Српска држава и државност

Медицинска школа Пожаревац

Тема:Српске династије

Име наставника:Ицић Драган

Име ученика:Ћирић Анђелка

Датум:17.10.2014.године

Увод

Српске земље биле су:Дукља,Рашка,Травунија,Захумље,Босна,Паганија,Косово,Вардарс-ко-моравска област

О дукљи

Црна Гора, некада се називала Дукљом, а потом Зета по реци Зети.Срби су населили Дукљу у седмом веку и признали су власт Византије.Први вођа Дукље, био је Јован Владимир.У рату Самуила против Византије, он је постао веран Византији,зато га је Самуил заточио и оженио својом ћерком Теодором Косаром и вратио га у Дукљу.Нкон смрти Самуила, Јована Владимира убија синовац, Јован Владислав.Мир је владао све док на власт није дошао Стефан Војислав и подигао устанак.Његов син,Михајло је ујединио Дукљу и Рашку,од папе добио краљевску круну 1077.То је било прво признање

независности једне српске државе.

Немањићи

Завида, жупан из династије Немањића, имао је је три сина:Тихомира,Мирослава,Страцимир и Стефана Немању.

Када је Манојло Комнин збацио Десу са власти, на власт долази Завидин најстарији син, Тихомир.Он добија титулу великог жупана, а остала браћа титуле жупана.Међутим, још на почетку, Немања се осамостаљује, почиње да гради цркве, обнавља их без знања свога брата, Тихомира.Тихомир се разбеснео и убрзо заробио свог брата, који успева да се избави и успаева да отме власт своме брату Тихомиру.Тихомир одлази у Цапиград и убрзо са мањом војском напада Немању и губи живот у тој борби.Немања долази на власт 1166. године. Још на почетку своје владавине, Немања је покушао да нападне Византију, али убрзо бија заробљен.Немања тада, обећава византијском цару Манојлу, да више неће нападати Византију.Немањино обећање трајало је све до смрти византијског цара. До тог времена он је био цару веран вазал и није се више бунио, а своје обавезе је верно извршавао.Изненадна смрт цара Манојла 1180.године изазвала је одмах огромне промене на Балкану.Немања напада и осваја области Византије у којима су живели Срби.Хвосно, Скадар,Поморавље , Зету..

Немања је био оженјен Аном, византијском принцезом, са којом је имао три сина:Вукана, Стефана и Растка.Вукана је поставио за краља у Зети и Травунији,а Стефана , како би ускладио односе са Византијом ,жени византијском принцезом Евдокијом.Немања се 1196.године ,са својом женом повлачи са власти и постаје монах.Добија име Симеон , његова жена добија име Анастасија.Симеон умире 1200.године.Што се тиче Немањиног најмлађег сина, Растка, он бежи од куће на дан своје женидбе и постаје монах који добија име Сава.Отац, касније Симеон,придружује му се и они заједно обнављају манастире Жичу и Хиландар.Сава одлази 1219. Године у Никеју, где је рукоположио за Архиепископа.Овим догађајем, црпске цркве постају независне.

Стефан Немањић на власт долази 1196. , када се и оженио Евдокијом, византијском принцезом.Тада избија свађа између Стефана и Вукана, јер Вукан, као најстарији син сматра да би он требао да добије титулу великог жупана.Вукан уз помоћ Мађарске успева да 1202.године ,на кратко збаци Стефана са власти, али се Стефан враћа на престо уз помоћу Бугарске.Однос између браће се погоршао, зато Сава доноси 1207. Године, мошти светог Симеона и мири завађену браћу.Мир је трајао све до Вуканове смрти 1207.године.За време четвртог Крсташког рата,Византија се распала, а Стефан се растаје од Евдокије и жени се млетачком принцезом Аном.Путем тог брака Стефан од Папе добија круну 1217.У то доба у Србији се доста почела ширити Католичка вера, што се Сави није свидело.Зато, 1219.године, Сава одлази у Никеју, где је рукоположио за првог Архиепископа, тада цркве у Србији постају независне.Стефан Немања је имао унутрашњу

и спољну политику. Унутрашња политика била је везана доста за цркву у то доба.Стефан је доста сарађивао са црквом, градио манастире и обнављао их.Спољна политика била је везана за слоган: ,,Јака Србија, слаба Византија''.

Стефан је имао петорицу синова.Стефана Радослава,Комнина,Стефана Владислава,Предислава и Стефана Уроша I.

