Beogradski centar za bezbednosnu politiku

Miroslav Hadžić

USTAVNA ZAMISAO KONTROLE I

NADZORA POSLENIKA BEZBEDNOSTI SRBIJE

Beograd, april 2019.

USTAVNA ZAMISAO KONTROLE I NADZORA POSLENIKA BEZBEDNOSTI SRBIJE

IZDAVAČBeogradski centar za bezbednosnu politiku Đure Jakšića 6/5, Beograd Telefon: 011 3287 226 E-mail: office@bezbednost.org www.bezbednost.org

AUTORMiroslav Hadžić

LEKTURATatjana Hadžić Jovović

DIZAJN I PRELOMDTP design studio

ŠTAMPARIJAUnagraf

TIRAŽ300

ISBN978-86-6237-163-8

Beograd, april 2019.

CIP - Каталогизација у публикацији -

Народна библиотека Србије, Београд

342.4:351.86(497.11)

ХАЏИЋ, Мирослав, 1946-

Ustavna zamisao kontrole i nadzora posle-nika bezbednosti Srbije / Miroslav Hadžić. - Beograd : Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2019 (Beograd : Unagraf). - 74 str. ; 30 cm

Tiraž 300. - Napomene i bibliografske refe-rence uz tekst. - Bibliografija: str. 71-74.

ISBN 978-86-6237-163-8

а) Уставне промене -- Србија б) Безбедносни сектор -- Уставноправни аспект -- Србија

COBISS.SR-ID 277657356

S A D R Ž A J

Lista skraćenica ............................................................................................................................. 6

Uvod ................................................................................................................................................ 7

Odeljak I: Nosivi sastojci Koncepta ............................................................................... 10

1. Raspodela bezbednosnih nadležnosti ............................................................................... 11

2. Bezbednosni udar na demokratiju ................................................................................... 15

Odeljak II: Bezbednosne odlike pređašnjih država ................................................. 17

1. Sigurna kuća Srbija ........................................................................................................... 18

2. Izvori moći državnih posednika sile ................................................................................. 19

Odeljak III: Sastojci skorašnjeg ustavnog nasleđa ................................................... 21

1. Zaštita partijske države .................................................................................................... 22

2. Demokratske pričine ........................................................................................................ 26

Odeljak IV: Manjkavosti važećeg Ustava ...................................................................... 30

1. Oskudno uređena bezbednost ............................................................................................ 31

2. Korisnici dobiti od manjkavog Ustava ............................................................................ 33

Odeljak V: Zarobljavanje otete države .......................................................................... 39

1. Istiskivanje vlastodržačke dobiti ...................................................................................... 40

2. Lična jednačina vladaoca ................................................................................................ 46

3. Izborni marš-manevar ..................................................................................................... 47

Odeljak VI: Linija odsudne odbrane ............................................................................... 50

1. Uterivanje straha ............................................................................................................... 51

2. Opasni privid svemoći ...................................................................................................... 58

Odeljak VII: Predlog izmena i dopuna Ustava Srbije ............................................. 68

Navođeni izvori ............................................................................................................................. 71

6

Lista skraćenica

BCBP – Beogradski centar za bezbednosnu politiku

BIA – Bezbednosno-informativna agencija

DZ SCG – Državna zajednica Srbija i Crna Gora

DSS – Demokatska stranka Srbije

DS – Demokratska stranka

DOS – demokratska opozicija Srbije

EU – Evropska unija

JNA – Jugoslovenska narodna armija

RSB – reforma sektora bezbednosti

SCG – Srbija i Crna Gora

SFRJ – Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija

SKJ – Savez komunista Jugoslavije

SNB – Strategija nacionalne bezbednosti

SNS – Srpska napredna stranka

SPS – Socijalistička partija Srbije

SRJ – Savezna Republika Jugoslavija

SRS – Srpska radikalna stranka

U-RS – Ustav Republike Srbije 2006.

U-SF – Ustav SFRJ 1974.

U-SR – Ustav SRJ 1992.

U-SCG – Ustavna povelja DZ SCG 2003.

VBA – Vojnobezbednosna agencija

VOA – Vojnoobaveštajna agencija

VSO – Vrhovni savet odbrane

ZOUSB – Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti

7

UVODČinilo se krajem 2015. godine da Vučić stvarno ima nameru da započne postupak izmene i dopune Ustava Republike Srbije. On je svoj naum, štaviše, pravdao navodnim htenjem svog režima da Srbiju pripremi za uključenje u Evropsku uniju (EU).1 Pokazalo se vrlo brzo da je reč samo o još jednoj od političkih i medijskih manipulacija u izvedbi Vučića i njegove Vlade. Sumnju u prave i krajnje namere vlastodržaca snažila je činjenica da javnosti Srbije ni tada, a ni do sada nisu predočeni ključni razlozi za ustavne promene. Kao što je neznano ostalo ko će sve to, kada će, gde će, po kojoj će proceduri i na osnovu kojih će ovlašćenja ovaj akt (pre)oblikovati. Uprkos najavi da će Narodna skupština, po održanom referendumu, usvojiti novi ili izmenjeni Ustav krajem 2017. godine2, do toga nije došlo. Pošto je (samo)zadati rok probijen, može se samo nagađati kada će to i u kom će obliku ovaj akt biti, ako uopšte bude, proglašen. Nesaznatni će do tad ostati, dakako, njegov sadržaj i udenuta ustavna rešenja.

Nije, međutim, bilo ikakve sumnje oko toga da će novi tekst Ustava, ako ipak bude urađen, biti zgotovljen u „gluvim sobama” sadašnjih vlastodržaca i skrojen po meri njihovih, što ličnih, što grupnih interesa i potreba. Sve je otud nagoveštavalo da će se pred građanima Srbije naći još jedan „kuhinjski ustav” (Dimitrijević, 2012). Odnosno, da će biti primenjen „ustavotvorni postupak iz koga političke elite isključuju javnost ili drugačija politička mišljenja” (Isto). Ovo je bilo tim izglednije, jer u Srbiji „vladajuća stranka ili koalicija” vazda „koriste ustavnu reviziju kao instrument za davanje najveće pravne snage, odnosno za garantovanje posebne pravne zaštite njihovim parcijalnim interesima ili posebnim pogledima na svet”. (Isto)

Uprkos tome što je Vučić hitro i lako odustao od svog nauma, otvorena ostaje mogućnost da Ustav Srbije pod pritiskom EU i njenih najsnažnijih članica pre ili kasnije ipak bude promenjen. Verovatno će ovi umešači tom zgodom jedino tražiti da se ukloni stav drugi preambule Ustava, po kome je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije”3. Sasvim je mogućno, isto tako, da se oni zbog svojih trenutnih i strateških interesa, a u ime navodnog očuvanja stabilnosti Srbije i Zapadnog Balkana4, te opstanka mesnih vladalaca, koji politički inače žive od zamrznutih sukoba5, neće izravno pačati u (pre)oblikovanje ustavnog poretka u Srbiji. I to uprkos činjenici da taj poredak u izvedbi sadašnjih vlastodržaca poništava i ono malo, u Srbiji inače jedva dosegnutih, standarda demokratski uređene države. Ništa čudno, jer je reč o poslu koji bi trebalo da obave, ako imaju potrebu, sami građani Srbije i njihovi politički izabranici. Spoljni je umešač u liku EU za tu svrhu, uostalom, sačinio paket pregovaračkih poglavlja i uslova koje Srbija i njeni građani, ako hoće da joj se priključe, treba, ali i ne moraju da ispune. Sve prethodno rečeno važi, dabome, samo pod pretpostavkom da Vučić i njegov režim u međuvremenu neće bataliti EU, a Srbiju povesti put političkih tajgi putinovske Rusije.

1 „Vučić potvrdio: menjamo Ustav zbog ulaska u EU”. Telegraf, 2. 10. 2015. <https://www.telegraf.rs/vesti/politika/1780128-vucic-potvrdio-menjamo-ustav-zbog-ulaska-u-eu>.

2 Valtner, L. „Usvajanje novog Ustava krajem 2017”. Danas, 2. 6. 2015. <https://www.danas.rs/politika/usvajanje-novog-ustava-krajem-2017/>.

3 „Ustav Republike Srbije”. Službeni glasnik Republike Srbije, broj 98/2006. 4 Više o tome: Kmezić, Marko and Florian Bieber (eds). The Crisis of Democracy in the Western Balkans. An

Anatomy of Stabilocracy and the Limits of EU Demoracy Promotion. BiEPAG, 2017.5 Zamrzavanje sukoba donosi stanovite koristi i spoljašnjim umešačima (SAD, EU, NATO), koji pod izgovorom

da upravljaju krizom na Zapadnom Balkanu dodatno stavljaju pod svoju kontrolu lokalne vlastodršce.

8

Dodatnu sumnju u stvarne naume Vučićevog režima nalaže činjenica da građanima Srbije još nije predočena ikakva, a pogotovo ne zvanična zamisao, od koje će započeti tobožnja izmena Ustava. Vlast je, štaviše, nekolikim zaobilaznim potezima usputno već odbacila ideju o donošenju novog Ustava, te porekla takvu svoju nameru. Za tu svrhu ona je izvela dva simultana politička manevra. Najpre je mogućne promene Ustava hitro svela na navodno unapređenje položaja pravosuđa, kojim ga u stvari hoće dodatno podrediti (svojoj) izvršnoj vlasti.6 Potom je, umesto rasprave o predmetnoj preambuli, započela „unutrašnji dijalog”, odnosno Vučićev monolog o Kosovu i Metohiji. Time je čitav ustavni temat vraćen u vazda uzavrelo polje međusrpskih – patriotskih, identitetskih i emocionalnih, a nadasve grupnointeresnih – nadgornjavanja i sukobljavanja. Zahvaljujući zameni teza, Vučić i njegovi su pažnju javnosti sa Ustava i nepoznanica oko njegovog budućeg zahvata i sadržaja opet preusmerili na kosovsku kvadraturu srpskog kruga.

Lako je, stoga, već danas nazreti koja će sve to područja života građana, političke zajednice i države Srbije verovatno ostati izvan zahvata (n)ovih ustavomenitelja. Vidno je, na primer, da vlast, ali i većina njenih oponenata uporno izbegavaju svaku raspravu o potrebi da se Ustavom temeljito (pre)urede područja lične, javne i kolektivne (državne) bezbednosti. Nema otud ni pomena o nasušnoj potrebi da Ustav i zakon konačno i celovito urede sistem bezbednosti Republike Srbije.7 Velom je ćutnje zapretana i preka potreba da novi ili dorađeni Ustav donese čvrste i jasne garantije za učinkovitu i delotvornu demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor vojske, policije i službi bezbednosti (u daljem tekstu: Službe), a napose njihovih civilnih naredbodavaca, kao i svih ostalih (ne)državnih pružalaca bezbednosnih usluga.8

Zaglušujuća se ćutnja može donekle narušiti javnim razgovorom o tome zašto bi, a potom i kako bi novi i/ili dorađeni Ustav Srbije mogao i trebalo da, uz ostalo, naloži stavljanje svih (ne)državnih posednika fizičke i oružane sile pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor. Tome bi trebalo da posluži ovaj tekst. Njime se nadasve hoće zainteresovanoj javnosti ponuditi jedan od mogućih predloga za izmenu i/ili dopunu Ustava u delu koji uređuje kontrolu i nadzor svih bezbednosnih poslenika u Srbiji.

Glavna su uporišta za ovaj predlog izvedena iz koncepta demokratske civilne kontrole i javnog nadzora, koji je ovde namenski sažet i kristalizovan (prvi odeljak). Iz njegovih nosivih sastojaka izlučeni su potom pokazatelji po kojima je moguće razaznati da li je i kako je u nekoj zemlji ustavom i zakonom izveden demokratski tip civilne kontrole i javnog nadzora.

Ovi su pokazatelji korišćeni tokom pretraživanja skorašnjeg ustavnog i bezbednosnog nasleđa Srbije. U prilog tome najpre su iscrtane nepromenljive odlike uloge i položaja vojske, policije i Službi u Drugoj i Trećoj Jugoslaviji, te njenom srpskocrnogorskom ostatku (drugi odeljak).

6 Na to upućuje i zahtev Društva sudija Srbije da se osnuje nova radna grupa, koja bi izradila nove predloge za promenu Ustava. „Društvo sudija: Izraditi nove predloge izmena Ustava u oblasti pravosuđa”. KRIK, 28. 6. 2018. <https://www.krik.rs/drustvo-sudija-srbije-izraditi-nove-predloge-izmena-ustava-u-oblasti-pravosuda/>.

7 O tome: Milosavljević, Bogoljub. Sistem bezbednosti Republike Srbije: ustavne dimenzije. Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Beograd, 2018.

8 U takve, pored privatnih bezbednosnih preduzeća i agencija, spadaju i državni organi koji poseduju neko od policijskih ovlašćenja, kao što su poreska policija, carina, uprava za sprečavanje pranja novca, komunalna policija, sudska straža i zatvorski čuvari. Uporediti: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji (2000–2008), Centar za civilno-vojne odnose i DanGraf, Beograd, 2009.

9

Potom je uporedno diskutovano o odredbama Ustava SFRJ, Ustava SRJ i Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora o kontroli i nadzoru mesnih delatnika bezbednosti (treći odeljak).

Zatim su detaljno razmotrene odredbe Ustava Srbije o kontroli i nadzoru mesnih aktera bezbednosti (četvrti odeljak). Da bi lakše bio dokučen njihov smisao i doseg, ispitane su sržne osobenosti političke recepcije i zakonske razrade načela demokratske civilne kontrole i javnog nadzora u današnjoj Srbiji.

Za tu je svrhu zasebno proveravano da li Vučićev režim ima ikakvih potreba i interesa da Ustavom uredi i osigura kontrolu i nadzor bezbednosnih delatnika po demokratskim uzusima. To je pak nužno vodilo razmatranju ključnih odlika političke i bezbednosne dinamike u Srbiji, koju je nakon 2012. godine rečju i delom oblikovao vladajući režim (peti odeljak). Potom je bliže osmotreno na koji to način Vučić i njegova svita upravljaju i komanduju državnim aparatima prinude, te koji to tip kontrole i nadzora oni nad njima praktikuju (šesti odeljak).

U završnom odeljku izložen je i kratko obrazložen predlog za promene onog dela Ustava u kom je uređena kontrolu i nadzor nad bezbednosnim poslenicima Srbije.

10

I NOSIVI SASTOJCI KONCEPTANakon prvog šoka zbog naglog, a mirnog urušavanja realsocijalizma, Varšavskog ugovora i Sovjetskog Saveza krajem osme decenije prošlog veka, Zapad su zahvatile euforija i trijumfalizam. Olako se i hitro stiglo do uverenja o nepovratnoj pobedi liberalnodemokratskog poretka, pa je namah i jednostrano proglašen „kraj istorije”. Na stranu to što se tri decenije kasnije tada pobednički poredak našao u temeljnoj krizi, zbog koje demokratija u dogledno vreme može biti izgnana čak iz sopstvene postojbine.

U senci bučnog slavlja rasla je, međutim, zabrinutost NATO i EU zbog bezbednosnih nepoznanica i rizika9 začete postsocijalističke tranzicije. Ovo tim više, jer niko nije mogao pouzdano da proceni kako će na povratak kapitalizma, višepartizma i parlamentarizma reagovati bezbednosni aparati zemalja Srednje i Istočne Evrope. Mada su se tamošnje vojske, policije i Službe mirno prepotčinile novim vlastima, nije se mogla sasvim isključiti opasnost od njihovog nasilnog protivudara.10 Najvećma zato što su ti aparati decenijama prvotno delovali kao unutrašnja politička policija, pa je tekuća izmena poretka mogla radikalno da im ugrozi stečene korporativne interese i načne skriveno jezgro njihove svekolike moći.11

Drastična je potvrda za to hitro stigla iz Druge Jugoslavije, čije su ratno razaranje u režiji mesnih ratovođa i elita udruženo upriličile nestajuća JNA, te preimenovane i razmnožene Službe, kao i militarizovane policije nastajućih država. Sve to, dakako, uz orno učestvovanje većine domicilnog življa. Ovaj su rat(ove) bestijalnim potom učinile nebrojane paravojne i parapolicijske formacije. Njih su pak u okviru svake od sukobljenih nacija (budućih država), a radi zadovoljenja svojih vlastovoljnih i pljačkaških interesa, osnivali i koristili međusobno spregnuti politički, bezbednosni i kriminalni moćnici.

Žureći da kapitalizuju geostrateške dobiti od sloma socijalizma, NATO i EU su najavili svoje proširenje i prijem novih članica. Iz njihovih su političkih radionica12 utom pristigla dva čvrsto uvezana koncepta, kojima su se hteli podržati pacifikacija i preobražaj državnih aparata prinude u bivšim zemljama socijalizma.13 Prvi je smerao ka radikalnoj reformi zatečenog sektora bezbednosti (RSB), dok je drugi trebalo da vodi ka stavljanju vojske, policije i Službi pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor.

9 Najveće su brige nastale zbog tada neizvesne sudbine nuklearnog arsenala SSSR-a, koji je kasnije preuzela Ruska Federacija, kao i zbog opasnosti od masivnog šverca oružja iz vojnih arsenala bivših socijalitičkih zemalja.

10 Ilustracija toga je pokušaj vojnog udara u Rusiji za vreme vladavine Jeljcina.11 To dokazuje i ubistvo Zorana Đinđića, premijera Srbije, u izvedbi delova službe državne bezbednosti i njenih

političkih pokrovitelja.12 Vodeću ulogu u tome imali su, na podsticaj mesnih ministarstva spoljnih poslova, odnosno odbrane, departmani

pojedinih univerziteta u Velikoj Britaniji (Bristol, Bradford itd.), kao i Ženevski centar za demokratsku kontrolu oružanih snaga (DCAF).

13 Nasleđene službi bezbednosti bile su na glavnom pravcu reformskog udara, pa su postavljeni zahtevi za otvaranje tajnih dosijea, koje su vodile o političkim neistomišljenicima (protivnicima), kao i za lustraciju njihovih skrivenih saradnika; više o tome u: Milosavljević, Bogoljub i Đorđe Pavićević. Tajni dosijei – Otvaranje dosijea službi državne bezbednosti. Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2001.

11

Oba su ova koncepta, dakako, bila oblikovana spram Zapadnog viđenja sadržaja i ciljeva preobražaja postkomunističkih zemalja Evrope (Cottey, Edmunds, Forster, 2002). U ništa manjoj meri ti su koncepti bili izraz strateškog interesa Zapada da podrži i ubrza izbavljenje ovih zemalja iz ralja socijalizma, te da olakša njihovo uvođenje u zonu svog ekonomskog, političkog i bezbednosnog uticaja. Za tu su svrhu, uostalom, rečena reforma i njoj samereni tip kontrole i nadzora politički osnaženi i legitimisani aktima EU i NATO, pa su uvršteni među kriterijume za (budući) prijem novih članica.14

Do nosivih sastojaka koncepta demokratske civilne kontrole i javnog nadzora se tada stiglo sažimanjem i poopštavanjem množine pravnih, političkih i sistemskih rešenja do kojih su zemlje tzv. zrele demokratije došle tokom dvovekovnih nastojanja da obuzdaju i kontrolišu moć, vlast i silu sopstvene države (Hadžić, 2014: 164–193).15 Odnosno, njihovih nastojanja da svojoj političkoj zajednici i građanima unutrašnju bezbednost najvećma pribavljaju po načelima demokratskog poretka.

1. RASPODELA BEZBEDNOSNIH NADLEŽNOSTI

Rečeni je koncept stoga usredsređen na stvaranje i učinkovitu primenu raznovrsnih, nadasve pravnih, normi, postupaka, mehanizama i alatki za delatno sprečavanje nosilaca vlasti da proizvoljno i neomeđeno koriste silu države u unutrašnjem civilnom saobraćaju, odnosno protiv svojih građana. Time se u konačnici hoće sprečiti da bilo koji pojedinac, grupa i/ili partija(e) samovoljno i neograničeno upravljaju opasnom moći države i silom njenih aparata. Razložno je otud ustvrditi da ovaj koncept može biti ozbiljen samo u demokratskom poretku parlamentarnog ustrojstva, koji uz ostalo počiva na podeli vlasti i nezavisnosti njenih grana, te na vladavini zakona, na postojanju pravne države, slobodne i kritičke javnosti i tako redom.

Predmetni koncept može biti (namenski) predstavljen kao skup ustavnih i zakonskih normi, procedura, postupaka i alatki, kojima se najpre utvrđuju sadržaji, svrhe, opseg i domet bezbednosne moći i vlasti u datoj zemlji. Istom zgodom biva utvrđeno ko su njeni legalni i legitimni nosioci, te na koji se način ta moć i vlast dalje raspodeljuju i upotrebljavaju u okviru bezbednosnog sistema i svakog od aparata prinude. Sve to, dabome, zahteva da ustav i zakon državne aparate prinude prethodno stave pod komandu i upravu legitimne civilne vlasti. Potom i da ovim aparatima i njihovim pripadnicima zabrane svako mešanje u politiku i civilne poslove. Kao što za uzvrat civilnim nalogodavcima biva zabranjeno da ove aparate i njihove pripadnike politizuju i (zlo)upotrebljavaju za lične i partijske svrhe.

14 To ih, dabome, nije sprečavalo da u svoje redove učlane i države, kao na primer Rumuniju, Bugarsku i Hrvatsku, iako nijedna od njih nije ispunjavala sve potrebne kriterijume i standarde.

15 Izravni su teorijski oslonci pak nađeni u nalazima kanonskih pisaca (Hantington, Janovic) o nužnosti civilne kontrole nad vojskom, koji su potom razrađeni, dopunjeni i pretočeni u skup načela o demokratskoj kontroli i nadzoru nad svim državnim aparatima prinude.

12

U demokratskom poretku ustav po pravilu najpre imenuje vrednosti, interese i ciljeve date političke zajednice i njenih građana koji su predmet državne zaštite, ako treba i silom. Na osnovu toga se onda utvrđuje gde je smeštena državna sila, te ko sve to, kada, kako, pod kojim uslovima, zbog čega i za koje svrhe ima pravo da je upotrebi. Uporedo sa tim, ustavom se utvrđuje odgovornost (responsibility) posednika državne sile za bezbednost zajednice i njenih građana. Istom zgodom biva utvrđeno pred kim sve to oni snose i kakvu odgovornost (accountability) za rezultate svog (ne)činjenja. Da bi se sve to postiglo, ustav po pravilu utvrđuje ko je sve to nadležan i ovlašćen da kontroliše i nadzire opunomoćenike državne sile. Odnosno, da meri i ocenjuje njihovu bezbednosnu učinkovitost i delotvornost, te da ih povodom toga poziva na odgovornost.

Demokratsko načelo podele vlasti, koje počiva na nezavisnosti svake od njenih grana, te na njihovoj međusobnoj kontroli i ograničavanju, čini gradivnu supstancu Koncepta. Otud su svaka od grana i sve one zajedno u konačnici (su)odgovorne za (ne)bezbednost države i njenih žitelja. Horizontalna se podela vlasti u prvom koraku ozbiljuje time što se organima svake od grana dodeljuje jedan broj ukupnih bezbednostnih ovlašćenja. Uporedo sa tim, uvode se složene međugranske procedure za odlučivanje o upotrebi, pogotovo o unutrašnjoj upotrebi, državne sile. To nosioce izvršne vlasti po pravilu obavezuje da, pre nego što narede unutrašnju i/ili spoljašnju upotrebu državne sile, moraju da za to pribave saglasnost parlamenta. Kao i da svaki takav nalog prethodno i/ili naknadno podvrgnu sudskoj proveri ustavnosti i zakonitosti.

U okviru svake od grana, a uzduž hijerahijskog lanca, uporedo sledi vertikalna podela pripadnih bezbednosnih nadležnosti i ovlašćenja, odnosno odgovornosti. Spram toga su onda organi vlasti u okviru svake od njenih grana ustavom i/ili zakonom obavezani da u svom domenu, uz ostalo, kontrolišu i nadziru bezbednosni učinak i delotvornost pojedinačnih aparata državne prinude i njihovih civilnih nalogodavaca. Najpreča je obaveza rečenih organa da u svakoj prilici najpre provere da li državni posednici bezbednosne moći i vlasti deluju u skladu sa ustavom i zakonom.

Prva je velika podela bezbednosne moći izvedena između izvršne i zakonodavne grane vlasti. Politička glavnina te moći i vlasti je pritom pripala parlamentu. Krunski je svedok tome isključivo pravo parlamenta da odlučuje o državnom budžetu, a u sklopu toga i o delu budžeta, koji se izdvaja za bezbednost svoje političke zajednice.16 Parlament je uz to, po pravilu, jedini ovlašćen da proglasi rat i/ili mir, odnosno da uvodi i ukida ratno i/ili vanredno stanje, te da tom zgodom eventualno suspenduje ili ograniči neka od ustavom zaštićenih ljudskih prava i sloboda. Jedinstveno je, takođe, pravo parlamenta da utvrđuje politiku i strategiju bezbednosti i/ili odbrane zemlje, te da ustrojava njen sistem bezbednosti. On je otud jedini ovlašćen da ustavom i/ili zakonom osniva (ukida) aparate državne prinude, te da propisuje njihove nadležnosti i ovlašćenja, odnosno da im određuje misije, ciljeve i zadatke.

Prilikom izbora vlade i nadležnih ministara parlament ujedno imenuje čelne civilne naredbodavce i upravljače u sistemu bezbednosti, koji su mu izravno odgovorni za svoje (ne)činjenje. Dok se uloga civilnog komandanta vojske u znatnom broju slučajeva ustavom dodeljuje suverenu (predsednik države ili monarh). Uz to, u nekim zemljama su nosioci izvršne vlasti ustavom i/ili zakonom obavezani da pre imenovanja, na primer, načelnika generalštaba, direktora policije ili rukovodioca Službe, pribave o tome mišljenje ili saglasnost parlamenta. Time parlament stiče

16 To se kolokvijalno često označava kao „kraljevsko pravo veta”.

13

još jednu snažnu alatku za učinkovitu kontrolu i delatno ograničavanje bezbednosne (sve)moći i vlasti čelnih nosilaca izvršnih funkcija.

Stožerna uloga i nadmoć parlamenta vrhune u njegovom pravu i obavezi da izravno i sveobuhvatno kontroliše i nadzire sistem bezbednosti, državne aparate prinude i njihove naredbodavce. To ga pak čini vlasnim da politički sankcioniše svako kršenje ustava i zakona, te zloupotrebu državne sile. Nesporno je stoga da je održivi demokratski poredak zbiljski moguć samo u zemljama čiji parlament ima jaka ovlašćenja i autonomnu političku moć za učinkovitu kontrolu i nadzor državnih poslenika bezbednosti. Drugim rečima, tek pod tim uslovima civilna kontrola i nadzor državne sile imaju demokratski karakter i legitimitet.

U demokratskom je poretku ključni zadatak čelnika izvršne vlasti da osiguraju da vojska, policija i Službe uvek postupaju zakonito i saglasno bezbednosnoj politici i strategiji zemlje. To pak zahteva bezuslovnu potčinjenost ovih aparata legitimnim nosiocima civilne vlasti. Radi toga ustav i/ili zakon vladi i resornim ministrima poveravaju upravljanje bezbednosnim poslovima države (odbrana, javni red i mir, obaveštajna i kontraobaveštajna zaštita itd.). Dočim su neki drugi, kao na primer presednik džave, odnosno monarh ili predsednik vlade, izrekom ovlašćeni da preko generalštaba komanduju vojskom. Dok policijom, Službama i državnim organima, koji imaju neko od policijskih ovlašćenja komanduju njihovi čelni rukovodioci.

Upravne ili komandne ovlasti čine svakog civilnog nalogodavca lično odgovornim – zakonski, politički, javno – za bezbednost zemlje i građana u svom delokrugu. U sklopu toga, svaki je takav dužnosnik ujedno odgovoran za obučenost, opremljenost, borbenu spremnost i sposobnost, te učinkovitost i delotvornost potčinjenog aparata prinude. Ništa manju odgovornost za to, dabome, u slučaju vojske snose Generalštab i njegov načelnik, a u policiji i Službama njihovi čelni rukovodioci.

Zato ustav i/ili zakon svakog civilnog nalogodavaca obavezuje da u svom domenu uspostavi organe za sveobuhvatnu unutrašnju kontrolu potčinjenog aparata. To ga čini nadležnim da u prvoj instanci meri i sankcioniše bezbednosnu odgovornost potčinjenih mu delatnika. Civilni nalogodavci su, uz to, obavezni da se, zajedno sa aparatom kojim upravljaju ili komanduju, podvrgnu kontroli i nadzoru parlamenta, suda i nezavisnih državnih organa. Oni istom zgodom podležu i javnom nadzoru u izvedbi pojedinačnih građana i/ili njihovih udruženja, a napose medija.

Sudska je grana vlasti u demokratskom poretku nadležna i ovlašćena da državu i sve njene organe primora da bezbednosne poslove vrše u skladu sa ustavom i zakonom. Sud je, štaviše, vlastan da i naknadno ospori legalnost svake upotrebe državne prinude, te da naredi njenu trenutnu obustavu i povraćaj u prethodno stanje. Sržna moć suda u bezbednosnim poslovima ističe iz njegovog prava da (ne)odobri primenu posebnih mera i postupaka (specijalnih istražnih radnji), kojima se zadire u osnovna ljudska prava i slobode građana. Utoliko se u demokratskom poretku sud ispostavlja kao najjači zaštitnik slobode i prava ne samo građana koji se nađu u bezbednosnom zahvatu države već i svih bezbednosnih poslenika.

U zemljama je Zapada demokratski poredak vremenom iznedrio dodatne kontrolore i nadzornike državnih poslenika bezbednosti. Tako je, na primer, uvođenjem državnog revizora osnažena budžetska kontrola i u sistemu bezbednosti. Kao što je pod pritiskom tamošnje javnosti, a radi

14

bolje zaštite prava i sloboda građana, te bezbednosnih profesionalaca, iznikao ombudsman. Dok je težnja da se privatnost građana jače zaštiti od prodora države i Službi, okrunjena nastankom nezavisnog državnog organa za zaštitu podataka o ličnosti, kao i za slobodan pristup građana podacima od javnog značaja. To je nalagalo, uz ostalo, da zakon utvrdi sadržaj, zahvat i rok važenja državne (vojne) tajne, te da imenuje organe koji su nadležni da (de)klasifikuju zaštićene podatke. Zahvaljujući porastu broja kontrolora i nadzornika, građani i javnost su stekli, barem nominalno, ne samo pravo pristupa bezbednosnim poslovima države već i pravo da te poslove preispituju i osporavaju.

Valja ipak naglasiti da ne postoji opštevažeći model za ustavno i zakonsko uređivanje demokratske civilne kontrole i javnog nadzora.17 Ova materija, štaviše, nije bila predmet zasebne kodifikacije u zemljama tzv. zrele demokratije, jer je reč o nosivim načelima demokratskog poretka, na kojima su sazdani njihovi ustavi i zakoni. U ovim zemljama otud nije bilo potrebe da se ustavom i/ili zakonom posebno uređuje, na primer, granska podela bezbednosne vlasti jer ona (podela) jeste organizujući i dejstvujući princip poretka parlamentarne demokratije. Kao što bi, takođe, bilo suvišno zasebno uređivati kontrolu dela budžeta, koji troše državni aparati prinude, jer je to neizostavni sadržaj rada i deo ključnih ovlašćenja parlamenta. Isto to važi i za kontrolnu ulogu sudstva, odnosno pravo građana da nadziru svoju vlast i tako po redu.

Međutim, NATO i EU su, uprkos tome, od tranzicijskih zemalja – kandidata za članstvo, posebno onih sa Zapadnog Balkana, tražili i traže da bezbednosne poslove države što bliže urede ustavom i/ili zakonom po uzusima (budućeg) demokratskog poretka. Zato su u nekim od njih doneti, a uz pomoć spoljnih umešača, zasebni zakoni o kontroli i nadzoru državnih pružalaca bezbednosnih usluga.18

Neposredne koristi od toga bi najvećma trebalo da imaju građani zemalja u tranziciji. Ako ništa drugo, oni time stiču etalon za merenje ne samo demokratičnosti poretka u kome žive, već i ustavnosti te zakonitosti bezbednosnog delanja svoje države. Dodatna se korist pak može steći kad se taj etalon primeni na zemlje tzv. zrele demokratije. Zornim će u tom slučaju postati neke ustavne, zakonske i praktične manjkavosti kontrole i nadzora tamošnjih bezbednosnih poslenika. Biće tad lako otkriti da ključne članice NATO i EU, a nadasve SAD i Velika Britanija, izbegavaju da načela demokratske civilne kontrole i javnog nadzora dosledno primene pri vanjskoj upotrebi svoje oružane sile. Otud su tamošnji civilni nalogodavci, vojska i Službe izuzeti od demokratske civilne kontrole i javnog nadzora tokom izvođenja „humanitarnih intervencija”19 i nasilnog „širenja demokratije”. To pak u konačnici znači da su svi oni ujedno oslobođeni od ikakve odgovornosti za ubistvene posledice svog dejstvovanja. Na stranu što su izvan takve kontrole i nadzora moćne privatne bezbednosne kompanije, koje ove države, a posebno SAD, masivno i strategijski koriste u oružanim intervencijama protiv trećih zemalja.

