Драгослав Михаиловић 

Кад су цветале тикве 

Драма у два чина с епилогом 

ЛИЦА: ЉУБА СРЕТЕНОВИЋ ВРАПЧЕ алиас ШАМПИОН, боксер МИЛИНКА, његова маjка АНДРА, његов отац ДУШИЦА, његова сестра ВЛАДА, његов брат ДРАГАНЧЕ СТОJИЉКОВИЋ, боксер, његов друг СТОЛЕ АПАШ РУЖА, његова маjка СТАРИ ПЕРИШИЋ, пуковник Удбе и председник боксерског клуба „Раднички" инвалид без леве руке, народни хероj РАКИЋ, поручник милициjе, члан управе боксерског клуба „Раднички" Капетан ЗОРИЋ, ЉУБИН тренер ПОПАРСИЋ алиас ПОП, ЉУБИН тренер СМИЉКА ИВИЦА ЛЕПИ МИТА МАJМУН ПРВИ ДЕЧАК ДРУГИ ДЕЧАК СТЕВА ЏАМБАС ПЕРА ПАТАК КЕЛНЕРИЦА ВОДНИК ЗДРАВКО ПРВИ БОКСЕР ДРУГИ БОКСЕР ПРВА ДЕВОJКА ДРУГА ДЕВОJКА МИЋА УДБОВАЦ СУЉА ИНВАЛИД НОВИНАР МАСЕР ВОJНИК БОКСЕРСКИ СУДИJА ПЕТРОВИЋ, члан управе боксерског клуба „Црвена звезда" ЧОВЕК ИЗ СПРОВОДА КУВАР ПУТАР Девоjке, удбовци, младићи, музичари, воjници, официри, боксери, пролазници, публика, болесници, болничари. 

(Догађа се од 1949. до 1953. године. Монолози Љубе Сретеновића и Драганчета Стоjиљковића су из 1966.) 

ПРВИ ЧИН 

Сцена 1. (Шумица изнад Душановца. Дан. Тишина jе, само што негде зазуjи тролеjбус, залаjе пас или лупне канта. Полусакривени, водник Здравко, у униформи, и Келнерица грле се на земљи.

Онда с разних страиа добауљаjу Столе Апаш, Мита Маjмун, Стева Џамбас, Ивица Лепи, Први и Други дечак и jош два младића. Криомице их посматраjу. Чекаjу.) ПРВИ ДЕЧАК: Шта jе бре, ово? ДРУГИ ДЕЧАК: Не знам ни jа. ПРВИ ДЕЧАК: Море, да ми идемо? Пребиће ме матори кад види да у недељу нисам код куће. ДРУГИ ДЕЧАК: И мени се иде. СТОЛЕ (осврнувши се ка дечацима, бесно): Ћут' тамо, маjку ти слинаву! МАJМУН: Бре, што jе оваj споровозан. ИВИЦА: Ма, шта раде ваздан! Закаснићемо на Врапчетов меч. МАJМУН (према Воднику, тихо): 'Аjде. 'Аjде полако. Остави мало и за нас. Доста jе било. (Водник устаjе. Закопчава панталоне и поправља блузу.) ВОДНИК (палећи цигарету): Кад ћемо опет? КЕЛНЕРИЦА (такође се поправљаjући): Кад не знам. Наврати до мене у кафану за дан-два. ВОДНИК (сагињући се да jе пољуби): Добро. Здраво. КЕЛНЕРИЦА: Здраво. Било ми jе лепо. (Водник jоj намигне и крене. Одмакавши, осврне се, па се уз неку ивицу помокри. Затим нестане. Жена устане и, пушећи, почне да истреса неку блузу. Спрема се да крене. Столе руком да знак своjима. Тихо поћу ка њоj. Она их не види. Апаш jоj иза леђа одjедном скочи право на главу. Обори jе и шакама jоj затисне уста.) СТОЛЕ: Држи jе! Држи jоj руке! (Сви на жену навале. Начини се велика гужва, у коjоj она ипак некако успе да ослободи уста.) КЕЛНЕРИЦА: Здравко! Здравко! (Jош тренутак рвање се наставља, а онда доjури Водник.) ЗДРАВКО: Шта то радите? Пустите jе! Пустите jе! (Дотрчи до гомиле и одбаци jеднога двоjицу. Затим се корак два повуче уназад и стави руку у задњи џеп.) Склањаj се - или пуцам! Убићу! (Апаш и остали се часак згледаjу. Као да су мало уплашени.) СТОЛЕ (мирно): Ма 'аjде, не зезаj. Немаш ништа. ЗДРАВКО: Склањаj се кад говорим! Одступи! СТОЛЕ (устаjући) Па добро. 'Аjде пуцаj. (Човек jе збуњен, а Столе лагано почне да му се приближава. Одмах за њим устану и Маjмун и Ивица Лепи.) И тако ти, 'оћеш да пуцаш? Због jедне курве. ЗДРАВКО: Она ниjе курва! СТОЛЕ: Ниjе? Jе ли? (Одмах га удари. Водник се поведе, али почне да се туче. Ипак, убрзо га савладаjу. Оборе га и почну да га удараjу.) КЕЛНЕРИЦА: Jао, немоjте га! Jао, немоjте! Здравко! Здравко! СТОЛЕ (остављаjући Маjмуна и Лепог да Водника и даље туку, крећући ка жени): Такви нама у воjсци крв пиjу. КЕЛНЕРИЦА: Jао, људи, немоjте, молим вас! Шта смо вам учинили! Немоjте да га биjете, молим вас! (Видевши да молбе не помажу.) Па, шта 'оћете, маjку вам слинаву! 'Оћете минџу? Па, да вас видим! Де да видим шта можете! СТОЛЕ (одjедном jоj ускочивши међу ноге и већ се откопчаваjући): А ти шта хоћеш? Хоћеш да кажемо твом мужу, па да те онаj твоj лудак закоље? (Осталима) Држи jоj руке. И њега згодно наместите. Нека гледа. ЗДРАВКО (кога Маjмун и Ивица држе): Зашто то, људи, радите? Кад вас лепо молимо... (Сви око жене jош jеданпут скоче на њу и потпуно jе заклоне.) КЕЛНЕРИЦА (из гужве): Здравко! Здравко. Опрости ми, Здравко... (Водник у Маjмуновим и Ивичиним рукама плаче.) 

Сцена 2. (Ринг. Љуба Сретеновић завршава борбу у великом стилу. Публика наоколо урла. У публици jе и читава Апашева група из претходне сцене.) ИВИЦА: Напред, Врапче! ПОПАРСИЋ: Jош двадесет секунди, Љубо! (Љубин противник, исцрпен, покушава да уђе у клинч. Љуба га пресреће наjпре левим директом, па га десним аперкатом сасвим одбиjе од себе. Онда упућуjе читаву сериjу диреката и крошеа. Зачуjе се гонг. У публици одjекуjу салве аплауза.) ПУБЛИКА, ПРВИ И ДРУГИ ДЕЧАК, ИВИЦА: Шампион! Шампион! Шампион! СТОЛЕ (Ивици): Не дери ми се, бре, у уши. (Ивица, збуњен, престаjе да скандира. Љуба дотрчи

до Попарсића у свом углу.) ПОПАРСИЋ: Тако се ради, момче. Сад jе 8:6. Ако ова последња троjица не забрљаjу, добићемо. ЉУБА: Jеси ли видео? Секану му гадну! Jеси видео како удара? ПОПАРСИЋ: Па, не мислиш ваљда да ће да те чешља? ЉУБА: Ма ниjе то! Главом! Замало да ми пукне аркада. Jа се толико чувам, а он... (Пипаjући се по лицу) Jе л' ми аркада у реду? Ух, што немам огледало. ПОПАРСИЋ: Какво огледало? (Смеjући се) Ма, у реду ти jе аркада, лепотане, не боj се. И како ти то мислиш? Па мораш мало и да добиjеш. ЉУБА: Jе ли? Па, данас мало, сутра мало, и док се окренеш, изгледам као опанак. И ниjедна цура више неће ни да ме погледа. А, остави ти то, друг. Умем jа и да дигнем руке од бокса. ПОПАРСИЋ: Добро, добро. Иди, судиjа те зове. (Судиjа узима обоjицу боксера за руке и подиже Љубину увис.) ГЛАС ИЗ ЗВУЧНИКА: Jедногласном одлуком судиjа, победио jе Сретеновић. (Аплаузи.) ПУБЛИКА: Шампион! Шампион! Шампион! (Љуба скакуће у рингу поздрављаjући публику, па трчи у свлачионицу.) 

Сцена 3.(Свлачионица краj ринга. У њоj jе неколико боксера. Неки су, мокри од купања, већ завршили своjе борбе, а други, с рукавицама на рукама, тек се спремаjу за ринг.) ПРВИ БОКСЕР (у шали удараjући Љубу рукавицом по глави): Нану ти малу, што си се изучио! Добро сам те научио. ЉУБА (бранећи се): Ма иди, бре. А научио сам се jа jош нешто. Доведи швестерку да jоj покажем. (Граjа, смех. Боксери одлазе, тако да остану само Љуба и Драганче Стоjиљковић.) ДРАГАНЧЕ: Био си одличан. ЉУБА (задовољно): А? Jеси ли ме гледао? ДРАГАНЧЕ: Свака част. ЉУБА: Ма, било би jош боље, али нешто као да ме мало жига у рамену; мораћу да кажем Попу. А и jа сам тебе гледао. И, знаш, мало си ме и нервирао, али jош си ти бољи од мене. 'Леба ми. ДРАГАНЧЕ: Ма, хаjде, нема то везе. ЉУБА: Кеве ми! Некако си, мислим, елегантниjи. ДРАГАНЧЕ: Ама, пусти то, нећемо ваљда и нас двоjица да се меримо. Ти си, уосталом, шампион, не jа. А зашто сам те то нервирао? ЉУБА: Па докле ћеш, бре, да будеш тако фин? Кад већ тражи батине, даj му их! Научи га кад знаш! ДРАГАНЧЕ: Ах, и ти си почео. Овако ми jе згодниjе. Зашто да се биjемо ако могу и овако? ЉУБА (доносећи своjе одело): Немам кад да се купам. Даj таj сунђер, 'леба ти. да се мало пребришем. ДРАГАНЧЕ (додаjући му мокар сунђер): Куд се журиш? ЉУБА (бришући се): Чека ме Смиљка. ДРАГАНЧЕ: Зар ни резултат нећеш да сачекаш? ЉУБА: Нема везе, сазнаћу. Ваљда ћемо да победимо. Чуj, нешто сам решио. Пробушићу jе. Доста сам jе чешљао. Пребриши ми леђа. ДРАГАНЧЕ (промисливши): Какав си лешинар, мислио сам да већ jеси. ЉУБА: Ма нисам. Све сам jе нешто чувао. Ал' више нећу. Доста ми jе било. Данас узимам моj бели мантил - и водим jе у шумицу. ДРАГАНЧЕ: Она jе фина цура. Можда би могао и да jе причуваш. ЉУБА: Jес', jа jе чувам, а онда доће неки мангуп, па среди ствар. Да jе чувам за неког другог, jе л' то мислиш? ДРАГАНЧЕ: Зашто за другог? ЉУБА (погледавши га): Значи, да се женим? Jеси ли ти сигуран да немаш неког попа у фамилиjи? ДРАГАНЧЕ: Jа ти само кажем да jе то фина цура, ниjе као друге. А ти ради како хоћеш. ЉУБА: Фина, фина! Па фини смо и ми. (Мрда раменима пред огледалом загледаjући се.) К'о да то фини не раде. Досадила ми jе, бре! Све нешто... (Начинивши гримасу.) Доста ми jе више. Па, колико сам jа добрих риба због ње изгубио. И колико на овом свету има добрих риба! Треба то, брате, постићи. Чак си и ти поред мене пропуштао. 

ДРАГАНЧЕ: Пази, пази, почео си да се бринеш и за мене. О, бога ти. Добро, ради како хоћеш. Хоћеш да дођеш вечерас? ЉУБА (излазећи): Чекаj ме код куће. Па да некуд пођемо. 

Сцена 4. (Смиљка и Љуба, с неким светлим, испраним мантилом у руци, долазе улицом. Затим пристиже и Апашева дружина из прве сцене.) СМИЉКА: Што ћутиш? Немаш ништа да ми кажеш? ЉУБА: Ама, шта да ти кажем? Волим jа тебе, волиш ти мене: шта jош треба да се каже? СМИЉКА: Мало ми jе од свега тога гадно? ЉУБА: Зашто гадно? Зар ти jе са мном гадно? СМИЉКА: Ниjе мени с тобом гадно. Ти то знаш. Гадно ми jе због тога што сам се овако прешла... Нема везе. ЉУБА: Бре, Смиљка, што си гњаватор! Зашто си се то прешла? СМИЉКА: Зар нисам? Ти сад, наравно, више нећеш да се поjавиш. И све ће бити као што обично бива. ЉУБА: Ко ти каже да се више нећу поjавити? СМИЉКА: Знам jа тебе. ЉУБА: Уопште ти мене не знаш. Еj, ево ти троле! СМИЉ КА: Добро, нека буде тако. Кад ћемо се, онда, видети? (Наилази Апашева дружина. Застану кад их примете.) ПЕРА ПАТАК: Еj, Љуба Врапче носи бели мантил! ТРОJИЦА-ЧЕТВОРИЦА (готово у хору): Пала шева! СМИЉКА: Jе л' они то нама? ЉУБА: Ма пусти кулове. (Ухвати jе за руку и повуче.) Ено ти троле. Пожури. СМИЉКА: И кад ћемо се видети? ИЗ ГОМИЛЕ: Здраво, Врапче! Здраво, Љубо! Како си, Шампионе! Добра ти jе цура, Врапче! ЉУБА (одмахнувши руком групи; Смиљки) Jавићу ти сс телефоном. Важи? (Потрче и нестану са сцене) ПАТАК: Бре, и ова Врапчетова риба одлична! Све неке страшне рибе 'вата. МАJМУН: По чему jе то одлична? Ништа нарочито. ПАТАК: Како ниjе? Jеси ли jоj видео ноге? ИВИЦА: Море, какав се боксер од њега направи! Како jе данас боксовао! А? СТОЛЕ: Па ви, брате, кад сте већ толико заљубљени у њега, што не удате своjе кеве за њега, па да вам буде ћалац? (Сви се зацерекаjу.) ЏАМБАС: Бре, што jе досадно. И нигде никога да се мало забавимо. МАJМУН: Недеља. Соваjу синдикалци. (Поjављуjе се Љуба). ИВИЦА (полазећи му у сусрет): Гледали смо те данас. Страшан си. ЉУБА: Jе ли? ИВИЦА: Аха. А и риба ти jе добра. Пала шева, значи? Нема везе, шевили смо и ми. Могао си и ти да пођеш. Повели би те. ЉУБА: Повели би ме? И сви сте били? ИВИЦА: Аха. (Засмеjе се.) ЉУБА (начинивши гримасу): И коjа jе то била? ИВИЦА: Она келнерица из „Смедерева" са Звездаре. (Љуба опет начини гримасу.) Бре, што си у последње време диг'о нос. Као да никад ниси био с нама. ЉУБА (не одговоривши): Богаму, Столе, од тебе и твоjих приjатеља човек више не може да прође Душановцем. СТОЛЕ: Што смо постали осетљиви! Па ми смо ваљда и твоjи приjатељи. Нећеш ваљда на приjатеље да се љутиш? Видиш ова два клинца. Данас су први пут шевили. Опет сам им jа наместио рибу. Као оно некад теби. ЉУБА: Па? Наплатићеш ти то њима. Као што си од мене наплатио. Нема то везе, Столе. Jа само кажем да нема смисла да ми чините оно од малочас.СТОЛЕ: Ама, добро де. Мало смо се зезали. Нећеш ваљда због тога да се биjеш? ЉУБА: Их, да се биjем. Зар с приjатељима? Премда бих jедном, ако ме неко баш изнервира... СТОЛЕ: Е па, немоj баш да претеруjеш. Гледао сам те данас. Постао си добар, нисам се надао.

Могао би и да се биjеш. Али, знаш, и томе сам те jа научио. ЉУБА: Столе, нешто ми се у последње време много моjих учитеља jавља. И сви су ме нечему учили. Да не беше њих, ништа од мене. СТОЛЕ: Добро, добро, нећемо да се замерамо. Било, па прошло. И заборављено. ЉУБА: Па, можда, Столе, баш и ниjе заборављено, али, знаш, не могу због тога што ми jе неко некад нешто учинио целог века да му метанишем. СТОЛЕ: У реду, брате, како ти кажеш. ЉУБА: Иначе, jа и ти остаjемо стари другари. СТОЛЕ (подигавши руку и смешећи се): Остаjемо. ЉУБА (такође подигавши руку): Здраво, Столе. СТОЛЕ: Здраво, Врапче. ЉУБА: И кажи твоjим приjатељима, не бих хтео да се о некога од њих негде саплетем... 

Сцена 5. (Лето. Љубина кућа на Душановцу, коjа има кухињу и две собе, обично намештене, али уредне. У jедноj соби спаваjу Милинка, Љубина маjка, и сестра Душица, у другоj су му отац Андра и брат Влада, а његов кревет jе у кухињи. Некад jе био са братом у соби, а Андра jе спавао у кухињи. Али од пре три четири године jе, и поред строгог Попарсићевог надзора, почео увече да закашњава, па су се отац и он заменили. С нечим у рукама поjављуjе се Милинка.) ЉУБА: О, добар дан, госпа Милинка. Па како си ми, бога ти, госпакево? Здраво, бога ти, Милинка. (Пресреће jе и тресе jоj руку. Три пута jе унакрст љуби у образе.) МИЛИНКА (бранећи се и поправљаjући проседу косу испод мараме, коjа jоj се накривила): Вала, синко, ретко се и виђамо. Где си данас? Не можеш ни у недељу на ручак да дођеш? Ма иди од мене, коњино матора! (Опазивши онаj мантил у његовоj руци.) Швалерчино покварена! Jеданпут ће нека да ти баци соду у очи. ЉУБА: Ма немоjте ми рећи, госпакево! Оне, бре, мене обожаваjу! Па и тебе поред мене. Зато што си им родила оваквог лафа. МИЛИНКА: Их, што си ми лаф! До jуче сам ти гузицу прала. ЉУБА: Госпа Милинка, молим те, то да те више нисам чуо. Jа се снабдевам у дипломатском магацину, дакле, друштвено сам важан човек у овоj земљи. (Улазећи с њом у кућу.) Госпакево, а шта у твоjоj мензи има данас за ручак? МИЛИНКА: Умиваj се и седи. За данас ћеш морати да се притрпиш. Пасуљ сам кувала. (Из собе улази Душица.) ЉУБА: Опет пасуљ! Па, докле, море, то? (Угледавши Душицу) Па, добро, швецо, шта jе ово? Jе л' у овоj кући мене баш сви мрзе? Што jоj ниси рекла? ДУШИЦА (грли га и неколико пута га пољуби у образ, али он то не примеђуjе; наjзад): Па зна она да ти не волиш пасуљ. МИЛИНКА: Ама, шта ти jе, будало? Па с ребрима jе, баш ми фино испао. ЉУБА: С ребрима, с ребрима! Ама, бре, кево, jе л' знаш ти шта jе то врхунски спортиста? Па jа, бре, морам да клопам разноврсну клопу, а не само пасуљ. (Jедног тренутка као да се стварно мало био наљутио, али сад опет прелази у шегачење.) Jа сам данас имао напоран меч, а код куће ме чека - пасуљ. Jедног дана ће ме неко ударити у плексус - и jа ћу да затрубим право у публику. ДУШИЦА (на његовим грудима просто грцаjући од смеха): Моj луди, блесави брат! (Отвараjу се врата мушке собе и на њима се поjављуjе Андра.) АНДРА: Ма шта jе то, богаму? Што сте се разгаламили? Ти, мали, чим дођеш, одмах мораш да се чуjеш. ЉУБА: Здраво, гос'инћале. Jа ти се стварно дивим кад си толике године успео да проведеш с овом госпа Милинком, коjа не зна ништа друго да кува него пасуљ. АНДРА: Е па, синко, ти се ожени, па нека ти жена кува шта 'оћеш. ЉУБА: Jе ли? Знам jа, гос'инАндро, да и ти и твоjа жена 'оћете да се оженим. Само да ме се отарасите, било како! А зашто то не терате оног политичара? Он jе стариjи. Шта jе то, бре, сви 'оће да ме жене! Али урадићу jа, госпа Милинка, нешто паметниjе. Променићу мензу. Идем jа да ручам код Драганчета, његова кева мени увек спреми нешто што волим, не као ти. МИЛИНКА: Jао, немоj да ме брукаш! Не избиjаш тоj жени из куће! 

ДУШИЦА: Мама, забога, шта ти jе? Па он се блесави, зар не видиш? АНДРА: Милинка, зар овоме размаженом магарцу, коjи jе увек у овоj кући изузетак - а ти си га таквим и учинила - не може да се спреми нешто друго, па да прекинемо оваj разговор? Jе ли то наjвећа главобоља у нашоj кући - пасуљ? МИЛИНКА: Па може, Андро, али кад он одмах развали оволика уста, не можеш од њега да стигнеш ни реч да проговориш. АНДРА: Онда учини тако. (Врати се у собу.) ЉУБА: Шта jе матороме данас? МИЛИНКА (увређено): А шта jа знам шта му jе? Сви сте луди на своjу руку. А jа треба свакоме да удесим! Шта 'оћеш да ждереш? ЉУБА: Кад то тако кажеш... (Угледа Душицу како се над нешто нагнула. Не одоли срцу него jе, олабавши шаку, али водећи рачуна да то не учини одвише jако, окине прстима по задњици.) ДУШИЦА: Jао! Мама, види га! Па то, бре, боли! ЉУБА: Бога му, швецо, буља ти jе толико порасла, а памет - ништа. Зашто? (Маjци) Кад то тако кажеш, нећу ништа. Нећу више у овоj кући да jедем. Никад и ни довека. Увређен сам. (Опет Душици) А ти преда мном можеш да се извадиш jедино ако сад брату коjи те воли пронађеш jедну наjпаметниjу чисту кошуљу на свету да све цуре попадаjу у несвест кад га у њоj виде и ако му донесеш jедан лавор воде да се опере. ДУШИЦА: Воду ћу да ти донесем. А кошуљу узми сам. ЉУБА: Бога ти, нешто ми jе ова кућа данас чудна. Да ниjе ту друг из комитета? МИЛИНКА: Ето их тамо. ЉУБА: Па дабоме. Он воли пасуљ. За њега се увек у овоj кући и кувало. А што jа умирем од глади, ником ништа. МИЛИНКА: Jао, љубоморна, размажена будало. 

Сцена 6.(Љуба улази у мушку собу. Тамо, краj радиоапарата седе нагнути Андра и Влада. Њега и не примете.) ГЛАС ИЗ РАДИОАПАРАТА: Гаварит Масква. Гаварит Масква. Драги jугословенски приjатељи, слушали сте нашу редовну емисиjу на српскохрватском jезику. Слушаjте нас опет у двадесет часова и двадесет и пет минута. Довиђења. (Затим се из апарата чуjе знак Радио Москве, после чега га Влада искључи. Видећи да га не примеђуjу, Љуба пође до ормана по кошуљу.) АНДРА: Еj, маjку му. Зар смо за ово некад штраjковали? Све упропастише. ВЛАДА (као за себе): Похапсише наjбоље људе. (Улази Душица, а одмах за њом Милинка.) ДУШИЦА (Љуби): Jеси ли нашао? (Љуба одмахне главом. Затим се окрене брату, коjи га jе већ приметио. Стегне шаку у песницу и поспрдно jе принесе до главе.) ЉУБА (накарадно акцентираjући): Здравствуj! ВЛАДА (за тренутак се учини да ће да се насмеjе, онда заузето, помало кисело): Здраво. Где си ти? ЉУБА: Послови. Државни послови ме спречаваjу. (Влада устаjе са столице и почне да шета. Замишљено, одсутно пуши. Андра такође устаjе и гледа кроз прозор у двориште. Милинка нешто премешта по орману, а Душица стоjи беспослена краj Љубе, коjи разгледа панталоне коjе хоће да обуче. Љуба незадовољан малочашњим ефектом, мрднувши рукама): Све похапсише. (Влада и Андра се у истом тренутку окрену. Брат га гледа раширених ноздрва као коњ, Андра jе запрепашћен. Љуба се чини да то не примеђуjе и руком глади панталоне.) Али jа каткад jош и навратим. А ти готово никако. Jедино дођеш да слушаш и да клопаш пасуљ. Руси и пасуљ - то jе твоj укус. Па у реду, клопаj пасуљ и слушаj Москву. Али зашто и jа увек кад ти дођеш морам да слушам Москву и да клопам пасуљ? АНДРА: Мали! Шта jе данас теби? Jеси ли полудео? МИЛИНКА (схватаjући да постаjе опасно, гураjући Љубу напоље): 'Аjде да се умиваш. ЉУБА (отргнувши се): Ма, пусти ме. Нећу да се умивам! И шта сам то рекао? АНДРА: Ти, будало, не схваташ да се због тога хапси! ЉУБА: У, у, због свачега се хапси! ВЛАДА: Не, ћале, знам jа шта jе њему. Ниjе он полудео. Него нисам га скоро био. Ушла му слава у уши, па jе и оно мало памети што jе имао изгубио. Али jа ћу тебе, слинчо, иако си и шампион и толики магарац, опет да изударам, па ћеш ти мало да сиђеш на земљу и понешто да

схватиш. ЉУБА: Да jа немам руке. ВЛАДА То ми неће бити велики проблем. (Настави да шета.) ЉУБА: Па, мислим да ћеш стварно моћи. Кад ти дођу твоjи Руси. (Влада снажно замахне. Љуба се згрчи и измакне. Десна га не погоди, али левоj не умакне и пукне му шамар преко главе. Милинка се на то скамени, Душица престрашено стави руке на уста. Андра, краj прозора, просто не може да се снађе. А њих двоjица, одмах спустивши руке, гледаjу се - Љуба Владу изненађено, оваj њега бесно.) АНДРА: Богаму, Владо! (Схвативши шта jе урадио. Влада се измакне ка зиду.) А ти! Марш напоље! Стрвино глупа! Оволики си jезик пустио! Где ти jе мозак! Марш напоље! Марш! (Милинка и Душица хватаjу Љубу и изводе га из собе.) 

