Александар Александрович БЛОК

Александар Александрович БЛОК

препевао Радојица Нешовић

ПЕСМЕ О ДИВНОЈ ДАМИ (1901-1902)

УВОД

За одмор касно. Успрт је пут.

Вече прекрасно. И врата су ту.

Њин звук ти земни и није баш драг,

Свуд сејеш за собом бисерни траг.

Кула висока, а и зрак се скри.

Свечана тајна крај улаза спи.

Ко зором бацао на куле жар,

Што Сама Царица зидала, зар?

И сваки украса предиван рез

Одбије ка теби пламени вез.

А купола стреми у азур чак,

С плавих се прозора румени зрак.

Предиван бруји са звоника глас.

Пролећем сјајни је заливен стас.

Ти си ме у сумрак чекала ту?

Куполу зажегла? Додала кључ?

28. децембар 1903.

I - С. –Петербург. Пролеће 1901. године

* * *

Ја изађох. Земљу лагано

Прекри зимски тихани мрак.

Младих бајки минулих дана

Долазак би питом и драг.

Иза леђа ја их спазио,

Оне с ветром пролећу пој...

Тихим сам кораком газио,

Видећи срж вечности тој.

О, живе бајке дивних дана!

То са вашим песмама свим

На земљу вечно сипи тама

И устају вечности сни!

25. јануара 1901. С.-Петербург

* * *

С даљњим ветром је примеса

И пролећне песме знак,

Дубока, светла небеса

Пустила негде су зрак.

Из тог бескрајног азура,

Где пролећу близак је мрак,

Зимска је плакала бура,

Лебдео звездани прах.

Дубоко, тамно, са страхом,

Плач струна се чуо мој.

А даљњи ветар дахом

Твој звонки нанесе пој.

29. јануар 1901.

* * *

Ја схватих смисо твојих тежњи –

Само ти заклањам пут.

Ти онострани огањ чежњи

Под девствени сакриваш скут.

Да се с твојим пламеном носим

Ја, речју слабом, јадном, сâм

На сусрета јаловој коси

Ком принцип и не знам и знам!

Ја схватих све, следи одлазак.

Благословено ново дне.

У алев сад ликуј залазак,

Јер си избегла ноћне тме.

Но, риза је девствена жива,

Мој, с тобом проведен, дан...

О дај, душо неисцељива –

Благослов на доживљен сан.

26 фебруара 1901

* * *

У великој и вечитој тишини –

Све што постоји свој има склад.

У вези с тим, мени се увек чини

Да просто космос је у мени тад.

Молбом се не може пророк завести,

Ја то осећам, и видим, и знам,

И све те огњеве у себе сместим,

И више, него их и имаш сâм.

Но, слабости нема, ни снаге више,

У мени сад је – што би, и што ће доћ –

Све што постоји, што јесте, сад дише

Тишином, што има вечиту моћ.

Сад ту сам, где видовитост близу је,

Управо прелазим границу ту.

И само још праве чекам визије

Па да у крај полетим, стран, и пуст.

17 маја 1901.

* * *

Неко шапће, па се смеје

Кроз плаветне магле прам.

Само мени туга веје –

Мио смех је непрестан.

Опет шапат – у шаптању

Неко тепа ко кроз сан,

У женственом том дисању,

Вечну радост видим сâм.

Пошапћи, посмеј се, мило,

Мило лице, милим сном;

Оностраном неком силом

Обдарен си, крилат њом.

20. маја 1901.

* * *

Белом ноћцом месец сија

Сивилом ко црвен чун.

Плови као илузија

И блиста из Неве пун.

Предвиђа ми тад и снива,

Испуњење жеља, ум.

О да ли то добро скрива

Црвен месец, тихи шум?..

22. маја 1901.

II - С. Шахматово. Лето и јесен 1901. године

* * *

Оне и звуче, оне и славе,

Не престаје им никад тон,

И победу свечано јаве,

И заувек им блажен трон.

Ко да гаји у звуку овом,

Ко да осети барем слој,

Бесконачни под тајним кровом,

Пун хармоније, језик мој?

Нек им је туђа моја слобода,

Нек сам им туђ у врту свом –

Звони и буја сва природа,

Ја – саучесник свему том!