Краљ Радослав (1227-1233)

Радослав је на престолу, као најстарији син, наследио свога оца Стефана Првовенчаног. Он је био син из брака са Евдокијом. У то време, на јужним српским границама је ојачао епирски деспот Теодор I Анђео. Он је за кратко време запосео Македонију, Тесалију и Тракију, Скопље (1220), а од Латина је преотео и Солун (1224).У Солуну се прогласио за цара, а крунисао га је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Стефан Првовенчани је желео да са њим успостави пријатељске односе, па је Радослава оженио Аном, ћерком Теодора I (1219/20).Радослав је тако двоструко потпао под грчки утицај, што је и одредило његову политику. Свом имену је додао византијско царско презиме Дука.Убрзо он губи моћног савезника , јер Теодор Анђело бива поражен.Радослав остаје без власти и без жене,замонашио се и добио име Јован.Сахрањен је у Студеници.

Краљ Владислав (1234-1243) Након победе на Клокотници, Бугарска постаје најмоћнија држава на Балкану. Из тог разлога српска властела настоји да успостави добре односе са моћним суседом, па се договара брак између Владислава и Белославе, ћерке бугарског цара Јована II Асена. Архиепископ Сава га крунише за краља, али незадовољан приликама у земљи одлази у посету светим местима, а управу над црквом оставља Арсенију. При повратку, свратио је на двор бугарског цара у Трнову, где је изненада умро (1236). Јован II Асен га сахрањује у Трнову, а након годину дана његов синовац Владислав преноси његове мошти у Милешеву.Владислав је био принуђен да решава проблеме настале на западним границама државе.Са Дубровником је дошло до неспоразума око пружања уточишта збаченом Радославу, а тињао је и сукоб Дубровачке и Барске архиепископије.Закључен је посебан уговор (1235), али односи Владислава и Дубровника нису били добри. Дошло је и до сукоба с Угарском. Херцег Коломан је успешно ратовао против босанских јеретика, али је освојио и део Захумља, које је држао кнез Тољен, син великога кнеза Мирослава. Још од времена Стефана Немање, Захумље се сматрало саставним делом Србије, па је Владислав с војском прошао кроз Захумље и избио на Цетину (1237), где је обновио сарадњу са Сплитом потписавши уговор.

Међутим, дошло је до догађаја који су ослабили положај краља Владислава. 1241.је умро његов моћни таст, Јован II Асен.

Све то је утицало да са српског престола буде свргнут Владислав, а на његово место буде доведен његов најмлађи брат, Урош, син Стефана и Ане Дандоло.

Краљ Урош I (1243-1276) Долазак Уроша I на власт означава својеврсну прекретницу у историји српске средњевековне државе.Србији више није потребно туторство моћних суседа, већ је српска властела та која ће кројити спољну политику државе.Односи Уроша и Владислава били су одлично сређени, тако да је Србија била лишена трзавица на унутрашњем плану.Од суседа више нико није био јак да би угрожавао српску самосталност јер су Угарска и Бугарска још увек осећале последице монголске најезде, Латинско царство је било неспособно за неку већу акцију, док су се Никеја и Епир међусобно сатирали.Урош се убрзо сукобљаба са својим сином Драгутином, бива поражен,повлачи се у Захумље са Јоакином 1276.године.

Краљ Драгутин Долазак краља Драгутина на власт није наишао на одобравање властеле и цркве због начина на који је дошао на власт.Он је настојао да стекне присталице и одобровољи властелу, али није имао превише успеха. Државу је поделио на 3 дела: краљици-мајци Јелени, брату Милутину, а највећи део је оставио за себе.

Србија је на Балкану остала усамљена, па је Византија желела да јој диктира услове.Византијска војска је дошла до Липљана, што је у Србији изазвало пометњу.Ипак, дошло је до неочекиваног обрта.Драгутин пада са коња а његове дужности преузима Милутин, који убрзо добија престо.

Милутин Стефан УрошДолази на власт 1282.године.Још на почетку своје владавине напада Византију и заузима северни део Македоније и Скопље.1283. опустошио је македонску област.На Егејско море излази 1284.године.Убрзо, тартари (лопови) из Македоније упадају у србију и пустоше је.Милутин подиже војску и тера пљачкаше у Бугарску и проширује своје границе на Браничево, Ђердап и излази на Дунав.Међутим, лопови поново нападају Србију, али, овог пута долази до склапања мира између Тартара и Срба.Такође, србија склапа мир и са Византијом, тиме сто се Милутин жени бизантијском принцезом Симонидом, кој ја тада имала шест година.Симонида је одрасла на српском двору.Драгутин жели да му брат преда власт, али Милутин одбија и долази до сукоба између браће. Сукоб је трајао од 1316.године, до Драгутинове смрти.Почиње да се поставља питање ко ће наследити Милутина.Милутинов син Стефан Дечански или Симонидина браћа?Већ нестрпљив, Милутинов син диже побуну на оца, бива поражен и Милутин наређује да му се син ослепи и прогна из земље.На самрти монаси успевају да натерају Милутина да врати сина зељу сто је Милутин и урадио.Након његове смрти за власт се боре Стефан Дечански , Милутинов син и Владислав, Драгутинов син.За владара изабран је Стефан, одлуком народа.

