b e z b e d n o s t . o r g | c c m r - b g . o r g

BILTEN ROD I BEZBEDNOST

03 AVGUST 2011.

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

Urednice: Maja Bjeloš i Gorana Odanović Recezentkinja: Sonja Stojanović Saradnice: Svenka Savić, Mirjana Bogdanović, Đurđica Ergić, Sandra Vučić Prelom: Saša Đorđević

SRBIJA

Žene u avijaciji: gracije ili borbene avijatičarke?

Govor mržnje prema LGBT populaciji: Zar je teško biti fin?

Diskriminisati rečima – slučaj Romkinja Zašto su pripadnice MUP-a i Vojske Srbije

izuzetak u mirovnim misijama UN? IZ SVETA

Arapsko proleće” – da li će revolucija

2 2 4 5 7

„pojesti“ svoju žensku decu?

Homoseksualci dobrodošli u američku vojsku

Za i protiv ženskih policijskih stanica

PUBLIKACIJE

Rodno odgovorno budžetiranje u tri koraka REČNIK POJMOVA NAJAVE DOGAĐAJA

8 10 11 12 13

Tema broja: Verbalna diskriminacija

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [2]

Srbija

Žene u avijaciji: gracije ili borbene avijatičarke?

Novi demokratski pr-

ocesi u svetu i u našoj ze-mlji afirmišu prisustvo že-na i u onim oblastima koje su do sada bile rezervisane za muškarce, kao što je to slučaj sa vojskom, policij-om ili vazduhoplovstvom. Mediji prate pojavu prvih žena u navedenim hijera-rhijama (prve žene piloti,

prve žene kadetkinje, prve policajke...), jer jeste vest, nakon toliko vekova dominacije mušaraca u hije-rarhiji avijacije, vojske i policije prisustvo žena. Novi-narima koji pišu tekstove i urednicima (odnosno lektorima) koji ih oblikuju i odobravaju za štampu, nova realnost u društvu zadaje jezičku nedoumicu – kako odabrati forme ženskog roda za neki čin, titulu ili zanimanje u vojsci i policiji, u situaciji kada za to nedostaje uputstvo?

U želji da pokažu pozitivan stav prema ulasku žena u hijerarhiju vojske i policije, najčešće pribe-gavaju načinu pisanja o ženama kako je to ustaljeno u tradicionalnom društvu – polazeći od ženske lepote. Tako, na primer, u nedavnom tekstu (objav-ljen u Blicu) iz nadnaslova teksta doznajemo da „Prve žene piloti Vojske Srbije privode kraju školo-vanje na Akademiji“, da bi, nažalost, naslov (napi-san mnogo većim slovima da privuče pažnju) tu prvinu minimalizirao: „Borbene gracije srpske vojne avijacije“. Zbunjeni, čitate u Rečniku stranih reči pod gracija da je reč u „starorimskoj mitologiji o tri boginje, čije su bitne osobine „ljupkost, dražesnost, elegancija, naročito u pokretima i pozama“. (Ivan Klajn i Milan Šipka, 2006, Prometej, str. 305). Za tri pilotkinje ni jedna od ovih osobina nije presudna jer su one, hrabre, spretne i borbene avijatičarke.

Stavljene u formu ženskog roda ove profesije

u prvi plan stavljaju umeće po kojem su jednake sa onima drugog pola. I ne samo to, nego da su one prve koje će, zatim, imati sledbenice u vremenu koje dolazi.

Druga informacija iz istog lista nas takođe u to uverava: „Korpusi marinaca SAD dobili su ženskog generala“, pa podsećamo da treba pisati: generalica na čelu čuvenog centra za obuku (reč je, naime, o brigadnoj generalici koja komanduje marincima u nekoj borbenoj zoni). Ovo zato što je osnovno pra-vilo za pravljenje rečenice u srpskom jeziku da se subjekat i predikat moraju slagati u rodu i broju. Kada govorimo o avijatičarki, pilotkinji, oficirki, pot-poručnici, poručnici, pukovnici, ili (brigadnoj) gene-ralici, govoriti u formi ženskog roda je u duhu na-šeg jezika, ali je mnogo više to odraz duha novog doba u našoj stvarnosti u kojoj su žene u gotovo svim pozicijama društvene hijerarhije.

Autorka: Svenka Savić, profesorka emerita, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu Link: Borbene gracije srpske vojne avijacije (Blic), Sufiksom do moći u društvu

Govor mržnje prema LGBT populaciji: Zar je teško biti fin?

Srbija još uvek predstavlja homofobično društvo u kojem su uvrede na račun LGBT populacije svako-

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [3]

dnevnica, a posledice govora mržnje često kobne po život.

Dok sam za potrebe ovog Biltena pokušavala da uobličim tekst koji je prvobitno drugačije izgledao, Gej strejt alijansi (GSA) je prijavljeno da je jedan mladić u sred dana napadnut na ulici u centru Beo-grada.

Ukratko, gej mladić Đ.I. (21) je hodao ulicom ka obližnjoj stanici gradskog prevoza, kada su mu iz pravca parka koji se nalazi u neposrednoj blizini prišla tri nepoznata muškarca i zaustavila ga, navo-dno tražeći mu cigaretu. Međutim, odmah zatim su počeli da viču i da mu prete izgovarajući najuvre-dljivije homofobične psovke. Nakon što su krenuli ka njemu da ga fizički napadnu, Đ.J. je, iako veoma uplašen, uspeo da se odmakne i iz torbe izvadi mo-bilni telefon da bi pozvao policiju. Ovo je zaustavilo napadače koji su još neko vreme stajali okrenuti ka njemu i iz sveg glasa skandirali „Ubi pedera“ a zatim su pobegli u suprotnom pravcu.