30. маја 1901.

* * *

И тежак сан ћеш свагдањег сазнања

Кроз патњу и љубав, отрести ти.

Вл. Соловјов

Ја слутим Те. Иду лета незадрживо –

Упорно, један те исти, Твој лик слутим ја.

У огњу хоризонт – јасан неиздрживо,

Ја чекам ћутке, - кроз тугу љубав сја.

У огњу хоризонт сав, тај трен је већ близу,

Но страх ме: Ти лик изменићеш свој,

И дрске ће сумње да крену у низу,

Сменив на крају познатих црта спој.

О, какав ће пад – и тужно, и ниско,

Ја опхрван маштом смртно ћу бит!

Како хоризонт сја! И азур је већ блиско.

Но страх ме: ти лице старо ћеш скрит.

4. јуна 1901.

* * *

И касно, и мрак је. Без жеља напустићу

Побуњен весељем божији храм.

Светли свршићу пут, сусрете пропустићу,

Ко што уђох, - непознат да одем, сâм.

Последњи уздах, тајни и бескрајни,

Последње речи, последњи јасан глêд

На околни мрак, маштом обасјани,

Јер дивних лета – несмењив је слêд.

Без снаге негдање, у друге идем таме

Са ове обале јасне, без гласа тек,

И, видет је нећу – до смрти, можда, саме,

Нит срести је, за цео, можда, век.

6. јуна 1901.

* * *

Иза таме, за том шумом

Засија, па онда – крај,

Ја низ поља, влажним друмом –

Издалека опет сјај.

Ко огњеви који блуде

Иза реке, док све спи,

То у лугу тужном буде –

Сретнемо се ја и ти.

Но и ноћу ту се ћути,

Скријеш се у речни шаш,

Извор сјаја да се слути

Издалека само даш.

14. јуна 1901.

* * *

У земље су те туђе звали,

Ти спремна би за далек пут.

Ми те са тугом испраћали,

И многи пусти уздах љут.

Како и зима дође бела,

С дворишта, уз леден јој дах,

Заувек Ти си нам однела

До јуче заветни прах.

Праштај, све низ пут гледат стало,

А мећава ти мете траг.

Све нас, опет, мами помало,

На ту безбожну лењост, враг,

И, над мистичном силом вишом,

Звати нећемо чари моћ,

Нити уз месец бледи, кришом,

Да маштамо, касно у ноћ.

28. јуна 1901.

* * *

Ван града пољем се пролећу ваздух смешка.

Сав трептим огањ кроз његов слутећи дах.

Знам, далеко тамо – морска се површ мрешка,

Док сумрак дише – и мене мучи на мах.

И знам тад: далека, у вреви, престоница.

Кроз сени пролећа, тај стални трпи жар.

О, посна срца! И како су јадна лица!

То гладни пролећа над собом вију жал.

А ту, невине године све, попут птица,

Уз сумрак покрену – та непозната лица,

О снази живота, вечности огња, пој...

Тај манимо шум. Јави се, ал не са гневом,

Ти Вечерња, Ти Тајанствена Дево,

И сутра са јуче тим огњем својим спој.

12. јула 1901.

* * *

Сав живот чекај – ни весника,

Акамоли одговор пун.

Ал' јасно чује слух песника

На своме путу јасан шум.

Усмери сву пажњу свог уха,

И жедно слуша, чека бат,

И већ стиже њему до слуха:

Блажен је, расте, шири цват...

Све ближе – чекање већ стаса,

Ал', ах! – ко да издржи то...

И пада пророк, већ без гласа,

Зачув на путу близак тон.

И свуд – молитвом чеда гове,

Понад гробља – ритмичан звон...

Неће они сањати снове,

Које није дочеко он!

19. јула 1901.

* * *

Хоћеш ли опет жеља чун

Дочекати у вече неко,

Залазак сунца, весла шум?

Фет

Сутони, сутони пролећни,

Хладни под ноге вал.

Срце – пуно надања срећни',

Таласи бију о жал.

Одјеци, и песма далека,

Ал' слух – не разабра мој.

Плаче то сама душа нека

Тамо, на обали тој.