Стефан ДечанскиДолази на власт 1321 године, а владаће само 10 година, тј. до 1331.године.Није се трудио да прошири своје територије, већ да сачува оно што му је отац оставио.Његову мирољубивост искористиле су Византија, Босна и Бугарска, и освојиле Неретву и Стон.Краљ је због тога два пута дигао војску, где се као добар војсковођа показао Стефанов син, Стефан Душан.Бугарска и Византија се уједињују против Србије.Међутим, бугарски краљ губи стрпљење и сам напада Србију, где бива и поражен.Ова битка познатија је као ,,Битка на Велбужду''.Пошто је племство учествовало у рату, оно сада тражи награду, пошто бива одбијено, окреће сина против оца и убрзо,Стефан Душан затвара свог оца у тамницу, где је Стефан дечански иѕ непознатих разлога 1331.године и умро.

Стефан Урош ДушанДошао је на власт помоћу племства 1331.године.Са Бугарском је побољсао своје односе тј. са царем Иваном Александром и оженио се његовом сестром Јеленом.На Западу је побољшао односе са Босном и Дубровником.1334. први пут ратује против Византије са успехом.1341.године, поново напада Византију, након смрти цара Андорника трећег.Освојио је Епир, Тесалију,Албанију,Сер,Халкидики,део Македоније.Покушао је да освоји Солун , како би лакше освојио Цариград.У Серу се 1345. Прогласио царем Срба и Грка.Уздигао је ранг патријаршије, тако што је Јоакина послао код бугарског патријарха да рукополози за патријарха, који це 1346. Крунисати Душана за краља Срба и Грка.Такође је и Његов син, Урош, иако још увек малолетан био постављен за краља старе Србије, а Душан је био цар освојеног дела Византије.Такође је објавио Душанов законик 1346.Византија га не признаје за цара.Мађарска добија Београд,Браничево,Голубац,а Црбија њихово залеђе.Убрзо Османлије почињу да насељавају Балкан.Душан почиње да планира велики рат против Турака, али га спречава смрт 1355.године.

, Стефан Урош V Немањић познатији као Урош Нејаки, син је и наследник

цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је манастир Матејча. Он

је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и

обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српскадржава

престаје да постоји.

Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна

владавини његовог оца. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре.

Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар

који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од

спољних напада, ни од унутрашњих потреса.

И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за

своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић,

Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву

страну на државном сабору у Скопљу 1357. Симеон војно далеко снажнији себи је

доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359.

Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног

у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска

држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је

обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2.

или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи

српски цар.

За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан

краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко

Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године

Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт

у Серу.

После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле

која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна

неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање

реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља

211 година после смрти.

Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Његов лик и

народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за

историјску драму Стефана Стефановића из 1825. године под именом „Смрт

Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а

његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та

дела немају значајну књижевну вредност.

Стефан Душан и Урош Нејаки

Србија (1371-1459)

Маричка битка и њен значај Деспот Угљеша је постао господар града Сера и Серске области 1365.То је била

једна од најзначајнијих обласи у оквирима Српског царства. На истоку је обухватала долину Месте, на западу полуострво Халкидики са Светом Гором, као и долину доњег тока Вардара, а на северу је ишла до градова Струмице и Мелника, где се додиривала са Вукашиновом облашћу, која је обухватала најзначајније градове: Призрен, Скопље и Прилеп. Области Мрњавчевића, посматране као целина, биле су најзначајније у Српском царству. У периоду учвршћивања Мрњавчевића, османски Турци су полако продирали у унутрашњост Балкана. Из Галипоља, које су запосели 1354. кренули су на запад, у долину реке Марице. Освојили су Дидимотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363), и почели масовно да насељавају заузете области, тако да су се на широком фронту граничили са Угљешиним поседима. Сукоби су били неизбежни, па се деспот Угљеша припремао за велики рат.Затражио је помоћ од Византије, и признао јурисдикцију Цариградске патријаршије на својој територији.Ипак, једино је од свог брата могао очекивати праву помоћ, док су остали српски великаши остали по страни. Турски упади су постали све несноснији, па су Вукашин и Угљеша одлучили да протерају Турке из Европе. Одлука је донета почетком 1371., али је офанзива кренула тек у септембру. Удружене снаге Вукашина и Угљеше су продрле у долину Марице и дошле до места Черномен, нешто западније од Једрена. У прилично нејасним околностима, дошло је до битке, 26.септембра 1371., у којој је српска војска доживела катастрофалан пораз, док су оба Мрњавчевића, деспот Угљеша и краљ Вукашин, погинули