17 Videti: „Constitutional provisions in the area of security: a comparative table”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6700/Ustavne-odredbe-u-oblasti-bezbednosti-uporedna.shtml>.

18 Tako je u Crnog Gori usvojen Zakon o parlamentarnom nadzoru u oblasti bezbjednosti i odbrane. Službeni list Crne Gore, br. 80/10.

19 Za tu je svrhu osmišljen koncept o odgovornosti za zaštitu (eng. Responsibility to protect – R2P), kojim se u ime humanitarnih i/ili demokratskih razloga prizivaju i opravdavaju spoljašnje vojne intervencije.

15

2. BEZBEDNOSNI UDAR NA DEMOKRATIJUBez veće se greške otud može ustvrditi da su prve dve decenije XXI veka presudno obeležene temeljnim sudarom demokratije i bezbednosti. Taj se, višestruko posredovani, sudar uvek odvija u okviru množine vrlo različitih konteksta, čija su pak značenja i sastojnice u čvrstoj vezi sa političko-bezbednosnim osobenostima svake konkretne zemlje i/ili regije. Jedna od posledica ovog sudara je globalni trend rasta straha ljudi i jačanja njihovog osećanja posvemašnje ugroženosti zbog manjka lične, grupne i kolektivne bezbednosti. Na stranu to što masovnoj proizvodnji straha presudno kumuje orkestrirano i ciljno strašenje mesne javnosti i građana u izvedbi transnacionalnih i/ili nacionalnih posednika vlasti i moći.20

Da bude gore, u nekim zemljama Zapada vlast ovako nastali strah koristi kao glavni izgovor za ustavno, zakonsko i praktično ništenje sržnih vrednosti i načela demokratskog poretka. Odnosno, za robusno uvećanje bezbednosnih ovlašćenja države i njenih aparata prinude. Postupajući vlastodršci sve to pravdaju prekom potrebom da odmah, svim sredstvima i po svaku cenu očuvaju bezbednost (samo) svoje nacionalne zajednice.

Zahvaljujući svemu tome, bezbednost i demokratija su danas – konceptualno i zbiljski – oštro (pogubno) protivstavljene jedna drugoj. Obnavlja se i dominantno izgleda postaje uverenje da se bezbednost, a napose nacionalna, danas može i mora, ako treba i silom, pribavljati izvan i nezavisno od načela i pravnih uzusa demokratskog poretka ili čak nasuprot njima.

Nameće se stoga utisak da je diljem sveta danas na delu dvostruki bezbednosni udar na demokratski poredak evroatlantskog porekla i izvedbe. Glavni su nosioci višekratnog i sukcesivnog spoljašnjeg udara raznorodne terorističke udruge i brojni drugi delatnici asimetričnih sukoba (ratova). Oni su, štaviše, nakon napada na SAD 2001. godine zonu svojih dejstava proširili na brojne zemlje EU, ne preskačući tom zgodom ni Rusiju, Bliski i Srednji Istok, kao i Afriku. Naglom rastu njihove razorne moći nemerljiv je doprinos, istini za volju, dao tzv. svetski rat protiv terorizma u kreaciji i izvedbi SAD i njene kolacije voljnih. Pomisao (zlomisao?) da se masivnim avionskim i raketnim udarima po posledicama može dokinuti terorizam (ekstremizam, antizapadnjaštvo, antidemokratičnost) izazvala je na kraju suprotne efekte. Tamo gde su ti udari sručeni, kao u Avganistanu, Iraku, Libiji i sl., ne samo da su umnoženi i emocionalno obogaćeni socijalni, politički, kulturni, verski i ideološki generatori terorizma (rata protiv Zapada) već su njegovi fanatični delatnici stekli dodatni legitimitet u svojoj zajednici.

Uporedo je demokratski poredak u evroatlantskom civilizacijskom krugu iznutra izložen, a pod krinkom njegove odsudne odbrane, zamašnom političkom i bezbednosnom udaru. Prva su se na meti našla ljudska prava i slobode, a sve češće i životi tamošnjih građana. U sve se većem broju zemalja Zapada sustavno uklanjaju pravne prepreke za neomeđeni i nekontrolisani državni prodor u područje njihovih ličnih sloboda i zaštićene privatnosti. Ujedno rastu diskreciona moć i sila prinude izvršne grane vlasti i njenih sve brojnijih aparata bezbednosti. Bezbednosna se moć i vlast pak ubrzano koncentrišu kod čelnika države i njemu podređenih šefova vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih organa za prinudu i iznudu. Time se sve češće i žešće narušava temeljno načelo

20 Najsvežiji primer za to je sekuritizacija tekućih migracija u većini zemalja EU, kao i u SAD.

16

demokratskog poretka o podeli vlasti kao preduslovu za imanje odgovorne vladavine. Umesto da se tri grane vlasti uzajamno ograničavaju i međusobno kontrolišu, na delu je svestrana i delatna nadmoć centralnih posednika izvršne vlasti. Pri takvom sticaju loših okolnosti država, čak i na Zapadu, ubrzano postaje glavna pretnja za bezbednost svojih podanika, i ne samo njih. Na stranu to što tekuća regresija demokratije u postojbini, osnažuje i dodatno legitimiše obnovu i/ili jačanje nedemokratskog poretka u brojnim zemljama sa oboda ili izvan Zapadnog kruga.21

Sva je prilika da se u vremenu sadašnjem nezaustavljivo topi civilizacijska i istorijska prednost, na kapitalističkoj proizvodnji zasnovanog, demokratskog poretka. Valja naime podsetiti da sve dok je postojao uverljiv neprijateljski Drugi, oličen u SSSR-u i VU, demokratski se poredak agentima krupnog kapitala iskazivao kao optimalan socijalni i politički okvir za nesmetano istiskivanje profita. Međutim, kao da je svetski krah socijalizma kapitalističke posednike vlasti i moći, najvećma u SAD, lišio ne samo spoljašnjeg već i dovoljnog razloga za dalje očuvanje demokratskog poretka. Teško je zato oteti se utisku da posednici transnacionalnog kapitala, te njihovi politički i bezbednosni zastupnici sve češće rabe nedemokratske postupke i alatke u zemljama tzv. zrele demokratije. Ironijom istorije, sve ono što je multinacionalni kapital činio diljem sveta da bi se, kad je trebalo i nasilno, ozbiljio i globalizovao, sada uzvratno preti da postane dominantni obrazac njegove reprodukcije u zemljama svog porekla. Ne čudi otud da se krupni kapital i njegovi politički zastupnici sve češće i lakše odriču demokratije kao svoje doskora optimalne forme postojanja, obnavljanja i umnožavanja.

Tamo gde i kada obezličena bezbednost postane, po diktatu političkih moćnika, sama sebi svrha, demokratski poredak biva glavna smetnja. Opstojnost ovog poretka tad direktno zavisi od njegove sposobnosti da povrati institucionalnu kontrolu i ojača nadzor nad posednicima, pre svega, izvršne vlasti. A to znači i nad državnim aparatima prinude. U takvim okolnostima pitanju „ko čuva čuvare” prethodi pitanje „ko čuva čuvare čuvara”. Drugim rečima, da bi delatno obuzdao i sprečio proizvoljnu upotrebu državne sile, zatečeni bi demokratski poredak trebalo iznova da stekne dovoljno moći i snage da pre svega civilne (političke) naredbodavce (za)drži pod učinkovitom kontrolom i nadzorom.

Bezbednosna se učinkovitost demokratskog poretka otud više ne može meriti i ocenjivati samo po stepenu njegove saglasnosti sa idealtipskim modelom demokratske civilne kontrole i javnog nadzora državne prinude. Umesto toga, o delatnoj valjanosti i svrhovitosti ovog koncepta treba, doktrinerstvu nasuprot, suditi najpre po tome da li ustanove i javnost date države stvarno mogu na vreme i uspešno da spreče mesne političke i bezbednosne moćnike da prave štetu svojim i tuđim građanima (Hadžić, 2014: 294–299).

21 To potvrđuje tekuće jačanje nedemokratskog poretka i etničkog nacionalizma u Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj.

17

II BEZBEDNOSNE ODLIKE PREĐAŠNJIH DRŽAVA

Ne zna se da je iko pouzdano izračunao koristi i štete koje je Srbiji doneo dugotrajan boravak u tri Jugoslavije22, a netom i u njenom srpskocrnogorskom ostatku.23 Nezavisno od toga da li je uopšte moguće izvesti takvu računicu, svodni bilans kaže da je sve ono što je tom zgodom možda i stekla Srbija na kraju svojevoljno spiskala. Dakako, uvek uz revnosno i združeno sasluženje što njenih YU24 rivala, što spoljnih umešača.

Moglo bi se, štaviše, dokazivati da je prtljag koji je Srbija iznosila iz svake od Jugoslavija, kao i iz SCG zajednice, vazda bio manji i siromašniji od onog koji je u njih unosila. Ništa čudno jer su, kao što je znano, sve ove države razarane ratom ili pod dejstvom njegovih posledica. Istini za volju, nijedno od tih preduzeća nije prošlo bez zamašnog političkog i vojnog učestvovanja srpskih vlastodržaca.25 Zahvaljujući tome, Srbija je na kraju YU epopeje bila prinuđena da obnovi svoju, samo sada krnju, državnost (2006). Nije uostalom imala drugi izbor, jer su iz bilo kakve zajednice sa njom do tad već izašli, milom ili silom, svi oni koji su to hteli i mogli, zaključno sa državolikom tvorevinom kosmetskih Albanaca.

Na stranu to što su srpski politički i ideološki voždi navodnu štetnost Jugoslavije po Srbiju otkrivali tek tokom 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. Naknadnom pameću oni su tada prvotno hteli opravdati skriveno partnerstvo čelnika Srbije, Slovenije i Hrvatske u ratnom rušenju SFRJ. Od Srba se tom zgodom ujedno htela opet skriti činjenica da je Srbija bila glavni (su)osnivač svake od Jugoslavija. Kao i njenog poslednjeg ostatka u liku Državne zajednice SCG, uostalom. Dakako, uvek vođena velikodržavnim ambicijama i teritorijalnim aspiracijama svoje političke klase.

Verovatno je zbog toga Srbija u tri navrata sebe proglašavala za svekolikog naslednika netom propale države: najpre SFRJ, potom SRJ26 i na kraju Državne zajednice SCG. Pošto ključni svetski akteri to nisu prihvatili, SRJ a kasnije i Srbija su, zarad međunarodnog priznanja, iznova morale da ištu prijem u UN. I bez toga se odmah pokazalo da je jednostrano svojatanje ukupnog YU nasleđa svaki put bilo uzaludno. Jer, dok su Srbiju njeni voždi, zbog sebičnih razloga, zamajavali nekom od zbiljski već ukinutih Jugoslavija, njeni su partneri (rivali, protivnici) hitali da što pre i po svaku cenu steknu nezavisnu državu.

22 Kraljevina Jugoslavija (1918–1941), SFRJ/FNRJ/FRJ (1943–1992), Savezna Republika Jugoslavija (1992–2003).

23 Državna zajednica Srbija i Crna Gora (2003–2006).24 YU oznaka se ovde koristi kao tehnički termin, kojim se naglašava jugoslovensko poreklo aktera o kojima je

reč.25 Više o tome u: Popov, Nebojša (ur.). Srpska strana rata. Republika, Beograd, 1996.26 Uporediti: „Preambula Ustava SRJ”. Službeni glasnik SRJ, br. 1/92.

18

1. SIGURNA KUĆA SRBIJA

Ne treba, međutim, prevideti činjenicu da je pri svakoj izmeni državnog formata Srbija dragovoljno preuzimala zatečenu vojsku, policiju i Službe, a da se tome njeni rivali nisu protivili. U slučaju ratnog raspada SFRJ oni za tim i nisu imali ikakvu potrebu, jer su još za njenog života pod svoju komadnu stavili republičke policije i njene filjale Službe državne bezbednosti. Kao što su već pre rata, ali i u toku rata iz JNA i sistema teritorijalne odbrane izuzeli sve što im je bilo potrebno za stvaranje svoje vojske. Po sličnoj mustri je postupala i Crna Gora tokom i nakon ukidanja SRJ, odnosno Državne zajednice SCG. Nijedna se od naslednica Druge Jugoslavije nije, dakako, odrekla svog tala u ostavinskoj masi u koju je, uz ostalo, uneta i sva imovina JNA.

Srpske političke vođe i njihovi saputnici su, međutim, mnogo uspešnije čuvali i razvijali nedemokratska svojstva počivših Jugoslavija. Nije za utehu to što i sve ostale države YU porekla još uvek uspešno gaje i unapređuju nasleđenu autoritarnost. To ih, doduše, nije sprečilo, kao ni Srbiju uostalom, da se zakite demokratijom i namaknu parlamentarnu fasadu. Neke od njih su, kao Hrvatska i Crna Gora, za uspešnu mimikriju čak nagrađene članstvom u EU i/ili u NATO mada ni tada ni sada nisu dosegle sve zahtevane standarde.

Jedino je izvesno da Srbija tokom bivanja u YU tvorevinama nije uspela – mada je u njima imala ili htela da ima presudnu ulogu, ili baš zbog toga – da se uspostavi kao moderna demokratska država. Ništa čudno, jer su i nekadašnja Srbija, kao i potonje YU države bile lišene demokratije. Svaku od njih je stoga na (privremenom) okupu držao autoritarni poredak, čiji su pak sržni sastojci prilikom svake mutacije seljeni iz prethodne u sledeću državu. Da bude gore, ovaj se prenos najvećma odvijao u uslovima spoljašnjih i/ili unutrašnjih ratova, kojima su svako malo one bile zahvaćene.27 Mada je iz svake ratne mene iznicala država novog imena i promenjenog sastava, povesni lanac autoritarnosti nikad nije prekinut. Dapače. Nedemokratska svojstva nestajućeg poretka vazda su prenošena u novonastajući, samo u drugom ideološkom pakovanju.

Centralni su beočug tog lanca tvorile vojska, policija i službe bezbednosti. Stoga su u slučaju Srbije ovi aparati, povrh svega, bili važni nosioci i čuvari njenog suštastvenog kontinuiteta sa nestalim YU državama. Njima je, dabome, spram iznikle države svaki put nadevano novo ime i ubrizgavana druga ideologija. Nedirnut je pritom ostajao njihov status glavnog i stalnog klijenta vladajuće klase. Kao što su i vlastodršci, da bi sebi pribavili pretorijansku zaštitu, uzvratno (p)ostajali klijenti vojske, policije i Službi. Ovi su aparati povrh toga uvek posedovali izvesnu, mada nemerljivu, količinu društvene i političke moći. Glavnina je te moći crpljena iz njihovih, nazovimo ih, državotvornih tantijema, koje su im, kao nagradu za rasturanje prethodne te za uspostavu nove ili jedino preostale države, uredno isplaćivali (novi) vlastodršci.

Nema, stoga, suštinske razlike između, na primer, postratnog položaja i količine moći pobedničke partizanske vojske u Drugoj Jugoslaviji (buduće JNA) i vojske u današnjoj Hrvatskoj. Nakon rata je svaka od njih, kao i njeni borci uostalom, bila bogato – ekonomski, politički i socijalno – nagrađena,

27 Tako je ratni nestanak Prve Jugoslavije, inače iznikle iz I svetskog rata, omogućio nastanak Druge, dok je ratno razaranje potonje izrodilo Treću. Pod pritiskom pristiglih posledica YU ratova na ruinama Treće nastala je privremena zajednica Srbije i Crne Gore.

19

te počašćena raznovrsnim privilegijama. Pobedničkoj je vojsci u SFRJ, odnosno u Hrvatskoj, uz to (bio) zgotovljen zaseban pravni i politički status, koji ih je činio nedodirljivim. Postavši demijurgom, obe su ove vojske i njihovi prvoborci/branitelji u rodnoj državi hitro prisvojili ulogu vrhovnog političkog i ideološkog žreca, koji meri, (pro)overava i sankcioniše političku i patriotsku (ne)podobnost svih svojih sugrađana.

Postoje znatne sličnosti i u sudbini gubitničkih YU i/ili srpskih vojski. Svakoj od njih je, kao na primer vojsci Kraljevine Jugoslavije nakon 1945, odnosno JNA nakon 1992. godine, prilepljena etiketa bivše vojske. Reklo bi se sasvim u skladu sa poraznim saldom njihovog neuspešnog ratovanja. Međutim, nadevanjem ove oznake, nabijene inače vrednosno negativnim – moralnim, političkim, ideološkim, etničkim, verskim – značenjima, svaka je novoustoličena vlast htela sebi da pribavi dodatne koristi. Srpska je politička klasa u oba slučaju namerna bila da time, uz ostalo, porekne svoju odgovornost za slom (prethodne) države. Imenujući svaki put bivšu vojsku za ključnog krivca, (n)ova je vlast ujedno dobijala odrešne ruke za oblikovanje njenih ostataka po svojoj meri. Tom su zgodom, međutim, iz stare u novu vojsku uvek prenošena njena sržna korporativna i profesionalna svojstva, te ratni prtljag. Tako je Vojska SRJ, budući istočni srpski ostatak JNA, uprkos novom ruhu i srpstvujušćem duhu, baštinila sve njene ratne poraze. Dok su državni ideolozi i vrhovnici sadašnje Srbije, da bi zameli tragove, poslednji ostatak JNA ostataka u liku Vojske Srbije proglasili naslednicom srpske vojske s kraja XIX i početka XX veka.

2. IZVORI MOĆI DRŽAVNIH POSEDNIKA SILE

U svakoj YU/srpskoj tvorevini vojska, policija i Službe crpele su svoju moć iz (ustavnog) statusa ekskluzivnog i naoružanog zaštitnika države i vladajućeg poretka. U toj je tački belodana postajala čvrsta veza između političke prirode stolujućeg poretka i ustavne pozicije državnih aparata prinude. Ovo tim pre, jer je njihova obaveza da štite ustavni poredak po pravilu svođena na odsudnu unutrašnju odbranu trenutnog Vođe i njegovog režima. Otud se nijedan od njih nije ustezao da vojsku, policiju ili/i Službe koristi za svoje političke svrhe.

Lako je onda dokonati zašto je svaki YU/srpski režim hitao da Vođi i njegovoj sviti ustavom i zakonom osigura vrhovnu komandu i izravnu kontrolu nad aparatima državne prinude. Pošto ustavne i zakonske norme u tim državama nisu nikad imale autonomnu i obavezujuću snagu, njihova je primena izravno zavisila od tekućih potreba i (zlo)volje centralnih posednika moći i vlasti. Utoliko je svaki YU i/ili srpski ustavni konstrukt bio u konačnici oblik otelotvorenja neograničene volje za moć trenutnog vladara. To je tako, jer sržna moć u YU/sprskoj državi nije sticana niti je razdeljivana po ustavnoj shemi o podeli vlasti i nezavisnosti njenih grana. Stoga je ta moć vazda bila izvan domašaja ustava i zakona, te se situaciono ospoljavala aktima političke i bezbednosne samovolje Vođe i njegovih doglavnika.

U tome treba tražiti važne razloge što je politički sistem u YU/srpskim državama bio trajno lišen sposobnosti za samozaštitu i samokorekciju. U konačnici to pak znači da ustav i zakon, kao i iz njih izlučeni sistem, nisu mogli da preduprede niti da spreče štete koje su žiteljima Jugoslavije

20

i/ili Srbije združeno nanosili trenutni politički gospodari i naoružani čuvari njihove svemoći. U prilog tome svedoči i činjenica da je po nestanku ili svrgavanju dotičnog vladara pre ili kasnije nestajala i država kojom je on gospodario.

Jaz između normativnog i stvarnog u YU/srpskim državama posebno je bio vidljiv u polju bezbednosti. Naime, odredbe ustava i zakona nisu ni u jednoj od njih mogle, niti im je to bila svrha, da spreče centralnog moćnika da državnu silu koristi samovoljno. Ove odredbe, isto tako, nisu ijednom Vođi mogle da osiguraju bezostatnu lojalnost bezbednosnih poslenika. Zbog toga je svaki od njih pokušavao da taj nedostatak otkloni ili umanji posvemašnjim – socijalnim, ekonomskim, političkim i ideološkim – korumpiranjem vojske, policije i Službi, te njihovih pripadnika, dok je lična odanost najviših starešina, biranih primarno po ideološkim merilima, kupovana brojnim privilegijama. Oni su zauzvrat (svakom) Vođi morali dnevno da jemče i isporučuju bezpogovornu poslušnost formacija kojima su komandovali.

U toj se tački odvijala, ne uvek vidljiva, razmena bezbednosne i političke moći između čelnog civilnog naredbodavca i njegovih generalskih28 izabranika. Naime, svaki je Vođa, da bi stekao komandnu nadmoć, iz koje hitro ističe iluzija o svemoći, bio prinuđen da čelnim generalima, koje je sam birao, prepusti operativno i izvršno uredovanje vojskom, policijom i Službama. Ovo ga je pak podsticalo na to da ustavom i zakonom prizna i zaštiti ključne korporativne interese ovih aparata i njihovih pripadnika. Potom, i da svako njihovo postupanje učini tajnim. Time su ovi aparati (bili) izuzeti iz bilo kakve spoljne kontrole i nadzora, dok je javnosti i građanima zabranjen pristup bezbednosnom delanju države. Povrh toga, vojnim, policijskim i tajnoslužbujućim starešinama su uzduž komandnog i/ili upravljačko lanca zakonom davana snažna diskreciona ovlašćenja, koja su pak pogodovala samovolji svakog od njih.

Unutrašnja je autonomija, ma koliko bila omeđena, posredno uvećavala političku moć bezbednosne elite. Zahvaljujući tome, ovaj je stalež povremeno i/ili privremeno čak uspevao da balansira krunsku moć svog civilnog komandanta. Štaviše, u nekim kritičnim situacijama bezbednosni su se moćnici usudili da, kao na primer vrh JNA početkom 1991, odnosno čelnici VJ, policije i Službi u predvečerje 5. oktobra 2000. godine, odreknu poslušnost svom civilnom nalogodavcu (komandantu).

U prvom je slučaju to bio samo uvod u posvemašnju političku i ratnu zloupotrebu JNA protiv matične države i njenih žitelja po nalogu Veljka Kadijevića i Slobodana Miloševića. Ironijom sudbine Miloševića su, u drugom slučaju, svoje podrške i oružane zaštite lišili baš njegovi generalski izabranici. Time su oni, istini za volju, kupili sebi, barem privremeni, oproštaj za grehove a potčinjene im postrojbe poštedeli radikalne reforme i zaštitili od utvrđivanja i sankcionisanja njihove odgovornosti za počinjene ratne i političke zločine.

28 Do čina generala su u SFRJ i SRJ mogli pored vojnih stići i oficiri policije i Službe državne bezbednosti. Iz toga su danas u Srbiji izuzeti samo tajnoslužbujući pripadnici BIA.

21

III SASTOJCI SKORAŠNJEG USTAVNOG NASLEĐA

Bliže prethodnice Srbije (SFRJ, SRJ, DZ SCG) međusobno povezuje i čini sličnim, uz ostalo, njihova trajna i snažna zaokupljenost svojim opstankom. Javnim je poljem u svakoj od njih otud gospodarila rešenost centralnih posednika vlasti i moći da svim sredstvima i po svaku cenu državi koju su zaposeli pribave održivu bezbednost. Ovo tim pre, što je u svakoj od njih opstanak Vođe i/ili režima vazda poiman i praktikovan kao ključni preduslov za postojanje i življenje države i njenih podanika.

Za tu su svrhu u svakoj od ovih preteča zatečeni građani obilno i sustavno javno strašeni svakovrsnim, a neiščilivim pretnjama po bezbednost iliti opstanak matične – političke, državne, društvene, nacionalne – zajednice. Svaki je stolujući režim u prilog tome uredno sačinjavao, objavljivao, dopunjavao i menjao spiskove, po pravilu nedovršive, spoljašnjih i/ili unutrašnjih neprijatelja države i svoje vlasti29, dok je borba protiv njih bila prvi i udarni zadatak države i njenih aparata sile. S promenom ideološke i političke legitimacije zaselog režima, te veličine države, menjane su, dakako, i liste zločestih i opasnih Drugih, ali je borba protiv njih bila neprestana i obavezna. Od zatočenih je građana, štaviše, zahtevano da tom zgodom sve svoje slobode, interese, potrebe i prava, uključujući i ono na život, podrede opstanku države, odnosno vladajućeg režima.

Na temelju svakodnevne proizvodnje neprijatelja i (javnog) straha vlast svake od ovih država gradila je opravdanja za zamašna ulaganja u vojsku, policiju i Službe, te za širenje i snaženje njihovih, ali i svojih bezbednosnih nadležnosti i ovlašćenja. Tako je, na primer, Druga Jugoslavija, pod velom zaštite socijalizma, te jačanja (i podruštvljavanja) svoje odbrane (bezbednosti), bila u stvari podvrgnuta puzećoj militarizaciji dok su, po izbijanju i razuđivanju Yu ratova, tek iznikla SRJ i njene republike otvoreno i izravno militarizovane zarad, navodno odsudne, odbrane srpstva, odnosno crnogorstva i zaustavljanja rata na svojim granicama. Zahvaljujući tome, i Srbija i Crna Gora su u privremenu Državnu zajednicu pod imenom republičke policije unele svoje unutrašnje vojske, koje su pak bile rivali, ali i potencijalni protivnici Vojske SCG.

Isto tako su civilne Službe njenih članica, kao i dve vojne uostalom, iz svih ratnih lomova i propadajućih država izlazile neokrnjene i spremne da služe nove političke gospodare. Dakako, samo dotle dok ovi ne diraju u jezgro njihove skrivene (sve)moći i u sržne korporativne interese. Drugim rečima, tajnoslužbujući delatnici i njihovi operativni šefovi su, kao što potvrđuju iskustva SFRJ, SRJ i DZ SCG, pre svega i nadasve bili lojalni svojoj Službi, pa tek onda civilnim nalogodavcima i matičnoj državi.

Za sve to vreme vođa je svake od YU država i njenih derivata – počev od Broza, preko Miloševića do Đukanovića, Koštunice i Tadića – hitao da stekne i/ili očuva kontrolni paket bezbednosne moći. Svaki je od njih stoga težio da, po pravilu vanustavno, prikupi i uveća svoja (ne)formalna ovlašćenja za (zlo)upotrebu državnih aparata prinude. Sa ništa manje volje i žestine, svaki je od

29 To potvrđuje i spisak pretnji po bezbednost Srbije i njihovih nosilaca izložen u Strategiji nacionalne bezbednosti RS.

22

tih vođa sebe i potčinjene mu delatnike bezbednosti sustavno izuzimao od ikakve delatne kontrole i nadzora.

Da bi se razumelo zašto je sve to tako bilo, treba, uz ostalo, proveriti kako su ustavodavci u SFRJ, SRJ i DZ SCG poimali i uređivali polje bezbednosti, te čime su sve to hteli da osiguraju opstanak svoje države. Potom, kako su oni jemčili podređenost vojske, policije i Službi civilnoj vlasti, a u vezi sa tim i pod čiju i kakvu kontrolu i nadzor su stavljali i jedne i druge.

Razložno je, naime, očekivati da će svaka država, pa i ona YU/srpska, koja mne da joj je opstanak stalno i radikalno ugrožen, sopstvenu bezbednost i politički i ustavno urediti do detalja, a potom je proglasiti za svestrano zaštićeno (javno) dobro. Razumno je isto tako pretpostaviti da će država koja, barem izrekom, baštini parlamentarni sistem i gransku podelu vlasti, ustavom utvrditi obavezu, načela i nosioce kontrole i nadzora nad svim svojim bezbednosnim delatnicima, a napose nad njihovim civilnim nalogodavcima.

1. ZAŠTITA PARTIJSKE DRŽAVEUporedni pregled prirode, sadržaja, namene i dosega ustava tri pređašnje države zahteva da se sve vreme imaju na umu njihove temeljne i situacione sličnosti, ali i razlike.30 Ovo tim pre, jer su te sličnosti, tj. razlike vazda bile čvrsto povezane sa dominacijom režimske – političke, ideološke i medijske – konstrukcije YU/srpske zbilje i njenog bezbednosnog konteksta.

Ustavne su akte i Prve i Druge Jugoslavije oblikovali, kao što je znano, ondašnji ratni pobednici po meri svojih dobiti i ciljeva. Dok su građanima Treće Jugoslavije i njenog SCG izotopa ustav darovali (nametali) ratni gubitnici31 i njihovi saputnici32. Potonji su se pri tome vodili htenjem da po svaku cenu sačuvaju i/ili uvećaju političke i ostale dobiti, koje su istisnuli iz ratnih poraza svojih bivših država i pogibelji mesnog življa.

Da bude teže, ovdašnji su gubitnici, kao i pređašnji pobednici uostalom, ove akte po pravilu usvajali ili menjali u političkoj iznudici.33 Tako su rešenja iz Ustava SFRJ (1974) oblikovana pod diktatom temeljne krize koncepta i prakse federalne države. Ta je kriza kasnije radikalno produbljena sve bržom delegitimizacijom SKJ i njegovog projekta socijalizma. Kao što su, slično tome, srpske i crnogorske ratovođe naprečac stvorile SRJ i nametnuli tzv. Žabljački ustav da bi, uz ostalo, Srbiju i Crnu Goru, a napose sebe, koliko-toliko zaštitili od pristižućih, a sve razornijih posledica Yu ratova. Politička je nužda, isto tako, primorala Mila Đukanovića da nakon izbornog pada

30 Ustavi su dostupni i na : <http://mojustav.rs/od-prvog-ustava-2/>. Za uporedni pregled videti takođe: „Bezbednost države i građana u srpskoj ustavnoj tradiciji”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6697/Bezbednost-drzave-i-gradjana-u-srpskoj-ustavnoj.shtml>.

31 Najuspešniji među njima je svakako Milo Đukanović koji je svoje porazno ratno i uspešno političko vojevanje okrunio stvaranjem samostalne Crne Gore i ovekovečenjem svoje vlasti i svemoći u njoj. Za razliku od njega, Milošević je ipak svrgnut sa vlasti, te punu cenu svih njegovih, ali i svojih poraza još uvek plaćaju žitelji Srbije.

32 Tom krugu, uz brojne druge, pripadaju Koštunica i većina ondašnjih čelnika DOS-a, koji su intimno i/ili javno podržavali ciljeve ratne politike Miloševića, ali nisu bili zadovoljni njenim postignućima.

33 U prilog tome svedoči i nalaz Dubravke Stojanović, po kome „je Srbija od 1835. godine, kada je usvojen prvi Sretenski ustav, do danas, dakle, to je nekih 170 godina – promenila 11 ustava. To bi značilo da su se ustavi menjali na svakih 15 godina.” (Stojanović, 2012)

23

Miloševića privremeno produži boravak Crne Gore u zajednici sa Srbijom. Srpski su se voždi pak tada nadali da će pomoću, uglavnom spolja iznuđene Državne zajednice (2003), Crnu Goru ipak zadržati u zoni svojih strateških interesa i uticaja.

Ustavodavci su iznudicu vazda koristili da svoje uratke nametnu, inače isključenoj, javnosti i ozvaniče ih u ustanovama sistema, uz kršenje ili fingiranje demokratske procedure.34 Utoliko su ustavi rečenih država u konačnici uvek bili produkt unutrašnjih borbi između različitih grupa vladajuće političke klase da bi potom bili oblikovani po meri vlastovoljnih potreba i interesa pobedničke frakcije, a radi uvećanja i/ili odsudne odbrane njenih teritorijalnih, političkih, ekonomskih i bezbednosnih dobiti, koje je stekla ratom. U slučaju SRJ i DZ SCG ustavopisci su stoga imali preku obavezu da srpskim i crnogorskim ratovođama osiguraju (neomeđenu) vlast i politički monopol. To im je pak nalagalo da ostave dovoljno ustavnog i sistemskog prostora za političku samovolju državnog poglavara i njegove svite, te da iz ustava uklone sve eventualne ugroze po autoritarni poredak. Zadatak je bio tim lakši, što su lokalni cezari glavninu svoje moći uvek pribavljali, uvećavali i praktikovali izvan ustanova sistema i nezavisno od slova ustava.