Đ.I. je Gej strejt alijansi takođe rekao da su reči koje su napadači koristili (a koje ovom prilikom ne prenosim iz poštovanja prema izdavačima i čitao-cima Biltena) bile prepune mržnje i uvreda na račun LGBT populacije. Ne mogu, a da se ne setim reče-nice koju je jedan drugi mladić, takođe žrtva na-pada, izgovorio pre dve godine dok je kolegama iz GSA objašnjavao šta se desilo: „Ja nikada nisam do sada čuo da neko tako nešto govori, to je bilo stra-šno, to kako su me vređali... gde su mogli da nauče da tako pričaju, ja to nikada ranije nisam čuo“.

Šta se krije iza jezika? I stvarno, gde su ova tri napadača i mnogi drugi

pre njih mogli da čuju ili pročitaju da LGBT osobe treba „klati“, „tamaniti“, „poubijati“, „zatvoriti u geto“, „staviti u izolaciju“, da su te osobe „bolesne“, „izopačene“, „poremećene“, da su „gamad“, da „ne bi trebalo da žive“, itd. Forumi i socijalne mreže, čak i neki mediji prepuni su ovakvih ili sličnih kome-ntara naših građana i građanki. U javnom prostoru, doduše u nešto ’suptilnijoj’ varijanti, o LGBT osoba-ma možete čuti i da „to treba da rade u svoja četiri zida“, ili „nemam ništa protiv njih, ali ne znam zašto hoće da paradiraju“, a uvek se nekako spomenu i „naša deca koja to sve gledaju“. Ako uz dodatak par psovki, kojima naš jezik obiluje, reprodukujemo prethodno nabrojane primere i to pustimo u etar, sigurna sam da će svaki besposličar i kavgadžija u gradu odjednom dobiti elan, ali i opravdanje, da prebije na ulici bilo koga ko mu se iole učini ’sum-njivim’. Jasna i nedvosmislena poruka državnih institucija, posebno pravosudnog sistema, da će svaki vid nasilja, verbalnog ili fizičkog, biti sankcionisan bez obzira ko je žrtva a ko počinilac, jeste jedan od najvažnijih uslova za poboljšanje položaja LGBT populacije i smanjenje homofobije.

Ozbiljnost problema koji nastaje kada se mržnja ka jednoj ili više manjinskih grupa verbalizuje i pretvori u ideološku podlogu. U ovoj matrici počiva delovanje najvećeg broja desničarskih ekstremi-stičkih grupa u Srbiji, što se najbolje moglo videti prošlog oktobra prilikom održavanja prve Parade ponosa. Takođe, govor mržnje prema LGBT popu-laciji i drugim manjinskim grupama, najizraženiji je upravo na forumima i grupama ekstremističkih de-sničarskih organizacija koje na taj način i uz pomoć široko rasprostranjene homofobije u društvu mobil-išu nove članove. Vrlo je verovatno i da su ova tri napadača na Đ.I. upravo pripadnici ovih organiza-cija imajući u vidu njihov modus operandi.

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [4]

Govor mržnje, iako zakonom zabranjen, u Srbiji

je još uvek jako rasprostranjena pojava koja nije u dovoljnoj meri sankcionisana. Treba naravno spo-menuti i određene pomake kao što je prva presuda za govor mržnje protiv LGBT populacije doneta pre nekoliko meseci protiv dnevnog lista Press, upravo zbog objavljivanja homofobičnih komentara čita-laca. Međutim, na osnovu dosadašnjeg iskustva Pravne službe GSA, država još uvek ima blagu ka-znenu politiku i prema govoru mržnje i prema poči-niocima nasilja i diskriminacije po osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta.

Kako rešiti ovaj bezbednosni problem? Da bi se LGBT populaciji u Srbiji omogućio no-

rmalan život bez pretnji i nasilja potrebno je pre svega da država ovom problemu pristupi sistemski. Adekvatan pravni okvir za to bez sumnje postoji, ali ga je potrebno adekvatno i primeniti. Jasna i nedvo-smislena poruka državnih institucija, posebno pra-vosudnog sistema, da će svaki vid nasilja, verbalnog ili fizičkog, biti sankcionisan bez obzira ko je žrtva a ko počinilac, jeste jedan od najvažnijih uslova za poboljšanje položaja LGBT populacije i smanjenje homofobije. Međusobna saradnja institucija, stan-dardizacija njihovog rada sa LGBT populacijom, kao i njihova saradnja sa civilnim sektorom bi svakako znatno doprinele da se problemi mnogo brže reš-avaju. Takođe, situacija se neće umnogome prome-niti i sve dok jedini izvor podataka o slučajevima

govora mržnje, nasilja i diskriminacije nad LGBT osobama budu nevladine organizacije.

Ono što svi moramo imati u vidu jeste činjenica da govor mržnje ka LGBT populaciji nije više stvar rasprave o slobodi govora ili stvar vređanja i nečije (ne)pristojnosti. Ovde se radi pre svega o posle-dicama. U slučaju Đ.I. napad se na sreću nije završio fizičkim nasiljem, u mnogim drugim slučajevima na žalost jeste.

Autorka: Mirjana Bogdanović, izvršna direktorka GSA Linkovi: Sukobi oko Parade Ponosa 2010 - RTS, Pride 2010, Sukobi na Slaviji, Gay Pride 2010 – Izjave ministra unutrašnjih poslova i zdravlja

Diskriminisati rečima – slučaj Romkinja

Jezik kroz svakodnevni govor ili govor medija

uvek nosi političku i socijalnu komponentu, izgovo-renu ili napisanu. Kad jedno društvo želi da promeni ponašanje, stavove i svest svojih građana i građanki, okreće se jeziku. Društvena moć se ogleda u jeziku, dominantna ideologija se ogleda u izgovorenom ili napisanom. Tim više je odgovornost medija veća.