Тајна ли моја то сад ходи,

Зовеш ли ме с даљина ти?

Чун се љуља, плута на води,

Нешто се у талас скри.

Срце – пуно надања срећни',

Неко иде – сусрет нов...

Одблесци, сутони пролећни,

С тê обале чу се зов.

16. августа 1901.

* * *

Ти светлиш над највишом планином,

Недоступна у чардаку Свом.

Прикрашћу се са вечерњом тмином,

Све занесен, у маштању том.

Ти, пошто ме чујеш издалека,

Како вече, распалмсаћеш плам.

Ја ћу, што је Судба ми прорекла,

Игри огња допринос да дам.

И, кад почне из мрака да сија,

Снопље искри да кружи кроз дим, -

Полетећу на тој ватри и ја

Да Те стигнем под чардаком тим.


III - С.-Петербург. Јесен и зима 1901. године

* * *

Зима ће проћ – видећеш те

Равнице моје а и блата

И рећи: „О, лепоте, гле!

И какав дремеж све ту хвата!“

Ал', знај, млада, у миру том,

Својих равница мисли сам крио,

Залуд се над'о доласку твом

И болан, тужан, немиран био.

У том сутону сањах све,

Мотрих на лице смрти ледно

И чеках дуго, цео век,

У магле се заглéдах жедно.

И иђаше туда твој лик драг, –

Сред мочварја мисли сам скриво,

И те мртве лепоте траг

У души тужно оста, живо.

21. септембра 1901.

* * *

Поранићу у јутро тмурно

Кад сунце сине, и пре.

Ти ли то, жељена, журно

Долазиш к мени на трем?

Ја широм ћу врата тесана!

Окном ће промаја – трас!

И тако веселих песама

Одавно не чу се глас!

А с њима ће у јутро тмурно

Сунце, ветар к лицу мом!

С њима ће, жељена, сигурно

Доћи к мени на балкон!

3. октобра 1901.

* * *

Тихо сам кроз двери црквене

Кротке душе ушла, без гласа,

Пој се љубави сли на мене,

Молила се народна маса.

То ми, кад слаба бих у вери,

Он посла помоћ попут муње?

Ја на црквене потом двери

Улазих често, већ без сумње.

Вечерње сад падају руже,

Падају тихо, и то траје.

Сад се молим јаче и дуже,

Плачем све и мучно се кајем.


* * *

Шкрипну врата. Задрхти рука тек.

Ја низ улице пошла снене.

Тамо, куд облак је кренуо мек,

Низ небеса што се црвене.

С њима – све познато, чујем, због…

Хоће л' срце будно да буде?

Одговор живота прошлог и тог,

Да л' ће да се заједно збуде?

Ако би облаци носили зло,

Не би ми срце ни дрхтало…

Шкрипнуше двери. Дрхти рука то.

Сузе. Песме. И туге мало.

3. новембра 1901.

* * *

Одблесак бели, и жути, и црвени,

У даљини и звон и крик.

Узалудна бриго, доћи ћеш к мени,

Видим сјај над реком бди.

Тим одблеском јарким и касним крицима

Нећеш ми срушити сне.

Сабласт се гледа очима великима

Због људске сујете све.

Смрћу твојом оштрићу погледе само,

Сажежи бродове све!

Ено – сваки је светао, брз, тих – тамо,

С далека, ка мени грê.


* * *

Доћи ће дан – и нешто ће велико,

Осећам, за подвиг душо зриш.

Ти – другачија, нема, и без лика,

Притајена у тишини спиш.

Ал' шта ћеш постати – намам представе,

И не знаш ни ти, да л' бићу твој,

А Тамо већ давно победу славе

С једином, страшном душом, у бој.


* * *

Ја дуго чеках – ти касни, ако,

Па у чекању ојачā дух,

Падаше мрак, без суза, лако,

Напрезах и поглед и слух.

И када први букну пламен,

И крену се ка небу реч, -

Разби се лед, последњи камен

Паде – срце дође на ред.

Из беле буре, снежног крика

Опет ступи чаробна ти,

У вечном звону, светла лика,

Ред купола, црквених ти'.


* * *

Ко некад, сјај чувај и, ћут, -

Не чекам тајне сад.