СЦЕНА 7. (Кухиња у Љубиноj кући. Наjпре долазе Љуба, Милинка и Душица, касниjе и Влада.) ЉУБА: Па, кево, виде ли ти шта раде ови политичари? МИЛИНКА: 'Аjде, полази већ jедном. Ако 'оћеш да се умиваш. (Jедна с jедне а друга са друге стране, почну да му скидаjу маjицу преко главе. Он у лавору само покваси лице, па оба лакта спусти у воду.) ЉУБА: Перите ми леђа, зноjав сам. Шта jе, бре, ово? Не може поштен човек да живи у овоj земљи. Сви те биjу - биjу те на рингу, биjу те код куће - сви хоће да те жене, не даjу ти да клопаш... МИЛИНКА: Jао, будало глупа! И зашто си се накачио на њих? Па пусти их нека раде своj посао. ЉУБА: Ама шта сам им jа радио? Па jа само нећу да клопам пасуљ. И шта им jе данас? Види их какви су, као кисели краставци. Шта jе овом лудаку? МИЛИНКА: Забога, не дираj га. Зар не видиш да jе нервозан? Опет су неке похапсили. И оног његовог друга Jовицу. ЉУБА: Оног зрикавог? МИЛИНКА: Па дабоме. ЉУБА (извлачећи се из воде): Зашто њега? МИЛИНКА: А откуд jа знам? ЉУБА (обрисавши само лице, а њих две пустивши да му бришу леђа и груди): Да л' их биjу тамо? МИЛИНКА (мрднувши раменом): Питаj оца како jе он пролазио пре рата. ЉУБА: Па у реду, нека биjу њих, зашто мене? (Одмахнувши, Милинка му баци пешкир на главу, а Душица га загрли преко леђа и пољуби у раме.) ДУШИЦА: Сестрин лепи, блесави брат што ништа не копча. (Милинка одлази.) ЉУБА: А ти ми па копчаш. Ко то, бре, може да укопча? Сад се лижу, сад се биjу! Даj ми чисте чарапе. (Седа на шамлицу и пере ноге. Душица се враћа са чарапама. Четка му сандале.) ЉУБА: И нешто твоj брат да те замоли. Jе л' идеш некуд вечерас? ДУШИЦА (можда очекуjући да ће jе позвати): Не. ЉУБА: Е, пази. Jа и Драганче вечерас 'оћемо мало да прошврљамо. А ти знаш како jе незгодан онаj моj тренер Поп. Ти ћеш вечерас да легнеш овде, у моj кревет, и ако он наиђе да провери да ли совам, изаћи ћеш - тако, мало, у спаваћици - и рећи ћеш му да совам са ћалетом у соби; Влада фол ниjе ту. Он jе заљубљен у тебе и то ће да упали. ДУШИЦА (нехотице се погледавши у огледало): Откуд он? Па он може тата да ми буде. ЉУБА (бришући ноге): А, нема то везе. 'Оће ти матори, тако, да се заљубљуjу у младе цуре. Jе л' оћеш? И 'аjде, 'лебати, баци ову воду. ДУШИЦА: Добро, али ти кажи мами да ћу jа овде да спавам. ЉУБА: Добро. (Док се она сагиње да узме лавор, љуби jе у теме.) Братова будала. Брат ће нешто да jоj купи. Нешто лепо. ДУШИЦА (с лавором у рукама, кисело): Кад? ЉУБА: Кад примим плату (Душица излази. Љуба се обува. Поjављуjе се Влада. Погледа га, прошета по просториjи и пође ка столици да седне.) Пази. Мокра jе. (Влада га опет погледа, па узме неку крпу, пребрише столицу и седне. Затим извади кутиjу са цигаретама.) ВЛАДА: На. Запали. ЉУБА: Нећу. Па знаш да не пушим! И што се, бре, сад ту вадиш! 

ВЛАДА (мрднувши рукама): Па вадим се! Па шта? Изнервираш ме к'о кретена. Само брбљаш. А не знаш шта се ради! Шта друго да ти дам? ЉУБА: Добро, даj. (Узме цигарету, Влада му припали. Затим, док се лицка пред огледалом, смешно пућка.) И Jовицу, значи, ћоркирали? Па зашто њега? ВЛАДА: Зар њима треба неки разлог? ЉУБА: Па зар он ниjе члан комитета? ВЛАДА: Jесте ЉУБА: 'Леба ми, ако jа нешто разумем. Чуjем да их и биjу. ВЛАДА: Не. Него их jедног дана чешљаjу, а другог голицаjу по табанима. ЉУБА: Ма, добро, ако њих jесу, тебе неће. ВЛАДА (зачуђен, упитно га гледаjући): Зашто би мене? Немаjу разлога. ЉУБА: Па и jа то кажем, немаjу разлога. И не мислим jа да си се утроњао. Кеве ми. (Обоjица се засмеjу) ВЛАДА: Куд идеш? Драганчету? ЉУБА: Аха. ВЛАДА: А с ловом - како стоjиш? ЉУБА: Ма, нешто сам танак. Ова цициjа кева ме слабо финансира. ВЛАДА: Па, да ти дам нешто? (Вади новчаницу из џепа и пружа му.) ЉУБА: У, бре, то jе много. (Смотавши новац у џеп.) Немоj да кажеш кеви. ВЛАДА: Нећу, не боj се. ЉУБА: Кево, ћале, одох jа! ВЛАДА: Чекаj мало. Да ти кажем нешто. Ако мене случаjно... ЉУБА: Шта? ВЛАДА (одмахнувши): Ништа. Нема везе. Буди чешће код куће. Здраво. (Љуба истрчи, а онда се врати, па осврнувши се да види да ли га ко не гледа, опет стегне шаку у песницу и подигне jе до слепоочнице.) ЉУБА: Здравствуj! (Он изjури са сцене Влада остаjе кикоћући се.) МИЛИНКА: (поjављуjући се са тигањем у рукама) Па он заборави да jеде. Е, будала. 

СЦЕНА 8. (Ринг. Љуба Сретеновић, лепо обучен, са краватом, као човек од тридесет седам година.) ЉУБА: Jесте ли били скоро на Душановцу? Чуjем да се доста променио. Више, кажу, и не личи на онаj Душановац... Не, нећу се вратити. У иностранству сам тринаест година а овде, у Естерсунду, већ сам осам. Имам породицу. Моj клинац Арне има десет година. Он jе Швеђанин. Моjа жена Инге родила га jе пре мене, као девоjка. Други су овде обичаjи... Кад ми се онда, онако за кратко време, све било стровалило на главу, и кад сам затим и jа оно био учинио, у први мах ми на памет ниjе падало да бежим преко границе. То ниjе било ни у коjоj моjоj комбинациjи. Ту сам се, на Душановцу, родио, ту треба и да останем. А затим, десило се шта се десило. Па и тада, никако ми се ниjе чинило да радим нешто што ће одлучити о читавом мом животу. Бежим преко границе: па шта? Ако jе овако могу прећи с ове стране, исто jе тако могу прегазити и с оне. Нисам о томе много размишљао - био сам сувише очаjан за то - али негде у мени jе постоjала вера да jедан овакав чин као што jе одлазак мора да има и своj други, завршни део, а то, наравно, може да буде само повратак. Имао сам утисак да сви људи на свету то мораjу да разумеjу... У ствари, и овде сам помало популаран. Опет због бокса. Тренирам фабричке боксере. А, осим тога, радим и оно што у Jугославиjи нисам никад ни помислио - у синдикату. Моj клинац ме обожава; а, не могу да кажем, волим и jа њега. Jеданпут пролазим улицом, а он стоjи с неким своjим другарима и хвали се: „Моj стари jе у Jугославиjи био шампион. Новине су о њему писале." А jа нисам био jугословенски првак. Био сам првак Србиjе, две године, у велтеру и полусредњоj. И свеармиjски првак у средњоj, кад сам служио воjску... Код куће, наравно, имам наше плоче. Али тамо не волим да их слушам. Растужим се. Не волим да узнемиравам Арнеа и Инге. Он, моj син, изгледа, воли их. У почетку их jе ваљда пуштао да би мени угодио. А после их заволео. Кад се зажелим, jа одлазим у jугословенски клуб. Мало ми jе лакше откако овде има наших. Готово шест година био сам jедини Jугословен у целом Естерсунду. А сад нас има готово шестсто. Кад су почели да долазе, готово очима нисам могао да веруjем. И ту мало жвалавимо по нашки, мало певамо по нашки и мало плачемо по нашки. А онда одемо сваки на своjу страну... И тако, често сам у клубу. Често сам у клубу, и

сачекуjем оне коjи долазе, испраћам оне коjи одлазе. А они долазе, и одлазе, а jа остаjем. И кад ме ухвати моjе лудило, кад се смрачим, Инге и Арне ходаjу око мене на прстима. „Инге", кажем тада моjоj жени, „Инге, срце ми пуца." А она каже: „Видим, Љуба." У почетку jе страховала да ћу отићи А сад зна да то тако мора да буде; проћи ће ме. И кад ме види таквог, вели ми: „Па, Љуба, иди мало у наша Jугославиjа." А jа jоj кажем: „Ти, Инге, као да си се на Душановцу родила." Тада узмем од фабрике неколико дана неплаћеног одсуства - и они су се на то навикли, па ми више не праве питање - и седнем у кола, па по три дана и три ноћи возим као луд. Jа сам, иначе, пажљив, опрезан возач и не волим да jурим, али тад немам времена ни за спавање. За воланом само по дватри сата одремам. Тек кад доћем до аустриjске и наше границе, зауставим се. Свратим у неки мотел, окупам се, људски се испавам - jеданпут сам тако шеснаест сати преспавао - обриjем се, пресвучем. И, полако, пређем преко границе. Онда уђем у Љубљану, или свратим у Цеље или Марибор - ниже да идем, немам храбрости, а о Београду да и не причам - застанем и паркирам се поред тротоара. И тако останем у колима. Спустим стакла, гледам око себе и слушам. И, богами, Словенци сасвим добро жвалаве по нашки, ништа се не разликуjу. Не излазећи из кола, преседим по пола сата, или сат или два. Онда полако кренем иатраг. У повратку негде на бензинскоj пумпи напувим резервоар бензином. Затим пређем аустриjску границу, застанем, па из довода ваточим пуну шаку Трљам га, њушим. И он ми мирише на Jугославиjу. Намажем се по лицу, по коси, по грудима. Кући се вратим уморан као куче. А моjа жена ми каже: „Ти си се, Љуба, подмладио... А све jе почело оном проклетом игранком. Ко би то онда претпоставио ? 

СЦЕНА 9.(Кошаркашко игралиште „Црвене звезде". Летње вече. Свира музика, уз коjу се окрећу парови. Љуба и Драганче стоjе са стране и посматраjу. Ту су и Столе Апаш, Мита Маjмун, Ивица Лепи и Стева Џамбас. Љуби и Драганчету касниjе прилази и Мића, Шампионов друг из предузећа. Апаш игра с Првом девоjком, а Маjмун с њеном другарицом.) ЉУБА: Виде ли ти ову малу с Апашем? ДРАГАНЧЕ: Аха. Страшна ЉУБА: Маjку му, да л' jе већ обарио? ДРАГАНЧЕ: Не знам. Вечерас не би требало да заглавимо. ЉУБА: Па, данас смо боксовали, ваљда можемо мало и да се одморимо! Не знам докле ће таj Стари да нас зеза. Опет смо му победили, шта хоће више? ДРАГАНЧЕ: Хоће да му побећуjемо и даље. Екипно, уосталом, нисмо. ЉУБА: Па jа не могу да наступам у три категориjе! Нека буду задовољни и с нерешеним. „Звезда" jе ипак „Звезда". ДРАГАНЧЕ: И jесу били задовољни. Даће нам по штоф за одело. ЉУБА: Jе ли? Нисам чуо. (Угледавши Мићу) Мићо, Мићо! Ходи овамо! МИЋА (пришавши и поздравивши се): Чуjем да jе данас са „Звездом" било нерешено; нисам могао да дођем. То jе одлично. ДРАГАНЧЕ: Ех, одлично. МИЋА: Зашто? ДРАГАНЧЕ: Никад "Звезда" ниjе била слабиjа. Кад jе нисмо данас победили, не знам кад ћемо. МИЋА: Море, пусти ти то. ЉУБА: Чуjте, вас двоjица. Ако ви мислите да ме целе ноћи овде гњавите боксом, одма' се губите. Сит сам, бре, бокса! МИЋА: Добро, брате, немоj да се љутиш. ЉУБА: Ама, не љутим се него даj мало да погледамо, нешто да 'ватамо. Види каквих риба има! (Игра се прекида. Апаш и Маjмун пуштаjу девоjке, коjе одлазе на своjе место.) Чуj, Драганче, даj сад да мазнемо ону плавку. ДРАГАНЧЕ: Мислиш, ти да jе мазнеш? ЉУБА (смеjући се): Па, наравно, jа. Видиш да ниjе за тебе. Просто, рођена за мене. Погледаj. Добро де, други пут ћу jа теби да спарингуjем. А и ти, Мићо, сад узми jедну оданде. (Приближаваjу се девоjкама) ЉУБА: Сад или никад, Драганче! Све што знамо, морамо да употребимо! ДРАГАНЧЕ: У реду, али шта ће на то да ти каже Апаш? ЉУБА: Не плашиш се ваљда? 

ДРАГАНЧЕ: Ако се не плашиш ти, нећу ни jа. ЉУБА: Онда jе у реду Али, за сваки случаj, одмах ћемо да се измакнемо у краj. И ако приметиш да нам се неко од њих приближава, ту шале више нема, кољи првог коjи ти падне под руку. Не чекаj да они почну. (Почиње музика. Њих троjица стигну на време да подигну девоjке. Апаш и Маjмун су такође били пошли к њима, али остаjу, увређени и зачуђени, празних шака. Љуба и Прва девоjка jедно време играjу ћутећи.) Долазите ли често овамо? ПРВА ДЕВОJКА: Понекад. Зашто питате? ЉУБА: Па, jа сам често овде, и досад сам заиазио сваку лепу девоjку. Вас jош нисам видео. Jесте ли из Београда? ПРВА ДЕВОJКА: Не. Из Крагуjевца сам. ЉУБА: И шта радите овде? Студирате? ПРВА ДЕВОJКА: Аха. ЉУБА: А знате ли можда у Крагуjевцу неког Милоша Перовановића, боксера? Он ми jе приjатељ. НРВА ДЕВОJКА: Нисам досад познавала боксере. ЉУБА (примакавши се с њом Драганчету, коjи такође игра): Драганче, буразеру, како напредуjеш? Jа баш никако! ДРАГАНЧЕ: Е, моj Шампионе! Не знам како ти, али jа пролазим као мртав коњ. Погледаj jе како ме поштуjе. (Сви се насмеjу.) ЉУБА: Па зар и ти? ДРАГАНЧЕ: Мани ме. Лакше бих и са Шовљанским изиш'о на краj него с њом. ЉУБА: Па ти онда дижи руке. Немоj више да се бориш. ДРАГАНЧЕ: Ама, ни не бих. Али сад ме не пушта. ЉУБА Чекаj, бога ти, да ниjе и она Крагуjевчанка? ДРАГАНЧЕ: Jесте човече! ЉУБА: Jао! ДРАГАНЧЕ: Значи, Шампионе, ни ти не пролазиш боље? Па jеси ли већ попио батине? ЉУБА: А, засад ми их само обећава. (Сви се опет насмеjу. Девоjке их већ заинтересовано посматраjу, и то Љубина Драганчета, а Драганчетова Љубу. Парови се одмакну jедан од другог.) ПРВА ДЕВОJКА: А, како вас jе оно ваш колега назвао? Какав сте ви то шампион? ЉУБА: Ама, jок, нема везе, нисам баш прави шампион. Jа сам само првак Србиjе у полусредњоj, нисам jугословенски. ПРВА ДЕВОJКА: А ваш приjатељ? Jе ли и он боксер? ЉУБА: Он jе не боксер него одличан боксер. И велики боксер и велики лаф Досад ниjе постао првак, али то само зато што у његовоj категориjи постоjи врло велика конкуренциjа. Али већ jе био репрезентативац, а и шампион ће jеднога дана постати. Сигурно... Извините, ви jако лепо играте, нисам скоро срео девоjку с коjом бих се овако лепо слагао, и хтео бих опет да доћем да вас замолим. Али приметио сам да често играте с оним црним младићем тамо. (Главом показуjе према Апашу) Па ако jе то ваш младић или имате неке обавезе према њему, реците ми, jа се нећу наљутити... ПРВА ДЕВОJКА: Ма не, нема везе. Он ме, уосталом, гњави. ЉУБА: Па, смем ли опет да дођем? ПРВА ДЕВОJКА: Аха. ЉУБА: А за следећу? Може ли да падне безец? (Девоjка клима главом.) Знате шта, ми смо данас боксовали против „Звезде", а идуће недеље гостуjемо у Крагуjевцу. Да нећете можда и ви тада тамо да будете? ПРВА ДЕВОJКА: Па, нисам баш мислила да идем. Али могла бих. ЉУБА: Па онда да нас гледате? Важи? Али - да навиjате за нас? ПРВА ДЕВОJКА: Аха. Викаћу: уа, безвезњаци! Уа, ништа не зна! (Смеjу се. Уто се игра завршава и Љуба полази да jе испрати. Клања jоj се и одлази на своjе место.) ЉУБА (вративши се на своjе место): Драганче, бог те маз'о, изгледа да jе опет упалило! Много су блесаве ове жене. Jе л' се преслишаваjу? ДРАГАНЧЕ (преко рамена се осврнувши ка девоjкама): И те како! ЉУБА: А шта раде наши приjатељи? ДРАГАНЧЕ: Наши приjатељи седе к'о говна на киши и смишљаjу како да нам откину главе. Биће

овде крви до колена. ЉУБА: А ти, Мићо? Шта си ти урадио? МИЋА: Богами, нисам ни jа дремао. И jа сам нешто урадио. ЉУБА: Значи, све jе добро. А сад ћемо да их доведемо овамо. Тамо им више ниjе згодно. ДРАГАНЧЕ: Добро. Али, пази, изгледа, Маjмун иде овамо. МАJМУН (прилазећи): Здраво, Врапче. ЉУБА: Здраво, Маjмуне. Коjим добром? МАJМУН: Е, Врапче, не дрпишу се рибе тако како ти то радиш. ЉУБА: Не знам, Маjмуне, на шта мислиш. Кад сам jа теби дрпио неку рибу? МАJМУН: Ниси мени, Врапче, не прави се луд, Апашу. Он ме шаље. Оно jе његова риба. ЉУБА: Кажи ми, Маjмуне, jе ли то стварно његова риба или он само, тако, мисли да jе његова? Jе ли jе већ обарио? МАJМУН: Па, можда већ jесте, а можда jош ниjе. Али обариће jе. Он каже, његова jе. И поручуjе ти да одступиш. Већ три недеље се jа с њим овде гузим. Већ три недеље он jе бари. Моjа цура због тога седи код куће. А ти, Врапче, знаш како ниjе здраво Апашу отимати рибе. ЉУБА: Знам, Маjмуне. А и jа теби нешто да кажем. Стари смо ми другари, али и за тебе може да испадне врло нездраво што ми доносиш овакве аброве. А кад већ спомињеш своjу цуру, теби, значи, ниjе стало до оне с коjом jе други моj стари приjатељ, Драганче? МАJМУН: Не. Не инсистирам. ЉУБА: Добро jе што не инсистираш. А Столету поручи да jа кавгу с њим не желим и да никад нисам залазио у његов атар. Али ова цура, кажи му, не само да ниjе његова него jе моjа. И кажи му, она трза на мене. А jа на њу не трзам три недеље, као он, него три месеца; само што сам jе због оне моjе раниjе цуре нешто био забаталио. И као последње му поручи: не приличи Апашу да некога моли са герле да устане да он доће на његово место. Апаш узима или оставља. Нека се не брука А jа нешто не видим да jе ово таква риба да бисмо због ње морали да се покрвимо. Тако поздрави Апаша, мог старог другара. МАJМУН: Добро, Врапче, кад тако кажеш. Али - ниjе здраво нама отимати рибе. (Одлази. Почиње музика. Љуба, Драганче и Мића устаjу и крећу у сусрет девоjкама, коjе су већ пошле ка средини. Почињу да играjу и одмах се измичу у страну. Маjмун за то време подноси извештаj Апашу, коjи ћутећи слуша, а затим устане и крене према Љуби. За њим поћу и његови паjташи.) СТОЛЕ (блед, али смешећи се и подигавши руку): Љубо, буразеру, све jе у реду! ЉУБА (такође подигавши руку): Све jе у реду, Столе, буразеру. (Ова четворица пролазе преко средине и нестаjу са сцене.)

Сцена X (Љуба у телефонскоj говорници. Дан jе. Наилази Друга девоjка.) ЉУБА: Молим вас, jе ли сад Драганче ту? .. Даjте ми га, молим вас... Где си ти,бре? Три пута сам те тражио... Кад?... Не знам где сам био. Jе ли, шта има ново? Jе ли вас неко сачекивао?... Ништа ниои приметио? Ниjе се нико мувао око вас?... Добро .. Можда ће воз и да прође, али морамо да се припа зимо неколико дана. Води рачуна куд идеш и ко jе око тебе... 'Аjде, журим се... Не, немоj да ме зовеш, jављам ти се из говорнице. Пошао сам на тренинг. (Смеjе се) Аха... Водим jе на Саву... 'Аjд здраво. (Истрчи из говорнице. Другоj девоjци, коjа га чека са стране.) Здраво, jе л' ме дуго чекаш? ДРУГА ДЕВОJКА: Могао си и да пожуриш. ЉУБА: Ма, нисам успео. Прво сам jурио дишу да му се jавим - пушта ме куд год хоћу, а jа га толико лажем да ме већ срамота - а онда, кад сам га већ био нашао и рекао му, пресретоше ме из одељења: нека гужвица. И морао сам и то да средим. 'Оћемо да се бањамо? ДРУГА ДЕВОJКА: Можемо. Где си ових дана? ЉУБА: Ма, пусти ме. Дићи ћу руке од бокса. 'Леба ми. Пре подне шљакаш, после подне - тренинг, а увече, и ако би хтео да изаћеш, не можеш, ниси ни за шта него за кревет. Сваке недеље имам меч, сваке друге jош и путуjемо. Кад ћу? (Ухвати jе за руку и поведе Затим опет застану.) Чуj, да ти испричам штос. Jа и Драганче смо неколико пута увече киднули; тако, без везе, негде жвалавимо са другарима. А онаj наш тренер Поп био се навадио да наврати до мене да види да л' сам на време отишао да совам. Е, мислим се, сад ћу jа тебе да прећем. И договорим се са швецом да кад jа некуд поћем, оиа легне у моj кревет. Кад Поп доће, онда да

се пред њим поjави, онако, у спаваћици. И да ме извади. Он стварно доће, и моjа швеца изаће и штос упали. Међутим, ускоро jа приметим да моj Поп долази готово свако вече. Не могу жив да останем од њега! И онда, фол гледа да л' сам jа у кревету, а овако усправља шиjу преко мене: „А где ти jе сестра? Нешто jе не вићам последњих дана..." (Смеjу се) ДРУГА ДЕВОJКА: Jе л' ти сестра лепа? ЉУБА: У, лепотица! 'Леба ми. Као jа. (Опет се смеjу.) ДРУГА ДЕВОJКА: А jе л' има дечка? ЉУБА (чвркнувши кроз зубе): Не пуштам jа то. Па да jе мангупи преваре! А, не може. ДРУГА ДЕВОJКА: Стварно jе не пушташ? ЉУБА: Ма, jок, зезам се. А и Драганче се, чини ми се, мува око ње. Jе ли, jеси ли обукла костим? ДРУГА ДЕВОJКА Jесам. ЉУБА: Даj покажи. ДРУГА ДЕВОJКА: Зар овде? Jа сам озбиљна девоjка! ЉУБА: А зар jа нисам?! И jа сам озбиљна девоjка. (Опет се смеjу) 'Аjде, море, ко ће да те види? (Девоjка откопча хаљину. Љуба jе уштине.) Jоj, што волим купаће костиме! (Ухвати jе за руку и, трчећи, одвуче jе са сцене.) 