O moći jezika Jezik je jedan od pokazatelja nivoa integrisano-

sti: stavljanje jezika u funkciju integracije znači stva-ranje prostora sigurnosti za svaku osobu. Poveza-nost jezika, kao načina izražavanja misli i osećanja i lične (grupne, etnične, nacionalne) bezbednosti, navodi nas na pitanje na koji način su Romkinje, kao predstavnice jedne od najugorženijih grupa stano-vništva, predstavljene u jeziku, pre svega, u jeziku medija. Jezički izraz u uskoj je vezi sa društvenim statusom govornika i govornice. Navika da se jezik-

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [5]

om obeležavaju, a često i vređaju, obično, najslabije društvene grupe, ima svoje duboke korene u kore-laciji između društvenih odnosa moći.

Kako se govori o Romkinjama Mogućnost da se o ženi iz romske populacije

govori na najpogrdniji način i to javno i bez sankc-ionisanja, da njena nacionalna pripadnost postane simbol najnepoželjnijih društvenih karakteristika ot-vara pitanje kakve su posledice ovakvog stanja. Po-ruka koju na ovaj način društvo šalje je prećutno odobravanje verbalizacije mržnje, netrpeljivosti pre-ma različitostima. Društvo u kome je najintenzivniji izraz uvrede pogrdno izlistavanje nečije etničke, na-cionalne rasne pripadnosti, rodne i polne pripadno-sti, seksualnog opredeljenja ili političkih uverenja afirmiše diskriminaciju kao sredstvo izražavanja. Ro-mkinja se nalazi u središtu ove diskriminacije, naj-češće višestruko pogođena po bilo kojoj od ovih odrednica, i pored uspostavljenog antidiskrimina-tornog zakonodavstva. Naslovi tekstova, grafiti na fasadama, uzrečice, šale, vicevi, humor, narodna poezija, tekstovi u školskim udžbenicima, sve ovo čini našu društvenu stvarnost koja, na žalost, na prećutan način, opravdava, a možda nesvesno i podržava društveno marginalizovanje, često i potpuno isključivanje romske populacije, a time i žena koje su njihov deo.

Vanjezička diskriminacija Činjenica je da Romkinje još uvek nisu ravno-

pravne, jer ih diskriminiše ekonomska, politička, društvena i kulturna sredina u kojoj žive.

U raskoraku između promovisanja antidiskrimi-natornog ponašanja, kao društveno poželjnog i stvarne primene tih normi u svakodnevnom odlasku kod lekara, korišćenju javnog prevoza, bezbednom odlasku na kulturne manifestacije, nalazi se Ro-mkinja kojoj društvo šalje različite signale. Zvanično, njena prava su zaštićena, međutim, osećaj bezbe-dnosti u stvarnom praktikovanju tih prava izostaje.

Statistika: Od ukupnog broja nepismenih Roma, 75% su žene 45% Romkinja nema lična dokumenta 35% Romkinja završi osnovnu školu 25% Romkinja završi srednju školu 3% Romkinja završi fakultet prosečni životni vek Romkinja je 48 godina (a žena

u Srbiji 75 godina!!!) 3,5% Romkinja živi duže od 60 godina 23% Romkinja u starosti 15-19 godina ima bar

jedno dete 72% Romkinja su žrtave nasilja u porodici

I na kraju, ne smemo izgubiti iz vida da jezik poseduje ogromnu moć, moć da doprinese tolera-nciji, razvoju multukulturalnosti, poštovanju ljudskih i prava žena, kreativnu moć. Ali i potencijal destru-kcije. Stoga je neophodno pokrenuti združenu akciju svih zainteresovanih strana u društvu koja će rezultirati senzibilisanim medijima koji neće preno-siti stereotipne priče i slike o Romkinjama, medijima koji će korisiti rodno osetljiv jezik i koji će promovi-sati sankcionisanje svih koji koriste jezik mržnje. Autorka: Đurđica Ergić, aktivistkinja BIBIJA, ženska romska OCD

Zašto su pripadnice MUP-a i Vojske Srbije izuzetak u mirovnim misijama UN?

Žene trenutno čine samo 2% vojnog i 9% poli-

cijskog osoblja u svim mirovnim misijama UN. Udeo pripadnica MUP i Vojske Srbije u mirovnim misija-ma UN je simboličan s obzirom da je od 2002. do danas bilo angažovano 29 žena u vojnim, odnosno 9 u policijskim misijama.

Zašto je učestvovanje žena u mirovnim

misijama važno? Mirovne misije UN odvijaju se u konfliktnim i

postkonfliktnim područjima, u kojima su žene izlo-

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [6]

žene različitim oblicima nasilja i kršenja prava. Jedan od načina da se što uspešnije odgovori na pro-bleme sa kojima se te žene suočavaju i da se pove-ća nivo njihove bezbednosti jeste veće uključivanje žena u mirovne operacije. Tako se, na primer, žene i devojke koje su bile žrtve seksualnog i fizičkog nasilja lakše odlučuju da te slučajeve prijave žensk-om osoblju misije. Učestvovanje žena u mirovnim operacijama važno je i za postizanje pune operati-vne efektivnosti mirovnih misija. Naime, u neposre-dnom kontaktu sa lokalnom zajednicom, žene imaju mogućnost da sakupe informacije koje ukazuju na rast tenzija ili na mogućnost izbijanja sukoba. Pri-sustvo žena u mirovnim misijama je važno i zbog uvažavanja kulturoloških razlika na primer u dru-štvima u kojima je fizički kontakt između muškaraca i žena zabranjen. Ispunjavanje zadataka, poput ličnog pretresa žena i pretresa prostorija u kojima one borave, bilo bi znatno otežano ukoliko ono ne bi bili povereno članicama misije. Sličan problem se javlja i prilikom pružanja medicinske pomoći že-nskom stanovništvu, budući da žene u lokalnoj zaje-dnici često ne dozvoljavaju da im se pruži pomoć ukoliko u medicinskom timu ne postoje žene do-ktorke.

