Национални парк је област земље, често у власништву државе у којој се налази, већим делом заштићен од људског утицаја. Национални паркови су заштићена област Међународног удружења за заштиту природе

Шире подручје Таре идентификовано је као подручје значајно за биљке и као подручје значајно за птице . Поред тога, од 2003. године подручје НП Тара представља и одабрано подручје за дневне лептире у Србији .

Национални парк Тара са

Заовинама и Мокром Гором је

номиновано као

потенцијални резерват

биосфере, који ће имати

прекогранични карактер јер

ће обухватати и подручје

будућег Националног парка

Дрина у Републици Српској

(БиХ)

На Тари је идентификовано преко 40 лишћарских, лишћарско-четинарских и четинарских биљака. Од заступљених биљних врста 76 су ендемичне врсте. Посебну вредност и значај има Панчићева оморика (Picea omorikа), ендемична и реликтна врста, која је кањонима и клисурама средњег тока реке Дрине успела да преживи задње ледено доба.

Према резултатима досадашњих истраживања, подручје Таре

насељава преко 50 врста сисара, око 140 врста птица, 23 врсте

водоземаца и гмизаваца и 19 врста риба . Овде је настањена

највећа популације мрког медведа у Србији. Најпознатији врста,

за коју се може рећи да је симбол фауне бескичмењака Таре је

ендемореликт Панчићев скакавац (Pyrgomorphella serbica).

На подручју парка налазе се бројни археолошки локалитети и споменици културе који датирају од неолита па до савременог доба. Најзначајнији су манастир Рача, задужбина краља Драгутина из 13. века и један од најзначајнијих центара српске средњовековне писмености, и некрополе са стећцима у Растишту и Перућцу које су 2011. године у оквиру заједничког пројекта Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе номиноване за UNESCO-ву листу светске културне баштине.