Vidno je već na prvi pogled da je ustavna materija, kojom su ove države uređivale (svoju) bezbednost, siromašna i štura.35 Pogotovo što je reč o manje ili više obimnim ustavnim aktima. Tako, na primer, od 406 članova Ustava SFRJ (u daljem tekstu: U-SF) samo se tri stava iz Preambula i 13 članova izravno odnose na bezbednost, odnosno na odbranu.36 Isto tako, Ustav SRJ (u daljem tekstu: U-SR) samo 15 od svoja 144 člana posvećuje uređenju ove materije.37 Pošto su i Srbija i Crna Gora na svoju Državnu zajednicu prenele mali broj ovlašćenja, njena je Ustavna povelja (u daljem tekstu: U-SCG) znatno kraća (67 članova), dok je bezbednost (odbrana) predmet 11 njenih članova.38 Valja pri tome znati da je DZ SCG većinu poslova koji su joj bili povereni, a napose vojnoodbrambenih, mogla da vrši tek ako za to prethodno pribavi saglasnost svake od država članica.

Povrh toga, Srbija je tokom boravka u SRJ, te u DZ SCG posedovala ustavne nadležnosti i ovlašćenja kao da je samostalna i nezavisna država, a ne tek jedna od članica složene državne zajednice.39 Ona je otud imala pravo i dužnost da „uređuje i obezbeđuje”, uz ostalo, svoju „suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost”, te „odbranu i bezbednost”40, dok je za odlučivanje o ratu i miru bila

34 Na to ukazuje dvodnevni referendum, kojim je usvojen tzv. Žabljački ustav. 35 Hotimične nedorečenosti ili manjkavosti svojih ustava vlastodršci su ideološkom i političkom preradom i

razradom misija vojske, policije i Službi u partijskim dokumentima za života SFRJ, odnosno u strategijama bezbednosti potonjih država naknadno razrađivali; uporediti, na primer, Strategija ONO, SSNO. Beograd, 1974.

36 Drugi stav glave IV, te stav 1 i 2 glave VIII Preambula, kao i članovi 281, 283, 285, 313, 316, 328, 335, 337, 338, 324, 343 i 347. Uporediti: „Ustav SFRJ”. Vojna štamparija, Split, 1974.

37 Ova je materija predmet člana 3, 12, 42, 63,77, 78, 96, 99, 102, 133–138. Uporediti: „Ustav Savezne Republike Jugoslavije”. Službeni list SRJ, br. 1/92.

38 Čl. 5, 19, 26, 28, 33, 37, 54–58; uporediti: „Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora”. Službeni list SCG, br. 1/2003.

39 Osnov za to je davao član 135 Ustava Republike Srbije (1990), po kome su republički organi ovlašćeni da donose akte „radi zaštite interesa Republike Srbije” u svim situacijama kada procene da je narušena ravnopravnost RS, odnosno da su na drugi način ugroženi njeni interesi. „Ustav Republike Srbije”. Službeni glasnik RS, broj 1/1990.

40 „Ustav Republike Srbije”, 1990: čl. 72, t. 1 i 3.

24

nadležna njena Narodna skupština41. Predsedniku Republike Srbije je tada ujedno povereno da, uz ostalo, „rukovodi oružanim snagama u miru i ratu”42 mada njihov sastav i namena nisu utvrđeni ovim aktom. Za razliku od toga, tadašnji Ustav CG ne sadrži odredbe te vrste.43

Uporedni uvid ujedno pokazuje da predmetni ustavi, uz sve međusobne razlike, rabe državocentrični pristup bezbednosti. Otud su glavni predmet ustavne zaštite država, jedinstvo i celovitost njene teritorije, te njena nezavisnost i suverenitet.44 Ništa čudno, s obzirom na hladnoratovske okolnosti u slučaju SFRJ, odnosno na (post)ratnu dinamiku razaranja Druge Jugoslavije i nasilnog stvaranja novih nacionalnih država.

Istine radi, svaki od ovih ustava uredno nabraja i nominalno jemči osnovna prava i slobode pojedinca. Međutim, u ovim se aktima smisao i zahvat lične bezbednosti građanina po pravilu svodi na neprikosnovenost njegovog života, te nepovredivost njegovog fizičkog i psihičkog integriteta, kao i na zabranu neosnovanog lišavanja slobode.45 Međutim, nijedan od njih ne dovodi u ikakvu vezu bezbednost građanina46 i bezbednost države, pa otud i ne postavlja jasne granice, koje država ne bi smela preći pri zaštiti ustavnog poretka ili prilikom borbe za svoj opstanak.47 Ne čudi otud trajna dominacija političkog diskursa i prakse, po kojima YU/srpska država može biti bezbedna čak i kad je u njoj masivno ugrožena bezbednost većine pojedinačnih građana. Na stranu to što su pod imenom ustavnog poretka u svakoj od predmetnih država u stvari štićeni aktuelni politički režim i njegov vrhovnik. Odatle pak izvire jedan od glavnh razloga što su u svakoj od YU/srpskih tvorevina država i njeni aparati prinude vazda bili glavni nosioci unutrašnjih pretnji po bezbednost svojih građana.

U slučaju SFRJ u prilog tome išla je nadležnost savezne države i njene civilne Službe za zaštitu ustavnog poretka.48 Za razliku od toga, ustavni poredak SRJ nije bio zaštićen izrekom. Bilo je, međutim, zabranjeno svako organizovanje kojim se smera ka nasilnom rušenju njenog ustavnog poretka.49 Istu odredbu sadrže tadašnji ustavi obe njene članice.50 Ovu zabranu one su zadržale i tokom boravka u Državnoj zajednici, čiji ustavni poredak, takođe, nije bio predmet ikakve zaštite.

U skladu sa državocentričnom logikom, bezbednost se narečenih država prvotno i najvećma htela postići vojnim sredstvima. Njihovi ustavi zbog toga izrekom uređuju samo misije i zadatke vojske. Dva su glavna razloga za to: (1) vojska je u svakoj od njih bila organ savezne države, dok su (2) javna bezbednost, odnosno policija i civilna služba bezbednosti, bili u nadležnosti država članica. Međutim, kako su menjani ustavni format i veličina zajedničke države, te odnos političkih snaga

41 Uporediti: „Ustav RS”, 1990: čl. 73, t. 6.42 „Ustav Republike Srbije”, 1990: čl. 83, t. 5.43 Uporediti: „Ustav Crne Gore”, Službeni list RCG, broj 48/92.44 Uporedi: član 281, tačka 1 Ustava SFRJ, član 3 Ustava SRJ. 45 Uporedi: čl. 175–177 Ustava SFRJ; član 20–23 Ustava SRJ; čl. 8 i 61 Ustavne povelje Državne zajednice Srbija

i Crna Gora (Službeni list SCG, br. 1/2003), kao i čl. 11, 12 i 14 Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama (Službeni list SCG, br. 6/2003).

46 Kasnije proširenu, razrađenu i obrazloženu konceptom ljudske bezbednosti (Ejdus, 2012: 215–228).47 Na to upućuje i drugi stav člana 153 U-SF, po kome su „slobode i prava čoveka i građanina ograničeni [su] samo

jednakim slobodama i pravima drugih i ustavom utvrđenim interesima socijalističke zajednice”. (podvlačenja MH), isto.

48 U-SF, čl. 281, tačka 8.49 U-SR, čl. 42, stav 1.50 Na to upućuje i čl. 44 Ustava Republike Srbije 1990, (isto), kao i član 42 Ustava Crne Gore 1992. (isto).

25

između njenih članica, menjane su i smanjivane nadležnosti i ovlašćenja mesne vojske.

Druga je Jugoslavija, tako, ustrojila sistem opštenarodne odbrane, te jedinstvene oružane snage (JNA plus Teritorijalna odbrana), koje je idejno i delatno usmeravao Savez komunista.51 Zadatak je njenih oružanih snaga bio da uz ostalo štite „ustavom utvrđeno društveno uređenje”.52 Isto to ovlašćenje je kasnije dato Vojsci SRJ, pa je ona bila dužna da uz suverenost, teritoriju i nezavisnost brani i ustavni poredak Treće Jugoslavije.53 Nasuprot tome, Vojska SCG lišena je takve nadležnosti, pa joj je dodeljen samo zadatak odbrane „Srbije i Crne Gore, u skladu sa Ustavnom poveljom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile”54.

U svakoj od rečenih država vojska je, barem nominalno, bila pod komandom nosilaca civilne vlasti. Tako je vrhovni komandant Oružanih snaga SFRJ bio Josip Broz55, odnosno Predsedništvo SFRJ.56 Oni su pak imali pravo da deo svojih ovlašćenja prenesu na saveznog sekretara za narodnu odbranu57, koji je po pravilu bio vojno lice. To je general Kadijević iskoristio krajem 1990. i tokom 1991. godine da Predsedništvu SFRJ odrekne poslušnost, a da JNA samovoljno uvede u unutrašnji rat protiv matične države i svojih sugrađana (Hadžić, 2002).

Ustav SRJ, kao i Ustavna povelja DZ SCG koriste institut kolektivnog vrhovnog komandanta oličenog u Vrhovnom savetu odbrane (VSO). U prvom slučaju Vojskom je na osnovu odluke većine članova VSO komandovao predsednik SRJ.58 Za razliku od toga, odluka VSO Državne zajednice SCG o upotrebi vojske bila je punovažna samo ako je doneta uz saglasnost sva tri člana Veća.59 Nije teško dokonati da je konsenzus tada uveden na zahtev Crne Gore, kojim se htelo sprečiti njeno nadglasavanje u VSO, ali i otkloniti opasnost od unutrašnje upotrebe Vojske. Ovo tim pre, jer je CG zbog svog (ne)skrivenog kretanja ka nezavisnosti dugo bila izložena pretnji od upotrebe Vojske SRJ u režiji Miloševićevog režima.

U svakoj od YU/srpskih država glavni i dnevni zadatak civilnih i vojnih Službi bio je unutrašnja – politička, ideološka, oružana – odbrana aktuelnog vođe i njegovog režima. Otud su ove Službe sve vreme i u svakom od režima prvotno dejstvovale kao politička policija.60 Njihovo je preduzeće vazda bilo legitimizovano i legalizovano obavezom Službi da štite ustavni poredak i brinu o nacionalnoj bezbednosti.61 Važnu ulogu u svemu tome uvek je imala i policija (milicija). Ovo tim lakše, što je svaki YU/srpski režim obavezu policije da održava javni red i poredak tumačio

51 Uporediti: Preambule Ustava SFRJ, glava IV i VIII, isto.52 U-SF, čl. 240.53 Uporediti: U-SR, čl. 133.54 Ustavna povelja DZ SCG, čl. 55.55 Isto, čl. 313 i 335.56 Videti: U-SF, član 313, stav 3 i 4.57 Isto, čl. 316 i 343.58 Uporediti: U-SR, čl. 135.59 Uporediti: U-SCG, čl. 56.60 Tako je, na primer, čuveni KOS (kontraobaveštajna služba), pod različitim imenima doduše, bio glavni uterivač

političke i ideološke monolitnosti u JNA, kao što je njegova naslednica (VSB) bila nadležna da iz pripadnika VJ SRJ istisne potrebnu količinu srpstvujušćeg i svetosavskog patriotizma.

61 Ova obaveza Službi je izričito navedena samo u t. 8, čl. 281 Ustava SFRJ, po kojoj „federacija preko saveznih organa (...) uređuje osnove sistema zaštite ovim ustavom utvrđenog poretka (državna bezbednost), obezbeđuje delatnost službe državne bezbednosti, koja je neophodna za ostvarivanje ovim ustavom utvrđene odgovornosti saveznih organa i usklađuje rad organa koji vrše poslove državne bezbednosti”.

26

po ideološkom i (dnevno)političkom ključu. Po tom su pak osnovu milicija u SFRJ, te policija u članicama SRJ, odnosno u DZ SCG, sistematski nadzirale i politički disciplinovale građane. Posebna meta policijskog progona i represije bili su svi oni za koje se sumnjalo da ne podržavaju aktuelnu vlast ili da su njeni potencijalni protivnici (Milosavljević, 2004: 74–77).

Da bude teže, pravi opseg nadležnosti čuvara ustavnog poretka, te raspon i doseg njihovih ovlašćenja u svakoj od rečenih država najvećma je bio skriven od javnosti. O tome, uz ostalo, svedoči činjenica da je delovanje Službi sve do 2002. godine62 bilo uređeno samo podzakonskim aktima, koji su pak oznakom tajnosti bili štićeni od svakog spoljašnjeg uvida (Isto, 2004: 84–93). Pod režimom tajnosti su, takođe, bili podzakonski akti, kojima su dodatno utvrđivane i razrađivane nadležnosti i ovlašćenja vojske i njenih Službi, te policije za odbranu ustavnog poretka.

2. DEMOKRATSKE PRIČINEUprkos svemu tome, YU/srpski vlastodršci se nisu ustezali da poredak kojim gospodare imenuju za demokratski. Pokazalo se, štaviše, da je zajedno s rastom autoritarnosti rasla i njihova potreba da svoj režim kite demokratskim perjem. Oni su time, uz ostalo, hteli sebi i svom režimu da pribave kakav-takav međunarodni legitimitet. Očekivali su, ako ništa drugo, da će ih dekorativna demokratija zaštiti barem od spoljašnje provere prave prirode njihove vladavine.63 Vlastodršcima je nakićeni poredak ključne dobiti ipak trebalo da zgotovi u unutrašnjem političkom saobraćaju. Oni su verovatno računali sa tim da će demokratski ukrašen ustav, uz pritisak policije i Službi, učvrstiti odanost i poslušnost dobrohotnih i/ili zavedenih podanika Vođi i režimu. Dok su svi oni drugi (unutrašnji neprijatelji) ionako bili predmet stalnog političkog, policijskog i sudskog progona.

Tako je politički poredak SFRJ, mada zasnovan na monopolu (vrha) SKJ, Ustavom bio određen kao esencija, doduše socijalističke, demokratije64, kao što su i pisci Ustava Srbije nadiruću diktaturu Miloševića bez ikakvog zazora odenuli u bogato demokratsko ruho.65 Netom je, u osvit Đukanovićevog gospodarstva, i Crna Gora poglašena za demokratsku (i ekološku) državu.66 Mašte i dovitljivosti nije, dabome, manjkalo ni piscima Ustava SRJ, pa su i oni demokratiju proglasili za nosivu vrednost nastale države.67 Po istoj mustri sačinjena je i Ustavna povelja DZ SCG mada je tom zgodom interes Đukanovića za demokratiju bio sveden samo na dobijanje ustavnih garantija za državnu ravnopravnost i političku samostalnost Crne Gore u Zajednici68, odnosno, na stvaranje ustavne osnove za njen skori izlazak iz Zajednice i sticanje državne nezavisnosti.69

62 Tad je donet „Zakon o službama bezbednosti SRJ”. Službeni list SRJ, br. 37/2002.63 Ne čudi stoga što su se sve YU ratovođe spoljnim umešačima predstavljale kao borci za demokratiju, pa su

njom zaodevali i svoje ratne ciljeve. 64 Ta je demokratija, paradoksalno, bila određena kao „poseban oblik diktature proletarijata”, a sva vlast u njoj

je dodeljena radničkoj klasi; uporediti: U-SF, Preambula IV, stav 1 i 2.65 Ustav Srbije, 1990: čl. 1.66 „Crna Gora je demokratska, socijalna i ekološka država.” Ustav CG , 1992: čl. 1.67 „Politički pluralizam je uslov i jemstvo demokratskog političkog poretka u Saveznoj Republici Jugoslaviji.”

Uporediti: U-SR, čl. 14.68 Uporediti: U-SCG, čl. 2 i 17.69 Uporediti: U-SCG, čl. 60.

27

Tvorci i pisci pređašnjih ustava u stvari nisu imali težak zadatak. Pri izradi svog konstrukta oni su, naime, bili oslobođeni ikakve obaveze i obzira prema političkoj i socijalnoj zbilji date države. Još manje su ih obavezivale stvarne potrebe i htenja njihovih podanika. Ovi su pisci otud bez zazora preuzimali nosive sastojke idealtipskog modela demokratskog poretka. Potom su ih prerađivali, međusobno uvezivali i oblikovali po meri sržnih ideologema aktuelnog režima i vladajuće klase. Ustavopisci su tom zgodom morali, međutim, da ispune dva ključna, a vezana zahteva. Dužni su najpre bili da demokratskim ukrasima i ideološkim narativima prikriju autoritarnu prirodu stolujućeg poretka. Potom su morali da iz Ustava uklone sve ono što bi eventualno moglo biti prepreka ili smetnja za neomeđenu vlast i moć Vođe i njegovih doglavnika.

O tome svedoče temeljne sličnosti između, nominalno različite, ustavne izvedbe poretka u YU/srpskim državama. U svakoj od njih Ustav najpre utvrđuje i nalaže podelu vlasti između njene tri, izrekom nezavisne, grane.70 Potom, svakoj od njih dodeljuje, uz sve ostalo, neke od ključnih bezbednosnih nadležnosti i ovlašćenja.

Tako je u svakoj od ovih država Skupština, ili jedno od njenih veća u slučaju SFRJ i SRJ, bila nadležna da utvrđuje osnove unutrašnje i spoljne, pa time i bezbednosne politike, te da odlučuje o visini i nameni državnog budžeta, odnosno o ratu i miru, kao i o uvođenju ratnog i/ili vanrednog stanja.71 Povrh toga, Skupština SFRJ, kao i ona u SRJ, bile su dužne da kontrolišu i nadziru rad organa izvršne vlasti.72 Zato je u svakom od rečenih ustava bila posebno utvrđena odgovornost Vlade Skupštini.73 Iz toga je pak, doduše implicitno, sledila obaveza Skupštine da uredno kontroliše i nadzire državne aparate prinude, kao i njihove civilne nalogodavce. Međutim, izvan kontrolnog dohvata Skupštine sve vreme su bili (pojedinačni ili kolektivni) predsednici ovih država, a napose njihovo delovanje u ulozi civilnog komandanta vojske.

Vođenje unutrašnje i spoljne politike bilo je u svakoj od ovih država u nadležnosti vlade, kao najvišeg organa izvršne vlasti. Vlada je otud bila, uz ostalo, dužna da se izravno i i/ili preko resornih ministarstava stara o pripremi i spremnosti zemlje za odbranu, te o javnom redu i miru, kao i o bezbednosti pojedinačnih građana74, dok su upravljanje i rukovođenje poslovima odbrane i javne bezbednosti bili u delokrugu resornih ministarstava.75 Njihov rad je pak trebalo da nadzire vlada76, kao što su i ova ministarstva bila obavezna da kontrolišu rad sebi potčinjenih ustanova i jedinica.

Ovlašćenja za kontrolu i nadzor nad bezbednosnim postupanjem države i njenih aparata prinude bila su u svakoj od rečenih tvorevina data i sudskoj vlasti, a napose njenim najvišim instancama.

70 Tako SFRJ ima skupštinski sistem kao najviši organ vlasti (čl. 132), nezavisno sudstvo (čl. 219) i izvršnu vlast (čl. 346). Član 12 Ustava SRJ pak izrekom utvrđuje da je vlast u njoj „organizovana na načelu podele na zakonodavnu, izvršnu i sudsu vlast”.

71 U-SF, čl. 283 i 285; U-SR, čl. 78; U-SCG, čl. 19. 72 U-SF, tačka 10, čl. 283; U-SR, t. 5, čl. 79. 73 U-SF, čl. 358 i 359; U-SR, čl. 103; U-SCG, čl. 37.74 Uporediti: U-SF, t. 1 i t. 7, čl. 347; U-SR, t. 1 i t. 9, čl. 99; Savet ministara DZ SCG bio je, u skladu sa prirodom

Zajednice, samo nadležan da utvrđuje i sprovodi politiku SCG saglasno zajedničkoj politici i interesima država članica, U-SCG, stav 1, čl. 83.

75 Valja još jedanput podsetiti da su republike članice SFRJ, odnosno SRJ, kao i DZ SCG imale znatnu ili punu samostalnost u poslovima javne bezbednosti.

76 U-SF, tačka 9, čl. 347; U-SR, t. 6, 7 i 13, čl. 99.

28

Njihov je prvotni zadatak bio da, u ovom slučaju, sve državne poslenike bezbednosti nateraju da, pod pretnjom sankcija, deluju u skladu sa ustavom i zakonom.77

Međutim, nezavisnost i nepristrasnost najviših sudova u SFRJ i u SRJ izravno je bila ugrožena činjenicom da su njihove sudije birali poslanici Skupštine, kao politički i ideološki eksponenti vladajuće partije i/ili skupštinske većine.78 Povrh toga, u ovim je državama uvek postojala realna opasnost od sukoba civilnih i vojnih sudova79 oko nadležnosti80, jer su potonji takođe bili dužni da jemče i (prethodno) kontrolišu ustavno i zakonito postupanje vojske. Navodna nezavisnost vojnih sudova bila je pak direktno opovrgnuta diskrecionim pravom predsednika SFRJ, odnosno SRJ da postavlja sudije i sudije-porotnike vojnih sudova, te vojne tužioce.81

Vrli su ustavopisci građane svake od ovih država opremali pravima koja su im nominalno dozvoljavala da, uz ostalo, kontrolišu i nadziru bezbednosne poslove države. Tako je Ustav SFRJ uz ostalo jemčio građaninu pravo na slobodu misli i opredeljenja, kao i pravo da „bude obavešten o događajima u zemlji i u svetu, koji su od interesa za njegov život i rad, kao i o pitanjima od interesa za zajednicu”.82 Isto je zgodom zajemčena „sloboda štampe i drugih vidova informisanja i javnog izražavanja, sloboda udruživanja i javnog istupanja, sloboda zbora i drugog javnog okupljanja”.83 Nisu škrtarili ni tvorci Ustava SRJ, pa su građanima uz ostalo jamčili slobodu „ubeđenja, savesti, misli i javnog izražavanja mišljenja”, kao i „pravo da javno izražavaju i objavljuju svoja mišljenja” u navodno slobodnoj „štampi i drugim vidovima javnog obaveštavanja”.84 Tome su pak pridodata jemstva za „slobodu govora i javnog istupanja”, kao i za pravo građanina da „javno kritikuje rad državnih i drugih organa i organizacija i funkcionera (...)”, zbog čega on „ne može biti pozvan na odogovornost niti trpeti druge štetne posledice (...)”.85 U DZ SCG sva rečena prava i slobode bile su pak zasebno utvrđene i garantovane u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koju je februara 2003. godine usvojila njena Savezna skupština.86

Međutim, svaki je režim u Yu/srpskim državama nalazio načina da svoje građane liši predočenih prava, te da predupredi svako njihovo interesovanje za, u ovom slučaju, status i delovanje državnih aparata sile. Tome je u SFRJ služio čuveni član 133 Krivičnog zakona, po kome je svaka kritika Vođe, partije i njihove politike bila kvalifikovana i sankcionisana kao tzv. verbalni delikt.87 Za razliku od toga, Milošević je u Srbiji i SRJ sve vreme održavao privid političkog pluralizma i simulirao demokratske procedure. On se uz to pretvarao da toleriše medijsko i javno raznoglasje, ali je zato svoje glavne i opasne oponente ućutkivao na različite načine, ne libeći se i od njihove fizičke likvidacije.88

77 U SFRJ su za to bili nadležni Savezni sud (čl. 369) i Ustavni sud (U-SF, čl. 375); a u SRJ Savezni sud (čl. 108) i Savezni ustavni sud (U-SR, čl. 124); deo tih poslova je u DZ SCG obavljao Sud Srbije i Crne Gore (čl. 46).

78 Uporediti: U-SF, stav 1, čl. 370; U-SR, t. 7, čl. 78 i stav 1, čl. 109.79 Postojanje vojnih sudova utvrđeno je čl. 221 U-SF, a najavljuje ih i sadržaj čl. 136 U-SR.80 Uporediti: U-SR, t. 4, čl. 108.81 Uporediti: U-SF, t. 4, čl. 342; U-SR, čl. 136.82 U-SF, čl. 166 i čl. 168.83 Isto, čl. 167, stav prvi.84 U-SF, čl. 35 i stav 1 i 2, čl. 36.85 Isto, čl. 39 i stav 1 i 2, čl. 44.86 Uporediti: „Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama”. Službeni list SCG br. 6/2003,

isto.87 Detaljnije o tome videti u: Popović. Srđa. „One gorke suze posle”. Peščanik, Beograd, 2010.88 O tome svedoči usvajanje Zakona o informisanju 1998, kao i ubistvo Slavka Ćuruvije, a netom i Ivana

29

Dok su vlastodršci u Srbiji i Crnoj Gori, ne samo za života DZ SCG, koristili pretvorniju taktiku, jer su hteli da pred svojom i tuđom javnošću steknu i ojačaju svoj demokratski imidž. Oni su za tu svhu donosili hrpe propisa, strategija i (državnih) planova za navodno jačanje slobode medija i unapređenje javnog delovanja građana i njihovih udruženja. Čak su prividno bili podigli i prag (svoje) tolerancije na kritičko i javno preispitivanje bezbednosnih poslova države i njenih aparata sile. Bio je to, dakako, samo paravan iza kog je stajalo potpuno ignorisanje glasa i htenja javnosti. Da bude gore, u svakoj od ovih država kulise demokratije, a sa njima i skup zaštićenih ljudskih prava i sloboda, često su poništavani samovoljom Vođe i njegovih satrapa, te njihovom spremnošću da bez zazora i sistematski krše Ustav i zakon.

Sve to, međutim, ne poriče činjenicu da su ustavi sve tri rečene države sadržavali potrebne sastojke za delatnu i učinkovitu kontrolu i nadzor mesnih delatnika bezbednosti. Drugačije rečeno, ovi akti nisu prečili niti zabranjivali uspostavu demokratske, civilne i javne kontrole i nadzora nad državnim aparatima sile. Svaki je od ovih ustava, dapače, izrekom obavezivao Skupštinu i sudove da u svom delokrugu kontrolišu i nadziru izvršnu vlast, pa time i vojsku, policiju, Službe i njihove civilne nalogodavace.

Utoliko bi neko mogao da uvođenje koncepta demokratske civilne kontrole u Ustavnu povelju DZ SCG razume kao značajan napredak u uređivanju bezbednosnih poslova države i njenih aparata prinude. Da je ipak bila reč samo o jednokratnom aktu tadašnjih vlastodržaca, svedoči nekoliko činjenica. Srpska je strana tom zgodom bila, naime, prinuđena da Milu Đukanoviću učini ustupak i dodatno mu garantuje da Vojska CG neće silom sprečavati (skorašnje) osamostaljivanje Crne Gore. Zbog toga je pod ovakvu kontrolu bila stavljena samo Vojska CG.89 Očigledno je bilo da su republički moćnici tada hteli da zadrže izravnu kontrolu nad mesnom Službom i policijom, pa su sprečili njihovo stavljanje pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor. Ne čudi stoga da su i jedni i drugi jednostavno ignorisali Zakon o službama bezbednosti SRJ (jul 2002), u kome su prvi put u zasebnom odeljku, a u skladu sa modernim demokratskim uzusima, detaljno bili utvrđeni nosioci, nadležnosti i ovlašćenja, kao i postupci i alatke za delatnu kontrolu Službi.90 Vrhunac apsurda je dostignut u Srbiji kada je njena Skupština dve nedelje kasnije usvojila Zakon o BIA, u kome nema ni pomena o demokratskoj civilnoj kontroli i javnom nadzoru ove Službe.91 Ostaće, dakako, nesaznato zbog čega su Miloševićevi naslednici iz Nacrta pomenutog zakona izbacili odredbe o otvaranju tajnih dosijea službi bezbednosti, kao i o lustraciji svih njihovih čelnika i pripadnika za koje se nađe da su kršili osnovna ljudska prava i slobode.

Stolujući režimi i njihovi čelnici i ovom su se prilikom, a u skladu sa nedemokratskom prirodom svoje vladavine, vodili htenjem da aparate državne prinude i njihove zaposlenike drže pod ličnom i partijskom kontrolom. Oni su za tu svrhu, po davno proverenom receptu, na ključne dužnosti u sektoru bezbednosti postavljali poverenike Vođe i svoje partije. Potom su, pod izgovorom brige za nacionalnu bezbednost, zadužili Službe da u formi (stalne) bezbednosne provere iz aparata prinude i njihovih zaposlenika istiskuju dovoljnu količinu lojalnosti i poslušnosti Vođi i njegovom režimu. Radi toga su ispostave i saradnici Službe bili, formacijski ili skriveno, ugrađeni u komandni

Stambolića.89 Uporediti: U-SCG, član 54.90 Uporediti: „Zakon o službama bezbednosti SRJ”. Službeni list SRJ, br. 37/2002: glave VII i VIII.91 Uporediti: „Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji”. Službeni glasnik RS, br. 42/2002, 111/2009,

65/2014-odluka US, 66/2014 i 36/2018.

30

i upravljački lanac, te u vojne i policijske jedinice i ustanove. Pod njihovom su dnevnom paskom bili ne samo svi vojnici, policajci i tajnoslužbujući delatnici već i njihove starešine. Dok je briga o njihovoj ideološkoj i političkoj pravovernosti, nadasve u vojsci, bila prepuštena raznoimenim političkim i ideološkim, a danas i verskim, komesarima.

IV MANJKAVOSTI VAŽEĆEG USTAVAVeć je na prvo čitanje vidno da Ustav Republike Srbije sadrži dovoljan broj odredbi koje, izravno ili posredno, nalažu i omogućavaju demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor nad državnim delatnicima bezbednosti. Temelji su za ovu vrstu kontrole i nadzora postavljeni u Načelima Ustava (čl. 1–17), kao i u njegovom Drugom delu (čl. 18–81) koji uređuje ljudska prava i slobode. Potom su neki od sastojaka rečene kontrole i nadzora uneti u delove Ustava, koji utvrđuje delokrug i ovlašćenja svake od grana vlasti i njihovih najviših ogana.

Srbija je, naime, već u prvom Načelu imenovana za demokratsku državu, koja se zasniva, uz ostalo, na građanskoj demokratiji92 i suverenosti njenih građana93. Zatim je utvrđeno da „vladavina prava”, koja inače „počiva na neotuđivim ljudskim pravima”, čini ključnu pretpostavku Ustava i njime ustrojenog poretka.94 Jezgro je ustavnog konstrukta upotpunjeno načelom podele vlasti „na zakonodavnu, izvršnu i sudsku”, koje pak podrazumeva i zahteva njihovu međusobnu ravnotežu i uzajamnu kontrolu.95 Ustavopisci su, štaviše, smatrali da je potrebno da tom zgodom zasebno naglase nezavisnost sudske vlasti.96

Ustav je građanima Srbije, povrh toga, osigurao brojna ljudska prava i slobode, koje ih u konačnici ovlašćuju da uz ostalo javno, sami ili udruženo, nadziru bezbednosno delovanje države i organa vlasti. Nekolikim odredbama su najpre posredno utvrđene granice koje država zarad svoje bezbednosti ne bi smela da pređe, odnosno vrednosti koje ona ne bi smela ni pod kakvim izgovorom da ugrozi. Ustav zato bezuslovno štiti pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (čl. 23), pravo na život (čl. 24) i pravo na slobodu i bezbednost (čl. 27). Položaj građana je dodatno ojačan jemčenjem njihove slobode kretanja (čl. 39), nepovredivosti njihovog stana (čl. 40), tajnosti pisama i drugih sredstava opštenja (čl. 41), te zaštite podataka o ličnosti (čl. 42). Tome su pridodata prava na slobodu misli, savesti i veroispovesti (čl. 43), te na slobodu mišljenja i izražavanja (čl. 46). Zajamčenost slobode medija (čl. 50), te pravo građana na obaveštenost (čl. 51), kao i na učestvovanje u upravljanju javnim poslovima (čl. 53) izravni je izvor njihovog prava da javno nadziru svoju državu i njeno postupanje. U prilog tome idu i sloboda njihovog okupljanja (čl. 54) i udruživanja (čl. 55), te pravo na peticiju (čl. 56). Nije, međutim, lako razumeti zbog čega su ovog puta građani Srbije lišeni prava, koje im je jemčio još Miloševićev Ustav, „da javno kritikuju rad državnih i drugih organa i organizacija i funkcionera”.97 Možda su pisci sadašnjeg Ustava bili uvereni da ono nužno i logički prostiče iz već zajemčenih prava.

92 U-RS, stav 1, čl. 1. 93 Isto, stav 1, čl. 2.94 Isto, čl. 3.95 Isto, stav 2 i 3, čl. 4.96 Isto, čl. 4.97 „Ustav Republike Srbije”, 1990: stav 1, čl. 48.

31

Privrženost Ustava demokratskom poretku je dodatno potvrđena uvođenjem Državne revizorske institucije (čl. 92) i Zaštitnika građana (čl. 138) kao nezavisnih državnih organa. Zakonom su kasnije osnovana još dva takva organa: Poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, te Agencija za borbu protiv korupcije. Svaki od nezavisnih državnih organa ovlašćen je pak zakonom da u svom delokrugu, pored ostalih, kontroliše i nadzire pojedine aktivnosti Vojske, policije i Službi kao i njihovih civilnih nalogodavaca98, izuzev predsednika Republike.