Srbija na mapi vojnih i policijskih mirovnih

misija UN

Mapa aktuelnih UN mirovnih misija

Nakon deset godina pauze, Srbija je tek 2002. godine ponovo uzela učešće u mirovnim misijama UN. Trenutno, Srbija učestvuje u šest mirovnih operacija pod okriljem UN, od kojih u pet misija učestvuju pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije1, a u dve pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova2.

Vojska – Od ukupno 227 vojnih lica koji su od 2002. do sada bili angažovani u mirovnim misijama, svega 29 su bile žene. U 2011. godini, kontigent srpske vojske u mirovnim misijama UN broji 27 čla-nova, a od toga su svega 2 žene (7,2%). Ovaj broj predstavlja smanjenje broja žena u vojnom konti-gentu Republike Srbije, budući da je tokom 2010. godine od ukupno 34 člana bilo angažovano 6 žena (17,6%). Obrazloženje za smanjenje članova Repu-blike Srbije u mirovnim misijama UN u 2011. u od-nosu na prošlu godinu, a time i broja žena, jeste činjenica da se mirovna misija u Čadu i Centralno-afričkoj republici (u kojoj je učestvovalo 6 žena) završila u decembru 2010. Inače, sve žene u misija-ma su bili medicinske tehničarke ili doktorke sa Vojno-medicinske akademije

Policija – Srbija je po prvi put učestvovala u UN policijskoj misiji 2004. godine, u Liberiji, kada je poslat kontigent sa 7 predstavnika MUP. Do sada je u mirovnoj misiji u Liberiji izvršeno 30 rotacija (na 6-12 meseci) u kojima je služilo 23 policijska službe-nika. Među ukupnom angažovane svega 4 žene. Druga misija u kojoj učestvuju predstavnici MUP započeta je marta 2008. godine na Haitiju. Od 15 rotacija, do sada je učestvovalo 5 žena.

Zašto nema više žena iz Srbije u mirovnim

misijama? Prvi razlog za nedovoljno učestvovanje žena u

mirovnim misijama je nedovoljan broj iskusnih kandidatkinja u odnosu na kandidate. U sastavu Vojske Srbije žene čine svega 2,6% ukupnog broja

1 MONSUCO u DR Kongo, UNMIL u Liberiji, UNOCI-Obala Slonovače, UNFICYP na Kipru i UNFIL u Libanu. 2 UNMIL u Liberiji i MUNISTAH na Haitiju.

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [7]

profesionalnih vojnih lica, u policiji nešto više od 7% uniformisanog sastava (UOSL). Pored toga, dosta žena zaposlenih u vojsci i policiji ne ispunjava for-malne uslove za odlazak u mirovne misije. Naime, za slanje u vojnu (posmatračku) misiju, potrebno je da kandidat/kandidatkinja ima oficirski čin i mini-malno 6 godina radnog staža, dok je za slanje u policijsku misiju potrebno minimalno pet godina provedenih u policijskoj službi. Srbija će tek ove godine dobiti prve potporučnice, koje će diplomir-ati na Vojnoj akademiji, što znači da tek za pet go-dina možemo očekivati da prve žene budu angažo-vane i u vojnoposmatračkim misijama, a ne samo kao što je do sada to bio slučaj u sanitetskim timo-vima, kao medicinske tehničarke.

Pored objektivnih, razlozi koji dodatno utiču na neopredeljenje žena da se prijave za učestvovanje u misijama jesu kulturoločki: razdvojenost od porodi-ce, ali i nerazumevanje okoline (profesionalne i privatne), kao i nedostatak podrške za njihov pro-fesionalni angažman na međunarodnom nivou.

Autorke: Gorana Odanović i Maja Bjeloš, istraživačice u BCBP Izvori: Učestvovanje žena u mirovnim operacijama UN (WBSO 16), Zakon o MNO (2009); Background Note, Osnovni podaci o mirovnim misijama UN

Iz sveta

„Arapsko proleće” – da li će revolucija „pojesti“ svoju žensku decu?

Iako su žene akt-ivno učestvovale u

demonstracijama protiv autoritarnih režima u severnoj Africi i na Bliskom Istoku, čini se da

nakon smene režima, žene još zadugo neće dobiti više prava i slobode.

Promene slike žene Jedno od iznenađenja „Arapskog proleća“ jeste

aktivno učestvovanje žena u demonstracijama pro-tiv autoritarnih režima, „rame uz rame“ sa muška-rcima. To je donekle poljuljalo stereotipnu sliku o arapskim ženama koje su zatvorene u kućama, podređene muškarcima i „nevidljive“ u javnom živo-tu.

Tokom demonstracija u Tunisu i Egiptu žene nisu bile samo učesnice protesta – mnoge od njih su bile liderke i organizatorke okupljanja građana na trgovima i ulicama. Tako je, na primer, video blog Asmaae Mahfouz u kojem je pozvala Egipćane da izađu na ulice, bio jedan od „okidača“ za početak protesta u Egiptu. Procenjuje da su tokom prve ne-delje protesta u Egiptu, žene činile oko 20% demo-nstranata, da bi u jednom trenutki na ulicama Egipta bilo oko 250 000 žena (TomDispatch.com). „Arapsko proleće“ - Velike demonstracije protiv autoritarnih režima u severnoj Africi i na Bliskom Istoku (Tunisu, Egiptu, Siriji, Jemenu, Libiji, Jordanu i Bahreinu) započele su početkom 2011. godine. Dok su režimi u Tunisi i Egipru svrgnuti, u Siriji i Jemenu demonstracije još uvek traju.

Žene su odigrale značajnu ulogu i u pokretanju

protesta u Libiji, ali i konzervativnijim islamskim zemljama kao što su Jemen, Sirija i Bahrein. U Je-menu, nakon što je predsednik Saleh izjavio da nije u duhu islama da muškarci i žena zajedno protes-tvuju na ulicima, hiljade žena se priključilo demon-stracijama kako bi pokazale da je tako nešto ipak moguće. U Bahreinu jedan od simbola protesta je postala žena koja je stupila u štrajk glađu, u znak protesta zbog hapšenja njenog oca, supruga i de-vera. U Siriji, žene su organizovale ženske marševe, zahtevajući smenu režima i više demokratije.