Одговор мој – за овај пут:

За звездом крени рад.

Не чекам тајне, веруј, чуј

Нисам ти ја за њи'.

За двери те немам кључ

Тајна их мени скри.

Преда мном – сурови жар

Душевних суза, јад,

На мојој души још гар –

Једини одговор сад.

Ћути, ко пре, а ја ћу већ –

Ка мојој звезди ход,

Ал' срцу, срцу ћу рећ

Ја касних тајни род.

Сјај тајни тих, пролећних, твој,

За туђе сјаће сне.

Слиће се вал, и твој и мој,

У грло несрећном дне.

18. децембра 1901.

* * *

Кроз вечерњи ме сумрак мери,

И решење, веруј, гледа.

Чекам све –да шкрипну двери,

И нагрне светлост бледа.

Као и маште давне врте

Запамтио сам лица црте,

И тај делић од речи бивше

Као да прошлим светом дише,

Где живљаше ти, тад, бледа,

С трепавица ти сумрак гледа,

А иза тебе – лађа жива

Као лабуд бели, плива,

Иза тебе – огњева струје –

Моје песме немирне брује...

Замишљена, ти их срица,

И тако осташе црте лица,

Висине памтим, бледа места,

Куда последњи санак неста.

На тој висини све, у вери,

Из мрака да се прошлост врне,

Мутно памтим – шкрипнуће двери

Хрупиће светлост која трне.

20. децембар 1901.

НОВОГОДИШЊА НОЋ

Магле су хладне на све стране

И ватре пламте свуд, уз сјај –

А душу ледену, Светлане,

Повела машта у тајни крај.

Шкрипне снег – срце трепери –

Тих је и месечев зрак.

Смеју се тамо крај двери,

А даље улицом – мрак,

Празник смеха видет треба,

И сиђем доле, лице скрив!

Црвене ленте – свуд врева,

На ме ће мили поглед жив...

И магла свуд притисла је

Ја ћу поноћ да чекам ту.

А шапат, смех не престаје

И, горе, горе ватре свуд...

Шкрипне снег – далеко негде

Светлост се прикрада све.

Санке нечје туда језде...

„Ваше име?“ Слêди смех...

Сад мећава, вихор снежан,

Степениште бело то...

А насмејан, и сав нежан,

Лице ми сакрива он...

Хладне су магле на све стране,

И месец се сад краде блêд.

Замишљена душа Светлане,

Те дивне маште прати слêд...

31. децембра 1901.

IV - С.-Петербург. Зима и пролеће 1902. године

* * *

Соловјову

Лете варљиве сенке обданице.

Висок је и јасан тих звона зов.

Озарене црквене степенице,

Камен им жив – твој корак чека, нов.

Проћи ћеш туд, стене такнути хладне,

Под плаштом векова страшан, свêт,

И, можда, пролећа пустиш да падне

У таму, крај строгих икона, цвет.

Расту мутне ружичасте сени,

Висок је и јасан тих звона зов,

Већ пада тама на улаз камени...

Ја сам озарен – твој корак чекам, нов.

4. јануара 1902.

* * *

Ја сакривен у олтарском делу,

Али крила сад осећам раст.

Знам – нестаће мисао о телу,

Светле, зрачне висине ће власт.

Тако светле, ко сусрет кад лечи,

Бистре, ко маште ти сјајан лет.

Најслађе ћеш да зачујеш речи,

Из уста ће с новом снагом цвет.

Ми се нисмо подићи успели, -

Мој се тешки запалио штит.

Нек се сада у судбинско сели

А жар нови срце ће му бит.

Нови штит ћу за сусрет најпречи,

Живо срце да подигнем ја.

Најслађе ћеш да зачујеш речи,

На љубав ми одговор да даш.

Час ће тај – у мећаву белу

Кад завири од пролећа дах,

Ја сакривен у олтарском делу,

Ал раст крила свемоћних, на мах.

29. јануара 1902.

* * *

Келија нам древним сипи

Уз водени рој.

Ту пролеће срећом кипи,

Ври са реке пој.

Кад се то весеље згусне

У пролећни рај

На келија двери пљусне

Светлоплави сјај.