Кнез Лазар Хребељановић У северним крајевима некадашње државе Немањића настала је најснажнија феудална област, којом је управљао кнез Лазар Хребељановић. Он је рођен 1329.уПрилепцу код Новог Брда, а његов отац Прибац је био царски логотет. Сам Лазар је био ставилац на двору српских царева.У први план је избио тек након погибије Мрњавчевића и слома Николе Алтомановића.

Лазарева експанзија на север креће 1379., када од Радича Бранковића Растислалића преотима Кучево и Браничево. Не зна се да ли ово чини с одобрењем угарског краља, а после смрти Лајоша I (1382), опседа Голубац и Београд, али безуспешно, мада се ипак учвршћује на десној обали Саве и Дунава. У свом највећем обиму, његова држава се простире од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Лазар је држао цело Поморавље и најзначајније градове у њему (Ниш, Крушевац, Ужице), као и рударске центре Ново Брдо и Рудник.

Српска црква је у њему видела легитимног наследника Немањића, тако да му је признала титулу «самодршца свих Срба» и додала му немањићко владарско име Стефан. Иако је имао црквену подршку, није дошло до уједињења земаља у «породичном савезу»: Поморавља под Лазаром, Косова под његовим зетом Вуком, и Зете под његовим другим

зетом Ђурађем II Страцимировићем Балшићем. Даље учвршћивање Лазареве власти су онемогућили Турци. Први сукоб између српске и турске војске догодио се на Дубравници код Параћина (1381), када су турски пљачкашки одред сузбили Цреп и Витомир, феудалци кнеза Лазара. После пар година затишја, турски султан Мурат је лично повео војску, која се са војском кнеза Лазара сусрела на Плочнику (1386) у Топлици, али је изгледа сукоб већих размера избегнут.

Косовска битка и њен значај За одлучан сукоб с Турцима кнез Лазар је окупио најближе рођаке и савезнике,

што није било тешко.Вук Бранковић, господар Косова и Скопља, и сам је био угрожен, а краљ Твртко је очекивао одмазду, пошто је један турски одред претрпео тежак пораз код Билеће (1388).Ђурађ Страцимировић је тада био на турској страни и није учествовао у предстојећем боју.Султан Мурат је окупио снаге из азијских и европских делова Османског царства, а са њим су били и синови Бајазит и Јакуб. Свакако да су султану помагали и неки од хришћанских вазала.Турска војска је преко области Константина Драгаша дошла на Косово, где је на Видовдан (15/28.јун 1389.) дошло до одсудне битке у којој су оба владара, и султан Мурат и кнез Лазар, изгубила живот.Овај догађај је међу савременицима снажно одјекнуо.Најстарији извор потиче 12 дана после сукоба, и то су вести руског монаха Игњатија који пише о пометњи која је настала у Османском царству јер су допрле вести о погибији оба владара.Твртко, босански краљ, у својим писмима из августа и октобра, које је упутио Трогиру и Фиренци, говори о својој великој победи, иако он лично није учествовао, већ је послао одред под вођством Влатка Вуковића. Млечани у својим изразима саучешћа османском двору због Муратове погибије наводе нејасне вести, али сам стил писања не наводи на османску победу. У Паризу пре октобра 1389.,Филип Мезијер пише да је Мурат потпуно побеђен, и да је заједно са сином погинуо у боју. Византијски ретор Димитрије Кидон у писмима Манојлу II жали због слабости Византије да протера Турке после њиховог пораза.

Косовска битка и њен значај За одлучан сукоб с Турцима кнез Лазар је окупио најближе рођаке и савезнике,

што није било тешко.Вук Бранковић, господар Косова и Скопља, и сам је био угрожен, а краљ Твртко је очекивао одмазду, пошто је један турски одред претрпео тежак пораз код Билеће (1388).Ђурађ Страцимировић је тада био на турској страни и није учествовао у предстојећем боју.