Сцена XИ (Љубина кућа. Ноћ jе и сви спаваjу. Пали се светло и улазе три удбовца у цивилним оделима. Први међу њима прилази Љуби у кревету и вуче га за рукав пиџаме.) УДБОВАЦ: Дижи се! ЉУБА: А? Угаси ту сиjалицу. УДБОВАЦ: Дижи се. Jеси ти Владимир Сретеновић? ЉУБА: Ма, jок, бре! Угаси ту сиjалицу, 'оћу да спавам! (Отвараjу се врата женске собе и на њима се, у дугоj хаљини испод коjе си види спаваћица, поjављуjе Милинка.) УДБОВАЦ (Милинки): Ко jе овде Владимир Сретеновић? (Милинка скамењена лица показуjе ка вратима мушке собе. Двоjица удбоваца одлазе тамо, а jедан остаjе у кухињи. Љуба седне у кревету, протрља лице и, скочивши, потрчи у собу. Одмах затим отуда се уназад враћа праћен њима и Владом у пиџами, коjи у рукама носи панталоне.) УДБОВАЦ (Влади): 'Аjде спреми се. Имамо нешто да те питамо. (Влада почне да иавлачи панталоне не тражећи обjашњење. Пристиже полуобучени Андра, а за њим, у спаваћици, и Душица, коjа одмах заплаче.) ЉУБА (Душици): Ћути. (Влада расеjано обуче пуловер преко маjице. Затим, схвативши шта jе учинио, свуче га, па обуче кошуљу. Онда опет преко главе навуче пуловер, па огрне сако преко леђа.) ВЛАДА (маjци, тихо, палећи упаљачем цигарету): Даj ми онаj зимски капут. МИЛИНКА: Па лето jе. ВЛАДА: Даj ми капут. МИЛИНКА (упитно погледавши у удбовца): Па шта ће ти сад? Jе л' му треба? УДБОВАЦ: Ма, само ћемо нешто да га питамо. Шта ће му? (Видевши да се Милинка не сналази, Љуба грмећи потрчи до ормана у мушкоj соби и пронађе капут. Додаjе га брату.) ВЛАДА (примивши капут): Немоjте да се бринете. Ово jе нека грешка. Одмах ћу се вратити. (Љуби) Ти буди код куће. (Излазе, наjпре Влада, па три удбовца. Сви унутра остаjу на своjим местима. Напољу се зачуjе како се залупе врата неког аутомобила, коjи одмах затем крене.) ЉУБА: Шта ово би? 

Сцена XИИ (У Љубиноj кући, дању, сами су Драганче и Душица, коjа се пред огледалом спрема да изађе. У руци држи неку корпицу.) ДРАГАНЧЕ: А jа кажем моjоj кеви: Осим тетка Милинке и Љубе, jа тамо имам и неки други посао. ДУШИЦА: Jе ли? Какав други посао? ДРАГАНЧЕ: Па, рецимо, да те поведем на игранку. Или у биоскоп. А? ДУШИЦА: Зар сад? Кад ми jе брат у затвору? ДРАГАНЧЕ: Па, добро, остави то. Пустиће га. Ти увек имаш неки разлог. У ствари, знам. За тебе играjу студенти. Нећеш ваљда да гледаш неког гаравца. 

ДУШИЦА: То су глупости. И то о студентима и то о гаравцима. Цела наша кућа jе гарава. ДРАГАНЧЕ (прилази jоj с леђа): Чуj, Душка. Ти знаш колико jа волим вашу кућу. Не мислиш ваљда да бих могао нешто да ти учиним ? (Онако иза ње, изненада jе пољуби у образ. Тренутак као да не схватаjу шта се догодило. Драганче jе помало збуњен.) ДУШИЦА: Да ли си ме пољубио зато што волиш нашу кућу? Шта мислиш, кад би моj тата отишао к вама и почео да љуби твоjу кеву тетка Ленку, да ли би то учинио зато што воли вашу кућу? (Драганче се, смеjући се, повуче. Улазе Милинка и, за њом, Љуба, коjи у руци држи некакав зембиљ. Одмах примети да се ово двоjе смеjу. Као да му се то не свиди.) МИЛИНКА (Душици): Jе ли тата ту? (Драганчету, кога тек сад примети) О, где си ти? Годинама те нема. ДРАГАНЧЕ: Добар дан, тетка Милинка. Ево, дођох мало да вас видим. МИЛИНКА: Шта ти ради маjка? Што не долази? ДРАГАНЧЕ: Рекла jе да ће ових дана. Поздравила те. МИЛИНКА: И ти поздрави њу? Jе л' те Душица нечим понудила? Jеси ли гладан? ДРАГАНЧЕ: Нудила ме, тетка Милинка. МИЛИНКА: Ваљда се бар ти не плашиш од наше куће. Нико нам више не долази. Ни бога нам на улици не смеjу да назову. ДРАГАНЧЕ: Зашто бих се, теткаМилинка, плашио? А и њега ће ваљда да пусте. МИЛИНКА: Ех. (Резигнирано узима зембил од Љубе и полази у дубину куће.) Душице, где jе тата? ДУШИЦА: Jош га нема. МИЛИНКА (као тргнувши се): Где jе досад? ЉУБА: Добро, бре, кево, што се само трзаш? Па доћи ће! (Драганчету) Откад си ту? Jе л' ме дуго чекаш? ДРАГАНЧЕ: Има цео сат. Jесте ли му то носили пакет? Па кажу ли нешто? Хоће ли да га пусте? ЉУБА: Откуд да знам? (Начини гримасу даjући му знак да више о томе не причаjу.) ДРАГАНЧЕ: Не поjављуjеш се. Нема те на тренингу. Поп се љути. ЉУБА: Зна ли за Владу? ДРАГАНЧЕ: Не зна, чини ми се. Jа ништа нисам говорио. ЉУБА: Немоj ни да говориш. Нећеш одмах да идеш? Остани мало. ДРАГАНЧЕ: Добро, нисам ни мислио. (Љуба полази у дубину и почне да свлачи маjицу спремаjући се за умивање.) ДУШИЦА: Мама, одох jа да купим хлеб и млеко. МИЛИНКА: Добро, иди. ДУШИЦА: 'Оћеш са мном, Драганче? ДРАГАНЧЕ (обрадовано): Хоћу. Љубо, сад ћу jа. Идем с њом. (Радосно потрчи за њом, тако да то овоме опет падне у очи.) ЉУБА (за Драганчетом): 'Аjде само. (Милинки) 'Аjде, богаму, што си се смрзла? Па и затвор jе за људе. Пустиће га. Као да ти jе први пут у животу неко из куће у затвору. МИЛИНКА: Узми да ручаш. Што ли се таj Андра задржа? ЉУБА: Ама, доћи ће. (Поjављуjе се Попарсић.) ПОПАРСИЋ: Љубо! Љубо! ЉУБА (излазећи пред њега): О, здраво, Попе. ПОПАРСИЋ: Где си ти? Опет си почео да се зезаш! Три дана долазиш, па те десет нема! Знаш ли кад нам почиње првенство? ЉУБА: Знам, али зар сад може да ми буде до бокса? Буразера ми ћоркирали. ПОПАРСИЋ: Ау! Нисам ништа чуо. Па зашто? ЉУБА: Ни сам не знам. Ваљда нешто због Руловаца. ПОПАРСИЋ: Ух, не пипаj у то! То jе опасно! Ти се не мешаj! ЉУБА: Ама не бих се jа ни мешао, али погледаj ми, само, кеву каква jе. Не знам шта ћу с њом. ПОПАРСИЋ: Jа ти кажем, ти се у то не мешаj. А на тренинге гледаj, молим те, да ипак долазиш. ЉУБА: Добро. Гледаћу. Не брини ништа. ПОПАРСИЋ: Добро. Здраво. ЉУБА: Здраво, Попе. (Попарсић полази.) Попе! Чуj, долази ли Стари Перишић? ПОПАРСИЋ: Долази. Зашто? ЉУБА: Реци му, молим те, да имам нешто да разговарам с њим. Нека дође у клуб. 

ПОПАРСИЋ: Добро, рећи ћу му. Ако ти он као пуковник и народни хероj не помогне, не знам ко ће. ЉУБА: Ваљда хоће. Здраво, Попе. ПОПАРСИЋ: Здраво. Немоj опет да заборавиш. (Попарсић полази, кад изненада утрчи Душица стежући иа грудима ону корпицу. За њом усплахирено доjури Драганче.) ДУШИЦА: Мама, срели смо чикаДушка... Мама, чика Душко ми рече... Мама, тату су у предузећу ухаапсиилииии!... (Потрчи према маjци, али се одjедном окрене ка Љуби и падне му на груди ридаjући.) ЉУБА (ухвативши jе за руке и тресући jе): Па зашто њега? А? Он jе стар човек. Зашто њега? Зашто њега? (Душица се увиjа у његовим рукама. Одjедном зачуjу како нешто са стране потмуло бубне о под. Окрену се и угледаjу маjку како клечи савиjаjући се ка коленима. Потрче ка њоj.) МИЛИНКА: Не могу више... (Ужаснута, Душица се не усућуjе да jе додирне иего, препречивши Љуби пут, клекне краj ње спуштаjући главу на шаке на поду. Почне да запомаже гледаjући jе одоздо као куче.) ДУШИЦА: Мамаа, немоj, маамааа! Немоj, мама, мооолииим теее! (Љуба jе оптрчи и зграби маjку за мишице. Покуша да jе усправи.) ЉУБА: Кево, шта ти jе, кево? Мама! Шта ти jе, мама! МИЛИНКА: Нећу више... Неее моогу вииише! ДУШИЦА: Мама. молим те, мама! ЉУБА: Ћути, Душице! Ћути, Душице! Мама, шта ти jе? Мамааа, шта тиии jееее! МИЛИНКА (отргнувши му се из шака, као сричући): Неее могу више дааа жииивииим! Нее могу вишее даа жииивиим! (Док се Милинка клати пред њима, Душица остаjе на поду, а Љуба се окрене ка зиду и, са сузама на лицу, високо подигне песницу. Подрхтаваjући, иешто шапуће устима по коjима му се отеже пљувачка. Драганче стоjи са стране као скамењен. Поп грмећи некуд одjури.) 

Сцена XИИИ (Ринг. Неколшсо боксера тренира на разним справама. Шампион седи са стране обучен за тренинг, замишљен. Поjављуjе се Попарсић.) ПОПАРСИЋ: Шта jе, богаму, Љубо? Што не радиш? ЉУБА: Пусти ме сад. ПОПАРСИЋ: 'Аjде, 'аjде, размрдаj се мало. ЉУБА: Jеси ли видео Старог? ПОПАРСИЋ: Каже, заузет jе, не може. Боље, потражи га у канцелариjи. ЉУБА: Кажи Староме да дође! Овамо! Овде се прави бокс, а не у његовоj полицаjскоj канцелариjи! Нисам jа полицаjац него боксер! Кажи му: jа сам шампион а он jе сероња! Нека дође! Ако jош хоће да ме види. ПОПАРСИЋ: Добро, брате, рећи ћу му. Jош би могао и да ме биjеш! (Одлазећи од Шампиона, на вратима угледа Старог Перишића у униформи пуковника Удбе и Ракића у униформи милициjског поручника, коjи су последње речи чули. Здраве се.) ПЕРИШИЋ: Шта ти ради Шампион? ПОПАРСИЋ: Ено га тамо. ПЕРИШИЋ: Зашто ти jе jуче изгубио? ПОПАРСИЋ: Потпуно jе ван форме. ПЕРИШИЋ: Зашто jе ван форме? Шта ти радиш ако jе он ван форме? И зашто ти сад не ради? ПОПАРСИЋ: Ама, ради, али некако слабо. Нерасположен jе. Не могу да га повратим. ПЕРИШИЋ: Па, ако ти jе, мамина госпођица, ван форме и ако jе нерасположена и не можеш да jе повратиш, зашто jуче ниси извео резерву? А? ПОПАРСИЋ: Па, како ћу, Стари? Кога? Он jе ипак име. ПЕРИШИЋ: Име? Па не боксуjе, бре, име него песница! Треба само три дана некуд да мрднем, а ви одмах нешто забрљате. ПОПАРСИЋ: Стари, молио бих те, немоj тако да разговараш са мном. Знаш да сам мислио наjбоље. ПЕРИШИЋ: Брига ме за то шта си ти мислио! Видим jа да овде морам да почнем да разговарам друкчиjе. 

ПОПАРСИЋ: Али са мном. Стари, молим те, немоj. (Полази напоље, љутито краj себе бацивши пешкир коjи jе имао у рукама.) ПЕРИШИЋ: Врати се! (Попарсић аутоматски застане.) И подигни то. Подигни, подигни... И, знаш, Попе: докле год ми будете губили, jа ћу овде овако да разговарам. А могу - и jош друкчиjе! (Попарсић га нетремице гледа у очи.) А сад то подигни, jер то ниjе твоjа него народна имовина, па, лепо, изведи момке мало на ваздух. Сретеновића ми остави. ПОПАРСИЋ. (љутито подигавши пешкир и пошавши ка боксерима): Дереш се на мене као на дете! (Боксерима) 'Аjдмо. Мало да трчимо. (Боксери полазе.) ПЕРИШИЋ (Попарсићу, коjи већ полази ка излазу): И немоj ту да ми се вређаш, к'о некакав гусан. Сви ми се нешто вређате! Губите од будала већих но што сте сами, па сте ми jош и увређени! (Попарсић и боксери излазе са сцене. Прилази Љуби): Здраво, велики Шампионе. ЉУБА: Здраво, Стари. ПЕРИШИЋ: И, тако, кажеш: „Jа сам шампион, а он jе сероња". Па, у реду, Шампионе: jедан сероња те поздравља. Jедан сероња коjи jе као сероња и руку изгубио. ЉУБА: Добро, Стари, добро. Не 'ватаj одмах на то. Треба ли због тога мало да отплачем? Кажи само, одмах ћу да пролиjем неку сузицу. Рибе, чуjем, добро 'ваташ и том jедном. ПЕРИШИЋ: У реду jе. Не треба да плачеш. Али, твоj тренер ми се нешто жали. Каже, слабо радиш. Не долазиш. ЉУБА: Нешто ми не иде. ПЕРИШИЋ: Како ти то не иде? ЉУБА: Тако. Знаш ти, уосталом, зашто. ПЕРИШИЋ: Нећу то да слушам. Jе л' ти jасно? Овде има да се ради. Овде хоћу бокс! Прекjуче си ми изгубио. И то од кога! Jа сам те човеком начинио. Из гована сам те извукао! А ти мени тако. Па, докле ти, бре, мислиш овако? ЉУБА: А ти, Стари? А ви, докле ви мислите овако? И како си ти то мене начинио човеком? Кога сте ви то уопште начинили човеком? Jесте ли то мога оца и мога брата? На то мислиш? ПЕРИШИЋ: Остави сад то. То нема везе. ЉУБА: А шта онда има везе? ПЕРИШИЋ: Има везе, Љубо, то што ми се Поп жали на тебе. Слабо тренираш, каже. Не долазиш, каже. Jуче си изгубио од будале. Нормално би троjицу таквих jедном руком победио. Зашто си, питам те, изгубио, зашто не тренираш? ЉУБА: Стари, не могу да тренирам. Стари, не могу да боксуjем. Не могу руку да подигнем. И ти тачно знаш због чега jе то тако, немоj да се правиш луд. Jа тебе никад досад нисам звао. Нити сам ти икад нешто тражио. Jесам ли? ПЕРИШИЋ: Ниси. ЉУБА: Е па, кад нисам и кад те зовем, значи имам неку дебелу муку. Недељу дана те зовем. А ти не долазиш. Зашто? (Перишић преко рамена погледа у Ракића.) РАКИЋ: Jа, друже пуковниче, идем мало напоље да погледам шта раде момци. (Перишић климне главом и сачека да Ракић изаће.) ПЕРИШИЋ: Знам, Љубо, за твоjу муку. А не долазим зато што не могу да ти помогнем, ето зашто. ЉУБА: Како не можеш? ПЕРИШИЋ: Тако, лепо. Ниjе то моj сектор. А и да jесте: jаче jе од мене. Ситан сам jа ту. ЉУБА: Па онда ми бар обjасни. Шта jе ово? ПЕРИШИЋ: Мислиш да jа знам? Ништа више не знам. ЉУБА: Не знаш? Па ко ће онда да зна? ПЕРИШИЋ: Добро. Онда знам. ЉУБА: Не. Не знаш. Али знам jа. Jа ћу теби да обjасним. Иста сте ви говна, Стари. Помирићете се ви. Опет ћете ви jедни другима да лижете дупе. А ако уз пут неко одапне, нема везе, шевац вас за то боли. После можете споменик да му подигнете. У то се бар разумете. ПЕРИШИЋ: Много си се, дечко, назлио. ЉУБА: Не, нисам се назлио. Кита ме боли за вас, и за jедне и за друге! Ето вам ваша политика! И за оне две будале ме кита боли! Али кева ће, Стари, да ми одапне. Полудела већ. А чиjи ће то сектор онда да буде? ПЕРИШИЋ: Ти си, Љубо, добар момак и jош си бољи боксер. Али много си се назлио и видим да данас не могу да изађем на краj с тобом. Како данас да ти обjасним да сам jа ситан за те

ствари? Ипак, да не мислиш да сам дошао празних руку: распитао сам се код другова и - оца ће ти пустити. ЉУБА: Кад? ПЕРИШИЋ: То не знам тачно, али ускоро. Можда неће баш данас... ЉУБА: А буразера? Шта ће бити с њим? ПЕРИШИЋ: Њега... за њега jош ништа не могу да ти кажем. ЉУБА (почевши жустро да навлачи тренерку): Даj види, молим те. Ваљда ће и њега? А? Доста jе било. А jа ћу сад да тркнем до куће. Кева ће да ми се обрадуjе. ПЕРИШИЋ: Добро, иди. И одсад - да ми тренираш. Здраво. ЉУБА (и даље се облачећи): Здраво, Стари. Хвала ти. (Перишић полази ка излазу. Уто утрчи Драганче.) ДРАГАНЧЕ: Љубо, ево ти ћалета! ЉУБА: А? ДРАГАНЧЕ: Дош'о чика Андра! ЉУБА: Где jе? ДРАГАНЧЕ: Па ту! Ево га, долази. ПЕРИШИЋ: Он - умало да ме претекне. (Као да не жели да се с њим види, Перишић пожури напоље. Међутим, на излазу њих двоjица се скоро сударе. Андра, потпуно оседео, некако jош стариjи, испод пазуха jедне руке носи смотану крпару, а у другоj неке прње. Угледавши Перишића, збуни се, испусти крпару испод пазуха и, некако као нехотице, смакне качкет. Онда, схвативши шта jе урадио, брзо га опет врати на главу.) Шта jе, чича? (Поспрдно подигавши шапку са главе.) Добар дан! (Смеjући се, одлази са сцене. Љуба приђе Андри и почне да му узима оне ствари из руку. Пољуби га у образ, али оваj, постиђен, jедва да то и примети.) ЉУБА: Шта ти бре, бре, ћале? Што му скидаш капу? И зашто си дошао овамо? АНДРА: 'Аjде да ме одведеш кући. Пролазио сам туда. Не могу сам. ЉУБА: Па, добро. Чекаj да узмем ствари. (Узме кошуљу и панталоне, коjе су биле пребачене преко неке справе.) Кад те пустише? АНДРА: Малопре. ЉУБА: А шта jе са Владом? Jесу ли пустили и њега? АНДРА: Нису. ЉУБА: Jе ли остао у Бушиноj ? АНДРА: Не знам. ЉУБА: Како не знаш? АНДРА: Ноћас jе у затвору била нека гужва. Отерали су jедну велику партиjу. Мислим да jе и он био с њима. ЉУБА: Па куд су га отерали? АНДРА: Не знам. ЉУБА: Jеси ли га уопште видео? (Андра одмахуjе главом.) Па, чекаj... Онда морам да питам Старога. АНДРА: Не, не. Не. Нећу то. Нећу никога да питаш. ЉУБА: Али, ћале, па морамо да сазнамо где jе! АНДРА: Води ме, молим те, кући! Нећу никога ништа да питаш. Ти не знаш... Нећу да и ти настрадаш због мене! ЉУБА: Како да настрадам, ћале? И зашто и jа? АНДРА: Jер ти не знаш... Они су... Jа знам... Jа знам... Jа сам, матора будала, крив и за Владу! ЉУБА: Шта то причаш, ћале? Како си ти крив за њега? АНДРА: Jер jа сам... Гори су него Немци... Jа знам да jе он отишао због мене. (Плаче.) ЉУБА (ухвативши га за мишице): Шта то причаш, ћале! АНДРА: Jа сам за њега крииив!... Jа знам... Jа знам... ЉУБА: Ћале, нећу то да причаш? Нећу то да причаш, ћааале! (Дрмуса га и Андра се мало примири.) Па шта jе ово, људи? Шта се то дешава? (Као да не може више да их слуша, Драганче журно поће са сцене.) 'Аjдемо кући. 'Аjдемо кући. (Журно почне да се спрема, али Драганче, само што jе изишао, већ се враћа на сцену, сада праћен Милинком и Душицом, коjе у рукама носе два зембила.) ДРАГАНЧЕ: Ево их. 

ДУШИЦА (потрчавши оцу на груди): Тата! Татице моj! ЉУБА: Откуд сад оне? АНДРА (грлећи Душицу и гураjући jе пред собом ка Милинки, коjа, испустивши онаj зембил, такође жури ка њему; загрливши и Милинку): Мислио сам да вас више никад нећу видети. Мислио сам да вас више никад нећу видети. ЉУБА (преко њих, коjи га и не слушаjу и не чуjу, Драганчету): Ма, шта хоћеш ти! Шта ти хоћеш? МИЛИНКА (грлећи Андру и љубећи га, кроз сузе): Само кад си ми ти дошао! Само кад си ми ти дошао... Сад ће... све... АНДРА: Толико сам мислио... на тебе, Милинка... И на тебе, Душице... Толико... На све сам мислио... ДРАГАНЧЕ (Љуби): Шта ти jе, бре? МИЛИНКА: Сад ће све да буде добро. Сад ће све да буде добро. Jао, боже, како то изгледаш! ЉУБА (Драганчету): Зашто си их довео ? ДРАГАНЧЕ: Дошле саме, откуд сам их jа довео! ЉУБА: Па, не може, бре, овамо тек тако да се долази! ДРАГАНЧЕ: То им ти обjасни. МИЛИНКА (одjедном се прибравши, и даље Андри): Боже, како изгледаш! 'Аjд'мо кући. 'Аjд'мо кући. Да се окупаш. Да се мало средиш. (Почне журно да скупља ствари око себе.) ЉУБА: Кево, зашто сте дошле овамо? Кево, зашто сте дошле овамо! МИЛИНКА: Забога, не вичи jош и ти. ЉУБА: Па како да не вичем кад ти долазиш овамо као да те то Драганчетова кева позвала на кафу! Што ниси повела и неку комшику? АНДРА: 'Аjдемо. 'Аjдемо. (Љуби) Добро, сад ћемо ми. Сад ћемо. ЉУБА (Милинки.) А за Владу и не питаш! Знаш ли за њега? МИЛИНКА: Знам. ЉУБА: И? МИЛИНКА (показуjући зембил): И кад ми тамо одjеданпут кажу да више нема ни jедног ни другог - просто их, тако, више нема - куд ћу да пођем него овамо? АНДРА: Добро, добро, ми полазимо, немоj да се плашиш. Душице, сине, даj таj зембил. ЉУБА (резигнирано): Ама зашто бих се плашио? Драганче, молим те, води их кући. Видиш да су сви полудели. (Драганче клима главом и навлачи на себе одећу.) МИЛИНКА: А ти? ЉУБА: Jа остаjем овде. Знаш, госпа Милинка, jа се бавим боксом - jеои ли некад чула за то? - и морам мало да тренирам. Прекjуче сам изгубио као во, и све то због ваших... због глупости. МИЛИНКА: Андро, хоћу да и он пође кући. АНДРА: Добро jе, Милинка. Он овде има посла. МИЛИНКА: Андро, нећу да ми се деца тако растураjу по свету. АНДРА: Пусти човека нека ради своj посао. (Љуби) Остани. И нећу ни с ким да разговараш. (Љуба уморно клима главом и они, праћени Драганчетом, као у некоj процесиjи, излазе са сцене. Шампион седне трљаjући лице. Тренутак траjе пауза, а онда улази насмеjани Перишић.) ПЕРИШИЋ: Jе л' одоше? Па он, бога ти, умало да ме претекне... А сад ћемо на посао. Jош ниjе све изгубљено. Jош се све може поправити. И хоћу да ми помогнеш. ЉУБА: Шта ли сте му то урадили кад сте га начинили оваквим. Шта сте му то урадили кад сте му направили онакву рупу у глави? ПЕРИШИЋ: То, Љубо, нема везе са мном. Рекао сам ти већ. ЉУБА: Нема везе с тобом. Докле ћеш ти тако да се вадиш, као нека курва? Ниси можда имао баш мога Андру, а са другима, шта си радио? И у чему си ти друкчиjи од оних коjи су с овим имали везе? ПЕРИШИЋ: Љубо, враћаш се на ствари о коjима смо већ разговарали и причаш глупости. Нећу више о томе да разговарам. Чека нас посао. Вратимо се на посао. ЉУБА: Али jа, Стари, хоћу да разговарам. Питам те шта сте урадили моме Андри, ништа друго, и хоћу да ми одговориш. И питам се шта ћете тек да урадите мом брату кад сте онако могли с jедним старим човеком. А? ПЕРИШИЋ: Ма шта ти хоћеш, бре, од мене! Они су добили оно што су заслужили! Шта хоћеш, да их чешљамо? Оца смо ти, уосталом, пустили. Jесмо ли? 

