РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА I geografija sveta 1.pdf · РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА I 3 Личку површ од Јадранског

РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА I

1

Географски положај, границе и величина Балканског полуострва

Балканско полуострво захвата простор од Дунава, Саве и Купе на северу

до Средоземног мора на југу, Јадранског и Јонског мора на западу и југозападу, које спајају Отрантска врата, Црног и Егејског мора на истоку. По Јовану Цвији-ћу (18651927) северну границу Балканског полуострва представља линија Ду-нав – Сава – Љубљанско поље – ушће Соче. Од Мале Азије га одвајају мореузи Босфор и Дарданели, између којих је Мраморно море (11.350 km²). Полуострво има површину од 520.000 km², а са суседним острвима и румунском провин-цијом Добруџом 566.567 km².

Антички назив за полуострво је Хем, а савремени је први пут употребио 1808. немачки географ Јохан Август Цојне (1778-1853) по Балкану тј. Старој планини, морфолошкој кичми Бугарске, која се налази између Дунавске плоче, Софијске котлине и басена Марице. Пре тога су га називали: Грчко, Илирско и Византијско, Европска Турска и др. Обала полуострва је дуга 9.300 km. Најра-зуђеније су хрватска (Јадранско море) и источна и јужна грчка обала (Егејско и Средоземно море), а најмање разуђена – бугарска (Црно море), албанска и западна грчка обала (Јонско море).

Полуострву припадају бројна острва, а највећа су: Крит 8.350 km², Евбеја 3.655 km², Лесбос 1.630 km², Родос 1.398 km², Хиос 904 km², Лесбос 1.630 km² и Родос 1.398 km² у Егејском мору, Кефалонија 904 km² и Крф 592 km² у Јонском, Црес 406 km² , Крк 405 km² , Брач 395 km² , Хвар 300 km² и Паг 285 km² у Јадранском; полуострва: Пелопонез и Халкидики у Грчкој, Истра и Пеље-шац у Хрватској, Луштица у Црној Гори, Карабурун у Албанији и др. Јадранска и Јонска обала је од залеђа одвојене планинама, које су на више места рашчла-њене долинама. Између копна и острва паралелно са обалом Јадранског мора има природних канала: Велебитски, Вишки, Задарски, Сплитски, Хварски, Квар-нерски, Брачки, од значаја за поморски саобраћај. Најзначајнији међународни пловни пролаз је Коринтски канал (6,3 km), изграђен 1881-1893, који повезује Коринтски залив са Егејским морем и раздваја Пелопонез од грчког копна. Највећи заливи који окружују Балкан су: Тршћански, Ријечки, Каштелански, Бококоторски у Јадранском мору, Коринтски у Јонском мору, Месински, Арго-лидски и Лаконски у Средоземном мору, Орфански, Пенталијски, Аталантски и Солунски у Егејском мору, Бургаски у Црном мору.

У саобраћајногеографском погледу, Балканско полуострво је отворено према Панонској и Влашкој низији, а најначајнији саобраћајно-комуникациони правци су Моравско-вардарска удолина (Београд – Солун), која га дели на источни и западни део, и Моравско-маричка удолина која најкраћим путем преко Софијске котлине спаја Панонску низију са Турском (Београд – Истанбул). У западном делу полуострва значајне су долине Босне (преко Иван – седла повезана са долином Неретве и приморјем) и Уне (преко Книна спаја Посавину са приморјем). Из низијског северног дела полуострва постоје добре саобраћај-не везе са средњом, западном и источном Европом.

Преко полуострва води међуконтинентална пруга и пут: средња Европа – Београд – Ниш – Софија – Истанбул и Београд – Ниш – Скопље – Ђевђелија –


2

Солун – Атина, а преко западног Балкана најкраће везе из средње Европе ка Јадранском приморју. Највећи значај имају путеви: Љубљана – Загреб – Бео-град – Ниш – Скопље – Атина, Јадранска магистрала и Букурешт – Русе – Пле-вен – Софија – Солун. Србија је са Бугарском повезана пругом Ниш – Софија, а са Грчком, преко Македоније, пругом Београд – Скопље – Солун – Атина. Из-међу Грчке и Турске постоји пруга Солун – Истанбул, Грчке и Бугарске пруга у долини реке Струме. Србија је са Црногорским приморјем повезана пругом Београд – Бар.

Важне морске луке су: Пиреј, Солун (бивша југословенска бесцаринска зона од 1923), Патрас и Ираклион у Грчкој (трајектне везе између острва и кон-тиненталног дела), Бар у Црној Гори, Ријека, Омиш, Сплит, Плоче (транзитни саобраћај БиХ) и Задар у Хрватској, Драч у Албанији, Варна и Бургас у Бугар-ској, Истанбул у Турској. На северу, Дунав повезује Црно са Северним морем (канал Рајна – Мајна –Дунав, дуг 171 km). Главна пристаништа на Дунаву су: Русе, Видин и Свиштов у Бугарској, Београд, Кладово и Смедерево у Србији. На Балканском полуострву се укрштају међународне и унутрашње ваздушне ли-није (највећи аеродроми: Истанбул, Атина, Београд, Софија, Загреб, Сарајево).

Економскогеографски положај држава у региону је побољшан 2001, пок-ретањем економско-трговинске сарадње између Румуније, Хрватске, Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Бугарске, Србије и Црне Горе. Потписан је Споразум о слободној трговини у Југоисточној Европи (ЦЕФТА), који је ступио на снагу 22. новембра 2007. Остали облици регионалне и интеррегионалне сарадње су: Иницијатива за сарадњу у Југоисточној Европи, Централноевропска иницијатива, Процес сарадње држава Југоисточне Европе, Пакт о стабилности Југоисточне Европе, Јадранскојонска иницијатива. Планински системи Балканског полуострва

На Балканском полуострву нема јединственог планинског система који би

чинио орографску кичму полуострва. Постоји пет планинских система различите геолошке структуре и морфолошких карактеристика: Динарски (Динариди) на западу и југозападу, Шарскопиндски (Хелениди) на југу, Балкански на истоку, Родопски у централном делу и делом Карпатски (јужни део Јужних Карпата) на североистоку Србије.

Динарске планине (Динариди) захватају западни и југозападни део Балканског полуострва, од подгорине Јулијских Алпа и Љубљанске котлине до Скадарског језера, Косовске и Метохијске котлине, долине Колубаре и Ибра и српскомакедонске масе (Родопске планине). Динарске планине се пружају од југа Словеније у виду високих крашких површи и брда: Бањшице, Нанос, Трновски гозд, Хрушица, Јаворники и Снежник. На југозападу се спуштају према приморју Словеније, а на истоку прелазе у ниски крш централне Долењске (Постојнска јама 19,6 km, Крижна јама 8,2 km, Планинска јама 6,2 km).

У Хрватској се Динарске планине (северозапад) пружају од Горског котара (Велики Рисњак, 1.528 m) до крашке Личке површи (500-700 m) са Личким 465 km², Гатачким 80 km² и Крбавским пољем 67 km² (југоисток).


3

Личку површ од Јадранског мора одваја планина Велебит (Вагански врх, 1.758 m). У геолошкој грађи Динарида су заступљени мезозојски кречњаци. На граници Хрватске и Босне и Херцеговине пружа се 80 km дугачак планински венац Динаре (Динара, 1.831 m). Пошто се Динарске планине већим делом пружају уз Јадранску обалу (Велебит, Мосор, Биоково), приморје је уско, осим на полуострву Истри, у залеђу Задра и Шибеника (Равни котари) и око ушћа Неретве. Крашка поља у унутрашњости Далмације су: Имотско 95 km² , Сињско 64 km² , Петрово 57 km², Книнско 24 km².

Динарске планине на северу и североистоку Босне и Херцеговине су рашчлањене рекама које теку према северу (Сарајевско-зеничка, Тузланска котлина). На југозападу Босне и Херцеговине доминира крашки рељеф, изграђен од јурских и кредних кречњака (већа крашка поља: Купрешко 93 km², Гламочко 129 km², Дувањско 150 km² , Ливањско 380 km²). У источном делу су планине: Јавор (1.537 m), Романија (1.417 m), Јахорина (1.913 m), Трескавица (2.086 m), Озрен (1.532 m) и Зеленгора (2.032 m), крашке површи и дубоке речне долине: Дрине, Праче, Криваје и др. У вишем делу Херцеговине (Рудине) између Динарских планина су пространа крашка поља: Невесињско 180 km², Гатачко 57 km² и Дабарско 30 km², а у нижем делу (Хумине) доминирају заравни са крашким пољима (Попово поље 185 km², Љубушко поље, Мостарско блато) и долина Неретве.

Велики део Црне Горе и западне Србије припада Динарским планинама, које се на основу геолошке грађе и морфофизиономских одлика деле на унутрашње (западна, централна Србија, Фрушка гора), централне (југозападна Србија, централна и северна Црна Гора) и спољашње (појас поред Јадранског мора). У Црној Гори су крашке површи (Пивска 1.200 m, Дурмиторска или Језерска 1.450 m, Крнова 1.490 m, катунска површ са пољима: Никшићко 48 km² , Цетињско 4,6 km² , Граховско 6,3 km² , Његушко 5 km² ) изграђене од кречњака из периода јуре и креде (холокрас). На крашким површима се издижу планине: Дурмитор (Боботов кук, 2.522 m), Маглић (Велики Витао, 2.386 m – граница Црне Горе и Босне и Херцеговине), Маганик (2.138 m), Сињајевина (2.203 m), између којих су дубоко усечене кањонске долине Пиве (кањон Невидео, дубина 600 m), Таре (1.300 m, најдубљи кањон у Европи), Мораче (Платија, 1.000 m) и њихових притока. На црногорском приморју, изнад Бококоторског залива су планине Орјен (1.894 m) и Ловћен (1.749 m), а на југозападу Румија (1.595 m), која одваја Црногорско приморје од Скадарске котлине са Скадарским језером (северно је Зетско-Бјелопавлићка низија).

Динарске планине Србије се деле на: Старовлашкорашке, Копаоничке, Шумадијске, Проклетијске, Рудне и флишне планине. Старовлашкорашке планине се простиру од Дрине на западу до Ибра и Косовске котлине на истоку и од реке Ђетиње и Западне Мораве на северу, до границе са Црном Гором на југу (Пештерска висораван 1.200 m са Пештерским 63 km² и Коштам пољем, Сјеничка, Новопазарска и др. котлине). Групи Старовлашкорашких планина припадају: Звијезда (1.675 m), Тара (1.547 m), Златибор (1.496 m), Чемерно (1.579 m), Гиљева (1.444 m), Златар (1.626 m), Јавор (1.519 m), Голија (1.834 m), Рогозна (1.479 m), Јелица (929 m) и др. Копаоничке планине се налазе око


4

Ибра и Западне Мораве. То су: Копаоник (Панчићев врх, 2.017 m), Гоч (1.124 m), Жељин (1.785 m) и Столови (1.325 m). Шумадијске планине се налазе између Дунава и Саве на северу, Западне Мораве и Ђетиње на југу, Велике Мораве на истоку и Колубаре, Љига и Дичине на западу. Овој групи припадају: Авала (511 m), Космај (626 m), Букуља (696 m), Венчац (658 m), Рудник (Цвијићев врх, 1.132 m), Вујан (856 m), Котленик (748 m) и Гледићке планине (922 m). Рудне и флишне планине се пружају јужно од Саве на северу до Ђетиње на југу и од Дрине на западу до Колубаре, Љига и Дичине на истоку. Рудне планине су: Гучево (779 m), Борања (889 m), Јагодња (923 m), Соколске планине (973 m), Медведник (1.244 m), Јабланик (1.275 m), Повлен (1.347 m), Маљен (1.096 m) и Сувобор (864 m), а флишне: Цер (687 m) и Влашић (454 m).

Динарски планински систем се завршава Проклетијским планинама на југу (тромеђа Србија – Црна Гора – Албанија). То су: Проклетије (Ђеравица, највиши врх Србије, 2.656 m), Хајла (2.403 m), Комови (2.484 m), Жљеб (2.381 m), Виситор (2.211 m), Мокра планина (1.932 m) и Мокра гора (2.154 m).

Динарске планине се на југу настављају у Шарскопиндски планински систем (Хелениди) који је меридијанског правца. Пружа се јужно од Метохијске котлине, од Шарпланине на северу до рта Тенарон на југу. Највише планине овог система су: Шар планина (Титов врх, 2.747 m), Кораб (Велики Кораб, 2.764 m), Паштрик (1.986 m), Коритник (2.393 m), Јабланица (2.259 m) и Пинд (2.637 m), изграђене од палеозојских шкриљаца и мезозојских кречњака. Између ових планина су котлине: Охридска са Охридским језером, Преспанска са Преспанским језером, Дебарска, Пелагонија, Полог, Корча и Црног Дрима, испуњене речним и неогеним језерским наносима. Јужно од река Семенија и Деволија у Албанији, планине су углавном без вегетације и тешко проходне. Хелениди се у Грчкој простиру у континенталном делу на северу и северозападу земље (развође јонског и егејског слива) и на острвима у Јонском мору, на полуострву Пелопонез и Криту. Пружају се у више паралелних венаца од планине Грамос (2.522 m) на северу, до Патраског и Коринтског залива на југу. На Пелопонезу су планине мале и средње висине, а на Криту су три главна планинска венца: Ори (2.452 m) на југозападу, Ида (2.456 m) у централном делу и Дикти (2.148 m) на истоку.

Балкански планински систем се пружа у правцу запад-исток кроз источну Србију и Бугарску и спушта према Црном мору (рт Емине). Оне одвајају северну Бугарску од јужне и западно Подунавље у Бугарској од долине Мораве, а са Јужним Карпатима у великом луку обухватају низије доњег Дунава: Влашку, северну Бугарску и Добруџу. Већим делом у морфолошком погледу представљају блага и широка била, испресецана речним долинама. Овој групи планина у Србији припадају: Сврљишке (1.334 m), Озрен (1.174 m), Девица (1.187 m), Тресибаба (786 m), Сува (1.809 m) и Стара планина (Миџор, 2.168 m – највиши врх уже Србије), између којих су Белопаланачка и Пиротска котлина у долини Нишаве, Сврљишка котлина у долини Сврљишког Тимока, Сокобањска и Заплањско-лужничка котлина у долинама истоименених река (испуњене неогеним седиментима). Јужно од Нишаве су кречњачки венци Суве планине, у чијем је јужном делу крашка површ Валожја (1.4001.500 m), са вртачама,


5

увалама, јамама и сувим долинама. Источно од Пирота је Одоровско поље (8,2 km² ). Између Старе планине и Дунава има брда и лесних заравни, које су рашчлањене рекама. Стара планина (Балкан), дуга 600 km и широка 5070 km, пружа се од источне Србије, преко средишњег дела Бугарске у правцу западисток (Ботев, 2.376 m) и благо спушта према Црном мору. Изграђена је од шкриљавих глинаца и кречњака на западу, у највишем средишњем делу од кристаластих стена и на истоку од флиша. На југу ове планине су густо насељене Казанличка и Софијска котлина (контакт Старе планине и Родопа), а на истоку Тракијска низија око реке Марице (појас ниских крашких површи).

Родопски планински систем (српско-македонска маса) се простире централним и југоисточним делом полуострва. То су громадне планине широких темена и стрмих страна, без дужих планинских венаца, изграђене претежно од шкриљаца и гранита. У Србији се пружају између Карпатско-балканског и Динарског планинског система, уз Јужну и Велику Мораву (најсевернији део Вршачке планине). Раније се у Родопске планине убрајао широк појас од Копаоника уз десни обод Ибра, кроз Шумадију до Авале, а новија литература сврстава тај простор (са Фрушком гором) у унутрашње Динариде. Између Родопских планина и унутрашњих Динарида су Косовска, Лесковачка, Врањска и Нишка котлина, Шумадија и долине Велике Мораве и њених притока. Западно од Јужне Мораве се издвајају планине: Кукавица (1.442 m), Гољак (1.181 m), Радан (1.408 m), Пасјача (894 m) Видојевица (970 m) и Јастребац (1.491 m), а између Јужне Мораве и српско-бугарске границе: Дукат (Беле воде, 1.881 m), Варденик (1.866 m), Бесна кобила (1.923 m), Грамада (1.719 m), Велики Стрешер (1.875 m), Руј (1.704 m), Острозуб (1.546 m), Гарина (1.058 m) Рујен (968 m), Чемерник (1.638 m) и Селичевица (902 m).

Већи део Македоније чине Родопске планине, изграђене од гранита, серпентина, кристаластих шкриљаца, са усамљеним брдима и котлинама, испуњеним језерским наносима: Овче поље, Струмичка и Кумановска котлина. Највише планине на истоку Македоније су Осоговске (2.252 m), у средишњем делу – Солунска глава (2.540 m) и на граници са Грчком (Кожуф 2.182 m, Ниџе 2.524 m). Између Родопских планина се правцем северозапад-југоисток пружа сеизмички лабилан вардарски појас са Скопском, Велешком, Тиквешком и Ђевделијском котлином. Родопске планине у Бугарској, изграђене од кристаластих стена, чине три планинска венца: Рила (Мусала, 2.925 m – највиши врх Балканског полуострва), Пирин (Вихрен, 2.914 m) и Родопи (Велики Перелик, 2.191 m). На Рили су изворишта великих бугарских река: Марице, Искара и Месте. Пирин се налази између река Струме на западу и Месте на истоку (40 врхова изнад 2.500 m). На северу се наставља на Рилу, а на југу на планину Славјанку. Родопи су најдужи планински венац у Бугарској (дужина 220240 km, ширина 100 km), који чини њене 1/7 територије. Источну Грчку одликује громадна структура, изграђена од палеозојских кристаластих стена, настала током набирања млађих веначних планина у терцијару. Највеће и најнасељеније котлине су Тесалијска и Солунска, а највиша планина Олимп (2.917 m, највиша планина Грчке). Источни део громадног масива је спуштен у Егејско море, а његова кристаласта основа је видљива на острвима. Тектонски


6

процеси су активни: вулканизам (Санторини, ерупција 1400. пре н. е.) и сеизмизам (земљотрес у Коринту 1858. и 1928, Солуну 1978. и Атини 1999).

Јужни део Карпатског планинског система припада Балканском полуострву. Он прелази из Румуније у североисточну Србију јужно од Ђердапа (наставак Јужних Карпата) и захвата простор између Дунава, Тимока, Црне реке и Велике Мораве. На југу се наслања на Балканске планине. То су ниске и средње планине до 1.600 m н. в. Поред Дунава су: Мироч (768 m), Дели Јован (1.138 m), а даље према југу: Хомољске планине (925 m), Велики гребен (655 m), Кучај (1.158 m), Бељаница (1.336 m), Ртањ (1.565 m), Велики крш (1.148 m), Мали крш (929 m), Шомрда (806 m) и Црни врх (1.027 m), изграђене од непропустљивих стена и кречњака. У току набирања било је вулканизма. У долини Црне реке има палеовулканског рељефа (руде: Бор, Мајданпек; угаљ: Сењ, Ресава). Највеће котлине су Хомољска, Црноречка, Звишка, Књажевачка и Зајечарска. Кроз Јужне Карпате се пробија Дунав кроз Ђердапску клисуру и повезује Панонски и Влашкопонтијски басен (98 km, четири клисуре, три котлине). Низије – долинске области Балканског полуострва

Највеће низије на Балканском полуострву су у северном делу: Посавина,

Подунавље и Поморавље, на истоку – Црноморско приморје и Тракијска низија, на југу – Солунско поље и Тесалија, а на западу и југозападу – приморске низије. У унутрашњости полуострва су мање низије, по постанку већим делом флувиокрашке. Перипанонски обод полуострва је низијскобрежуљкаст (долине Босне, Уне, Врбаса, Дрине, Колубаре, Мораве, Млаве, Пека, Тимока).

У Хрватској се низија у доњем делу Купе продужава ка југозападу у Карловачку котлину, која на југу постепено прелази у ниски крш Кордуна (200-300 m), а на југоистоку у ниске планине у Банији (Зринска гора, 616 m).