1. OSKUDNO UREĐENA BEZBEDNOSTUstavopisci nisu detaljnije razlagali niti uređivali bezbednost, odnosno odbranu Srbije i njenih građana. Ova je materija stoga izravni predmet svega 10 od ukupno 206 članova Ustava. O tome svedoči činjenica da su, na primer, zahvat i sadržaj bezbednosti građana tematizovani uglavnom u okviru zaštite njihovih prava prilikom lišavanja slobode i sudskog postupka (čl. 27–37).99 Na njihovu se bezbednost izravno odnose i odredbe o vanrednom (čl. 200) i ratnom stanju (čl. 201), kojima je dozvoljeno privremeno odstupanje od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava. Tom je zgodom, naime, utvrđeno da se od zajamčenih prava može odstupati „samo u obimu u kojem je to neophodno” (čl. 202), a da pri tome nije jasno predočeno na osnovu kojih se to merila i pokazatelja utvrđuje stanje neophodnosti (preke potrebe).

U slučaju ratnog stanja nema, dakako, dileme oko toga da ono biva proglašeno kad je država oružano napadnuta spolja. Međutim, stav po kome Skupština proglašava vanredno stanje „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana” (čl. 200, stav 1) izaziva nedoumice. Nejasno je, naime, šta sve tvori javnu opasnost i kakva ona to mora biti da bi ugrozila opstanak države i građana. Zbunjuje i razdvajanje opstanka države od opstanka građana, kao da njihov opstanak nije međusobno čvrsto povezan i uslovljen. Otud izostanak jasnih merila ostavlja u konačnici prostor za diskreciono odlučivanje posednika vlasti, pošto oni samostalno određuju zbog čega je, kada je i u kom je to obimu neophodno ograničiti i/ili suspendovati neka – ne sva100 – od zajamčenih ljudskih i manjinskih prava.

Za razliku od toga, sadržaj i zahvat bezbednosti države znatno su bliže određeni prilikom popisa nadležnosti R. Srbije (čl. 97). Ona je tako obavezana da, pored ostalog, „uređuje i obezbeđuje” svoju „suverenost, nezavisnost, teritorijalnu celovitost i bezbednost” (t. 1), „ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, ustavnost i zakonitost” (t. 2), „odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana; mere za slučaj vanrednog stanja” (t. 4), „održivi razvoj” (t. 9), kao i „finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije, utvrđenih Ustavom i zakonom” (t. 15). Nije,

98 To je potvrđeno i Zakonom o Vojsci Srbije, koji određuje: „Propisi o zaštitniku građana koji se odnose na zaštitu i ostvarivanje prava građana, primenjuju se i na profesionalne pripadnike Vojske Srbije.” „Zakon o Vojsci Srbije”. Sl. glasnik RS br. 116/2007, 88/2009, 101/2010, 10/2015, 88/2015 – odluka US i 36/2018: stav 3, čl. 29.

99 Ustav tako zabranjuje neosnovano lišavanje slobode, kao i nečovečno postupanje sa licima koja su lišena slobode, te ograničava trajanje pritvora da bi potom utvrdio pravo na pravično suđenje, te posebna prava okrivljenog i tako redom.

100 U članu 202 U-RS pobrojana su prava od kojih se ne može odstupiti ni u ovim stanjima.

32

međutim, lako dokonati zbog čega su tvorci Ustava propustili da izrekom obavežu Republiku Srbiju da, radi uspešnijeg ispunjavanja ovih obaveza, mora da ima strategiju nacionalne bezbednosti i jedinstven sistem bezbednosti. Valja zapaziti da je ovom prilikom država Srbija oslobođena izravne obaveze da štiti svoj ustavni poredak. Ta je pak nadležnost zakonom dodeljena Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA).101

Ustav potom ključne bezbednosne nadležnosti razdeljuje između tri grane vlasti. Narodna skupština, kao najviše predstavničko telo, te nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti, jedina je tako nadležna (čl. 99) da, uz ostalo, „odlučuje o ratu i miru i proglašava ratno i vanredno stanje„ (t. 5), „donosi zakone i druge akte” (t. 7), „usvaja strategiju odbrane” (t. 9) i „usvaja budžet i završni račun Republike Srbije” (t. 11). Iz toga pak sledi da samo Skupština ima pravo da zakonom osniva i/ili ukida državne aparate prinude, te da utvrđuje njihove nadležnosti, misije i zadatke. Tom zgodom ona ujedno određuje bezbednosna ovlašćenja svakog od ovih aparata, kao što im svake godine dodeljuje i budžetska sredstva za obavljanje njihovih poslova.

Narodna skupština povrh svega poseduje snažna ovlašćenja za kontrolu i nadzor bezbednosnog postupanja države i njenih aparata. Ustav joj je, doduše, izrekom naložio samo da „nadzire rad službi bezbednosti“ (čl. 99, st. 1, t. 6). Ovaj zahvat je ipak proširen utvrđivanjem njenog (izbornog) prava da nadzire rad Vlade (čl. 99, st. 2, t. 1). Zahvaljujući tome, pod kontrolu Skupštine su stavljene Vojska i policija, kao i njihovi civilni nalogodavci u liku nadležnih ministara. U krajnjoj instanci toj kontroli podležu i svi oni državni organi koji poseduju neko od policijskih ovlašćenja, a nalaze se u sastavu nekog od ministarstava. Moglo bi se čak reći da se u kontrolnom zahvatu nalazi i predsednik Republike, jer Skupština može da ga razreši ukoliko utvrdi da je on, na primer, kao komandant Vojske svojim aktima povredio Ustav (čl. 118, st. 1).

Potčinjenost državnih aparata sile legitimnim nosiocima civilne vlasti osigurana je nekolikim odredbama Ustava. Tako je predsednik Republike ovlašćen da „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije” (čl. 112, st. 3). Dok upravna i/ili komandna nadmoć Vlade nad Vojskom, policijom i Službama ističe iz njene nadležnosti da „utvrđuje i vodi politiku” (čl. 123, t.1), te da „usmerava i usklađuje rad organa državne uprave i vrši nadzor nad njihovim radom” (isto, t. 5). Iz ovoga sledi da je samo Vlada ovlašćena da osmišljava, oblikuje i preko nadležnih ministarstva sprovodi spoljnu politiku i politiku nacionalne bezbednosti Srbije, a u okviru nje i politiku unutrašnje bezbednosti. Sve ovo obavezuje Vladu da državi i građanima, uz ostalo, sustavno pribavlja i osigurava održivu bezbednost. Za tu svrhu ona je, pored ostalog, dužna da redovno kontroliše, proverava i unapređuje bezbednosnu sposobnost države i njenih aparata prinude. Glavninu tog posla bi za njen račun trebalo da obavljaju organi unutrašnje kontrole u ministarstvima nadležnim za odbranu odnosno unutrašnje poslove, kao i u BIA.102 U okviru svojih aktivnosti Vlada je nadasve obavezna da usklađuje, usmerava i kontroliše delovanje Vojske, policije, Službi i njihovih civilnih nalogodavaca. Ona otud izravno snosi svu odgovornost za sigurnost i bezbednost države i svih njenih građana, pa u skladu sa tim za svoje činjenje i nečinjenje odgovara Narodnoj skupštini (čl. 124).

101 Uporediti: „Zakon o BIA”, čl. 2.102 Uporediti: Zakon o odbrani, Zakon o Vojsci Srbije, Zakon o policiji, Zakon o BIA.

33

Sudska je pak zaštita ustavnosti i zakonitosti, te ljudskih i manjinskih prava i sloboda, bez kojih nema zbiljske i održive bezbednosti, poverena Ustavnom sudu, čije su odluke „konačne, izvršne i opšteobavezujuće” (čl. 166), dok je suđenje, u ovom slučaju, o bezbednosnim stvarima u nadležnosti samostalne i nezavisne sudske vlasti, koja je obavezna da radi i „sudi na osnovu Ustava, zakona i drugi opštih akata”, kao i „opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora” (čl. 142).103

Sudovi su, povrh toga, jedini nadležni da policiji i Službama odobre primenu posebnih mera i postupaka (posebnih istražnih radnji) kojima se privremeno i vremenski oročeno zadire u neka od osnovnih ljudskih prava, kao što su to, na primer, nepovredivost stana, tajnost pisama i drugih oblika opštenja, te zaštita podataka o ličnosti.104 Otud je sud glavni kontrolor i garant ustavnog i zakonskog postupanja policije i Službi, te ključni zaštitnik neotuđivih prava i sloboda svakog građanina. Zakon je uz to ovlastio Zaštitnika građana i Poverenika da u svom delokrugu takođe kontrolišu i nadziru tok, zahvat i način primene posebnih mera i postupaka.

Vidno je, međutim, da Ustav, uprkos brizi za građane, u prvi plan stavlja bezbednost i odbranu države. Verovatno je to razlog što je u njemu od svih državnih aparata prinude imenovana samo Vojska Srbije da bi, potom, bila utvrđena njena nadležnost iliti misija (čl. 139), kao i postupak za njenu eventualnu upotrebu van granica Srbije (čl. 140). Istom je zgodom naloženo, po ugledu na Ustavnu povelju DZ SCG, stavljanje Vojske Srbije pod demokratsku i civilnu kontrolu (čl. 141).

Može se samo nagađati o razlozima zbog kojih Ustav ne sadrži posebne odredbe o policiji i Službama niti o njihovim misijama i zadacima. Odnosno, zašto i ovi aparati prinude nisu ustavnom izrekom podvrgnuti demokratskoj i civilnoj kontroli. Čitalac Ustava će, doduše usputno, saznati da Srbija ima (neimenovane) službe bezbednosti, pošto je nadzor nad njima, kao što je zabeleženo, dodeljen Narodnoj skupštini. Na stranu to, što pod ovakvu kontrolu izrekom nisu stavljeni i drugi državni organi koji imaju neka od policijskih ovlašćenja, kao što su to, na primer, carina, poreska policija, uprava za sprečavanje pranja novca, te komunalna policija. Još je teže dokučiti zašto su izvan skupštinske kontrole i javnog nadzora ostali brojni privatni akteri bezbednosti.

2. KORISNICI DOBITI OD MANJKAVOG USTAVA

Razumno je pretpostaviti da su predočene manjkavosti Ustava možda posledica nedovoljne upućenosti njegovih, inače neznanih, pisaca u bezbednosnu materiju. Izglednim se čini i to, što tekst Ustava potvrđuje, da rečeni pisci nisu dovoljno poznavali niti koristili prošireni koncept bezbednosti, a napose koncept ljudske bezbednosti. Sva je prilika da je njima i model demokratske civilne kontrole

103 Ustav, naime, utvrđuje da su potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo pravnog poretka Republike Srbije (čl. 194).

104 Uporediti: U-RS, članovi 20, 40 i 41; Zakon o BIA, član 15; Zakon o VBA i VOA, članovi 13a i 14; Zakon o policiji, čl. 60; Zakonik o krivičnom postupku, članovi167, 172, 175, 179, 184 i 286, stav 3; Zakon o elektronskim komunikacijama, čl. 126 i 128.Više u: Milosavljević, Bogoljub. Pravni okvir i praksa primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka u Republici Srbiji. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2015.

34

i javnog nadzora nad pružaocima bezbednosnih usluga u modernoj državi bio izvan vidokruga i znanja. Odbranjiva je, međutim, i suprotna predpostavka, pa se može ustvrditi da su ustavopisci bili dovoljno upućeni u bezbednosne stvari, ali da su njihovo bliže uređivanje svesno i ciljno prepustili zakonu. Nije isključeno da ih je na to ponukala činjenica da je po važećim uzusima mnogo lakše – kad je to posednicima moći i vlasti potrebno – promeniti zakon nego Ustav. Ako se, nezavisno od ovih i sličnih pretpostavki, sudi samo po tekstu Ustava, očigledno biva da njegovi pisci, iz neznanih razloga, bezbednosne poslove države nisu temeljno i sveobuhvatno uredili. Kao što i načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora nad nosiocima državne prinude nisu u ustavnom tekstu izveli dosledno i u potpunosti.

Može se, isto tako, samo nagađati da li su tadašnji vlastodršci piscima Ustava izdali ikakve, a pogotovo izričite, naloge za to kako da urede bezbednost Srbije. Izvan sumnje je jedino to da su rečeni vlastodršci imali konačnu reč, jer su samo oni posedovali svu potrebnu moć i vlast da svojevoljno donesu ovakav Ustav. Ovo je tim izglednije, što su korist od manjkavo uređene bezbednosti najpre mogli da imaju V. Koštunica, ondašnji predsednik Vlade, i B. Tadić, tadašnji predsednik Republike, kao i njihovi opunomoćenici u Vladi i ministarstvima sile. Sve njih manjkav Ustav nije mogao sprečiti da Vojsku, policiju i Službe ili njihove delove povremeno i situaciono koriste – po ugledu na svoje prethodnike – za partijske i lične potrebe i interese, a nezavisno od pravnih regula i bez učinkovite demokratske civilne kontrole i javnog nadzora.

Međutim, nijedan civilni naredbodavac ovakvo preduzeće u Srbiji ne može da ostvari bez voljnog učestvovanja komandnog i operativnog vrha vojske, policije i Službi. Otud je iz manjkavog Ustava i nepreciznih zakona znatnu korist, mada ne uvek vidljivu i teško merljivu, sebi mogao da pribavi i gornji sloj bezbednosnih delatnika. Ličnu će dobit nekima od njih doneti viši čin i/ili položaj, bolju platu i veći stan. Uporedo će u okviru datog aparata porasti moć i vlast nekima od njih, iz čega lako izniče lična samovolja.

Daleko je važnije to što oni učestvovanjem u političkoj i/ili partijskoj (zlo)upotrebi potčinjenih sastava i zaposlenika, nadasve uvećavaju političku moć i ojačavaju korporativne interese vojske, odnosno policije, tj. Službi. U skladu sa tim i po pravilu onda tendencijski raste ucenjivački potencijal vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih elita, a opada komandna i kontrolna nadmoć, te samostalnost civilnih nalogodavaca. Pri takvom sticaju okolnosti – kao što to potvrđuju događanja u postmiloševićevskoj Srbiji, a napose javno streljanje Zorana Đinđića – raste otpor bezbednosnih elita prema zbiljskoj reformi državnih aparata prinude. One se još žešće protive svakom pokušaju da se javno utvrdi i sankcioniše ne samo njihov skorašnji ratni i kriminalni saldo već i njihov doprinos očuvanju autoritarnog poretka cezarističkog usmerenja.

Nije, dabome, teško dokonati da zbog pravne neuređenosti bezbednosnog postupanja države direktne i najveće štete trpe građani Srbije. Ovo tim više, jer kada je na delu politička zloupotreba (delova) vojske, odnosno policije ili Službi, država postaje glavna unutrašnja pretnja po njihovu bezbednost. Štetu će tom zgodom pretrpeti i brojni bezbednosni delatnici nižeg ranga. Njima Ustav i zakon brane da odreknu izvršavanje naređenja pretpostavljenih, pa čak i kada su ona izravno politički motivisana.105 Većina ovih delatnika je otud, pošto životno zavisi od države

105 Zakon o Vojsci Srbije (čl. 13, stav 2, tačke 3–6) i Zakon o policiji (čl. 33, tačka 11) nalažu pripadnicima Vojske, odnosno policije da odbiju nezakonita naređenja i postupanje kojim bi se počinilo krivično delo, dok Krivični

35

(aktuelne vlasti), prinuđena da izvršava njene naloge. Na stranu to što su im izgledi da zatraže i dobiju skupštinsku i sudsku zaštitu od političke zloupotrebe svojih jedinica i sebe lično takoreći ništavne.

Nesuvislo je bilo, a i danas je, očekivati da će u Srbiji ijedan čelnik vlasti javno odreći potrebu da Vojska, policija i Službe budu pod demokratskom civilnom kontrolom i javnim nadzorom. To nisu, dakako, u svoje vreme činili ni Koštunica ni Tadić. Tokom njihove kohabitacije, kao i kasnijeg perioda neomeđene vladavine Tadića, usvojeni su, štaviše, nekoliki akti kojima su otklonjene pojedine ustavne manjkavosti u oblasti bezbednosti.

Rezultati i posledice vladavine svakog od njih, međutim, pokazuju da nijedan od ove dvojice nije bio, isto tako, spreman da demokratski koncept kontrole i nadzora državne sile zakonski i praktično izvede do njegovih krajnjih i svih konsekvenci. Zahvaljujući tome, u Srbiji je od pada Miloševića, pa sve do izbornog poraza Tadića (2012) na delu bila oštra opreka između zakonske regulative o bezbednosnom postupanju države i praktičnog delovanja Vojske, policije i Službi, te njihovih civilnih naredbodavaca. Štaviše, ovi su vlastodršci, odnosno njihovi pravnički izvršioci, tom zgodom pokazali zavidno umeće da naoko sitnim i usputnim pravnim rešenjima ograniče demokratski domet i kontrolnu učinkovitost usvojenih zakona i drugih akata.

Da je to tako, pouzdano svedoči Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije (ZOUSB)106, čije je donošenje naložio Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije107. Ovim je aktom, za razliku od Ustava, najpre utvrđeno postojanje „jedinstvenog bezbednosno-obaveštajnog sistema Republike Srbije” (čl. 1, čl. 3). U saobraćaj je tom zgodom uvedena i nedostajuća strategija nacionalne bezbednosti (čl. 2, st. 1). Zatim su pravni i bezbednosni poredak Srbije obogaćeni ustrojavanjem Saveta za nacionalnu bezbednost i Biroa za koordinaciju službi bezbednosti (čl. 3, st. 2 i 3). Povrh toga, Službe su emfatično stavljene pod demokratsku civilnu kontrolu i nadzor Skupštine, predsednika Republike, Vlade, Saveta za nacionalnu bezbednost, drugih državnih organa i javnosti (čl. 3, st. 4). Načela, ovlašćenja i postupci za tu kontrolu i nadzor su pak detaljno razrađeni u zasebnom odeljku Zakona (deo IV, čl. 15–21).

Ovaj je zakon, međutim, iskorišćen da se Borisu Tadiću, tadašnjem predsedniku Republike, izokola i skriveno omogući da, nasuprot Ustavu, pod svoju kontrolu stavi sve tri službe bezbednosti. Za tu je svrhu najpre određeno da šef njegovog kabineta po položaju bude sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost (čl. 7, st. 3), te po tom osnovu i član Biroa za koordinaciju (čl. 12, st. 1). Reč je, dakle, o postavljenom, a ne izabranom dužnosniku, koji svoj legitimitet i delatnu snagu crpi iz političke i bezbednosne moći aktuelnog predsednika Republike. Otud je on za svoje (ne)delovanje odgovarao samo Tadiću, koji je jedini mogao, ako je hteo, da kontroliše i sankcioniše njegovo postupanje. To u konačnici pak znači da je dotični šef kabineta sve vreme bio izvan kontrolnog zahvata Skupštine i Vlade, te da njegov rad nije mogao biti predmet ikakvog javnog nadzora.

zakonik (čl. 400–405) sankcioniše odbijanje izvršenja naređenja i protivljenje pretpostavljenom osim ako je ono „izazvano nezakonitim i grubim postupanjem vojnog lica”. Politički motivisano naređenje trebalo bi da se tumači kao nezakonito, s obzirom na to da zakon propisuje da su poslenici bezbednosti politički neutralni.

106 Službeni glasnik RS, br. 116/2007 i 72/2012,107 Službeni glasnik RS, br. 98/2006. Tom je zgodom bilo naloženo da bude donet i zakon o spoljnim poslovima

(čl. 3, st. 2), koji do danas nije urađen niti upućen u Skupštinu.

36

Sve to Tadića i njegove doglavnike nije sprečavalo da neprestano u javnosti dokazuju svoju privrženost načelu demokratske civilne kontrole i javnog nadzora. Tome je trebalo da posluži i Strategija nacionalne bezbednosti108, kojom je ovaj tip kontrole i nadzora dobio najviši politički legitimitet, te je uvršten u osnovna načela funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti109. Ovom je Strategijom ujedno utvrđeno, za razliku od Ustava, da Srbija (treba da) ima objedinjeni sistem nacionalne bezbednosti.110 Njegovu pak „strukturu u širem smislu čine” najviši organi sve tri grane vlasti111, a u užem „sistem odbrane, snage Ministarstva unutrašnjih poslova, bezbednosno-obaveštajni sistem i privremeno formirani organi i koordinaciona tela za pojedine krize”112.

Pokazalo se, međutim, da ondašnju vlast ovaj nalog Strategije nije uopšte obavezivao, te ona za svog mandata nije ni pokušala da zakonom uredi i oživotvori Sistem nacionalne bezbednosti. Dok je njen odnos prema zakonskoj izvedbi načela demokratske civilne kontrole i javnog nadzora bio, najblaže rečeno, nehajan. Na to upozorava i činjenica da posebni zakoni o aparatima državne prinude ovo načelo izvode i formulišu na različite načine.

Tako, na primer, Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA) i Vojnoobaveštajnoj agenciji (VOA)113 potvrđuje da one podležu spoljašnoj kontroli. Ta je nadležnost, međutim, pripisana samo Skupštini (čl. 52) i Vladi (čl. 53). Istom zgodom je „demokratska civilna kontrola” Službi (ZOUSB, čl. 3, st. 4) svedena na spoljnu „kontrolu”, dok se javni nadzor nad njima uopšte ne pominje. Zakon o vojnim službama je, dakle, prvo smanjio broj ovlašćenih kontrolora i nadzornika, a potom ograničio značenje i prirodu kontrole koja se nad njima vrši.

Zakon o BIA takođe ne poznaje i ne koristi načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora. Istini za volju, taj je akt donet davne 2002. godine da bi otad u nekoliko navrata bio dopunjavan i menjan u pojedinostima, ali se u njemu još nije našlo mesta za rečeno načelo. Umesto njega, zadržana je odredba po kojoj „kontrolu rada Agencije ostvaruju nadležni organi, u skladu sa zakonom i drugim propisima”.114

Pređašnji Zakon o policiji (2005), dakako, ne koristi pojam demokratske civilne kontrole i javnog nadzora. Umesto toga, on utvrđuje da spoljašnju kontrolu rada policije „vrši Narodna skupština”, kao i „Vlada, nadležni pravosudni organi, organi državne uprave nadležni za određene poslove nadzora i drugi zakonom ovlašćeni organi i tela”.115 Trenutno važeći Zakon, nakon izmena i dopuna, utvrđuje da je policija pod demokratskom kontrolom (čl. 219), a da spoljašnju kontrolu njenog rada vrše, pored ostalih, Narodna skupština, pravosudni organi, nezavisni državni organi, te građani i javnost (čl. 221–222).116

108 Usvojena 2009. godine u Narodnoj Skupštini. Videti: Službeni glasnik RS, br. 88/2009.109 Uporediti: „Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”, glava V .110 „Sistem nacionalne bezbednosti predstavlja normativno, strukturno i funkcionalno uređenu celinu elemenata

čijom se delatnošću ostvaruje zaštita nacionalnih interesa Republike Srbije.” SNB, Glava V. 111 „Sistem nacionalne bezbednosti u širem smislu čine najviši organi zakonodavne, izvršne i sudske vlasti:

Narodna skupština Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, Savet za nacionalnu bezbednost, Vlada, sudovi i tužilaštva.” SNB, glava V, odeljak 1.

112 Isto.113 Službeni glasnik RS, br. 88/2009, 55/2012-odluka US i 17/2013.114 Uporediti: „Zakon o BIA”, čl. 4.115 Uporediti: „Zakon o policiji”. Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/2009 – odluka US, 92/2011 i 64/2015:

glava VI, čl. 170.116 „Zakon o policiji”. Službeni glasnik RS, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018: glava XI.

37

Zakon o Vojsci Srbije117 pak ponavlja ustavnu odredbu, po kojoj je Vojska pod demokratskom i civilnom kontrolom Narodne skupštine, Zaštitnika građana i drugih državnih organa, te građana i javnosti. Zakonom je precizirano da ona „naročito obuhvata kontrolu upotrebe i razvoja Vojske Srbije, internu i eksternu kontrolu troškova za vojne potrebe, praćenje stanja i obaveštavanja javnosti o stanju priprema Vojske Srbije, obezbeđenje slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja i utvrđivanje odgovornosti za vršenje vojnih dužnosti u skladu sa zakonom”.118

Predočeno nesaglasje se donekle može objasniti time da pisci ovih zakona možda nisu hteli da u svom tekstu ponavljaju odredbe iz Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti. Kao što su možda smatrali i da je nalog za sveobuhvatnu demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor, izdat Strategijom nacionalne bezbednosti, opštevažeći, te da nema potreba da oni tu materiju zakonom posebno i dodatno razrađuju. Ne treba sasvim isključiti i mogućnost da su pisci zakona o policiji, odnosno o BIA možda smatrali da se ovo načelo, pošto ga već nema u Ustavu, ne odnosi na te organizacije.

Čak i da je tako, sve to nije dovoljno da se valjano objasne razlozi za nedoslednu zakonsku primenu i razradu demokratskog koncepta kontrole i nadzora Vojske, policije i Službi. Na stranu to što se time mogu podstaći raznovrsna nagađanja o skrivenim naumima pisaca i predlagača zakona. Ovo tim lakše, jer su predlozi ovih zakona pisani u ministarstvu nadležnom za odbranu, odnosno za unutrašnje poslove, kao i u BIA.

Razumno je otud predočena zakonska rešenja uzeti kao važan pokazatelj načina na koji se čelni bezbednosni dužnosnici, kao i njima nadređeni civili, odnose prema potrebi da se uspostave demokratska kontrola i javni nadzor. Ovo tim pre, jer Vojska, policija i Službe, kao i njihovi zaposlenici, po prirodi svoje profesije i korporativnog bića teže da ograniče i/ili opstruišu, ako već ne mogu da spreče, učinkovitu spoljašnju kontrolu i nadzor svog delovanja. Nema otud tog ustava i zakona koji može igde, pa ni u Srbiji, da po automatizmu osigura i isporuči dragovoljno podvrgavanje vojske, policije i Službi delatnoj demokratskoj kontroli i javnom nadzoru. Nesporno je, međutim, i to da ovakva kontrola i nadzor postaju mogući i učinkoviti samo ako njihovu primenu nalažu i garantuju ustav i zakon.

Utoliko presudnu odgovornost za predočene manjkavosti Ustava Srbije, kao i za nedoslednu zakonsku izvedbu načela demokratske kontrole i nadzora, snose političke partije i njihovi čelnici, koji su obnašali vlast u Srbiji od 2000. do 2012. godine. Njihova je odgovornost tim veća, jer su oni bili ne samo nadležni i ovlašćeni već i obavezni da takvu kontrolu svakodnevno praktikuju. Umesto toga, centralni su se vlastodršci sve vreme međusobno nadgornjavali i politički borili oko toga ko će i kako će pod svoju ličnu i partijsku kontrolu staviti Vojsku, policiju i Službe.

Da bude teže, sve te „koštunice i tadići” ponašali su se kao da su demokratske vrednosti i ciljevi prirođeni ovim aparatima i njihovim čelnicima, te da će se oni drage volje podvrgnuti kontroli i nadzoru. Vrli su vrhovnici, povrh toga, propustili da temeljno i po meri demokratskog poretka reformišu vojsku, policiju i Službe, koje su nasledili od Miloševića.119 Ništa čudno, jer je to od

117 Isto, član 29, stavovi 1 i 2.118 Isto,član 29, stav 3.119 Činjenice i nalaze o tokovima reforme ovih aparata videti u Godišnjaku reforme sektora bezbednosti u Srbiji,

kojim je obuhvaćen period od 2000. do 2008. (Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2009), te u Godišnjaku

38

njih zahtevalo da prethodno izvedu ratni saldo Srbije, te izmere i sankcionišu ratno učestvovanje vojske, policije i Službi, kao i njihovih zaposlenika. A nadasve, da utvrde, te da zakonski i sudski sankcionišu njihov sržni doprinos održavanju i obnavljanju autoritarnog poretka u Srbiji. Umesto svega toga, Koštunica, a potom i Tadić sprečili su radikalnu demontažu Miloševićevog režima da bi mu posle toga samo navukli demokratsku krinku. Time su, da bude gore, utrli put za povratak Miloševićevih saučesnika na vlast.

za period 2009–2011 (Beogradski centar za bezbednosnu politiku i JP Službeni glasnik, Beograd 2012).

39

V ZAROBLJAVANJE OTETE DRŽAVESve što Vučić i njegov režim trenutno čine građani su Srbije tokom protekle tri decenije već doživeli, a neki od njih su sve to čak i preživeli. Sva je prilika da, međutim, niko ne može ni približno tačno da predvidi šta je sve to još Vučić spreman da uradi kako bi ojačao i ovekovečio svoju nekontrolisanu vladavinu.

Neizvesnost je tim veća, što nema ijednog uverljivog dokaza da Vučić i njegova kohorta imaju ikakvu suvislu, obuhvatnu i u sebi saglasnu strategiju za održivi i merljivi razvoj društva i države. Da bude još gore, čini se da njima takva strategija uopšte nije potrebna, jer im je uvećanje lične i partijske dobiti jedini strateški cilj. Otud oni opetovanu podršku dovoljnog broja glasača najvećma stiču i održavaju pomoću ispraznih obećanja iz demagoškog i populističkog arsenala. Uporedo sa tim raste i jača sustavni i sveobuhvatni – ekonomski, socijalni, politički, bezbednosni i medijski – pritisak režima na celinu društva i većinu njegovih pripadnika. Sve je to okrunjeno bespoštednim političkim i medijskim ratom Vučića i njegovih dodavača protiv svih svojih javnih oponenata i kritičara, a napose protiv opozicionih partija.

Na delu je, dakle, obogaćena repriza igrokaza iz poslednjih dana Miloševićeve odbrane svoje vlasti. Istini za volju, još uvek nema naznaka da sadašnji režim sprema nekakav zakon za borbu protiv (unutrašnjeg) terorizma ili novi zakon o štampi po modelu iz 1998.120 Umesto toga, i za sada, čelnici države i SNS svakodnevno i javno popisuju svoje protivnike, te im kače značke izdajnika, neprijatelja, kriminalaca i terorista. Neko bi to čak mogao da uzme kao dokaz racionalnosti ove vlasti, koja time eto hoće da uštedi vreme koje bi sutra morala da potroši na okasnelo otkrivanje i prebrojavanje neprijatelja svojih.

Zna se da je Milošević uoči 5. oktobra 2000. godine hteo da krene u unutrašnji rat protiv pobunjenih i probuđenih građana, ali mu je neznani broj pripadnika vojske, policije i Službi tada odrekao poslušnost. Niko, međutim, ne može da bude siguran da će njihovi današnji naslednici u sličnoj situaciji postupiti na isti način. Neizvesnost je tim veća, jer nema ikakvih dokaza da Ustav i zakon mogu, a da su ustanove sistema sposobne i voljne, da spreče eventualno unutrašnje nasilje u izvedbi države. Razložno je, stoga, unapred sumnjati u spremnost Vučića i SNS-a za mirnu predaju vlasti u slučaju da je ipak izgube na nekom od sledećih izbora. Na stranu to što oni sve vreme koriste sva sredstva da takvu mogućnost sasvim isključe.

Nije zgoreg otud podsetiti da se prelivajući YU rat iskazao i ozbiljio kao krajnja konsekvenca stolovanja Miloševićevog režima. Kao što je produženi boravak Srbije i njenih građana u stanju unutrašnjeg, ne samo političkog, sukoba i neuspele demokratske preobrazbe krajnja i trajna konsekvenca vladavine DOS-a, Koštunice i Tadića. Utoliko je i Vučić krajnja, a zgusnuta i ogoljena, konsekvenca ukupnog nedemokratskog nasleđa Srbije, te oba režima koja su mu prethodila. Može se, međutim, samo nagađati koje će to i kakve sve konsekvence isteći iz tekuće totalizacije Vučićeve svevlasti.

120 Ima se na umu Zakon o javnom informisanju, koji je donet 1998. godine u režiji Slobodana Miloševića, a a izvedbi Vučića Aleksandra. Više o tome: Kaljević, Branka. „Dosije: Godišnjica Zakona o informisanju”. Vreme, broj 459, 23. oktobar 1999. <https://www.vreme.com/arhiva_html/459/09.html>.

40

Važno je, stoga, imati na umu da Vučić nije izmislio niti otkrio i primenio neki novi ili drugačiji obrazac nedemokratske vladavine cezarističkog punjenja i diktatorskog usmerenja. Sva se njegova veština u konačnici svodi na situaciono kombinovanje i korišćenje sržnih odlika i postupaka svojstvenih Miloševićevom režimu, odnosno demokratski invalidnom poretku, koji je ustanovio DOS, a okrunili ga Koštunica i Tadić. Novina je u tome što Vučić bez zazora negativne odlike te političke i pravne manjkavosti prethodećih mu režima svakodnevno i javno izvodi do njihovih krajnjih, a razornih konsekvenci.