ЉУБА: А буразера? Где ми jе буразер, Стари! ПЕРИШИЋ: Jесмо ли ти оца пустили, питам! ЉУБА: Ти то мени као да сте могли и да га не пустите! Човека од шездесет година! Као да сте његови власници, као да сте заслужни што се родио! Па шта ви, бре, хоћете! ПЕРИШИЋ: А ти шта хоћеш? Шта мислиш да треба да радимо с таквима? Он jе неприjатељ, бре! Хоћеш да ти покажем његове записнике? Хоћеш да видиш његово признање? ЉУБА: Нећу, Стари. Видим jа њега како изгледа. Знам jа да вам jе све признао. Ко вам не би признао? Признао jе он вама и оно што ниjе ни помислио. ПЕРИШИЋ: Па шта онда хоћеш? ЉУБА: Брата. Брата, Стари. Где ми jе буразер? Нема га у затвору у Бушиноj. Нема га нигде. Jесте ли га убили? ПЕРИШИЋ: Он jе - отишао даље. ЉУБА: Куда то даље? ПЕРИШИЋ: Зна се куда. Имамо ми jедно лепо место за њих. ЉУБА: Какво лепо место? ПЕРИШИЋ: Доста згодно место. Тамо ће мало да ради. Мало ће да туца камен. А добиjаће и књиге, новине. ЉУБА: Какве књиге, какве новине? Шта ће му то кад jе на робиjи? ПЕРИШИЋ: Ниjе то робиjа, Љубо. Нисмо ми капиталисти. То jе поправни рад. Ми ћемо да га преваспитамо. Кад се поправи, пустићемо га. ЉУБА: Како да га преваспитате? Онако као оца? И, рече ми кева, ћалета сте ми отпустили с посла. После толико година! Еj, бре! ПЕРИШИЋ: Па него шта! Мора да плати! Нема за такве места код нас! ЉУБА: Нема за такве места. А за какве онда има? Па, бре, Стари, моj ћале jе у овом Београду штраjковао jош дваjес' четврте! Борио се за ову земљу, као и ти! А моj буразер, он jе, ти то знаш!, за време рата пола Душановца запалио. После рата, због комитета, ни са девоjкама ниjе стигао да иде! ПЕРИШИЋ: Ти мени малочас рече да те не 'ватам на моjу руку. А на шта ти мене сад 'ваташ? Да знаш: то jе било! То нема везе! За такве као што су твоj отац и твоj брат - нема места у овоj земљи! ЉУБА: А у коjоj онда, молим те, има? И зашто, бре? Зар зато што су слушали радио? ПЕРИШИЋ: Нису они само слушали радио, ие прави се луд. Причали су свашта, и била jе то цела банда! Твоj отац jе излаиела будала и зато смо га и пустили. Али твоj брат jе знао шта чини. Он jе - банда. Тако се и у истрази држао. И не питаj ме ништа више! ЉУБА: Знаш шта, Стари: стариjи си човек и волео сам те и поштовао као мога оца. Али сад ћу ти рећи: ти си банда, Стари. Ништа ниси бољи од њих. Jош си гори. ПЕРИШИЋ: Љубо, то ми jе последњи пут рекао jош Бећаревић. ЉУБА: Кита ме за то боли, Стари. Кита ме боли и за тебе и за Бећаревића. Ништа и ниси бољи од њега. И опет ћу ти рећи: ти си банда, Стари! И сви сте ви банда! Не зна се ко jе од кога гори. ПЕРИШИЋ: Добро jе сад. Сад иди. Рекао си све што си имао да ми кажеш и иди. И одсад да водиш рачуна шта говориш. Доста сам jа тебе бранио. Одсад више нећу. Имамо ми податке и за тебе. ЉУБА: И за мене! Е, баш ме за то заболе оваj моj загуљени шевац! ПЕРИШИЋ: Али пре него што одеш, хоћу да чуjеш jош нешто. Твог брата на „Мермер" знаш ко jе отерао? ЉУБА: Нисте ваљда?... Немоj то да ми кажеш, Стари. Немоj. Молим те. ПЕРИШИЋ: Љубо, за срце си ме уjео. Да видиш како то изгледа. Податке за твог брата дао нам jе твоj отац. Имали смо их довољно и са других страна, али доста нам их jе дао и он. ЉУБА (после тренутка запрепашћења, наjпре тихо): И то сте ви могли! И то сте могли, гадови! (Одjедном добивши наступ и тргаjући са себе тренерку, маjицу, рукавице и бацаjући их и шутираjући на Перишића, коjи у jедном тренутку изгледа као да хоће да убиjе.) Маjку вам зликовачку!... Исписницу да ми даааш!... Мртву вам маjку jебееем!... Исписницу ми даj! Нећу више да те видим!... Дете вам у колевци jебеем!... (Оставши само у гаћицама, изненада тихо.) Стари, овог часа бих те убио, само да те се оволико не гадим. (Љуба одлази готово наг. Перишић, искићен његовом опремом, избезумљено га пропрати погледом, па држећи се шаком

за браду, као луд почне да шета сценом. Затим седне на исто место где jе на почетку седео Љуба и запали цигарету. Пауза.) ПЕРИШИЋ (пошавши до излаза): Зовни ми Попа и Ракића. (Као болестан, спуштаjући краj себе оно што jе од Љубине опреме jош остало на њему, врати се на исто место и опет седне. Мало затим поjаве се Попарсић и Ракић. Погледаjу разбацане ствари наоколо. Поп лагано приђе и почне да их скупља.) ПЕРИШИЋ: То ти jе оставио твоj Шампион. Да му се спреми исписница и да ми се пошаље да jе потпишем. ПОПАРСИЋ: Отерао си га? ПЕРИШИЋ: Не, нисам га отерао. Споразумно. ПОПАРСИЋ: Да може да приступи другом клубу и да одмах може да наступа? Чак и против нас? ПЕРИШИЋ: Да одмах може да наступа. Чак и против нас. ПОПАРСИЋ: И сам си то одлучио? Ниси сматрао за потребно да претходно о томе с неким поразговараш? ПЕРИШИЋ: Нисам сматрао за потребно. ПОПАРСИЋ: Па у реду. Написаће му се исписница. Само, кад нам буде потребан неки други Шампион, ти ћеш ми рећи где ћу да га нађем. ПЕРИШИЋ: Jесте, Попе, jа ћу ти рећи. Све ћу ти jа рећи. ПОПАРСИЋ: Па, леп си посао данас обавио... (Перишић му клима главом и Попарсић с оним стварима у рукама, одлази са сцене.) ПЕРИШИЋ: Седи, Ракићу. (Ракић седне, Перишић jе помало одсутан и опет настане кратка пауза.) Имаш ли код себе пиштољ! РАКИЋ: Имам. ПЕРИШИЋ Где ти jе? РАКИЋ: Ево га. ПЕРИШИЋ: Даj ми га. Баци. Баци. (Прихватаjући га и разгледаjући.) Jе ли пун? РАКИЋ: Jесте. ПЕРИШИЋ: И само, значи, треба повући. Носиш га стално са собом? РАКИЋ: Стално. ПЕРИШИЋ: И ноћу га, онако, стављаш под jастук? РАКИЋ: Па, не баш под jастук. ПЕРИШИЋ: И - не плашиш га се? РАКИЋ: То ми jе - алат. ПЕРИШИЋ: Пази: баш нимало га се не плашиш? Треба само, овако, да повучеш - и неко jе мртав. Можда ти. Можда jа. РАКИЋ: Чудно данас, Стари, разговарамо. Зар ти своj не носиш? ПЕРИШИЋ: Не увек. Не увек. Ти, беше, имаш децу? Дечака и девоjчицу? (Ракић климне главом. Перишић се и даље на коленима игра пиштољем.) ПЕРИШИЋ: А колики ти jе дечак? РАКИЋ: На матури jе. ПЕРИШИЋ: То би можда одговарало. То би можда одговарало. Jе ли ти добар дечак? РАКИЋ: Ех. Деца као деца. ПЕРИШИЋ: А jа их, видиш, немам. То jе можда грешка. То jе можда велика грешка... А можда и ниjе, ко зна... Толике сам жене повалио, а дете ми не роди ни jедна. Ни моjа ни нека туђа. РАКИЋ: Па ти то, колико знам, радиш и даље. Jош ниjе касно. Кад би твоjа жена... ПЕРИШИЋ: Шта моjа жена? Кад би била млађа, мислиш? Или кад бих jе заменио? Мислиш, она jе крива? Не, ниjе. Толике сам жене обалио, а да сам некоj направио дете, ни jедна ми се никад не пожали! (Смеjући се) Трипер су ми подметале, децу никад! А што се онога тиче, радим jош, ниjе да не радим. Али и то се некако проредило. (Смеjу се обоjица. Одjедном озбиљно.) Пази, Ракићу, хоћу нешто да те питам. Мислиш ли ти да човек може да остане чист? Не, овако: може ли човек да остане своj? Да га ни због чега на овом свету не гризе савест? РАКИЋ: У нашем послу или уопште? ПЕРИШИЋ: И у нашем послу и уопште. У нашем послу нарочито. РАКИЋ: Па, волео бих да ми покажеш човека кога савест ни због чега не гризе. 

ПЕРИШИЋ: Знам то, знам то. Али да не буде крупних, озбиљних разлога за то. Да jе та ствар с те стране сасвим чиста. РАКИЋ: Па, мислим, Стари, ако човек то већ схвати, онда jе наjважниjе да престане да ради оно због чега га савест гризе. ПЕРИШИЋ: Тако jе. Премда jе то лако рећи. Али рецимо да jе тако. Пази, дакле. Био си jедном млад, чист, леп; држао си до нечега и то ниjе било погрешно; био си на правом месту и ниси, за то, био унапред изгубљен човек. А онда су наишла нека сурова, луда, ужасна времена и живот те jе повукао - живот jеде људе, Ракићу - и пре свега сам начиниш гомилу грешака. А онда и многе оне праве ствари, некако потпуно ван тебе и не питаjући те, такође постану погрешне. И jедног дана, одjедном, видиш да jе ама баш све што радиш потпуно погрешно. Чак и оно што би нормално било добро, чак jе и то, ето, некако постало погрешно. И док се осврнеш, у блату си до гуше. Нема ти спаса. Три живота jош да имаш, не можеш да стигнеш да се опереш. РАКИЋ: Баш чудно данас разговарамо. Па, мислим да би човек морао бар да покуша. (Окрећући на шалу, смеjући се.) Па колико стигне. ПЕРИШИЋ: Тако jе! Тако jе. И он, дакле, све схвати и чак му се укаже прилика за поправку. Али... Али можда ти нисам испричао. Пази, питаћу те иешто. Ти си полицаjац, то си био и пре рата - jе ли тако? (Ракић климне) Пиштољ стално имаш код себе, чак и ноћу. Да ли би тим пиштољем могао да убиjеш свог сина? Jедноставно, извадиш га и, овако, потегнеш? И готово. РАКИЋ: То jе страшно питање, Стари. ПЕРИШИЋ: Не би, значи. Значи, не би. Али види, Ракићу: ако би теби таj дечак, твоj син, учинио нешто ужасно, нешто иепоjмлдгао, нешто што се не може опростити, да ли би тада могао? Извадиш, овако, и убиjеш га? То jе трен, не траjе много. РАКИЋ: Стари, ти ме данас заиста збуњуjеш. Он ме jесте много пута изнервирао, али... ПЕРИШИЋ: Значи, не би ни тада. РАКИЋ: Требало би ми наjпре да знам шта би могао да ми учини да затим никако не могнем да му опростим. Или бар да морам баш тако да га казним. ПЕРИШИЋ: У томе и jесте ствар, Ракићу! У томе jе ствар! Дакле, ти, такав какав си, jедног дана, изненада се освестиш. Доће ти из дупета у главу и одjедном сазнаш и ко си, и шта си и какав си, и лепо видиш себе како чучиш у блату до гуше и како чак уживаш у томе. И почнеш да размишљаш. И стално, стално размишљаш. Онда почне да ти се врти у глави оваква ствар: можда у овом глупом, погрешном, идиотском, смрдљивом свету ипак има нека шанса? РАКИЋ: Човек, Стари, увек има шансу. Никад ниjе све... ПЕРИШИЋ: Нема! То нема! То се само тако понекад може учинити. И, дакле, у том глупом свету упознаш jедног дечака, дивног, прелепог, коjи просто ниjе од овога света, коjи случаjно има свог правог оца - jедног килавог, кмезавог чичу, коме jе довољно да опалиш три шамара, па ће ти све признати - и коме пожелиш да будеш некакав други отац. Пожелиш, готово, иако jе већ матор, да га метнеш на крило и да га љуљаш као бебу. Тада се том дивном дечаку догоди нешто што те ужасно потресе. И ти то схватиш као неку своjу малу шансу. Помогнем ли му, доће ти у главу, можда бих могао да преокренем читавим своjим животом? Можда бих опет могао да постанем оно што сам био, можда би jош jеданпут могло да се почне? И од те огромне одговорности, пред самим собом, а и због тога што jе ствар опасна - човек jе, Ракићу, бедно, плашљиво живинче и кад jе народни хероj - уплашиш се. Али почнеш наоколо да трчиш. Неколико дана тако изгубиш, и можда нешто и успеш. Килавога Андру би вероватно пустили и без мене, али, ко би га знао, ниjе искључено да сам им мало помогао да се раниjе одлуче. И, задовољан, одеш да му то кажеш. А он те одмах окриви, Ракићу. Зато што jе неко други његовог оца ухапсио и неко други га натерао да призна. Нормално би било да то примиш мирно. Момак jе озлоjећен; и мора да буде. Али прошло те тако вуче. Навикао си на власт, на силу. Увредиш се, изговориш и оно што не би хтео да изговориш и - тиме, Ракићу - стварно примиш одговорност на себе. А на то ти твоj дечак све натовари, на главу. Не само свог оца него и оно од раниjе, од чега си, желећи да постанеш бољи, управо решио да се ослободиш. И каже ти да си прави Бећаревић, и jош гори од њега, да си зликовац и да те се гади. И, што jе наjгоре, ти схватиш, Ракићу, да све то стварно jеси и да друкчиjи не можеш бити. - Ево ти твоj пиштољ. РАКИЋ: Ти га, Стари, баш претера. Помирићете се ви. Доћи ће он опет. ПЕРИШИЋ: Знаш ли зашто га малочас нисам убио? Па, смеjаћеш се, само зато што при себи нисам имао пиштољ. Можда сам већ превише људи убио, па га се сада, ето, плашим. Не носим

то више. РАКИЋ: Ниси ваљда баш мислио?... (Перишић клима главом) Па, ипак jе наjважниjе што га ниси убио. И то што се пиштоља плашиш исто нешто значи. ПЕРИШИЋ: Ништа то, Ракићу, не значи. Само можда да сам мало недоследан. Свако у овом свету има неку улогу, а моjа jе та коjа ми jе одређена. И сад ћемо, у духу наше улоге, мало бити доеледниjи, па ћемо обавити и оно што се jош мора обавити. Ти ћеш ми у томе помоћи. РАКИЋ: Кажи, Стари. ПЕРИШИЋ: Отићи ћеш у душановачки воjни одсек. Рећи ћеш да те jа шаљем, поручићеш им да их лепо поздрављам и да желим да с првом партиjом у воjску потераjу и Љубомира Сретеновића. Изабраћеш му... РАКИЋ: Зашто то радиш, Стари? Немоj да му се светиш. Зашто радиш против себе? ПЕРИШИЋ: Човек, Ракићу, увек ради против себе. Ма шта радио, проклети човек увек ради против себе... Изабраћеш му, заjедно с њима, наjтежи и наjопасниjи род воjске, где се наjдуже служи, наjзабачениjу, наjпрљавиjу и наjопасниjу jединицу, где ће га гањати као пса, и где се грешком може лако погинути. Рећи ћеш им да jе из информбироовске породице, да му jе брат на „Мермеру", а отац му исто тако био у затвору, и да ћемо о њему послати специjалан породични каталог Контраобавештаjноj служби. И онда ћеш ми о свему поднети извештаj кроз три дана. Не бих желео да будем незадовољан начином како си то обавио. РАКИЋ: Кад већ хоћеш, зашто то Стари, не урадиш сам? ПЕРИШИЋ: Прво, Ракићу, због тога што ми, овакви, волимо да имамо саучеснике и што смо се одавно одвикли да прљаве ствари радимо лично, а, друго и мање важно, што се осећам болестан. Не могу никуд да идем. РАКИЋ: Друже пуковниче, jа нисам из ваше службе. Зашто не поверите неком вашем човеку? ПЕРИШИЋ: Немоj ми се опирати, Ракићу. Молим те. Ти одлично знаш у каквом односу наше службе стоjе. И то тако мора да остане. Немам при себи ни jедног свог човека, не могу никога да чекам док не доће и не могу више никоме ништа да обjашњавам. Болестан сам. Хоћу да одем кући и да болуjем; или да пиjем и биjем жену. РАКИЋ: Не опирем се, друже пуковниче, али jа бих вас ипак молио да позовете неког свог човека. Они су на такве послове навикли. ПЕРИШИЋ: Ракићу, ти си пре рата био полицаjац и имаш досjе код нас. РАКИЋ: Моj досjе jе, друже пуковниче, чист. ПЕРИШИЋ: Чиjи jе то досjе, Ракићу, чист, чим га има? Већ си матор, а jош си поручиик. Ако не могу много да ти помогнем, да ти одмогнем, сигурно могу. Обави таj мали прљави посао за мене. РАКИЋ: У том случаjу, молио бих, друже пуковниче, да ми дате писмено наређење. ПЕРИШИЋ: Писмено?... Ништа, дакле, таjно? Да се све зна?... У полициjи се ретко издаjу писмена наређења, Ракићу. (Вади из џепа нотес и почне да пише по њему.) Али може. Добро се браниш... Свиђаш ми се у ствари. Свиђаш ми се... Ево ти, Ракићу, писмено наређење. РАКИЋ: У реду jе, друже пуковниче. Идем. (Полази.) ПЕРИШИЋ: И не љути се ти на мене. (Ракић застаjе) Ми смо си наши. А jа сам jедан стар, болестан човек, коjи ће сада три дана да пиjе као овиња - и да биjе жену. (Ракић излази. Перишић остаjе да седи. Завеса.)

ДРУГИ ЧИН 

Сцена И (Аушановац. Ноћ. Суља у прикраjку неког чека. Чуjе се Воjничка песма: 

Киша пада, Морава се љути, Плачи, мала, одоше регрути. Jао мени, младоме регруту, Одсекоше моjу косу жуту. Чекаj, ремо, да се закунемо, Па да видиш како ми умемо. Аоj, ремци, jабуке вам горке, Стара воjска љуби вам девоjке. 

Оj, Дивуље, загуљено место, У теби сам наjебав'о често. 

(Поjављуjе се Маjмун.) СУЉА: Маjмуне! МАJМУН: А? СУЉА: 'Оди 'вамо. МАJМУН: Ко jе то? СУЉА: Jа. МАJМУН: Ти си, Суљо? Шта хоћеш? СУЉА: Имаш ватре? МАJМУН (тражећи по џеповима и прилазећи): Кога чекаш ту? СУЉА: Никога. Стоjим 'вако. МАJМУН (пошто му jе припалио): Па, 'аjд здраво. СУЉА: Маjмуне! МАJМУН: А? СУЉА: А ти нашем маршалу 'суjеш маjку 'рватску? МАJМУН: Jа? Jок. Немам везе. СУЉА: 'Суjеш, 'суjеш... (Скочи на њега и почне да га туче пендреком.) МАJМУН: Jао! Ма зашто, бре! Никоме ништа нисам псовао!... (Воjничка песма: 

Jа бих воjску одслужио с шале, Кад би са мном цуре марширале. Стари воjник легао на траву, Три jе ремца метнуо под главу. Оj, волиjем стари бити воjник, Него да сам општински одборник. Подаj, цуро, регруту на путу, Он ће бити готов за jедну минуту. 

Ивица Лепи и Први и Аруги дечак стоjе у неком ходнику. Наилази Суља.) ПРВИ ДЕЧАК: Суља! Бежи! (Дечаци потрче, али Суља и jедног и другог стигне да у проласку закачи шаком, тако да обоjицу обори. Затим крене према Ивици.) СУЉА: А зашто ме ти ометаш на дужности? Зашто ми сметаш да прођем? ИВИЦА: Па имаш места. Ево ти, прођи. СУЉА: Зашто, питам те, ометаш народну власт на дужности? ИВИЦА: Не дираj ме, Суљо. Немоj да ме дираш, Суљо, кад ти кажем... СУЉА: Шта немоj да те дирам? (Опет севне пендрек.) ИВИЦА: Jао! Шта сам ти учинио, бре! Немоj да ме биjеш! Jао! (Воjничка песма: 

Цуро моjа, дуње су ти жуте. одведоше мене у регруте. Мала моjа, немам твоjе слике, Не могу те вољет отприлике. Jао, мени, младоме регруту, Ево мене на далеком путу. Кад ћу тебе оставити, цесто, И Дивуље, заjебано место? 

С краjа jе сто, за коjим седе Инвалид и неки човек. Пиjу пиво. Поjављуjе се Столе Апаш са своjом групом, без Стеве Џамбаса, коjи долази са супротне стране. По лицу има маснице и фластере.) СТОЛЕ (љутито): Кад? ЏАМБАС: Ноћас. 

СТОЛЕ: Тфу, маjку вам педерску! Како он то мене не сачека! Само вас! Маjку вам килаву! (Журно одлази. За њим иде и његова група. Са супротне стране поjављуjе се Суља.) СУЉА (оноj двоjици за столом): А шта вас двоjица ту радите? ИНВАЛИД: Ето. Мало причамо. СУЉА: Прићате. А шта прићате. ИНВАЛИД: Тако. Ништа нарочито. Наше ствари. СУЉА: А о Стаљину? Jе л' прићате мало о Стаљину? ИНВАЛИД: Ама, какав Стаљин, шта ти jе! Пиjемо пиво. СУЉА: Е, да jа нисам ћуо. РШВАЛИД: Ама, шта ти jе, бре! Какав Стаљин, какви бакрачи! СУЉА: Ааа! Знаћи, jа лажем? Jе л' jа лажем? (Гост почне да бежи, али га Суља сустигне и неколико пута удари пендреком по леђима.) ИНВАЛИД: Ма шта jе теби, бре, jеси ти луд? Што биjеш човека? СУЉА (враћаjући се к њему): Ооо, jош сам и луд! (Удари га пендреком и обори на земљу.) ИНВАЛИД: Ама, зар ти - jао, jао - не видиш да сам jа инвалид! СУЉА: А jес' то са ћетницима зарадио? ИНВАЛИД: Jао! Ма какви четници - jао! - на фронту сам био! СУЉА (настављаjући да га туче): Са ћетницима. Са ћетницима, кад jа ка'ем... (Воjничка песма: 

Jао, мени, младоме регруту, Ево мене на далеком путу. Кад ћу тебе оставити, цесто, и Дивуље, заjебано место? Видиш ли ме jош jедном по дану, Нагузи ми моjу милу нану. 

