би Британија могла да прихвати овај мораторијум с обзиром на ситуацију у

Немачкој. Французи су на ову изјаву одреаговали тако што су рекли да би могли да прихвате

мораторијум, али под условом да се њима и осталим савезницима предају рудници угља у Руру на

експлоатацију – тзв. “производне залоге”. Енглези су одбили овај предлог, знајући ко би имао

највише користи од експлоатације. Због тога је Лојд Џорд сазвао међусавезничку конференцију

август а 1922 у Лондону како би се овај проблем решио. Лојд Џорџ је тражио већу толеранцију

према платежним могућностима Немачке. Французи су одбацили тај захтев, оптужујући Немачку

да намерно подстиче инфлацију како би избегла плаћање репарације. Истакли су да би могли

прихватити одлагање репарационих обавеза само под два услова: или да јој се пруже

“производне залоге”, или да јој се исто тако на неодређено време тј до потпуне исплате

репарација, одложи враћање ратних дугова Енглеској и САД. Лојд Џорџ је одбио Француске

(Поенкареове) захтеве, па је конференција завршена без икаквих резултата. У ствари, Французи су

покушавали да заузму Рур по сваку цену тј. преко репарације као најјачег средства притиска на

Немачку. Наишли су на отпор Енглеза и Американаца.

Американци су били благонаклони и предусретљиви према Немцима из разлога што су се

припремали да у овој земљи ангажују своје велике капитале и друге материјалне интересе. Из тог

разлога, влада САД је јесени 1922 одлучила да се и формално умеша у решавање рапарационог

питања. Излазе са својим предлогом да се старање над овим проблемом одузме Репарационој

комисији, и да се формира тим финансијских експерата, међу којима би био и један амерички,

који би решили ово питање. Наравно, овај предлог је одбијен од стране Француза којима је

интерес био супротан.

Променом Немачког кабинета, на чијем је челу сада био канцелар Вилхелм Куно , и оштрих

размимоилажења између Француске са једне и Британије и САД с друге стране, политички и

привредни кругови у Немачкој почињу да воде политику отвореног саботирања репарационих

обавеза. Канцелар Куно је изјавио да Немачка неће бити у стању да у јануару 1923 плати, и

предложио је двогодишњи мораторијум. Француски бес је био на помолу да експлодира, па је

председник нове конзервативне британске владе Ендру Бонар Лоу предложио да се сазове још

једна конференција за решавање овог питања, и то децембра 1922. На овој конференцији, која је

била пуна неповерења, Италију је први пут представљао Бенито Мусолини. Овде су Французи опет

тражили производне залоге, док су се Британци одупирали овим захтевима. Исход конференцији

је у суштини остао исти, с тим сто је овог пута Поенкаре имао већу подршку Белгије и Италије, што

је јако утицало на сазревање његове одлуке за окупацију Рура. Крајем децембра, та одлука је и

била донета.

Децембра 1922 Репарациона комисија је констатовала да Немачка касни у испоруци угља и

телеграфских стубова које шаље на име репарације у Белгију и Француску. Поенкаре је одмах

затражио нову међусавезничку конференцију јануара 1923 у Паризу , где је саопштено да ће

француске трупе запосети област Рура како би обезбедиле ефикасне испоруке угља на име

репарације. Бонар Лоу се успротивио и рекао како британска влада не одобрава окупацију Рура,

али да јој се неће силом супротстављати. После конференције у Паризу, француска и белгијска

влада су известиле Берлин да ће комисије њихових инжењера, заштићене војском ући у Рур да би

успоставиле контролу над производњом и испоруком угља, што су јануара 1923 и урадиле.

Немачка повлачи своје амбасадоре из Белгије и Француске и упућује протестне ноте. Позива

раднике, сељаке, чиновнике и остале да пруже “пасивни отпор” окупаторима. Овај отпор се веома

добро примио, па лагано прераста у активни: саботаже, побуне и други сукоби. Реакција Француза

на овакве облике отпора била је ригорозна. Окупациони режим се претворио у диктаторски

(хапшења, батинања, стрељања непослушних грађана). Французи и Белгијанци су се успешно

борили са овим отпорима. Увели су властите службе, раднике, чак и своју посебну монету.