Dok je Milošević iz računa i bez neposredne štete po svoju svemoć održavao i trpeo fasadni sistem podele vlasti i parlamentarnog ustrojstva, DOS, Koštunica i Tadić su ga iz istih razloga simulirali. Vučić sada samo izravno i delatno ogoljuje ispraznost i nemoć takvog poretka, te sa njega skida fasadne ukrase i cepa mu paravan. To što je taj postupak – u pojedinostima i u ličnim kreacijama SNS izvođača – sirov, surov i prostački ne umanjuje već povećava nedemokratsku učinkovitost Vučićevog režima.

1. ISTISKIVANJE VLASTODRŽAČKE DOBITIAko se sudi po nalazima naučnih istraživanja (Grzymala-Busse, 2008), Vučić i SNS zarobljavaju Srbiju, znali oni to ili ne, primenom strategije klijentelizma i strategije srastanja partije i države. Ovim se, dakako, ne podmeće Vučiću da se on u svom delanju rukovodi bilo kojim teorijskim saznanjima mada se njima rado i često kiti.

Istraživači zarobljenom smatraju onu državu, u kojoj njeni čelni dužnosnici koriste poslove koje obavljaju, kao i javna dobra kojima raspolažu, da bi za sebe i za grupu kojoj pripadaju istisnuli brojne i raznovrsne koristi i dobiti. Pri izboru strategije zarobljavanja, kažu ovi pisci, posednici vlasti moraju prvo da odluče da li će i kako će, te kome će i koliki će deo svog ćara ustupiti. Potom i da li će u državi koju plene dozvoliti političko nadmetanje. Izbor optimalne strategije zavisi pak, dodaju znalci, od kvaliteta zatečenih ustanova, od cene po kojoj se kupuje podrška, te od odnosa između te cene i verovatnoće gubitka vlasti (Isto: 638). Tamo gde vlastodršci deo svoje dobiti ciljano prosleđuju samo pojedinim društvenim grupama i pojedincima, te održavaju barem privid političke utakmice, zarobljena se država temelji na klijentelizmu.

Klijentelizam se pak ozbiljuje namenskom dodelom ograničenog broja i vrste roba društvenim grupama i pojedincima koji podržavaju vlast u zamenu za njihovu političku i glasačku odanost (Isto: 641–642). Zahvaljujući tome, klijentelistički režim stiče i održava veliku političku i izbornu prednost nad svim svojim takmacima (Isto: 639). To pak sugeriše da političko nadmetanje samo po sebi ne sprečava vladajući sloj da državu i javna dobra koristi za sticanje privatne dobiti. Otud klijentelizam može uspevati čak i tamo gde ustanove nisu sasvim slabe. One, štaviše, mogu biti tako preoblikovane da pospešuju ostvarivanje grabežljivih ciljeva posednika vlasti i moći.

Zbog toga vladaoci zarobljene države, napominju teoretici, teže da uvećaju svoju diskrecionu moć. Za tu svrhu oni labave i/ili ukidaju pravila koja regulišu sveukupni sabraćaj u državi i društvu. Tom su zgodom posebno na udaru pravila o kontroli i nadzoru vlasti. Posednici zarobljene države uporedo nameću svoja pravila, koja im dozvoljavaju da samovoljno odlučuju o raspodeli opštih

41

dobara, te o finansiranju državnih poslova i društvenih potreba, kao i o načinu organizovanja i delovanja javne uprave (Isto: 640). Zahvaljujući pravilima koje su nametnili, oni nikome ne odgovaraju za to kako troše (akumulirano) bogatstvo društva i građana, niti bivaju sankcionisani za trenutne i trajne, a pogotovo štetne posledice svojih odluka.

U društvima uskraćenim za demokratiju to, po pravilu, pogoduje srastanju vladajuće partije i države. U takvim okolnostima nastaju partijske replike državnih organa, koje iz senke preuzimaju i vode poslove društvene regulacije i državnog upravljanja, te raspodele javnih dobara. Za tu svrhu ustanove sistema bivaju lišene stvarne moći za odlučivanje, koja posledično prelazi u posed partije, odnosno njenog vrha i vođe. Otud se ključne političke odluke u zarobljenoj državi donose izvan ustanova sistema i bez uticaja njegovih aktera, koji u skladu sa tim bivaju pretvoreni u prenosnike i uterivače partijske i vođine (zlo)volje. Uporedo teče politizacija javne uprave i svih njenih ustanova, te one na svakom nivou vlasti bivaju zakulisno potčinjene organima vladajuće partije, kao i državnim dužnosnicima partijskog porekla (Isto: 643).

Klijentelizam i personalna unija partije i države nisu, dakako, novitet u skorašnjoj političkoj istoriji Srbije. Reč je samo o tome da je, spram različitih situacionih okolnosti, donekle menjan i usavršavan način primene ove dve, u Srbiji vazda dopunjavajuće, strategije. Za vreme komunističkog režima partijska narav države, te klijentski status njenih organa, kao i sveg življa bili su zorni i samorazumljivi. Prividna obnova višepartizma pod Miloševićem nije bitno izmenila nasleđeni poredak stvari, niti je umanjila svemoć vođe i njegove partije.

Tokom vladavine DOS-a izrastao je, međutim, hibridni poredak. Naime, u javnom se prostoru višepartizam najvećma potvrđivao oštrom borbom za vlast između DSS-a i DS-a, te njihovih koalicionih saputnika. Situacija se radikalno menjala po okončanju izbora, te po formiranju drugačije skupštinske većine i nove vlade. Pošto je pobednička partija svaki put bila prinuđena da neki deo svoje vlasti prepusti koalicionim partnerima, oživljen je feudalni princip vrhovne vlasti suverena i visoke autonomije sizerena.

Tako se Srbija našla u raljama višestranačkog monizma odnosno policentričnog jednopartizma. To znači da je svaka koaliciona partija diskreciono gospodarila domenom koji je zaradila tokom međupartijskog trgovanja uticajem, interesima i biračkim glasovima. Dočim je glavnina moći i vlasti uvek ostajala u posedu vladajuće partije i njenog vođe. To je posledično vodilo delimičnoj izmeni mape klijentelizma u Srbiji. Opšti klijentelistički šablon jeste sve vreme bio na snazi, ali su nastajale i relativno zasebne zone klijentelizma. Koalicijske su partije, naime, samovoljno upravljanje zaposednutim feudom (resorom) najvećma koristile da iz njega istisnu za sebe i svoje vođe vlastodržačku dobit. To im je pak omogućavalo da korišćenjem javnih finansija, dobara i usluga sebi kupuju političku i glasačku podršku i tako stvaraju izdvojenu mrežu svojih klijenata.

Ustoličenjem Vučića i SNS-a nije ukinuta međupartijska trgovina, ali je oživljen i prividno novom retorikom osvežen Miloševićev model vladanja. Koalicijski ortaci SNS-a i njihovi čelnici jesu načelno zadržali moć diskrecionog odlučivanja u resoru koji im je dodeljen. Međutim, opseg i sadržaj njihove samovolje direktno pak zavise od potreba i političke računice Vučića. Dočim je njegova samovolja neograničena. U toj se tački ova dva vida samovolje povezuju i međusobno proizvode. Samovolja potčinjenih, na primer resornih ministara, potpora je i zalog vrhovne samovolje. Ovo poslednje biva pak moguće samo pri združenom dejstvu mnoštva parcijalnih

42

i ograničenih samovolja na svakom nivou državne i društvene organizacije i življenja. Drugim rečima, da bi Vučić stekao makar i privid svemoći, on zauzvrat mora da dozvoli i toleriše doziranu samovolju mnoštva svojih potčinjenih.

Zarobljavanje je Srbije pak započeto svestranim otimanjem države. Radi toga su Vučić i saradnici iz države (sistema) izneli i poslednje ostatke moći i vlasti, te ih preneli u svoj posed. Potom su njene ustanove pretvorili u gluvoneme uređaje za naknadnu legalizaciju i legitimizaciju svojih diskrecionih odluka. Zarobljavanje već otete države otud nužno i dalekosežno razara socijalne, ekonomske, političke i kulturne temelje Srbije i njenih građana.

Prva je nastradala Narodna skupština, čije su postojanje i svrha javno obesmišljeni ciljanim – verbalnim i poslovničkim – terorom poslaničke većine nad, inače slabašnom, opozicijom. Najavljenim promenama Ustava utire se pak put za konačno podređivanje sudstva i sudija mesnom cezaru i njegovim poslušnicima. Odomaćilo se otud svakodnevno, a nekažnjeno kršenje Ustava i zakona, dok se uzgred za potrebe režima svako malo usvajaju posebni i namenski zakoni. Utom su Vlada i njena premijerka izgubili svaki privid autonomije, pa vidno deluju kao produžena i agitpropovska ruka Vučića. Dočim se javnom hajkom na nezavisne državne organe, a napose na Zaštitnika građana i Poverenika, hoće i uspeva sprečiti svaki pokušaj, zakonom naložene, kontrole i nadzora neodgovorne i bezobalne lične i partijske vlasti.

Dok je Milošević organizovao i izveo ratnu pljačku i preraspodelu dobara i bogatstva ne samo Srbije i njenih građana, DOS i njegove frakcije su taj posao nastavile pod plaštom liberalnotržišne preobrazbe Srbije i njene ekonomije. Uhvaćene su na delu barem u 24 slučaja.121 Dočim je Vučić donekle izmenio i unapredio pljačkaški modus operandi, te sada on lično gazduje Srbijom i svim njenim javnim dobrima – počev od prirodnih resursa, preko državnog budžeta, pa sve do ličnih prihoda građana, a nadasve penzionera. On, štaviše, sve češće nastupa kao nezvanični zastupnik skrivenih i sumnjivih stranih investitora, te spekulativnog kapitala. Zbog svega toga u zarobljenoj državi Srbiji danas teško da iko može ostati izvan zahvata novoiznikle, a razgranate klijentelističke mreže, odnosno izbeći dohvat Vučićeve partijske države.

Nedovoljno upućeni čitalac bi na osnovu prethodno rečenog mogao ishitreno da pomisli kako se vlastodršci u Srbiji, ili bilo kojoj drugoj zemlji, svesno i voljno odriču dela materijalne i ostale dobiti, koju istiskuju iz zarobljene države. A potom, i da oni deo te lične dobiti koriste da bi, posredstvom ustanova sistema i svoje partije, kupovali lojalnosti onih koji ih podržavaju i glasaju za njih. Ovde je ipak reč o nečem drugom.

Naime, u siromašnoj Srbiji na vlast uglavnom stižu siromašni i ubogi politički i partijski delatnici. Otud je za njih vlast pre svega plen koji treba iskoristiti za lično bogaćenje.122 Ako i kada se tom zgodom obogate, njima jedino ostanak na vlasti po svaku cenu može da sačuva stečeni kapital. I tu nema imalo mesta za lično dobročinstvo ili bilo kakvo odricanje od dela stečenog plena. Umesto

121 Reč je o nalazima Saveta za borbu protiv korupcije o 24 sporne privatizacije. Više o tome: Glavonjić, Zoran. „Šta je sa 24 sporne privatizacije u Srbiji?” Radio Slobodna Evropa, 29. 10. 2018.

<https://www.slobodnaevropa.org/a/sporne-privatizacije-u-srbiji/29570703.html>. 122 Istini za volju, na vlast u zemljama tzv. zrele demokratije uglavnom dolaze, po tamošnjim standardima, ne

preterano bogati pojedinci, kao na primer Klinton ili Obama u SAD. Takvi se po pravilu obogate, zahvaljujući klijentskoj mreži koju stvore tokom mandata, tek nakon što napuste dužnost predsednika SAD.

43

toga, vlastodršci primenjuju raznovrsne postupke i alatke za utaljivanja svojih klijenata. Veličina i vrsta tala su pak u čvrstoj vezi sa mestom i ulogom utaljenog u klijentelističkoj mreži, te sa njegovom političkom, ekonomskom i socijalnom snagom.

Tako Vučić, kao i njegovi prethodnici uostalom, postavljanjem svojih partijskih doglavnika na ključna upravljačka i naredbodavna mesta u sistemu vlasti ovima daje priliku da za lične svrhe koriste deo političke moći, koji im je zapao. Jeste da svakom od takvih – na primer, guverneru Narodne banke ili predsedniku Skupštine, odnosno premijeru ili ministru i tako redom – po Ustavu i zakonu pripada određeni deo vlasti i moći, koji ističe iz njihovih nadležnosti i ovlašćenja. Međutim, pošto boravak svakog od njih na datoj funkciji direktno zavisi od volje i potreba Vučića, oni čine krug njegovih prvih i najvažnijih klijenata. Otud je njihov glavni zadatak da obnašanjem svojih dužnosti uzvratno ishoduju i jemče svevlast Vučića. On im pak u zamenu za to može dozvoliti, uglavnom skriveno ili prećutno, da žustrije koriste diskrecionu moć u svom resoru. Vučić je, nadasve, jedini koji ih može izuzeti iz bilo čije kontrole i nadzora, odnosno osloboditi odgovornosti za eventualna nepočinstva, te učinkovito zaštiti od bilo kakvih sankcija.

Svaki od Vučićevih povlašćenih klijenata pak po istoj mustri stvara u svom domenu novi klijentski krug. Otud oko svakog partijskog opunomoćenika na službi u državi, a uzduž i popreko lanca vlasti, izniču dodatni klijentelistički kružoci, kojima pripadaju svi oni koji su mu izravno potčinjeni, ali i svi drugi koji se iz nužde nađu u zahvatu njegove samovolje.

Glavni Vučićev klijent je stoga mastodont partija u liku SNS-a, kao ovovremska replika Miloševićevog SPS-a, odnosno Koštuničinog DSS-a ili Tadićevog DS-a. Moglo bi se, međutim, uzvratno ustvrditi i da je Vučić u istoj toj meri klijent sopstvene partije, jer bez nje ne bi mogao uspešno da zarobi Srbiju. Zbog toga on mora da drži SNS i svoje doglavnike u njoj pod čvrstom ličnom kontrolom. Ovo tim žešće, jer je reč o nezasitoj i omnogoljuđenoj političkoj i socijalnoj hidri. Njeni su stostruki pipci već prodrli do svake ćelije države i društva, iz kojih žurno isisavaju preko potrebne materije za obogotvorenje Vučićeve vlasti.123 O istom trošku bivaju podmirivane političke i lukrativne potrebe nebrojenih delatnika i saputnika vladajuće partije.124

Na to, uzgred budi rečeno, ukazuje pomama za doktorskim titulama i profesorskim zvanjima među čelnicima SNS-a. Još jednom je, naime, potvrđeno da političke moćnike, po pravilu, ne zadovoljava imanje i praktikovanje lične vlasti u svom delokrugu. Rast potražnje za formalnim oznakama svoje, dakako umišljene, umne posebnosti i nadmoći, podstiče, uz ostalo, plagijerizam i korupciju na brojnim privatnim i državnim univerzitetima. Vrlo je verovatno i to da posednici spornih doktorata i sumnjivih profesorskih zvanja hoće takvim aktima da prikriju i kompenzuju neke od svojih ličnih uskraćenosti i frustracija. Istini za volju, Aleksandar je Vučić za sada odoleo ovakvim iskušenjima. Ništa čudno, budući da je za sebe prigrabio ulogu javnog mentora i

123 Svedok toga je, pored ostalog, postizborni inžinjering, kojim se naknadno stiče vlast u opštinama gde SNS nema većinu. Više o tome: Nikolić, Maja. „’Poslednji Mohikanci’ idu u Strazbur da se žale na vlast SNS”. N1 Srbija, 20. 9. 2018.

<http://rs.n1info.com/Vesti/a421634/Zelenovic-Stamatovic-i-Paunovic-zale-se-Savetu-Evrope.html>. 124 Sva je prilika da tome najvećma služi uvođenje notara, upravnika zgrada i izvršitelja (uterivači dugova). Videti

na primer: Mitrović, Jelena. „IZMENA ZAKONA Do sada su izvršitelji izbacivali na ulicu, pogledajte šta će vam ubuduće raditi”. Alo, 28. 12. 2018.

<https://www.alo.rs/vesti/drustvo/izvrsitelji-nece-moci-da-vas-izbace-na-ulicu/203705/vest>.

44

overivača njihovih prepisa tuđih uradaka.125 Usput je sebe proglasio za vrhovnog arbitra u stvarima ekonomije, sociologije i tako redom. Jedino se izgleda uzdržava da puk ovdašnji usreći svojim pravničkim (ne)znanjem.

Srpska napredna stranka otud jeste glavno čvorište nastale klijentelističke mreže, dok su njeni članovi delatni agenti i agensi klijentelizma. Ne čudi stoga što i u okviru ove partije nastaje unutrašnja mreža klijenata. Pošto veličina dobiti svakog od partijskih delatnika zavisi u konačnici od Vučića, oni se nužno međusobno bore za njegovu naklonost. Zato svaki, iole uticajniji, partijski čelnik, da bi ojačao svoju poziciju, stvara grupu ličnih klijenata, koje regrutuje bilo po zavičajnoj pripadnosti bilo po zajedničkom – političkom i interesnom – prtljagu i cilju.

U bliskom Vučićevom, a pre toga Koštuničinom, tj. Tadićevom, susedstvu uporedo nastaje pobočni krug povlašćenih i politički upotrebljivih, a za partijsku propagandu korisnih klijenata. Važno mesto u tom krugu zauzima skupina novoizniklih i/ili politički preobraćenih velikih preduzetnika (biznismena, tajkuna). Postavši klijenti, oni od režima dobijaju brojne, a neznane povlastice, zahvaljući čemu se njihov kapital i posed obilno uvećavaju. Ova je klijentela pak za uzvrat dužna da deo svog tala odvoji za, po pravilu skriveno, podmirivanje troškova i potreba vladajuće partije.

Ne manje važno mesto u pobočnom krugu zauzimaju pojedini titularni intelektualci i raznorodni umetnici. Njihove usluge režim isplaćuje na različite načine. Nekima od njih slede dobro plaćene pozicije u raznim telima i organima vlasti, koje se finansiraju iz budžeta. Drugima se iz istog tog budžeta dodeljuju znatni novci za njihove umetničke i lične projekte. Posednici ovih privilegija zauzvrat preuzimaju obavezu da javno, glasno i redovno učestvuju u svim medijskim i drugim propagandnim akcijama režima – počev od predizbornih kampanja i pljuvačkog satiranja Vučićevih oponenata i takmaca, preko širenja iluzija o tzv. zlatnom dobu Srbije, pa sve do ulizičkog veličanja Vođe i jačanja kulta njegove ličnosti.

Čini se, povrh toga, da je nakon sloma Miloševića u Srbiji stvorena zasebna – nevidljiva i empirijski teško dokaziva – klijentelistička mreža, kojom su interesno uvezani bivši, sadašnji i budući vlastodršci. Na to pre svega upućuje činjenica da je posle 2000. godine svaka od novoizbranih vlasti izbegla da utvrdi stvarni učinak svojih prethodnika. Jeste, naime, svaka od njih za nastale štete zdušno i gromko uvek teretila svoje prethodnike, ali nijedna od njih nije čak ni pokušala da navodna nepočinstva čelnika i dužnosnika bivše vlasti dokaže i sankcioniše, na primer, u Skupštini ili u sudskom postupku.

Nogu je prvi povukao DOS, jer je iz neznanih razloga izbegao da izvede i sankcioniše ratni i diktatorski saldo Miloševićevog režima i njegovih doglavnika. Potom su vrhovnici DS-a i DSS-a, uprkos teškim međusobnim optužbama za kriminal, korupciju i pljačku, poštedeli i oslobodili jedni druge od svake odgovornosti. Danas tu predstavu građanima Srbije svakodnevno upriličuju Vučić i saradnici. Mada ni oni do sada nisu protiv ijednog od svojih prethodnika pokrenuli ikakav postupak za utvrđivanje i kažnjavanje njihovih navodno kriminalnih i drugih štetnih radnji.

Utoliko bi se moglo, makar radno, ustvrditi da je na delu posebna vrsta klijentelizma – nazovimo ga avansnog – u izvedbi trenutnih posednika vlasti i njihovih prethodnika, koji takođe imaju svoje prethodnike. Oprost od grehova iliti prećutna amnestija tu je glavna roba, a ključna se dobit

125 Više o tome na: <https://pescanik.net/plagijati/>.

45

ostvaruje međusobnom zaštitom od bilo koje vrste odgovornosti za štetne učinke svog vlastovanja. Drugim rečima, time što ostavlja nekažnjenim nepočinstva svojih prethodnika, svaki vladalac unapred i obilno ulaže u svoju buduću nekažnjivost i nedodirljivost.126

Naznačeni modaliteti tvore okosnicu i glavna čvorišta centralne mreže povlašćenog klijentelizma u Srbiji. U tom delu mreže klijentelističke su veze vazda personalizovane, te nabijene susretnim, ali i oprečenim ličnim interesima, strastima i emocijama. Klijentelističko uvezivanje najviših državnih činovnika izravno ili posredno pogoduju, uz ostalo, visokoj korupciji, trgovini uticajem i informacijama od posebnog značaja, kao što i u zaleđu takve mreže ima dovoljno mesta i uslova za nekažnjeno delanje organizovanog kriminala.

Priroda, sadržaji i učinci klijentelizma u Srbiji se donekle menjaju na obodima centralne mreže. To stoga, jer u zarobljenoj državi svi njeni podanici postaju, nezavisno od svoje volje, klijenti partijskih posednika vlasti. U tom se pak polju klijentelizam uspostavlja kao obezličeni, višestruko posredovani i pogodbeni odnos uzajamne, mada nejednako čvrste, zavisnosti između vlastodržaca i mesnih građana (birača).

Naime, da bi zadovoljili neke od svojih osnovnih potreba ili ostvarili neko od zajamčenih prava, te pribavili neku od javnih usluga, građani moraju da se obrate ustanovama i dužnosnicima (partijske) države. Oni su se, uostalom, odrekli dela svog suvereniteta, kao i dela prihoda u korist države da bi im ona za uzvrat najpre pribavila ličnu i kolektivnu bezbednost. A potom i da bi im – o njihovom trošku, dabome – uredno i pod jednakim uslovima osigurala, uz ostalo, zdravstvenu, socijalnu, penzijsku i sudsku zaštitu, te pravo na rad i obrazovanje, kao i pravovremenu obaveštenost i javnu vidljivost državnih poslova i njihove cene.

Građani, međutim, stupaju u odnos sa državom pod uslovima i po pravilima koje određuju posednici vlasti. Oni zbog toga podležu neomeđenoj i nepredvidivoj diskrecionoj (zlo)volji ovih posednika. Zahvaljući tome, svaki pojedinačni žitelj, ne samo današnje, Srbije na koncu životno zavisi od partijske države i njenih vrhovnika. Zbog toga se uspostavlja osobeno tržište, na koje žitelji ovdašnji iznose jedinu svoju robu za kojom postoji stalna potražnja: glas na izborima. Ponuda posednika vlasti je mnogostruko bogatija, te građanin za svoj birački glas ili akt javne podrške Vučiću zauzvrat može dobiti posao ili kakvu drugu pogodnost. Svaka vlast u Srbiji, pa i Vučićeva, uprkos tome živi stalno u strahu da joj socijalno korumpiranje klijenta-građanina ne jemči njegovu glasačku lojalnost. Zato ona za svaki slučaj potrebne glasove pokušava da, na primer, unapred iznudi ili kupi vezanom trgovinom, odnosno da ih kradomice pribavi tokom obrade biračkog materijala.

Budući da je Srbija siromašna zemlja, ograničena je i količina dobara i usluga kojom vlastodršci mogu da kupuju političku podršku i glasačku lojalnost svojih krajnjih klijenata. Otud se klijentelizam ovde iskazuje kao oblik skrivene i samovoljne preraspodele svega čime društvo i država trenutno raspolažu. Ona se pak vazda vrši po partijskim i političkim merilima samerenim interesima i potrebama Vučića i SNS-a. Pred ovima su pak nebrojene mogućnosti i alatke za utaljivanje svih svojih klijenata o trošku čitavog društva – počev od ciljanog budžetiranja, preko

126 Tu leže koreni rasprostranjenog uverenja množine građana o mesnoj političkoj klasi, koje je sažeto u krilatici „svi su oni isti”.

46

donošenja namenskih zakona i drugih regula, pa sve do cementiranja egzistencijalne zavisnosti množine zaposlenika (građana) od države i/ili propalih javnih preduzeća. Stoga se klijentelizam u Srbiji u konačnici ozbiljuje kao prikrivena, a zamašna otimačina. Jer, da bi vlastodršci imali čime da namire svoje poslušnike i bojovnike, oni sve to prethodno moraju da otmu od preostalih žitelja Srbije.

2. LIČNA JEDNAČINA VLADAOCALična jednačina vladaoca i ovom prilikom čitavoj plenidbi države daje, dakako, osebujni kolorit i neodoljiv šarm. Vidno je nadasve da Vučić, kao i njegovi prethodnici uostalom, sebe shvata veoma ozbiljno. Otud je na mah u sebi zavoleo dugo skrivanog Mesiju, koga je, mne on, Istorija konačno prizvala da Srbiju povede za sobom i izvede je na (njegov) pravi put. Možda je to razlog što on sve svoje intimne nedoumice oko toga kako da Srbiju i ovdašnje građane natera da hitro i bespogovorno ispunjavaju njegove želje, rešava u beskonačnom javnom dijalogu sa samim sobom. Bude tu i svađe. Padne i po koja teška reč. Biva izgrđen i narod, ali u skladu sa batinaškom logikom za njegovo dobro.

Unutrašnjoj teskobi uprkos, Vučić je uspeo da utaba dva međusobno čvrsto povezana strateška pravca svog političkog nastupanja i postupanja. Uzduž prvog je izokola započeo javnu rehabilitaciju Miloševića. Za tu je svrhu osnažio proces sustavnog umanjivanja i negiranja ratnih i drugih zlodela njegovog režima. I svog udela u svemu tome, dakako. Žureći da proizvode novo pamćenje i ciljni zaborav, Vučić hoće u konačnici da prigotovi povoljan kontekst, u kome će se obnova autoritarnosti i snaženje njegove lične vlasti činiti ne samo normalnim već i dobrodošlim. Zarad toga je u politički saobraćaj vraćena, pored ostalog, oveštala crveno-crna mustra za razlučivanje navodnih rodoljuba od tobožnjih domaćih izdajnika. U Srbiji time legitiman opet postaje javni i sveobuhvatni progon svih Drugih i drugačijih.

Pouzdanom saznanju, dabome, izmiču količina i vrsta ličnog užitka i zadovoljštine, koje Vučiću ovom zgodom sebi pribavlja. Gušt je za njega tim veći, pošto se on u formativnoj (ministarskoj) fazi svog klijanja politički i vrednosno socijalizovao na zasadima i nedelima ratno-interesne sprege Miloševića sa Šešeljom. Čuditi se otud treba čuđenju nad sve češćim i žešćim javnim aktima Vučića, koji potvrđuju ne samo njegovu sklonost ka apsolutizmu već i spremnost za obilno korišćenje represivnih postupaka i alatki.

Na meti Vučićevog sinhronog srateškog udara iz drugog pravca su Peti oktobar i (pro)demokratske tekovine vladavine DOS-a i/ili njegovih frakcija. Kriminalizacijom izbornog izgona Miloševića retroaktivno se hoće odreći legalitet i legitimitet tada iznikle vlasti. Uporedo se, sustavnom političkom i medijskom zloupotrebom manjkavog nasleđa DOS-a, Koštunice i Tadića, ovima hoće pripisati sva i isključiva odgovornost za višedecenijsko propadanje Srbije i njenih građana. Time Vučić hoće sebi, uz ostalo, naknadno da pribavi alibi i oprost ne samo za pređašnja nepočinstva već i za sva ona koja su počinjena tokom njegove, već šest godina duge, vladavine. Nije manje važno i to da se time hoće dodatno sakriti ključna uloga Miloševića i njegovih radikalskih satrapa u decenijskom satiranju Srbije i njenih žitelja.

47

Vredi ipak usput zabeležiti zamašne, lične i političke, dobiti koje je Vučić stekao tokom vladavine DOS-a, odnosno Koštunice i Tadića. Zbog izostanka lustracije njemu je, kao i većini čelnika starog režima, nova vlast udelila prećutni oprost grehova. Da bude gore, ta je vlast izbegla da javno utvrdi, te sudski, politički i moralno sankcioniše pogubni i zločinački saldo Miloševićeve vladavine. Tu je priliku Vučić iskoristio da u međuvremenu usavrši svoje sposobnosti za političku i ideološku mimikriju, te da se operativno-taktički pripremi za povratak na vlast. Svoje je bučno tihovanje127 uoči izbora 2012. godine okrunio javnom izvedbom opsenarskog – ideološkog i vrednosnog – veleobrta, kojim se preko noći izmetnuo u novodemokratu i evrofila.

Pokazalo se da je Vučić do sada uspeo da ostvari svoje početne strateške ciljeve uz malo napora i bez dodatnih političkih troškova i rizika. Većinu ovdašnjih žitelja on je veoma brzo i lako odvratio od demokratije. Ništa čudno, jer su glavninu tog posla za njegov račun prethodno već obavile titularne demokrate sabrane u DOS-u i okupljene oko Koštunice. Završni je udarac ideji demokratije, a nadasve njenom ozbiljenju, pak zadao Boris Tadić. On je tokom svog drugog predsedničkog mandata, sve se kiteći demokratskim znamenjem, Srbiji i njenim građanima još jedanput upriličio bezobalnu, nekontrolisanu i neodgovornu ličnu vladavinu, uz sasluženje, dakako, što partijskih i državnih skutonoša (Jeremić, Šutanovac i drugi), što svojih starih drugara sa ćoška (Šaper, Krstić). Utoliko se bez preterivanja i ne samo figurativno može reći da je Tadić pripremio teren za izbornu pobedu Nikolića i Vučića, te da im je Srbiju i njene građane svojeručno isporučio na milost i nemilost.

Još brže i lakše je Vučić dobio prećutni i izborni pristanak dovoljnog broja žitelja ovdašnjih za, sve manje skrivenu, obnovu autoritarnog poretka. Ujedno im je sebe nametnuo kao Vođu, čime je nanovo utolio njihovu vazdašnju potebu za predvodnikom i spasiocem, ma kakav on bio.

3. IZBORNI MARŠ-MANEVARDa bi stekao kontrolni paket moći, Vučić sve vreme izvodi usiljeni izborni marš-manevar, kojim se njegov boravak i boravak SNS-a na vlasti produžava do u nedogled. Organizujući svako malo izbore, on je uspeo da za četiri godine (2012–2016) protrči kroz ministarsku i premijersku dužnost da bi dotrčao do položaja predsednika Republike. Za sve to vreme Srbija i njeni građani žive u nedovršivom predizbornom stanju, kojim caruju medijska, partijska i državna propaganda, sazdana na slavljenju Vučića. On je pak u tom ambijentu do neslućenih razmera razvio svoju sklonost da stalno i iznova daje pregršt svakovrsnih obećanja, bez ispoljavanja ikakve namere da ih ispuni.128 Na stranu to što on većinu svojih obećanja ne može i ne zna, a niti hoće da ispuni.

Ovim je manevrom Vučić sebi pribavio dodatnu političku korist. Skraćujući svoj ministarski, odnosno premijerski mandat, on je u stvari izbegao da preuzme ličnu odgovornost za neispunjenost datih obećanja. Istom je zgodom utekao od teških i zahtevnih poslova, koji uz naporan rad ipak traže stručno znanje i umeće dobrog upravljanja velikim i složenim sistemima. Hitro se seleći posle

127 Ono je vrhunilo učestvovanjem Vučića u plakatnom preimenovanju Bulevara Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića. O tome videti: „Da se Vučić pitao, danas bi Beograd imao Bulevar Ratka Mladića”. Fokus, 22. 11. 2017.

<https://www.fokus.ba/vijesti/globus/da-se-vucic-pitao-danas-bi-beograd-imao-bulevar-ratka-mladica-video/926122/>.

128 Dokaze u prilog tome videti na: <http://www.vucicomer.rs/#obecanja>.

48

svakog od izbora na višu dužnost, Vučić je ujedno sprečio javnost i nadležne ustanove da barem pokušaju da pouzdano izmere, ocene i eventualno sankcionišu njegov dotadašnji vlastodržački učinak. To mu je pak povratno uvek davalo još jednu izbornu priliku da glasačima svojim izruči hrpu starih i novih obećanja.