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [8]

Šta posle? Ipak, nakon smene režima u Tunisu i Egiptu, čini

se da muškarci zaboravljaju doprinos žena revolu-ciji. Prema rečima jedne Egipćanke koja je učes-tvovala u demonstracijama, muškarci su blago-naklono gledali na žene koje su sa njima protest-vovale, sve dok režim nije smenjen (Guardian, april 2011). Sada kada je do promena došlo, muškarci smatraju da žene treba da se vrate kućama, jer im nije mesto u politici. Egipćanke se plaše da će nakon izbora, planiranih za septembar, biti svega nekolicina žena u parlamentu, slično kao i u vreme Mubarakove vladavine. Najveća pretnja po (dalje „osvajanje“) prava žena u Tunisu i Egiptu predstavlja mogućnost jačanja uticaja islamističkih fundament-alističkih grupe, koje se oštro protive izlasku žena iz sfere privatnog života. U prelaznim vladama koje su formirane žena nema, a nasilje nad ženama i dalje je široko rasprostranjeno. Izazov sa kojim se žene sada suočavaju jeste da li će političke promene doneti boljitak i za njih, odnosno da li će uspeti da se izbore sa verskim i društvenim ograničenjima i učestvovati u stvaranju društva jednakosti za sve.

Autorka: Gorana Odanović, istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku Izvori: Balkanski centar za Bliski Istok, Ženski pokret na Bliskom Istoku (TomDispatch.com), Guardian

Homoseksualci dobrodošli u američku vojsku

Posle 17 godina zabrane služenja vojske za ho-

moseksualce, Pentagon je promenio politiku. „Ne pitaj, ne govori“ (eng. Don't Ask, don't Tell)

je poznati slogan koji je skoro dve decenije odraža-vao zvaničnu politiku Pentagona i administracije dvaju američkih predsednika prema vojnicima ho-moseksualcima. Prema toj politici, koja je pokrenuta 1993. na početku mandata Bila Klintona, bilo je zabranjeno postavljati pitanje vojnicima da li su homoseksualci. Istovremeno, vojnicima homoseks-

ualcima je bilo dozvoljeno da služe vojsku pod uslovom da se ne izjašnjavaju o svojoj seksualnoj orijentaciji. Procenjuje se da je primenom ove politike od 1993. godine iz američke vojske otpu-šteno oko 14 000 ljudi. Ova duga praksa ćutanja prekinuta je konačno u petak, 22. jula kada je ame-rički predsednik Barak Obama potpisao dokument kojim se ukida ova politika. Inače, ovim činom Obama je ispunio i obećanje koje je pre dve godine dao u predizbornoj kampanji.

Sa demonstracija za ukidanje politike „Ne pitaj, ne

govori“ (izvor: Blic)

Potrebno je napomenuti i da je odluka američk-og predsednika zasnovana na odluci sudije savezn-og suda, Virdžinije Filips, koja je oktobra 2010. go-dine proglasila neustavnim zakon o zabrani služenja vojske homoseksualcima koji ne skrivaju svoje seks-ualno opredeljenje, i koja je zastupala da se suspen-duje njegova primena.

Šta o promeni misle u vojsci i odlučioci? Pre nego što je odlučeno da se ukine zabrana

služenja vojske javno deklarisanim homoseksua-lcima, Pentagon je sproveo niz istraživanja i analiza koja su uključila i ispitivanje stavova zaposlenih o homoseksualizmu u vojsci. Rezultati istraživanja pokazali su da dve trećine vojnika uopšte ne zanima da li će zabrana postojati ili ne. Za ukidanje zabrane najviše su se zalagali homoseksualci u vojsci, dok je najveći otpor postojao među borbenim trupama, posebno marincima. Veliki otpor je postojo i među

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [9]

članovima Kongresa i najvišim predstavnicima Pent-agona koji smatraju da će ukidanje zabrane nega-tivno utisati na borbenu gotovost i efikasnost tako što će smanjiti koheziju trupa, disciplinu i moral.

Iako ukidanje ove zabrane stupa na snagu u septembru, tačnije 60 dana od kada je predsednik potpisao dokument, regrutni centri na celoj teritoriji Amerike su već sada u obavezi da prihvate prijave i onih koji se izjasne kao homoseksualci.

Iskustva drugih država ukazuju na to da se poli-tike prema služenju homoseksualaca u oružanim snagama veoma razlikuju od države do države. Ne-ke države, poput Holandije, su ukinule ovu vrstu zabrane još sedamdesetih godina i razvile različite politike za promovisanje jednakosti i zabranu diskri-minacije, kao i mehanizme podrške zaposlenim homoseksualcima. Dok veliki broj država dozvoljava homoseksualcima da otvoreno služe u oružanim snagama, nekoliko tradicionalnijih država (Azerbe-jdžan, Grčka, Turska) još uvek imaju eksplicitnu zabranu (videti tabelu).

Usvojeni su zakoni i drugi propisi kojima se zabranjuje diskriminacija (npr. Kodeks društvenog ponašanja Oružanih snaga Velike Britanije) sprovode se politike informisanja, edukacija zaposlenih, itd. Obezbeđene su beneficije za partnere homoseksualaca (pravo na porodični smeštaj, pravo na penziju, medicinsku zaštitu, materijalnu naknadu u slučaju smrti ili onesposobljavanja partnera). Specijalni savetnik za prava homoseksualaca, Fondacija za homoseksualnost i oružane snage (Holandija).

Da li homoseksualci imaju pravo da služe u oružanim snagama?