У Босни и Херцеговини нема већих низија. Највећа је Посавина (дуж десне обале Саве), ширине 3040 km, која прелази у широко побрђе (200-600 m) и у ниже планине: Козара (806 m), Просара (352 m), Мотајица (652 m), Вучјак (365 m) и Мајевица (915 m). Између Саве на северу, Дрине на истоку и Мајевице на западу налази се низија Семберија (макроплавина).

На јужном ободу Панонског басена у Србији су плодне низије у речним долинама (Мачва, Посавина, Колубара, Тамнава, Велико Поморавље, Стиг, Браничево). Низија има и у котлинама Јужног Поморавља и Понишавља. На североистоку Србије је низијски рељеф у Неготинској крајини и Кључу (западни део Влашкопонтијског басена).

На северу Бугарске је Северна низија (Дунавска равница), између Дунава, северних падина Старе планине (Белоградчик – Враца – Трново – Варна), Црног мора и копнене границе са Румунијом. Дуга је 400 km, а широка на западу 3040 km, око Враца 65 km и Коларовграда 100 km. Надморска висина је 100-502 m (Трнов врх; Шуменски плато). Низија је нагнута према Дунаву и дисецирана долинама, које имају правац југозападсевероисток (Искар, Лом, Осам, Вит, Јантра). Добруџа је низија (23.262 km²), између Црног мора, доњег Дунава,


7

његове мочварне делте и Лудог горја. Јужни део, на дунавској кречњачкој плочи, припада Бугарској (7.726 km² ), а северни, на ушћу Дунава изграђен од шкриљаца и гранита, Румунији (15.536 km²).

Тракија је низија на југоистоку Балканског полуострва, између реке Месте и изворишта реке Арде на западу, Босфора на истоку, североисточних Родопа, Браснице (856 m) и Истранџе (1.031 m) на северу и Егејског мора, Дарданела и Мраморног мора на југу. Пружа се правцем запад-исток 358 km, а највећа ширина је 142 km. Подељена је на Источну (припада Турској), Западну Тракију (Грчка; између река Месте и Марице и грчко-бугарске границе) и део јужно од Арде се налази у Бугарској.

Приморске низије поред Јадранског мора захватају уски приобални појас (због близине Велебита, Козјака, Учке, Мосора, Биокова и др), а на неким местима и шире залеђе (у Хрватској: Истра, Равни котари; у Црној Гори: Паштровићко приморје, појас од Бокекоторске до Бојане са Грбаљским и Барским пољем, Подгоричкоскадарска котлина са Зетском и Бјелопавлићком низијом). Приморска низија у Албанији је широка 2060 km и дуга 200 km (најшира у троуглу Скадар – Елбасан – Валона). Према западу се постепено издиже у брежуљкастобрдовит појас који се на северу наставља у Проклетијске планине. Највеће низије Грчке су Солунско поље, Тесалија и Западна Тракија. Солунско поље је највећа низија на северу Грчке у залеђу Солунског залива, Тесалија (воде главна друмска и железничка саобраћајница Солун – Атина) се налази између планина Олимп (2.911 m), Пинд (2.637 m), Отрис (1.726 m) и Оса (1978 m), а Западна Тракија на североистоку Грчке. Појава и развој најстаријих људских заједница Евроазије

Прва човеколика бића су били хоминиди. Више су личили на мајмуне али

су по усправном држању и конструкцији шаке подсећали на човека. Појавили су се на Земљи пре око 3.5 милиона година на подручју Африке. Ричард Лики син чувехих антрополога Луиса и Мери Лики пронашао је у Кенији 1969. године прву комплетну лобању хоминида који је у научној класификацији означен као врста аустралопитекуса.

Праисторија је најдуже раздобље у прошлости човечанства. Процењује се да траје од 1.8 милиона године п.н.е. па до 4000 године н.е. Праисторија је подељена два велика периода: камено и метално доба. Камено доба дели се на старије, средње и млађе камено доба, а метално доба на бакарном бронзано и гвоздено доба. Палеолит траје од 1.8 мил. година п.н.е. па до око 10.000 године п.н.е. Неолит траје до 4000 године п.н.е. Метално доба траје од 4000 године п.н.е. па се наставља и кроз историју. Међутим није се свуда у исто време завршио палеолит и почео неолит. На неким просторима палеолит је завршио у XИИ миленијуму п.н.е, а на другим просторима тек 4.000 године п.н.е.

Први усправни човек назива се хомо еректус, а први разумни човек назива се хомо сапиенс. Најстарији остаци хомо сапиенса пронађени су у Африци и стари су око 150.000 година. Први човеков задатак било је сакупљање плодова, а прве алате је добио тешући мекани камен од којег је


8

израђивао ручне клинове или облутке. Човек је живео у заједницама од 50 до 60 чланова ради лакшег преживљавања. Такве заједнице су биле кратког века и сваки су се час могле распасти.

Човек је у том добу пронашао и ватру. То је највећи проналазак у историји. По хладнијем времену кад би се склањао у пећине увек је са собом носио и ватру. Живот у пећинама није био сталан него само повремен ради заштите од кише и хладноће. Остало вриеме људи су лутали и сакупљали плодове.

У следећој фази развоја јавља се и артикулисан говор тј. појављују се гласови. Човек је потом употребљавао тврде врсте камења које је брусио и тако добијао савршено израђено оруђе. Да би сачувао храну што дуже, човек је почео копати рупе у које је остављао храну. То је било пре око 12 000 година.

Након неког времена семенке у рупама су проклијале и израсле из земље. Тако је откривена земљорадња и то најпре у Месопотамији. Прво оруђе за земљорадњу била је камена мотика. Уз земљорадњу људи су и даље одлазили у лов и усавршавали лук и стрелу. Прве припитомљене биљке биле су житарице. За спремање хране требале су и неке посуде па је човек научио правити посуде од керамике. Пошто је човек открио земљорадњу морао је остати живети на једном месту па је започео седелачки начин живота. Из тога су се развијале крвне заједнице: родови, братства и племена. Родови су се састојали од 150 до 200 чланова. Настало је и прво село – Калат Јармо, па и први град – Јерихон.

Заједнице су водиле жене и такве заједнице зову се матријархати. Рад у заједници је био заједнички, но био је подељен према годишту и полу. Жене су обрађивале земљу, а мушкарци су били сточари, ловци и риболовци, а исто тако су и градили насеља и бранили их од напада других заједница. Остареле жене су кувале, спремале храну и ткале, док су остарели мушкарци поправљали куће, правили посуђе и разне алате. Једини задатак деце било је учити од одраслих. Мушкарци полако преузимају вођство заједнице и такве заједнице зову се патријархати. Уследио је напредак знања и искуства, а јавља се и промена начина рада.

У металном добу техника се знатно развија. Од земљорадње се одваја трговина. Догађа се друштвена подела рада по заједницама. Свака заједница до сада се бавила разним пословима, а сада се свака заједница бави својим послом. Ако нека заједница има много обрадиве земље посветиће се земљорадњи. Ако пак друга заједница има много глине, посветиће се грнчарству. Темељни је рад физички рад и њиме се баве готово сви људи на Земљи.

Због окренутости заједнице ка једном послу појављује се вишак производа, па јача трговина. Прва врста трговине била је трампа по принципу производ за производ. Након тога врло је тражена бакрена плочица па је она постала предмет трговине или тадашњи новац. Због ове трговине почиње друштвено раслојавање. Рат постаје главни извор богатства, а ратни заробљеници постају робови.

Родови се распадају у патријархалне породице са 2050 чланова. Због тога се појављује потреба за везом са другим породицама због потомства, одбране и


9

размене. Удруживањем више патријархалних породица настају сеоске општине које су нова врста заједнице. Старешина општине изабран је из угледне и богате породице. Уз старешину влада и ратно веће. Друштво се дели на робовласнике, робове и слободне сиромашне сељаке. Робовласници организирају војску и судове те издају законе. Такође се уводе и порези да би плаћали војску и чиновнике. Појављује се држава. На месту размене међу општинама настају градови. Градови постају државе на чијем је врху кнез. Почиње доба цивилизације. Кроз праисторију број робова све више расте, а број слободних сељака је све мањи јер се сељаци задужују код богатих да би платили порез, а кад не могу вратити дуг онда најчешће сами постају робови. Физички рад постаје срамота за слободног човека. Робови се сматрају оруђем које говори.

У праисторијско доба развија се и култура. Прво се развијају веровања. Култ лобање је поштовање људске главе. Археолози су пронашли на једном месту уредно покопане људске главе без остатка тела. Тотемизам је обожавање животиња. Људи су у то доба вјеровали да су њихове свете животиње праотац и прамајка њихове хорде.

Долази до појаве личних имена. Свака заједница добија име по свом тотему и сваки члан заједнице зове се као и њихов тотем. Током времена се јављају обреди магије тотему, а једном годишње прачовек убија свог тотема и њиме прехрањује заједницу и чланови заједнице тако се духовно спајају са својим тотемом. Тотеми су дотад били само животиње, но то касније постају и биљке и неки предмети. Након тотемизма јавља се анимизам или вјеровање у духове. Прачовек је придоносио жртву добрим духовима. Но на крају човек схвата да је он најразвијеније биће, па сви духови добијају људски облик. Развија се политеизам, а и монотеизам.

Од уметности најразвијенија је ликовна уметност. Најпознатија пећина са ликовним цртежима је Алтамира у Шпанији. Израђују се и кипови тотема. На накит и на алат се резбаре тотеми. Почиње и тетовирање, понајприје тетоваже тотема. Музика се слабије развијала, а први инструмент био је бубањ. Књижевност се развија усменим предњем. Градитељство је касније постало развијено. Градила су се прва насеља, куће и светилишта. Све грађевине грађене су од огромних камених блокова – то се назива мегалитско градитељство и развијено је у Европи и Африци. Најпознатије такво светилиште је Стоунхеџ у Енглеској. Генетска класификација најстаријег становништва Еврозије

Хомо хабилис

Пре око 2 милиона година у Африци се појавио први прави човек. Он се изгледом још увек разликовао од данашњег човека. Био је нешто виши од хоминида и имао је већи мозак али је још увек ходао погрбљен а тело му је било обрасло длаком. Споразумевао се крицима и покретима руку а оно што га је чинило човеком била је вештина прављења оруђа. Зато су га научници


10

назвали вешт човек – хомо хабилис. Његово оруђе био је обичан камен оштрих ивица који је добијао ударањем већег камена о стену. Израда прве алатке означава почетак старијег каменог доба. Хомо хабилис или вешти човек је оштрим каменом могао да разбије орахову љуску или корњачин оклоп, да отвори шкољку или да убије глодара али не и да лови веће животиње. Хранио се углавном биљкама, јестивим плодовима, пужевима и скакавцима. Стално је био у покрету трагајући за храном, није имао станиште а у случају непогоде склањао се под природне заклоне, као што су надстрешнице од стења. У пећине није улазио јер су их насељавали јачи од њега – пећински лав, сабљасти тигар и други месождери. Вешти човек је користио ватру за грејање и одбрану од животиња али само ако би је нашао у природи. Кретао се у групама чија је величина зависила од расположиве хране. Прве људске заједнице су се састојале од вероватно 15 до 20 чланова, називамо их чопор или хорда пошто је у њима као и код многих животиња право јачег, вођа је увек био најснажнији мушкарац. Хомо еректус

Пре око 1.6 милиона година настао је усправан човек (лат. Хомо еректус).

Био је растом висок скоро као ми, имао је 2/3 запремине нашег мозга. Правио је бољи алат јер се служио обликованим каменом. Умео је да направи и дрвено копље помоћу кога је могао да лови и крупније животиње. Усправљен човек је био први ловац. Јео је више меса од својих предака и огртао се животињском кожом. Његово највеће достигнуће је вештина паљења ватре. Уз помоћ ватре је јео и кувану храну , што му је продужило животни век и могао је да се брани од непријатеља. Почиње да прелази и на друге континенте. Савремени човек Хомо сапиенс

Пре око 300.000 година појављује се разуман човек (Хомо сапиенс). Основна карактеристика хомо сапиенса је говор. По физичким одликама био је исти као и ми мада су постојале неке под врста које су се разликовале као што су неандерталци. Неандерталац је назив за посебну врсту праисторијског човека који је насељавао Европу. Име је добио по долини Неандер у Немачкој, где су пронађени његови остаци. Неандерталци су били виши и снажнији од данашњег човека. Имали су већи мозак, што наравно не значи да су били паметнији. Судећи према сачуваним лобањама, имали су снажне вилице и зубе, оштру браду избачену напред, ниско искошено чело и избачене аркаде. Били су изузетни ловци, користили су кремено копље, кремену секиру и боле (камење привезано за кожне каишеве које се вртећи у круг баца далеко и обмотава око животињских ногу). Често су се склањали у пећине јер су оне имале приближну температуру и лети и зими. За становање су користили само предњи део, пошто је унутрашњост била мрачна. и влажна. Неандерталци су били веома напредни


11

за своје доба. Они су први сахрањивали мртве уз одређене церемоније. У гробове су стављали храну, цвеће и оружје, што указује на то да су веровали у загробни живот. Њихове заједнице нису имале особине хорде или чопора, јер су бринули о слабима и болеснима. С пажњом су сахрањивали и оне који нису били способни за рад. Неандерталци су такође први праисторијски људи за које се зна да су живели у оквиру породице. Живот у пару и везаност за заједничко потомство представљају велики напредак у развоју људског друштва.

Неандерталци су изумрли између 40.000 и 30.000 година пре н.е. а да нико не зна зашто. Могуће је да нису успели да се прилагоде новом таласу захлађења или су их можда истребили преци данашњих људи. Највероватније је да су се малобројнији неандерталци измешали са разумним човеком који је населио Европу. Хомо сапиенс сапиенс

Између 35.000 и 20.000 година пре н.е. праисторијски људи су унапредили израду ловачког оружја и направили нова, као што су лук и стрела, коштана удица и бодљикави харпун. Открили су и коштану иглу, што им је омогућило да шију одећу, кожне чамце и да израђују накит. Они и даље живе номадским начином живота, али се, захваљујући богатом улову, дуже задржавају на једном месту. Око 20.000 године пре н.е. почели су да прелазе из Азије у Аустаралију на чамцима и сплавовима, а у Америку копном, на месту данашњег Беринговог мореуза. Овом напреднијем праисторијском човеку научници су дали латински назив Хомо сапиенс сапиенс, што значи веома разуман човек. Зову га још и савремен човек.

Припадници ове врсте су и кромањонци, који су се појавили у Европи пре око 35.000. Име су добили по пећини Кромањон у јужној Француској, где су први пут пронађени њихови остаци. Са широким челом, добро дефинисаном вилицом и малим обрвичним костима, изгледали су као данашњи људи. Кромањонци су били изузетни ловци, бољи од неандерталаца. Хватали су бизоне, јелене, мамуте, ирвасе и друге животиње, о чему сведоче призори лова које су насликали на зидовима пећина. Палеолит Евроазије

Палеолит се обично дели на три периода: Доњи палеолит (2,5 мил. – 120.000 година), у коме су живели хомо

хабилис и хомо еректус, Средњи палеолит (300.000 30.000 година), у коме су живели неандерталци и Горњи палеолит (30.000 10.000), у коме су живели кромањонци.

У палеолиту је живео Хомо неандертхаленсис (300.000 – 30.000 година). Ти хоминиди су имали повећану контролу над својом околином, а касније су сведочили појави модерних људи у доба од око пре 100.000 година. Забележен је развој нових софистицираних техника израде каменог оруђа. Неке од њих су касније стављане на унапред припремљене дрвене дршке како би створиле


12

квалитенији алат. Стандардна дрвена копља са наоштреним врхом су још увек била раширена у средњем каменом добу.

Лов је представљао главни извор хране, али су такође почели искориштавати шкољке и ракове, те су можда сушили месо како би га касније јели. То је захтевало умеће управљања ватром, а нека налазишта указују да се биљним ресурсима управљало кроз селективно спаљивање одређених области.

Уметност се први пут развила уз кориштење окера за бојање тела, те појаву раног пећинског сликарства. Такође постоје докази о намерном покопу мртвих који индицира одрђену врсту верског или ритуалног понашања. Пећинска налазишта средњег палеолита су Ла Мустије и Ла Куина у Француској, Неандертал у Немачкој, Гоје и Спа у Белгији. Отворена налазишта средњег палеолита су: Рајндален у Немачкој, Мастрихт Белведере у Холандији, Велдвезелт Хезерватер у Белгији.

Горњи палеолит је трећи или последњи период палеолита или Старијег каменог доба које се односи на Европу, Африку и Азију. Уопштено се смешта у оквир од око пре 40.000 до пре 10.000 година.

Модерни људи (Хомо сапиенс сапиенс) су се појавили пре око 100.000 година и почели мигрирати из Африке за време средњег палеолита. До око пре 40.000 година начин живота људи се мало мењао у односу на њихове претке. Али тада, у релативно кратком року, почели су стварати културе с регионалним специфичностима, користећи нове технологије, ефикасније технике лова и стицати рафинисанији естетски сензибилитет. Ова промена од средњег према горњем палеолиту се назива Револуција горњег палеолита. Неандерталци су наставили користити технологију каменог оруђа. Коисанци у Танзанији и Јужној Африци су генетички у директном сродству с оригиналним хомо сапиенс сапиенсима и представљају најстарије познате људске културе.

Најстарији облици организованих насеља у облику логора, понекад са јамама за складиштење храње, се могу пронаћи у овом периоду. Она су често подизана у уским деловима долина, вероватно да олакшају лов на крда животиња. Нека логоришта су можда била насељена током целе године, иако се углавном чини да су их користили само током једне сезоне те их напуштали како би користили друге изворе хране током године.

Технолошки напредак је укључивао значајан развој производње кременог оруђа укључујући индустрије темељене на финим оштрицама.

Уметничка дела су такође процветала преко палеолитских Венера, пећинских слика, петроглифа те егзотичних сировина пронађених далеко од њихових извора што сугерише настанак трговачких веза. Настале су сложеније друштвене групе, подржане од разноврснијих и поузданијих извора хране и специјализираних врста алата. То је вероватно помогло јачању групне идентификације или настанку етникума. Те групе су почеле стварати специфичне симболе и ритуале који су важан део модерног људског понашања. Разлози за такве промене у људском понашању су могућа последица климатских промена током периода којег карактерише велики број падова глобалне температуре, што је са собом повлачило погоршање ионако тешке климе у последњем леденом добу. Те промене су вероватно довеле до смањења


13

залиха искористивог дрвета и терале људе на кориштење других материјала док је кремен постао превише крхак на ниским температурама те се више није могао користити као оруђе.

Такође се тврди да је настанак језика омогућио све ове промене. Сложеност нових људских могућности указује да су људи били мање у могућности далекосежно планирати пре 40.000 година, односно да је говор све то променио. Мезолит Евроазије

Мезолит (грчки месос=средина и литос=камен, Средње камено доба) је био период у развоју људске технологије између палеолитског и неолитског периода у каменом добу. Почео је крајем плеистоценске епохе, отприлике пре 10.000 година и завршио се појавом пољопривреде, што је датум који варира зависно од географске области. У неким областима, као што је Блиски исток, земљорадња је већ постојала крајем плеистоцена и ту је мезолит кратко трајао и лоше је дефинисан. За области са ограниченим ефектом глацијалних промена се понекад преферира израз епипалеолитик. Регије које су искусиле снажније еколошке ефекте краја последњег леденог доба су имале много јаснију мезолитску еру која је трајала кроз миленијуме. На пример, у Северној Европи су друштва могла живети захваљујући богатим залихама хране у мочварама створеним отопљавањем климе. Такви услови су такође одгодили долазак неолита све до око 4000. године пр.н.е. у Северној Европи. Остаци из овог периода су ретки и прилично раштркани, често ограничени на гомиле отпадака које су расле с временом. У шумским подручјима света појавили су се први знакови дефорестације, иако ће то истински почети тек у неолиту, када је требало више простора за земљорадњу.