Султан Мурат је окупио снаге из азијских и европских делова Османског царства, а са њим су били и синови Бајазит и Јакуб. Свакако да су султану помагали и неки од хришћанских вазала.Турска војска је преко области Константина Драгаша дошла на Косово, где је на Видовдан (15/28.јун 1389.) дошло до одсудне битке у којој су оба владара, и султан Мурат и кнез Лазар, изгубила живот.Овај догађај је међу

савременицима снажно одјекнуо.Најстарији извор потиче 12 дана после сукоба, и то су вести руског монаха Игњатија који пише о пометњи која је настала у Османском царству јер су допрле вести о погибији оба владара.Твртко, босански краљ, у својим писмима из августа и октобра, које је упутио Трогиру и Фиренци, говори о својој великој победи, иако он лично није учествовао, већ је послао одред под вођством Влатка Вуковића. Млечани у својим изразима саучешћа османском двору због Муратове погибије наводе нејасне вести, али сам стил писања не наводи на османску победу. У Паризу пре октобра 1389.,Филип Мезијер пише да је Мурат потпуно побеђен, и да је заједно са сином погинуо у боју. Византијски ретор Димитрије Кидон у писмима Манојлу II жали због слабости Византије да протера Турке после њиховог пораза.

Извори из каснијих година ипак у друкчијем светлу говоре о бици, прихвтајући реалност, која је била таква да су обострани губици били огромни, али да је то ипак било поразно за ону слабију и малобројнију страну, а то је српска.Зато су Лазареви наследници били принуђени да признају новог султана Бајазита за свог господара, прихватајући вазалну обавезу.То је непосредна последица косовске битке.28. Вук Бранковић

Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља (1365) чиме је он (Вукашин) постао царев савладар.Некако од тог доба, вероватно под налетом оснажених Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од Охрида ка косовској Дреници. По свему судећи севастократор Бранко је био већ мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), немајући снаге да се супротставе морали су да одступе.До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) је боравио на двору цара Уроша са дворском титулом ставиоца, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза).

Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима.Недуго након Косовске битке Бајазит је морао да жури у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба. За то време у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. У то време кнежеви синови, Стефан и Вук, били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. С друге стране, било је сасвим неоубичајено да власт врши

кнегиња Милица и да је синовима преда онда када они постану пунолетни. Стога је било сасвим за очекивати да се за новог вођу у Србији истури њен најмоћнији великаш, а то је био тада Вук Бранковић. Слично је мислио и угарски краљ када је само три недеље након Косовске битке послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре.Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији. Садржај ових преговора се не зна, али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало.Очигледно да су Угари мислили да је власт над Србијом смрћу кнеза Лазара исклизнула из ове породице.Можда је и упад Угара у Србију у јесен 1389.године био у вези са овим преговорима. Ипак, кнегиња Милица се

на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум.Током 1390.године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. Баш те године (1390.) била је одлучена ова краткотрајна неизвесност око тога ко ће владати Србијом и то у потпуну корист куће Лазаревића

Kнез Стефан Лазаревић После Косовског боја Турци нису покорили Србију. Бајазит је понудио удовици књегињи Милици и малолетном наследнику престола Стефану вазални однос.Они су га прихватили пошто је северној граници претила опасност од угарског краља Жигмунда који наставља Лајошеву политику према Србији и настоји да учврсти своју власт у Мачви и обезбеди посед северних српских области. Милица је морала да прихвати вазални однос и због тога што су земљу пратиле унутрашње борбе пошто је господар Косова Вук Бранковић, у нади да ће учврстити свој положај у Србији, затражио помоћ од краља Жигмунда који му је обећао да ће му пружити помоћ, па наставља отпор из Приштине против Турака. Милица шаље у харем Бајазита ћерку Оливеру и преузима обавезу да ће њени синови Стефан и Вук ићи на поклоњење Бајазиту и да српске трупе као помоћна војска учествују у турским походима У време учвршћења турских позиција на Балкану, крајем 1392. и у току 1393. кнез Стефан Лазаревић постао је пунолетан и узео је власт у Србији, а књегиња Милица се закалуђерила и узела име Јевгенија

После битке код Ангоре (1402) створени су услови да се искористе неприлике у Турској. Гргур Бранковић је заробљен, а касније ослобођен, док је Оливера, Лазарева кћи, пуштена из харема.Српски кнежеви су се после битке у Србију враћали преко Византије. Августа 1402.јеЈован VII Палеолог свечано дочекао Стефана Лазаревића у Цариграду, доделивши му том приликом титулу деспота. Поведени су преговори о женидби Стефана са Јеленом, блиском рођаком Јована Палеолога, ћерком господара Лезбоса, што је нешто касније и остварено.Добијање деспотске титуле био је видљиви знак зближавања Србије и Византије, чији је заједнички непријатељ било Османско царство.Примањем деспотске титуле Стефан прихвата идеју о супрематији византијског цара.Називајући себе у повељама «самодржавним деспотом», Стефан наглашава самосталност Србије.Савезништво Србије и Византије је било потврђено 1410.године, након битке код Космидиона, када је цар Манојло II свечано примио Стефана, иако је он био на страни Мусе, а Манојло на страни Сулејмана у грађанском рату између Бајазитових синова. Том приликом је Манојло потврдио деспотску титулу Стефану.