А кад завет нам подари

Дуго чекан век,

Тамо, где све дивно зари,

Пут тражимо прек.

18. фебруара 1902.

* * *

И Дух и Невеста говоре: дођи.

Апокалипса

K Завет-Сунцу веру јаку,

Видим зоре кроз даљине.

Васељенску чекам зраку

Да с пролећне земље сине.

Све лажно у дрхтавици

Сад гледам у леђа.

Испред мене – к беспутици

Стоји златна међа.

Свуд забрани крина мила

Па и не знам где сам.

Анђеоских пуна крила

Нада мном небеса.

Несхватљивог сад су зрака

Задрхтале струје.

К Завет-Сунцу вера јака,

Твоје око ту је.

22 фебруара 1902.

* * *

Ти – Божји дан си. Моји сни

Орли су што кликћу с азура.

С гневом светле лепоте сви

Сваког су трена усред бура.

Ниже им срца стрела сна,

К дивљем паду да с лет не жали...

Ал ни у паду – нигде дна

Кликтању, крицима, и хвали!

21. фебруара 1902.

* * *

Цео дан ме водила си,

Млада, златом преливена,

Јарким сунцем умивена,

Светлом стазом ходила си.

Сањарећи милу гошћу

Текао ми дан јесени,

К вечерњој сам светлој сени

Корачао са радошћу.

Слатких дана сновидице

Ти, сред стазе умивене.

О, изведи испред мене

Увек друго, ново лице!

Фебруар 1902.

* * *

Живот је текао спор, ко кад гатара мило

Реч тајну шапће, с којом се давно срела.

За нечим уздисах ја, нечег ми жао било,

Од неке маште тајне, глава би врела.

На распућу стадох, где свуда поље,

Шумски хоризонт ми устави ход.

Но, чак и ту, под игом туђе воље,

Би тежак, чини се, небески свод.

И јасни беху узроци скривени,

Шта плени мисли, шта младости зорт.

Док тамо – дан, што се гасећ румени,

Сипи златом, на шумски хоризонт.

Пролеће! Шта ли то тугу ми ствара?

А глава, од каквог ли букти сна?

Тајанствено, као гатара стара,

Дивне речи да шапће живот зна.

16. марта 1902.

* * *

Пролеће, и реком санте се крећу,

Не жалим миле мртве ја:

Врхунце своје преболећу,

На зимске тескобе да мислим нећу

Него плаветну гледам даљ.

Што да жалим кроз дим пожара,

Што да сам скрушен уз крст, црн,

Све чекам час, жељан удара,

Или божанственога дара

Кроз Мојсијев што ће ми грм.

Март 1902.

* * *

Због чудних и нових листам странице

Проверених књига пре.

И сањам све беле ишчезле птице,

Отети наслутим трен.

Бучним животом узбуђен помало,

Шапат, крик – збуњив ток,

Белом маштом за место ме сковало,

За позних времена док.

Бела си Ти, у сржи недостижна,

Строга, у жићу гневна сва.

Тајно вољена, а тајно и брижна,

Дева. Зора. Купина.

Вену и лица дева златокосих,

Кратке су зоре, ко сни.

Смирен, мудар круну од трња носи,

Сјај бели Купинин.

4. априла. 1902.

* * *

Волим у црквене дворове

Крепећи душу, да станем,

У њину сенку, те хорове,

Међ појце када нестанем.

И бојим се душе дволичне

Па врло пажљиво сместим

Ђавоље, дивље црте, личне,

Под овај оклоп пресвети.

У молитви тад сујеверној

Заштиту тражим у Христа,

Али у масци лицемерној

Смеју се уста нечиста.

И тихо, с измењеним ликом,

Уз мртви сјај свећа, доле,

Све напомињем о Дволиком

Срца тих људи што се моле.

И ево – ућуткам хорове,

У смутњи свак бежати стане...

Волим у црквене дворове

Крепећи душу, да станем.

8. априла 1902.

* * *

Чују се звона. Пролеће свуд.

Ти окна весели отвори штит.

Дан оде уз смех. Сама си пратила ту,

Ружичастих облака, нит.

Низ лице смешак, ал стаде, пређе у мук...

Какво ли га је смутило биће?

Одлазим у ружичасти луг...