Немачка више није располагала продукцијом своје привредно најјаче области, а истовремено је

морала да помаже рурско становништво у штрајку, да издржава на десетине и стотине хиљада

избеглица, да трпи губитке због застоја у низу привредних грана које су зависле од производње

фабрика и рудника у Руру. Последица је штампање огромне количине новца и невероватни раст

инфлације. Политика “пасивног отпора” нанела је више штете Немачкој него савезницима. Немци

више нису могли да издрже катастрофалну економску и привредну ситуацију, па су покушали да

преговарају нудећи нека своја решења, која су била одбијена. На крају пристају на све могуће

услове, после пада Кунове владе, и доласком на власт Густава Штреземана. Престаје “пасивни

отпор” и радници се враћају на своја места.

Све велике силе будно су пратиле догађаје у Руру, наравно реагујући на све догађаје. СССР су

заузеле јасан и недвосмислен став којим осуђује окупацију; Италија је одобрила француско–

белгијску акцију и пружила јој подршку; САД је заузела став ишчекивања; Британија је одлучила да

створи што повољније односе са САД па је заузела сличан став а у Вашингтону јануара 1923

потписала уговор о враћању ратних дугова Британије САД-у у року од 60 година са каматом, а

после тога се чекао повољан моментат за британску арбитражу (уз асистенцију САД) у рурској

афери. Углавном међународни комитет финансијских стручњака почео је са радом јануара 1924 и

израдио програм мера за стабилизацију немачких државних финансија и за даљу отплату

репарација. Програм је познат као Дозов план. Предвиђао је рецимо стабилизацију немачке

марке, начин пребацивања средстава за репарацију, привредно јединство Немачке, предвиђао је

и оснивање посебне Рајхсбанке и друге неке ствари. Углавном Немачка је позајмила новац од

САД, део државног буџета је био подвргнут страној контроли али је барем гарантовао стабилност

марке па су Немци пристали на овај план. Још су се препуцавали око неких ствари јер су Немци

кршили одредбе версајског мира (производили тешку артиљерију, потајно обучавали више трупа

него што би смели), али онда савезници добили гаранције да то више неће кршити и некако је

решена рурска афера. У јулу и августу 1925 Французи евакуишу рурску област. Све у свему, и

поред великих жртава које је Немачкој донела, ипак је завршена по њу повољно јер су Немци

постепено одступали од тешких услова версајског мира. Савезници су углавном остали на своме тј

колико су добили толико су и изгубили а да се то није толико осетило из непосредне близине

догађаја.

Женевски протокол. Средином 20-их идеја о стварању система колективне безбедности није била

нова. Дискусије о овоме су биле честе на скупштинама Лиге народа. Сада се Французи највише

залажу за за ову идеју, јер су системом гаранција и колективне безбедности желели да учврсте и

осигурају тековине Версајског система, да очувају статус кво у територијалном и политичком

смислу и да у Европи што дуже држе задрже свој политички престиж и утицај. После Првог

светског рата су ове циљеве хтели да остваре на разне начине, али углавном нису успели због

осноса са САД и Британијом. Британци су изјавили да у основи немају ништа против оваквог

система али нису хтели да се прихвате њихових обавеза, мада су се сагласили да иницијативу за

ову идеју треба пребацити на Друштво народа па су почеле на скупштинама разне дискусије. Када

је овај пројекат изнет на јавност, Британија и њени миниони, затим САД, Немачка и СССР су га

негативно оценили као провидно средство француске политике. У међувремену, до септембра

1924 када се поново састала Скупштина Друштва народа, појавило се још неколико нових

предлога. Већина је садржала једну од најомиљенијих политичких парола која је одражавала

француски пројекат – ''Безбедност, арбитража, разоружање.'' Углавном узимани су британски и

француски предлози са допунама чехословачког министра Бенеша (као председника Савета

Друштва народа) о принудној арбитражи и санкцијама. 2.октобра 1924 комисије су завршиле рад

и састављен је документ Протокол о мирном решавању међународних спорова, који је одмах у

јавности стекао популарност као Женевски протокол. Прокламовао је да његове потписнице неће

прибегавати ни међу собом ни против било које друге државе која би прихватила све обавезе

протокола. Рат се признаје као легално средство одбране само у случају отворене агресије или

када се води у складу са одлукама Скупштине Друштва народа. Ако до рата и дође Друштво

народа ће учесницама у спору нудити арбитражу. Страна која одбије ту арбитражу одмах ће се

сматрати агресором и према њој ће се применити финансијске, привредне или војне санкције