Manje je vidljiva temeljna dobit koju Vučić istiskuje iz iznuđene zaokupiranosti javnosti, režimskih i ostalih medija, te birača prošlim i/ili sledećim izborima, inače sumnjive regularnosti. Opetovana predizborna buka mu nadasve olakšava da iza kulisa nesmetano nagomilava i uvećava svoju vaninstitucionalnu moć i vlast da bi ih zatim poneo sa sobom na novu dužnost.

Otud pozicija predsednika Republike Vučiću nudi nove i neslućene mogućnosti za još žešće vladanje Srbijom. On sada i dalje može ne samo da obećava što god hoće već i da, sve kršeći Ustav i zakon, svakodnevno zadire u nadležnosti i postupanja zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Ovo tim lakše i češće, jer za posledice takvog delovanja on ne mora ni pred kim da odgovara. Time je sebi ujedno zgotovio priliku da svu odgovornost za loše posledice svog (ne)činjenja kad pritreba prenese na potčinjene mu, po pravilu neimenovane, opunomoćenike u organima vlasti. Preteći im gubitkom položaja i pratećih privilegija, Vučić uvećava ličnu moć nad njima, te ih dodatno podstiče da mu se javno dodvoravaju. U skladu sa tim raste i njegova, ionako neograničena, moć u okviru SNS-a i vladajuće koalicije, koja se pak, zahvaljujući njenom majoritetu u Skupštini, direktno iskazuje kao moć neograničene (zlo)upotrebe države i njenih ovlasti za lične i partijske svrhe.

Da bi mu ovo preduzeće uspelo, Vučić sve vreme hoće da, inače slabašnu, javnost ućutka i oblikuje po meri svojih potreba i svrha. To je nužno u centar njegove pažnje dovelo medije. Pod njegovim su, uglavnom potajnim, pritiskom sa medijske i javne scene najpre počeli da nestaju nepoćudni novinari i njihovi uradci. Uporedo je pojačan svestrani, otvoreni i skriveni, pritisak na ono malo preostalih kritički nastrojenih nezavisnih medija.

Sve to je Vučiću pomoglo da pod svoju kontrolu prvo stavi, a potom i akciono uveže centralne državne medije i većinu privatnih – TV i štampanih – tabloida.129 Iz toga je pak izrastao snažan, sveprisutni i sveobuhvatni propagandni centar, iz koga se danonoćno širi ljubav prema Vučiću i njegovom (ne)delu. Odnosno, ubistvena mržnja prema svim njegovim javnim i političkim oponentima i/ili kritičarima. Međutim, najpreči je zadatak medijskih toljagaša da svim sredstvima zabašure i/ili krivotvore, ako već ne mogu da ukinu, nelegalno, pogubno i osiono postupanje Vučića i prvih mu dokolenovića. Glavnu je ulogu u tom poslu, kako i priliči, lično preuzeo Vučić, pa obilno i svakodnevno veliča samog sebe i svoje navodno nadnaravne državničke sposobnosti, te neograničeno (ne)znanje i inače sumnjivo iskonsko poštenje.

Potreba se za Vučićem u Srbiji dnevno proizvodi u neograničenim količinama i na različite načine. Da bi mu se pribavio mitski status Spasioca države i nacije, remontovan je i modernizovan starostavni pogon za strašenje življa ovdašnjeg. Radi produbljivanja i jačanja kolektivnog i ličnog straha, sa jedne od fabričkih linija nezaustavno izlaze ogromne količine neispunjivih obećanja. Na taj se način živući strah građan(in)a, iznikao iz tegobne zbilje, pretače u avansirani i indukovani

129 Na to ukazuje i prodaja TV Prve i 02 Kopernikusu. Videti: Mirković, Aleksandar. „Kopernikus kupio TV Prva i O2”. 4. 12. 2018. <https://pcpress.rs/kopernikus-kupio-tv-prva-i-o2/>.

49

strah od gubitka nečega što se ne poseduje i što ne postoji. Nada u Vučićevom pakovanju, umesto da bude kontrapunkt strahu, daje u stvari novi zamajac strmoj spirali strašenja u režimskoj izvedbi. Samo što se sada pojedinačni strah od neizvesne današnjice i mogućno pogibeljne sutrašnjice hoće preoblikovati u strasnu brigu za Vučića, odnosno u strah od toga da bi on nenadano mogao narod svoj – za kaznu, na primer – da ostavi bez Vođe.

Centralna linija ovog pogona funkcioniše na principu beskonačne, a visoko automatizovane trake, sa koje svakodnevno izlaze hrpe poluistina, lažnih vesti i izmišljenih urota protiv Vučića i njegove Srbije. Potrebne sirovine i polufabrikate uredno isporučuju brojni državni, partijski i medijski dobavljači, dok njihovu uverljivost overavaju čelni civilni naredbodavci i visoki službenici Vojske, policije i Službi. Otud je unutrašnja politička i bezbednosna dinamika Srbije čvrsto povezana sa načinom na koji Vučić i saradnici tokom proteklih sedam godina upravljaju i komanduju državnom silom i prinudom.

50

VI LINIJA ODSUDNE ODBRANE

Odmah po ustoličenju, nova je vlast (2012) pod vođstvom Nikolića i Vučića izmenila deo odredbe ZOUSB-a o sekretaru Saveta za nacionalnu bezbednost. Tom je zgodom predsednik Republike ovlašćen da dotično lice imenuje i razrešava.130 Nikolić je na tu dužnost odmah postavio Aleksandra Vučića iako je ovaj u to vreme već bio ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade. Vučić je po tom osnovu postao i član Biroa za koordinaciju Službi. Utom su ga, zakonu uprkos, partijski čauši i režimski mediji proglasili za šefa Biroa, odnosno šefa svih Službi.

Bila je to rana, ne samo simbolička, najava načina na koji Vučić namerava da, sam ili preko svojih opunomoćenika, upravlja i rukovodi državnim aparatima prinude. U trenu je nestala svaka dvojba oko njegove nakane da lično, uz ostalo, uređuje, naređuje i kontroliše bezbednosne poslove države. O tome svedoči i podatak da je on položaj sekretara Saveta i člana Biroa zadržao i tokom kratkog boravka na čelu Vlade mada mu je ta dužnost nalagala ne samo da preko nadležnih ustanova upravlja Službama, Vojskom i policijom već i da spolja kontroliše njihov rad. Ovim je dodatno potvrđeno da sticanje neomeđene bezbednosne moći i vlasti čini sržni sastojak Vučićeve političke računice i prakse. U prilog tome govori i to da je on novog sekretara Saveta, pa time i člana Biroa, imenovao tek nakon pet meseci svog predsedničkog uredovanja Srbijom.131

Da bi Vučiću nadoknadili, zakonom iznuđeni, mada okasneli, gubitak bočnog položaja, ali ne i moći, Aleksandar Vulin i jarani su ga odmah javno izvikali za (svog) vrhovnog komandanta. Učestalom se upotrebom ove oznake žiteljima Srbije izravno stavlja na znanje i ravnanje da sada Vučić lično komanduje svom državnom silom. Pošto Ustav i zakon ne poznaju taj institut, može se samo nagađati šta bi i koga bi sve to još Vulin i druzi stavili pod Vučićevu i svoju komandu. Reč je otud o još jednom pokazatelju neskrivene nakane Vučića i prvih mu doglavnika da lično i izravno kontrolišu i za svoje svrhe, ako treba i silom, koriste zarobljenu državu Srbiju i sve njene građane.

Izvori, sadržaji, opseg i posledice zarobljavanja ovdašnje države izravno se i ogoljeno očituju u bezbednosnom polju Srbije. U ovo se polje, naime, slivaju i u njemu sažimaju, kristališu, ozbiljuju i ospoljavaju sržne odlike delujućeg režima. Ovo tim pre, jer način na koji režim, jezički i praktički, oblikuje i konstruiše bezbednosnu zbilju i dinamiku u Srbiji i oko nje, izravno pogoduje snaženju autoritarizma i jačanju lične vladavine Aleksandra Vučića.

Uputno je za analitičke potrebe uslovno razdvojiti spoljašnju i unutrašnju dimenziju tekuće bezbednosne dinamike u Srbiji. Reč je, inače, o međusobno čvrsto povezanim mada raznoznačnim i protivurečnim procesima i događajima u Srbiji, kao i u njenom bližem, te evropskom i svetskom okolišu. Međutim, bezbednosni smisao i doseg svih tih procesa i događaja biva u konačnici određen načinom na koji ih posednici vlasti u Srbiji označavaju, tumače i predstavljaju domaćoj javnosti. Oni jedini, naime, imaju dovoljno moći i vlasti, te raspoloživog socijalnog kapitala da po svom nahođenju jezičkim aktima i praktičnim potezima prerađuju i tumače događanja u bližem i daljem okolišu Srbije, te da im daju ili odriču bezbednosna značenja. To im ujedno dozvoljava da,, spram svojih vlastodržačkih i dnevnopolitičkih potreba, samovoljno imenuju pretnje po

130 Uporediti: ZOUSB, član 7, stav 3.131 Vučić je na tu dužnost postavio Nebojšu Stefanovića, ministra za unutrašnje poslove. Prema: Blic, 7. 11. 2017.

51

bezbednost Srbije, kao i njihove glavne nosioce, te da označavaju prijatelje i/ili neprijatelje srpske države i njenih žitelja.

To na koncu znači da izvanjska, a napose obodna bezbednosna dinamika u politički i socijalni prostor Srbije stiže posredstvom mesnih gospodara javnog govora i bezbednosne prakse – Vučića i njegovih pobočnika i medijskih poslužitelja. Kao što uzvratno unutrašnja politička i bezbednosna dinamika Srbije biva, jezičkim aktima i praktičnim potezima aktuelnog režima, unošena u dešavanja u njenom bližem i daljem okruženju.

1. UTERIVANJE STRAHAProtok i susretno prožimanje unutrašnje i spoljašnje dinamike u Srbiji se odvija na centralnoj ranžirnoj stanici sa dva glavna koloseka. Prvi vodi od EU, SAD i NATO, pa preko Kosova do Srbije, dok se drugim iz Srbije do ovih spoljnih umešača stiže preko Kosova. Sa sporednog se koloseka uglavnom hita prema Rusiji, a povremeno i prema Kini, dok su se žitelji ovdašnji našli na slepom koloseku, gde uživaju u čemeru zlatnog doba, koje su im zgotovili trenutni gospodari. Kolosecima manevriše samo jedna lokomotiva, a poslove šefa stanice, mašinovođe i skretničara lično obavlja Aleksandar Vučić. Istom zgodom, on određuje koja će to roba iz njegove radionice, te u kom bezbednosnom pakovanju biti odaslata u EU, SAD i NATO, odnosno u Rusiju ili Kinu, a koja će biti doturena javnosti i građanima Srbije.

Da mu pri prepakivanju ne bi štogod promaklo, Vučić je, protivno Ustavu, sebi prisvojio pravo da samovoljno oblikuje i vodi spoljnu i bezbednosnu politiku Srbije. Usput je mesnu javnost i nadležne ustanove lišio ikakvih saznanja o tome po kom to državnom i/ili ličnom planu, te pomoću kojih metoda i alatki, kao i koje to interese i ciljeve Srbije on hoće navodno da zaštiti i ostvari. Niko otud ne zna, uz ostalo, da li je on u ime Srbije kojim slučajem preuzeo nekakve međunarodne i/ili međudržavne obaveze, a ako jeste, onda koje to i kakve. Potom i da li on to, možda, te kojom i čijom robom, kao i po kojoj ceni skriveno trguje sa čelnicima EU, SAD i NATO, odnosno sa glavarima kosovskih Albanaca. Ne čudi stoga što Vučić uporno izbegava da građane Srbije i njihove skupštinske zastupnike obavesti o troškovima i ceni, kao i o domašajima i promašajima svoje privatne spoljne i bezbednosne politike.

Otud, i jedni i drugi o tegobnom položaju Srbije u međunarodnom i bezbednosnom okruženju znaju samo ono što im Vučić kaže u nekom od svojih nebrojenih kastrovskih nastupa u medijima. To mu daje priliku da svako malo po neznanim merilima odokativno utvrđuje spoljnopolitičke i bezbednosne interese i ciljeve Srbije, te da sabira njene gubitke i/ili dobitke. Na stranu to što je on izgleda, kao i njegovi prethodnici uostalom, čvrsto uveren da ga već dužnost koju sada obavlja čini vrsnim znalcem međunarodnih odnosa, te mudrim strategom i lukavim diplomatom. Odnosno, da je ulaskom u predsednički ured on namah stekao vrhunsku vičnost za samozatajno vođenje spoljnopolitičkih i bezbednosnih poslova Srbije.

Sve to Vučića ipak nije moglo da zaštiti od spoznaje da je spoljnopolitička i bezbednosna moć današnje Srbije slabašna. Čini se da je on o istom trošku morao ponovo da prihvati činjenicu da o mapi država u ovom delu Balkana u konačnici odlučuju, kao i pre, EU, SAD i NATO. Izgleda da je

52

na osnovu svega toga Vučić ipak dokonao da Srbija više ne može da reši kosovski problem u svoju korist, niti pak može da Kosovu poništi, spolja overeni, status nezavisne države. Zato Vučič sebe pokušava nekako da uglavi između te dve solucije, manevrišući u svim pravcima, sve se pri tome bacajući u zagrljaj čas Merkel Angeli, čas Putinu Vladimiru.

Otud u Vučićevom bavljenju Kosovom nema, niti može biti ikakve suvisle i učinkovite strategije. Najvećma zato što ni on, ni Srbija ne mogu uverljivo da podupru ili samovoljno da ostvare svoja htenja na Kosovu. Da bude teže, Tači i Haradinaj su, pošto im leđa čuvaju SAD, NATO i većina članica EU, poodavno stekli stratešku prednost i inicijativu, te mogu i Vučića i Srbiju, a napose Srbe na Kosovu, da dovedu u još veći škripac kad god to hoće i čime god hoće.

Stoga je Vučić, kao i svaki izvorni autokrata, primenio taktički zahvat, kojim od Kosova gradi paravan i političko pokriće za jačanje svoje lične vlasti u preostaloj Srbiji. Zbog toga on svu pažnju mesne javnosti neprekidno zaokuplja kosovskim tematom. A da pri tome, budući Oklevalo, zarad ličnog ćara izbegava i/ili odlaže da donese ikakvu stratešku odluku. Time Vučić sebi nadasve kupuje vreme koje bi da iskoristi za trajno i potpuno zarobljavanje Srbije. Sasvim očekivano, jer ako bi doneo bilo koju presudnu odluku, on bi se našao na političkoj ledini i bio izložen unakrsnoj vatri iz raznih pravaca.

Ako bi Vučić, na primer, neporecivo odbacio zahtev država svojih, navodno ličnih, prijatelja da u ime Srbije prizna Kosovu državni status, izložio bi se riziku da izgubi njihovu podršku i naklonost. Iako je ta podrška samo situaciona i namenska, gubitak nje bi očas Vučića od navodno pouzdanog saradnika EU, SAD i NATO mogao da premetne u remetilački faktor. U sledećem bi već koraku oni hitro mogli da ga označe kao diktatora, koga treba ili svestrano izolovati ili što pre preko posrednika skloniti sa vlasti. Ovo tim lakše, jer se Vučić ne može domoći orbanovskog statusa, kao što mu vlast tad ne bi mogla sačuvati ni eventualna podrška Rusije i/ili Kine.

Nije isključeno da Vučić ispotiha razmatra i varijantu za očuvanje svoje vlasti u slučaju da ga Zapad izoluje. Ako do toga počem dođe, Vučićev bi režim vrlo brzo i otvoreno mogao da se izmetne u diktatorski. U toj bi situaciji on možda mogao sa većom izvesnošću da računa na delatnu podršku Rusije i Putina ili Kine, pa i Turske. Vrlo je verovatno da mu tom zgodom nijedna cena te podrške ne bi izgledala previsoka, jer je ionako neće on plaćati. A ta bi cena, kao i do sada, bila oblikovana po meri geopolitičkih i strateških interesa i ciljeva potencijalnih pomagača.

Ako bi pak Vučić kojim slučajem odlučio da beskrajnu političku sagu o Kosovu okonča njegovim formalnim priznanjem, rizikovao bi da iznutra izgubi vlast. Na tome bi udruženo mogli da porade ne samo njegovi politički protivnici već i nezadovoljnici iz redova SNS-a. Na istoj bi se liniji političkog fronta verovatno našao i vrh SPC-a, te osvedočeni akademski i umetnički uterivači drugih u još jedan boj za Kosovo. Ovo tim izvesnije, jer izgleda da je znatan deo opozicije uveren da Vučića može i treba da pobedi na kosovskom terenu, pa zbog toga unapred odbacuje svaki kompromis sa Prištinom. Ništa čudno, jer Jeremića, Obradovića i slične za sad politički ništa ne košta da isturaju maksimalističke zahteve. Sasvim je mogućno da se oni, štaviše, nadaju da će svojom isključivošću privući nove glasače, a možda čak i pridobiti poneke iz kruga podržavalaca Vučića i SNS-a. I to uprkos činjenici da nijedan od ovih barjaktara beskompromisnosti još uvek nije saopštio na koji bi to način i pomoću kojih sredstava on Kosovo navodno vratio pod okrilje

53

Srbije. Odnosno, kako i gde bi to u Srbiji tad smestio Kosovo i sve njegove žitelje.

Svaki od, ovde obrisno naznačenih, scenarija sadrži međutim suviše nepoznatih da bi se razložno sudilo o verovatnoći skorašnjeg ozbiljenja bilo kog od njih. Kao što valjanoj prognozi i računici izmiču sadržaji, te opseg i doseg potencijalnih, političkih i bezbednosnih, posledica primene nekog od mogućih scenarija.

Izvesno je jedino da u zatečenim uslovima Vučić ne sme sebi nikako da dozvoli da izgubi vlast. Budući nemoćan na međunarodnom i kosovskom terenu, on čini sve da stečenu moć i silu projektuje, a u skladu s fizičkim zakonima autoritarizma, tamo gde im je otpor najmanji. Da bi otklonili svaki unutrašnji otpor, Vučić i SNS su današnju Srbiju i njene žitelje opet prinudno podvrgli – po uzoru na komunističke i socjulovske prethodnike, a u skladu sa svojom šešeljevskom prirodom – metodama političkog, socijalnopsihološkog i javnomnjenjskog inžinjeringa.

Politički se otpor žitelja u Srbiji, kao i drugde, najlakše i najbrže uklanja širokopojasnim, dubinskim, sustavnim, planskim, ciljnim i izravnim uterivanjem kolektivnog i individualnog straha. Strahu se pak put utire snaženjem osećanja temeljne i svekolike, nadasve izvana pristigle, ugroženosti kolektivnog i/ili ličnog opstanka. Svemu tome režim, dabome, pridodaje navodne unutrašnje ugroze za čije glavne nosioce imenuje sve svoje mesne oponente i političke protivnike.

Količina osionosti i agresivnost koju tom prilikom Vučić ispoljava i laika bi podstakla na pomisao kako on time u stvari hrabri sebe, odnosno prikriva i ublažava neki lični strah. Otud sa rastom ovog straha upravno raste i njegova, ne samo verbalna, agresivnost. I tako u krug. Dubinske bi izvore tog straha trebalo, dakako, prvotno tražiti u strukturi njegove ličnosti i načinu socijalizacije. To je, međutim, posao za specijalizovane stručnjake. Ovde se postavlja pitanje da li ti strahovi, ako postoje, imaju neko političko izvorište i poreklo. A u vezi sa tim, da li su oni, a ako jesu, onda u kakvoj su vezi sa načinom na koji Vučić koristi svoju političku moć i vlast.

Razumno je za početak pretpostaviti da latentni deo tog straha izvire iz Vučićeve sumnje u potpunu lojalnost svojih prvih doglavnika, odnosno iz zazora od njihovih dvorskih igara. U sve to se iz pozadine upliće i njegov razložni strah od budućeg gubitka vlasti, te neznane cene, koju će on lično morati tad da plati za svoj neuspeh.

Sva je prilika da strah kod Vučića, paradoksu uprkos, uporedo raste sa rastom njegove lične moći i vlasti. Jer, tek sada, kad izravno upravlja državom i društvom, on ima priliku da uživo spozna kako preduzeće u koje se upustio nadilazi njegove lične sposobnosti. Pošto to sebi ne može i ne sme da prizna, on bi da svoju državničku nemoć nadvlada daljnim gomilanjem i jačanjem lične moći i vlasti. Sasvim očekivano, jer Vučić, kao i svaki autokrata, veruje da će probleme Srbije i njenih građana moći da reši, po svojoj meri dabome, tek kad osvoji apsolutnu moć i vlast. Jer tada će, ako ništa drugo, barem moći da, kad to pritreba i silom, spreči njihovo javno očitovanje.

Povoljne uslove za uzgoj i kapitalizaciju javnog straha Vučićev režim zgotovljuje naglašenom dramatizacijom i politizacijom svekolikog života u Srbiji. Nema otud unutrašnjih i spoljašnjih procesa ili događaja, koje Vučić svako malo ne predstavlja kao sudbinsko raskršće na kome se – samo sad pod njegovim vođstvom – iznova odvija borba za opstanak i spas Srbije. Kao što su i sva područja života u Srbiji – od upravljanja zgradama i stanarima, te prinudne naplate novčanih

54

dugovanja građana (ne i države) preko sporta, kulture i ekonomije, pa sve do javne uprave i pravosuđa – podvrgnuta diktatu dnevne politike i privedena tekućim interesima i potrebama stolujućeg režima.

Zahvaljujući svemu tome, socijalna, pravna, ekonomska, kulturna i ina ugroženost većine žitelja Srbije lako se prenosi u bezbednosno polje. Potom se u njemu, pomoću režimskog strašenja i halabuke huškačkih tabloida, egzistencijalna ugoženost množine pojedinaca prikazuje kao posledica delovanja raznih neprijatelja Srbije, te pretače u pretnju po opstanak države i naroda. A tamo gde je i kad je na nametnutom dnevnom redu opstanak, pogotovo nacije i države, svačemu može biti nadenuto bezbednosno značenje. Kao što, u skladu sa tim, svaki opresivni potez režima može biti pravdan prekom potrebom da se, navodno, očuva bezbednost srpske nacije i države. Zato se u veštački izazvanom stanju stalne ugroze, težište režimske politike i prinude hitro premešta na navodno očuvanje i spas države. Dok se zaštita osnovnih prava i zadovoljavanje životnih potreba ovdašnjih građana tad odlažu za vreme kad prođe, ako uopšte i prođe, narečena opasnost.

Udarnu dozu za strašenje ovdašnjih građana Vučić i njegov režim još uvek crpu sa vrela Kosovo. Ovo tim uspešnije, jer je teren za to davno i dobro pripremljen, a oni se na njemu osećaju kao kod kuće. Otud Vučić i njegovi jurišnici ne moraju ništa novo da smišljaju, jer su još pod okriljem Miloševića udarnički doprineli oblikovanju Kosova kao dežurne babaroge i glavne pretnje po opstanak Srbije i njenih žitelja. Dakako, tek kad su iz njihovog vidokruga nepovratno nestale Slovenija, Hrvatska, BiH i drugi ostaci negdašnje Jugoslavije. Zato Vučić sada samo obnavlja i osnažuje, te politički i medijski eksploatiše ovde već ukorenjene crno-bele predstave o Kosovu i očvrsle nacionalne predrasude, te emocionalnu ostrašćenost većine svojih podanika i/ili glasača. Ako mu pri tome zafali propagandne municije, on uvek lako može da oživi neku od bogatih naslaga decenijskog strašenja ovdašnjih žitelja, koje je postalo krvavom stvarnošću tokom prelivajućih Yu ratova i NATO agresije na Srbiju.

I ovom zgodom pojam Kosovo biva ispražnjen od zbiljskih sadržaja i konkretnih ljudi, te nanovo pretočen u apstraktni pojam mitskog značenja, a sudbonosne važnosti. Ne čudi stoga što Vučić i njegovi čauši kad zbore o posledicama izuzimanja Kosova iz Srbije u prvi plan ističu gubitak teritorije i prirodnih bogastava, dok tamo živuće Srbe retko primećuju, a Albance sasvim previđaju. O istom trošku oni i srpsko-albanski sukob(e) oko Kosova i na Kosovu po pravilu tumače izvan konteksta i vremena u kome je taj sukob nastajao i bujao, te nezavisno od njegovog zajednički zgotovljenog povesnog prtljaga ubistvenih sadržaja (Jovanović, 2014).

U skladu sa tim Vučić, kao i svi njegovi prethodnici uostalom, antidatira sukob na Kosovu. Nedovoljno upućeni posmatrač bi zato lako mogao da poveruje kako su muke Srbije sa Kosovom i Albancima započele tek 2008. godine, kad je proglašena nezavisna država Kosovo. Uz malo više truda neki bi pažljiviji posmatrač mogao od Vučića i ostalih doznati kako je ključni uzrok svemu tome ipak NATO agresija na Srbiju 1999. godine. Dok bi oni baš uporni mogli čak stići do tumačenja po kome je sadašnji sukob plod političke, a netom i oružane pobune tamošnjih Albanaca i njihovih vođa protiv države Srbije i Miloševića tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka. Malo je verovatno da bi ijedan od ovih posmatrača, ako se drži Vučića i sličnih, mogao ikad da iskorači izvan (za)datog okvira i možda pokušao da istraži sržne sadržaje i dinamiku srpsko-albanskih sukoba tokom celog XX veka.

55

Nametanje novog pamćenja Vučić i njegovi seizi koriste da zorne posledice dugotrajućeg srpsko-albanskog sukoba preimenuju u glavne uzroke i ključne razloge za tekuću ugroženost Srbije. Oni time hoće, uz ostalo, da Srbiju, njenu političku klasu i ovdašnje žitelje oslobode svake odgovornosti za pobunu mesnih Albanaca, te za potonje vojno uplitanje SAD i NATO, kao i za nasilni nastanak države Kosovo. Na toj se onda osnovi još dublje užiluje i dodatno ojačava, iz političkog polja davno pristigla, predstava o Srbima i Srbiji kao glavnim i stalnim žrtvama belosvetskih zavera, što stranih, što domaćih dušmana. Dodelivši Srbiji status jedine i ekskluzivne žrtve tuđe zlovolje, ovdašnji su posednici političke vlasti i njihovi intelektualni saputnici strah vazda nedužnih Srba od ponovnog ispaštanja pretvorili u ključnu alatku svoje strahovlade.

Prva i prava meta organizovanog strašenja u izvedbi stolujućeg režima jesu građani Srbije. Sasvim očekivano, jer su jedino oni u dometu njegovih svakodnevnih političkih i medijskih manipulacija. Većina građana, povrh toga, nema previše izbora, jer je režim zaposeo sve glavne kanale javnog opštenja, a nadasve one televizijske, te sprečio neometan protok drugih i drugačijih podataka i saznanja.

Zahvaljujući tome, neupućeni bi TV gledalac mogao steći utisak o neizmernoj hrabrosti Vučića, jer on svako malo javno poručuje EU, SAD i NATO da Srbija neće nikada pristati na njihove zahteve i ultimatume. On, štaviše, izgleda pokušava da ove umešače, doduše izdaleka, zaplaši ili barem zabrine javnim upozorenjima na opasnost od obnavljanja nasilnih sukoba na Zapadnom Balkanu. Domet je ovih iskaza ograničen već činjenicom da Vučić ove primaoce svojih poruka ničim ne može da zastraši. Sva je prilika da on njih više ne može posebno ni da zabrine, jer je Zapadni Balkan opet na obodu njihovog interesovanja. Povrh toga, rečeni umešači su ovaj (pod)region već stavili pod svoju – političku, ekonomsku i bezbednosnu – kontrolu, te samo od njih u konačnici zavisi da li će se, kada će se i kako će se međusobno opet pobiti lokalne ratovođe. Dodatnu sumnju u verodostojnost Vučićevog junačenja pred domaćom publikom nalaže činjenica da niko pouzdano ne zna šta on to sve govori i kako se stvarno ponaša, te čime sve možda trguje tokom pregovora sa predstavnicima EU, SAD i NATO.

Za razliku od toga, Vučićev se glas dobro čuje i brzo prenosi u prvom susedstvu da bi ga tamo mesni vladari i njihovi mediji koristili za strašenje svojih podanika. Kao što i ovdašnji režim izjave, na primer, Tačija, Haradinaja ili Rame o prirodi i načinu okončanja kosovskog sukoba, koristi da poveća dozu straha u Srbiji. Tako su se sadašnji glavari zemalja Zapadnog Balkana, po ugledu na svoje prethodnike, opet našli na zajedničkom zadatku da jedan drugome izrade bezbednosno opravdanje i pribave dovoljne razloge za održavanje atmosfere straha i ugroze u svojoj državi. Odnosno, za jačanje autoritarnog poretka i lične vlasti svakog od njih, te za obnovu regionalne trke u naoružanju po obrascu bezbednosne dileme.

U Srbiji se stanje produžene lične, grupne i kolektivne nesigurnosti i neizvesnosti najvećma stvara nesustalim upozorenjima vlasti o opasnom manjku nacionalne bezbednosti. Za tu svrhu Vučić i njegovi glasnici svakodnevno i masovno fabrikuju dodatne razloge za strah žitelja ovdašnjih. U vrhu njihove liste se nalazi pretnja od obnavljanja ratnih sukoba na Balkanu, napose onih između Srbije i Hrvatske, odnosno između Srbije i Kosova.132 U Vučićevoj slikovnici neprijatelja Srbije uz

132 Po nalazima Fake news tragača samo su Informer i Srpski telegraf tokom 2018. godine na svojim naslovnim stranama najavljivali opasnost od rata i sukoba u 265 navrata. Videti: Živanović, Katarina. „Koje su sve ratove

56

to uvek ima mesta za unos novih (starih) likova. Lista se neprijatelja ovde izgleda oblikuje po plivajućem kursu, te se na njoj kad to zatreba Vučiću nađe još poneki od suseda, kao na primer sada Crna Gora i Makedonija.133 Najveću muku Vučiću ipak zadaju spoljni umešači u liku SAD, NATO i EU. On ne može da ih izbaci iz svoje radikalske slikovnice, uz koju je politički rastao, a rado bi izbegao da ih javno svrsta u direktne neprijatelje Srbije. Stoga ih Vučić u svom beskonačnom igrokazu za domaću javnost čas predstavlja kao glavnu pretnju po interese Srbije na Kosovu, a čas kao svoje ključne partnere, koji će mu, na njegovu molbu, pomoći da te interese zaštiti.

Da bi strašenje žitelja Srbije bilo učinkovito, Vučić svako malo obznanjuje kako je srpsko-albanski sukob došao do tačke bez povratka. Odnosno, kako svakog trenutka taj sukob, zbog nekog od poteza prištinskih vlasti, može da pređe u oružanu fazu.134 U ratno potencijalne akte ovdašnja je vlast tu skoro svrstala provokativnu vožnju Tačija i specijalaca gliserom po jezeru Gazivoda, te uvođenje carina na svu robu iz Srbije, kao i skorašnje usvajanje zakona u Prištini, koji vodi ka stvaranju vojske Kosova.

Kao odgovor na svaku od ovih ili sličnih situacija, Vučić i njegov režim povlače čitav niz praktičnih bezbednosnih poteza. Po pravilu odmah slede hitne sednice Saveta za nacionalnu bezbednost. Tom zgodom neke od jedinica Vojske i/ili policije obično bivaju stavljene u stanje povišene borbene gotovosti. Na teren pak odmah izlaze resorni ministri ili Vučić da bi na licu mesta tobože proverili i javnosti potvrdili spremnost države Srbije i njenih aparata sile da valjano odgovore na svaki neprijateljski akt Prištine. U prilog svemu tome, režim učestalo organizuje vojne vežbe i parade, te najavljuje nabavke dodatnog oružja i opreme, kao i masivnu popunu vojnog arsenala iz domaćih izvora.135

Da je Srbija uređena država, svaki od ovih poteza mogao bi biti opravdan legitimnom potrebom i zakonskom obavezom, u ovom slučaju Vučića i njegovog režima, da preduprede i/ili otklone izravne pretnje po nacionalnu bezbednost. Odnosno, htenjem vlasti da primenom legalnih i uobičajenih bezbednosnih mera ublaži, neutralizuje i otkloni strah kod žitelja Srbije. Problem, međutim, nastaje zbog toga što Vučić i njegovi pobočnici svom snagom učestvuju u proizvodnji tog straha. O tome svedoči i to što oni do sada nisu ponudili valjane dokaze o postojanju vidljive i merljive vojne iliti bezbednosne pretnje po Srbiju koja pristiže sa Kosova. Da bude gore, režim nema ikakav delatni odgovor na zbiljsku i svestranu ugroženost Srba koji još uvek žive na Kosovu. Otud svi rečeni bezbednosni potezi vlasti u Beogradu, kao i njihovi jezički akti uostalom, imaju nadasve unutrašnju političku svrhu. Njima se, uz ostalo, dodatno dramatizuje politički život u Srbiji, dok njena javnost i građani bivaju zaokupljeni strahom od akutnog manjka bezbednosti, koji im svakodnevno uteruje vladajući režim.

najavljivali tabloidi u 2018. godini?”, Danas, 1. 1. 2019. <https://www.danas.rs/drustvo/koje-su-sve-ratove-najavljivali-tabloidi-u-2018-godini/>.