Мезолит у већини подручја карактеришу мали сложени кремени алати (микролити и микробурини). Прибори за пецање, камене плоче и дрвени предмети попут кануа и лукова су пронађени на неким подручјима. Мезолитска налазишта су: Франхти у Грчкој, Лепенски Вир у Србији, Крамонд у Уједињеном Краљевству, Ховик хаус у Уједињеном Краљевству, Стар Кар и Њубури у Уједињеном Краљевству. Неолит Евроазије

Неолит је млађе камено доба. Име добија од грчких речи неос = нов и

литос = камен. Основна обележја неолита су развој земљорадничке и сточарске привреде, појава сталних руралних и протоурбаних насеља тј. прелаз на седелачки начин живота, те производња керамичког посуђа и других предмета од печене глине. Камено се оруђе оружје и даље производи (све до у бронзаног доба), а јављају се технике глачања и полирања. Уметност се огледа у украшавању керамичких посуда, фигуралне пластике и различитих култних предмета.


14

Неолит се није равномерно појављивао у свим крајевима света нити на европском тлу. Негде настаје поступним развојем, негде као последица наглог локалног преображаја, а у нека подручја стиже сеобом нове популације. Ради се о дуготрајном процесу који се одвијао између 12.000 и 6.000 пре Христа. Британски историчар Гордон Чајлд увео је у науку појам неолитске револуције, прве револуције у историји људског рода која има друштвено-привредни карактер.

Неолитске промене се нису свуда одвијале истовремено. Новости се појављују пре што ближе идемо према ЈИ, Грчкој и Малој Азији, тј. ближе жариштима – покретачима друштвених токова. Теорија о плодном полумесецу заснива се на чињеници да су први кораци у производњи начињени у простору који чини широки лук што се пружа висоравнима (не долинама) од Леванта преко Мале Азије до ирачког Курдистана, јужно од Каспијског језера, а одвија се око великих пустињских пространстава (Арабијска, Сиријска, Иранска пустиња). Права пољопривреда почиње, дакле, независно у различитим деловима света, у различита времена, са узгојем различитих биљака (пшеница, јечам, махунарке око 8000. г. п.н.е. Азија пиринач, просо око 6000. г. п.н.е. Средња Америка – кукуруз, кромпир у 7000 пн.е.) Бронзано и гвоздено доба у Евроазији

Бронзано доба (2200. до 750./700. год. п.н.е.) обележава производња

бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и обрта. Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200-1600. год. пне) на подручје Медитерана. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са шарама траје од 1300. до 750-700. год. п.н.е. Носиоци европске културне појаве припадају индоевропској групи, али немају иста етничка обележја. Заједнички им је обред спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име.

За почетак Гвозденог доба држи се 1000. г. п.н.е када се знање о добијању гвожђа проширило Блиским истоком и Грчком. Обрада гвожђа хладним ковањем почиње негдје на Блиском истоку око 6000. г. п.н.е. Око 4000. г. п.н.е. појављују се предмети израђени од гвожђа из метеорита. Око 1500. г. п.н.е. Хетити, који су живели на подручју данашње Турске, чували су тајну обраде гвожђа. У западној Европи Келти су били први који су употребљавали гвожђе. Узроци појављивања глацијација и распрострањење леденог покривача

Ледена доба важан су део Земљине прошлости у коме су настали многи глацијални облици, биљне и животињске врсте и хомосапиенс. Она су утицала на човеков живот, посебно на миграције и размештај живог света. По завршетку


15

ледених доба настали су климатски појасеви. Данас се лед налази изнад снежне границе на планинским пределима и у леденим покривачима на северном и јужном полу. Током геолошке прошлости позната су раздобља за време којих је долазило до глацијације. Нагла захлађења су се кроз Земљину прошлост догодила неколико пута и познате су под називом ледена доба. Сматра се да су прва ледена доба (њих три), наступила у прекамбрији пре 940-615 мил. година). Затим је уследило ледено доба у девону (пре око 400 мил. година) и у горњем карбону и перму (пре 295 мил. година). Трагова тих старих глацијација има мало, али неки су пронађени у Африци, Азији, Северној Америци и Аустралији. На тим подручјима пронађени су тилити (моренски материјал) који су били акумулирани у вишим пределима, али су у касније померени. По просторном распореду наслага тилита може се потврдити да су на та подручја стигле померањем континената и другим геоморфолошким процесима. Познато је како у неким од тих региона данас влада тропска клима и да на њима нема трагова плеистоцене глацијације.

Постоји неколико теорија настанка глацијација на Земљи. Једна од њих била је да простор кроз који је путовао Сунчев систем није увек био једнаке температуре и да је до разлика у температури дошло због гасова и прашине у појединим подручјима свемира. Ту теорију подупиру нека научна достигнућа. Друга теорија била је да је Сунце променљива звезда која у неким раздобљима исијава више, а неким мање топлоте. Још једна од теорија била је како је за драстичне климатске промене било одговорно премештање Земљиних полова. Друга група теорија узроке ледених доба тражи на Земљи. Једни су сматрали да је до ледених доба дошло због промене смера струјања топлих и хладних морских струја. Други су сматрали како порекло ледених доба лежи у промени висине континената што је утицало на правац ветрова и падавина. Присталице треће групе теорија сматрали су како се узрок ледених доба крије у атмосфери. Посебну улогу има количина угљендиоксида и прашине у атмосфери. Смањењем количине угљендиоксида снизила би се температура на Земљи, док би повећана количина честица прашине отежавала долазак Сунчевих зрака до Земље и тако смањила температуру атмосфере.

Најпотпунију теорију, која је последњих година добија све већу подршку у мерењима изотопског састава геолошког материјала изложио је Милутин Миланковић 1920. године. По њему до појаве ледених доба долази због прецесије Земље због чега се угао осе ротације Земље незнатно мења у односу на раван њене орбите око Сунца. Због мале промене угла мења се и осунчаност Земљине површине те лета периодично постају мало хладнија, за степен два, а зиме исто толико топлије. Године 1999. показано је да варијација изотопског састава кисеоника у седиментима на дну океана следи Миланковићева предвиђања.

Последње ледено доба наступило је у квартару пре око 2 мил. година. Врхунац је био у плеистоцену, подељеном на глацијале и интерглацијале. Глацијали су били ледена доба у којима се континентални лед ширио на југ, те се упоредо са тим снежна граница спуштала много ниже него што је данас. У


16

квартару је укупно било пет глацијала, и то хронолошким редом: Дунав, Гинц, Миндел Рис и Вирм.

Ти глацијали су имена добили по рекама у подручју Алпа. У Северној Америци су била четири глацијала: Небраска, Канзас, Илиноис и Висконсин, а у Немачкој само три: Елстер, Сале и Вајксел. Опште прихваћени називи глацијала су они који потичу од назива алпских река, док се остали називи користе на локалном нивоу за именовање глацијала који су на том подручју трајали приближно паралелно са алпским. Глацијали су били различитог трајања и исто тако различитог интензитета, као и интерглацијали. Интерглацијали су била доба између два глацијала у којима је температура била виша, а лед се повлачио у високе северне пределе. Неки научници сматрају како ми живимо у једном таквом добу и како ће након одређеног броја година поновно наступити глацијал.

У Северној Америци лед се ширио до Хадсоновог залива и прекривао целу источну Канаду, Нову Енглеску и велика пространства Средњег запада (Илиноис, Индијана, Ајова, Канзас, Мичиген, Минесота, Мисури, Небраска, Северна Дакота, Јужна Дакота, Охајо и Висконсин). Ледени покривач на том простору био је просечне дебљине 1.500 метара. Други ледени покривач на том континенту ширио се из центра који се налазио у канадским Каменитим планинама и другим високим регионима на западу Северне Америке. Прекривао је делове Аљаске, целу западну Канаду и делове држава Вашингтон, Ајдахо и Монтана.

У Европи се лед ширио из центра који се налазио у Скандинавији и на Балтику. Прекривао је Шкотску, највећи део Британских острва, Данску, Финску и велике делове северне Немачке, Пољске и Русије. Мања ледена капа којој је центар био у Алпима прекривала је Швајцарску и делове Аустрије, Италије и Француске. Лед је био присутан и на већини осталих континената, али у мањој мери. Ледене површине су прекривале Аргентину до 40° ј.г.ш., делове Новог Зеланда, а такође и Хималаје и Камчатку у Азији. Једино у Африци нису забележени трагови последњег леденог доба.

Ледени покривач је прекривао 24 мил. km² Земљине површине која је данас без леда. Само на европском континенту било је 70 мил. кубних km леда. Ниво светског мора се спустио за око 180 метара. Због тога су многа данашњи острва била део копна (Британија). На просторима морских пролаза настале су превлаке које су битно утицале на распрострањеност животињских врста и човека. Распоред континената и океана у квартару, током последњег леденог за време глацијације, изнад великих, ледом прекривених континенталних простора формирало се дуготрајно поље високог атмосферског притиска, антициклона, а путање влажних океанских ваздушних маса потиснуте су према југу. То је успоставило, у подручјима која нису била под директним утицајем северних ледених покривача, изразито влажна раздобља – плувијале. Нека од тих подручја, за леденог доба богата падавинама, данас су пустиње. Такође, смена топлих и хладних раздобља узроковала је и повремено ширење и повлачење ледених покривача и појединачних ледника. То је допринело стварању бројних глацијалних облика и акумулацију глацијалних седимената – морена.


17

У Европи најдебље глацијалне наслаге су у Холандији (до 600 метара). Морена има доста у Словенији у Радовљишкој котлини, у Крањском и Соршком пољу, у Љубљанском пољу, долини Соче, у Хрватској на Рујанској коси и Красном пољу на Велебиту, у БиХ на Бјелашници, Височици, Чабуљи, Вележу, Шатору, Троглаву и др. у Црној Гори на Дурмитору и Проклетијама, у Србији на Копаонику, Старој, Шар и Сувој планини и у Македонији на планинама Шара и Кораб.

Биогеографске специфичности плеистоцена

Живи свет у плеистоцену је доживео велике промена. Животиње су често мењале станиште, тражећи боље животне услове. Те су сеобе биле могуће за време глацијала, када се спуштао ниво мора те је био отворен пут до острва. Заједнице су пролазиле кроз многе еволуционе промене прилагођавајући се на тај начин новим животним условима. Карактеристична вегетација је била тундра, која је расла уз ивичне делове ледника и била отпорна на хладноћу. Дрвећа каква данас познајемо није било, али су постојали патуљасти грмови белих цветова – ситнолиста фресница и патуљаста бреза. Даље од ивица леда простирале су се хладне степе заједнице разних врста трава, прошаране грмљем и ретким шумама. Простирале су се од истока до запада Америке и од француске обале Атлантика преко средње Европе до источног Сибира. Још јужније налазили су се различити типови шума у којима су најзаступљенији бреза и бор. Осим те две врсте били су ту још и леска, брест, смрека, јасен, јела, граб, храст, јова и липа. Границе између наведених вегетацијских појасева нису биле строго одређене већ су се померале већ према томе да ли је трајало доба глацијације или интерглацијала.

У бројној групи животиња посебно су се истицали сисари. Они су распрострањени у свим климатским појасевима. Они су се могли прилагодити различитим животним условима. Један од највећих сисара био је вунасти мамут. Живео је у последњем глацијалу, за време највећег захлађења. Осим мамута на просторима тундре и хладне степе Европе и Азије живео је и вунасти носорог, једини носорог који се прилагодио хладним климатским приликама. У истим крајевима живели су и собови, којих и данас има на подручјима Исланда, Норвешке, северне Финске, северне Русије и уопште арктичке регије. У подручјима тундре је живело и мошусно говедо, које и данас живи у најхладнијим просторима Канаде, на Гренланду, Исланду и у северној Норвешкој. Још једна животиња која је обитавала у хладним пределима је поларна лисица. Тај грабљивац и данас живи у хладнијим подручјима. На просторима јужније од тундре такође су живеле разне животиње. Једна од њих биo је степски бизон, предак данашњих бизона. Врло честа животиња у степама било је и изумрло говедо, слично данашњем домаћем говеду, али много веће. Једна од најзанимљивијих животиња тих простора био је велики јелен. Припадао је једној од највећих врста јелена која је икад живела на Земљи. Имао је огромне лопатасте рогове, распона и до 4 м, а сваки рог је тежио око 40 кг. Та врста изумрла је пре око 10.000 година. Још неке од животиња које су


18

живеле на степском подручју су глодар степска звиждарка, саига антилопа, дивљи коњ, лос и др. Све оне и данас постоје, а налазимо их у хладнијим подручјима С. Америке и Евроазије. Поједини сисари леденог доба проблем неповољних климатских услова су решавали на тај начин што су већи део године проводиле у пећинама. Неке од тих животиња су пећински медвед (Ursus Spaeleous), пећинска хијена и пећински лав. Све оне су изумрле са завршетком ледених доба. Осим сисара, за време леденог доба живеле су и многе птице, инсекти и мекушци. Човек у плеистоцену

Појава човека, је старија од квартара, али оног мањевише сличног данашњем везана је за плеистоцен. Од почетка тог раздобља живе разне врсте хоминида које се вероватно надовезују на неогенски род Рамапитекус. Људима најближи били су хоминиди рода Аустралопитекус који су живели у неогену, а изумрли на почетку плеистоцена. Живели су на подручју Африке. Најнапреднији међу њима био је Хомо хабилис, који се јавља на почетку плеистоцена. Тај хоминид кретао се двоножно и израђивао је примитивно оружје које је добијао грубом обрадом камена. То је била прва етапа хоминизације.

Након тога почиње друга етапа. У њој се појављују разни облици хоминида који се у новије време уврштавају у род Хомо. Разликују се Homo erectus erectus, Homo erectus pekinensis, Home erectus rhodesiensis, Homo erectus heidelbergensis и др. Сви они припадају роду Архантропи. Специфичност тих хоминида је у томе што су били први те врсте на евроазијском континенту. То потврђује чињеницу како су се и људи преко залеђених простора у доба глацијала ширили на она подручја која су у топлијим раздобљима била одвојена морем и на тај начин недоступна. Хомо еректус почиње користити пећине за своје сталне боравке, познаје ватру, израђује боље и модерније оруђе те све више посматра животиње и прати велика крда за време њихових сеоби. Претпоставља се да су се у комуникацији користили неком врстом примитивног језика.

У трећој фази настаје група Палеоантропа. Њихова налазишта су присутна у Европи и Азији (налазишта у Крапини, Ерингсдорфу у Немачкој, Сакопасторе у Италији и Гановце у Словачкој). Под врстом Homo neanderthalensis набрајају се налазишта Неандертал код Дизелдорфа, Спи у Белгији, Гибралтар, Ле Мустије, Ла Шапело Сент у Француској и Тешик Ташу у Узбекистану. Данас су те обе врсте познате под именом Homo sapiens neanderthalensis. Крај ледених доба одликује повећање температуре и повлачење леденог покривача. Уз та два процеса долази до подизања нивоа мора и настајања острва и залива. Данас се узима да се крај последњег леденог доба одиграо пре 10.000 година п. н. е. Тада се лед повукао у своје садашње оквире и формирали су се климатско-вегетацијски појасеви какве данас познајемо. Након плеистоцена наступио је холоцен у коме и данас живимо.


19

Географски положај, границе, величина и назив Северне Америке

Северна и Јужна Америка у морфолошком погледу представљају једaн континент, али с обзиром на површину од 42.089.757 km² и велику издуженост у правцу север-југ од око 14.000 km, Америка је подељена на два континента. Предмет проучавања су регионално-географска обележја Северне Америке као целине и њених интегралних делова.

Границе, величина и назив континента Северна Америка се налази на северној земљиној полулопти и на

западној хемисфери, између Северног леденог океана на северу, Атлантског океана на истоку, Карипског мора на југу и Тихог океана на западу. Дански мореуз одваја Гренланд од Исланда, а Берингов мореуз – Аљаску од Азије. У физиономском погледу Северна Америка у основи има облик троугла, широка је на северу и уска на југу. Са становишта антропогеографије, Америка је подељена на Латинску и Англо Америку, а граница између њих поклапа се са границом Мексика и САД-а. У литератури се помиње и подконтинент Средња Америка који обухвата издужени појас од превлаке Техуантепек у Мексику до долине реке Атрато у Панами, и између Мексичког залива и Карипског мора на истоку и Тихог океана на западу. На основу географског положаја Северна Америка у ужем смислу обухвата Канаду, Сједињене Америчке Државе (у даљем тексту САД) и Мексико, а у ширем и Средњу Америку, са границом на Панамској превлаци.

Геолошка граница Северне и Јужне Америке пружа се долинама Атрато и Сан Хуан, а морфолошка није јасно дефинисана, због кредних орографских мостова и формација неогене старости. Политичка граница Средње и Јужне Америке пружа се границама Панаме и Колумбије и не подудара се са геолошком границом, која одваја компактну континенталну целину од издуженог и уског појаса Средње Америке.

Северна Америка је са површином од 24.398.968 km² трећи по величини континент на Земљи (после Евроазије са 54.862.300 km² и Африке 29.853.079 km²). У њен састав улазе територијално велике државе: Канада (друга по величини у свету), САД (трећа по величини) и Мексико (14. по величини). Поред континенталног дела, Северна Америка обухвата канадска и аљаска арктичка острва, Гренланд, Њуфаундленд, острва у заливу Свети Лоренс, Краљице Шарлоте, Александрови архипелаг, Алеутска острва и острва у Мексичком заливу и Карипском мору. Северна Америка у ужем смислу обухвата три независне државе: САД, Канаду и Мексико, од тога су: САД енглеског језичког подручја, Канада – енглеског и француског и Мексико – шпанског. У састав континенталног дела Средње Америке улази шест незавинсих држава: Белизе, Панама, Салвадор, Гватемала, Никарагва и Костарика (шпанско језичко подручје).

Острвски део Средње Америке, назива се и Западном Индијом и обухвата 13 незавинсих држава. То су Куба, која се састоји из великог истоименог острва


20

и неколико мањих, Хаити и Доминиканска Република на острву Хиспањола, Јамајка, Барбадос, Бахами, Тринидад и Тобаго, Сент Кристофер и Невис, Доминика, Гренада, Сент Луција, Антигва и Барбуда, Сент Винсент и Гренадини. Шпански језик је доминантан и њиме се служи више од 2/3 становништва Западне Индије, а у употреби су и енглески, холандски, француски и креоле – индијански језик.

Поред наведених незавинсих држава, Северна Америка обухвата и зависне територије: француске прекоморске департмане Сен Пјер и Микелон у Атлантском океану и Француску Западну Индију са острвима Мартиник, Гваделупе и другим; британске зависне територије Бермудска острва у Атлантском океану и Ангиљу, Кејманска острва, Монсерат, Британска Девичанска острва, Теркс и Кејкес; америчке територије Порторико (придружени део САД-а), зону Панамског канала и Девичанска острва; холандске поседе Холандске Антиле (Курасао и Бонар), Арубу и још шест острва у Карипском мору; и венецуеланске поседе мања острва у Малим Антилима (од којих је највеће Маргарита). Гренланд је део Краљевине Данске са локалном самоуправом. У XX веку колонизовали су га Исланђани, а од 1814. године постао је данска колонија. Од 1953. године Гренланд је постао прекоморски посед Данске, 1978. добио је аутономију, а од 1979. локалну самоуправу.

У Северној Америци, у ужем смислу, у Канади, САД-у и Мексику, 2004. године живело је око 405 милиона становника, а у ширем смислу са Средњом Америком, око 450 милиона становника. Северна Америка је четврти по броју становника континент у свету; од тога САД су са 293.027.570 становника четврти у свету, а Мексико са 104.959.590 на 11. месту.