Наилази Душица. Пресреће jе Столе Апаш.) СТОЛЕ: Душице. Де бога ти, нећу да те поjедем. (Она застане.) Не jедем jа девоjке по Душановцу, чак и ако ти jе то твоj Љуба рекао. ДУШИЦА: Нема он мени шта да говори. СТОЛЕ: Мислиш, све већ видиш и сама. Сваког дана по jедну покрцкам? Па jесте, такав сам. ДУШИЦА: Столе, све се чуjе. Не баш да их поjедеш, али урадиш им нешто слично. СТОЛЕ: Ко ли ми прави такву рекламу? Не веруjеш ваљда у то? ДУШИЦА: А ти с тим немаш везе? Како ли те на правди бога тако оцрнише? СТОЛЕ: Ниjе баш да немам везе, али - претеруjу. Али ти бар немаш зашто да ме се плашиш. ДУШИЦА: А ко ти каже да се jа плашим? СТОЛЕ: Па то ти кажем, не треба да ме се плашиш. Jа те знам одонда кад си била волицка. А сад си таква да више треба jа да се плашим од тебе него ти од мене. ДУШИЦА: Каква сам то jа? СТОЛЕ: Па, порасла си. Постала си лепа. ДУШИЦА: Столе, не пале те брошурке. СТОЛЕ: Добро, добро, иисам ни мислио. Знам jа да ти мораш да будеш верна оном твом. ДУШИЦА (већ пошавши и наново застаjући): Коме мом? СТОЛЕ: Па оном. Драганчету, Љубином другару. Jе л' идеш с њим? Љуба те, изгледа, већ теслимио. ДУШИЦА: Никоме ме нико ниjе теслимио. Столе. И немам дечка. (Опет неодлучно полази.) СТОЛЕ: Ма чекаj, бога ти, хтео сам да те гштам. Чуjем да ти jе Љуба дошао на одсуство? ДУШИЦА: Jесте. СТОЛЕ: Бре, кад прође година. Чини ми се, jуче оде. Jош га нисам видео. ДУШИЦА: Па, и ниjе баш брзо. СТОЛЕ: А друго код куће шта има ново? ДУШИЦА (коjа овакво питање ниjе очекивала): Ништа. Влада jе jош у затвору. СТОЛЕ: За њега те баш нисам питао. Мислио сам на чика Андру, тетка Милинку. А њега ми, да знаш, ниjе ни жао. Много се правио важан. ДУШИЦА: Лако ти jе да му се сад светиш. Што то ниси рекао њему? 

СТОЛЕ: Мислиш да нисам? ДУШИЦА: Па онда му кажи опет, кад се врати. (Полази.) СТОЛЕ: Не знам да ли ће то онда да ми буде важно. А дечка, кажеш, немаш? (Столе остаjе смеjући се, а Душица нестаjе са сцене. Он полази у дубину сцене, где среће Миту Маjмуна, Ивицу Лепог и jош неколицину из своjе групе.) МАJМУН: Jе л' ти то са Душицом Врапчетовом нешто жвалавиш? Нану ти матору! ИЗ ГРУПЕ: Ооо! Пази шта он зна! Jао, људи, и jесте страшна! СТОЛЕ: Ви, боље, гледаjте где вам jе Суља. А не да вае леши како стигне. (Уто се на ивици сцене поjаве Душица, Драганче и Љуба у воjничкоj униформи.) ЉУБА: Jеси ти то малочас била са Столетом? ИЗ ГРУПЕ: Ено га Врапче!... Здраво, Врапче! Кад си стиг'о... Jао, види га какав jе, као лопов!... 'Аjде ремо!... (Љуба им одмахне руком и они почну полако да одлазе са сцене. Столе остаjе у дубини.) ДРАГАНЧЕ: Jе л' те дирао? ДУШИЦА: Ма ниjе... (Љуби) Питао ме за тебе. ЉУБА: Нећу да те видим с њим! Jе л' ти jасно!? ДУШИЦА: Ма добро, што одмах вичеш. (Готово се заплакавши.) Никад с њим нисам ни била. ЉУБА: Иди кући! (Душица готово плачући одлази, а Љуба креће ка средини.) ДРАГАНЧЕ: Могли смо и да jе поведемо... СТОЛЕ (прилазећи): Бре, кад прође та година! Чини ми се, jуче си ми мазнуо ону рибу на Калишу. Ти и твоj приjатељ. ДРАГАНЧЕ: Шта jа имам с тим? ЉУБА: Jош памтиш? СТОЛЕ: Па, ето, памтим. Неко брзо заборавља, а jа, ето, памтим нешто дуже. Некако оде на брзину, не стигосмо ни да се поздравимо. ЉУБА: Не стигосмо. Чуj, Столе. СТОЛЕ: А, Врапче? ЉУБА: Нећу нико да ми по Душановцу пресреће сестру. Нећу да ми сестра не сме да прође Душановцем. СТОЛЕ (зацоктавши): А што, Врапче? Па она jе већ девоjка. Види каква jе лепа. Пресрећу jе ваљда зато што jе лепа. Да jе габор, не би. ЉУБА: Столе, нећу ти да jе пресрећеш. СТОЛЕ: А шта сам jоj jа то радио? Питао сам jе за кеву и ћалета. И каже ми да нема дечка. Дакле, немаш чега да се плашиш. ЉУБА: Ко ти каже да се jа плашим? И ниjе твоjа ствар да ли она има дечка или нема. Jа само... СТОЛЕ: Ето какав си ти. Ти мени мазнеш рибу, па се jош вређаш? (У дубини се опет поjављуjе цела група, из коjе се одмах издвоjи Ивица Лепи и пође ка њима.) ЉУБА: Столе, jа само не бих хтео кад се вратим да с неким о томе имам разговоре. СТОЛЕ: Опет ти претиш. ЉУБА: Не претим. Само кажем. СТОЛЕ: Па, мислим да претеруjеш. Мислим да си баш претерао. ЉУБА: Столе, рекао сам ти што сам имао. ИВИЦА (повукавши Столета за рукав): Иде Суља. СТОЛЕ: Баш добро... Увек морам да те подсећам ко то беше Столе Апаш са Душановца. Па, позивам те. (Пошавши од Љубе.) А сестра ти jе - порасла. (Поjављуjе се Суља у цивилном оделу и крене право кроз групу. Сви га гледаjу намргођено, али ћуте.) СУЉА: Шта jе, момци? Шта сте ми 'вако кисели? (Нико му не одговори.) СТОЛЕ: (тек пошто jе милиционер прошао): О Суљо! СУЉА: Е? СТОЛЕ: Jе л' те то, Суљо, наjурише из милициjе? И њима си, изгледа, доjадио. СУЉА (лажно се смешећи): Jес', вала. СТОЛЕ: Па, кад jе већ тако, могли би' jа и ти да се мало промаришемо. Одавно те jа, Суљо, чекам. СУЉА: Вала, Апашу, ћекам и jа тебе. Никако да ми се згодиш. Али море и овако. СТОЛЕ: Добро. Ал' да немаш тамо неку малу пуцу? Поштено, а? СУЉА: А шта, Апашу, с тобом море бит' поштено? Ал' кад ка'еш, ево. (Разгрнувши пешеве

сакоа.) Ђе б' jе? СТОЛЕ: Кад jе поштено, нек jе поштено. Ево, и jа ћу моjу утоку да оставим. (Задигне ногавицу и откопча каиш са каниjицом и ножем на потколеници. Почне туча, сурова, крвава, у коjоj Суља погађа Столета много ређе али и много опасниjе. Више пута Апаш буде оборен. Учини се да га jе милиционер надвладао. Међутим, Апаш му тада jедним захватом из џуда ломи руку. Затим га с неколико пробраних удараца - ногом у мошнице, а шаком у очи, заврат и у гркљан - обара. Суља остаjе да лежи сав крвав. Зачуjе се сирена милициjских кола.) ИЗ ГОМИЛЕ: Цаjкоши! Бежи! (Почне панично бежање. Столе, спотураjући се, и сам крене, међутим, изненада се оштро закашље. Пљуне нешто пред себе, па исколаченим очима гледа у то на земљи. Изгледа преплашен. Бришући се марамицом, погледа у Љубу и Драганчета, коjи све то jош посматраjу, и онда се некако одбатрга. Сирене су све jаче.) 

Сцена ИИ (Ринг. Љуба се спрема за наступ. Краj њега jе његов тренер капетан Зорић, у тренерци. Сценом пролази више људи у воjним униформама.) НОВИНАР: Капетане Зорићу, шта ви као тренер екипе из Дивуља имате да кажете пред оваj меч? ЗОРИЋ: Мислим да jе веома добро што се организуjе меч између гарнизона у Дивуљама и Загребу и надам се да ће то бити занимљива спортска борба. У Дивуљама ми имамо више добрих момака, а међу њима jе и Љубомир Сретеновић, до ступања у армиjу стандардни првотимац београдског „Радничког", првак Србиjе у полусредњоj категориjи. Он jе моjа велика нада. Али уздам се и у остале наше момке. Мислим да нећемо бити лак плен за боксере загребачког гарнизона. НОВИНАР: Хвала вам, друже капетане. (Љуби) Ти си, Сретеновићу, сигурно читао шта jе о теби рекао твоj данашњи противник Огњановић? Шта кажеш на то? ЉУБА: Па, све до недавно jа сам паузирао. Пуну годину. Али Огњановић и jа смо стари познаници. Три пута смо се досад срели и сва три пута сам га глатко добио. НОВИНАР: Ти знаш да он има опасан ударац? Сем тога, каже да су ти раниjе судиjе помагале. Сад такву помоћ нећеш да имаш. „Нокаутираћу", рекао jе за тебе, „душановачког лепотана." ЉУБА: Судиjе су га спречавале да ме погоди! Па поздрави ти тог репоњу и поручи му да ће данас добити батине као никад. НОВИНАР (брзо записуjући): Jе ли? ЉУБА: С таквим сам jа увек лако излазио на краj. ЗОРИЋ: Добро jе. Сад jе било доста. НОВИНАР: Добро кад тако кажеш. Видећемо ко ће да одржи реч. (Одлази) ЗОРИЋ: А ти би, дечко, могао и да се не нервираш. ЉУБА: Како да се не нервирам? Мени помагале судиjе! Чекаj само док ми изаће пред песницу. Наjурићу jа њега с ринга. Па више неће никоме да прети. 

Сцена ИИИ (Драганче Стоjиљковић као тридесет шестогодишњак, сам.) ДРАГАНЧЕ: Љуба jе увек говорио да сам jа био бољи од њега. Али сумњам да би се то озбиљно могло рећи, ми нисмо били ни у истоj категориjи. Истина, понекад смо, из шале, навлачили рукавице да мало између себе пимпламо, онако како то раде каратисти, маркираjући ударце. И тад сам могао и да осетим колики jе био маjстор. Све што сам jа знао, он jе знао jош много, много боље. Таj просто ниjедног тренутка ниjе био онде где би морао бити, jедан jе од оних ретких боксера коjи jе отишао из бокса нетакнута лица, а док се ти чудиш где jе, око главе ти пиште његове песнице као куршуми. Не, jа вероватно с њим ипак не бих могао. Или, ако бих и лмогао, то тек уз велики страх и огромне муке. Код нас jе тада било доста одличних боксера, па сам међу њима можда био и jа. Али Љуба Шампион jе био jедан и, може бити, никад се такав више неће родити. Сви ми остали имали смо само понешто, понеку специjалност: рефлекс и ескиважу, рад ногу или брзину, ударац левом или десном. Он jе имао све. У почетку jе био изразит дешњак. Кад jе приметио да му jе то у борби и левацима недостатак, кренуо jе да у сали проводи сате и сате радећи само левом; док ниjе дошао дотле да му се она готово уопште ниjе разликовала од десне. Тако jе у тешким мечевима умео и по неколико пута гард да промени, а то jе његове противнике могло да избезуми. У почетку jе, као и jа, био чист

техничар, што jе у боксу одувек знак даровитости. Временом jе, и даље развиjаjући маjсторство и брзину, и ударац толико израдио да jе постао готово нокаутер. Пред његов одлазак у воjску чинило ми се да се и пре меча могао одлучити хоће ли добити на поене или иокаутом. Заиста jе био jедан и jединствен моj другар Љуба Шампион. Jедну сезону после њега у воjску сам кренуо и jа. Те године - прву jе паузирао - а и оне следеће, он jе већ био репрезентативац Jугословенске армиjе - вероватно због брата и оца нису му дозволили да буде и репрезентативац државе - и почетком деветсто педесет треће у Риму jе у jедном међудржавном мечу иобедио некадашњег троструког европског првака Банкарла Лозатиjа. А Лозати ниjе тек случаjно три пута био европски првак. Неко се био досетио да ту борбу сними за филмски журнал, али она никад виjе приказана, jер Љуба jе већ те jесени киднуо, а онда се десило оно што се у таквим случаjевима обично радило - снимак jе забрањен или уништен. Ипак, jа сам имао срећу да га видим. И тад сам гледао како jедан велики шамиион коjи долази скида jедног великог шампиона коjи одлази. Од чуда, усхићења и туге просто сам плакао. Jер сви смо ми, долазећи, некога скидали, и све су нас, при одласку, други младићи смицали. Да jе имао нормалну кариjеру, Љуба би се у резултатима тек пео и имао би куд да се пење. Данас, кад радим као тренер - занат сам одавно напустио - и кад знам шта у боксу значи дар, колико много и колико безначаjно мало, од jедног онаквог младића какав jе био Љуба мислим да бих начинио првака Европе. Он то ниjе постао и судбина иовлачења постигла га jе већ после неколико месеци. Jа сам потраjао jош неколико сезона. Годинама сам био репрезентативац - а тадашњи услови су били такви да сам у међудржавним мечевима наступио jедва осам пута, при чему сам чак шест борби изгубио - а две године пред повлачење, пошто су отишли Павле Шовљански и Тома Хладни, постао сам и шампион. И отишао сам као шампион. Он, наjвећи таленат нашег бокса, ето, ниjе имао ни то. Ко се онда могао надати да ће се десити све оно што се затим догодило. Ретко се дописуjемо. А и кад jедан другоме пишемо, говоримо о неважним стварима. Не можеш ти преко писма све ни говорити. Он, наравно, зна да jа све знам. А можда претпоставља да ме jе и полициjа саслушавала и та помисао ниjе му приjатна. Разуме се да су ме звали и подразумева се да сам се правио луд. А њима jе то тако можда и одговарало. Да ли због тога што сам екипи „Радничког" jош био потребан или због нечега другог, нису баш много инсистирали. Као да су jедва дочекали да чуjу како ништа не знам. Онда, после оне туче између Суље и Столета, о коjоj се jош по Душановцу прича, милицаjац jе два месеца одлежао у болници. Његови онда сачекаjу да оздрави, па га одмах наjуре; и њима jе, изгледа био дозлогрдио. А на Душановцу дођу jедне ноћи с неколико марица и покупе све живо, и криво и недужво. И одjеданпут тамо - мир. Нигде више никога. Али ако jе милициjи умакао, Суљи Столе, изгледа, ниjе. Jер ускоро поче да се шушка да из туче ни он ниjе изашао читав. Суља, прича се, пробушио Столету шкрге, Апаш пропљувао црвено. А то jе тада била страшна болест, малтене осуда на смрт. Наjзад се пронесе и глас да jе отишао у санаториjум. Jа, у то време, не знам где сам био; Љуба ми jе то касниjе страшно замерио. Али Душица ме jе збуњивала. Био сам заљубљен, а она jе час хтела са мном час ме одбацивала. И тако се наjзад сасвим повучем и готово престанем да долазим на Душановац. Те вечери она jе код „Божидарца" играла с неком своjом другарицом из гимназиjе Jелицом. Изненада су се поjавили Маjмун и Столе; оваj ипак ниjе био отишао. Раздвоjили су их и Jелица после тога више ниjе видела ни Душицу ни Апаша. Он jе извео напоље, фол да jоj исприча нешто о Љуби. Штос jе упалио. Напољу jе левом ухватио за мишицу, а десном извукао утоку, прекрио jе блузом и наместио jоj jе на слабину. Повео jе ка душановачкоj шумици. Послушно jе ишла. Ваљда се надала да ће му негде уз пут умаћи... 

Сцена ИВ (Урлик, скандирање и дуготраjан пљесак смењуjу се. Онда изненада наступи таjац, па jош jачи урлик. Кроз жагор осветљава се ринг, на коме Љуба, нокаутиран, лежи полеђушке. Ускаче Лекар, устрчаваjу Зорић и Масер. Подижу га на ноге и готово износе са ринга. Постављаjу га на лежаj краj ринга, коjи представља свлачионицу. Лекар и Масер се муваjу око њега, Зорић нервозно шета.) ЛЕКАР: Диши. Удахни дубоко. Тако. Jош. Jош. ЗОРИЋ: Jао, будало. Jао, будало блесава! ЉУБА (севши али колутаjући очима): Па меч jе моj, што се узбуђуjете? ЗОРИЋ: Твоj! Па видиш ли, будало, где си? 

ЉУБА: Ако! Бар сам га изударао. ЗОРИЋ: Изударао си га? Е, моjа будало. Унаказио си се, ето шта си учииио! Jош jеданпут овако, па можеш да окачиш рукавице о клин! ЛЕКАР: 'Аjде ти, моj дечко, лепо, у болницу. ЉУБА: Каква болница? Па ниjе ми ништа! ЛЕКАР: Како то мислиш, ништа? ЉУБА: Па, лепо, ништа. То jе било случаjно. Меч jе већ био моj. ЗОРИЋ: Твоj! Био би твоj да ниси решио да се биjеш! Али ти хоћеш да покажеш да си jачи! ЛЕКАР: Добро, добро, био твоj или не био, у болницу мораш. ЉУБА: Jао, људи, како не схватате! (Улази воjник и нешто предаjе Масеру.) МАСЕР (Зорићу): Телеграм за Сретеновића. ЗОРИЋ (отворивши и прочитавши): У, богаму! Само му jе ово требало. ЛЕКАР: Схватамо ми, дечко. Одлично схватамо. Зато ћеш и ићи у болницу. ЗОРИЋ: Добро, докторе, видећемо. Љубо, телеграм за тебе. (Љуба узме телеграм, отвори га, прочита. Затим протрља лице, па опет прочита. Очигледно, не схвата.) ЛЕКАР: (Зорићу): А ако му се нешто догоди? ЗОРИЋ: Све му се већ догодило. ЉУБА (Масеру): Даj, молим те, прочитаj ми. МАСЕР (читаjући): „Душица jуче умрла несрећним случаjем. Сахрана у суботу. Мама и тата." ЉУБА: Добро jе. МАСЕР: Ко ти jе то? ЉУБА: Швестерка. Сестра. МАСЕР: Рођена? ЉУБА: Наjрођениjа. Jедина. МАСЕР: Па шта jе ту онда добро? ЉУБА: Па то, мислим: стићи ћу на сахрану. ЛЕКАР (Зорићу): Jа, таквог, не смем да га пустим. МАСЕР (Љуби): Ама, пробуди се, човече, шта ти jе! Сестра ти, бре, умрла! ЗОРИЋ (одмичући Масера руком, Љуби): Хоћеш да идеш? (Љуба климне.) Идем да ти припремим дозволу и обjаву. Ти се спреми за пут. ЛЕКАР: Чуjте, капетане, jа не смем да примим одговорност... ЗОРИЋ: Ама, остави ме, човече, на миру! Зар не видиш шта jе? 

Сцена В (Љубина кућа, са црним барjаком. Негде звоне звона. Душичин спровод само што ниjе пошао. Милинку придржаваjу Андра и Драганче. Са стране се поjављуjе Љуба, у униформи и с торбицом преко леђа. Пољуби се с њима, па се укључуjе у спровод. Стаjе између Драганчета и маjке.) ЉУБА (тихо, Андри): Па шта то би? АНДРА: Не знам ни jа. У четвртак увече отишла на итранку. И целе ноћи ниjе дошла. Никад то ниjе учинила. Уjутру, у петак, нека деца jе нашла у шумици. Обесила се о своj каиш. Ниjе ни висила. Тако, клечи. ЉУБА: И зашто jоj jе то, будали, било потребно? АНДРА: Била jе готово гола. Сва jоj хаљина искидана. ЉУБА: Jесте ли звали милициjу? АНДРА: Долазили су сами. Ми ништа нисмо хтели да говоримо. ЉУБА (изненада):Не могу више. Уморан сам. Спава ми се. ЉУБА (мало зачуђено) Иди кући. (Љуба се наслања на неку ограду. Драганче остаjе с њим.) ДРАГАНЧЕ: Виде ли ти, Шампионе, шта се догоди? ЉУБА: Зашто jоj jе то било потребно? ДРАГАНЧЕ: Ти, Љубо, изгледа, не схваташ. Незгодно ми jе да ти говорим, брат си jоj, али њу су силовали. ЉУБА: Немоj, Драганче, да ми причаш. Ти бар те ствари знаш. Коjу женску можеш да силуjеш ако ти се она не пусти? Нису то вратнице. ДРАГАНЧЕ: Љубо, шта jе с тобом? Jесу ли ти свраке попиле памет, како не копчаш? Схваташ ли ти, силовали jе! И - не могу да ти говорим о томе - ниjе се пустила! Сва jе била - рањава! 

ЉУБА: Па шта? Зар зато да се убиjе? ДРАГАНЧЕ: Ти, Љубо, изгледа, ниси читав. ЉУБА: Jуче сам имао тежак нокаут. Сав ми jе мозак померио, ништа не копчам. Само ми се спава. ДРАГАНЧЕ: Па иди онда спаваj! Кад ти се сад спава! ЉУБА: Не вичи ти на мене, будало. Где си ти био кад jе њу сваки цикетан могао да одведе у шумицу? Мислио сам да си нешто петљао с њом. ДРАГАНЧЕ: Па, хтео сам. Али нисам знао како ћеш ти на то да гледаш. ЉУБА: Шта jа ту имам да гледам? Нема то везе. И сестра jе женско. Зар оне због тога не треба да се удаjу? ДРАГАНЧЕ: Па, у томе и jесте ствар. Jа нисам могао на њу да насрћем као на друге. А нисам могао ни овако, из неба па у ребра, да jоj кажем: Удаj се за мене. Њоj седамнаест, мени двадесет и jедна: ко се у то време жени? Пробао сам дватри пута да jе поведем у биоскоп. То jоj jе, чини ми се, приjало, али се мало правила важна. И ниjе ништа испало. Надао сам се, биће нека боља прилика. ЉУБА: Добро, килавко, кад си се надао. Иди сад, па се надаj и даље. (Драганче покуњено одлази, а Љуба као да стоjећи спава.) 

Сцена ВИ (Љуба у воjноj униформи, Драганче са боксерским рукавицама на рукама и Андра, сваки у посебном осветљењу.) ЉУБА: Три дана сам провео код куће ништа не схватаjући и три дана нисам ништа друго радио него гледао где jе наjближи кревет. Jедино што сам успео да схватим jесте да ми се кева потпуно избезумила. По цео дан седи згрчена на шамлици. Ништа не jеде, ноћу не спава. Тек сам се у jединици мало опасуљио. Шраjбуjем отуда моме приjатељу Драганчету: „Драганче, молим те, обилази ми кућу. Кад сам пошао, кеви ми jе било зло, сва се била избезумила. Драганче, обилази их и буди им оно што бих им jа био да сам тамо..." ДРАГАНЧЕ: Ништа добро, Љубо, немам да ти jавим. Оно jе ипак урадио Апаш. То сам сазнао од Маjмуна, не питаj ме како. Столе се сада налази у санаториjуму у Сурдулици. А тетка Милинка ти jе исто онако као што си jе оставио. По цео божjи дан ћути. Ако проговори, прича о томе како jе увек све чинила за тебе и за Владу, а за Душицу ништа. Ништа добро, Љубо, немам да ти jавим. ЉУБА: Хвала ти, Драганче, приjатељу. Кажи Маjмуну, нека jави Апашу да не знам где се налази, али да му поручуjем: било где да се сакриjе, и испод земље, кадтад ћу га наћи. Нека ми се нада. ДРАГАНЧЕ: Средином зиме Љубиноj кеви jе толико постало зло да су морали да jе пребаце у болницу. Тамо jе гледали, окретали, месец дана. Онда кажу чика Андри: „Она ниjе за нас, њоj физички ништа не фали. Ваша жена jе у некоj тешкоj депресиjи. Биће боље да jе упутимо на психиjатриjску." Чика Андра се ужасне... АНДРА: Она ниjе луда. Никад нико из наше куће ниjе био у лудници. Нама се ћерка пре неколико месеци убила, jош то ниjе преболела. Водићу jе кући. Ако треба да умре, нека умре код куће. ЉУБА: Пишем мом ћалету: „Немоj шалом да се шалиш, води jе у болницу, док jош има времена. Тамо ће мало да jе раздрмаjу. А, ево, долази и пролеће и jа ћу ускоро доћи на одсуство. Издржите jош мало. Обоjе." 

Сцена ВИИ (Љуба у униформи и Андра с неком корпицом у руци улазе у бедно намештену болнинку собу психиjатриjске болнице. У дугоj кошуљи, Милинка седи оборене главе на кревету. Краj ње jе сталак са боцом физиолошког раствора, коjи управо прима.) ЉУБА: Како jоj jе било кад си био последњи пут? АНДРА: Не питаj. Ништа ме не питаj. (Прилазе jоj и Андра спушта на кревет понуде коjе су донели.) МИЛИНКА: Што си ми дош'о? АНДРА: Добро, ако нећеш мене да видиш, погледаj бар кога сам ти довео. Љуба нам jе дошао. МИЛИНКА: И ти си ту? (Љуба краj ње клекне и почне да jоj љуби шаку.) 