133 Mada su odavno priznale Kosovo, status neprijateja im je oživljen nakon što su glasale za prijem Kosova u Interpol.

134 Na to upozorava i izjava Ane Brnabić o mogućoj upotrebi vojne sile Srbije. Uporediti: „Brnabić: Ako Kosovo osnuje vojsku, mi ćemo vojno intervenisati”, Nezavisne, 5. 12. 2018. <https://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Brnabic-Ako-Kosovo-osnuje-vojsku-mi-cemo-vojno-intervenisati/511766>.

135 Vojni analitičar Aleksandar Radić upozorava da je reč o još jednoj obmani. Uporediti: „Radić o naoružanju vojske: Podmeću nam fotošopirane fotografije kao naše moćno oružje!” Kurir, 11. 1. 2016. <https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2090343/radic-o-naoruzanju-vojske-podmecu-nam-fotosopirane-fotografije-kao-nase-mocno-oruzje>.

57

Lista je ovdašnjih razloga za strah, povrh toga, dopunjena stalnim medijskim i režimskim manipiuacijama tobožnjim unutrašnjim i/ili spoljašnjim urotama protiv Vučića.136 U toj se tački hoće drastično zameniti teza da bi opstanak Srbije bio izravno vezan za opstanak na vlasti Vučića i njegove kamarile. Ovim manevrom Vučić i njegova lična bezbednost postali su centralni referentni objekat, pa time i najvažniji predmet državne zaštite silom. Zbog toga se unutrašnja bezbednosna dinamika u Srbiji, na koncu, vrti oko (samo)odbrane Vučića i njegovog režima svim sredstvima i po svaku cenu, dok se sve ostale pretnje unutrašnjeg porekla, kao što su to organizovani kriminal i visoka korupcija137, nalaze na obodu pažnje i delanja vlasti.

S rastom javnog straha srazmerno raste uverljivost Vučićeve nesustale priče o sebi kao jedinom zaštitniku i spasiocu Srbije i njenih žitelja. Tom zgodom se javnost hoće ubediti kako jedino on može, zna i hoće da iznađe za Srbiju povoljno rešenje. Vučić usput projektuje javnu sliku o sebi kao vladaru mučeniku, koji se lično i danonoćno, a uz veliki rizik žrtvuje za spas Srbije. Da bi podigao značaj u sopstvenim očima, te dopumpao svoj ego, Vučić je neke od moćnih stranih državnika proglasio za lične prijatelje, od kojih će on već nekako, ako treba i klečeći, izmoliti povoljno rešenje za sebe, a možda i za Srbiju. Na toj je osnovi, a u izvedbi čelnika i članstva SNS-a, počela ubrzana, a planska izgradnja Vučićevog kulta ličnosti, kojom se on hoće obogotvoriti. Ako se u tome uspe, onda će svaki javni kritički govor o Vučiću i njegovoj vladavini postati bogohulan, te podložan krivičnom progonu i kažnjavanju.

Ukorenjivanjem se straha nadasve hoće legitimisati i učiniti opravdanim akti samodržavlja i rastuće – političke, ekonomske, bezbednosne i medijske – represije u izvedbi stolujućeg režima. Time Vučić i prvi mu doglavnici hoće da stanje visoke uzbunjenosti građana Srbije normalizuju, te da ga pretoče u neobjavljeno vanredno stanje. Za tu se svrhu stvara i održava utisak o akutnoj ugroženosti Srbije, te nužnosti da se preduzmu urgentne mere zarad očuvanja bezbednosti države i društva. Time se u konačnici snižava prag osetljivosti ovdašnjih građana na eventualnu unutrašnju upotrebu državne prinude. Ujedno se stvara predtekst za jačanje državnih aparata prinude, te za širenje njihovih nadležnosti i ovlašćenja, odnosno za njihovo stavljanje pod ličnu kontrolu i komandu Vučića, kao i za njihovo izuzimanje iz postupaka demokratske civilne kontrole i javnog nadzora.

136 Više o tome: Rujević, Nemanja. „Sve smrti Aleksandra Vučića”, Deutsche Welle, 7. 7. 2018.<https://www.dw.com/sr/sve-smrti-aleksandra-vu%C4%8Di%C4%87a/a-44549952>. 137 Srbija je izgubila dva poena i pala za deset mesta u odnosu na prethodnu godinu na listi Indeksa percepcije

korupcije, te se i dalje smatra zemljom u kojoj je nivo korupcije visok, pokazuju podaci koje je objavila organizacija Transparensi internešnal (Transparency International). Videti: Radivojević, Jelena. „TI: Srbija pala za deset mesta na listi Indeksa percepcije korupcije”, KRIK, 29. 1. 2019. <https://www.krik.rs/ti-srbija-pala-za-deset-mesta-na-listi-indeksa-percepcije-korupcije/>.

58

2. OPASNI PRIVID SVEMOĆITokom, već sedam godine duge, vladavine Vučića i SNS-a obnovljen je autoritarni obrazac odnosa u trouglu „država – aparati prinude – građani”. Osnažena je ujedno partijska država, pa vojska, policija, Službe i drugi posednici nekih od policijskih ovlašćenja (p)ostaju glavni stubovi i udarni odredi nedemokratskog poretka i lične vlasti (samo)izvikanog Vođe. Jedinu novinu čini to što se sada sva bezbednosna moć i vlast, nasuprot Ustavu i zakonu, bez zazora sliva kod Vučića i njegovih izaslanika. Budući uvereni da već imaju apsolutnu vlast, oni se više ne trude da prikriju (zlo)upotrebu državne sile za lične, grupne i partijske svrhe.

Na prvi je pogled zorno da način na koji vodi bezbednosne poslove Srbije smešta Vučića mnogo bliže Miloševiću nego Koštunici ili Tadiću. Dok je Milošević svoj cezarizam zaodevao u, navodno spolja iznuđenu, oružanu odbranu svih Srba i Srbije, Vučić svoju svevlast hoće da opravda potrebom da se otklone tobože akutne pretnje po nacionalnu bezbednost. Za razliku od Koštunice on se, međutim, ne skriva iza pretvornog legalizma138 niti, nasuprot Tadiću, svoju samovolju imenuje demokratskom. Danas se u Srbiji otud bučno i otvoreno dovršava proces stavljanja svih aparata državne prinude pod izravnu komandu Vučića. To je, nažalost, jedina javno vidljiva (u novogovoru: transparentna) i merljiva promena u bezbednosnoj arhitekturi Srbije, ali zato troškovi i puna cena tog poduhvata ostaju izvan dosega i saznanja ovdašnjih građana. To potonje ipak ne lišava ih prilike da uživo osete svu pogubnost privatne zloupotrebe bezbednosne moći svoje države.

Pošto prvi utisci mogu da zavaraju, treba izvesti bezbednosni saldo dosadašnje vladavine Vučićevog režima. Svaki se takav saldo, pa i Vučićev, može pouzdano izmeriti i oceniti ako se kao etalon koristi model demokratski uređenog sektora bezbednosti (Hanggi, 2004). Sržnu odliku tog modela čini obaveza mesnih aktera bezbednosti, a napose državnih, da svojoj zajednici i sugrađanima bezbednost pribavljaju po uzusima demokratskog društva. Da bi se to postiglo, svaki od tih aktera mora pak biti podvrgnut delatnoj i učinkovitoj demokratskoj civilnoj kontroli i javnom nadzoru. Ako je to tako, metodski je bespredmetno vrednovati Vučićev saldo spram demokratskog etalona. Glavni razlog za to donosi činjenica da ni važeći poredak nije demokratski, zbog čega je Srbija uzduž linije „demokratija – nedemokratija” vazda bliža potonjem polu.139

Zato o prirodi, sadržajima i posledicama Vučićevog salda treba suditi u kontekstu Srbije i po lokalnim aršinima. Na demokratskom će se onda polu naći poredak, ma koliko manjkav i neuspešan bio, kojeg su DOS i njegove frakcije ustanovile tokom svoje vladavine. U skladu sa tim, onda i njihov ukupni bezbednosni učinak postaje jedan od etalona. Na suprotnom se pak polu nalazi, da bi postao drugi etalon, Miloševićev model bezbednosti, koji je silom ozbiljavan, ne samo u Srbiji, u periodu od 1987. do 2000. godine.

138 Na to ukazuje i radikalna promena stava Vojislava Koštunice prema načinu donošenja Ustava, koji je tokom svoje opozicione faze tvrdio da „jedino valjan način donošenja ustava zajedničke države Srbije i Crne Gore bio bi da ga je donela za tu svrhu izabrana ustavotvorna skupština.” (CUPS, 1999: 16). Dotičnoga to kasnije nije ometalo da kao predsednik vlade Srbije u savezu sa Borisom Tadićem, nakon sumnjivog referenduma, nametne 2006. godine tzv. Mitrovdanski Ustav Srbije.

139 Prema Indeksu demokratije časopisa Ekonomist, Srbija i dalje spada u „slabe demokratije”. Njene ocene su prvo blago porasle tokom 2013. i 2014. da bi se opet našle u padu od 2016. godine. „The retreat of global democracy stopped in 2018”. Economist, 8. 1. 2019. <https://www.economist.com/graphic-detail/2019/01/08/the-retreat-of-global-democracy-stopped-in-2018>.

59

Vučićev se saldo, dakle, pouzdano može meriti i ocenjivati samo primenom oba ova etalona. U prvom koraku treba premeriti bezbednosno rastojanje između Vučića i DOS-a. Istim postupkom treba, zatim, izmeriti rastojanje između Vučića i Miloševićeva. U tom trenutku u računicu treba uvesti bezbednosno rastojanje između DOS-a i Miloševićeva. Iako politički potiče iz crveno-crnog legla, Vučićev je bezbednosni učinak plod njegovih intervencija u nasleđe DOS-a, koje ga je sačekalo kad je preuzeo vlast. Drugim rečima, Vučić ovom zgodom do Miloševića stiže, ili mu se vraća, putem koji vodi preko DOS-a. Zato bezbednosno nasleđe DOS-a jeste kontrolni uzorak spram koga treba meriti koliko se Vučić primakao nekom od etalona, odnosno koliko se od njega odmakao.

Svodni nalazi140 pokazuju da se postoktobarski nosioci vlasti nisu potpuno niti neopozivo odmakli od Miloševićevog modela (Hadžić, 2009). Oni isto tako ukazuju na to da se Koštunica i Tadić nisu dovoljno niti nepovratno primakli demokratskom modelu sektora bezbednosti (Hadžić, 2012). Početni uvidi, nasuprot tome, kazuju da se Vučić radikalno i radikalski odmiče od DOS etalona, te da se opasno primiče etalonu koga oličava Milošević.

Vučićev se saldo ovde poima kao skup tekućih i trajnih rezultata, te posledica svega onoga što njegov režim do sada jeste učinio i svega onoga što nije učinio da bi Srbiji i njenim žiteljima priuštio bezbednost po demokratskim uzusima. Ima se pri tome na umu da činjenje i nečinjenje nisu, napose u političkoj praksi, nužno opoziti, te da ne proizvode uvek oprečne ili međusobno potiruće rezultate i posledice. Hoće se reći da su ovi akti veoma često samo dva, prividno različita, lica istog načina delanja. Nečinjenje stoga često jeste uvod u činjenje, kao što i činjenje lako biva okončano nečinjenjem.

Izravna potvrda toga jeste način na koji se Vučić i njegovi poslužitelji odnose prema pravnom poretku Srbije. Nema sumnje da njihovo učestalo kršenje Ustava i zakona jeste uvek akt – svesnog, voljnog i ciljnog – činjenja. Ono je pak postalo moguće zbog nečinjenja, između ostalih i pre svega, Skupštine i Ustavnog suda. Da bude gore, nečinjenje obe ove ustanove u konačnici se iskazuje kao činjenje, jer umesto da progone i kažnjavaju povrede Ustava i zakona, one ih skrivaju, tolerišu i ostavljaju nekažnjene.

Bezbednosni će učinak Vučićevog režima ovde stoga biti ocenjivan spram njegovih sržnih sastojaka. Potom će biti pokazano kako se to u Vučićevom preduzeću prepliću i uzajamno proizvode činjenje i nečinjenje. Za tu će svrhu sažeto biti predočene ključne promene, koje je Vučić uneo u sistem bezbednosti Srbije, a posebno u način na koji se njima upravlja.

Nema, za početak, javnih dokaza da Vučić i SNS imaju ikakvu stratešku zamisao, kojom se rukovode pri obavljanju bezbednosnih poslova Srbije. Nisu je, doduše, imali ni kad su krenuli u izborno osvajanje vlasti. Kao što je uostalom nisu imali ni njihovi tadašnji takmaci. Niko u Srbiji stoga ne zna koje to bezbednosne ciljeve hoće da dosegnu Vučić i njegov režim. O tome svedoči činjenica da oni sve do sada nisu izradili niti ozvaničili novu i/ili drugačiju strategiju nacionalne bezbednosti. U javnom je doduše opticaju Nacrt takve strategije141, ali se ne zna da li će je i kada

140 Ključne činjenice, dokaze i ocene tokova reforme sektora bezbednosti u Srbiji tokom vladavine DOS-a videti u: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2000–2008, isto. Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji 2008–2011, isto.

141 Tekst Nacrta i obrazloženje dostupni su na: <http://bezbednost.org/Najave/6756/Strucna-rasprava-o-

60

će, te u kom će obliku usvojiti Narodna skupština142. Zvanično je otud još uvek na snazi Tadićeva verzija iz 2009. godine, koju inače krasi množina bezbednosnih dvosmislica i besmislica (Hadžić, 2012).

Produženi boravak Srbije i njenih građana u strategijskoj magli, dozvoljava Vučiću da proizvoljno vodi bezbednosnu i spoljnu politiku, te da barata kako hoće njihovim interesima, vrednostima i ciljevima. To je pak pouzdan pokazatelj nespremnosti (i) ovog režima da se strateški opredeli za neku od raspoloživih opcija. Oklevanje je prvotno motivisano strahom Vučića od političke (izborne) štete, koju bi mogao da pretrpi ako bi se usudio da bilo kakav izbor načini. Srbija otud u isto vreme nesustalo očijuka i sa NATO i sa Rusijom. Prvom se partneru primakla najbliže što može država koja nije članica Alijanse. Dočim, uporedo i ubrzano raste njena, ne samo, bezbednosna zavisnost od Rusije iliti Putina, a da pri tome nema valjanih dokaza da ovo lelujanje Vučića donosi Srbiji i njenim žiteljima ikakve opipljive bezbednosne koristi.

Strateška se magla u Srbiji zgušnjava i zbog političkog poigravanja vojnom neutralnošću. Mada se od Koštunice, pa nadalje tvrdi kako je to njen, prirodni i jedini, strateški izbor, ovaj koncept do sad nije celovito razrađen niti primenjen.143 Niko, povrh toga, nije izračunao političku, ekonomsku, međunarodnu i bezbednosnu cenu koštanja te neutralnosti niti je predočio u kojoj će to valuti ona biti plaćana. Kao što nema ni pouzdane procene toga da li Srbija uopšte može da podnese taj trošak.

Umesto toga, Vučić po ugledu na Koštunicu i Tadića stalno pokušava da trguje (vojnom) neutralnošću Srbije. Na unutrašnjem tržištu on zato mami ovdašnje građane da (izbornu) podršku svom režimu trampe na neviđeno za bezobličnu i još nedosegnutu neutralnost. Još manje se zna kakva je prođa i kolika je vrednost ove neutralnosti na međunarodnoj pijaci. Čini se da je i NATO i Rusija za sada kaparišu samo kao uslovno jemstvo za to da se Srbija neće uskoro niti neopozivo svrstati uz njihovog rivala. Iz toga Vučić pribavlja sebi još neke (dnevno)političke koristi. Tobožnja neutralnost ga za sada štiti od, barem javnog, opredeljivanja za NATO ili Rusiju. To mu pak dozvoljava da u domaćoj javnosti održava lažnu sliku o strateškoj važnosti Srbije, kao i o njenoj punoj slobodi izbora. Tom zgodom on, dakako, i sebe rado, mada neosnovano, predstavlja kao važnog i nezaobilaznog igrača u nadgornjavanju svetskih moćnika.

Zbog strateškog nečinjenja režim nema, uz ostalo, sve ulazne podatke, koji su mu potrebni da bi mogao suvislo da (pre)oblikuje mesni sistem bezbednosti. Srbiji otud još uvek manjka državni plan i program za unapređenje i razvoj svog sistema nacionalne bezbednosti. Niko uz to ne zna kako

nacrtima-Strategije-nacionalne.shtml>. Kritičku analizu Nacrta videti u: Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, Radna grupa za poglavlja 30 i 31. „Komentari na nacrte strategija nacionalne bezbednosti i odbrane”, 20. 6. 2018. <http://eukonvent.org/komentari-na-nacrte-strategije-nacionalne-bezbednosti-i-nacionalne-odbrane/>.

142 Da Nacrt neće biti značajnije unapređen, svedoči Izveštaj o sprovedenoj javnoj raspravi o Nacrtu strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije, koji je objavilo Ministarstvo odbrane, iz koga se vidi da je samo jedna primedba delimično prihvaćena, dok su preostale 93 odbačene. Izveštaj je dostupan na: <https://bit.ly/2SalHkN>.

143 Nacrt SNB Srbije sadrži, doduše, okvirno određenje te neutralnosti, ali je negativno definiše, jer najbraja šta neutralnost nije, a ne šta ona jeste. Uporediti: Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, Radna grupa za poglavlja 30 i 31. „Komentari na nacrte strategija nacionalne bezbednosti i odbrane”. Isto: 11.

61

će to, od kojih će novaca i kojim će alatkama Vučić i njegovi emisari tobože uvećati profesionalnu sposobnost i borbenu spremnost Vojske, policije i Službi. Na to ukazuje i činjenica da oni još uvek ne znaju, na primer, kakvu to i koliku vojsku, te po kojoj ceni treba i može da ima Srbija, te da li će nju sačinjavati profesionalni ili ročni sastav. Utoliko i režimska buka o vraćanju obaveznog vojnog roka jeste samo novi vid populističkog zamajavanja javnosti i građana Srbije.144 Najvećma zato što potonjima nije predočena ikakva analiza mogućih koristi i šteta od tog poduhvata, niti je saopšten njegov troškovnik.

Može se, stoga, samo nagađati šta sve to ovaj režim, te uz kolike troškove i sa kojim ciljem menja u vojsci, policiji i Službama. Na stranu to što Vlada i Skupština do danas nisu celovito, čak ni interno, analizirale i procenile profesionalnu spremnost posednika državne sile145, jer tek na osnovu takvih nalaza njihova spremnost može biti unapređivana. Sve to je pak samo još jedna od posledica Vučićevog i SNS-ovog nepoznavanja i odbacivanja holitističkog koncepta RSB-a. Sasvim očekivano, jer po tom konceptu ovaj sektor može uspešno biti reformisan samo u okviru demokratskog poretka. To pak znači samo u zemlji gde postoje delatna i učinkovita podela vlasti, vladavina prava, pravna država, slobodna javnost itd., koje, uz ostalo, jemče odgovornost bezbednosnih čelnika, te demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor državnih aparata prinude. Budući protivan demokratskom poretku, Vučićev režim naglasak sa temeljite reforme vojske, policije i Službi premešta na jačanje njihove ubojne i represivne moći, te na povećanje broja vojnika, policajaca i tajnoslužbujućih delatnika.146 Ovdašnjoj javnosti, pri tome, nisu dati ikakvi dokazi za to da će obećano naoružavanje i buduće omasovljenje rečenih aparata biti samereno bezbednosnim potrebama i ukupnim mogućnostima Srbije.

Važna stavka u saldu Vučićevog režima jeste njegov učinak u pravnom uređivanju bezbednosnih poslova države Srbije, a napose statusa, delokruga i postupanja državnih aparata prinude. U rubrici „pasiva“ se otud knjiži sve ono što ovaj režim tim povodom do sada nije hteo ili umeo da učini. Najpre treba zabeležiti da nije otklonjena ijedna od manjkavosti važećeg Ustava niti je režim ikad najavio da će on biti dopunjen odredbama koje bi bezbednosne poslove Srbije uredile po demokratskim standardima.147

Pošto nije donet zakon o sistemu nacionalne bezbednosti on je još uvek samo politički konstrukt. Otud se ne zna kakva je struktura tog sistema niti ko ga sve čini. Još manje se zna ko to upravlja i/ili rukovodi ovim sistemom. Istini za volju, Nacrt SNB sadrži odeljak o sistemu nacionalne bezbednosti od koga bi se moglo krenuti pri izradi takvog zakona. Problem međutim nastaje

144 „Vučić: Razmatramo vraćanje obaveznog vojnog roka”, Radio Slobodna Evropa, 21. 8. 2018. <https://www.slobodnaevropa.org/a/29445408.html>.

145 Tome je služila, na primer, Bela knjiga odbrane (Ministarstvo odbrane Srbije, 2010), koja je objavljena za mandata DOS-a.

146 „Srbija u sektoru odbrane i bezbednosti, ali i školovanju oficirskog kadra, želi da preuzme lidersku poziciju u regionu, imajući u vidu njen geografski položaj, osposobljenost i obučenost armije i ugled vojnog školstva u svetu”, rekao je Vučić i dodao da je „jedan od nacionalnih prioriteta čuvanje i povećanje vojske i vojne profesije, zaštita životnih nacionalnih interesa, očuvanje stabilnosti u regionu”. Prema: „Vučić: Povećanje vojske jedan od nacionalnih prioriteta”, N1, 9. 9. 2017. <http://rs.n1info.com/Vesti/a316738/Vucic-Povecanje-vojske-jedan-od-nacionalnih-prioriteta>.

147 Detalje videti: Odeljak IV ovog rada. Detaljna analiza u: Milosavljević, Bogoljub i Miroslav Hadžić. Pravna uređenost sektora bezbednosti Srbije. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2013. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/5583/Pravna-uredjenost-sektora-bezbednosti-Srbije.shtml>.

62

zbog toga što Nacrt, protivno Ustavu, dodeljuje predsedniku Republike snažne nadležnosti za rukovođenje i/Ili upravljanje Sistemom. O istom se trošku hoće i Savetu za nacionalnu bezbednost, uprkos njegovoj savetodavnoj nameni, dati važna uloga u upravljanju Sistemom.148 Izostala je, povrh svega toga, revizija osnovnih zakona o svakom od državnih aparata prinude, pa njih još uvek krase brojne pravne opreke i nedostaci. Uz sve to, nema valjanih dokaza da su brojni podzakonski akti, po kojima dnevno rade pripadnici vojske, policije i Službi, konačno usaglašeni sa odredbama važećih zakona.149

U „aktivu” režima svakako ulaze skorašnje promene u Zakonu o odbrani, odnosno u Zakonu o vojsci, kao i u onom o policiji, odnosno o BIA. Uporedni pregled unetih dopuna i izmena upozorava na skrivene motive i namere zakonodavca. Primetno je, naime, da je ovom zgodom režim sebe opremio dodatnim alatkama za čvršću kontrolu mesnog društva i građana. Na to, uz ostalo, upućuje proširenje nadležnosti Vojne policije, u čijem se zahvatu sada mogu naći i (svi) civili150, dok je širenjem zahvata bezbednosne provere uvećan broj osoba od kojih i o kojima policija i Službe skriveno prikupljaju i obrađuju podatke151. Istom je zgodom proširen i opseg tajnosti, čime je delovanje državnih aktera bezbednosti vraćeno u nejavnu i zabranjenu zonu, do koje građani i javnost ne mogu i ne smeju dopreti.152

Vidno je, isto tako, da je proširen delokrug nadležnih ministara, kao i direktora BIA, te da su snažno povećana njihova diskreciona ovlašćenja. To se nadasve i izravno očituje u poslovima upravljanja ljudskim resursima.153 Otud, u slučaju MUP-a i BIA, prijem u službu i otpust iz nje, te školovanje, unapređenje i karijerno vođenje, radni i profesionalni status, kao i visina prihoda zaposlenika izravno i/ili u konačnici zavise od (zlo)volje nadležnog ministra, odnosno direktora.154

Zbog svega toga, umanjena je pravna i profesionalna sigurnost pripadnika vojske, policije i Službi. Uporedo raste njihova radna i socijalna, odnosno lična i porodična ovisnost od dotičnog ministra ili direktora, zbog čega potonji mogu mnogo lakše da ih prinude na bespogovornu poslušnost. Ujedno su obesmišljena načela, postupci i merila za prijem u službu, kao i za profesionalni razvoj zatečenih zaposlenika. Čelni su naredbodavci otud u prilici da pri zapošljavanju i karijernom vođenju potčinjenih favorizuju članove i simpatizere vladajuće partije i koalicije. Ispotiha se znači

148 Više o tome u: Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, Radna grupa za poglavlja 30 i 31. „Komentari na nacrte strategija nacionalne bezbednosti i odbrane”. Isto: 18–19.

149 Izmenama Zakona o policiji je, štaviše, rok za to usaglašavanje produžen na dve godine. Prema: Mandić, Sofija; Đorđević, Saša i Sonja Stojanović Gajić. „Unapređenje predloga izmena i dopuna Zakona o policiji”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6676/Unapredjenje-predloga-izmena-i-dopuna-Zakona-o.shtml>.

150 Detaljno u: Đokić, Katarina. „Komentari Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6648/Komentari-Nacrta-zakona-o-izmenama-i-dopunama.shtml>.

151 UporedIti: Tomić, Nikola (ur). Preugovor Alarm, Izveštaj o napretku Srbije u poglavljima 23 i 24. Beograd, septembar 2018: 10. <http://www.preugovor.org/Alarm-izvestaji/1459/Izvestaj-koalicije-prEUgovor-o-napretku-Srbije-u.shtml>.

152 Isto.153 Detaljnu analizu videti u: Tomić, Nikola (ur). Preugovor Alarm, septembar 2018: 3–4.154 Detaljnije o tome u: Mandić, Sofija; Đorđević, Saša i Sonja Stojanović Gajić. „Unapređenje predloga izmena i

dopuna Zakona o policiji”, isto.

63

vraća partijska podobnost kao merilo po kome se određuje radni status bezbednosnih delatnika države. Sve ovo vodi, posledično i dugoročno, smanjenju broja i vrste socijalnih izvorišta, iz kojih se popunjavaju vojska, policija i Službe. Zbog toga će, pre ili kasnije, biti izmenjen njihov socijalni i profesionalni identitet, čime se ponovo utire put za pretvaranje vojske, policije i Službi u pretorijansku gardu Vođe i njegove partije.

Da bi pribavio i/ili iznudio pokornost zaposlenih u aparatima prinude, ovaj režim primenjuje raznovrsne postupke. Najpre im javno laska i pothranjuje njihov osećaj izuzetnosti i vrhunaravne odgovornosti za bezbednost Srbije.155 Usput im, u koruptivnom modu, obilato obećava stanove, veće plate, nova oružja i oruđa, te bolje uslove za rad. Vučić i njegovi namesnici uporedo žestoko progone sve one zaposlenike koji se usude da javno ukažu na samovolju i/ili brojne zloupotrebe svojih nadređenih, a napose nadležnih ministara.156

Da bude gore, Vučić je u nekoliko navrata – počevši od učešća VBA i Ministarstva odbrane u incidentu na Paradi ponosa157, pa preko helikopterskog udesa158 i sve do noćnog rušenja Savamale159 – samovoljno poništio ustavni i zakonski princip odgovornosti. Najpre time što je nekažnjenom ostavio upravnu i komandnu samovolju svojih ličnih izaslanika na dužnosti ministra i direktora. To pak snaži pretpostavku po kojoj je samovolja pobrojanih samo posredni oblik ostvarenja zatajne volje i namera Aleksandra Vučića. Sumnju opradava to što je on hitro (u)stao u njihovu odbranu i zaštitu da bi ih potom javno abolirao i bez suda oslobodio krivične i svake druge odgovornosti za dotična nepočinstva. Ovo tim uspešnije, jer su pravosudni organi u svakom od rečenih slučajeva izbegli da rade svoj posao i primene raspoloživa zakonska ovlašćenja.

Razložno je, stoga, ustvrditi da iz vrhovne samovolje Vučića izvire i u nju uvire bezbednosna samovolja Stefanovića, Vulina, Gašića i drugih. U skladu sa logikom subordinacije, ta se samovolja potom prenosi i umnožava uzduž lanca komandovanja i/ili upravljanja u okviru svakog od aparata prinude. Otud su bezbednosni delatnici u svakoj ustanovi i jedinici potencijalno izloženi samovolji onih koji su im neposredno nadređeni. To je tako, jer se samovolja onih sa vrha piramide u konačnici ozbiljuje samovoljom nižerangiranih da bi jedna drugoj uzvratno bile preduslov postojanja. Krajnje i pogubne posledice toga snose, dakako, ovdašnji građani, koji su učestalo izloženi nesputanoj samovolji ne samo vojnih i civilnih policajaca, te znanih i neznanih tajnih agenata, već i njihovih čelnih naredbodavaca.

155 Na proslavi dana BIA Vučić je, pored ostalog, rekao „da je uloga BIA važnija nego ikada jer ona treba da ukaže na opasnosti kako bi država mogla na vreme da deluje i rešava probleme”. Potom je dodao: „Ko god da pokuša da ugrozi našu zemlju, vi ćete delovati snažno i efikasno. Na tome vam hvala”, te precizirao „da je sada prosečna plata u BIA 92.000 dinara, a da želi da ona bude i viša od 100.000”. „Vučić na godišnjici BIA: Uzvišeno je biti uz svoju državu”, Vesti Online, 17. 10. 2018. <https://vesti-online.com/Vesti/Srbija/714186/Vucic-na-godisnjici-BIA-Uzviseno-je-biti-uz-svoju-drzavu>.

156 O tome svedoči progon i kažnjavanje predsednika vojnog sindikata Novice Antića. Uporediti: „Sud predsedniku Vojnog sindikata oduzeo čin”. N1, 2. 11. 2018. <http://rs.n1info.com/Vesti/a432692/Sud-predsedniku-Vojnog-sindikata-oduzeo-cin-ostao-bez-posla.html>.

157 Vasić, Miloš. „U službi svoga gospodara”. Vreme br. 1255, 22. 1. 2015.158 Novosel, S. i V. Jeremić. „Niko još nije odgovarao za pad helikoptera”. Danas, 13. 3. 2019. <https://www.

danas.rs/drustvo/niko-jos-nije-odgovarao-za-pad-helikoptera/>.159 „Savamala: Slučaj tapka u mestu, tužilaštvo prebacuje krivicu na policiju”. KRIK 25. 10. 2018. <https://www.

krik.rs/savamala-slucaj-tapka-u-mestu-tuzilastvo-prebacuje-krivicu-na-policiju/>.

64

Da bi uspešno zarobili državne aparate prinude, Vučić i njegov režim izveli su dvostruki politički udar. Najpre su opstrukcijom i/ili simulacijom sprečili Skupštinu da učinkovito kontroliše i nadzire vojsku, policiju i Službe, te nadležne ministre i direktore.160 Ništa čudno, jer Vučić nije do sada nijednom uhvaćen na delu da se javno upire za demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor državnih poslenika bezbednosti. Odnosno za to da su čelnici državnih aparata prinude, te njihovi civilni šefovi izravno, a u skladu sa Ustavom i zakonom, odgovorni za (ne)bezbednost Srbije i njenih građana. A potom i da za kvalitet bezbednosti koju (ne)isporučuju oni treba da snose, ne samo političku, odgovornost pred nadležnim ustanovama i ovdašnjim građanima.

Režim se, umesto toga, upro iz sve snage da ućutka i iz javnosti odstrani sve one koji bi da, shodno Ustavu i zakonu, kontrolišu i nadziru kako to, za koje svrhe i po kojoj ceni Vučić i njegovi namesnici koriste svoja bezbednosna ovlašćenja i potčinjene aparate sile. Na glavnom pravcu njihovog udara stoga su sve vreme bili prethodni Zaštitnik građana i doskorašnji Poverenik za slobodan pristup informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, jer su se usudili da primenjuju svoja ustavna i zakonska ovlašćenja. Uporedo su nezavisni mediji i novinari, te izvorne organizacije civilnog društva proglašeni za neprijatelje i mete sustavnog progona. Režim je za tu svrhu podstakao, uz ostalo, nicanje brojnih tzv. vladinih nevladinih organizacija. Potom im je, uz obilnu finansijsku podršku iz budžeta, dodelio i ulogu javnih progonitelja svih protivnika političke i bezbednosne samovolje Vučića i njegovih skutonoša.