Što se tiče Srbije, Ministarstvo odbrane na osno-vu Zakona o zabrani diskriminacije, koji je usvojen 2009. godine, ima zvaničnu politiku u vezi sa razli-čitostima, nediskriminacijom i jednakom mogućno-stima. U skladu sa tom politikom, Ministarstvo od-brane i Vojska Srbije priznaju različitost pripadnika i zaposlenika, i svaki izraz diskriminacije smatra se nezakonitim. Priredila: Maja Bjeloš, istraživačica u BCBP Linkovi: Homoseksualci mogu u američku vojsku (Blic), Priručnik o ljudskim pravima i osnovnim slobodama pripadnika oružanih snaga, Kratka

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [10]

istorija učestvovanja homoseksualaca u američkoj vojsci, Homoseksualci u vojsci, Palm Center, LGB populacija u SAD

Za i protiv ženskih policijskih stanica

Ženske policijske stanice su nastale sa ciljem da

se obezbedi kvalitetnija istraga zločina počinjenih nad ženama, kao i da se žene ohrabre da se priklj-uče policijskim snagama. Ove specijalizovane agen-cije danas postoje u 13 zemalja širom sveta, pri čemu Latinska Amerika prednjači po broju ovih stanica.

Zbog velikog pritiska brazilskih feminiskinja i ženskog pokreta na Vladu da delotvornije odgovori na krivična dela prema ženama, u Brazilu je 1985. godine osnovana prva ženska policijska stanica (ŽPS). Sličnu praksu pratile su i druge države u regonu – Peru, Nikaragva, Ekvador, ali i neke izvan Latinske Amerike, poput Indije, Pakistana i Velike Britanije. Ipak, samo osnivanje stanica nije bilo dovoljno za pružanje bolje zaštite ženama, pa su bile potrebne sveobuvatne reforme. One su se prvenstveno odnosile na promenu pojedinih odre-dbi Ustava u Brazilu i Ekvadoru, pa je tako, nasilje nad ženama u ovim zemljama proglašeno krivičnim delom. Ženske policijske stanice u Brazilu doprinele su da nasilje nad ženama postane vidljivije, a povećanje broja ovakvih stanica omogućilo je sve većem broju žena, posebno onim iz marginali-zovanih grupa bolji pristup pravdi.

Uprkos tome što je popularnost ovih agencija rasla iz godine u godinu, one su se često suočavale sa nizom problema, pre svega sa izostankom Vla-dine podrške. Ovo se najviše odražavalo na ograni-čen raspored ovih stanica širom zemlje, smanjenje broja zaposlenih i nedostatak specijalizovanih treni-nga za policajke. Nakon niza reformi, usvajanja akcionih planova i programa, danas u Brazilu deluje oko 475 ŽPS, u Peruu 27, Nikaragvi 37, a u Ekva-doru 34.

Nasuprot razlozima za osnivanje stanica u Latin-

skoj Americi, u Pakistanu, gde Islam zabranjuje muškim policajcima da ispituju žene, rešenje za ovaj problem je nađeno upravo u osnivanju ženskih poli-cijskih stanica. Osnivanjem prve policijske stanice u Islamabadu, glavnom gradu Pakistana, 1994. godi-ne, poboljšan je i položaj žena u pritvoru, jer je one-mogućena zloupotreba i loš tretman žena od muš-kih pripadnika policije, što je do tada bila česta po-java. Ipak, uprkos velikom optimizmu i nizu poče-tnih pozitivnih rezultata, u poslednjih par godina zabeleženo je opadanje efikasnosti ovih stanica. Ono je vidljivo u značajnom smanjenju broja regis-trovanih slučajeva nasilja nad ženama. Tako je u prvoj godini postojanja u policijskoj stanici Raval-pindi registrovano više od 60 slučajeva, dok je u 2010. godini registrovano samo 11. Ova policijska stanica se suočava sa nedostatkom obučenih inspe-ktorki, policajke nemaju na raspolaganju službena vozila zbog čega često moraju da traže pomoć od svojih muških kolega. Sve ovo nametnulo je mišlje-nje da ženske policijske stanice nisu u stanju da rade nezavisno. Značaj ženskih policijskih stanica znatno je opao i nakon što je ženama dozvoljeno da zločine prijavljuju u svim stanicama, a ne samo u ženskim.

Slična situacija je i u Indiji gde je prva ženska policijska stanica osnovana 1992. godine, a dve decenije kasnije nedostatak odgovarajuće vizije i strategije doveo je u pitanje dalje osnivanje ovih stanica.

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [11]

O ulozi ŽPS postoje brojne debate. Prve ovakve stanice osnovane su sa ciljem da se obezbedi kvalit-etnija istraga zločina počinjenim nad ženama i da se žene ohrabre da se priključe policijskim snagama. Žene su do tada policijske stanice doživljavale opasnim i često su se osećale manje sigurnim nakon prijave zločina. Zabeležen je niz slučajeva da su žene – žrtve silovanja, seksualnih uznemiravanja i trgovine ljudima prijavljivale ponovnu viktimizaciju od policijskih službenika čiji je posao bio da im pomognu. Uprkos tome što se među protivnicima osnivanja ženskih policijskih stanica može čuti da one predstavljaju samo kratkoročno rešenje, da ne otklanjaju same korene nejednakosti i slično, ove stanice ipak predstavljaju značajan korak u kreiranju dugoročne strategije za rešavanje ovih problema, ali i za povećavanje broja žena u policiji. Zato je neophodno i dalje podržati njihov rad i ulagati u njihovu tehničku opremljenost kako bi mogli uspe-šno da odgovore na sve vrste nasilja nad ženama.