Стефан Лазаревић и Угарска После косовске битке Србија се нашла стешњена између Турске на југу и Угарске

на северу.Само пар месеци после битке краљ Жигмунд (1387-1437) је лично предводио

поход на Србију. Тај напад је пресудно утицао да Србија склопи мир са Турцима и прихвати вазалне обавезе.Рат са Угарском се наставио на обалама Саве, у Шумадији, у Браничеву и Поморављу. Угарске трупе су упадале 1390, 1391.и 1392. године.

До првих српско-угарских преговора дошло у сенци турске победе код Никопоља, међутим преговори пропадају због противљења дела српске властеле и султана Бајазита. Због веза са угарским двором априла 1398.кнегиња Милица је ишла у дипломатску мисију на Порту, пар месеци касније сам Стефан је морао ићи да изглади неспоразуме са султаном. Међутим, после битке код Ангоре 1402.и догађаја у Угарској 1401-3. (тешке династичке борбе) ситуација се драматично мења. Иницијатива за преговоре потекла је из Будима, јер је Жигмунд тражио савезнике ван Угарске. Угарска делегација са Пипом Спаном на челу наишла је на добар пријем и уговор је убрзо склопљен (крајем 1403.).Уговором Стефан се обавезао на вазалне обавезе према Жигмунду, а заузврат је могао рачунати на војну помоћ.Поред тога Стефан добија Мачву и Београд, који изграђује у наредном периоду у снажну тврђаву и јак привредни центар. Непосредно после ангорске битке Србија је добила и Голубац

После смрти Балше III 1421.Зета је припојена Деспотовини. Стефан наставља рат са Млечанима око приморских градова у Зети који се завршио миром 1423.по коме су Млечани задржали Скадар, Љеш, Улцињ и област Паштровића. Деспотовина се пружа од Саве и Дунава до зетског приморја, а на истоку до тимочке области а на југу до гребена Шар планине и Скопске Црне Горе.

Владавина Ђурађа Бранковића до првог пада Деспотовине Деспот Стефан није имао деце, а како је дуже боловао, желео је да за живота регулише питање наследника. Сазвао је сабор у Сребреници у мају 1426., па је пред властелом и свештенством прогласио за свога наследника Ђурђа Бранковића. Однос са Мађарима је утврдио на састанку са краљем Жигмундом у Тати. Ту је одлучено да ће Ђурађ као наследник Стефана прихватити вазалну обавезу према Угарској и предати му Мачву, Београд и Голубац. Деспот Стефан је умро 1427. приликом лова, у близини данашњег Младеновца. Када је ступио на престо, Ђурађ Бранковић је био зрео човек.Био је васпитан у византијском духу, и ожењен Гркињом, Ирином (Јерином) Кантакузин. Био је добро упућен у војне, дипломатске и финансијске послове. Ђурађ је од свих српских владара био у најбољим односима са Дубровчанима

Краљ Жигмунд умире 1437., а на престо долази Алберт Хабзбуршки. Та промена на престолу је испровоцирала Мурата II, тако да он креће једном војском на Угарску, а другом на Србију јер му се Ђурађ замерио 1437. при угарском нападу на српске територије под османском влашћу. Ђурађ покушава да ситним територијалним уступцима смири новонастали сукоб, али већ следеће године султан Мурат лично окупља војску у поход на Србију, те стиже под

Смедерево које опседа три месеца.Ђурађ је побегао у Угарску, а Смедерево су бранили његов син Гргур и Тома Кантакузин. Ипак, Смедерево се предаје 18.августа 1439.

Обнова Деспотовине По паду Смедерева, Ђурађ покушава да покрене напад на Турску уз помоћ Угарске и краља Алберта. Алберт умире 1439., па је Ђурађ приморан да се нагоди с Турцима. Предаје им Смедерево, а заузврат добија некадашње области Бранковића, уз вазалну обавезу. Ђурађ се умешао у борбу за угарски престо, желећи да Лазара Бранковића ожени Албертовом удовицом Елизабетом, али је покушај неуспео, па је изгубио половину својих поседа у Угарској. Одатле бежи у Зету и покушава да организује ослобођење Деспотовине. Османлије му због тога уцењују главу, па из Зете бежи у Дубровник, где остаје три и по месеца. Гргур и Стефан не успевају да побегну, па су ухваћени, одведени у Цариград и ослепљени.Ново Брдо тада пада први пут (1441), те Ђурађ губи целу Деспотовину.