Како опрости, заборавићеш.

Април 1902.

* * *

У тој улици би некакав дом,

Ту, стубиштем стрмим, до мрачног кута.

Са врата се чуо стакласти звон,

Излети сјај – па тама опет лута.

Ту се тек завеса белела кроз мрак

И с натписом „Цвеће“ картонче круто,

И свима се корак губио лак

Ту, под лампом, која је сјала жуто.

Одозго прозорче оштрило вид,

На њему завеса, још, непомично,

И, ко какво чело, намрштен зид

С гримасом карнише – неко лично...

Ту, у тами, шалтерски зрачак лак,

Било је певања, музике, плеса,

А с улице – ни реч, ни звука чак, -

Само се играо стакласти блесак.

Са степеништа мрак дворишни, густ,

И сенке плес једва да лампа гута,

Звек стакла тек наруши период пуст,

Излети сјај, па тама опет плута.

1. маја 1902.

* * *

Сретасмо се у сутона велу,

Ти си залив секла веслом тим.

Волео сам хаљину ти белу

И престао са маштама свим.

Чудно беше сретање ћутеће.

Ту – где пешчан обронак је тај,

Увече би запљуснуле свеће,

Неко слави блед лепоте сјај.

Блискост, ватру и изливе нагле

Не прихвати плаветнила мир,

Сретасмо се уз вечерње магле

Крај обале, где се мрешка вир.

Ни љубави, увреде, ни туге,

Све је прошлост помрачила, крај...

Бели стас твој, парастосе дуге

И са весла златнога ти сјај.

13. маја 1902.

* * *

Скривале магле те густе,

И глас ти бејаше слаб,

Све памтим обмане пусте,

Памтим ја, покорни раб.

Венчала тебе корона,

Тих чудних свитања ћуд,

Ја памтим стубове трона

И први твој строги суд.

Како су беле хаљине!

И чудан тишине ред!

Љиљани, пуни милине,

И твој, без помисли, глед...

Где се то деси, ко знаде?

Куд Звезда ли паде та?

Какву ли реч ти рече таде,

А да ли си и рекла шта?

Да не знам, беше л' у реду,

Цвет бели, речни, пак,

И сваку хаљину бледу,

И чудни, тај, бели знак?

Мај 1902.

V - С. Шахматово. Лето 1902. године

ПОВОДОМ ДЕДИНЕ СМРТИ

1. јула 1902. г.)

Заједно чекасмо сан или смрт.

Док су протицали тренуци бриге,

Кроз прозор, одједном, запахну врт,

А зашушта и лист из Свете Књиге.

То старац иђаше – већ сасвим сед –

Бодрим ходом, што веселост одаје,

Уз смешак, махање, шеретски глед,

И оде, уз знане нам корачаје.

И сви, колко нас би – и стар и млад –

У њем познасмо тог, пред нас што крочи,

И, с трепетом се окренувши, тад

Видесмо прах што је склопио очи...

Но слатко би душу испраћат ту,

Гледати уз какво оде весеље.

Куцну наш час – памтити, волети њу,

И празновати ново јој насеље.

С. Шахматово

* * *

Ко има невјесту женик је, а

пријатељ жеников стоји и слуша га,

и радошћу радује се гласу женикову.

По Јовану 3/29

Ја отрок сам, и свеће жежем,

Кадионица чувам плам.

Док јој мисли и речи беже,

На тој се обали смеши, знам.

Вечерња волим тиховања

У цркви белој, што је сплав,

И, пред залазак, она стања,

Када је сумрак мутно-плав.

Од тог милог покорен вида,

Тајном лепотом славим свет,

И, све преко црквеног зида,

По који бели бацим цвет.

Кренуће женик из олтара

Када падне завеса-мрак,

Са зупчастог, тамо, омара,

Своју ће зору донети брак.

7. јула1902.

* * *

Кратке је речи неко вико.

За чудну вест пратили дан.

Не пође у сусрет нико.

Ја сам крај врата стајо сам.

И многи к дому прилазише

Уз ридање и гласан крик.

Непознати сви ми бише,

Ја – на свих равнодушан лик.

Чекали су неке вести.