Autorka: Sandra Vučić, studentkinja Master studija na Fakultetu bezbednosti i stažistkinja u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku. Linkovi: Komparativna studija ženskih policijskih stanica u Latinskoj Americi, Gender and SSR Toolkit - Tool 2: Reforma policije i rodna pitanja, ženske policijske stanice u Indiji, Čenaju, Islamabadu, Lahoru (Pakistan), International Herald Tribune, Nasilje nad ženama u Brazilu, The Hindu

Publikacije

Rodno odgovorno budžetiranje u tri koraka

Praktičan alat za rodno odgovorno budžetiranje u tri koraka (ROB 3) je prva publikacija edicije Prakticum koja teži da učini jasnijim i pristupačnijim iskustva primene rodne analize na budžete lokalnih samouprava i sprovođenja rodno odgovornih budž-etskih inicijativa. Publikacija je namenjena organiza-

cijama civilnog društva koje već sprovode ili tek planiraju aktivnosti na ovom polju.

Autorka Aleksandra Vladisavljević bazira svoja uputstva na nekoliko budžetskih inicijativa iz Cen-tralne Srbije i AP Vojvodine sprovedenih u pre-thodne dve godine. Ona naglašava da rodno odg-ovorno budžetiranje treba da pokaže da li žene i muškarci u zajednici imaju jednake koristi od preraspodele postojećih sredstava, ma kolika ona bila, tj. „ko su dobitnici a ko gubitnici budž-eta” (str. 8). Kao strateški pristup, ROB može una-prediti rodnu ravnopravnost i obezbediti jednake prilike u zajednici za oba pola.

U publikaciji je temeljno obrađen prvi, i kako autorka navodi, najvažniji korak u analizi, a to je pl-aniranje inicijative i prikupljanje podataka. Deta-ljno je predstavljen budžetski proces i dati su korisni saveti koji se tiču vremenskih perioda kada OCD treba da deluje i prepreka na koje mora da računa na tom putu. Takođe, u drugom koraku organiza-cije se upućuju da oprezno biraju oblast na koju žele da se usmere u svojoj analizi, a ona treba da bude relevantna i u odnosu na Nacionalnu strate-giju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnost, ali i u odnosu na oblast delovanja same organizacije.

ROB 3 takođe pruža model za najefikasnije pre-dstavljanje rezultata istraživanja, kao i praktične instrukcije za pisanje zaključaka i preporuka, deo analize koji je možda najkomplikovaniji za organiza-ciju koja se nije ranije bavila ovom oblašću.

Opisujući treću fazu, lobiranje i monitoring, autorka podrazumeva da organizacije civilnog dru-štva sa njom imaju iskustva, stoga izostaju detaljniji opisi nekih od neophodnih aktivnosti. Ovaj korak ostavlja mogućnost i da se formiraju koalicije sa

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [12]

drugim organizacijama, kako bi se što efikasnije uticalo na relevantne organe, ili da se analiza prosledi drugoj organizaciji, koja je dalje slobodna da ih koristi na način koji smatra odgovarajućim. Autorka navodi i da je „monitoring naš najveći saveznik i naš najveći posao” (str. 34) i upozorava da usvojene razvojne politike često ostaju samo slovo na papiru, i stoga organizacija mora da vrši pritisak kako bi se te politike i sprovele.

Vrednosti publikacije ROB 3 su praktičnost, pre-ciznost i jasnoća koje omogućavaju i organizaciji koja je apsolutni početnik u oblasti rodno odgovo-rnog budžetiranja da se upusti u analizu. Autorka: Jelena Kajganović, studentkinja Fakulteta političkih nauka i stažistkinja u BCBP Linkovi: Ka politici rodnog budžetiranja u AP Vojvodini, Pokrajinski sekretarijat za rad, zapošljavanje i ravnopravnost polova

Rečnik pojmova

Individualna diskriminacija je ponašanje poje-dinih članova/ica rasne/etičke/rodne grupe sa na-merom da se proizvede različita i/ili štetna posle-dica na članove/ice druge rasne/etičke/rodne gru-pe.

Institucionalna diskriminacija je politika insti-

tucija dominantne rasne/etničke/rodne grupe, kao i ponašanje pojedinaca/ki koji kontrolišu ove institu-cije i primenjuju njihovu politiku, sa namerom da se različito tretiraju i/ili da se proizvedu štetne posledi-ce po pripadnike/ce drugih rasnih/etničkih/rodnih grupa.

Strukturalna diskriminacija je politka institu-

cija dominantne rasne/etničke/rodne ili druge gru-pe i ponašanje pojedinaca/ki koji primenjuju poli-tiku i kontrolišu institucije, koji su u nameri ra-sno/etnički/rodno neutralni, ali za rezultat imaju različit i/ili štetan tretman manjinski rasnih/etni-čkih/rodnih drugih grupa. O strukturalnoj diskrimi-

naciji se može govoriti svaki put kada institucije imaju tzv. neutralnu tj. istu politiku prema svima, ne uzimajući u obzir razlike koje karakterišu pripadni-ke/ce odredjenih manjinskih grupa.

Neposredna diskriminacija se dešava kada je

osoba lošije tretirana od druge osobe na osnovu nekog svog svojstva kao što je pol, rasa, verska i etnička pripadnost, seksualna orijentacija.

Posredna diskriminacija dešava se kada privi-

dno neutralna norma, kriterijum ili praksa onemo-gućava (na osnovu pola ili nekog drugog ličnog svojstva) da grupa ljudi postigne svoj puni društveni i lični potencijal, osim u slučajevima kada je takva praksa objektivno opravdana ciljem i kada su mere preduzete za ostvarenje tog cilja prikladne i neo-phodne.

Rodno osetljiv jezik podrazumeva korišćenje

ženskog gramatičkog roda za, između ostalog, zani-manja koje obavljaju žene. Korišćenjem isključivo muškog roda za pojedina zanimanja, prisustvo žena ostaje jezički nevidljivo na visokokvalifikovanim i prestižnim pozicijama za koje se upotrebljavaju imenice muškog roda, čak i onda kada na tim me-stima rade žene (npr. predsednik, premijer, posla-nik, direktor, urednik, autor umesto postojećeg ob-lika u ženskom rodu predsednica, premijerka, po-slanica, direktorka, urednica, autorka. Srpski jezik je takav da dozvoljava upotrebu različitih nastavaka, i zahteva slaganje subjekta i predikata.