ЉУБА: Дошао сам. Jавили ми да ти ниjе добро. МИЛИИКА: Шта ћете ми ви сад? АНДРА (плачући): Не кажњаваj ме тако, Милинка. Тридесет и четири године смо у слози живели. Децу смо изродили, види какве смо соколе подигли. Шта ово чиниш? Не остављаj ме овако, Милинка. МИЛИНКА: Тридесет и четири године, кажеш, Андро. А не кажеш - тридесет и четири године на муци. Никад нисам могла да будем сигурна да ћу сутра имати шта да вам скувам. А колико сам тек за време рата издрхтала. Jедан лудак се ухватио са девоjкама и боксом, друга два лудака с политиком: обjасни ми нешто. Нисте хтели да ми помогнете, ето. ЉУБА: У праву си ти, мама. Ми смо криви. Ми смо за све криви. МИЛИНКА: Имала сам jедно добро дете: и њега сам изгубила. И све то зато што сам била глупа. Моjа женска памет ми каже: Гледаj мушке, они су први. Мушке гледаj, они су будале, памети немаjу, али су ипак главни. Како ћеш без њих у кући? И само бленем у вас и овога маторога. Мислим, оно jе женско, лепо, паметно, извући ће се само. Завршиће, мислим се, школу, наћи ће себи мужа. И ето ти. Мушки ми jе и покварили. Нисам пазила. ЉУБА: Мама, зашто тако говориш? Зашто нас овако кажњаваш? Jеси ли видела, кад си полазила, каква нам jе кућа? Ко jош може у њоj да живи? Мама, молим те, бори се мало. Jа ћу ускоро да дођем, Влада ће можда jош пре. Опет ћемо да будемо заjедно. МИЛИНКА: Касно jе сад за то. ЉУБА: Кажи ми, како можеш овако? МИЛИНКА: Могу тако, jер више не могу никако. Доћерала цара до дувара. (Болничар изводи посетиоце, коjи само што не заридаjу.) 

Сцена ВИИИ (Љубина кућа, испред коjе полази Милинкин спровод. Сандук прате и Драганче и Љуба у униформи, коjи између себе воде Андру. Звона. Спровод пролази сценом ћутке, у истом правцу коjим jе ишао и Душичин.) ДРАГАНЧЕ: Љубо, види, у пратњи jе и Столетова кева, тетка Ружа. (Љуба се осврће.) 

Сцена ИX (Ринг. Љуба истрчава из свлачионице. Из публике му добацуjу: „Браво Сретеновићу", „Наприjед, Шампионе". Љуба одмахуjе. У публици jе и Ивица Лепи обучен као пословни човек, са краватом.) ИВИЦА: Љубо! Врапче! Врапче, бре! (Љуба се изненађено осврће и опази га.) Да се видимо? После. (Љуба му знацима показуjе да га сачека код свлачионице после меча и утрчава у ринг, где га већ чека Зорић.) ЗОРИЋ (масираjући му врат): Откако смо дошли у Загреб, готово ни jедну борбу ниси одбоксовао до краjа, сваку си завршио раниjе. Сад хоћу да боксуjеш све три рунде. ЉУБА: Зар с овим? ЗОРИЋ: Нема везе. Маркираj. А он и ниjе тако лош, не смеш да га потцењуjеш. Треба да освоjимо публику. ЉУБА: Боли ме шевац за публику. Она ће бити уз мене док будем побећивао. После ће ме заборавити, као и друге што jе заборавила. ЗОРИЋ: Ма, чекаj, бре. И његов тренер ме молио да га не нокаутираш. То jе талентован дечко. Ма шта гледаш тамо? Слушаш ли ти мене? ЉУБА: Слушам, не брините. ЗОРИЋ: Дакле, немоj да га нокаутираш. Jеси ли ме чуо? ЉУБА: Па што одмах не кажете, него се ваздан надмудруjемо. (Одjекне гонг. Љуба излази на средину ринга и започиње борбу показуjући боксерско маjсторство. Више маркираjући него стварно удараjући, дели двоструке ударце, крошее, аперкате, непрестано измичући противнику, коjи просто не може да га пронаће на рингу. У публици нема повика, аплаудира се као у позоришту. Зорић изгледа усхићен. Изненада, Шампион прекида позориште и са два ударца левом у главу и десним полуаперкатом у срце обара противника.) СУДИJА (обореном боксеру): Jедан, два... Аут! (Судиjа прекида борбу шаљући боксере у своjе углове.) ЗОРИЋ: Богаму, Љубо, ово jе тежак нокаут. Што га нокаутира? 

ЉУБА: Зато што ми се жури. ЗОРИЋ: Зар само зато што ти се жури? ЉУБА: И зато што ми прете. Да ми више не прете. „Његов меч живота jе", кажу, „победа над маторим Лозатиjем. А и сам jе већ матор. Jош мало, па ћемо сви да га биjемо." ЗОРИЋ: Па, да си нека будала, не би ни желели да буду бољи од тебе. То ти jе, што кажу, цена славе. ЉУБА (одмотаваjући бандаже с руку): Ако jе то, друже капетане, цена моjе славе, онда jе ово цена њиховог дупетања. Ако jа морам да слушам њихова балављења, они ће морати да трпе моjе батине. Бар jош неко време. ЗОРИЋ: И какав jе оно ударац? ЉУБА: Коjи? ЗОРИЋ: Онаj у срце. Нисмо га увежбавали. ЉУБА: Сам сам нешто пробао. ЗОРИЋ: Знаш да jе опасан? ЉУБА: Не брините се, не умире се тако лако. Ако се плаши да му се нешто може десити, нека остави бокс. Ниjе га Удба у ринг нагурала. (Судиjа га позива на средину и подиже му руку.) ГЛАС ИЗ ЗВУЧНИКА: Побиjедио jе Сретеновић. (У публици се чуjе учтив, уздржан аплауз. Љуба искаче из ринга. Полази ка свлачионици, где га среће Ивица Лепи.) ИВИЦА: Мамицу ти гадну, што си постао страшан! Да ми jе неко причао, не бих веровао. Мислио сам да се новине зезаjу кад те онако хвале. ЉУБА: Био сам jа добар и раниjе. ИВИЦА: Jеси. Али ово! Аууу! ЉУБА: Нешто ме чудно гледаш. Постао си елегантан. ИВИЦА: А, нема виши оно. Готово. И занат сам напустио. ЉУБА: Jе ли? Па шта сад радиш? ИВИЦА: Прешао сам у комерциjалисте. Дошао сам на велесаjам. Послало ме предузеће. ЉУБА: О, бога ти, изгледа, свашта се исподешавало. Шта jош има ново на Душановцу? ИВИЦА: Друштво се, Љубо, растурило. Нема нигде никога. Остали смо само jа и Џамбас. Па, и ми смо се повукли у миран живот. Доста jе било. А ови клинци што су порасли, то ти, бре, не вреди ни пет пара. Шта смо ми радили! Jе л' се сећаш? ЉУБА: А где су остали? ИВИЦА: Маjмуна нигде нема. Jедне ноћи неко га испребиjао, jедва jе главу извук'о. И он одмах после тога киднуо са Душановца. Нико не зна где jе. ЉУБА: А Столе? ИВИЦА: Ни за њега не знам. Негде jе у санаториjуму. ЉУБА: Jош jе тамо? ИВИЦА: Аха. Jе ли, шта мислиш да се jа оженим? ЉУБА: Зависи од тога против кога. ИВИЦА: Ти не знаш ону моjу цуру из Табановачке? Па, нема везе, ако не буде ваљало, могу да се разведем. Jе л' тако? ЉУБА (смеjући се): Можеш... 

Сцена X (Други боксер и Масер пролазе кроз воjнички клуб. На себи имаjу тренерке на коjима стоjи ознака „JА", а на глави воjничке капе.) МАСЕР: Чек' да видимо шта пишу новине. ДРУГИ БОКСЕР (узимаjући новиие са стола) Бре, што га хвале! Пази наслов: Ненадмашни Сретеновић. МАСЕР: А види овде: „Ове године: дванаест мечева, дванаест побjеда, jеданаест нокаутом!" ДРУГИ БОКСЕР (читаjући): „Откако jе jануара ове године у сусрету армиjских репрезентациjа Италиjе и Jугославиjе у Риму победио на поене бившег троструког аматерског шампиона Европе Банкарла Лозатиjа, 24-годишњи београдски боксер средње категориjе Љубомир Сретеновић, коjи као припадник армиjе тренутно боксуjе у Загребу, не зауставља се. У недељу смо видели његову нову ефектну победу, над Арамбашићем, раниjе боксером загребачке „Локомотиве", и то опет нокаутом. Њиме jе оваj маjстор по други пут иостао шампион Друге воjне области у своjоj категориjи." 

МАСЕР (читаjући): „Осим Лозатиjа, оваj шампион жељезне песнице, све своjе противнике jе ове године побиjедио нокаутом..." ДРУГИ БОКСЕР: Па види даље: „Али изгледа да популарног Шампиона сада очекуjе тежак исшит. За неколико дана у Београду ће почети такмичење за поjединачно првенство Jугословенске армиjе. А у средњоj категориjи ће се борити и jедан други талентовани боксер, Мариборчанин Рудолф Сламниг, коjи ће сада наступити као првак Треће воjне области. Хоће ли Сретеновић успети да победи и њега? Хоће ли и с њим изићи на краj лако и супериорно као с осталима?" Море, нека се носи таj велики Шампион! МАСЕР: 'Леба ти, jеси ли и ти приметио како му у последње време изгледа лице кад jе на рингу? Он се страшно изменио. ДРУГИ БОКСЕР: Ма, пусти га. Не бих волео да будем онакав, па макар ме и више хвалили него њега. А ни пред песницу не бих волео да му изађем. (Остављаjући новине.) А, мене, бога ти, нико не спомену! Па, ваљда jе jош неко првак, ниjе само он! (Излазе.) 

Сцена XИ (Љубина кућа. Љуба и Зорић, у униформама, долазе. Андра седи на прагу.) АНДРА: Откуд ти? (Љубећи се са сином.) Што ниси jавио? ЉУБА: Ћале, ово jе моj тренер из Дивуља и Загреба капетан Зорић. АНДРА: (упознаjући се): Што, богаму, не jави да ћеш да дођеш? Види каква ми jе кућа. ЉУБА: Нема везе, ми и нећемо да се задржавамо, само смо скокнули. АНДРА: Како нећете? Требало би бар да ручате. ЗОРИЋ: Стварно вам хвала. Само смо навратили да се вас двоjица видите. АНДРА: Jе ли? А што тако брзо? ЉУБА: Нале, имаћемо ми времена и за ручак и за све друго, сад се журимо. Дошли смо на свеармиjско првенство. Четири дана ћу овде да боксуjем. АНДРА: Био си први у Загребу? Читао сам нешто у новинама. ЉУБА: Аха, било jе нешто. А ти, како си? Као да си ми мало попустио? Како излазиш на краj с пензиjом? АНДРА: Тако. Живи се некако. Па добро, зар нећете ту да ноћите? Има места. ЗОРИЋ: Велико вам хвала, али, знате како jе то, мора да се држи посебан режим. Ако не буде елиминисан, имаће три врло напорне борбе. Хтео бих да будемо заjедно. А ако и овде буде први, добиће наградно одсуство, па ћете бити заjедно мало дуже. АНДРА: Закон jе закон. Па добро, 'аjде бар мало уђите да нешто попиjемо. (Зорић се мало брани, али наjзад уђ. Љуба с тугом разгледа око себе.) АНДРА (са флашом и чашицама, сипаjући, Љуби): А ти, jе л' смеш? ЗОРИЋ: 'Аjде, море, узми. Jедна ти неће шкодити. АНДРА (куцаjући се): Па, живели. ЗОРИЋ: Живели. ЉУБА: Живели, ћале. АНДРА: Да победиш. И да дођеш на неки дан... Празна ми кућа... (Изненада, криjући очи, заплаче.) Ето шта остаде... ЉУБА: Немоj, ћале, богаму. ЗОРИЋ (мало, канда, тронут): Знаш шта, Љубо, ипак ти остани. А уjутру, молим те, порани. (Андри) Па, хвала вам на дочеку. Надам се да ћемо се jош видети. До виђења. Здраво, Љубо. ЉУБА: Хвала, друже капетане. (Зорић одлази, а Љуба се распасуjе, скида блузу и узима метлу. Почиње да чисти.) Кућа ти стварно ниjе наjчистиjа. АНДРА (покушаваjући да му отме метлу): Нека. Нека то. Могу jа сам. ЉУБА: Ама, остави, бре, кад сам се већ провреднио. Шта мислиш да у воjсци радим? Седи, одмори се. Шта пише Влада? АНДРА (седаjући на праг): Исто онако. И даље оваки месец-два шаље по дописницу из тога Бакра. Не говори кад ће кући. Долазио ми jедан од његових. Ни име не рече, само вели: „Влада jе добро и поздравља вас." „Па", кажем, „како вам jе тамо? Где вам jе таj Бакар?" „Добро нам jе", каже, „ништа се ви за њега не брините." „А кад ће кући, што о томе не пише? Не каже ни колико jе осућен." „Ништа више", вели. „не могу да вам кажем, збогом." „Добро", велим, „кажи ми бар како се зовеш?" „Ниjе", вели, „важно моjе име." И оде. ЉУБА: Море, добро jе. Важно jе да jе жив и здрав. Доћи ће. А ти, што стално седиш на том

прагу? АНДРА: Тако ми згодно. Ноге ме нешто издале. ЉУБА: Идеш ли некуд? Обилазиш ли приjатеље? Откако си у пензиjи, слободан си. АНДРА: Куд да идем? И не могу, а и не иде ми се. ЉУБА: Па, што се бар не умиjеш? Шта ти jе то по лицу? Нечим си се испрскао. АНДРА (пипаjући се): Нисам се испрскао. То мени откако умре Милинка. ЉУБА (дирнут, севши до њега и загрливши га): Море, матори, не прави се луд. До jуче си жене по Душановцу jурио. Што си се сад смрз'о? АНДРА: Би му то, синко. Можеш свачему да се надаш. ЉУБА: Да ти мени не спремаш неку подвалу? АНДРА: Свачему се надаj. ЉУБА: 'Аjде, ћале, 'аjде, држи се jош мало. Немам ни два месеца до скидања. Па ћемо jа и ти као два другара... 

Сцена XИИ (Љуба и Сламниг у рингу боксуjу. Краj конопца стоjе Зорић и Масер. Чуjе се бруjање у публици.) ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Љуба губи! Шампион губи! (Одjекне гонг за прекид рунде и Љуба одлази у своj угао) ЉУБА: Овакво чудо jош нисам видео. Сад ми треба десет рунди да накупим онолико колико jе он скупио. ЗОРИЋ: Брза стрвина. Нешто мора да се промени. Он негде мора да има слабу тачку. Кљуцаj га у плексус. ЉУБА: Као да не бих. Али кад он удара као маљем. Где ме поткачи, иверку ми одвали. ЗОРИЋ: Хватаj га ти на плексус. Само плексус. ГЛАС ИЗ ЗВУЧНИКА: Меч за првака Jугословенске армиjе у средњоj категориjи. У плавом углу - Рудолф Сламниг, првак Треће воjне области. У црвеном углу - Љубомир Сретеновић, првак Четврте воjне области. Трећа рунда. ГЛАС ИЗ ПУБЛИКЕ: Напред, Шампионе! Шампион! Шампион! (Чуjе се гонг. Љуба боксуjе опрезно и пушта Сламнига да напада. За ниjансу jе бољи. После минут борбе успева да десним полуаперкатом погоди противника око срца. Оваj пада на колена.) СУДИJА (одброjаваjући Сламнигу): Jедан, два, три, четирн, пет, шест, седам, осам... Бокс! (Сад Љуба просто насрће погађаjући и левом и десном. Публика урла. Гонг за прекид меча спасава Сламнига од нокаута.) ЉУБА (дотрчавши у своj угао): Могло би да испадне и добро? А? ЗОРИЋ (држећи му рукавицу): Опет онаj ударац. ЉУБА: О, ала ме jе намучио! (Судиjа позива боксере на средину ринга и подиже Љуби руку.) ГЛАС ИЗ ЗВУЧНИКА: Одлуком судиjског жириjа од два према jедан, победио jе Сретеновић. (У публици се опет чуjу аплаузи, али и неколико звиждука. Љуба искаче кроз конопце, и праћен Зорићем и Масером, одлази у свлачионицу краj ринга.) ЗОРИЋ (готово тужно): И то се заврши. ЉУБА: Jесте ли задовољни? ЗОРИЋ (опет без одушевљења):А ти? ЉУБА: Их. ЗОРИЋ: Па, дечко, сад ћемо да се растанемо. Овлашћен сам од команде да ти дам наградно одсуство од десет дана. Остани мало с оцем, ужелео те се. И поjури неку рибу. ЉУБА: Служим народу, друже капетане! ЗОРИЋ: Па добро, jа идем. ЉУБА: Зар нећете да сачекате ни предаjу медаља? ЗОРИЋ: Па можда у овом Београду и jа могу нешто да 'ватам? (Чуjе се куцање на вратима.) МАСЕР: Ко jе? ПЕТРОВИЋ: Петровић. Из управе „Црвене звезде". ЉУБА: Пусти га, пусти га. ПЕТРОВИЋ: Здраво. (Здрави се са Зорићем и Масером, Љубу грли.) Па, Љубо, алал ти вера. Честитам. Стварно си постао велики боксер. Захваљуjући вама, друже капетане. ЗОРИЋ: Мало сам jа ту допринео. 

ПЕТРОВИЋ: А, немоjте тако. У ствари, дошао сам да вас питам да ли бисте дозволили Сретеновићу да учествуjе на нашем отвореном првенству. Сигурно сте чули? ЗОРИЋ: Па, он jе сад своj човек, добио jе десет дана наградног. Зависи од тога како се осећа. ЉУБА: Нисам уморан, друже капетане. Имам кондициjе. ЗОРИЋ: У реду, онда.. ЉУБА (Петровићу): Али под условом да ми друг капетан секундира. ПЕТРОВИЋ: Како да не. ЗОРИЋ: А, не, не. Мислио сам да се вратим у Загреб. Могу, евентуално, да останем да видим. Ви му даjте секунданта. ЉУБА: Зашто, друже капетане? Како ћу без вас? ЗОРИЋ: Уморан сам Љубо. Доста ми jе бокса. (Љуба га зачуђено посматра.)

Сцена XИИИ (Сцеиа jе у мраку. Чуjу се аплаузи, повици у публици, скандирање: „Шампион! Шампион!" Затим одjекуjе ГЛАС ИЗ ЗВУЧНИКА: „На тродневном отвореном првенству боксерског клуба 'Црвена звезда у Београду прво место у средњоj категориjи освоjио jе Љубомир Сретеновић, популарни Шампион из београдског 'Радничког', коjи се налази на одслужењу воjног рока. Сретеновић jе показао да се налази у велшсоj форми и београдски љубитељи бокса ће ускоро имати прилике да га чешће виђаjу. Сретеновић ће се, наиме, кроз два месеца мобилисати и приступиће боксерском клубу 'Црвена звезда." Опет се чуjу повици и скандирање. Пале се светла и осветљаваjу ринг коjи означава салу за тренинг у Загребу. Аруш боксер и jош неколико њих тренираjу. Ту jе и Масер. Сценом пролазе људи у воjним униформама. Нешто касниjе долазе Зорић и Љуба.) ДРУГИ БОКСЕР: Бре, онаj Душановчанин већ десет дана не тренира. Излежава се откако jе дошао из Београда. МАСЕР: Е, буразеру, он jе шампион, а не ти. ДРУГИ БОКСЕР: Па шта ако jе шампион? Нека иде у трупу ако неће да тренира! И таj капетан га ништа ни не пита! МАСЕР: Ма пусти човека. За четрнаест дана имао пет борби. Jош се ниjе одморио. ДРУГИ БОКСЕР: Па, jе л' га ко терао? Jе ли морао да настугш на „Звездином"? (Улази Зорић у тренерци, а одмах затим и Љуба, у униформи.) ЗОРИЋ (улазећи):Шта jе то, момци? 'Аjде на посао! 'Аjде! (Боксери почињу да раде.) ЉУБА (улазећи): Друже капетане, рекоше ми да сам прекомандован за Ниш. Шта jе то? Jе л' идемо заjедно? ЗОРИЋ: Не. Идеш сам. ЉУБА: Зашто, друже капетане? Jесам ли нешто учинио? Jе л' то по казни? Зар нисмо свугде били заjедно? ЗОРИЋ: Зашто по казни? ЉУБА: Па не знам. Можда зато што сам победио. Можда вам jе била важна медаља. А сад - можете и да ме наjурите! Зар на два месеца пред скидање, друже капетане, прекоманда? (Боксери се уклањаjу са сцене.) ЗОРИЋ: Љубо, тамо ћеш се ти исто тако лепо снаћи као овде. Не идеш као макар ко него као шампион. И тамо ћеш да тренираш. То сам ти већ средио. ЉУБА: Средили сте ми да треоирам? Значи, друже каиетане, ви сте ми наместили и да идем? Добили сте медалуу и сад вам више нисам важан! ЗОРИЋ: У реду, Љубо, кад баш хоћеш да знаш. Jа сам ти наместио, како кажеш, да те прекомандуjу. ЉУБА: Али, друже капетане, зашто? Па ви сте ме и начинили боксером! ЗОРИЋ: Нисам, Љубо. Не буди толико скроман, кад то и ниси. Ти си већ дошао као добар боксер. Али онда сам jа jош имао чему да те учим. Сад више немам. Иди тражи бољег тренера од мене. ЉУБА: То, друже капетане, ниjе разлог. Сигуран сам да ниjе. Ни ви нисте толико скромни као што хоћете да се начините. Нити сам jа икад рекао да желим бољег тренера од вас. ЗОРИЋ: Па у реду, ако баш хоћеш. Знаш, можда сам jа такав човек. Можда jа не желим да имам такве боксере као ти. Jа те већ неколико месеци посматрам. И сад у Београду сам те посматрао. И дивио сам ти се, веруj ми. Као стручњак сам ти се дивио. Али - више те нисам

волео. Сад се теби више нико не може супротставити, нико ти пред песницу не може изаћи. А jа то можда не волим. Кад смо оно пре две године почели, ти си jош растао. И jа сам уживао гледаjући те. А, ево, сада, ти си можда већ постао велики боксер, можда ћеш то тек постати, али jа више не уживам. Мислим да си се искварио. Мислим да си постао сувише суjетан. Некад си ти, бар се мени тако чинило, излазио на ринг с намером да победиш ако си бољи и да изгубиш ако си слабиjи. Последњих месеци ти и не помишљаш да би ико од тебе могао да буде бољи, таква претпоставка за тебе више не постоjи. А то се мени, Љубо, не свиђа. ЉУБА: Како бих, друже капетане, победио ако у победу сумњам? ЗОРИЋ: Не знам, можда и jесте тако. Али jа у томе нећу да учествуjем. Данас, ти улазиш у борбу да победиш по сваку цену, а то више ниjе спорт, то више, Љубо, ниjе бокс. Гледао сам те сад у Београду како си у финалу „Звездиног" победио Чаушевића. Неко би од оних батина умро; он jе издрж'о. Гледао сам те како си у финалу свеармиjског победио оног Словенца Сламнига. Он, Љубо, готово нимало ниjе био слабиjи од тебе. Можда jе био и бољи. ЉУБА: Ако jе био бољи, што ме ниjе победио? ЗОРИЋ: Па ето, такав си ти. Тако jе, у праву си, он ниjе био бољи од тебе. Али то можда само зато што ниjе желео да победи по сваку цену. Ти си можда лукавиjи и интелигентниjи боксер од њега, али победио си, моj Љубо, и зато што ти се душа мало усмрдела. Чему онаj ударац у срце кад знаш да се од њега може умрети? Чему на рингу такви нодмукли ударци? Служи ли то опорту? Служи ли то боксу? ЉУБА: То jе дозвољен ударац, друже капетане, ви то знате. ЗОРИЋ: Jесте, дозвољен jе. Али опет ћу ти рећи. Ти имаш брзину као бантамаш, ударац ти jе као у тешкаша, а при том си у средњоj; jа ти се као боксеру дивим. Али последњих месеци стално имам утисак да ћеш некога усмртити. Страхуjем од тога! Jа, Љубо, не желим да будем тренер нити некога ко би могао да буде убиjен нити, пак, некога ко би могао да убиjе. Не зато што се таквог ризика боjим; jер у боксу такав ризик, свакако постоjи. Него зато што не желим да учествуjем у припремама за нешто такво. Ти, рецимо, последњих месеци тако рећи не силазиш са џака. Можда грешим, али никако не желим да доће до тога да бих себи морао да пребацуjем да сам на било коjи начин помогао убиство на рингу. ЉУБА: У реду, друже капетане, кад jе већ тако. ЗОРИЋ: Не љути се ти на мене. Ионако бисмо се ускоро растали. Желим ти да се моjа страховања не остваре и да постанеш оно што и заслужуjеш. Jа сам у ствари поносан што сам радио са таквим сjаjним боксером као што си ти. ЉУБА (салутираjући): До виђења, друже капетане. Хвала вам на свему. ЗОРИЋ: Све наjбоље, Љубо. (Растаjу се пружаjући jедан другоме руку, без загрљаjа.) 