И схватих кроз галаме лом

Бунцања луда о невести,

Да неко бежи, још и то.

Иза парка, на брег су стали,

У плавет даљњу слали глед.

И сви се добро претварали

И били тужни, јер је ред.

Једино ја остадох тако,

Да питам ког, не смедох сâм,

Ко гоњен – знао бих слатко,

Али причати, смешно, знам.

И стајах сâм – безбрижна лица.

Поглед ми све к брдима тим.

А ту – где би узбрдица,

Већ куљаше црвени дим.

15. јула 1902.

* * *

Ја млад сам, свеж, и љубави плен,

Брижан, тужан, молитве ми пој,

Зеленим се, тајанствен сам клен,

Ка теби свијен и заувек твој.

Преко лишћа – топлог ветра дах, -

Од молитве стабла дрхте сва,

Лицу, што у звездан гледа прах,

Хвала сузе и арому да.

Под широки ти ћеш доћи кров

У те бледе и сањиве дне

Да гледамо накит мио, нов,

Да почнемо зеленкасте сне.

Ти и ја смо заљубљени пар,

Нек сан шапће због чега сам плен

Са тобом и тугом – а до ноћи бар,

Ја сам с тобом, зелени сам клен.

31. јула 1902.

* * *

Страшан је мраз вечери тих,

Њин ветар тужан када бије,

Непостојећих корака свих

Кад брижан шум по путу лије.

И зоре хладна црта-зрак –

Као да болест приповеда,

Да смо унутар – сигуран знак,

Круга, што се пробити не да.

Јул 1902.

* * *

Иза мрака, тамо, градска,

Губио се бели лед.

Привукла ме тама братска

И убрзах за њом след.

Хучало је на висини

Доносило снег.

Из таме, у сусрет мени,

Човек скочи тек.

Лице је од мене скриво

И ишао брзо тај

Ту, где огња није било,

Где би леду крај.

Осврте се – срете мене

Једног ока плам.

А када се сави пелен –

Згаснуо је сам.

Прстење се слило мразно

У тих струјни бег.

Зарумене лице мазно,

Јекну хладни снег.

И не знадох, кад и где

Јави се и неста сам –

Праћну се у води, гле,

Азурнога неба сан.


* * *

Зрак низ прозор сјактао,

А у сенци – сам баш –

Крај улаза шаптао

С тамом лакрдијаш.

Беше маглом нагиздан

У бело-црвен вал.

А на спрату – за зидом –

Луцкаст маскембал.

Ту је лице скривао

У разну лажу свак,

Ал руком откривао

Увек дрхтај лак.

Он – дрвеним је мачем

Резао писмена ред.

У усхићењу јачем

Спусти Она глед.

Усхиту се отима,

А све с тамом – сам баш –

Пред строгим се вратима

Смејо лакрдијаш.


* * *

Златним долом попут вала

Ти одлазиш диваљ, нем.

Низ небеса крици ждрала

Гасну тихо међу свем.

Замро, досегао чим зенит,

Тужни гласак, дуги звук.

А бесконачну тегли нит

Паук, с тријумфом, у мук.

Кроз прозрачна сада влакна

Сунце, не гасећи зрак,

Празно бије слепа стакла

Дома, што напусти свак.

За свечане је одежде

Јесен сунцу дала дар

Угашене све надежде

Надахњиво што је жар.


* * *

У свету негде место бира,

На крају тешког пута тог.

Сред страшног и последњег пира

За нас припрема сусрет бог.

Август 1902.

VI - С.-Петербург. Јесен – 7 новембра 1902. године

* * *

Висока је, танак јој струк,

Свагда сурова и надмена.

И сваки дан, издаље, ко вук

Пратих је ја, а на све спреман.

Знадох кад ће, баш сваки пут

Она – и за њом блесак јурке.

Ко злочинац, крих се за кут,

Сваки ћошак, у игри жмурке.

Док је жути титрао тон,

С електричних свећа севао,

У сенци њу чакао он,

Ја пратио, о том певао.

И кад би, у страху на трен,

Збуњени чекали нешто,

Ја се брзо скривах под трем,

За мрачна, слепа врата, вешто.

И ја, скривен за вид и слух,

Гледах мушкарца профил груби,

Њен сребрно-црни муф,

И у шапат им се удуби'.