зависно од тежине случаја. Али за такве санкције потребна је једногласна одлука Друштва народа

а за војне санкције и добра воља појединих чланица да у спору учествују. Уколико би се протокол

усвојио онда би се приступило конкретним преговорима о разоружавању. Француска је прва

потписала протокол, потом и Пољ, Југ, Буг, Гр, Алб, и неке друге а Чехосл га чак ратификовала. Али

нису га прихватиле Британија (јер зашто би се због свачије безбедности прекидала њена трговина

час са једним час са другим крајем света), САД (сматрајући га новом Светом алијансом у којој би

Француска интервенисала по Европи). Од марта 1925 свака даља расправа о протоколу постала је

беспредметна. Женевски протокол је престао да постоји пре него што је и усвојен.

Мала Антанта. је био војни савез Југославије, Чехословачке и Румуније који је постојао 1920-38.

Узрок њеног формирања био је страх од евентуалног покушаја Аустрије и/или Мађарске да војним

нападом поврате територије које је Аустроугарска раније имала. Мала антанта је била везана за

француску политику очувања версајског система мада не од самог почетка. Савез држава од

Балтика до Егеја (Пољ, ЧС, Рум, Југ и Гр) ради очувања поретка као санитарни кордон пред новим

немачким империјализмом. Ужа комбинација је била ЧС, Рум и Југ против мађарског

ревизионизма. При свим комбинацијама Румунија је хтела да се осигура од СССР које се није

мирила губитком Бесарабије, и Бугарске због Добруџе. Мин иностр послова ЧС Едвард Бенеш је у

Београду августа 1920 са Краљевином СХС потписао двогодишњи уговор о узајамној помоћи и

савезу уколико додје до мађарског напада. Мала антанта је у почетку била ланац билатералних

уговора који повезују три државе. На самом почетку није настала као инструмент француске

политике, што је касније постала. Узимајући у обзир број становника, велику стајаћу војску којом

је располагала и огромно пространство на коме се простирала, Мала Антанта је сматрана „петом

силом у Европи“. Француска је блиско сарађивала са овим савезом и са њеним чланицама и са

њима је потписала више војних споразума.

Током 1921 је покушана и рестаурација Хабзбурга када је бивши аустријски цар и мађарски краљ

Карло Хабзбуршки из емиграције покушао да преузме престо у Будимпешти, али није успео.

Покушај рестаурације је још више зближио чланице Мале антанте. Учвршћена током 1922 новим

уговорима, као и женидбеном везом југословенског и румунског двора, настављала је да игра

одређену улогу на подручју Централне и Југоисточне Европе.

Новембра 1932 краљ Александар је иницирао ванредни састанак министара држава чланица

Мале Антанте (Југославије, Румуније и Чехословачке), који је одржан децембра 1932 у Београду .

Најважнија одлука донета на том састанку била је да ће убудуће Мала Антанта наступати као

јединствена политичка заједница. Постала је званична организација, савез три државе, јер је

донесен Статут Мале антанте. Одлука да се самостално политички делује образложена је

чињеницом „да су се три државе умориле од тога да буду играчке у рукама великих суседа“.

Политика Мале антанте се поклапала са политиком Француске у средњој Европи. Тако је Мала

антанта била против Царинске уније Аустрије и Немачке, као и против стварања Подунавске

конфедерације.

Пакт o новој организацији Мале антанте потписан је на конференцији у Женеви

одржаној фебруара 1933. Три државе - истиче се у уводном делу овог документа - образују „вишу

међународну заједницу, којој могу приступити и друге државе“. У организационом погледу, у ову

заједницу уграђено је нешто што до тада није постојало ни у једном билатералном или

регионалном савезу. Kao управни орган заједничке политике држава Антанте установљен је

Стални савет, састављен од министара иностраних послова држава чланица или посебно

именованих делегата, који одлуке доноси консензусом. Састаје се обавезно најмање три пута

годишње, у престоници сваке државе чији министар те године председава Саветом. Одлуке се

доносе једногласно. Савез се мора руководити одлукама Друштва народа.

Када је Француска 1933 почела да мења став према СССР због оживљавања ревизионизма у

Немачкој, ЧС и Румунија су признали СССР и успоставили дипломатске односе са њом, док је

југословенска влада то одбила. Распад је почео 1936 а Савез се распао 1938.