Сцена XИВ (Перон железничке станице у Београду. Пиште локомотиве. Гужва, граjа. Пролази носач коjи виче: „Носач!" Љуба у униформи, без ствари, неког очекуjе. Затим се поjављуjе Андра, обучен у свечано. тамно одело, носећи пред собом неки замотуљак.) ЉУБА: Шта jе, бре, ћале? (Љубе се) Што си се тако уштогљио к'о да ои пошао на сахрану? Зар ти ниjе врућина? АНДРА: Уопште ми ниjе врућина. Ових дана некако ми jе хладно. ЉУБА: Зар на овоj припеци? АНДРА: Боље, што не знаш. На ово. (Пружа му замотуљак.) ЉУБА (прихватаjући): Шта jе то? АНДРА: Бурек. Ако ниси доручковао. Да ти jе маjка жива, било би нешто друго. Овако jа, немам шта друго да ти изнесем. ЉУБА (дирнут): Хвала ти што си се сетио. АНДРА: Такав jе код нас обичаj. И тако, идеш у Ниш? Бићеш ближе. ЉУБА: Jесте, бићу ближе. (Тренутак шетаjу по перону ћутке.) АНДРА: Jа сам био код адвоката и у суду. Све сам своjе ствари средио. ЉУБА: Какве ствари? АНДРА: Кућу сам пренео на тебе и на Владу. И оне таксе сам исплатио. Да се ви после с тим не гњавите. Продао сам своjе венчано одело и алат, и неке Милинкине и Душичине прње. Ви ћете себи, после, да купите оно што вам буде потребно. Наjглавниjе ствари сам решио. ЉУБА: Аман, ћале, шта ти би? Шта ми то причаш? 

АНДРА: Човек на то мора да буде приправан. ЉУБА: Па jош ти ниjе ни шездесет! И зашто ми то уопште говориш? АНДРА: Jесте, jесте, ше'сет jедна. Али нису ту, синко, године наjважниjе. Срце ми jе сасвим пропало. То ми jе и доктор пролетос казао. Онда сам га jош мало и обилазио; сад сам и то престао. А у последње време, некако, ружно сањам. Све нешто - кад сам био млад. И Милинка ме зове. ЉУБА: Па ти то зато? Еj, бре, ћале! Па бар ти у те ствари ниси веровао! АНДРА: Нисам. И не веруjем ни сад. Али то мене ноћу гуши. И осећам. Томе човек стално треба да се нада. ЉУБА: Ма хаjде не причаj свашта. Шта ти jе сад то дошло у главу? АНДРА: Осећам jа то. Можда ће ме стегнути кроз месец, а можда кроз годину дана, али ту jе, ниjе ми много остало. Све сам, дакле, главне ствари решио. И гробарину сам исплатио. Закопаj ме поред Милинке; живи смо били заjедно, нека будемо и мртви. А ти и Влада, кад он доће, немоjте по старом. Доста jе било сваћа. Више никога другог нећете имати: ти само њега, он само тебе. Што jе било, било jе. ЉУБА: То, тата, ниjе ни било озбилшо. АНДРА (климаjући главом): И ожените се. Човек без жене jе као труо пањ поред пута. Немоjте с тим баш много да журите да не погрешите. Али немоjте много ни да чекате. Желим вам да имате такву срећу као што сам jе jа имао. Да себи нађете такве жене каква jе мени ваша маjка била. (Кратка пауза) ЉУБА: Изненади ти мене, тата. АНДРА: Не знам да ли сам те изненадио. Код поште сам на твоjе име отворио штедну књижицу. Некако сам скугшо нешто пара. То ће ти бити довољно за са'рану. И да ти се наће за прво време. Дугове сам измирио; да те, после, нико не лаже. И jош: немоj да ми правиш неку велику са'рану. Видео сам, сад се о томе чак и у новинама пише. Нећу то. Ниjе то никаква прослава. Са'рани ме прво, па онда ради шта знаш. Доведи, после, Цигане да ти свираjу ако хоћеш. ЉУБА: Добро тата. Лепо ти мени исприча. АНДРА: То да знаш. Ако те сачекам, и све после тога, то ће бити чист ћар. Ако те не сачекам, уради као што сам ти рекао. 'Аjд' сад идем. Желим ти срећан пут. ЉУБА: Хвала ти, тата. Ниси ме баш обрадовао. (Загрле се, пољубе.) АНДРА: Било jе за мене, синко, и радости. (Андра одлази, а Љуба остаjе на перону с оним буреком у руци гледаjући за њим.) 

Сцена XВ (Љубина кућа на Душановцу, са црним барjаком. Испред ње пролази спровод, у истом правцу у коме су ишла и два раниjа. Одмах за ковчегом иде Љуба, у униформи и без капе, па неколико људи. Одjекуjу звона.) ЧОВЕК ИЗ СПРОВОДА (некоме до себе): Откако му умре Милинка, само jе седео на том прагу, при богу, као неко куче. Сетим се да га нисам видео читав дан. Зовнем га: „Андро! Комшиjа!" Он се не одазива. Закуцам на врата. Он опет ћути. Отворим - код њих се, хвала богу, никад и ниjе закључавало - ућем. Он лежи у кревету. Спава, чини ми се. „Андро", кажем, „jе л' се ти то одмараш?" Он и даље ћути. Приђем, пипнем га: 'ладан. Ниjе се, рек'о би', ни будио. Тако и изгледа, као да спава. 

Сцена XВИ (Љуба, као тридесет седмогодишњак) ЉУБА: Таj чича Словенац, коjи ме jе превео и коме jа, свакако, нисам био прва муштериjа, био jе ужасно уплашен. Сваки час ме опомиње да не правим буку. А мени то готово смешно. Чега се, матори, мислим се, плаши? Па не бежиш ти преко границе него jа... Разуме се, прва ствар коjу су од мене у Аустриjи тражили било jе то да изjавим да сам побегао због политике. Jа, због политике! „Може ли то, људи", кажем им, „да прође без политике? Jа немам везе с тим." Али где су то полицаjци били људи? „Може", кажу они мени, „ако хоћеш да те вратимо." Дам им изjаву. Четири-пет година нисам могао да се поамирим с тим да сам емигрант и да jе та ствар дефинитив но свршена. Непрестано ми се чинило да ће се jедног дана, можда већ, ево, изjутра, поjавити неко ко ће ме ухватити за мишку, опалити ми шљагу и рећи: „Мали, доста си се зезао, 'аjде сад кући." И jа ћу мирно поћи. Наравно, нико се ниjе поjавио. А jа сам, ни не надаjући се,

некако због тога остаjао помало увређен. И тако, све то заjедно, у човеку и остане. Наталожи се као неко труло, мртво ћубре. Нека се у теби било шта покрене, покренуће се и оно. И, временом, то што си отишао, престане да те боли онако jако као у почетку, али да те тшпти, не престаjе. Лежеш увече с тим у кревет, будиш се изjутра с тим. Jа сам боксер, а целог века сам машинбравар, занатлиjа; руке су ми све што имам. То ти jе отприлике као да сам изгубио руку. Тако те и боли, као да jе немаш. Последње што видиш лежући у кревет, то jе таj празни рукав; прво што видиш будећи се изjутра, опет jе таj празни рукав. И тако ће остати док си жив. Навикаваj се ако ипак хоћеш да останеш жив, макар колико ти срце пуцало. Пре две године, нађох се са буразером Владом у Милану; он jе шест пуних година одлежао на Голом отоку. Седимо пред неким бистроом и жвалавимо. Кад, одjеданпут, он ми каже: „А твоj приjатељ Стари Перишић, ти jе ту, у Риму." „Како у Риму? Ниjе могуће." „Могуће jе", вели буразер. „Одавно jе прешао у дипломатиjу. Већ jе ваљда годину две ту амбасадор." Натоварим жену и дете у кола, поjурим у Рим. Пронађем амбасаду. „Друже", кажем неком типу тамо, „jа живим у Шведскоj и овде сам на пропутовању, а стари сам приjатељ с амбасадором Перишићем. Молим вас, хтео бих к њему." Тип ме погледа. „Врло бих вас радо", вели, „приjавио, али друг амбасадор jе баш jуче отпутовао у Jугославиjу." „У Jугославиjу! А кад се враћа?" „Па, неће скоро. И он има годишњи одмор." Их, маjку му! Ништа, шта ћу. Пођем. Тип ме пита: „Што ми бар не оставите име? Да пренесемо другу амбасадору ко га jе тражио." „Нека", кажем, „доћи ћу jа други пут. А можда ћу се jавити и писмом." Вратим се у Шведску - и стално се мислим како да се нађем с тим човеком. Некако ми jе чак драг. Он ми jе можда нанео исто толико зла колико и Столе, али, опет, и ниjе. Ако ми га jе нанео, нанео га jе и себи. Све сам му у ствари заборавио. Не знам ни о чему бих с њиме разговарао. Али, ипак, можда би ми нешто обjаснио. И тако, колебам се. Да ли да му пшпем? Хоће ли да ме се сети? Или ће можда бити боље сам да одем? Некако нисам могао да одмах после одмора тражим одсуство. И тако проћоше ваљда тричетири месеца. Одjедном, jедно вече кад сам се вратио с посла, затече ме Владино писмо: „Стари Перишић jе", вели, „ових дана умро у Риму. Прекjуче jе сахрањен у Београду." Те ноћи моjу Инге и Арнеа склоних на спавање, па сам остадох у кухињи и напих се као свиња. А онда некако ружно посрнух, разбих стакло на вратима. И гадно се посекох, крв само лиjе, Преплаших жену и дете, jедва их после смирих. А онда, у Нишу, стварно сам се био добро снашао. Наступио сам и на jедном егзибиционом мечу. Тад нисам ни претпостављао да последњи пут навлачим рукавице на руке. 

Сцена XВИИ (Касарнски круг у Нишу. Више раскопчаних и раздрљених воjника база наоколо. Међу њима има и пиjаних.) КУВАР (певаjући): Jош два дана, па цивилна 'рана, Jош два дана, па цивилна 'рана! БОJНИК: Ниjе два него jедан, бре! Jош данас само! Иииjаааоооо! КУВАР: То jе, бре, поради песму! А jа и не идем. 'Ди ћу? (Настављаjући да пева.) Jош два дана, па цивилна 'рана, Кроз два дана 'раниће ће ме нана! (У углу, Љуба свлачи униформу, па облачи цивилне панталоне и кошуљу. Затим преко њих опет навуче униформу. Трпа нешто у торбицу и празни воjнички кофер у неку хартиjу, после чега jе заjедно с кофером баца у краj.) КУВАР: Шта то радиш? ЉУБА: Кад jоj будеш одслужио три године као jа, ни ти нећеш хтети да те jош било шта на њу подсећа. Jе ли, jе л' ти беше из ових краjева? КУВАР: Аха. Ту смо ми, близо. ЉУБА: Како се оно, беше, иде за Сурдулицу? КУВАР: Лако. Седнеш на воз до Владичин Хан. А онда на автобус. ЉУБА: А таj санаториjум тамо, где jе то? КУВАР: Кад прођеш кроз варош, обрни налево. Па, тако, тричет'ри километра. Jе л' имаш некога там'? ЉУБА: Jедног рођака. КУВАР: Па брзо се тамо стиже. Тешко jе отуда да се вратиш. А стигнеш сасвим лако. (Кувар

одлази на своjу страну, а Љуба улази у канцелариjу млађег водника Станића, четног писара.) ЉУБА (поспрдно салутираjући): Друже водниче, спреман сам за излазак! СТАНИЋ: Шта ћеш данас у граду кад си већ сутра цивил? ЉУБА (вадећи из џепа флашу коњака, коjу постави иа Станићев сто) Треба да изађем. Пиши ми дозволу до jеданаест. СТАНИЋ: У, бре, до jеданаест! Знаш докле се даjе? ЉУБА: Море, пиши. Ко ће то сад да зна. СТАНИЋ (погледавши у флашу): Добро. (Узме флашу и склони jе негде у фиоку, а затим почне да пише на неком парчету хартиjе.) Ево ти. ЉУБА: А зашто се, богаму, скидамо тек сутра? Зар то ниjе могло данас? Кад смо већ предали оружjе. СТАНИЋ: Не може, буразеру. Наређено jе - у понедељак, сутра. Сутра вам рок истиче. ЉУБА: А jесу ли буквице написане? СТАНИЋ: И написане и потписане. (Куцнувши прстом о сто.) Овде су. И буквице и обjаве. Само jош да сутра предате ћебад и униформе и - вољно. (Љуба из џепа извади хиљадарку, исправи jе и стави пред њега на сто.) Шта jе то? ЉУБА: Да попиjеш са другарима. СТАНИЋ: Зар толике паре? (Узимаjући новчаницу.) Хвала буразеру. Зар ти нећеш с нама? ЉУБА: Нећу. Нећу бити ту... А сад, даj ми буквицу и обjаву. СТАНИЋ (после кратке запрепашћености): Jеси ли ти луд! 'Ди смем! ЉУБА: Станићу, буразеру, молим те, извади ме. Овде имам jедну женску. Ноћас могу да будем с њом. Ноћас и више никад. Сутра ме више нема. СТАНИЋ (извадивши новчаницу из џепа): Ти ово зато? (Баци jе на сто.) ЉУБА: Ма ниjе, бре, зато! Него да попиjеш са другарима! А ово те молим да ми учиниш. Лова нема везе' СТАНИЋ: Добро, али зашто буквица? Сутра буди с њом! ЉУБА: Сутра jоj долази муж. СТАНИЋ: Не, не. Не смем. За то се иде на воjни суд. Буди с њом до jеданаест. ЉУБА: Немоj, буразеру, молим те. Треба сву ноћ да дрхтим и да гледам на сат кад ћу да пођем. Буд дрхтим од њеног мужа, треба jош да дрхтим и од воjске. Немоj да ми поквариш. СТАНИЋ: Ама, како ћеш, бре, кад ни ствари ниси предао? Шта ћеш с униформом? ЉУБА (показуjући цивилно одело испод униформе): Све сам своjе понео. Све сам воjно оставио. СТАНИЋ: Па ко да ти их преда сутра? ЉУБА: Предаћеш их ти. Потури их четном старешини. А кад буде прозивка, мене прескочи. Ко ће то у оноj гужви да примети? Свима се жури. (Извади из џепа и другу хиљадарку и баци jе поред прве. Станић нервозно прошета по просториjи, извади из фиоке флашу, отвори jе ударцем о ивицу стола и добро повуче.) СТАНИЋ: Хоћеш ти? (Љуба ради реда гуцне. Подофицир врати флашу у фиоку. Погледавши у новац) Хаjде да ми покажеш. ЉУБА: Све ти jе у моме кревету у спаваоници. Боље, пођи сам. (Станић полази. Љуба се закопчава, намешта глежњаке и опасач, коjи су му дотле били испод блузе и панталона.) СТАНИЋ (долазећи): Где су ти глежњаци... Опасач... А цивилне ципеле? ЉУБА (показуjући торбицу): Овде. СТАНИЋ (опет натегнувши из флаше и ставивши jе у сто; скупљаjући новац са стола) Аjдемо. (Пролазе поред стражара.) ЉУБА (показуjући цедуљу): Имам дозволу. СТАНИЋ: Сад ћу jа да се вратим. (Стражар климне главом и одмакне се. Они сврате украj и Љуба почне да скида униформу.) ЉУБА: Мангупи ће вечерас да закасне. Ко зна докле ће да долазе. Ти ући у моjу спаваоницу, па кревет тако намести као да у њему неко спава. А изjутра га поправи. Све ће бити у реду. СТАНИЋ (одjедном весело): Море, 'оће! Нико сад никога не гледа. 'Аjде ти само. И поздрави цуру с моjе стране. (Поздрављаjу се. Љуба одлази.) 

Сцена XВИИИ (Сутон jе. Сакривен у шибљу, Љуба некога чека. Путем промакне неколико људи. Поjављуjе се Столе Апаш, загрљен с неком девоjком.) 

ЉУБА (искорачивши): Столе! Дошао сам, Столе. СТОЛЕ (одмакнувши се од девоjке): Здраво, Шампионе. ЉУБА: Столе, дошао сам. Зар ми се ниси надао? СТОЛЕ: Надао сам ти се. Знао сам да ћеш да дођеш. Али нисам мислио, овако рано. ЉУБА (упадљиво погледавши девоjку): Зар jе рано, Столе? СТОЛЕ (девоjци): Хаjде ти иди. Jа ћу доћи касниjе. (Девоjка их обоjицу погледа, па полако крене. Нестане) Па, чуо сам, постао си одличан. Био си први и на отвореном „Звездином". ЉУБА: Десило се. СТОЛЕ: Финоћа ти jе одувек била jака страна. ЉУБА: Ни ти што се тога тиче ниси сасвим слаб. А кад си већ тако добро обавештен, сигурно си чуо и за остале ствари! Знаш шта се све десило? СТОЛЕ: Знам. ЉУБА: И ништа више немаш да ми кажеш? СТОЛЕ: А шта хоћеш да ти кажем? ЉУБА: Ништа. И не треба. Маjмун jе мени био за то сасвим добар. СТОЛЕ: Знао сам да jе то био таj педер. Па ништа, срешћемо се jа и он. ЉУБА: Сумњам. Маjмун jе некуд збрисао. А и онако. СТОЛЕ: Шта и онако, Врапче? ЉУБА: Ништа нарочито, Апашу. Дошао сам мало да ти откинем главу. Па мислим, нећеш имати прилике да тражиш Маjмуна. Мада то баш не би била нека штета. СТОЛЕ: Тако, значи? ЉУБА: Баш тако. Можеш да запалиш ако пушиш. СТОЛЕ: Дозвољаваш? ЉУБА: Аха. СТОЛЕ: То, овако, као последња жеља? ЉУБА: Отприлике. СТОЛЕ: Па, баш ти хвала. Страшно би ми пиштала jаjца без тога. ЉУБА: Не знам то. Ипак ти запали. СТОЛЕ: Запалићу jа, Врапче, после. Кад будем готов с тобом. И сад да ти нешто кажем. Мислио сам да ћемо се срести, али ти си ме ипак изненадио. Jош нико, Врапче, Апашу ниjе претио. Ни бољи од тебе. Jош си ти ситан за мене. Заборавио си да сам ти jа прву рибу наместио. Заборавио ои да сам те jа и учио како се марише. Сад ми те jе већ пун шевац. Сад те нећу олако пустити. ЉУБА: Нисам, Апашу, ни дошао да би ме пустио. Jа тебе нећу да пустим. Запали ти дуван кад ти кажем, боjим се, биће ти последња. СТОЛЕ: Врапче, стварно ми те jе пун шевац. Нико мени jош ииjе претио. ЉУБА: Боли ме, Апашу, кита за то. Нико ти ниjе претио, jер нико виjе ни могао. И никоме ниси кућу зацрнио. Као мени. Запали ти дуван кад ти jа кажем, док jош имаш времена. Нећу те дуго чекати. СТОЛЕ: Тако ме jе и твоjа сестра нервирала! ЉУБА: Сигурно се зато и убила, од jада што те нервирала. СТОЛЕ: Она jе била будала, зато се убила. Да jе нисам пробушио jа, учинио би то неко други. Врло важно! Боље jа него нека будала. ЉУБА: Она, изгледа, ниjе тако миелила. СТОЛЕ: Зато jе тако и прошла. Она jе, Врапче, рећи ћу ти, била згодна цура - нема шта. Али зар jе мало таквих? Риба - риба. Па, можда бих jе jа и пустио. Али она само што ми очи не ископа! После сам готово у гаћама отишао кући; свега ме jе исцепала. Е па, чекаj, нану ти упишану, ниси ти jача од Апаша! Из ината jе нисам пустио. Три сата ме jе мучила, али jе нисам пустио. ЉУБА: У реду jе, Столе. Сад ми jош само кажи шта jе то требало да учини да би jе пустио. Кад би jе, Столе, пустио? СТОЛЕ (наjпре изненађен; затим смеjући се): Па пустио бих jе - кад бих jе пробушио! Нисам jе ваљда од „Божидарца" до шумице вукао да бих jе пустио! (Кратка пауза.) ЉУБА: Па, Столе, сад више ништа не треба да ми кажеш. Сад три главе да имаш, све три бих ти откинуо. Више немаш времена за пушење. СТОЛЕ: Мислиш? Е, то, Врапче, нимало ниjе лепо од тебе. Туберани умиру у лето, кад цветаjу тикве. Сад ниjе лето, Врапче. 

ЉУБА: Понекад се, Алашу, деси да и тикве закасне. Твоjе су, очигледио, закасниле. СТОЛЕ: У реду, Врапче. Па онда, вади што имаш. Шта имаш? Пуцу? Утоку? ЉУБА: Ништа jа, Апашу, од тога немам. Не заслужуjеш ти да неко због тебе робиjа. А и теби не препоручуjем да нешто вадиш. Свакаквим ђаволима сам се у последње време научио. СТОЛЕ: Ни jа ништа немам, Врапче. Штета! Штета што сам био толико глуп. Штета што те већ нисам очекивао. Мислио сам да те нећу видети бар jош неколико месеци. А толико би ми било сасвим довољно. ЉУБА: Ниjе, Апашу, баш никаква штета. СТОЛЕ: И мислиш - немам никакву шансу? ЉУБА: Баш никакву. СТОЛЕ: Пази, Врапче, да се ниси преварио. (Изненада га удари и добро уздрма.) СТОЛЕ (смеjући се): Па, Врапче, ниси баш тако тврд као што си мислио. (Љуба му узвраћа. Измењавши с њим по неколико удараца, успе да га закачи и у гркљан, тако да оваj кашљуцне.) ЉУБА: Столе, ни ти ниси тако тврд као што си некад био. СТОЛЕ (уплашено): Ах, курво! То знаш! (Апаш покушава да брзо обори Шампиона. Три пута полази на њега и оваj му се сва три пута извуче. Тако чак успе из све снаге да га погоди у прса. Апаш се оштро закашље и пљуне крв на земљу.) Зар опет? (Пљуне у марамицу, погледа у њу и пође према болници. Али Љуба га пресретне.) ЉУБА: Столе, jош нисмо готови. (Опет дође до окршаjа и Љуба наново успе да га погоди у груди. Из Столета провали у широком, капљичастом млазу. Напиње га кашаљ, од кога готово не може да дише.) СТОЛЕ: Ах, маjку ти усрану!... Ах, мамицу ти гладну, што и њу нисам дохватио!... Сад би могао да ме пустиш. Jош ми имамо времена ово да решимо. ЉУБА: Кад то, Апашу? Мислиш да сам долазио да бих те пустио? Jеси ли ти моjу Душицу пустио? Ни њоj ниjе било згодно време. (Изнова почне туча. Љуба улети право међу Столетове песнице и успе да га jош неколико пута удари у груди. Ужасно кашљући, и хрипљући, Апаш падне на лакат и почне да точи из себе. Шампион чека.) СТОЛЕ: Чекаш, наницу ти гелиптерску? ЉУБА: Чекам. СТОЛЕ: Добро. Да не чекаш много. (Устане и покуша да га удари, али промаши и падне забадаjући нос у земљу. Мало даље Љуба и даље стоjи.) Jош чекаш? Па завршио си посао. ЉУБА: Ниjе до овога међу нама морало да дође. СТОЛЕ: Мислиш? А мени, видиш, ниjе жао. Да могу, опет бих ти исто учинио. Сад поготову. ЉУБА: Онда jе све у реду. Jа идем. (Пође) СТОЛЕ: Чекаj! Чекаj jош мало!... Богаму, виде ли ти некад те jебене тиквине цветове? ЉУБА: Не знам. Не сећам се. СТОЛЕ: Jа jесам. Било их jе, онде, иза шумице. У оним кукурузима. (Кратка пауза). ЉУБА: Сад идем. СТОЛЕ (опет се закашљавши): Иди... (Љуба одлази, остављаjући Столета на путу. Одjекуjе ужасан кашаљ. Наилази Путар, с колицима на четири точка.) ПУТАР: Шта jе то?... Коj си ти, бре? Jеси ли ти од ови' jевтичави?... Па шта си то радео, црни несретниче? Jе л' те неки био? СТОЛЕ (кроз кашаљ): Ма, jок. ПУТАР: Па шта си онда радео? СТОЛЕ: Пао сам са дрвета. ПУТАР: Еj, бога ти. Еj, бога ти. Па 'аjде да те одвезем. Jе л' не можеш д' идеш? (Товари га на колица) Па шта си тамо тражио? СТОЛЕ: Зезао сам се. ПУТАР: А? Како кажеш? (Столе кашље урличући.) Слушаj, jа ћу да те возим, ал' немо' ту да ми умреш. Jеси чуо? (Повезе га) Jеси чуо, бре?!... Слушаш ли ти мене? (Столе кашље све теже и теже) Ето ти сад. Еj, децо, децо, што не чувате луде главе?... Ето ти сад... Ето ти сад... 