27 сепрембра 1902

СТАРАЦ

А. С. Ф.

Под старост све, ко сви што реше,

Живим на свог сећања дну.

Некад нас – тамо – двоје беше,

Но не на јави – већ у сну.

Гле, бледи су јесењи венци,

Сећање нешто шапће све...

Али, зар се верује сенци

Кроз младићке што сину сне?

Све ли то би, или ја сањах?

Кад старе ране прођу те,

Дуго ме држе она стања

Када машта у маглу грê.

Глупе ми бајке нису по мери,

Болан сам, сêд, старости роб.

Нека други пронађе двери,

Које ми моја не даде коб.

29 септембра 1902

* * *

Ја улазим у храма таму

И вршим бедни обред свој.

Ја чекам ту Прекрасну Даму,

С кандила – црвени рој.

Ту, у сенци стуба висока

Ја дрхтим уз врата цик.

А у лице ми, и оба ока,

Тек сан о Њој, и сјајан лик.

О, моје већ знаде око,

Вечне Жене, сјај риза сви'.

Уз карнише лете, високо,

Осмеси, бајке и сни.

Како су свеће, Светице, глêдне,

И какав Твојих црта склад!

Нит уздах где, нит речи једне,

Ал верујем: то си Ти – сад.


* * *

Тај ће дан, као трен весеља.

Манућемо имена сва.

Тајна, к мени, зваће та жеља,

А да ме пробудиш из сна.

Каквих мисли дрхтави знаци

На лицу мом, ти ћеш да знаш.

Но чим га Твоји такну Зраци,

Све од пре, постаће лаж.

Истог трена, с осмехом немим,

Прочитаћеш ти на лицу мом

О љубави слабих, неверних,

Што је на свету цветала том.

Али тада, уз одлуку лакшу,

Без сумњи, мисли, примићу сам

И до дна ћу испити чашу,

Све да би Твој дошао Дан.


* * *

Њега би сретали свуда

Док градом владо би дрем.

Ишо, своја носо чуда,

О ледну се спотицо сен.

Ка келији тиха га жеља

Последњи да пали зрак,

Мето кандило весеља

И букет љиљана, драг.

По ко се на подсмех дрзно,

Причали да чудак је чак,

Он капу сањао, с крзном,

И опет бежо у мрак.

Пратећ га, једном свратили,

Он срећан, весео би,

Сутра већ ковчег пратили,

А свештеник тихо бди.

Октобар 1902.

* * *

Распламсавају се тајни знаци

Низ непробудан и зид глув.

У црвеној и златастој варци

Макови ми крстаре по сну.

Сакривам се у ноћне пештере

Од сурових чудеса у бег.

У свитање – плаветне химере

Мотре огледалом неба свег.

Док ме прошлост у сигурност мами

Склапам очи да потражим спас,

А на књиге што се леди страни

Златаста је девичанска влас.

Нада мном је већ небосклон низак

Црни сан ми у грудима брат.

Зацртани крај ми већ је близак,

А чекају – и пожар и рат.

Октобар 1902.

* * *

Кад сретнем Те страшно буде.

Не срести Те, страшније пак.

А разна ме чуда чуде,

И на свему видим знак.

По улици сенке ходе.

Живе ил у сну – не знам сад.

Кад приђем под цркве своде

Ни осврнут се нисам рад.

Неко ми на раме руку,

А не знам чак ни ко је он.

Али јасно чујем хуку,

И сахране недавне тон.

А тмурно је небо ниско,

Покрило је и сам храм.

Ја знам: Ту си Ти. Ту, блиско.

Не ту. Већ – тамо, знам.


* * *

Ко жеље, све расту куће,

Но, де, погледом нагло туд:

Бела где би зграда, ту ћеш

Црни смрад да видиш свуд.

Замене тако ствари место,

И свака кришом увис, знај.

Ти, Орфеју, даде невесту, -

Ко ти шапну: „Окрен се, дај...“?

Под бело ја ћу скрити главу,

Онда са криком – у вир лет.

Над телом ће, низ воду плаву,

Мирисан да плута цвет.


Documents

Александар Александрович БЛОК