Локарно пакт. Програм мира и сарадње или развијање ''европског духа'', заступало је неколико

уистину изразитих личности. Француски политичар Аристид Бријан час премијер час мин иност

послова, британски мин иност послова у Балдвиновој влади Остин Чемберлејн, активном игром и

користећи се надмоћним позицијама које су њихове државе већ имале у међународној политици,

хтели су идејом европске узајамности привести Немачку поштовању постојећег распореда снага, а

по могућности спречити нежељене иницијативе које би дошле од Совјетског Савеза. Са друге

стране немачки мин иностр послова 1923-29 Густав Штреземан прихватао је овакву идеју. Сва

тројица су за свој рад поделила Нобелову награду за мир 1926. Треба додати да је са њима добро

сарађивао и совјетски мин иностр послова Чичерин.

Први важан корак ка смиривању у Европи учињен је на конференцији у Локарну 5-16.октобра

1925. На њој су учествовали: Француска (Бријан), Британија (Чемберлејн), Немачка (Штреземан),

Италија (при крају конференције и Мусолини), Белгија (Вандервелде), у другој фази конференције

и министри иностр послова Пољске (Скшински) и Чехословачке (Бенеш). Конференција је радила

иза затворених врата, на њој није вођен ни службени записник.

Најпре се расправљало о пројекту Рајнског пакта тј пакта о статусу кво на Рајни односно гаранција

француских граница (за Немачку то значи губитак Алзаса и Лорене заувек), такође о француском

захтеву о арбитражи у случају нечијег напада на Пољску и Чехословачку, такође о приступању

Немачке Друштву народа. Све државе учеснице су изјавиле да не желе рат и да сматрају да се

међународни проблеми морају решавати мирољубиво. Немачка и Француска а такође и Немачка

и Белгија су једна другој узајамно гарантовале да ''ни у ком случају неће једна против друге

предузети напад, препад, или рат'', па су међусобно још једном признале своје постојеће границе

а такође склопиле и посебне уговоре о арбитражном решавању свих проблема који не би могли

да се реше уобичајеним дипломатским акцијама. Немачка се обавезујеи да ће поштовати

демилитаризовани статус Рајнске области, а ако би Немачка запосела трупама демилитаризовану

зону ондак Француска има право да војно интервенише против ње. Британија и Италија су са

своје стране гарантовале неповредивост овог ''рајнског пакта''. Француска се могла осетити

умирена, а Немачка се ослободила претње санкцијама које је Версајски уговор легализовао. Што

се тиче источних граница, склопљени су само уговори о арбитражи Немачке са Пољском и ЧехоСл

без гаранције граница, али Француска је дала гаранције о границама што је значило даље

политичко ојачање њеног положаја у Европи. Британија није дала гаранције па опкољавање

Немачке није било потпуно изведено. Такође, Немачка је постала члан Друштва народа и њеног

Савета што је значило да је она преузела обевезу да се чува постојеће стање ствари. Све у свему,

конференција је слављена као велика победа политике мира.

Бријан-Келогов пакт. 27.августа 1928. Представља врхунац мировне дипломатије јер се њиме

одриче одрата као оруђа националне политике. Назив је добио по француском министру

иностраних послова Аристиду Бријану и америчком државном секретару Френку Келогу који су

потписали пакт.

Иницијатива за предлог тог новог мировног пакта потекла је од Бријана. 6. априла 1927 у вези са

десетогодишњицом ступања САД у Први светски рат хиљаде америчких ветерана који су се

борили на Западном фронту допутовале су на позив француске владе у Париз. Тим поводом

Бријан је дао изјаву о пријатељским осећањима Француске према САД и о спремности француске

владе да са овом земљом потпише било какву узајамну обавезу која би, по америчком мишљењу,

имала за циљ да се рат стави ван закона.

Јуна 1927 Бријан је америчком амбасадору у Паризу предао ноту са нацртом француско-

америчког уговора о вечном пријатељству. Француска влада рачунала је да ће склапањем таквог

уговора обезбедити себи подршку САД при учвршћењу франка, уредити своје дужничке обавезе

према Америци и уопште учврстити свој војно-политички положај у случају ратног заплета у

Европи. Са своје стране америчка дипломатија настојала је да Бријанову идеју искористи за

интересе унутрашње и спољне политике САД. САД су тежиле да повећају свој спољнополитички

углед јер америчка влада није заборавила какав пораз је њена политика доживела након Првог

светског рата. Руководилац државног департмана САД Келог тежио је да САД-у прибави положај

међународног арбитра. 28.децембра 1927 Келог је саопштио Бријану да влада САД са

задовољством прихвата француски предлог, али да Келог сматра да би требало потписати један

пакт о одрицању од употребе ратних средстава али не као франц-амер билатерални споразум већ

као правни акт којем ће прићи све државе и нације света.