Након склопљеног мира, деспот Ђурађ није могао мирно да влада, пошто је угарски краљ Владислав одбацио мир и спремао се за рат.Пошто је познавао прилике у западном свету, а и снагу Турске, Ђурађ је био против нових сукоба.Септембра 1444.Угари нападају Османско царство заобилазећи Србију. Долази до велике битке код Варне (10.11.1444.), где је Мурат II сатро крсташе.Погинуо је краљ Владислав, као и кардинал Ћезарини, док се Јанош Хуњади спасао бекством. Убрзо након битке, Мурат се повукао с престола, а на власт је дошао Мехмед Освајач

Пад Деспотовине После смрти деспота Ђурђа дошло је до борбе међу српском властелом, а на првом месту између чланова деспотове породице.Деспотовина је била исцрпљена сталним борбама како са Турцима или борбом између Турака и Угарске која се водила на њеној територији.Појавила се масовна глад и куга.Ђурђа је наследио син Лазар. Он је 15.октобра 1457. склопио уговор о миру са Мехмедом II и обавезао се на уобичајени данак. За склапање мира залагао се и челник Михаило Анђелковић ступајући у договоре са својим братом Махмудом који је био румелијски беглербег.Махмуд је као дечак био заробљен 1427.бежећи из Новог Брда. Турци су га одвели у ропство где је примио ислам и напредовао као војсковођа. Лазар је са својим присталицама био у лошим односима – Угарском, која често упада у Деспотовину и пљачка је.Ови великаши на челу са Михаилом Анђелковићем били су туркофили.Лазар је убрзо умро 20.јануара 1458. До сукоба у породици нарочито ће доћи после смрти деспотице Јерине, маја исте године.Тада беже ка Турцима Гргур, султанија Мара и Тома Кантакузин. Лазар није имао мушке деце па га је наследила ћерка Јелена (Јелача) у чије име управља намесништво - Лазарева удовица Јелена, Стефан слепи као губернатор и Михаило Анђелковић, велики војвода.

Да би се спасила Деспотовина успешно су завршени разговори о удаји Јелаче за Стефана Томашевића, босанског престолонаследника.Краљ Томаш признао је угарску власт с тим да они бране и штите Босну и признају краљевића Стефана за наследника Деспотовине, што је краљ Матија Корвин прихватио.У Смедерево долази Стефан са својим стрицем војводом Радивојем. Ни њихов долазак није спасио Деспотовину јер је султан одредио санџакбега, кадије и субаше.Турска војска је опколила Смедерево. Обећана помоћ није добијена од Угарске. Војвода Радивоје оценивши да не може одбранити Смедерево, ступа у преговоре са Турцима о предаји Смедерева с тим да му се омогући слободан одлазак са Босанцима. Турци су ово прихватили и ушли у Смедерево без борбе 20. 6. 1459. и то је био крај Деспотовине.

Koсовска битка

Маричка битка

Династија Карађорђевића

Карађорђевићи су српска краљевска породица која је владала Србијом и Југославијом. Њен родоначелник је вожд Карађорђе Петровић. На власти су били1804—1813, 1842—1858. и 1903—1945, када је Југославија постала република.

Оснивач и родоначелник династије Карађорђевића је вожд Карађорђе

Петровић који је подигао Први српски устанак (1804). По пропасти Првог српског

устанка (1813), Карађорђе се повукао из Србије.

Онда је 1815. избио Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића и

успоставила се династија Обреновића на власти у Србији.

Заслугомуставобранитеља на власт у Србији је 1842. дошао Карађорђев

син Александар који је био на власти до 1858. године када је на Светоандрејској

скупштинипоново враћен на власт кнез Милош Обреновић.

После мајског преврата (1903) престала је да постоји династија Обреновића и на

власт је позван Александров син, Карађорђев унук Петар. Краљевина је званично

укинута 1945. године, а краљевска породица је била у егзилу. Син краља Петра II,

принц Александар, дошао је са супругом 2001. године у Србију и живе у двору на

Дедињу.

Маузолеј Карађорђевића је на Опленцу код Тополе.

Имовину Карађорђевића нова власт је одузела 1947. године

Према Породичном правилнику за чланове Краљевског дома из 1909, чланови

Краљевског дома су: краљ Петар I, његови синови — престолонаследник

Александар и краљевић Ђорђе; његова кћи Јелена, до удаје њене; његов брат

кнез Арсен Карађорђевић са сином кнезом Павлом А. Карађорђевићем; потомство

престолонаследника Александра, краљевића Ђорђа и кнеза Павла (члан 1).