Назив континента потиче од италијанског трговца и морепловца Америга Веспучија (1454-1512), једног од првих европских истраживача Новог света, који је допловио до северних делова Јужне Америке 1499-1500. године. У изворном значењу назив је први пут поменут 1507. године у селу Сен Ди у француској покрајини Лорен, када је неколико калуђера одлучило да штампа ново издање Птоломејевог атласа. Мартину Валдеземилеру било је поверено да нацрта карте. Он је био под јаким утицајем објављених писама Америга Веспучија у којима је он тврдио да пут преко Атлантског океана не води у Азију, како је то тврдио Колумбо, већ на један нови континент. Валдеземилер је нацртао тај нови континент према опису Америга Веспучија и преко једног његовог дела исписао реч Америка. У предговору атласа стајало је објашњење: „Ти делови Новог света сада су боље истражени, а још један део открио је Америго Веспучи. Због тога, не видим разлог зашто не бисмо тај нови део назвали Америге или Америка, тј. земља Америга, јер је открио Америго Веспучи – човек блиставог ума...”. Назив се прво односио на Латинску Америку, односно на Јужну и Средњу Америку јер деле шпанско и португалско историјско наслеђе, али је касније прихваћен и у Северној Америци.

Математичко-географски положај Континентски део Северне Америке захвата простор од рта Мариато на

полуострву Азуеро у Панами, који се налази на 7º15´с.г.ш. до рта Марчисон на


21

полуострву Бутија на 72º с.г.ш. Најзападнија тачка јесте рт Принца од Велса на Аљасци који се налази на 168°05' з.г.д., а најисточнија је рт Свети Луис на Лабрадору на 55º40' з.г.д., односно рт Спир на Њуфаундленду на 52°37' з.г.д.

Физичко-географски положај Широком и веома разуђеном обалом са многобројним острвима, од

Гренланда на истоку до Аљаске на западу, Америка се приближава Северном полу; од 710 km на рту Морис Џесеп, који лежи на 83º38´с.г.ш. на Гренланду до 2.100 km на рт Бароу на Аљасци, који се налази на 71º10´ с.г.ш. Јужно до 30° с.г.ш. Северна Америка се сужава у уски појас Средње Америке, који се на југу завршава Панамском превлаком. Повезаност Северне Америке са другим континентима долази до изражаја на северозападу, где се преко Беринговог мореуза и Алеутских острва (острво Ату – Камчатка 970 km) са Азијом. Преко Гренланда и северноевропских острва Свалбард и Нова земља, Северна Америка затвара са евроазијском обалом циркумполарни круг Арктика, а нешто јужније преко Исланда остварује везу са северном и западном Европом (Гренланд – Исланд 230 km; Исланд – Норвешка 990 km; Исланд – Велика Британија 800 km). Насупрот малој удаљености крајњег северног дела Северне Америке и Камчатке, изолованост континента у умереним и тропским ширинама је изразита и на истоку и на западу. Ако се узму у обзир градови на приближно истим географским ширинама, уочава се да је на Тихом океану удаљеност Сан Франциска и Јокохаме – 8.450 km, а на Атлантском океану Њујорка и Лисабона – 5.340 km.

Културно-географски положај Сложеност простора и вредност културно-географског положаја огледа се

у екумени насељености чији континуитет постоји од палеолита. За староседеоце Северне Америке влада мишљење да воде порекло од азијског становништва, које је из Сибира мигрирало у Северну Америку у плеистоцену за време глацијала Винсконсин. Сматра се да је мањи број њих преживео долазак Европљана. То су малобројни Индијанци и Ескими.

Обале Северне Америке у екваторијалним и тропским ширинама нису до сада пружиле материјалне доказе на основу којих би се могли утврдити поуздани контакти староседелаца са становништвом других континенената у рано историјско доба. Ни хипотезе, по којима је било појединачних контаката староседелаца пацифичке обале Јужне Америке са Јапанцима и Полинежанима, не ублажавају стање изолације континента у прошлости. Тек су у IX и X веку Викинзи саладали морски пут између Скандинавског полуострва, Исланда, Гренланда. Међу првим европским истраживачима Америке био је викинг Ерик Риде који је 982. године са Исланда допловио до Гренланда и 985. године основао викиншко насеље у Новом свету. Године 1000. викинг Леиф Ериксон је на северној обали Њуфаундленда основао насеље Винланд. Међутим, та открића су брзо пала у заборав, а поновно откриће Америке везује се за 1492. годину и путовања Кристофера Колумба.


22

Морфолошка обележја обала и острва Северне Америке

Сагласно начину постанка и геотектонској еволуцији, у Северној Америци

се разликују три генетски различита типа обала: пацифички, северни (арктички) и атлантски тип.

Пацифичка обала и острва Северне Америке

Пацифичка обала Северне Америке пружа се упоредо са Кордиљерима. Удаљавајући се од обале, дубина Тихог океана се нагло спушта до дубине од 3.000-4.000 m. Зато се на релативно кратком хоризонталном растојању између Кордиљера на истоку и океанских ровова на западу јављају се вертикалне денивелације до 9.000 m.

Део Земљине коре у коме се налази пацифичка обала у сеизмичком пог-леду је веома лабилан. На обали се јављају чести и катастрофални земљотреси и вулканске активности, јер је то део Циркумпацифичког појаса, односно источ-ни део Ватреног појаса Пацифика. Поремећеност младих плиоцених наслага указује да су тектонски покрети активни. Због тога је обала слабо разуђена.

Полуострво и залив Калифорнија, залив Сан Франциско, острво Ванкувер, острва и мореузи на западу Канаде и југу и истоку Аљаске пружају се паралел-но са Тихим океаном и у морфолошком погледу чине део рељефа континента.

Први велики залив на северноамеричкој пацифичкој обали од југа ка северу је Калифорнијски залив. Налази се између истоименог полуострва и обале Мексика. Јужна граница пружа се између ртова Фалсо и Пјастла. Има површину око 177.000 km². Залив је издужен од северозапада према југоистоку 695 km и ширине је између 60 и 122 km. Источна обала полуострва Калифор-нија је великим делом ниска и пешчана, делом лагунска, а западна, стеновита и стрма са многобројним острвима, која су повезани у низове и отежавају поморски саобраћај. Највеће острво у заливу је Тибурон. Дубина воде у Кали-форнијском заливу повећава се од северозапада према југоистоку. У северном делу достиже дубину од 525 m, а у јужном 3.127 m. Луке су малобројне и малог капацитета. На источној обали је највећа извозна лука Гвајмас, а мање су Тополобампо и Јаварос. На западној обали налазе се луке Санта Росалија, Ла Пас и Сан Хосе дел Кабо.

Често се у Калифорнијском заливу појављују црвене мрље због присуства организама Noctiluca millaris. Између 30° и 40° с.г.ш. је неколико мањих залива, а највећи је Сан Франциско који се налази око 37° с.г.ш. Издужен је 104 km, а широк 6,4-16 km. Улаз у залив је кроз пролаз Голден Гејт, ширине 1,2 km. У заливу се налази истоимени милионски град Сан Франциско, који је са Оук-лендом, Берклијем, Ричмондом и Аламедом представља велику агломерацију. Са бројним предграђима, Сан Франциско је један од највећих индустријских центара САД-а.

На 49°13´ с.г.ш. налази се још један велики залив – Ванкуверски залив или Барард. Смештен је у морском пролазу Џорџија на западним падинама При-морских планина, недалеко од ушћа Фрејзера. У заливу је смештен истоимени


23

град, који је трећи по броју становника у Канади и највећа канадска лука на Пацифику.

Северно од Ванкуверског залива, пацифичка обала Канаде и Аљаске је знатно разуђенија. Паралелно са Приморским планинама, између 52° и 58° с.г.ш., пружају се острва Краљице Шарлоте која се према северу настављају у Александров архипелаг.

Између рта Спенсер (58°12´ с.г.ш.) и рта Кебача (54°48´ с.г.ш.), западну обалу Северне Америке запљускују воде Аљаског залива. То је највећи залив у америчком делу Пацифика. У северном делу, залив је усекао у копно секундар-ни, веома разуђен залив принца Виљема. У северном и западном делу залива има много острва. Велика острвска група са највећим острвом Коудијек одво-јена је од полуострва Аљаске Шеликовљевим пролазом. Континентални шелф Аљаског залива је веома узак. На око 20 km од обале почињу дубине од 500 m које се нагло спуштају на 2.000 m, а постепено до 4.000 m у Алеутском раседу.

На простору између 51°-55° с.г.ш. и 172° и.г.д. и 163° з.г.ш. налази се највећи архипелаг северног дела Тихог океана – Алеутска острва. Архипелаг се од полуострва Аљаска пружа у благо повијеном луку према Камчатки на дужини од 783 km. Састоји се од 14 великих и 55 малих острва површине 16.546 km².

Алеутска острва подељена су на четири велике групе: Фокс острва са главним градом Дач Харбором на Аналески, Андреановљева острва са острвом Ејдек, Рет са Киском и Емчитком и Нир са острвима Ету и Егату. Острва су вул-канског порекла, брдовита са око 30 вулкана и под тундром. Морске струје, сте-новите обале, непостојање природних лука и честе олује отежавају прилаз ост-рвима са мора. Осим обале поред Бристолског залива на коју избијају Алеутске планине, обале Аљаске су ниске, замочварене са језерима и рекама које се ули-вају у Берингово море. Од Чукотског полуострва Северна Америка је одвојена Беринговим мореузом, широким 46 km. Дубина воде у мореузу износи 45-50 m. Кроз мореуз пролази Северни морски пут и поморско-саобраћајни правац кроз Северозападне пролазе из Тихог у Атлантски океан и обратно. Због леда, саобраћај престаје почетком октобра, а отвара се у првој половини јула. Кроз пролаз је први прошао Семјон Дежњев 1648. године, али је остао заборављен све до 1728. године када је тим путем прошао Витус Беринг, по коме је добио назив. У средини Беринговог пролаза налази се архипелаг Диомед, у коме Ратманово острво припада Русији, а Мали Диомед и неколико мањих САД-у. Између Анадирског и Нортоновог залива налазе се острва Сент Лоренс, Нунивек, Прибилоф и Сент Метју (припадају САД-у). Морфолошка обележја северне обале Северне Америке

Северни део америчке обале је најразуђенији, али због субарктичког климата је неприступачан и без већег економског значаја. У северном делу Аљаске налазе се Бруксове планине, висине до 3.048 m, које остављају дуж обале Северног леденог океана пространу низију, која је највећим делом под


24

ледом. Обала је приступачна за бродове само лети, највише до месец дана годишње.

Северна обала Канаде је ниска и разуђена са бројним заливима од којих је највећи Хадсонов залив. Има површину од око 1.232.000 km2. Ниска обала благо пада у морске дубине, изузев стрмих обала планинског северног и северозападног дела Бафиновог острва. Море је веома плитко са бројним подморским гребенима. Веће дубине мора до 2.000 m су између Бафиновог острва и Гренланда на месту где се налази Бафинов залив.

Лед је оковао најразуђенију обалу Северне Америке у тој мери да је она у основи изгубила карактер обале, јер је затворио канале и спајио острва са континентом. Поморски саобраћај Хадсоновим заливом могућ је највише четири месеца у години, а пловидба арктичким делом Канаде је епохалан подухват, често недостижан и најбољим морепловцима.

Бафинов залив је веома простран залив на северу Канаде, између Гренланда, Елзмировог острва, острва Коубурга, Девна, Бајлота и Бафиновог острва. Јужна граница је 70° с.г.ш. Повезан је са Северним леденим океаном Смитовим, Кенедијевим и Ланкестеровим пролазом и Североза-падним пролазима, а са Атлантским океаном Дејвисовим пролазом. Дугачак је од северозапада према југоистоку око 700 km, површине око 200.000 km2. Обале Бафиновог острва су стрме, разуђене, са много фјордова, а у обалским водама има много острва и гребена. Највећа дубина је 2.136 m. Бафинов залив је 4/5 године покривен ледом, само лети и почетком јесени има слободних појасева поред источних и западних обала и повремених пролаза кроз средишњи део Бафиновог залива. Најповољнији пловидбени правац је је уз западну обалу Гренланда којој је приступ забрањен без посебног одобрења данске владе. На Елзмировом острву Клејг Харбур су мале луке: Клајд и Понд Инлет. У Бафинов залив је први допловио енглески морепловац Виљам Бафин по коме је и добио назив.

Обале Лабрадора су веома разуђене, претежно трансферзалног типа, углавном стрме. Обале Лабрадора, зими су залеђене, а унутрашњост је под леденим бреговима. Лабрадорско море богато је планктоном арктичке и северне умерене зоне. Осим харинги, бакалара, лососа и друге рибе, има делфина и китова. Саобраћај је доста фреквентан, јер готово све поморске и велики број ваздухопловних линија између Канаде и Северне Европе воде преко Лабрадора.

Поред североисточног дела америчког континента налази се највеће острво на свету – Гренланд. Има површину од око 2.130.800 km2, а са прибрежним острвима 2.175.600 km2. Највећим делом налази се у северном поларном кругу са најсевернијом тачком ртом Морис Џесап (83º39´с.г.ш.), а најјужнијом ртом Фарвел (59º45´с.г.ш.). У правцу север-југ дуг је око 2.650 km, а правцем исток-запад, на 70º с.г.ш. око 1.300 km. Гренланд се највећим делом стрмо издиже из околних мора, залива и пролаза у високо-планинско земљиште и преко 3.000 m н.в. Има разуђену обалу са бројним фјордовима. Источна обала, и поред велике разуђености, највећим делом је неприступачна због ледених санти. Унутрашњост Гренланда са леденим покривачем, чини


25

висораван од око 2.000-3.000 m н.в. Око 1.860.900 km2 стално је покривено ледом дебљине 500-1.500 m, а свега 13% површине је без леда и то у обалском појасу највише 150 m ширине. Мора, заливи и пролази око Гренланда се залеђују изузев на југозападном делу, односно носе ледене санте и брегове одломљене од ледника, а који се спуштају из унутрашњости копна у море. Уз северну обалу, море је стално залеђено. На Гренланду нема копнених комуникација, а луке на југу су незнатног капа-цитета. САД су на Гренланду изградиле ваздухопловне базе: Тула на северозападу и Наршаршуак на југу. Споразумом са Данском (1951.), САД су добиле право коришћења тих база, које служе и за ваздушни саобраћај.

Морфололошка обележја атлантске обале Северне Америке

Атлантска обала Северне Америке се разликује од Тихоокеанске и Северне и од највећег значаја је за становништво. Она почиње од острва Њуфаундленда на северу, а завршава се на Карипској обали Панаме на југу. Обала је отворена и има оријентациони правац североисток-југозапад од Њуфаундленда до Флориде, затим се лучно повија уз Мексички залив и наставља у правцу југоистока до Колумбије на југу.

Обале Њуфаундленда су разуђене, трансферзалног типа и углавном стрме. Приобално море богато је планктоном, а сем риба, има делфина и китова. Саобраћај је фреквентан, а најзначајнија лука је Порт Џонс. Североисточно од рта Код (Нова Енглеска) и око Сен Лоренс залива, обала је стрма и брдовита, а заливи су типа ријаса, настали издизањем нивоа Атлантског океана у холоцену.

Између рта Код и рта Хетерас, шири се од подножја Апалача до Атлантског океана низијски појас са ријасима у којима се налазе велике луке САД-а. То је са становишта поморског саобраћаја најзначајнији део америчке обале. Јужно од рта Хетерас обала је уједначена. Њу одликују дуги пешчани спрудови, иза којих су простране лагуне кроз које је уређен Унутрашњи обалски пловни пут (Intracoastal Waterway). Пред том обалом, море је плитко и непогодно за саобраћај. На југу Флориде јављају се корални спрудови.

Обале Мексичког залива и Карипског мора су веома разуђене. Северна и западна обала Мексичког залива је ниска са веома дугим спрудовима иза којих се налазе лагуне. Једино делта реке Мисисипи шири се 90 km далеко у Мексички залив и сваке године продужује се за око 100 m. Због плитке воде у приобалном делу, бродови плове даље од обале, а кроз лагуне наставља се Унутрашњи пловни пут. Дуж источне обале најјужнијег дела Северне Америке и око супротских острва разви-јени су корални гребени који отежавају поморски саобраћај. Атлантска обала Средње Америке претежно је ниска и веома разуђена. Она је окружена, такође, доста широким појасом плитког мора. По саставу и геолошкој грађи Средњој Америци припадају Антили (Западна Индија), који обухватају Велике Антиле (Куба, Хаити, Порторико и Јамајка) и Мале Антиле. Због ограничених пловидбених услова, Мексички залив и Карипско море у прошлости су често угрожавали гусари, који су уз помоћ


26

домаћег становништва организовали и конкурентне колонијалне државе. Након прокопавања Панамског канала Мексички залив и Карипско море постали су значајно чвориште светских трговачких путева.

Ради разумевања обележја америчке атлантске обале потребно је указати на одлике приобалног мора. На ширини Њуфаундленда сустичу се топле воде Голфске струје са хладним водама Лабрадорске струје. Обе струје су појачане абразионим облицима. Мексички залив и Карипско море представљају резервоар у коме се воде интензивно загрева. На другој страни јако се расхлађују воде Хадсоновог залива, а са Гренланда се крећу у ниже географске ширине велики ледени брегови. Лабрадорска струја покреће хладну морску воду и лед према југу. На сутоку топлих екваторских вода, ледени брегови се нагло отапају и таложе суспендо-вани материјал који су са собом донели. На тај начин настаје велике акваторије са плитком водом. Мешањем ваздушних маса између топлих и хладних водених површина долази и до кондензације водене паре. Тако се ствара магла која је за поморски саобраћај веома опасна у овом кључном делу америчке обале. Необично богат биљни планктон хладне струје и животињски планктон у топлим водама стварају услове за богату рибљу популацију по којој су њуфаундлендске воде прве на свету.

Хладна Лабрадорска струја тече дуж атлантске обале све до рта Хатерас и ствара тзв. ледени зид (Cold wall) атлантске обале Сједињених Америчких Држава. Јужно од рта Хатерас нестаје површинских трагова хладне поларне воде, али су и у том делу честе олује. Између Флориде с једне стране, Кубе и Бахамских острва с друге, струји брзином набујале реке (6 km/сек) према североистоку водена маса (просечно 25 милиона m3 у секунди) изразито топле (25-30°С), плавичасте боје – Голфска струја, која представља најимпресивнију појаву снажне океанске циркулације. Прекамбрија и палеозоик Северне Америке

Геолошка историја Северне Америке се дели на три развојна периода. Први период, везан за прекамбрију, одликује формирање разбацаних праконтиненталних блокова који се у литератури називају кратонима. Крајем палеозоика на јужној хемисфери тектонским покретима настао је праконтинент Гондвана. Други период везан је за палеозоик, даље покрете убирања, раседања, али и сједињавања континената Гондване на јужној хемисфери и Лауроазије на северној у континент Пангеу, који је имао оријентациони правац север-југ. Трећи период обухвата мезозоик и кенозоик, односно последњих 245 милиона година када је дошло до раздвајања Пангее и формирања данашњих контура континента.

У прекамбрији је формирана Земљина кора. Она је била знатно тања и равнија од данашње, без обзира што је процес њеног стварања трајао дуго. Сматра се да је до камбрије протекло око 85% Земљиног века, односно око 4,6 милијарди година. Атмосферски омотач био је сиромашнији кисеоником него данас. Влаге је било више, а кише су падале милионима година. Велика количина атмосферске воде утицала је на формирање јединственог океанског


27

покривача. Само на неким местима издизала су се вулканска острва, која представљају претечу континената. Месец је био ближи Земљи, а дан је трајао мање од 15 сати. Са првим тектонским покретима предиспониране су најстарије потолине на Земљи. У њима, у почетку, није било живих бића. Копнене површине, такође су биле пусте. Највише је било пустиња, вулкана, местимице, и језера. Око такве Земљине површине кружили су атмосфером густи облаци.