Mizoginija je mržnja prema ženi i omalovaža-

vanje svega što je žensko, negiranje žene i njenih vrednosti. Ona je centralni element seksitičkih pred-rasuda i ideologije, i kao takva čini važnu osnovu za ugnjetavanje žena u društvu u kojem dominiraju muškarci.

Seksizam je oblik društvene diskriminacije žena.

Zasniva se na predrasudama i uvreženim stereo-tipima. Može se odnositi na pojedinke ili na žene kao grupu... Stavovi su seksistički ukoliko se ženama

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [13]

sugeriše da su manje vredne, da im pripadaju pod-ređene uloge u društvu, da je njihova podređenost sama po sebi razumljiva, prirodna. Seksistički sta-vovi se prenose kroz obrazovni proces, vaspitanje u porodici, kroz medije, naučna istraživanja, kulturu i religiju.

Šovinizam – Pored rasizma, fašizma i naciona-

lizma, najrasprostranjeniji vid šovinizma je ženski šovinizam iliti anti-feminizam i označava protivlj-enje/bunt protiv napretka i ravnopravnosti žena. Šovinistički stavovi sadrže negativne predrasude o ženama, povezane sa mržnjom, prezirom, netolera-ncijom i agresivnošću.

Govor mržnje – Zabranjeno je izražavanje ideja,

informacija i mišljenja kojima se podstiče diskrimi-nacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima ili mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili sim-bola i na drugi način (član 11 Zakona o zabrani diskriminacije). Linkovi: Rečnik pojmova, Rečnik rodne ravnopravnosti, Danas Izvor: Pincus, F. L., „Discrimination Comes in Many Forms: Individual, Institutional, and Structural“ in: Adams, M., Blumenfeld, W., Castaneda, R., and others, Readings for Diversity and Social Justice, New York and London: Routledge, 2000, p. 31 - 35.

Najave događaja

Beogradski bezbednosni forum (http://www.belgradeforum.org/) Vreme i mesto: 14-16. septembar, Dom Vojske Ogranizator: Beogradski fond za političku izuzetnost, Evropski pokret u Srbiji i Beogradski centar za bezbednosnu politiku Kontakt: Maja Bjeloš, majabjelos@ccmr-bg.org

Kratak opis: Beogradski bezbednosni forum pre-dstavlja regionalnu bezbednosnu inicijativu koju su pokrenuli Beogradski fond za političku izuzetnost, Evropski pokret u Srbiji i Beogradski centar za be-zbednosnu politiku. Svrha organizovanja foruma je trostruka: približiti diskurs o evropskoj i globalnoj bezbednosti balkanskim državama, zatim razmotriti postojeća bezbednosna pitanja na Balkanu u okviru evropske i globalne bezbednosti, i predstaviti dosti-gnuća, ali i dileme koje su prisutne među državama na Balkanu. Forum će okupiti nekoliko stotina istaknutih političara, akademika, eksperata, novinara iz Srbije i inostranstva koji će raspravljati o različitim bezbednosnim temama. Prva konferencija nosi naziv „Balkan i globalna bezbednost: šta nam je zajedničko, a šta nas razdvaja?“

Rod i ljudska bezbednost Vreme i mesto: 25. septembar (tbc) Ogranizator: Beogradski fond za političku izuzetnost Kontakt: Nenad Bosiljčić, nbosiljcic@bfpe.org Kratak opis: U okviru programa Rod i ljudska bez-bednost u septembru će biti organizovana studijska poseta narodnih poslanika i predstavnika organiza-cija civilnog društva državnim bezbednosnim insti-tucijama, poput Ministarstva odbrane i Vojske Sr-bije, unutrašnjih poslova. Opšti cilj programa je jačanje rodne perspektive u javnim politikama kroz promovisanje koncepta ljudske bezbednosti i osna-živanje kapaciteta narodnih poslanika (naročito žena u parlamentu), kao i organizacija civilnog društva, za jaču saradnju i zajedničku aktivnost na primeni zakonodavstva iz oblasti rodne ravnopra-vnosti. Očekuje se da aktivnosti u okviru projekta znatno doprinese jačanju znanja iz oblasti rodne ravnopravnosti, pogotovo iz ugla ljudske bezbed-nosti, kao i da pruži priliku predstavnicima zakono-davne vlasti i nevladinog sektora da zajedničkim radom doprinesu poboljšanju položaja žena u dru-

BEOGRADSKI CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

ROD I BEZBEDNOST | BROJ 02 [14]

štvu. Program se realizuje uz podršku Evropske Unije i UNWomen.

BILTEN ROD I BEZBEDNOST | BROJ 03 Urednice: Maja Bjeloš, majabjelos@ccmr-bg.org Gorana Odanović, gorana.odanovic@ccmr-bg.org Recezentkinja: Sonja Stojanović, sonjastojanovic@ccmr-bg.org Saradnice: Svenka Savić, svenka@eunet.rs Mirjana Bogdanović, mirjana.bogdanovic@gsa.org.rs Đurđica Ergić, bibija@eunet.rs Sandra Vučić, sandra.vucic@gmail.com Prelom: Saša Đorđević, sasadjordjevic@ccmr-bg.org Kontakti redakcije: Beogradski centar za bezbednosnu politiku Gundulićev venac 48/II, 11000 Beograd, Srbija. Tel/faks: 011- 32 87 226, 32 87 334 E-mail: office@ccmr-bg.org Web: www.ccmr-bg.org

Standardi za objavljivanje teksta u Biltenu: Dužina teksta: tekst ne treba da bude duži od 350-400 reči. Font: Times New Roman 12. Prored 1.5.

*******************