У Француској амерички одговор се веома допао Бријану, али се Француска није могла потпуно

одрећи употребе ратних средстава. Многострани уговор који је предложио Келог претио је да

ослаби значај уговора које је француска дипломатија раније закључила и да разори француски

систем савеза. Осим тога он је наносио и штету престижу Друштва народа супротстављајући му

нову коалицију европских држава-потписница пакта.

Дипломатска преписка која је затим уследила између Француске и САД одразила је тежњу

француске дипломатије да уклони измене у првобитном нацрту пакта које Француској нису биле

по вољи. Келогу је предлагано да се закључи такав уговор између Француске и САД који би

забранио сваки нападачки рат. Касније би се њему придружиле све остале државе. У француској

ноти била је једна карактеристична ограда - да нови пакт не укида раније закључене савезе и не

анулира обавезе које предвиђа пакт Друштва народа, Локарнски споразуми и други међународни

акти.

Амерички дипломати наслутили су да француска дипломатија иде за тим да за себе задржи право

примене оружане силе за циљеве своје спољне политике. Келог је одговорио да америчка влада

заступа безусловно одрицање од рата као средства националне политике. Стога она не може да

прихвати француске предлоге.

Априла 1928 амбасадори САД у Британији, Немачкој, Италији и Јапану предали су владама тих

држава ноте истоветног садржаја са питањем шта мисле о суштини америчко-француског спора.

Њима су такође били предати првобитни Бријанов пројекат, дипломатска преписка државног

департмана са француском владом и амерички пројекат уговора о забрани рата.

Као прва од упитаних држава одговорила је Немачка. Она је похитала да се изјасни у корист

америчког предлога. Немачка дипломатија ишла је за својом традиционалном тактиком:

демонстрирати апсолутну мирољубивост Немачке и на тај начин одвратити пажњу јавности од

поновне милитаризације Немачке.

Британска дипломатија, узнемирана активношћу САД, решила је да ојача англо-француске

односе. Чемберленова нота, указујући на одсуство битних противречности између оба пројекта,

солидарисала се са француским пројектом. Ипак је британска влада задржала за себе право

посебног тумачења обавеза које из пакта проистичу у погледу оних земаља у којима Британија

има посебне интересе.

На тај начин Америка се нашла пред уједињеним фронтом англо-француске дипломатије. Да би

избегла пропаст свога пројекта америчка влада је решила да попусти. Пројекат је измењен према

најважнијим захтевима Француске и Енглеске који су се састојали у томе да су дозвољени ратови у

интересу одбране државе.

Церемонија потписивања Бријан-Келоговог пакта одржана је 27.августа 1928 у Паризу уз учешће

представника Белгије, Британије, Италије, Јапана, Немачке, Пољске, Француске и Чехословачке.

У првом члану пописнице пакта изјављивале су да: Осуђују прибегавање рату ради решења

међународних спорова и да га се одричу као оруђа међународне политике у својим

међународним односима.

Други члан је гласио да се приликом уређивања или решавања свих сукоба који се између страна

уговореница могу појавити морају увек примењивати само мирољубива средства. Трећи је

прописивао да је пакту могу приступити и друге државе. Саопштења о том приступању издаваће

влада САД.

СССР и Келогов пакт. У почетку је совјетска влада одбацила пакт оценивши га као нову

империјалистичку заверу против СССР. Али када је на положај народни комесара иностраних

послова уместо Чичерина дошао Литвинов ствари су се промениле. Он је децембра 1928 позвао

владе Пољске, Литваније, Естоније, Летоније, чак и Турске и Румуније и потписан је Московски

протокол тј Литвинов пакт који је садржао исте услове као Бријан-Келогов пакт. Тек после тога

совјетска влада је потписала и општи пакт о одрицању од ратних средстава.