У Северној Америци у прекамбрији су формирана иницијална копна. Најстарије стене старе су 3-4 милијарде година. Плитка мора, слична данашњем Хадсоновом мору, често су плавила старо копно остављајући седиментне стене са фосилима. Мора су у свом надирању рано запосела линеарне потолине, скоро паралелне са источним, западним и јужним ивицама континента. Услед померања тектонских плоча, распоред копна се мењао, а тиме и физиономија планете. Најстарије континенталне целине нису личиле на данашње континенте, који су стварани дуго и под утицајем различитих природних појава и закона. Прекамбријске стене Северне Америке су изузетно поремеђене и метаморфисане орогеним покретима, тако да је непознато колико је година било потребно да се формирају. Пиједмонтска висораван и Димне планине које се налазе западно од Атлантске обалске низије изграђене су углавном од прекамбријских стена. Стене исте старости пронађене су у громадним планинама у држави Њујорк, Зеленим планинама у Вермонту и Снежним планинама у Њу Хемпширу. Мање примере прекамбријских стена у Централној низији и Великим равницама представљају планине Сент Франсис у Мисурију, средишњи део Црних брда у Јужној Дакоти, планине Вичита и Арбукле у Оклахоми и висораван Љано у Тексасу. Велики кањон Колорада такође је усечен је прекамбријску основу која се налази испод дебелих наслага млађих стена (пешчари).

Палеозојска ера је оставила очувана сведочанства на основу којих се може реконструисати распоред копна и мора у Северној Америци. Познате су четири сталне позитивне области у палеозоику: Канадски штит, са потопљеним Хадсоновим заливом, Алалачи, који се пружају паралелно са Атлантским океаном, Љанорија на југу (током геолошке историје спуштена је у данашњи Мексички залив) и Каскадија, поред пацифичке обале (такође спуштена). Те области се често називају у литератури Лауренција. Паралелно са обалом ових области лежале су три потолине: Апалачка, где су касније настале Апалачке планине, Уачита која се пружа преко Оклахоме, Тексаса и северног Мексика, и Кордиљеријска потолина која се простирала од Калифорнијског залива на југу, преко Неваде, Јуте, Ајдаха до Британске Колумбије на северу. У потолинама су наталожени дебели и релативно груби дубински седименти.

Почетком палеозоика, у камбрији, пре 543-490 милиона година, на јужној хемисфери постојао је праконтинент Гондвана у чији састав су улазили делови Јужне Америке, Африке, Арабије, Антарктика, Индије, Мадагаскара и Аустралије.

У раној камбрији море је прекривало Апалачку и Кордиљерску потолину. До средине тог периода море се проширило и преплавило унутрашњост континента, тако да су примитивни морски организми могли да прелазе из


28

Атлантског океана у Тихи. Најмање 30% континента било је под морем. Почетком камбрије клима је углавном била топла. Једноћелијска бића настајала су и развијала се у плитким и топлим заливима. Поред постојећих биљака у океанима, алги и бактерија, настају нове врсте, а касније и копнена флора. Међу животињама значајни су: трилобити, корали, црви и пужеви. Проучавањем фосила откривено је више од 1.500 врста камбријске старости. Доминантни кречњаци и доломитске формације средње камбрије потичу углавном од кречњачких љуштура, шкољки и бескичмењака. У касној камбрији почело је постепено повлачење епиконтиненталног мора.

Геолошким проучавањима утврђено је да је у камбрији тектонским покретима одвојен источни део данашње Северне Америке од Гондване. Упоређујући старост стена гринвилског појаса (1,3-1,2 милијарде година) и фосила девонског периода (408-360 милиона година) Северне Америке са истим у Јужној Америци, доказано је да су у камбрији та два континента били део јединственог копна.

На почетку ордовицијума, пре око 490 милиона година, дошло је до промене климе на Земљи. Новија истраживања глацијације на јужној хемисфери показала су да је пре 450 милиона година била глацијација. Јужни пол се налазио у северној Африци, а ледени покривач је прекривао већи део Африке и Јужне Америке. Клима Северне Америке, Европе, Сибира и источног дела Гондване била је изузетно топла, тако да су у топлим морима поред обала Северне Америке и Европе настали корални гребени.

Крајем ордовицијума, дошло је до отопљавања климе, услед чега се ледени покривач на Гондвани топио. Због отапања леда и издизања нивоа мора за 300-500 m, на Земљи је дошло до трансгресије. Ордовик се сматра периодом када је дошло до највећег издизања нивоа мора током геолошке историје Северне Америке јер је више од 50% континента тада био под водом. Преостале копнене области представљале су ниска острва.

У геотектонском погледу, у ордовицијуму (490-443 милиона година) је настављено померање и разламање тектонских плоча. У току касног ордовика, тектонски поремећаји у северном делу Апалача достигли су кулминацију, раседање и разламање слојева, убирање планина и вулканска активност. Стене ордовичке старости садрже огромне резерве нафте и земног гаса, које се ексллоатишу у Охају од 1990-их, а у Оклахоми суседном Тексасу од 1920. године. У силуру (443-417 милиона година) клима је била топла. Међу животињама су доминирали трилобити, док су претече копнене флоре постојале на малим површинама. И у силуру је долазило до трансгресија и регресија мора. Рана силурска трансгресија продрла је у Северну Америку дуж Апалачке потолине и проширила се на запад преко дела Централне низије и Велике равнице дуж Уачитске депресије. До средњег силура море се ширило преко области Великих језера и даље на север допирло је до Арктика. У касном силуру после спуштања нивоа воде у епиконтиненталном мору, остало је усамљено мртво море у области данашњих Великих језера. У басену епиконтиненталног мора наталожене су огромне наслаге соли, гипса и других


29

седимената. Крајем силура наступила је каледонска орогенеза, која је захватила целу Земљину кору.

Покретима херцинске орогенезе у девону (417-354 милиона година) настали су плитки и пространи басени, који су претварани у мочваре обрасле бујном вегетацијом. Повлачење мора и израњање континента било је непотпуно у деловима Апалачке потолине између силура и девона. Због тога се у тој области и даље вршила седиментација. Ова област седиментације била је испод нивоа мора током читавог раног девона.

Средином периода, море је преплавило област Великих језера, а много пространија трансгресија надирала је према југу са Арктика, преко Канадског штита и допирала до долине горњег Мисисипија. Мора на истоку и западу континента била су спојена релативно кратак период. Ипак дошло је до мешања арктичких морских организама са организмима нижих географских ширина.

Девон је од великог значаја, јер је тада почео живот на копну и у слаткој води. Топла и влажна клима крајем девона утицала је на развој биљног света. Био је то период интензивног развоја папрати, појава амфибија и првих примитивних кичмењака. На почетку карбона, пре око 354 милиона година, херцинском орогенезом издигнут је део копна на северној хемисфери, који је чинио континененталну целину – Лауроазију, обједињену од делова северозападне Европе и североисточних делова Северне Америке.

Карбон Северне Америке је подељен на два периода: мисисипски и пенсилванијски. У току мисисипског периода, или доњег карбона, море је прекривало континенталне депресије, а касније се проширило у унутрашњост континента. Ерозија која је копно свела на заравњену област претходила је мисисипској трансгресији мора. Море се толико проширило преко континенталне низије, тако да марински седименти леже на појединим местима преко свих старих слојева. У касном мисисипском периоду и раном пансилванијском периоду, дошло је до великих тектонских покрета у ивичним деловима копна и ти су се покрети проширили на седименте у депресијама. Мисисипски период трајао је око 25 милиона година и њега одликују велике површине под барама.

У пенсилванијском периоду или горњем карбону, Северна Америка је у морфолошком погледу представљала велику низију, са потолинама испод нивоа мора. Средином периода, мочваре су се прошириле преко већег дела унутрашњости континента. У тим мочварама наталожена је дрвна маса од које је настао камени угаљ карбонске старости. Велике наслаге угља показују да је у то време преовладавала топла, влажна клима у Северној Америци. Међутим, на јужној хемисфери у карбону (354-290 милиона година) и у перму (290-240 милиона година) била је интензивна глацијација, која је била развијена углавном на Гондвани.

Палеозоик се завршио спајањем праконтинената Гондване и Лауроазије и настанком праконтинента – Пангее. Тектонске покрете пратио је вулканизам. Средином перма Апалачка депресија била је потпуно испуњена седиментима. Пре него што се палеозојска ера окончала, тај дебео слој седимената орогеним покретима апалачке орогенезе модификован је у лонгитудиналне боре.


30

Јачитска потолина такође је убрана са југа и тако су настале планине Арканзаса и Оклахоме. У Кордиљерској потолини била је интензивна вулканска активност.

Влажну пансилванијску климу заменила је аридна клима у перму. Мочварне биљке од којих је постао угаљ, заменили су четинари и палме. Уместо водоземаца појавили су се гмизавци који својим обликом вилице и зуба наговештавају појаву сисара. Пре око 248 милиона година, испољавају се и климатски појасеви, а око полова се формира хладно поље. Тада су била издиференцирана три климатска појаса: жарки, умерени и хладни. Из ових неколико глобалних констатација може се извести закључак да су се контуре Северне Америке и клима крајем палеозоика разликовале од данашњих. У наредних 250 милиона година, у мезозоику и у кенозоику, постепено се формира физиономија Северне Америке.

Северна Америка у мезозоику

У мезозоику су се смењивале геолошке промене које су претходиле дефинитивном морфолошком обликовању Земље. Најстарија мезозојска периода – тријас (248-206 милиона година) почела је у тектонском погледу релативно мирно. То је период релативног смиривања после херцинске орогенезе. Међутим, континентални блокови који су чинили Пангеу, били су нестабилни и представљали компактну континенталну масу само неколико милиона година. Крајем тријаса дошло је до снажних тектонских покрета унутар Пангее. У морским седиментима у Кордиљерској потолини у тријасу је утиснут вулкански материјал. Источно од ове депресије утврђени су глиновити шкриљци, који указују на то да је тај простор представљао део алувијалне низије. Данас се на том простору налазе Стеновите планине, висораван Колорада и западни део Велике равнице (прерије). Крајем тријаса створен је низ издужених басена од Северне Каролине до Нове Шкотске. Условљен топлом и влажном климом, развој флоре и фауне током тријаса био је интензиван.

Јура (206-144 милиона година) је у тектонском погледу била је релативно мирна периода. Значајна је по развоју рептила, а најкрупнији су били диносауруси. Фосили највећих диносауруса сауропода били су дуги 25 m. До 2005. године у свету је пронађено око 3.000 костију диносауруса, али је само 50 скелета, од укупно 350 познатих врста, потпуно склопљено. Нажалост, зато се и не може потпуно реконструисати више од 10% врста диносауруса. Поред диносауруса, у јури је било и других животиња од којих су за даљи развој значајније прве птице.

Трансгресије мора у Северној Америци започињале су са Пацифика, Арктика и из Мексичког залива и једино је прва потрајала током целе периоде. Снажна вулканска активност пратила је морску седиментацију на западу. Веома дугачак Арктички морски залив дубоко се увлачио у тадашње северноамеричко копно. Током креде на његовом месту настала је потолина, која улеже под теретом маринских седимената, а од ње настају Стеновите планине.

Креда (144-65 милиона година) је последња периода мезозоика, значајна по тектонским покретима који су почели у њеној другој половини. Дужи, старији


31

део креде у тектонском погледу био је релативно миран. У горњој креди почела је трећа, веома снажна орогенеза, која је захватала целу Земљину површину. Та орогенеза, позната као алпска, знатно је утицала на промену контура континената. Нови размештај копнених и океанских површина у креди утицао је на промену климатских прилика. На размештај копна и мора утицали су и епирогени покрети који су условили и појаву трансгресија и регресија. Веза јужног и северног дела басена Атлантског океана успостављена је крајем креде (97,5-66,4 милиона година). У неким басенима je наталоженa писаћa кредa по чему је периода добила назив.

Воде западног дела Мексичког залива прошириле су се на север, остварују везу са арктичким морем и стварају огромно средоземно море средином креде. Воде Атлантика и Пацифика потопиле су Апалачки басен и Љанорију, а воде источног дела мексичког залива прошириле су се до јужног обода Илиноиса. Ово северноамеричко средоземно море испунило је потолину Стеновитих планина, а њихови седименти смањили су ниво мора до ишчезнућа и формирали другу велику алувијалну раван која је била лежиште угља из касне креде.

Крајем креде је дошло до изумирања диносауруса. Постоје две супротне теорије о томе зашто су и како они ишчезли. Једна теорија полази од чињенице да је крајем креде дошло до бурних тектонских покрета, који су довели до глобалног захлађења на Земљи, што је довело до истребљења диносауруса и осталих животињских врста на Земљи. Друга теорија, супротна претходној, заснована је на удару астероида у Земљу, што је довело до катастрофалних промена животних услова. Другу теорију поткрепљује кратер пречника око 200 km поред полуострва Јукатан у Мексичком заливу, који је настао крајем креде ударом астероида. По тој теорији, ваздушне масе разносиле су распршени материјал око Земље неколико година. Сматра се да је велики део тадашње Северне и Јужне Америке био готово спржен ударом астероида. Месецима после тога, атмосферска прашина спречавала је Сунчеву светлост да продре до литосфере, а киселе кише су угрозиле биљни свет на Земљи. После неколико месеци без Сунчеве светлости изумирао је биљни свет, затим и диносауруси-биљоједи, а касније и диносауруси-месоједи.

Са друге стране, животиње као што су жабе, гуштери, корњаче и сисари, које су се хранили инсектима имале су више шансе да преживе такав удар. Њихов опстанак указује на то да крајем креде са нестанком диносауруса није престала еволуција других животиња и да није дошло до глобалног захлађења планете које је, по првој теорији, довело до истребљења живота на Земљи. Било како било, крајем креде изумрли су диносауруси, најкрупније животиње које су икада живеле на Земљи, и појавили се први сисари.

Кенозоик Северне Америке

Кенозоик је најмлађа ера геолошке историје, која је трајала око 68

милиона година. За време кенозоика дешавале су се многе промене на Земљи које су утицале на формирање данашњих морфолошких црта. Кенозоик се дели


32

на две периоде: терцијер (65-1,8 милиона година) и квартар, који траје око 1,8 милиона година. Старо Лаурентијско копно у терцијеру се у свом средишњем делу благо спустило, а на ободним деловима издигло, тако да је добило облик великог изврнутог штита — тзв. Канадски штит.

Данашње веначне планине Северне Америке формиране су у терцијеру, и то углавном дуж осовина ранијих орогених покрета. Све вулканске купе, висоравни и платои настали су у кенозоику. Монотоне равнице формирају се од кенозојских речних наноса, а велики речни сливови добијају свој изглед. Сви типови земљишта и њихов подземни слој јесу кенозојске старости, а језерска област сведочи о плеистоценој глацијацији. Кенозојске формације су углавном копнене, тако да доминирају и фосили копнених животиња и биљака. Кено-зојске вулканска активност је најуочљивија у државама дуж Пацифика, где се низ вулканских купа диже изнад венца Каскадских планина и где Колумбијска висораван од хоризонталних излива лаве, прекрива површину од око 200.000 km². Друга област вулканске активности је Јелоустонски парк, а њени гејзери сведоче о томе да постоје вулканске стене на малој дубини.

У Апалачима је у терцијару дошло до поновних издизања. Појачана еро-зија почела је тада да формира садашњe облике ових планина. Велики средиш-ни басен, који је заостао између, Апалача и Стеновитих планина, био је у мезо-зоику под морем. Терцијарна издизања Апалача, и нарочито издизања Стено-витих планина, условило је значајне промене у њима. Издизање Стеновитих планина повукло је за собом његов широки западни обод, створивши тако Високе равнице. Врло јака речна ерозија, као резултат издизања на источној и западној страни басена, имала је за последицу врло обимну акумулацију еродираних материјала у самом басену. Тиме је море потискивано све више према југу.

У том процесу значајну улогу имале су и појаве глацијалних, односно постглацијалних доба, када су ледници, а још више воде отопљених ледника и ветрови, извршили нагомилавање седимената у басену. У касном миоцену запо-чело је захлађење. Западни ветрови са Тихог океана ширили су маритимне утицаје, доносећи велике количине водене паре, која се над копном кондензо-вала и претварала у снежне падавине. То је био предуслов за настанак ледника у плеистоцену (1.600.000-10.000 година). Максимално ширење леда било је пре око 1.000.000 година у Евроазији и Северној Америци. У плеистоцену су се смењивале глацијалне и интерглацијалне фазе. Глацијалне фазе су биле знатно дуже и трајале су приближно по 90.000 година, а интерглацијали су били неупоредиво краћи. Сматра се да су трајали око 10.000 година. На унутрашњим деловима под ледом, средња температура је износила -20ºС до -30ºС. На пери-ферним деловима ледника средња температура најтоплијег месеца није прелазила 0ºС. Простор у близини ледника био је под утицајем хладних ваздушних струја које су продирале са инландајса. Тако се утицај хладне климе преко периглацијалних области осећао северније. Ледени покривач се пружао на југ све до 40° с.г.ш.

Стари рељеф је модификован сменом глацијала и интерглацијала у току 4-5 ледених доба. Лед је на великим површинама однео седименте и оголео


33

старе кристаласте стене, продубио раније речне долине и створио у њима одсеке, модификовао језерске котлине, обликовао заливе на северним обалама Великих језера и фјордове на обалама Лабрадора, Њу Фаундленда и Британске Колумбије. И на спољном појасу глацијације, који је представљао област глацијалне акумулације, лед је продубио котлине Великих језера које су већ раније настале у мекшим слојевима палеозојског обода Канадског штита. Даље према југу лед је нанео велике количине моренског материјала од Нове Енглеске до западног дела Великих језера. Моренски бедеми високи 20-50 m пружају се од Њујорка до Охаја и Мисурија.

Крајем плеистоцена, пре око 10.000 година, лед се повукао и савремени пејсаж Северне Америке је почео да се формира. У холоцену је наступила пос-ледња фаза формирања морфолошких целина унутар континента и формирања данашњих обалских линија. Ситан глацијални материјал однеле су ледничке воде још даље према југу. Пошто се исушило, разнели су га и разасули ветрови на широком простору. Тако је настао лес који покрива велике површине око Мисурија и Мисисипија, где чини подлогу најплоднијем земљишту америчких прерија.

Глацијација је оставила значајне трагове и у оријентацији речне мреже. Отицање Великих језера, из којих је вода најпре текла према југу, усмерено је према североистоку. Смер Мисурија и Охаја подудара се са спољним ободом глацијације. Лед је на многим местима променио облик старих речних долина и усмерио реке да себи пробијају нова корита. Мисисипи који је близу данашњег Минеаполиса лед истиснуо иx његове, некадашње долине, потражио је поновно пут до ње преко слапова Свети Антон.

Основна морфолошка обележја Канаде

Скоро половину територије Канаде заузима канадски штит, који се у облику потковице протеже од северног Лабрадора на североистоку, до великих арктичких острва на северозападу. Изграђен је од прекамбријских стена (гра-нит, гнајс, пешчари), на њему је настао једноличан, благо таласаст рељеф без већих висинских разлика, кога су у плеистоцену преобликовали ледници. Најве-ћи део је на н.в. 100-500 m и са свих страна благо се спушта према Хадсоновом заливу, у који теку многобројне реке са малим падом и слабо израженим разво-ђима. На спољној страни канадски штит има донекле подигнуте рубове, што је посебно изражено на више од 500 km дугoм планинском венцу на североистоку Лабрадора (Торнагат Маунтинс, 1.676 m) или понегде на 600 m високом Лорен-тинском прагу изнад долине реке Свети Лоренс, језера Хјустон и Горњег језера.

У некадашњим речним долинама или котлинама које су преобликовали или издужили ледници, налазе се бројна језера и баре, а у низији уз Хадсонов залив простране баре и тресетишта. Источна острва на арктичком северу (тзв. Арктички архипелаг) геолошки углавном припадају канадском штиту. Уздигнути руб штита као залеђена планина са Лабрадора наставља се према северозападу и највећу висину достиже на Бафиновом острву (2.591 m), где се стрмо спушта према веома разуђеној обали пуној фјордова. Острва у западном делу архипе-


34

лага мање су разуђена и нижа. Највећа острва су Саутхемптон (41.214 km²), Бафиново острво (507.451 km²), Девон (55.247 km²), Елзмер (196.236 km²), острво Аксела Хајберга (43.178 km²), Батурст (16.042 km²), Самерсет (24.786 km²), острво Принц од Велса (33.339 km²), Мелвилово острво (42.149 km²), Бенксово острво (70.028 km²) и Викторијино острво (217.291 km²).