Према члану 4 истог правилника, чланови Краљевског дома из куће краља

владаоца и престолонаследника имају титулу Краљевског височанства, а осталим

члановима Краљевског дома припада титула Височанства.

Према Породичном правилнику за чланове Краљевског дома из 1930, чланови

Краљевског дома су: краљица супруга, живи преци краљеви у правој линији, а из

исте династије са својим супругама, живи потомци краљеви у правој линији, са

својим супругама; рођена браћа краљева и њихови потомци са својим супругама;

сестре краља владаоца и сви женски потомци до удаје; стриц краља Александра I

кнез Арсен; кнез Павле са супругом и потомцима, женским потомцима до удаје.

Према члану 4 синови краља владаоца су краљевићи, а сви остали чланови

Краљевског дома су кнежеви и кнегиње од Југославије. Сви носе титулу

Краљевског височанства.

Правилници из 1909. и 1930. су једини који су икада донети.

Владар Титула Владао Живео

Ђорђе

Петровић

Карађорђе

Вожд

14. фебруар 1804.

— 7.

октобар 1813.

16.

новембар 1762.

— 26. јул 1817.

Александар

КарађорђевићКнез Србије

14.

септембар 1842.

— 12.

децембар 1858 .

11. октобар 1806.

— 3. мај 1885.

Петар I

Карађорђевић

Краљ Србије

Краљ Краљевине

СХС

15. јун 1903. — 1.

децембар 1918.

1. децембар 1918.

— 16.

август 1921.

11. јул 1844.

— 16.

август 1921.

Александар

Карађорђевић

Краљ Краљевине

СХС,

КраљЈугославије

16.

август 1921 — 9.

октобар 1934.

16.

децембар 1888.

— 9.

октобар 1934 .

Петар II

КарађорђевићКраљ Југославије

9. октобар 1934.

— 29.

новембар 1945 .

6.

септембар 1923.

— 3.

новембар 1970 .

Династија Обреновића

Обреновићи су били српска владарска породица у периоду 1815—1903. изузев

1842—1858. По једном предању преци Обреновића су доселили

из Бањана уБрусницу око 1700. године, а потичу од Копривица.

Њен родоначелник био је Милош Обреновић, а последњи владар Александар

Обреновић. За време владавине Обреновића Србија је стекла независност

наБерлинском конгресу 1878. Затим 7. марта 1882. од кнежевине је постала

краљевина.

Осим владара значајни чланови династије су и њихове супруге:

кнегиње Љубица и Јулија, краљице Наталија и Драга, затим браћа кнеза

Милоша Јован иЈеврем и Милан. Међу познате чланове ове фамилије убраја се

и Велимир Михаило Теодоровић, ванбрачни син кнеза Михаила.

Династија Обреновића данас званично нема директних мушких потомака. Међутим, постоје потомци Јакова Обреновића по мушкој линији, који су од 1851. презиме променили у Јаковљевић због династичких сукоба са Карађорђевићима. Пред општинским судом у Горњем Милановцу Србољуб и Слободан Јаковљевић доказали су да су директни потомци по правој мушкој линији Јакова Обреновића, Милошевог брата.

Владар Титула Владао Живео

Милош

ОбреновићКнез

1815—1839,

1858—1860

18. март 1780. или

1783. — 26.

септембар 1860)

Милан

ОбреновићКнез Србије 1839—1839

21. октобар 1819 —

Београд, 8. јул 1839

Михаило

ОбреновићКнез Србије

1839—1842,

1860—1868

4/16. септембар

1823 — 29. мај/10.

јун 1868

Милан

Обреновић

Кнез Србије

Краљ Краљевине

Србије од 1882

1868—188922. августа 1854 —

29. јануар 1901

Александар

Обреновић

Краљ Краљевине

Србије1889—1903

2/14. август 1876 —

29. мај/11. јун 1903

Закључак

Србија какву смо некада имали, данас, нажалост, више не постоји.Изгубила је своју снагу, моћ и јачину,али највише због тога што нема кога да је изведе на прави пут. Када само погледамо на наше претке, тек тада схватимо како изгледа живети у страху,али можемо и видети жељу за бољим животом и труд.

Будућност можемо променити, али прошлост увек остаје за нама.Ако ништа, барем вреди познавати историју овог народа, дичити се њом, јер само она нас може подстаћи да кренемо напред, још бољи и још јачи.

Садржај

-Увод -1стр.

-Династија Немањића-2-6 стр.

-Србија (1371-1459)-7-14стр.

-Династија Карађорђевића-15-17стр.

-Династија Обреновића-18-20стр.

-Закључак-21стр.

-Садржај-22стр.