Сцена XИX (Љубина кућа на Душановцу. Љуба седи на прагу као оно његов отац раниjе. Одjекуjу црквена звона. Затим испред куће проће спровод, на супротну страну од претходна три. За ковчегом корача Столетова маjка Ружа. Кад спровод проће, поjаве се Ракић и Удбовац, коjи jе

своjевремено ухапсио Владу.) РАКИЋ: Здраво, Љубо. Кад си стигао? ЉУБА: Здраво, Ракићу. Коjим добром? РАКИЋ: Стари Перишић те поздравља. Позива те да се вратиш у клуб. ЉУБА (приметивши да му jе Удбовац зашао за леђа и да тамо нешто загледа):А шта ти ту њушиш као пас? Jесам ли те позвао унутра? УДБОВАЦ: Коме ти то? Коме ти то! Мамицу ти душановачку! (Подигне руку као да хоће да га удари.) ЉУБА: Немоj шалом да се шалиш да ме дотакнеш! Откинућу ти главу док трепнеш! Стани онде, код капиjе! РАКИЋ (Удбовцу): Остави, бре, то! И стварно, шта се муваш? Стани овде. (Удбовац се повуче) И, шампионе, шта велиш? ЉУБА: Велим, много тежак таj поздрав кад сте вас двоjица морали да ми га донесете. РАКИЋ: Мани то. Ти знаш, тебе Стари воли. Хоће да опет будеш код нас. ЉУБА: Добро. РАКИЋ: Значи, долазиш? ЉУБА: Кажем добро зато што сам чуо шта си ми рекао. А то не значи да долазим. РАКИЋ: И шта да пренесем Старом? ЉУБА: Пренеси му, откуцаj и кажи да се у „Раднички" нећу вратити чак и ако будем наставио да боксуjем. А мислим да нећу ни то. РАКИЋ: Тако? ЉУБА: Тако. РАКИЋ: Добро. Рећу ћу му. Па здраво. ЉУБА: Здраво. РАКИЋ (заставши): А jе ли, бога ти, чу ли ти да нам jе неко нашег приjатеља Столета Апаша убио? ЉУБА: Jа нисам чуо да га jе убио. Чуо сам да jе умро. У санаториjуму. РАКИЋ: Зар сам тако рекао, убио? Нисам приметио. Умро, значи? ЉУБА: Умро, како сам чуо. Од туберкулозе. Можда за то треба да захвали Суљи. РАКИЋ: Коме Суљи? Оном пропалом милиционеру? А што њему? ЉУБА: Много си ми наиван. Просто ми те jе жао. Сигуран сам да не знаш да га jе он пробушио. РАКИЋ: А, jес', заборавио сам. А ти, Шампионе, где ти у то време беше? ЉУБА: Кад, Ракићу? РАКИЋ: Па сад, кад ово умре Апаш. Jеданаестог септембра. ЉУБА: У армиjи. Воjна пошта петнаест тридесет девет, Ниш. РАКИЋ: У армиjи. А таj Ниш, то ниjе далеко од Сурдулице? ЉУБА: Ниjе. Поготову кад летиш авионом. РАКИЋ: А кад си се, кажеш, свукао? ЉУБА: Дванаестог. Дванаестог септембра. РАКИЋ: Дванаестог. Значи, закаснио си свега за jедан дан. ЉУБА: Сумњам, Ракићу, да сам икуд закаснио. Изишао сам тачно на време. Ни дан раниjе ни дан касниjе. РАКИЋ: Jа. Сигурно имаш и неку ћагу о томе? ЉУБА: Имам. (Износећи из куће.) Ево буквице, ево обjаве. РАКИЋ (прегледавши документа): Као врата. ЉУБА: Кажи ми, Ракићу, jе ли то нека истрага. Имате ли ви нешто конкретно или само, овако, табанате на празно и чекате да се улови неки сом, било коjи? РАКИЋ: Ма, jок, каква истрага! Нема везе с тим. Jош се за то нисмо одлучили, ко зна да ли ћемо jе и отварати. А и онако: можда нам jе неко у ствари учинио услугу. Него те питам зато што ои вероватно заинтересован. ЉУБА: Мене jе он стварно доста задужио, али за то да ли ћете ви отварати истрагу, jе се не бринем. Зашто бих се за то интересовао? Суља jе за њега можда такође заинтересован. Питаj Суљу. Уместо што испитуjеш мене. РАКИЋ: Их, испитуjем! Само онако, приjатељски разговарамо. А интересантно jе ту - знаш шта? То што jе Апаш био изубиjан. Био га неко то вече, изгледа. И, замисли, с њим jе то вече била нека девоjка, болесница, нека Зорица... Зорица... Зорица Алчин. Она jе сутрадан дала изjаву

нашим теренцима у Сурдулици да су се њих двоjе растали на путу, и то зато што их jе пресрео неки младић, тако, ленушкаст, овисок, с кратком косом - можда таквом као да jе тек изашао из воjске - кога jе Апаш назвао неким надимком, нешто као Маjсторе; или слично. Можда: Шампионе?... ЉУБА: Апаш jе свакоме давао неки надимак. Он jе познавао много маjстора, велемаjстора и шампиона. РАКИЋ: Jа, сигурно jе тако. А он сам, замисли, ништа ниjе хтео да каже. ЉУБА: Ко сам? РАКИЋ: Па Апаш, брате. Наишао неки путар с колицима и нашо га. Jа га, вели, питам: „Шта си то радио, црни несретниче? Jе л' те то неки био?" А он каже: „Ма jок, пао сам са дрвета." „Па шта си тамо тражио?" „Зезао сам се", вели. И узео га човек на колица, али он му ту, у њима, и умро, баш пред самом болницом. Загушио се. ЉУБА: Па можда Апаш ниjе ништа рекао зато што ништа ниjе имао ни да каже. РАКИЋ: Можда, можда, не тврдим. Све би то тек требало испитати. Али иешто се мислим: онаj овисоки момак с кратком косом, као да jе тек изашао из воjске, да ниси можда био ти? А осим тога, jедан jе Шампион на Душановцу. ЉУБА: Пре свега, Ракићу, то, колико чуjем, ниjе било на Душановцу него у Сурдулици; и ниjе био у питању никакав шампион него маjстор. А, друго, jе ли таj момак са кратком косом, као да jе тек изашао из воjске, можда био у униформи, као да jош ниjе изашао из воjске, или у цивилном оделу? РАКИЋ: Не, био jе у цивилном оделу. ЉУБА: Е, jа у то време нисам био у цивилном оделу него у униформи ЕсЕмБе, кад баш толико размишљаш о мени. А ако већ мислиш да jе био неко из воjске,онда ће то вероватно бити неки генерал. Они, чуjем, свукуд могу и у цивилеом оделу и у униформи, како им jе воља. РАКИТа: Jа, сигурно jе био генерал. Сем, наравно, ако ти ниси добио неко - одсуство? ЉУБА: О, сигурно. Буди сигуран у то. Прича се о томе. У воjсци су велики каваљери, па кад им кажеш: „Молим вас, пустите ме на одсуство, имам jедног приjатеља скога бих хтео мало да убиjем", они те одмах пусте. РАКИЋ: Таква ти jе воjска. А ми, у сваком случаjу, можемо и да проверимо да ли си дванаестог jош био тамо. ЉУБА: Сигурно да можете. РАКИЋ: Добро. Не љути се ти на мене. Jа сам увек био твоj навиjач. И опет бих хтео да будем. ЉУБА: Не љутим се. Ти само мораш да радиш своj посао. РАКИЋ: Jесте. И дошао сам стварно ради онога. Врати се, бре! А истрагу, не знам, можда заиста нећемо да покрећемо. ЉУБА: Нема то, Ракићу, опет ти кажем, никакве везе са мном. А у „Раднички" се вероватно нећу вратити. РАКИЋ: Ипак размисли. Здраво. ЉУБА: Здраво, Ракићу. РАКИЋ: Jа ћу доћи опет. Видећемо се. (Ракић и Удбовац одлазе.) 

Сцена XX (Љуба седне на праг, па нервозно почне да шета. Затим одлази до телефонске говорнице и окреће неки броj) ЉУБА: Молим вас, jе ли ту Смиљка?... Будите љубазни, позовите jе... Ало, Смиљка?... Здраво, овде Љуба... Па, Љуба, Сретеновић. Онаj боксер... Зар jе невреме?... Чуj, немам много времена да ти сад обjашњавам: 'аjде скокни до мене, па ћу ти све обjаснити... Не знам како ћеш: седни на тролеjбус или на такси, како хоћеш, али доћи. Што пре. Чекам те. 'Аjде, молим те. Здраво. (Спусти слушалицу) 

Сцена XXИ (Љуба се враћа кући и наставља да шета. Затим сипа воду у лавор припремаjући се за умивање. Звона опет одjекуjу. Поjављуjе се Ружа.) РУЖА: Добар дан. Љубо, сине. ЉУБА: Добар дан, тетка Ружо. РУЖА: Па, Љубо, сине, jеси чуо, jа са'раних мога Столета. Сад, ето, баш никог више немам. 

ЉУБА: Чуо сам, тетка Ружо. РУЖА: Па сам дошла да те видим. Ви сте били другари. ЉУБА: Ми, тетка Ружо, баш и нисмо много друговали. Он jе био доста стариjи. Али, ако си дошла. Чекаj да ти изнесем столицу. (Утрчи унутра и изнесе jоj столицу.) РУЖА: Нећу да седим. Само сам дошла да те видим. Нешто се, Љубо, сине, прича по Душановцу. ЉУБА: Шта се прича, тетка Ружо? РУЖА: Прича се, Љубо, да си ти то учинио. ЉУБА: А ко то прича, тетка Ружо? РУЖА: Ех, ко прича? Људи причаjу. ЉУБА: Jа сам у то време, тетка Ружо, био у воjсци. И да сам хтео, како бих? РУЖА: Не знам како би. Ти то боље знаш. Jа само кажем шта људи причаjу. И дошла сам да те питам: jеси ли ми ти то, Љубо, учинио? ЉУБА: Тетка Ружо, људи свашта причаjу. РУЖА: Љубо, Љубо, причаjу да си то учинио због твоjе сестре Душице. Кажу, моj Столе jе оно са твоjом Душицом направио, па си му се осветио. Душу си огрешио, Љубо, сине, ако си то учинио. Не би моj Столе то могао. Он jе био добро дете. Он jе мени, сваки пут, све док се не разболе, котарицу на Задушнице на гробље носио. А у школу док jе ишао, такав jе рукопис имао да му се и учитељ чудио. После, ухвати га лоше друштво; остави школу... ЉУБА: Не знам, тетка Ружо, шта да ти кажем. Можда jе он стварно према теби био добар. Али оно с моjом Душицом, он jе направио. РУЖА: Грешиш душу, Љубо. Не би ои то могао. Не веруj у то. Jа сам га од литре меса подигла и знам све шта jе он могао а шта ниjе. ЉУБА: Не знам, тетка Ружо. Можда и ниjе. Не знам више шта знам а шта не знам. РУЖА: Па, Љубо, сине, тако, само сам дошла да те видим. Ти више готово никог немаш, само jош Владу, не знаш ни да ли jе jош жив; jа сад више ама баш никог немам. Ако си ми ти то, Љубо, учинио, ти си добро знао шта чиниш. И jош да ти кажем: ако си ми ти то учинио, иека ти jе богом просто. Желим ти да се лепо ожениш, да имаш само jедно дете као jа, да га подигнеш - и да не доживиш ово што сам jа доживела. Збогом, сине. ЉУБА: Збогом, тетка Ружо. (Ружа одлази. Љуба више не зна шта би са собом. Кад дође Смиљка, он у првом тренутку не мооке да схвати одакле се поjавила.) СМИЉКА: Дошла сам. ЉУБА: А? О, здраво. Хвала ти што си дошла. Толико си ми потребна, СМИЉКА: Љубо, зашто си се ноjавио у ово невреме? ЉУБА: То си ми већ рекла. Зар jе невреме? Нема ни шест. СМИЉКА: Нема, мислиш, ни шест година? Где си био за све ово време? ЉУБА: А? Па - био сам у воjсци. СМИЉКА: Зар jе у воjсци забрањено писати писма? И ниси ваљда све ово време провео у воjсци? Знаш ли колико има откако се ниои ни jавио ни поjавио? ЉУБА: Смиљка, знам да има доста. Али jа ћу ти обjаснити. СМИЉКА: Четири године, Лзубо. Пуне четири године. ЉУБА: Смиљка, знам да сам се ружно понео према теби. Али три године сам био у воjсци. То се, тако десило. Догодиле су ми се неке страшне ствари. Толико ои ша потребна. Душица ми се убила. Умрли су ми и кева и ћале. Брат ми jе у ћорки. А онда сам и jа учинио нешто ужасно. Jа знам да ћеш ти то разумети. Jа сам према теби, Смиљка, био будала. Ужасна будала. СМИЉКА: Забога, зашто ми сад то говориш? Где си био досад? Сад jе касно! Страшно ми jе жао што ти се све то десило, али ти си тотално необавештен. Jа сам се пре две године удала и имам ћерчицу од годину дана. Управо сам се спремала да jоj дам да jеде. Побегла сам од куће. Види каква сам. ЉУБА: О! Нисам знао! Нисам знао... Извини што сам те узнемирио. СМИЉКА: Нема везе. Ипак ми jе драго што смо се видели. ЉУБА: Чуj, Смиљка, нема везе што си се удала. Можда се jош нешто може поправити. Аjде неки пут да се видимо. Кад будеш имала времена. СМИЉКА: Љубо, не могу опет да правим циркус од свог живота. Већ сам га jеданпут с тобом имала. ЉУБА: Смиљка, нисам то мислио! Просто, тако, мало да прожвалавимо. Као оно некад. 

СМИЉКА: Као оно некад... Љубо, jа сам побегла од куће. Чека ме дете; доћи ће ми муж... Хвала ти што си ме позвао. ЉУБА: Хвала теби што си дошла. СМИЉКА: Стварно нема смисла да се о нечему унапред договарамо. Срешћемо се ми и без договарања. ЉУБА: Сигурно ћемо се срести. Хвала ти што си дошла. И извини. СМИЉКА: Нема везе. А било ми jе и потребно да те jош jедачпут видим. Здраво, Љубо. ЉУБА: Здраво, Смиљка. (Смиљка одлази. Љуба седа на праг оборивши главу и подупревши jе рукама, исто онако као његов отац раниjе. Затнм лагано погледа око себе и почне да се спрема за пут. Обуче џемпер, тренерку, потрпа неке ствари у ранац. Осврнувши се jош jеданпут око себе, натсвари га себи на леђа, па полако, а онда брже и одлучно, одлази са сцене. Завеса.) 

ЕПИЛОГ 

(На неком узвишеном лежаjу на сцени, Љуба спава лежећи на леђима. Наоколо су разбацане његове ствари коjе се обично носе у аутомобилу. Са стране стоjи путоказ на коме пише: СВЕРИГЕ. Као да пада снег. Поjављуjе се Душица, зимогрожљиво се грчећи у исцепаном хаљетку. У руци носи малу ђачку ташну, а око врата jоj jе женски каиш налик на кравату. Осврће се као да некога тражи. Затим наилази Столе Апаш, у елегантном црном смокингу, црним панталонама и црноj кошуљи са лептиркраватом, са цилиндром, штапом и великим букетом крупног окутог цвећа у рукама и са боксерским рукавицама обешеним преко груди. Кад смокинг касниjе свуче, види се да испод њега нема ништа и да му кравата лежи на црвеном пластрону. После првих њихових речи Љуба се изненађено пробуди и седне.) ДУШИЦА: Што ми jе хладно... Данас не смем да идем кући. Смрзнућу се овако обучена. Би ли ме ти, Драганче, повео? СТОЛЕ: Ти си, Душице, баш порасла. Постала си лепотица. Не могу просто да веруjем. ДУШИЦА: Драганче, питала сам те би ли ме повео кући. Моj Љуба тебе воли... СТОЛЕ: Врло радо, Душице, али jа нисам Драганче. ДУШИЦА: Зар сам погрешила? Извини, знам да се познаjемо, али заборавила сам ти име. СТОЛЕ: Па, jа сам Столе. Владин другар. ДУШИЦА: А, да. Да, да. Сад се сећам. Виђала сам те. Виђала сам те негде. СТОЛЕ: А зашто не смеш кући? ДУШИЦА: Добила сам слабу из певања. Грдиће ме Љуба. Он jе тако строг. Можда би Драганче могао да ме одведе. Jеси ли га видео? СТОЛЕ: Па, могао бих и jа. ДУШИЦА: Не. Не, не. То би могао само неко кога моj Љуба воли. Ниси видео Драганчета? СТОЛЕ: Нисам. Али ни мене Љуба не мрзи. Недавно jе био код мене. ДУШМЦА: Jе ли ти он поклонио ту кошуљу? СТОЛЕ (климаjући): Он. У ствари, била jе друкчиjа. Мало сам jе испрљао. ДУШИЦА: На поклон треба пазити. СТОЛЕ: Пео сам се на дрво. А тада не можеш да пазиш. Ти си постала тако лепа. Дао бих ти jедан цвет. (Пружа jоj) ДУШИЦА (уздишући): Баш jе леп. Jош нисам видела овакав. Како се зове ? СТОЛЕ: То jс тиквин цвет. Убрао сам га за тебе. ДУШИЦА: Увек си био пажљив према мени. Рећи ћу моме Љуби. Он ће ти се захвалити... Морала бих да идем, а тог Драганчета нема. Никад га нема кад ми jе потребан. А тако ми jе хладно. СТОЛЕ (спуштаjући букет на земљу и свлачећи смокинг): Душице, дозволи. Огрнућу те. (Полази ка њоj са смокингом у рукама.) ДУШИЦА: О, не. Изгледала бих смешно у њему. Не слаже ми се с хаљином. Где ли jе таj Драганче? (Полази ка излазу са сцене. Љуба на свом лежаjу начини покрет ка њоj, али остане седећи. Столе jе тренутак посматра и из букета узме jедан цвет коjи затакне себи за пластрон и пожури за њом) СТОЛЕ (нудећи jоj смокинг): Узми, Душице. Узми. Узми. (Нестану. Љуба просто падне назад на лежаj. Поjављуjе се Стари Перишић, некако млађи и с обе руке, повиjен под огромним ранцем на леђима, у цокулама и чакширама старе jугословенске воjске и с увиjачима око ногу, горе шарено обучен, без капе и са великим црним флором око леве руке.) 

ЉУБА (пробудивши се): Стари! Баш си ме обрадовао, Стари. Толико сам желео да те видим. ПЕРИШИЋ: Умрло ми jе дете. Нисам пазио. ЉУБА: О! Нисам знао. Жао ми jе, Стари. ПЕРИШИЋ: Нисам пазио. ЉУБА: Извини, али мислио сам да ниси имао деце. ПЕРИШИЋ: Имао сам. Имао сам. ЉУБА: Стари, толико сам желео да те видим. Имам нешто страшно важно да те питам. Али сад... Ниjе важно, касниjе... А jа сам, замисли, чуо да си умро. Смешно, зар не? И - чуо сам да си у последње време био у Риму. Зашто си отишао тамо? ПЕРИШИЋ: А зашто си ти отишао у Шведску? ЉУБА: Па jа сам... Стари, знаш, нешто страшно важно треба да те питам... ПЕРИШИЋ: Jеси ли се оженио? ЉУБА: Jесам. Jесам. ПЕРИШИЋ: Имаш ли деце? ЉУБА: Имам. То jест немам. То jест, ипак, имам. То jе, знаш, женино дете. Пре мене. Али, нема везе, волим га. И он воли мене... Стари, нешто хоћу да те питам. ПЕРИШИЋ: Питаj. ЉУБА: Не могу да се сетим!... Нема везе, сетићу се... Стари, страшно си ме обрадовао... иако си ми мало чудио обучен. Где ти jе униформа? ПЕРИШИЋ: Морам да идем. Заборавио сам да се подшишам. ЉУБА: Берберница ти jе ту, одмах иза угла... А онаj Ракић ми jе онда рекао да си га ти послао. Jеси ли, Стари? ПЕРИШИЋ: Где jе та берберница, кажеш? ЉУБА: Ту, одмах иза угла... (Перишић полази. Кад доће до оног букета, застане, па узме jедан цвет и стави га себи на груди. Затим лагано изађе са сцене. Љуба опет легне. Мало затим поjављуjе се Милинка, у дугоj болничкоj кошуљи, придржаваjући леву подлактицу, у коjу jоj jе заденута игла за примање физиолошког раствора. Боцу с раствором носи болничар.) МИЛИНКА: Иди ти. Иди. Ти си стар. Нећу те. Даj ми то. (Болничар jоj дода боцу и нестане са сцене.) Андро! Андро, где си? (Андра се поjављуjе у зеленом ловачком оделу и чизмама, с ловачким шеширом са пером на глави и ловачком пушком преко рамена, са дугом белом брадом, крпаром под пазухом и неким замотуљком у руци налик на умотани бурек.) АНДРА: Ту сам! Ево ме. Милинка. (Долази и одмах узима боцу од ње. Љуба седне на лежаj, протрља лице и посматра их с таквим изразом као да ће сваког тренутка да потрчи ка њима.) МИЛИНКА: О, Андро, како си ми леп! Како си ми леп! АНДРА: (окрећући се пред њом): Jа то, Милинка, за тебе. МИЛИНКА: Ооо! Али каква ти jе то брада? АНДРА: Пссст! Да ме не познаjу. МИЛИНКА: Ко, Андро? АНДРА: Па, ти си, Милинка, заборавила! Сад jе Бела недеља! Маскираћемо се и ићи улицама. Певаћемо. МИЛИНКА: О! Заборавила сам. Лепи господине, ви се мени jако свиђате. Да ли бисте ме узели за жену? АНДРА: Не могу сад, Милинка. Имао сам напоран лов, уморан сам. Ноћас су неки пси обилазили око наше куће. Морао сам да их отерам. МИЛИНКА: Заштитниче моj. Али jа сам се већ спремила. Да ли ти се свиђа моjа хаљина? АНДРА: Хаљина ти jе, Милинка, просто дивна. МИJШНКА: Андро. Андро. Хтела бих да ме волиш. АНДРА: Jа сам тебе увек волео, Милинка. МИЛИНКА: Не тако. (Смеjући се.) Нећу тако. Хоћу - друкчиjе да ме волиш... АНДРА: Милинка! Забога, чуће нас деца! МИЛИНКА: Деца? Како jе то смешно, jош се нисмо венчали, а већ имамо децу. Зар их имамо Андро? АНДРА: Па, наравно. Зар си заборавила? МИЛИНКА: Заборавила сам. А где су нам деца. Андро? АНДРА: Па, Влада нам jе болестан. Има богиње. МИЛИНКА: О, боже. Он jе увек био болешљив. 

АНДРА: А Љуба нам jе отишао у Естерсунд. МИЛИНКА: Естер?... Естерсунд. Никад нисам чула за то село. Где jе то, Андро? АНДРА: То jе код Загреба. МИЛИНКА: Опет, сигурно, због оног његовог бокса. Никад то нисам волела. Тамо га тако удараjу. АНДРА: А Душица... МИЛИНКА: А где нам jе Душица? Њу некако увек заборављамо. АНДРА: Па, Душица jе отишла на игранку. Она нам jе сад - наjлепша девоjка на Душановцу. То jе татина лепотица. МИЛИНКА: Значи, Андро, све jе у реду? АНДРА: Све jе у реду, Милинка. МИЛИНКА: О, а jа сам се тако плашила. Тако ме био ухватио неки страх. Чекаj да ти нешто дам. (Узима из букета два цвета и jедан му окачиње о ревер.) АНДРА: Баш леп цвет. Лепа госпођице, дозволите да вас пољубим. (Љуби jе у образ.) А сад, и jа теби. (Окачиње jоj цвет о кошуљу. Затим све оне ствари пребаци у jедну руку и каваљерски jоj се понуди да jе поведе. Она га ухвати под руку. Ходаjући ка излазу са сцене, љуљушкаjу се лево-десно.)МИЛИНКА: Лепи господине са жутим цветом, кажите ми нешто лепо. Кажите ми да ли ме волите. АНДРА: Увек сам те волео, Милинка... Увек сам те волео, Милинка... Увек сам те волео... (Љуљушкаjући се, нестаjу са сцене. Све док не нестану, Љуба пружа руке ка њима као да жели да их заустави. Затим опет падне у сан. Полежи само тренутак, па седне на лежаj, протегне се и зевне, покупи своjе ствари и журно нестапе са сцене. Одмах после тога зачуjе се звук мотора аутомобила, коjи почне да се удаљава. Завеса.)