Канадски штит са јужне стране окружују низије око Великих језера и око 100 km широка, и више од 1.000 km дугачка долина уз реку Св. Лоренс. То је по насељености и привреди тежиште целе Канаде. Рељеф је изграђен од леднич-ких и речних наноса и углавном изражен као благо таласаста низија.

На југоистоку, Канада допире до северних делова Апалача, који се с друге стране залива Св. Лоренса настављају и на Њуфаундленд и углавном су изграђени од палеозојских стена. Преовладава рашчлањено заравњено побрђе на н.в. 300-400 m, а над њим се уздижу шумовита брда виша и од 1.000 m чија се била изразито пружају од југозапада према североистоку (највиши врх је Монт Жак Картије) на полуострву Гаспеу, 1.268 m).

На западној страни канад-ски штит прелази у простране Високе равнице – прерије. Оне се пружају од делте реке Мекензи на северу до Мексичког зали-ва на југу. Геолошки то је велика претпланинска удолина, у којој су се од почет-ка палеозоика до креде таложили различити седименти са богатим налазиш-тима нафте, земног гаса, угља и калијумове соли. Рељеф су делимично прео-бликовали ледници и он је углавном раван и неприметно се уздиже од истока према западу. Уз реку Мекензи на северу низија је широка око 200 km, а према југу шири се на више од 1.200 km (између Винипега и Калгарија).

Изнад Великих платоа на западу уздижу се Стеновите планине. У Канади су дугачке око 2.000 km, широке 250-300 km и пружају се од северозапада пре-ма југоистоку. У северном делу, између границе са Аљаском и реком Лијардом, налази се више упоредних планина, нпр. Мекензијеве планине (2.352 m) и планина Селвин ( Кил Пик, 2.972 m).

Јужно од реке Лијарда планине се деле на Канадске Стеновите планине (Маунт Робсон, 3.954 m) и на Колумбијске планине (Маунт Сер Вилфрид Лорие 3.581 m), састављене од више упоредних планинских венаца. Раздваја их 1.400 km дуга удолина, тзв. Роки Маунтин Тренч. Уз тихоокеанску обалу, упоредо са Стеновитим планинама, протежу се Приморске планине, које су исто тако сас-тављене од више упоредних планинских венаца: највиша је планина Св. Елијас на северу (Маунт Логан, 6.050 m, највиши врх Канаде) са великим ледницима. Према западу, планине се спушају до саме обале. Најзападнији делови планина потопљени су и рашчлањени на бројна острва и групе острва (поред осталих острво Ванкувер, 31.285 km²), а у континент се увлаче дуги и разуђени фјор-дови. Према унутрашњости Приморске планине се спуштају на Унутрашње висо-равни на н.в. 800-1.500 m које пресецају дубоке речне долине, посебно уз реке Фрејзер и Скину.


35

Морфолошке одлике Сједињених Америчких Држава

Дуж обале Атлантског океана пружа се Приатлантска низија, састављена од приобалне равнице и Пијемонта. Приобална равница код Њујорка на северу широка је 20 km, према југу се шири на 200 km и у Џорџији се спаја са приобалном равницом која се пружа уз Мексички залив. Изграђена је претежно од пешчаних и глинених речних наноса и ледничких наноса. Обала је у северном делу разуђена дубоким естуарима, нпр. Делавер Беј (дужине 84 km) и Чесапик Беј (дужине 310 km), у средишњем делу је равна, а у јужном се испред ње налазе бројна ниска острва са пешчаним динама. Према унутрашњости, равница прелази у благо таласаст Пијемонт (н.в. 90-550 m); граница између њих је Линија водопада где се реке брзацима спуштају у приобалну равницу – Делавер, Патапско, Потомак, Џејмс и Савана. На крају пловних путева у прошлости су настали бројни важни градови.

Изнад Пијемонта уздижу се Апалачке планине, дугачке 2.600 km, а широ-ке 200-300 km, које се пружају у правцу јз-си. Настале су још у палеозоику, а затим су се због ерозије снизиле у средогорје у којем се шумовити врхови на от-порнијим стенама (палеозојски пешчари и кречњаци) смењују са удолинама на мање отпорним глиненим шкриљцима; највећа је Велика долина, дугачка више од 800 km. Највиши део Апалачких планина јесу Плаве планине (врх Маунт Ми-чел, 2.037 m). Према западу планина се лагано спушта на простране висоравни на н.в. 350-550 m, изграђене од јурски и кредних кречњака, пешчара и шкриља-ца. Воде из северног дела отичу у Охајо, а у јужном делу у Тенеси; северни део је био под утицајем ледника, а средишњи је крашки – пећински систем Мамутске-Флинт Риџ пећине, са 530 km подземних канала, најдужи је на свету.

Висоравни према северу и западу нагло се спуштају са 200-300 m у огромну Средишњу низију, која се простире од Великих језера на северу до обалне равнице уз Мексички залив на југу, и од Апалачких планина на истоку до Стеновитих планина на западу. Геолошки представља велику удолину испу-њену пешчаним и глиненим наносима Мисисипија и његових притока. Северни део низије обликовали су ледници, а на западу и југозападу наталожили су се дебели слојеви плодног леса. Старија подлога избија на површину само на ви-соравнима Озарк и Уачита. На југу низија се неприметно наставља у 100-200 km широку приобалну равницу уз Мексички залив.

Западно од Мисисипија налазе се Високе равнице, изграђене од мезозој-ских кречњака, пешчара и глинених шкриљаца, које се скоро неприметно изди-жу од око 300 m на истоку до 1.600 m на источном подножју Стеновитих планина. Реке које теку из Стеновитих планина према истоку пресекле су их на простране платое; изнад њих се у северном делу издижу Блек Хилс, који су изграђени од старијих кристаластих стена – Херни Пик (2.207 m).

Западни део САД-а заузимају до 1.600 km широке млађе веначне планине Кордиљери. Оне се протежу од Аљаске до Огњене земље на крајњем јужном делу Јужне Америке. Чине их три дела: на истоку се налазе Стеновите планине, у средини планинске висоравни и котлине, а на западу Каскадске планине и Си-јера Невада. Стеновите планине простиру се од Аљаске до Новог Мексика, дуге


36

су 4.800 km, а широке 550 km. Изграђене су од паралелних планинских ланаца у правцу север-југ, са многобројним врховима изнад 4.000 m (највиши је Маунт Елберт, 4.399 m). Планином пролази развође између Атлантског и Тихог океана. Северни део обликовали су ледници, а у јужним деловима преовладавају прос-трани платои на н.в. око 3.500 m.

Западно од Стеновитих планина налазе се планинске висоравни и котли-не. На северу се налази Колумбијска висораван на н.в. од 1.800 m, покривена наслагама терцијерне лаве. Јужније се пружа пустињски Велики басен (492.000 km²) између Васача и Сијера Неваде са Великим сланим језером, које је остатак много већег језера Бонвила из леденог доба. Најјужнија је висораван Колорадо (337.000 km²) на н.в. 1.800-3.000 m, у коју се усекао 446 km дугачак, 6-29 km широк и до 1.600 m дубок кањон реке Колорада (Велики кањон).

Котлине и платое на западу затварају Каскадске планине и јужније Сијера Невада (највиши врх Маунт Витни, 4.418 m). Каскадска планина изграђена је од вулканских стена и има више активних вулкана међу којима је и Ласен пик (3.187 m; последње ерупције 1914-1921.) и Маунт Сент Хеленс (2.549 m; пос-ледња ерупција 18. маја 1980). У западном подножју Сијера Неваде налази се 800 km дугачка и 100 km широка Калифорнијска долина. Између ње и Тихог океана пружају се до 2.530 km високе Приморске планине, изграђене од многобројних планинских венаца. Тај део је тектонски веома раздробљен, јер се ту дотичу северноамеричка и тихоокеанска плоча, која се помера према северу. На додиру се налазе бројни активни раседи (најдужи је 1.050 km дугачак расед Сент Андреас, са годишњим хоризонталним помаком 1-6 сm) и уз њих чести земљотреси – Сан Франциско (18. априла 1906. и 17. октобра 1989), Лос Анђе-лес (17. јануара 1994).

Аљаска је претежно планински део на крајњем северозападу континента. Од Азије је одвојена 85 km широким Беринговим мореузом. Планински венци Кордиљера ту скрећу према западу. На северу се налазе 1.000 km дугачке Бруксове планине, у источном делу под ледом (највиши врх је Маунт Мичелсон, 2.816 m). Према северу се спуштају у обалну равницу крај Северног леденог океана (на западу широка око 250 km, на истоку 15 km), према југу у ниска бр-да у подручју Јукона. Јужни део Аљаске заузимају залеђене Аљаске планине са Маунт Мекинлијем, највишим врхом Северне Америке (6.194 m). Према југо-западу настављају се на Аљаско полуострво и у Алеуте, венац вулканских ос-трва на јужној страни Беринговог мора.

Хавајска острва у северном делу Тихог океана, представљају 2.500 km дугачак низ вулканских острва у правцу сз-ји, 3.900 km југозападно од Калифорније.

Битне морфолошке карактеристике Мексика

Средишње делове заузима Мексичка висораван, на северном делу висока око 1.300 m, а према југу се постепено уздиже на н.в. 2.500 m. Састоји се од бројних котлина, долина, платоа и планинских ланаца. У северном делу (Меса дел Норте) налазе се пустињске котлине без отицања у море (болсон) са


37

сланим удубљењима у дну (плаја), раздвојене ниским планинским ланцима, нпр. Болсон де Мапими, Болсон де Коавила. Између градова Сан Луис Потосија и Мексика протеже се Меса Сентрал (или Анахуачка висораван), најгушће насељен део висоравни на н.в. 2.100-2.300 m, са планинским котлинама (мексичка, пуебланска, гвадалахарска) у подножју високих вулкана.

Мексичка висораван је са три стране окружена планинама: на западу је 1.200 km дугачка, понегде до 200 km широка планина Западна Сијера Мадре. Изграђена је од 2.000-3.000 m високих, тектонски померених блокова од вулканских стена, а рашчлањена је дубоким долинама и кањонима (више од 2.000 m дубок кањон Баранка дел Кобре). Скоро 4.000 m висока планина стрмо се спушта према тихоокеанској обали; шире равнице налазе се само на наносима планинских река. Источна Сијера Мадре је млада веначна планина, састављена од више упоредних планинских венаца и долина (највиши врх је Серо Пења Невада, 4.054 m). Преко нижих брда и брежуљака спушта се према широкој приобалној равници у Мексичком заливу.

На јужној страни Мексичка висораван се завршава вулканским планинама Кордиљери Нео Вулканика, низом активних вулкана у правцу од запад-исток. Међу њима су Ситлалтепетл и Пико де Оризаба, 5.700 m; највиши врх Мексика), Попокатепетл (5.452 m), Истакиватл (5.286 m) и Невадо де Толука (4.392 m). Планина се према југу стрмо спушта у широку долину реке Балсаса (тзв. Велика јужна долина), на чијој се другој страни налази планина Сијера Мадре јужна (највиши врх је Серо Теотепек, 3.703 m), изграђена од старијих кристаластих стена. Према истоку наставља се висораван Оаксака.

Око 200 km широка превлака Техуантепек представља изразиту границу између Северне Америке и копненог моста Средње Америке. Источно од ње налази се висораван Чијапас, са високим планинским венцима (више од 3.000 m) у правцу северозапад – југоисток. На југу и северу спушта се према обалним равницама, а према североистоку прелази у ниске кречњаке и крашке платое полуострва Јукатан.

На западу Мексика налази се полуострво Калифорнија, одвојено од остатка државе Калифорнијским заливом, који представља дубоки расед и продужетак раседа Сент Андреас. Мексику припада и група острва Ревиља-гигедо у источном делу Тихог океана, 600 km југозападно од мексичке обале (140 km², 200 стано-вника). Острва су вулканског порекла и брдовита, највећа су Сокоро (120 km²) и Кларион (15 km²) и мања Рока Партида и Сан Бенедикто.

Реке и језера Северне Америке

Канада има 9% свих светских залиха слатке воде у бројним великим језерима и рекама које су на југу уједно и значајни пловни путеви, као и извор електричне енергије. Источни делови припадају сливу Атлантског океана, средњи делови се сливају у Хадсонов залив, северозападни делови у Северни ледени океан, а западни у Тихи океан.

У Атлантском сливу највећа река је Св. Лоренс која повезује велика језера са морем (1.167 km). У Хадсонов залив уливају се Нелсон (644 km), Чер-


38

чил (970 km), Ла Гранд Ривијер (893 km) и др. Највећа притока Северног леде-ног океана је река Мекензи (4.241 km). У Тихи океан се, поред осталих, уливају Јукон (3.185 km), Фрејзер (1.370 km) и Скина (580 km).

САД имају много великих река, посебно у Средишњој низији којом тече Мисисипи са притокама (3.779 km, слив 3,23 мил. km², просечан протицај на ушћу 18.100 m³/s). Највеће десне притоке су Мисури (3.726 km, просечан про-тицај на ушћу 2.160 m³/s), Арканзас (2.348 km) и Црвена река (2.080 km), највећа лева притока је Охајо (1.579 km) са Тенесијем (1.398 km). Највеће реке на Атлантској обали су Хадсон (507 km), Потомак (462 km) и Савана (505 km). На тихоокеанској страни највеће реке су Колумбија (1.954 km, слив 671.000 km²), Сакраменто (615 km) и Колорадо (2.334 km, слив 637.000 km²). Дуж гра-нице са Мексиком тече Рио Гранде (3.034 km) који се улива у Мексички залив, а на Аљасци је најдужа река Јукон (3.185 km, слив 850.000 km²).

Реке су веома важне за пловидбу и међусобно су повезане каналима. На њима су изграђене бројне бране, нпр. 221 m висока брана Хувер на Колораду са 185 km дугим акумулационим језером Мидом (593 km²; 34,9 милијарди m³ воде) и хидрогенетски системи за наводњавање ТВА, са 39 брана на реци Тенеси и притокама, или пројекат Средишња низија у Калифорнијској долини.

На северу Мексика су пространа подручја без отицања у море, па се повремени водотоци сливају у слана удубљења. У средишњем делу, реке са висоравни теку према мору дубоким и стрмим долинама. Веће реке су само на југу, нпр. Балсас (771 km), која се улива у Тихи океан, и Усумакинта (970 km) која се улива у Мексички залив.

Велика језера на северу, највећи су басен слатке воде на Земљи (246.900 km²): Горње језеро (83.270 km²), Мичиген (58.020 km²), Хјурон (60.700 km²), Ири (25.680 km²) и Онтарио (19.230 km²). У Великом басену у САД-у на западу налази се Велико слано језеро (при просечном водостају 4.400 km², највећа дубина 13 m, сланост у јужном делу 16-27%). Остала већа језера су: Велико медвеђе језеро (31.328 km²), Велико ропско језеро (28.568 km²), Винипег (24.387 km²), језеро Атабаска (7.935 km²) и др. На Лабрадору се налазе велика акумулациона језера, између осталих Меникоаган на истоименој реци (141,9 милијарди m³ воде), Вилистон на реци Пис (70,3 милијарди m³) и језера на реци Ла Гранд Ривијер.

Пољопривреда, шумарство и рибарство Канаде

Канада припада групи од седам привредно најразвијенијих држава на свету. Њена привредна моћ заснива се на великом природном богатству (руде, обрадиво земљиште, шуме, водена енергија) и успешној привредној политици у непосредној близини и сенци привредног гиганта САД-а. Канадски ДБП износи мање од 7% америчког, а и просечан ДБП по глави становника износи једва две трећине америчког. Привреде обе земље међусобно су повезане још од почетка XX века, јер је амерички капитал још у време британског доминиона у Канади основао бројне подружнице америчких предузећа и скоро у потпуности потис-нуо дотад преовлађујући британски капитал. Оснивање зоне слободне трговине


39

(1989) био је још један корак на путу удруживања двеју привреда, које су у много чему сличне. Обе државе једна другој су најважнији спољнотрговински партнер, јер Канада извози у САД чак 87% својих производа, а увози 64%, док је удео Канаде у америчком извозу 23%, а у увозу 19%. Канада је једна од најважнијих извозница хране, мада је у пољопривреди запослено само 3% рад-не снаге (2,5% ДБП), и најразличитијих руда, тако да је њена привреда веома зависна од кретања цена на светском тржишту. После Другог светског рата под утицајем САД-а, снажно се развила индустрија, највише у јужном делу Онтарија и Квебека. Од 70-их година XX века почела је снажно да се развија и привредна сарадња између држава на обалама Тихог океана, а посебно са Јапаном.

Канада има 45,7 мил. ха ораница и трајних засада (4,6% површине) и 29 мил. ха ливада и пашњака (2,9%). Око 82% ораница налази се у три преријске покрајине (Алберта, Монтиноба и Саскачеван), остатак се углавном налази у јужним деловима Онтарија и Квебека. После 1980. пољопривредне површине знатно су се смањиле, у Онтарију и Квебеку првенствено због урбанизације, а у другим деловима због напуштања мање погодних земљишта, па се број имања у периоду 1951-2001. смањио са 624.000 на 247.000, али око 75% има више од 50 ха земље. У преријама најзначајнија је производња жита, посебно пшенице (23,55 мил. тона, седма у свету) и зоби (3,69 мил. тона, друга у свету), а 90-их година подстиче се производња крмног биља, посебно соје (2,27 мил. тона, седма у свету) и уљарица. Напуштањем јединствених железничких тарифа (1984) у прерији, почело је брзо да се развија сточарство, пре свега месно говедарство и узгој свиња, посебно у Алберти. Друго најзначајније пољоприв-редно подручје је равничарски предео у јужном Онтарију и Квебеку, где је због близине градова најразвијеније млечно говедарство (13,45 мил. грла, 75% производње млека), живинарство (167,2 мил. комада, 65% производње јаја и 65% пилетине и ћуретине) и узгој свиња (14,67 мил. комада, 60% производње свињетине). Ту се производи већи део поврћа, махунарки, кукуруза, шећерне репе и дувана (поред језера Ири). Поред реке Св. Лоренс и уз Нијагару развије-но је воћарство, а уз Нијагару и виноградарство. У источним покрајинама нај-важнија је производња кромпира, поврћа, јагодичастог воћа и млечно и месно говедарство. У Британској Колумбији налази се по воћарству позната долина Оканаган. Некада важан лов на крзнашице се смањио; сада провладава узгој на фармама у Онтарију, Квебеку, Новој Шкотској и Британској Колумбији. Највише се узгаја канадска куна.

Рибарство је важна делатност у обалним насељима на атлантској страни. Највише се лове бакалари, морски листови, харинге и јастози, а узгајају остри-ге. На тихоокеанској страни преовладава лов на лососе (улов морске рибе изно-си 1,02 мил. тона). Најважнија рибарска подручја су Велики плићаци (Гранд Банкс) испред обале Њуфаундленда, а на тихоокеанској страни око ушћа река Фрејзер и Скине. Летњи улов је све мањи, пре свега због прекомерног излова и загађења мора, тако да је Канада 1997. увела петогодишњи мораторијум за лов бакалара. Испред обале Лабрадора распрострањен је и лов на туљане.

Канада има 418 мил. ха шума (41,9% површине). Непосредно или као извор сировина за дрвну индустрију и индустрију папира, остварује се око 10%


40

ДБП и 15% вредности извоза; 94% шуме је у власништву савезне државе или покрајина. Шума за експлоатацију има 59%, највише на доступнијим подручји-ма у јужним и средишњим деловима (Британска Колумбија, Квебек, Онтарио, Њуфаундленд), а северније шуме углавном су тешко доступне и имају низак годишњи прираштај.