Конгрес САД је ратификовао пакт јануара 1929. Потписало га је 57 земаља. Изразито негативно су

се о пакту изјасниле Арабија, Јемен, Аргентина, Боливија и Бразил. Пакт је омогућио коначно

повлачење савезничких окупационих снага из Немачке и пре него што су испуњени сви

репарациони услови. Стране трупе су потпуно евакуисане из Рајнске области у јулу 1930 када су се

повукле последње француске јединице.

Готово у целом свету је поздрављен са великим ентузијазмом и још већим надама. Али тајни

англо-француски споразум о наоружавању од јула 1928 ће показати како је проналазак чаробног

штапића за решавање међународних конфликата заправо био илузија.

Јангов план о репарацијама. Питање евакуације савезничких трупа из Рајнске области и питање немачких репарација су блиско везана. Немачка жели да искористи повољну прилику насталу потписивањем Бријан-Келоговог пакта да би се покренуло питање евакуације, придобили Британце, питање евакуације се поставља и на Скупштини Друштва народа септембра 1928. Французи и даље не допуштају евакуацију док им Немачка не пружи убедљиве доказе да ће уредно исплатити своје дугове, те окупација Рајнске области служи на неки начин као гаранција.

Репарациони проблем је и крајем 20-их био сложен. После увођења Дозовог плана у периоду 1924-28, захваљујући привредном просперитету и америчком капиталима Немачка угл на време исплаћује дугове, већину (60%) исплаћују у роби а остало у кешу, до 1928 укупно исплатили скоро 4 милијарде марака од тога већину Француској. Немачка влада и Штреземан су мишљења да Дозов план треба заменити неким другим пре него годишња исплата достигне 2,5 милијарде како је предвиђено Дозовим планом. Пословни кругови САД заинтересовани и узимају иницијативу за модификацију Дозовог плана. Амерички експерт Џилберт Паркер говорио да Немачка од 1929 неће моћи да исплаћује предвиђене дугове, Немци се с тим свакако слажу, траже да се поведу разговори за ревизију Дозовог плана. Владе Британије, Француске, Белгије, Италије и Јапана су се договориле да се формира нова комисија која ће поново претресати питање репарација а везано с тим и питање евакуације Рајнске области и да се то онда разматра на међународној конференцији у Хагу. Тако је формиран комитет стручњака на челу са Амером Овеном Јангом који је почео са радом почетком 1929. Јанг је својевремено учествовао и у припремању Дозовог плана. У раду комитета учествовали су и други амерички експерти као Морган, Перкинс и др. Рад комитета је потрајао до јуна 1929 када је нови план (Јангов план) завршен.

Јангов план је предвиђао да ће се преостале немачке репарације (око 114 милијарди марака) савезницима плаћати у две серије. Прва 1930-66 са годишњом отплатом од 1,6-2,3 милијарди. Друга серија 1967-88 са годишњом исплатом од 1,6-1,7. Јангов комитет је још предлагао да се укине комисија која је по Дозовом плану контролисала исплату репарација а самим тим и немачке државне финансије. Уместо тога, плаћање би се вршило преко специјалне банке која би у ту сврху била основана. Јангов план је изнет пред конференцију у Хагу августа 1929 на којој је учествовало 12 земаља (Брит, Франц, Ита, Нем, Пољ, Јап, Белг, Чехосл, Југ, Рум, Грч и Порт). На конференцији су радиле две комисије: финансијска која се бавила проблемом репарација, а политичка питањем окончања окупације Рајнске области. Што се тиче политичке, одлучено је да се 2. и 3. окупациона зона у Рајнској области евакуишу заједно почевши од септембра 1929 до јуна 1930, и тако би трећа зона која је Версајским уговором предвиђена да буде окупирана до 1935 била евакуисана 5 година пре рока. Најпре би се евакуисале енг и белг трупе, и на крају француске. Финансијска комисија је прихватила Јангов план, с тим да би се још једном о томе разматрало на наставку конференције у Хагу јануара 1930, он је поново усвојен па су Јангов план ратификовале све заинтересоване земље. Најтеже га је прихватила Француска. Јангов план фејловао је већ 1931 под ударцем светске економске кризе. 1930 је била последња година у којој су Немци платили ратну одштету. Од укупно предвиђене 132 милијарде златних марака Немачка је за 10 година платила само 23, од тога 9,5 Француској. Конференција о регулисању међусавезничких дугова није ни

одржана, савезници су остали дужни један другоме, јер је и за Немачку одлучено да репарације треба укинути. Капитализам показао свој фејл. Грејт сксез.