Na meti drugog udara bili su i ostali državni aparati prinude. Vladajući režim, naime, sustavno ukida političku i ideološku nepristrasnost i neutralnost vojske, policije i Službi, koje inače čine sržnu odliku demokratski uređenog sektora bezbednosti. Na delu je otud javna i svestrana (zlo)upotreba posednika državne prinude za (dnevno)političke potrebe i ciljeve sadašnjeg režima. Započet je, štaviše, proces povratka (čelnika) vojske, policije i Službi na političku i javnu scenu Srbije, čemu je tu skoro BIA bila burevesnik.

Vodeću ulogu u tome imaju ministri nadležni za odbranu i unutrašnje poslove. Zato Vulin i Stefanović svakodnevno koriste državnu funkciju za javno partijsko delovanje i politički obračun sa oponentima režima. Tom ih zgodom po pravilu okružuju nabildovani i narogušeni specijalci, okačeni o duge cevi, „hamere”, helikoptere i slične samohodne skalamerije. Ovim se igrokazima nadasve hoće puku ovdašnjem pokazati kako Vučić i svaki od njih dvojice imaju tobože bezostatnu podršku cele vojske, odnosno policije. Rečeni ministri istom prilikom odašilju između redova poruku o tome da će njih i njihovu vlast, ako i kada bude pritrebalo, tobože dragovoljno i oružano braniti svi državni delatnici bezbednosti.

Osebujan kolorit u oveštale obrasce lične i grupne zloupotrebe države i njene oružane sile svakodnevno unose Vučić i njegovi prvi namesnici. Vidno je odmah da svaki od njih poziciju civilnog naredbodavca shvata i koristi kao partijsko i privatno dobro. Oni, pri tome, ne uspevaju da zatome svoj „kaplarski” mentalni sklop, te svako malo obznanjuju ličnu sklonost ka drilaškom tretmanu potčinjenih. Sve se to, međutim, pri obraćanju Vulina, Stefanovića i Gašića svom Vođi

160 O tome svedoči i podatak iz 2017. godine da je od ukupno 24 sertifikata za pristup poverljivim podacima 22 dodeljeno poslanicima iz vladajuće koalicije. Petrović, Predrag i Katarina Đokić. Crne tačke reforme službi bezbednosti u Srbiji. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2017: 23.

65

istom žestinom premeće u skaredno javno udvorištvo. Zahvaljujući tome, oni su unapređeni u lične ljubimce Vučića, koje on trajno štiti od javne, moralne, političke i krivične odgovornosti za rezultate (ne)dela svojih. Vučić, da bude gore, ljudske gubitke i bezbednosne štete, koje njegovi intimusi proizvode, bez imalo stida otpisuje kao očekivani kalo visokorizičnog posla vojnika, policajaca i tajnoslužbujućih agenata.161

Način na koji Vučić i njegova ekipa obavljaju bezbednosne poslove može biti objašnjavan na različite načine. Deo razloga za to treba tražiti u njihovoj detinjastoj opčinjenosti uniformama i oružjem. Svedok je tome, između ostalog, nova modna linija crnokošuljaških uniformi u kreaciji ministra Vulina. Ne treba olako odbaciti ni povratno dejstvo njihove intimne zadivljenosti samim sobom u ulozi ministra vojske ili policije, odnosno šefa BIA. Svaka je od gornjih primisli ipak samo delimično tačna. Sigurno je, naime, da se tek analizom „lične jednačine” trenutnog vrhovnika i prvih mu namesnika može stići do dubinskih uzroka njihove bahatosti, osionosti i agresivnosti pri vršenju, ne samo, bezbednosnih poslova. Treba, međutim, imati na umu da bazična, a napose negativna, svojstva ličnosti svakog od njih mogu izazvati opasne štete kada im u lični posed dođu državna moć i sila.

Potrebni uslovi za to su se stekli nakon što su Vučić i druzi stavili vojsku, policiju i Službe pod ličnu i partijsku komandu i kontrolu. Ne čudi stoga što svi oni, kao i njihovi izvođači radova uostalom, delaju kao da su im građani Srbije ove aparate preneli u privatni posed i dali na proizvoljno korišćenje. Pomenuti se, štaviše, ponašaju kao da im položaj civilnog naredbodavca neizostavno osigurava učinkovitu i delatnu kontrolu potčinjenih sastava.

Sasvim je, naime, moguće da neznani broj sadašnjih starešina i ostalih pripadnika vojske, policije i Službi voljno i svesno podržava Vučića i njegov režim, te da je spreman da hitro izvrši sve njihove naloge. To može biti zato što je ogromna većina njih mentalno, politički i profesionalno socijalizovana tokom YU ratova, odnosno u uslovima postratne, a temeljne i dugotrajuće krize države Srbije i rodnog društva. Razumno je stoga pretpostaviti da je podosta starešina i drugih pripadnika rečenih aparata Vučića dočekalo dobrodošlicom. Vrlo je izgledno i to da neki od njih u Vučići vide pouzdanog čuvara mračnih tajni zajedničkog ratnog prtljaga. Za neke od njih on je možda glavni jemac za to da nadležne ustanove Srbije nikad neće utvrditi i sankcionisati ratni saldo crveno-crne koalacije i njenih (para)državnih oružanih formacija. Među takvima ima sigurno i nekih koji očekuju da ih Vučićev režim zaštiti od eventualne sudske provere njihove lične odgovornosti za ratne i druge zločine počinjene u ime Srbije i/ili Srba. Može se, isto tako, samo nagađati sa koliko su tek olakšanja Vučićev dolazak na vlast dočekali neotkriveni organizatori i učesnici javnog streljanja Zorana Đinđića.162

Ako se sve ovo spolja i svodno posmatra, deluje kao da Vučić ima potpunu komandu i kontrolu nad oružanom silom države Srbije. Zalog bi za to mogla biti javna odanost vojske, policije i Službi, koju Vučiću u njihovo ime revnosno iskazuju Stefanović, Vulin i Gašić. Ima, međutim, nekoliko važnih nepoznanica oko prirode i sadržaja tog, vazda dvostranog i fluidnog, odnosa.

Nema, najpre, tog instrumenta kojim se tačno može izmeriti stepen delatne potčinjenosti sadašnje

161 Uporediti: „Gašić i Vučić u skupštini, aplauz i pohvale”. B92, 5. 2. 2016. <https://bit.ly/2ZchAnz>.162 Više o tome: Vasić, Miloš. Atentat na Zorana. Politika i Narodna knjiga, Beograd, 2005.

66

vojske, policije i Službi Vućiću i njegovim namesnicima. Kao što nema, ne samo u Srbiji, tog ustava ili zakona koji civilnim šefovima automatski pribavlja slepu poslušnost i večnu odanost državnih delatnika bezbednosti. Vučić i njegovi ministri otud drže pod izravnom kontrolom samo načelnika Generalštaba, direktora policije, odnosno Službi i njihove prve dodavače, jer su ih oni postavili na te položaje.

Međutim, o stanju u svakom od ovih aparata, te o lojalnosti njihovih pripadnika Vučić zna samo ono što mu kažu Vulin, Stefanović i Gašić. Dočim ova trojica o spremnosti i odanosti ljudi i sastava kojima šefuju znaju samo ono što im saopšte njihovi prvi saradnici. Kao što i svaki sledeći starešina vojske, policije i Službi o borbenoj gotovosti i moralu onih kojima komanduje zna samo ono što mu predoče neposredno potčinjeni i tako u krug. Ništa čudno, jer je reč o socijalno i profesionalno složenim organizacijama, koje po prirodi svog posla i hijerarhijsko-subordinacijskog ustrojstva poseduju, uz sve ostalo, vrhunske sposobnosti za mimikriju i (samo)obmanu. Povrh toga, rečeni su aparati, ne samo u Srbiji, nadasve velike korporacije, kojima je sopstveni opstanak vrhunski i životni interes. Niko, stoga, unapred ne može da zna, kome će i dokle će, pogotovo pri eventualnoj unutrašnjoj upotrebi, biti odane vojska, policija i Službe i njihovi delatnici.

Valja, povrh toga, znati da Vučić i druzi, hteli oni to ili ne, nužno postaju klijenti prvog ešalona bezbednosnih aparata. To je tako, jer zbog autoritarnog načina vladanja, oni sve više zavise od usluga vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih delatnika. Tom zgodom i ovi moćnici postaju predmet prikrivenog interesovanja bezbednosnih vrhuški, koje svoja tajna saznanja o njima uvek mogu da politički i/ili bezbednosno kapitalizuju. Čelni bezbednjaci, drugim rečima, mogu od sadašnjih vladalaca da za sebe i svoj aparat iznude – na primer, ucenom ili pretnjom ucene – brojne pogodnosti i koristi. Kao što pri eventualnoj smeni vlasti, oni mogu da od budućih vlastodržaca kupe ličnu zaštitu od odgovornosti za svoja politička i ostala nepočinstva. Ako u tome uspeju, kao što svedoče iskustva sa DOS-om, vrlo je verovatno i da će vojska, odnosno policija, te Služba kojoj pripadaju biti opet pošteđene radikalne reforme.

Jedna od posledica toga je skriveni rast bezbednosne i političke moći ovih aparata i njihovih elita. Ovo tim više, jer potonji sklonost Vučića i njegovih skutonoša ka zloupotrebi državne prisile najvećma koriste da ojačaju svoje ovlasti za uhođenje, progon i hapšenje građana po ličnom i/ili partijskom izboru. Ništa čudno, jer je opasna, a nemerljiva moć, koju ovi aparati i njihovi pripadnici poseduju, glavna zaloga njihovog opstanka i nedodirljivosti u svakom političkom poretku, a pogotovo prilikom njegove promene. Rečena je moć, isto tako, izvor njihove (prirođene) sklonosti ka autoritarizmu i diktatorima, pod čijim okriljem vojska i policija, a nadasve tajne službe (p)ostaju skriveni gospodari celoga društva i pripadne države.

Nezavisno od svega toga, nesporno je da su i u današnjoj Srbiji vojska, policija i Službe opet centralni klijenti partijske države i njenih čelnika. Neko bi otud mogao da zaključi kako je Vučić dosegao ideal svakog autokrate u kome čuči diktator. U uslovima zarobljene države i razorenih ustanova Vučić bi zbog te činjenice lako mogao postati zarobljenik sopstvene iluzije o vlastitoj svevlasti i svemoći. Ovo tim lakše, jer je tokom proteklih šest godina prirođena bahatost i osionost strašljivog Vučića obogaćena komandom nad vojskom, policijom i Službama. Budući da se kriza u Srbiji produbljuje i zaoštrava, te da se usput kruni i legitimitet režima, nekontrolisana se moć Vučića očas može pretvoriti u izravnu pretnju po bezbednost ovdašnjih građana i opstanak matične

67

im države. Jer, skorašnja iskustva Srbije i njenih građana svedoče da iz susretnog spoja bezobalne volje za moć trenutnog gospodara i egoističkih (korporativnih) interesa njegovih pretorijanaca lako nastaje eksplozivna smeša.

68

VII PREDLOG IZMENA I DOPUNA USTAVA SRBIJE

Svodni nalazi prethodne analize pokazuju da u Srbiji, kao i u njenim prethodnicama uostalom, načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora državnih posednika sile nije nikad bilo predmet zasebne, a sveobuhvatne i sustavne, ustavne i zakonske regulative. Nesporno je, isto tako, da su ustavna i zakonska rešenja u svakoj od ovih država163 činila moguću, barem nominalno, uspostavu i praktikovanje ovog tipa kontrole i nadzora. Ovo tim pre, jer ni u jednoj od njih nisu postojale izričite pravne zabrane niti prepreke za kontrolu i nadzor delatnika bezbednosti po demokratskim standardima.

Razumno je zbog svega toga ustvrditi da Ustav RS može biti, do eventualnog donošenja novog i drugačijeg, unapređen u delovima koji uređuju bezbednosne poslove. Ovde neće biti raspravljano, odnosno spekulisano o tome kakvi su izgledi da u Srbiji do takvih promena u dogledno vreme dođe. Kao što se i pravno formulisanje predloženih dopuna i izmena prepušta specijalistima za ustavno pravo.

Za početak je potrebno uspostaviti protivtežu državocentričnom poimanju i vojnom pristupu bezbednosti koji dominira sadašnjim Ustavom. Ovo se može postići prihvatanjem i unošenjem sržnih odlika proširenog i produbljenog koncepta bezbednosti, a napose onog njegovog dela, koji se odnosi na ljudsku bezbednost. Radi toga bi u Načela Ustava trebalo uneti stav kojim se država Srbija izrekom obavezuje da svim svojim građanima uredno pribavlja, isporučuje i jemči održivu ličnu bezbednost. U okviru istog stava bi ujedno trebalo utvrditi neraskidivu vezu između bezbednosti države Srbije i bezbednosti njenih građana. To se može postići, na primer, iskazom po kome je Srbija bezbedna samo ako su bezbedni svi njeni građani. Ili pak stavom da je bezbedan građanin jemac i krajnja svrha bezbednosti Republike Srbije.

Da bi predloženo načelo bilo logički i sadržinski upotpunjeno, njemu treba pridodati iskaz po kome je bezbednost Republike Srbije i njenih građana opšte, zajedničko i javno dobro. Na taj bi način Ustav namenski i dodatno kodifikovao sržni deo društvenog ugovora između građana Srbije i njihove države, kojim se uređuje i jemči uzajamna bezbednost ugovarača. Naime, odričući se tom prilikom dela svog suvereniteta u korist države, da bi im ona zauzvrat pribavljala dovoljnu bezbednost, građani se ne odriču prava da javno brinu o svim dimenzijama svoje bezbednosti i bezbednosti zajednice. Ovo tim manje, jer su oni već preuzeli ustavnu i zakonsku obavezu da snose ne samo bezbednosne troškove svoje države već i da ličnim učestvovanjem opslužuju njen sistem bezbednosti. Sve ih to u konačnici čini životno zainteresovanim i vlasnim da direktno i/ili preko svojih političkih zastupnika odlučuju o tome koliko i kakve bezbednosti im je potrebno, te po kojoj ceni će im ona biti isporučivana, kao i kojim će to postupcima i sredstvima ona biti dostizana i održavana.

Ustavnom izrekom da je bezbednost opšte, zajedničko i javno dobra bio bi, povrh toga, stvoren čvrst pravni osnov za ograničavanje i/ili sprečavanje državnog monopola i ekskluzivizma političke

163 Detaljno o tome videti u odeljku II i III.

69

klase, te vojnih, policijskih i tajnoslužbujućih profesionalaca u bezbednosnim poslovima, a napose u određivanju bezbednosnih potreba Srbije i njenih građana. Državu to, dakako, ne oslobađa obaveza i ne lišava odgovornosti za bezbednost zajednice i svojih građana, ali bi njene vlastodršce trebalo da spreči da u ime navodnog državnog razloga, odnosno tobožnjeg opstanka države i nacije samovoljno vode bezbednosnu politiku Srbije i proizvoljno koriste njene aparate prinude. Odnosno, da tom prilikom prednost daju navodnoj bezbednosti države, a na račun bezbednosti njenih pojedinačnih građana. Ovakvom bi odredbom bilo nadasve potvrđeno i dodatno ojačano pravo građana da javno sudeluju u oblikovanju i oživotvorenju bezbednosne politike svoje države. Građanima bi se, štaviše, po istom osnovu, jemčilo pravo da javno nadziru bezbednosno delovanje države i njenih aparata prinude, kao i svojih političkih zastupnika u vlasti koji ovim aparatima komanduju ili upravljaju.

Nekolikim dopunama i izmenama važećeg Ustava trebalo bi napokon u pravni poredak Srbije uvesti njen sistem bezbednosti. Najpre bi trebalo posebnim iskazom utvrditi da Republika Srbija ima jedinstveni sistem bezbednosti, te naložiti donošenje posebnog zakona o njemu (sistemu). Na taj bi se način političke proklamacije i projekcije iz Strategije nacionalne bezbednosti, koju inače Ustav sada ne poznaje, mogle pretočiti u zakonske odredbe o strukturi i sastavu, te o nameni i delovanju, kao i o načinu upravljanja sistemom bezbednosti. Bilo bi otud dobro ako bi se u Ustavu našla i dovoljno široka i sveobuhvatna definicija sistema bezbednosti, kojom bi, pored svih državnih pružalaca bezbednosnih usluga, bili obuhvaćeni i oni nedržavni – počev od privatnih bezbednosnih kompanija i agencija, preko akademskih (istraživačkih) ustanova, pa sve do organizacija civilnog društva i udruženih građana. Ne bi bilo zgoreg ako bi tom prilikom u jednom stavu ili članu Ustava bilo utvrđeno postojanje Saveta za nacionalnu bezbednost Republike Srbije, te uređen njegov sastav, delokrug i odgovornost za funkcionisanje sistema bezbednosti, kao i za bezbednost političke zajednice i njenih građana.

Tom bi zgodom trebalo otkloniti još jednu manjkavost važećeg Ustava. Njegovim su posebnim članom sada, naime, utvrđene misije samo Vojske Srbije. Kada je to već tako, bilo bi dobro da dopunjeni Ustav onda jasno utvrdi i misije policije, odnosno službi bezbednosti. To stoga, jer je reč o državnim organima koji, kao i Vojska, zbog velikih ovlašćenja i zamašnog delokruga, direktno utiču na bezbednost Srbije, a napose na bezbednost njenih građana. Ustavnim definisanjem misija državnih aparata prinude ujedno bi bila umanjena opasnost od toga da trenutni vlastodršci ili njihovi naslednici zakonom svako malo dodeljuju ili menjaju policiji i Službama misije po meri svojih (dnevno)političkih i/ili partijskih potreba. Prilikom propisivanja misija trebalo bi izrekom zajemčiti interesnu, političku i ideološku nepristrasnost Vojske, policije i Službi, kao i profesionalnu autonomiju njihovih pripadnika. Neposrednu korist bi od ovakve odredbe imali građani, ali i zaposlenici Vojske Srbije, policije i Službi, te drugih državnih organa, koji imaju neko od policijskih ovlašćenja. Građani stoga jer bi time bila, barem nominalno, zabranjena politizacija i ideologizacija državnih aparata prinude, odnosno njihova (zlo)upotreba za partijske i privatne svrhe vlastodržaca. Ništa manje nije važno i to da bi time potencijalno narasla otpornost državnih aparata i njihovih zaposlenika na svakovrsne zloupotrebe u izvedbi političkih moćnika. Drugim rečima, ako bi Ustav odredio misije ovih aparata, zakonodavac bi na osnovu toga mogao precizno da utvrdi kada to, zbog čega i na koji način bezbednosni profesionalci mogu, legitimno i legalno, da odbiju da koriste državnu prinudu za potrebe i ciljeve trenutnih nosilaca vlasti i moći.

70

Da bi predložene dopune i izmene bile učinkovite i delatne, neophodno je i u oblasti bezbednosti dosledno i do kraja primeniti demokratska načela sadašnjeg Ustava. To zahteva, pored ostalog, da ustavne nadležnosti i ovlašćenja svake od grana vlasti za kontrolu i nadzor ne samo vojske, policije i Službi već i ostalih državnih aktera u sistemu nacionalne bezbednosti budu Ustavom i zakonom dodatno razrađene i precizirane. U prvom bi koraku izrekom pod demokratsku civilnu kontrolu i javni nadzor trebalo pored Vojske staviti policiju i Službe, kao i sve ostale državne organe, koji poseduju neko od policijskih ovlašćenja. Ne bi bilo na odmet ako bi istom zgodom ovakvoj kontroli i nadzoru bio podvrgnut i ceo sistem nacionalne bezbednosti, a napose oni koji njime upravljaju. Utoliko bi spisak nadležnosti Skupštine izrekom trebalo proširiti na njenu obavezu da ne samo nadzire, kao do sad, službe bezbednosti već i da kontroliše i nadzire Vojsku Srbije i policiju, kao i sve druge državne organe koji imaju neko od policijskih ovlašćenja. Svemu tome bi trebalo dodati i nadležnost Skupštine za kontrolu i nadzor sistema nacionalne bezbednosti i svih njegovih aktera. Ustav bi istom zgodom trebalo da naloži donošenje posebnog zakona o demokratskoj civilnoj kontroli i javnom nadzoru nad, kako državnim tako i nedržavnim, bezbednosnim delatnicima Republike Srbije.

Za ovu je svrhu potrebno nedvojbeno i zasebno istaći primarnu odgovornost izvršne grane vlasti i njenih čelnika za bezbednost države i građana Srbije. Time bi bila naglašena i njihova bezbednosna odgovornost pred drugim granama vlasti, te pred javnošću i građanima. Tako bi, na primer, predsednika Republike trebalo obavezati da jedanput godišnje obaveštava Narodnu skupštinu o učincima svog komandovanja Vojskom Srbije. Kao što bi takvu obavezu trebalo nametnuti i Savetu za nacionalnu bezbednost.

Da bi načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora moglo biti delotvorno i učinkovito, u Ustav bi trebalo uneti još neke izmene. Najpre bi u nadležnost Narodne skupštine, pored donošenja strategije odbrane, trebalo umetnuti i donošenje strategije nacionalne bezbednosti, kao krovnog političkog dokumenta Republike Srbije u oblasti bezbednosti. Bilo bi, dakako, veoma korisno ako bi Skupština istom bila obavezana da usvaja i spoljnopolitičku strategiju Srbije. To bi, međutim, nalagalo da Ustav obaveže Vladu i ministarstvo nadležno za spoljnu politiku da takvu strategiju izrade i predlože Skupštini.

Čini se da bi predložene izmene i dopune ustavnih odredaba o bezbednosti mogle biti unete u važeći Ustav bez zadiranja u njegovu strukturu i kompoziciju. Bilo bi, međutim, dobro ako bi ustavopisci razmotrili mogućnost da ustavna materija o bezbednosti Srbije i njenih građana bude grupisana i celovito izložena u jednom ili dva odeljka. U tom bi slučaju postojeću obavezu Republike Srbije da osigura svoj opstanak, teritorijalnu celovitost, suverenitet i samostalnost (IV deo, Nadležnosti Republike Srbije) trebalo dopuniti i njenom obavezom da svim svojim građanima redovno i pod jednakim uslovima pribavlja, isporučuje i jemči održivu ličnu bezbednost. Dok bi načelo demokratske civilne kontrole i javnog nadzora, te uređenje jedinstvenog sistema bezbednosti, uključujući u to i misije Vojske, policije i Službi, mogli biti smešteni u zaseban odeljak u okviru V dela Ustava (Uređenje vlasti).

71

Navođeni izvori

1. Bela knjiga odbrane Republike Srbije. Ministarstvo odbrane RS, Beograd 2010.

2. „Bezbednost države i građana u srpskoj ustavnoj tradiciji”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6697/Bezbednost-drzave-i-gradjana-u-srpskoj-ustavnoj.shtml>.

3. „Constitutional provisions in the area of security: a comparative table”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6700/Ustavne-odredbe-u-oblasti-bezbednosti-uporedna.shtml>.

4. Cottey, A.; Edmunds, T.: Forster, A. (eds). Democratic Control of the Military in Postcommunist Europe, Guarding the Guards. Palgrave Macmillan, 2002.

5. Dimitrijević, Nenad. „Kako pisati Ustav”, Peščanik, 6. 12. 2012. <https://pescanik.net/kako-pisati-ustav/>.

6. Đokić, Katarina. „Komentari Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6648/Komentari-Nacrta-zakona-o-izmenama-i-dopunama.shtml>.

7. Ejdus, Filip. Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Službeni glasnik, Beograd, 2012.

8. „Gašić i Vučić u skupštini, aplauz i pohvale”. B92, 5. 2. 2016. <https://bit.ly/2ZchAnz>.

9. Grzymala-Busse, Anna. Beyond Clientelism Incumbent State Capture and State Formation, Comparative Political Studies, Volume 41, Number 4/5, April/May 2008: 638–673.

10. Hanggi, Heiner. „Conceptualising Security Sector Reform and Reconstruction”. U: Reform and Reconstruction of the Security Sector, eds. Alan Bryden and Heiner Hanggi. Geneva Centre for the Democratic Control of Armed Forces (DCAF) and LIT Verlag, Munster, 2004.

11. Hadžić, Miroslav. „Bilans reforme”. U: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji. Centar za civilno-vojne odnose i DanGraf, Beograd, 2009: 19–27.

12. Hadžić, Miroslav. „Bezbednosne nepoznanice Srbije”. U: Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji. Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Službeni glasnik, Beograd, 2012: 57–76.

13. Hadžić, Miroslav. Yugoslav People’s Army. Ashgate, London, 2002.

14. Hadžić, Miroslav. Uskraćena bezbednost. Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Službeni glasnik, Beograd, 2014.

15. Glavonjić, Zoran. „Šta je sa 24 sporne privatizacije u Srbiji?” Radio Slobodna Evropa, 29. 10. 2018. <https://www.slobodnaevropa.org/a/sporne-privatizacije-u-srbiji/29570703.html>.

72

16. Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji (2000–2008). Centar za civilno-vojne odnose i DanGraf, Beograd, 2009.

17. Godišnjak reforme sektora bezbednosti u Srbiji (2008–2011). Beogradski centar za bezbednosnu politiku i Službeni glasnik, Beograd, 2012.

18. Jovanović, Vladan. Slika jedne neuspele integracije – Kosovo, Makedonija, Srbija, Jugoslavija. Peščanik i Fabrika knjiga, Beograd, 2014.

19. Kaljević, Branka. „Dosije: Godišnjica Zakona o informisanju”. Vreme broj 459, 23. oktobar 1999. <https://www.vreme.com/arhiva_html/459/09.html>.

20. Kmezić, Marko; Bieber, Florian (eds). The Crisis of Democracy in the Western Balkans. An Anatomy of Stabilocracy and the Limits of EU Demoracy Promotion, BiEPAG, 2017.

21. Mandić, Sofija; Đorđević, Saša; Stojanović Gajić, Sonja. „Unapređenje predloga izmena i dopuna Zakona o policiji”. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2017. <http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/6676/Unapredjenje-predloga-izmena-i-dopuna-Zakona-o.shtml>.

22. Milosavljević, Bogoljub. Sistem bezbednosti Republike Srbije: ustavne dimenzije. Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP), Beograd, 2018.

23. Milosavljević, Bogoljub. Pravni okvir i praksa primene posebnih postupaka i mera za tajno prikupljanje podataka u Republici Srbiji. Beogradski centar za bezbednosnu politiku. Beograd, 2015.

24. Milosavljević, Bogoljub. „Reforma službi bezbednosti”. U: Koncept reforme sektora bezbednosti, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2004.

25. Milosavljević, Bogoljub; Hadžić, Miroslav. Pravna uređenost sektora bezbednosti Srbije. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2013, http://www.bezbednost.org/Sve-publikacije/5583/Pravna-uredjenost-sektora-bezbednosti-Srbije.shtml.

26. Milosavljević, Bogoljub; Pavićević, Đorđe. Tajni dosijei – Otvaranje dosijea službi državne bezbednosti. Centar za antiratnu akciju, Beograd, 2001.

27. Mirković, Aleksandar. „Kopernikus kupio TV Prva i O2”, 4. 12. 2018. <https://pcpress.rs/kopernikus-kupio-tv-prva-i-o2/>.

28. Mitrović, Jelena. „IZMENA ZAKONA Do sada su izvršitelji izbacivali na ulicu, pogledajte šta će vam ubuduće raditi”. Alo, 28. 12. 2018. <https://www.alo.rs/vesti/drustvo/izvrsitelji-nece-moci-da-vas-izbace-na-ulicu/203705/vest>.

29. Nacionalni konvent o Evropskoj uniji, Radna grupa za poglavlja 30 i 31. „Komentari na nacrte strategija nacionalne bezbednosti i odbrane”, 20. 6. 2018. <http://eukonvent.org/komentari-na-nacrte-strategije-nacionalne-bezbednosti-i-nacionalne-odbrane/>.

73

30. Nikolić, Maja. „’Poslednji Mohikanci’ idu u Strazbur da se žale na vlast SNS”, N1 Srbija, 20. 9. 2018. <http://rs.n1info.com/Vesti/a421634/Zelenovic-Stamatovic-i-Paunovic-zale-se-Savetu-Evrope.html>.

31. Novosel, S.; Jeremić, V. „Niko još nije odgovarao za pad helikoptera”. Danas, 13. 3. 2019. <https://www.danas.rs/drustvo/niko-jos-nije-odgovarao-za-pad-helikoptera/>.

32. Petrović, Predrag; Đokić, Katarina. Crne tačke reforme službi bezbednosti u Srbiji. Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2017.

33. Popović, Srđa. One gorke suze posle. Peščanik, Beograd, 2010.

34. Popov, Nebojša (ur). Srpska strana rata. Republika, Beograd, 1996.

35. „Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama”. Službeni list SCG, br. 6/2003.

36. Radivojević, Jelena. „TI: Srbija pala za deset mesta na listi Indeksa percepcije korupcije”. KRIK, 29. 1. 2019. <https://www.krik.rs/ti-srbija-pala-za-deset-mesta-na-listi-indeksa-percepcije-korupcije/>.

37. Rujević, Nemanja. „Sve smrti Aleksandra Vučića”, Deutsche Welle, 7. 7. 2018. <https://www.dw.com/sr/sve-smrti-aleksandra-vu%C4%8Di%C4%87a/a-44549952>.

38. „Savamala: Slučaj tapka u mestu, tužilaštvo prebacuje krivicu na policiju”. KRIK 25. 10. 2018. <https://www.krik.rs/savamala-slucaj-tapka-u-mestu-tuzilastvo-prebacuje-krivicu-na-policiju/>.

39. Stojanović, Dubravka. „Epoha nikada nije ni nastala”. Peščanik, 29. 11. 2012. <https://pescanik.net/epoha-nikada-nije-ni-nastala/>.

40. „Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije”. Službeni glasnik RS, br. 88/2009.

41. Tomić, Nikola (ur). Preugovor Alarm, Izveštaj o napretku Srbije u poglavljima 23 i 24. Beograd, septembar 2018. <http://www.preugovor.org/Alarm-izvestaji/1459/Izvestaj-koalicije-prEUgovor-o-napretku-Srbije-u.shtml>.

42. „Ustav Crne Gore”. Službeni list RCG, broj 48/1992.

43. „Ustav Republike Srbije”. Službeni glasnik RS, broj 1/1990.

44. „Ustav Republike Srbije”. Službeni glasnik Republike Srbije, broj 98/2006.

45. „Ustav Savezne Republike Jugoslavije”. Službeni glasnik SRJ, 1/92.

46. „Ustav SFRJ”. Vojna štamparija Split, 1974.

47. „Ustavna povelja državne zajednice Srbija i Crna Gora”. Službeni list SCG, br. 1/2003.

48. „Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije”. Službeni glasnik RS, br. 98/2006.

74

49. Valtner, L. „Usvajanje novog Ustava krajem 2017.” Danas, 2. 6. 2015. <https://www.danas.rs/politika/usvajanje-novog-ustava-krajem-2017/>.

50. Vasić, Miloš. Atentat na Zorana. Politika i Narodna knjiga, Beograd, 2005.

51. Vasić, Miloš. „U službi svoga gospodara”. Vreme br. 1255, 22. 1. 2015.

52. „Vučić: Razmatramo vraćanje obaveznog vojnog roka”. Radio Slobodna Evropa, 21. 8. 2018. <https://www.slobodnaevropa.org/a/29445408.html>.

53. „Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji”. Službeni glasnik RS, br. 42/2002, 111/2009, 65/2014-odluka US, 66/2014 i 36/2018.

54. „Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije”. Službeni glasnik RS, br. 116/2007 i 72/2012.

55. „Zakon o parlamentarnom nadzoru u oblasti bezbjednosti i odbrane”. Službeni list Crne Gore, br. 80/10.

56. „Zakon o policiji”. Službeni glasnik RS, br. 101/2005, 63/2009 – odluka US, 92/2011 i 64/2015.

57. „Zakon o policiji”. Službeni glasnik RS, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018.

58. „Zakon o službama bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije”. Službeni list SRJ, br. 37/2002.

59. „Zakon o Vojnobezbednosnoj agenciji (VBA) i Vojnoobaveštajnoj agenciji”. Službeni glasnik RS, br. 88/2009, 55/2012 – odluka US i 17/2013.

60. „Zakon o Vojsci Srbije”. Sl. glasnik RS, br. 116/2007, 88/2009, 101/2010, 10/2015, 88/2015 – odluka US i 36/2018.

61. Živanović, Katarina. „Koje su sve ratove najavljivali tabloidi u 2018. godini?” Danas, 1. 1. 2019. <https://www.danas.rs/drustvo/koje-su-sve-ratove-najavljivali-tabloidi-u-2018-godini/>.