Пољопривреда у САД-у

САД имају најснажнију привреду у свету, мада се заостатак Јапана и ЕУ 80-их и 90-их година XX века знатно смањио. Упркос томе, САД су један од кључних фактора светске привреде све од краја Другог светског рата. Од 1900. до 1988. годишњи пораст ДБП био је 3,1%, и од већих држава престигле су га једино Канада и Јапан. Повољну слику квари брз раст буџетског дефицита, из-међу осталог због великих војних трошкова и снижења пореза, све већа задуженост државе (јавни дуг 2003: 62,4% ДБП), огроман спољнотрговински дефицит и раст инфлације (2003: 2,3%) и незапосленост (2003: 6%).

Основа америчке привреде је слободно предузетништво са веома ограни-ченим мешањем државе у социјалну сигурност, сигурност јавног интереса и пот-рошача и надзор над финансијским установама. САД имају једну од најлибе-ралнијих привреда у свету, што се огледа у лабавом законодавству, које омогу-ћава флуктуацију радне снаге, и много мањој бризи државе за социјално угро-жене него што је у Европи. Због тога брзо расту разлике између високо-образоване и веома ефикасне радне снаге и власника капитала с високим животним стандардом с једне стране, а с друге стране мноштва необразоване и неквалификоване радне снаге (у периоду 1970-1999. трошкови живота порасли су за 334%, а минималне наднице за само 255%). Једна од последица је раст социјалних разлика (46,4% богатства је у рукама 20% становништва); 35 мил. људи живи испод званичне границе сиромаштва (12%), 45 мил. људи је без икаквог здравственог осигурања (15,6% становништва, а од тога 8,4 мил. деце). САД спадају у гласније заговорнике глобализације, којој су се велика америчка предузећа успешно прилагодила реструктурирањем, специјализацијом и огром-ним улагањима у иностранству, а много се ради и на стварању веома флексиби-лне и висококвалификоване радне снаге. Упркос великом значају малог преду-зетништва, привредом владају дивовске корпорације са стотинама хиљада за-послених и годишњим приходима већим ДБП средње развијених земаља; најве-ће су Вол Март (трговина), Ексонмобил (нафта), Џенерал Моторс (аутомобили), Форд (аутомобили), Џенерал Електрик (електротехничка и електронска индус-трија), Шеврон Тексако (нафта), Коноко Филипс (нафта), ИБМ (компијутери), Алтрија (прехрамбена и дунавска индустрија), Хјуит Пакард (компијутери) и Веризон (телекомуникације).

САД су далеко најзначајније у светској трговини (2002: 730,8 милијарди долара извоза и 1202,5 милијарди долара увоза), иако њихова привреда може да покрије већи део унутрашње тражње (више него европска), пошто спољнa трговина чини само 18,6% ДБП. Америчко друштво је већ у постиндустријској фази, јер се последњих деценија удео запослених у индустији смањио на 14,2%


41

(14,1% ДБП), а у услужним делатностима запослено је већ 72,3% радне снаге (79,5% ДБП). У вези с тим померено је и тежиште привреде са подручја класи-чне индустрије у североисточним деловима државе и јужно од Великих језера, према југу и југозападу у капиталом, технологијом и развојем интензивне индустријске гране.

Иако је у пољопривреди запослено само 3,46 мил. људи, САД су један од највећих произвођача хране и индустријског биља на свету. Преовладавају мо-нокултурне фарме веома високе продуктивности. Она се од 1945. до 1985. удво-стручила, пре свега захваљујући савременој технологији обраде (механизација, нове сорте, средства за заштиту, вештачко наводњавање) и великој помоћи др-жаве фармама у облику најразличитијих непосредних плаћања, повољних кре-дита, загарантованих откупних цена, суфинансирања складиштења и др. После 1985. велика пажња посвећује се лошим последицама интензивне пољоприв-реде на животну средину, поред осталог полаганом или трајном напуштању земљишта погођених ерозијом и подстицању разноликијег избора усева.

Најизразитије пољопривредно подручје јесте Средишња низија, посебно тзв. кукурузни појас између Охаја и Небраске, где оранице заузимају чак 75% површине. Најважнији производи у том подручју јесу кукуруз (256,9 мил. тона, прва у свету) и соја (65,8 мил. тона, прва у свету), који се смењују у плодореду. У западним деловима низије, где има премало падавина за раст кукуруза, узгаја се првенствено пшеница, у северном делу јара, на југу озима, затим јечам, зоб и сирак. Западно од Великих језера важан је узгој кромпира и шећерне репе, а у североисточним деловима се, поред поврћа и кромпира, производи и силажни кукуриз и друга сточна храна. Апалачке планине и њихово западно и југо-источно подножје представљају традиционално подручје производње дувана, на југоистоку и западно од Мисисипија производи се и кикирики.

У 19. веку најзначајнији производ јужних држава био је памук; сада се највише узгаја у северним деловима Тексаса, у равници уз доњи Мисисипи и у Калифорнији. У доњем току Мисисипја, на обали Мексичког залива и у Кали-форнији, узгаја се пиринач. Узгој поврћа најважнији је на вештачки наводња-ваним површинама на југозападу, посебно у Калифорнији, јужној Аризони и на Флориди (парадајз, салата, прокељ, кромпир, шпаргла, карфиол, печурке, лук и др.) и у приобалним деловима Нове Енглеске (стакленици). Флорида и Хаваји најважнији су произвођачи шећерне трске. На Флориди се налазе и највеће површине стакленика. У њима се, осим раног поврћа, узгаја саксијско биље и резано цвеће, а на Хавајима орхидеје и резано цвеће.

САД су после Кине други најважнији произвођач меса у свету и водећи у добијању млека. На пространим пашњацима планинског западног дела САД и на Високим равницама преовладава месно говедарство, а на подручју Великих је-зера у и североисточним деловима млечно говедарство. Живинарство скон-центрисано је у јужним државама, а узгој свиња у кукурузном појасу. На Аљас-ци раширено је узгајање крзнаша, а у Кентакију око Лексингтона чистокрвних коња.

Најважнија воћарска подручја налазе се на Флориди (производе се првенствено поморанџе, лимун и јагоде), у Калифорнији (поморанџе, јагоде,


42

кајсије, киви, нектарине, шљиве, брескве, крушке, бадем, пистаћи, ораси), на обали језера Мичиген у Мичигену (јабуке, боровнице, трешње, брескве, крушке) и у савезној држави Њујорк (јабуке). Најважнија виноградарска подручја налазе се у Калифорнијској долини (вино, стоно грожђе, суво грожђе) и на обалама је-зера Мичиген и језера Ири.

Привредне карактеристике Мексика

Мексико је, са једне стране, привредно снажна држава, а са друге стране, типична је држава у развоју са великим унутрашњим супротностима између богате елите и сиромашних маса и веома ослоњена на САД. На основу великих прихода од нафте, великих улагања државе у инфраструктуру и привреду, као и високих заштитних царина, после Другог светског рата развила се сразмерно јака индустрија, а изградњом великих система за наводњавање повећала се пољопривредна производња. Осамдесетих година Мексико се нашао у вртлогу великих иностраних дугова, све веће инфлације и катастрофалних последица земљотреса у граду Мексико (19.септембра 1985). Због тога је био принуђен да спроведе опсежну либерализацију привреде и умањи утицај државе на привреду, што се још више продубило приступањем удружењу НАФТА (1. јануара 1994). Све нагомилане потешкоће поново су се показале у слому привреде крајем 1994. када је Мексико највише спасла брза помоћ САД. Већ 1996. Мексико је постигао раст ДБП, иако га притиска веома велики инострани дуг, велика незапосленост и сиромаштво, посебно у јужним деловима државе.

Један од најтежих проблема пољопривреде јесте традиционални систем сеоских задруга, у којима је земља у власништву државе, али њом управљају сеоске заједнице без обзира на то да ли земљу обрађују заједно или сваки члан заједнице обрађује свој део. У око 30.000 таквих задруга укључено је око 15 мил. људи и више од половине обрадиве земље. За исхрану су најважнији кукуруз, сирак и просо, пшеница и пасуљ, а у мањој мери јечам, пиринач и соја. У појасу тијера калијенте узгајају се шећерна трска, пиринач, какао, наранџе, лимун, ванила и воће, а у тијера темплади кафа. Приступањем споразуму НАФТА повећала се производња воћа и поврћа (извоз у САД и Канаду). У северним деловима, на вештачки наводњаваним површинама, узгаја се памук, а на Јукатану сисал. Значајан је и узгој уљарица (соја, арашиди, уљана палма, сусам) и дувана.

Сточарство је распрострањено пре свега на Мексичкој висоравни и доноси трећину пољопривредних прихода. У јужним деловима најважније је говедарство и живинарство, а у сушнијим деловима на северу узгајају се и козе и овце. На дугим мексичким обалама рибарство је важна делатност, пре свега лов на туне, сарделе, инћуне и љускаре. Највеће рибарске луке су Гвајмас, Мазатлан и Манзаниљо на тихоокеанској обали и Тампико и Сијудад дел Кармен на обали Мексичког залива. У Калифорнијском заливу важан је и лов на ракове. Мексико има 63,6 мил. ха шума (32,4%). Најраспрострањеније су борове шуме у Сијера Мадре Оксиденталу и у јужним деловима Мексичке висоравни, затим тропске кишне шуме на Јукатану и крајњем југоистоку. Велики проблем


43

представља претерано крчење шума ради добијања обрадивих површина и сече. На Јукатану је значајно и прикупљање чикле – сировине за жвакаћу гуму. Привредни развој Мексика још се од почетка XX века у великој мери заснива на богатим налазиштима нафте. Национализацијом производње нафте (1938) држава је стекла богат извор средстава за индустријализацију и изградњу инфраструктуре. Та делатност је у потпуности у рукама предузећа Пемекс, док страна предузећа могу да наступају само као суизвођачи. Мексико је четврти највећи произвођач нафте у свету, 80% се црпе са морског дна у заливу Кампече, а остатак на пољима у приобалној равници (Поза Рица, Тампико, у савезним државама Табаску и Чијапасу).

У оближњим деловима Мексичког залива и на приобалној равници налазе се богата налазишта земног гаса (420 милијарди m³). Добија се првенствено на североистоку (Нуево Ларедо, Матаморос) и у савезној држави Табаско (Виљаермоса); годишња производња износи 38,7 милијарди m³. У северним деловима Мексичке висоравни налазе се знатна налазишта каменог угља.

Мексико је водећи у свету у производњи сребра; најважнији рудници налазе се у тзв. сребрном појасу од Гванахуата на југу, до Чиваве на северу (Пачука, Закатекас, Идалго дел Парал и Санта Барбара) Значајна је и про-изводња цинка и олова, највише у северном делу Мексичке висоравни (Чивава, Санта Барбара, Сан Луис Потоси) и бакра (261.000 тона, Кананеса и Ла Каридад у Сонори на северу). Руда гвожђа вади се код Дуранга ("гвоздена планина" Пења Колорадо код Манзаниља). Од осталих руда важне су још злато, молиб-ден, манган и бизмут, а од неметала сумпор (из нафте), гипс, флуорит, камена со и фосфати.

Инсталирана снага свих електрана износи 42.300 МW; 84% електричне енергије добија се у термоелектранама из домаће нафте, земног гаса и угља, 10% у хидроелектранама, 2% у геотермалним електранама и 3% у НЕ Лагуна Верде код Веракруза (1.364 МW).

Мексико је једна од индустријски најразвијенијих латиноамеричких држа-ва, јер индустрија запошљава 18,6% радне снаге и остварује 17,8% ДБП. Њен процват започео је током Другог светског рата и све до 80их година XX века била је заштићена високим царинама. Отварање домаћег тржишта страној роби највише је погодило мала и средња предузећа. У њима је 80-их година било запослено чак 90% радника.

Влада је још 1965. почела да подстиче оснивање предузећа која су могла без царине увозити саставне делове, а затим извозити готове производе (тзв. макиљадорас). Та предузећа настајала су углавном као подружнице америчких, у почетку у северним деловима дуж границе са САД, а 90-их година и у другим деловима; данас их има више од 2.500 и запошљавају 1,09 мил. радника. У оквиру удружења НАФТА њихова главна предност је јефтина радна снага, а тиме смањују и илегално усељавање у САД. Индустрија је веома неравномерно распоређена јер се више од половине свих капацитета налази у главном граду и његовој околини; већи центри су још и Монтереј и Гвадалахара, док је пре-остала индустрија највише смештена на северу државе.


44

Заснивајући се на домаћим рудама, веома су добро развијене црна мета-лургија, пре свега у Монтереју и Монклови, затим обојена металургија, нпр. Сан Луис Потоси (бакар, олово, цинк), Идалго дел Парал (сребро), Кананеа (бакар), Тореон (бакар, олово, кадмијум) и др. Веома је значајна аутомобилска индус-трија пошто су у Мексику фабрике за производњу саставних делова и монтажу изградиле многе веће америчке, немачке и јапанске компаније, нпр. Џенерал Моторс, Дајмлер Крајслер и БМW у Толуци, Фолксваген у Пуебли, Хонда у Ел Салту, а Нисан (Ниссан) у Мексику. У Чивави налази се Фордова фабрика ауто-мобилских мотора. Добро је развијена и петрохемијска индустрија (Минатитлан, Сијудад Мадеро, Саламанка, Тула, Кадерјета, Салина Круз, Ла Вента), а на тој основи и разноврсна базна хемијска индустрија. Од других индустријских грана добро су развијене прехрамбена и дуванска индустрија, текстилна индустрија (Пуебла, Гвадалахара, Тореон, Сијудад Хуарез), индустрија грађевинског мате-ријала, као и папирна и дрвна индустрија. Рударство и енергетика Канаде

Канада има веома велико рудно богатство, па је по вредности експлоа-тисаних руда (без енергетских извора) трећа на свету, иза САД и Русије. Добија се преко 60 различитих врста руда. Највише рудног богатства има у старим сте-нама канадског штита. Посебно се на северу налазе многобројна веома богата налазишта, али она се због недоступности, осетљиве околине, противљења ста-роседелаца или ниских цена на светском тржишту уопште не искоришћавају. Већина познатих извора налази се у јужним деловима државе. Бакар (600.000 тона у руди, трећа у свету) вади се највише у Онтарију (Садбери), Квебеку (Чи-бугамау, Ројн Норади) и Манитоби (Лин Лејк) и Британској Колумбији. Канада је трећа у свету по добијању цинка и шеста по производњи олова ова два метала најчешће се ваде заједно (Флин Флон и Сноу Лејк у Манитоби, Батхерст у Њу Брансвику, Тиминсу Онтарију, те Трејл и Кимберли у Британској Колумбији). Сребро добија се углавном заједно са бакром, оловом и цинком (Батхерст, Ким-берли, Флин Флон). Злато добија се на више места, од Њуфаундленда (Хоуп Брук, Квебека (Норанда, Вал Д’Ор, Малартик) и Онтарија (Хемло, северно од Горњег језера, Ред Лејк и Тиминс) до Северозападних територија (Јелоунајф) и територије Јукон (Клондајк).

Експлоатација руде гвожђа, услед смањења употребе челика и нових на-лазишта у свету од 1980, смањена је готово на половину (31 мил. тона, девета у свету). Најзначајнији рудници су на Лабрадору (Вабуш, Керол Лејк) и Квебеку (Маунт Рајт, Понт Ноар. И експлоатација никла је смањена, а главни рудници се налазе у близини Садберија у Онтарију, у Манитоби (Мистери Лејк и Мук Лејк у околини Томпсона) и Квебеку (Ангав). Поново се отварају велики рудници ник-ла, бакра и кобалта у Војси Беју на источној обали Лабрадора. Значајно је доби-јање молибдена у Британској Колумбији (Ендако), титанијума у Квебеку, литију-ма у Манитоби, платине (Садбери), ниобијума (Чикутими, Квебек), магнезијума (Данвил, Квебек) и дијаманата (Екати у Северозападним територијама). Од неметала најзначајнија су налазишта калијумове соли у јужном Саскачевану и


45

Њу Брансвику (Сасекс), сумпора (углавном из земног гаса у Алберти и Британ-ској Колумбији) и камене соли у Онтарију, Алберти, Саскачевану и Новој Шкот-ској.

Канада има око 179 милијарди барела залиха нафте и 1.700 милијарди m³ залиха земног гаса. Нафта се експлоатише у Алберти око Едмонтона и Кал-гарија и у Саскачевану око Реџајне, остало око реке Мекензи у Северозападним територијама (Норман Велс) и у јужном Онтарију. Четвртина нафте добија се из уљних шкриљаца у околини Форт Ме kmареја крај реке Атабаска, у којима има и 2.500 милијарде барела тешких уља и битумена (40% светских залиха). У Ал-берти и Саскачевану експлоатише се и већина земног гаса (1.186 милијарди m³, трећа у свету), који се гасоводима транспортује по читавој Канади; трећина се извози у САД (покрива 10% тамошњих потреба), а мањи део у течном стању у Јапан.

Угаљ вади се највише у Алберти (Хинтон западно од Едмонтона), Британ-ској Колумбији (Кемпбел Ривер) и у Јужном Саскачевану (мрки угаљ у околини Естебана). Друга значајна налазишта смештена су око Сиднеја на острву Кејпбретону. Богатих налазишта руде урана (13.100 тона концентрата; прва у свету) највише има у Саскачевану (Клафлејк, Сигарлејк, Килејк и Ребитлејк).

Инсталирана снега свих канадских електрана износи 114.000 МW; 55,9% електричне енергије добија се из ХЕ, 30% из ТЕ на домаћи угаљ, земни гас и течна горива, а 12,7% из нуклеарних електрана. Велике ХЕ углавном се налазе на водом богатим рекама на канадском штиту и у планинским пределима на западу, а упркос великом водном потенцијалу изградња нових ХЕ је под знаком питања због удаљености од корисника, угрожавања животне средине и против-љења староседелаца. Међу највеће ХЕ на свету спадају Роберт Бураса (5.616 МW), Ла Гранде 2А (2.106 МW), Ла Гранде 3 (2.418 МW) и Ла Гранде 4 (2.779 МW) на реци Ла Гранд Ривијер и Черчил Фолс на реци Черчил на Лабрадору (5.429 МW). У пет нуклеарних електрана Канада има 17 реактора са укупном снагом 12.807 МW; највеће су Брус (5.010 МW), Дарлингтон (3.740 МW) и Пикеринг (2.702 МW).

Рударство и енергетика САД-а

САД има веома велико и разноврсно богатство руда, фосилних и обнов-

љивих енергетских извора. Иако рударство остварује само 1,2% ДБП, САД су по вредности произведених руда први у свету, јер производе више од 1/4 свих руда. Богата налазишта угља и руде гвожђа на истоку била су темељ индус-тријализације у XIX веку. Веома расипничка употреба енергије заснива се вели-ким домаћим налазиштима угља, нафте, земног гаса и руде урана. Због велике стране конкуренције, пре свега нових рудника у државама у развоју, експло-атација се 80-их и 90-их година XX века усредсредила на најпрофитабилније руднике, док су остале затворили, а држава је истовремено увела оштрије про-писе за очување животне средине. Упркос томе, САД имају мањевише довољне количине већине руда, осим боксита, хрома, кобалта и мангана. Добијање руде гвожђа сконцентрисано је у осам великих површинских копова у области


46

Великих језера, као и у брдима Месаби у Минесоти и северном Мичигену (Маркет). Бакар (1,12 мил. тона у руди, трећа у свету) добија се у тринаест већих и неколико мањих рудника, а и као допунски производ при добијању злата, олова, цинка и сребра. На првом месту је Аризона (Моренци, Реј, Багдад, Сијерита) а затим Нови Мексико (Тајрион, Чино и Јута (Бингам Кењон).

Добијање злата донекле се смањује, иако су САД и даље друге у свету, после ЈАР (298,1 т). Највише се копа у Невади, Јути , Калифорнији (у северном делу Сијера Неваде) и на Аљасци око Фербенкса и Ноума. Сребро (1.300 тона, четврта у свету) вади се највише у Невади (Рочестер, Мекој), Ајдаху (Галена, Лаки Фрајдеј), Јути (Бингам Кењон) и на Аљасци (Гринс Крик, Ред Дог). Олово (450,000 тона, трећа у свету) вади се највише у Мисурију, на Аљасци (Ред Дог, Гринс Крик), а такође и у Мисурију (Браши Крик, Бјуик), Монтани и Тенесију (Гордонсвил ). У САД се добија скоро трећина светске производње молибдена (33.500 тона концентрата; Хендерсон у Колораду, околина Таоса у Новом Мексику, Томпсон Крик у Ајдаху), а осим тога и ванадијума (Колорадо), пала-дијума и платине у рудницима Стилвотер и Источни Болдер у Монтани.

Од неметала ваде се, између осталог, кухињска со (Њујорк, Луизијана, Канзас, Јута – из Великог сланог језера – и Тексас), калијумова со (Карлсбад у Новом Мексику), фосфати (округ Тампа на Флориди и у Северној Каролини), сумпор (Луизијана, Тексас), магнезијум (из Великог сланог језера у Јути), бром (Арканзас, Мичиген), јод (Вудворд у Оклахоми), бор (Калифорнија) итд.

САД су далеко највећи потрошач електричне енергије у свету (23% укупне светске енергије), али је услед повећања потрошње другде у свету њихов удео у светској потрошњи енергије опао са 40% (1960) на 24,5% (2001). Највише примарне енергије добија се из угља (33%), земног гаса (31,3%), нафте и нафтних деривата (16,7%), а остало из нуклеарног горива (11%) и обновљивих извора (7,2%).

Најзначајније области копања угља налазе се западно од Мисисипија, највише у Вајомингу (35% производње), где се копа у великим површинским коповима, као и у западном подножју Апалачких планина у Западној Вирџинији и Кентакију, а велики рудници угља налазе се и у Арканзасу (дуж истоимене реке), југоисточном делу Илиноиса и западном делу Индијане, Монтани, Северној Дакоти (лигнит), Јути и Тексасу (лигнит). Више угља у западним деловима први пут је ископано 1988, али тамо се добија веома квалитетан црни угаљ са малим садржајем сумпора.

САД су трећи у свету по експлоатацији нафте (350,1 мил. тона) и други по експлоатацији земног гаса (551,7 млрд. m³). Гасом покривају већину домаћих потреба (остатак се увози из Канаде), а домаћа нафта покрива само 40% пот-реба, тако да су САД истовремено и највећи увозник; користе скоро четвртину све нафте на свету. Најзначајнија налазишта нафте и земног гаса налазе се у Мексичком заливу, у приобалним равницама у Тексасу, на северу Аљаске, у Ка-лифорнији (околина Лос Анђелеса), Луизијани, у централним деловима Окла-хоме и у Вајомингу. САД имају и богата налазишта руде урана, највише у Вајо-мингу (Хајленд и Смит Ренч), Небраски (Кроу Бат), Колораду (Кењон Сити) и Новом Мексику (Блувотер).


47

Годишња производња свих електрана износи 3.800 милијарди кWх, што је 24,1% укупне електричне енергије на свету (2002). ТЕ углавно су смештене у близини великих рудника угља у Апалачима и Централној низији, а нуклеарне електране највише у североисточним деловима (65 нуклеарних електрана са 104 реактора и инсталираном снагом 102.633 МW). Због противљења јавности, од 1990. прикључена су само три нова нуклеарна реактора, а велики део старијих мораће бити заустављен до 2020. Јула 2002. за трајно одлагање радио-активног отпада изабране су планине Јука, северно од Лас Вегаса. Највећа ХЕ у САД јесте Велики Кули на реци Колумбији (6.480 МW).

Индустрија Канаде

Канада је једна од индустријских велесила са развијеном и на светском тржишту конкурентном индустријом, која се у доброј мери заснива на при-родном богатству и јефтиној домаћој енергији. Уско је повезана са САД, са великим уделом америчког капитала, углавном у аутомобилској, хемијској, електротехничкој и електронској индустрији. Најважнија индустријска подручја налазе се у јужном Онтарију и јужном Квебеку, јер дају чак три четвртине вредности индустријске производње. Настала су захваљујући локалним сирови-нама (руде, пољопривредни производи) и непосредној близини потрошача, а посебан процват доживела је после отварања пловног пута Св. Лоренса (1959) и уским повезивањем са САД 60-их година XX века. Споразумом НАФТА постају део јединственог привредног подручја на источној страни Северне Америке, уже повезана са САД него са западном Канадом, која се све више укључује у тихоокеански привредни простор. Сепаратистичка таласања у Квебеку у супрот-ности су са тим тежњама, што се оцртава у релативном заостајању привреде француског Монтреала у поређењу са вечитим ривалом Торонтом. Онтарио је водећа покрајина у 15 од 22 индустријске гране, од чега у пет најважнијих (аутомобилска, прехрамбена, хемијска, електротехничка и електронска). Треће индустријско подручје налази се у Алберти и Британској Колумбији на тихо-океанској страни, где је индустрија доживела процват тек после открића нафте и земног гаса у Алберти (1947). У Алберти су најважније петрохемијска и хемијска индустрија, а Британска Колумбија је водећа у дрвној индустрији. По оствареној додатној вредности најважније су индустрија превозних средстава (17,1%), прехрамбена и машинска (13,4%), хемијска (9,2%), електротехничка и електронска (8,2%), индустрија папира (6,9%), црна и обојена металургија (6,9%), дрвна (10%), металска индустрија (7,1%) и машиноградња (6%).

Канада је једна од водећих држава у црној и обојеној металургији. Оне су у великој мери концентрисане у Онтарију и Квебеку, црна металургија највише у Онтарију, где је центар аутомобилске индустрије и машиноградње. Највеће железаре и челичане налазе се у Хамилтону, где се производи више од половине канадског гвожђа и челика, а значајни центар је и Лавал у Квебеку.

Топионице и рафинерије бакра налазе се у Онтарију , Манитоби, Квебеку. Цинк, олово и сребро добијају се у Онтарију, Квебеку, Њу Брансвику, Манотиби и Британској Колумбији. Највеће топионице никла на свету налазе се у Садбе-


48

рију (Судбурy, Онтарио), а мање у Фалконбриџу (Онтарио) и Томпсону (Мани-тоба); у изградњи је нова топионица у Арџенти (Аргенти, Њуфаундленд). Кана-да је трећа у свету по добијању алуминијума; сва руда се увози, али електрична енергија је веома јефтина. Најзначајнији центри су у Британској Колумбији (Китимат) и Квебеку (Бекенкур, Бе Корно, Дешамбо, Сет Ил и др.). Ауто-мобилска индустрија остварује више од четвртине укупног извоза; са њом је повезано чак и 15% свих радних места у индустрији, заједно са 160.000 запо-слених само у аутомобилској индустрији.

Укључује производњу аутомобила, камиона и аутобуса и развијену индустрију саставних делова за домаћа и америчка предузећа. Године 1965. Канада и САД потписали су тзв. аутомобилски пакт. Њиме су удружили целокуп-ну производњу и трговину у јединствени систем, којим је Канади припао велики удео у радно интензивној монтажи аутомобила и у изради саставних делова са нижом додатном вредношћу.

Највећи део припада аутомобилским концернима Џенерал Моторс (Ошава), Форд (Оуквил) и Крајслер (Виндзор), а од 1990. присутне су јапанске фирме Хонда (Алистон, Онтарио) и Тојота (Кембриџ, Онтарио). Значајна је ве-лика концентрација фабрика аутомобила и саставних делова у јужном Онтарију, где је дуж аутопута између Виндзора и Ошаве смештено око 90% укупне ауто-мобилске индустрије.

Великим државним улагањима у истраживање и развој Канада је постала светска велесила и у авиоиндустрији (највише у Монтреалу и околини). Најус-пешнија предузећа су Бомбардје (мањи путнички и пословни авиони, као и хидроавиони), Бел Хеликоптер (цивини и војни хеликоптери) и Прат и Витни (авионски мотори и оружје). Важна је и производња саставних делова (шасије и точкови, системи за грејање и вентилацију, електронске компоненте, симулато-ри летења), како у Монтреалу тако и у Торонту. Конкурентна способност дрвне индустрије и индустрије папира у последњих 20 година знатно се смањила, па углавном преовладавају полупроизводи (резано дрво и дрво за грађу намењено америчком и јапанском тржишту) и новински папир. Све је израженија разлика у распореду обе индустријске гране: у источном делу све се више развија производња дрвне масе и картона (у Онтарију и Квебеку), а Британска Колум-бија све више се усмерава на резано дрво. Канада је четврта у свету по произ-водњи папира и водећа у производњи новинског папира. Половина од укупне количине папира произведе се у Квебеку, где се налази око 60 великих фабрика папира.

Прехрамбена индустрија углавном је сконцентрисана у Онтарију и Квебе-ку дуж најважнијих саобраћајних путева од јужног Онтарија преко Монтреала до Квебек Ситија. Ту се прерађују и производи из других делова државе (месни производи, млинови, прерада воћа и поврћа). Та индустрија је у великој мери сконцентрисана и у јужним деловима преријских покрајина. Важне су још и хе-мијска индустрија, првенствено петрохемија у западном делу државе, и фарма-цеутска индустрија. Петрохемијску индустрију западне Канаде углавном надзи-ре амерички капитал, а оријентисана је ка производњи базичних производа органске хемије за америчко тржиште и вештачких ђубрива, док се производи


49

за широку потрошњу изграђују у Онтарију и Квебеку од сировина увезених из САД.

Са великим улагањима у истраживање и развој повезана је индустрија високих технологија; више од половине те индустрије налази се у Онтарију (То-ронто) и Квебеку (Монтреал, Отава ), док се остатак налази у Британској Колум-бији и Алберти. Пре свега треба споменути електронску индустрију (теле-комуникације, рачунарска опрема и за аутоматизацију), фармацеутску индус-трију (биотехнологија, генетски инжињеринг), технологију за очување животне средине, нове материјале и др.

Индустрија САД-а

САД су највећа индустријска велесила са свестрано развијеном индустри-јом, али она више није надмоћна у свету колико је била између двају светских ратова или у првим деценијама после Другог светског рата. Тада су доживеле нагли процват, пре свега због веома велике домаће потражње и јефтиних до-маћих и увозних сировина. Расту су допринели и велики издаци због Корејског, Вијетнамског и хладног рата. Када се 70-их година XX века домаће тржиште постепено заситило индустријским производима и кад су се САД почеле више укључивати у светску трговину, показало се да америчка индустрија у многим гранама није више била способна да конкурише страним, пре свега јапанским предузећима. То је посебно погодило тзв. индустријски појас, подручје класич-них индустријских грана (црна и обојена металургија, аутомобилска индустрија, машиноградња, металска, текстилна индустрија) између Мисисипија и северо-источне атлантске обале, јер су морали знатан део индустријских капацитета да затворе због неконкурентности, а део су због нових начина организације произ-водње и јефтине радне снаге у другим земљама (тзв. хоризонтално повезивање производње, по начину баш на време /just in time/) преместили другде. Индус-тријски појас се наредних деценија добро опоравио, пре свега ослањањем на веома велики истраживачки потенцијал тамошњих универзитета и института, те преусмеравањем на друге индустијске гране (производњу лекова, медицинске и друге захтевније опреме), али су се неке нове индустријске гране због прив-лачније пословне и животне средине сконцентрисале у тзв. сунчаном појасу на југозападу и југу (Калифорнија, Тексас, Флорида, Јужна Каролина и Џорџија). Тако је дошло до изразите концентрације предузећа са подручја информа-ционих технологија у Силицијумској долини код Сан Франциска или војних истраживачких и производних капацитета на подручју Лос Анђелеса и Феникса. Брз развој тих нових индустрија темељи се како на великим улагањима приватних предузећа у истраживање и развој (у индустрији је запослено чак 70% свих америчких истраживача и инжињера, који обављају 90% свих истраживања на цивилном подручју), тако и на великим подршкама из савезног буџета у оквиру стратешких програма развоја нових производа и технологија и њихове што брже примене у производњи.

По оствареној додатној вредности најважније су електротехничка и електронска индустрија (12,1%), индустрија превозних средстава (12,2%),


50

хемијска индустрија (12,7%), машиноградња (11,2%), прехрамбена (9,1%), металска (7,2%), графичка индустрија (7%) и индустрија папира (4%).

Хемијска индустрија је у светским размерама најснажнија (30% светске производње). Производи више од 50.000 производа, од основних производа па до широке палете робе широке потрошње и изразито је усмерена ка домаћем тржишту. Чак трећина свих запослених ради у предузећима у власништву стра-них фирми, пре свега британских и немачких. САД су водеће у производњи пластичних маса (22 мил. тона), вештачких влакана (2,74 мил. тона, трећа у свету), синтетичког каучука (2,06 мил. тона) и вештачких ђубрива (8,4 мил. То-на, трећа у свету). Она је међу најважнијим индустријским гранама у Делаверу (Вилмингтон са седиштем предузећа Ду Понт), Џорџији (Аугуста), Индијани, Канзасу (Канзас Сити), Кентакију (Луисвил), Луизијани (велике хемијске фаб-рике у Батон Ружу, Лејк Чарлсу и Вестпорту), Мисурију (Сен Луис), Њу Џерсију (Њуварк Трентон), Охају (Синсинати), Пенсилванији (Питсбург), Тексасу (орг-анска базична хемија и више од 30 рафинерија нафте у приобалним градовима, нпр. Бејтаун, Бомон, Галвестон, Хјустон, Порт Артур), Вирџинији (пре свега синтетичка влакна; Фронт Ројал) и Западној Вирџинији (Чарлстон, Пар-керсбург).

САД су прве у свету и у фармацеутској индустрији јер запошљавају око 220.000 људи и имају 40% удела у светској производњи лекова. То је пре свега повезано са веома великим улагањима у истраживање и развој (1997: 15 милијарди долара) што их фармацеутске фирме прикупе само удруживањем средстава и истраживачких капацитета, тако да седам највећих предузећа про-изводи више од трећине свих лекова у САД. Та индустрија највише је концен-трисана у Њу Џерсију; тамо се произведе чак 25% свих лекова (Њуварк).

Црна металургија (40,23 мил. тона сировог гвођа и 92,24 мил тона чели-ка, четврта у свету) после Другог светског рата доживела је велике технолошке и са њима повезане географске промене. Поред старих центара производње че-лика у Пенсилванији (Питсбург, Витлејем), Западној Вирџинији (Вилинг, Вир-тон), Охају (Кливленд, Лораин, Мидлтаун), Индијани (Гери, Бернс Харбор, Ис-точни Чикаго), Илиноису (Илиноис, Чикаго) и Алабами (Бирмингем), а у вези с новим фабрикама аутомобила и машина на основу јапанских искустава, по читавој земљи су настале тзв. мини железаре, које нису више везане за нала-зишта каменог угља.

САД су четврте у свету у производњи алуминијума са фабрикама у Мери-ленду (Фредерик), Јужној Каролини (Маунт Холи/), Тенесију (Алкоа), Кентакију (Хосвил), Охају (Ханибал), Мисурију (Њу Мадрид), Индијани (Евансвил), Тексасу (Рокдејл) и Вашингтону (Ферндејл, Веначи, Спокен, Лонгвју).

Највеће топионице бакра су у Аризони (Хејден), Новом Мексику (Ел Па-со), Јути (Солт Лејк Сити), Тексасу (Амариљо) и Ајдаху (Грејт Фолс), а олова у Мисурију (Сент Луис) и Монтани (Источна Хелена).

Све до краја 80-их година XX века, САД су биле водеће у светској ауто-мобилској индустрији (4,88 мил. аутомобила, 6,57 мил. камиона и аутобуса), а затим их је престигао Јапан. Преовладава тзв. велика тројка (фабрике Форд, Крајслер и Џенерал Моторс са седиштима у Детроиту), а четвртину свих ауто-


51

мобила производе подружнице јапанских и немачких предузећа (нпр. фабрика Мерцедес Бенц у Алабами, БМW у Спартенбургу у Ј. Каролини). Аутомобилска индустрија концентрисана је у савезним државама Мичигену (Детроит, Дир-борн, Флинт, Лансинг, Ливонија), Охају (Лорен, Лордстаун, Морен, Мерисвил, Спрингфилд, Толедо), Тенесију (Спринг Хил, Смирна) и Мисурију (Фентон, Кан-зас Сити). У производњи теретних возила водеће место заузимају Индијана и Охајо. У аутомобилској индустрији је запослено је 800.000 радника и још 470.000 у производњи саставних делова.

САД предњаче и у производњи алатних машина и најразличитијих инс-трумената. Тиме се баве мала и средња специјализована предузећа. У про-изводњи алатних машина предњачи Мичиген, а у производњи инструмената Њујорк (Њујорк, Рочестер, Бафало), Колорадо (Болдер, Колорадо Спрингс), Њу Хемпшир (Меримак), Њу Џерси (Бриџвотер, Норт Брунсвик, Мурстаун). Јака машиноградња распрострањена је по читавим САД, а међу водећим је у Конек-тикату (алатне, штампарске машине Хартфорд, Бриџпорт), Ајдаху и Ајови (по-љопривредне машине Девенпорт, Дес Моане), Илиноису (грађевинске, пољо-привредне и алатне машине Чикаго, Пеорија, Рокфорд), Масачусетсу (машине за метал, штампарске машине Ворчестер), Мичигену (Детроит), Минесоти (по-љопривредне и грађевинске машине Сент Пол), Охају (Кливленд, Синсинати, Дејтон, Коламбус) и Тексасу (бушилице и остала опрема за добијање нафте и земног гаса).

САД су међу водећима у елекртотехничкој индустрији, мада је већим де-лом пресељена у Мексико (саставни делови, монтажа). Производња алата за домаћинство усмерена је на домаће тржиште. У забавној електроници покрива се само 1/2 домаћих потреба, а остатак се увози из источне и југоисточне Азије. Електротехничка индустрија је међу водећим гранама у Индијани (Чикаго), Ајо-ви (Њутон), Кентакију (Луисвил, Лексингтон), Мисисипију (Коламбус, Џексон), Охају (Менсфилд) и Висконзину (Милвоки). Веома је развијена индустрија теле-комуникационе опреме, јер запошљава 240.000 људи. САД предњаче у производњи оптичких влакана (40% светске производње), а на свим другим подручјима сусрећу се са све оштријом конкуренцијом из Јапана и Европе. Индустрија те гране најзначајнија је у Калифорнији (Лос Анђелес, Сан Хозе, Сан Дијего, Сан Франциско), Колораду (Колорадо Спрингс), Флориди (Форт Лодер-дејл, Тампа), Мериленду (Балтимор), Њу Џерсију (Камден) и Новом Мексику.

Седамдесетих и осамдесетих година XX века, САД су потпуно преовладале у индустрији компијутера, а затим су водећу улогу у изради персоналних рачу-нара преузеле источноазијске државе, пре свега Јапан и Тајван. Велики део производње електронских компонената премештен је у државе са јефтинијом радном снагом, превенствено у Мексико, а задржано је вођство у великим рачунарским системима и суперрачунарској и програмској опреми. Највише ра-чунарске индустрије налази се у Калифорнији (Силицијумска долина између Сан Франциска и Сан Хозеа, Лос Анђелес), Вашингтону (фирма Мајкрософт у Сијет-лу), Северној Каролини, Њујорку, Тексасу, Аризони и Масачусетсу (Бостон). САД су водеће и у авионској и свемирској индустрији. То подручје још увек је једно од оних која се најбрже развијају, јер добија око четвртине укупних средстава


52

намењених истраживању и развоју. У производњи великих путничких авиона водећа фабрика је Боинг (Боеинг) са седиштем у Сијетлу, јер држи више од половине светске производње већих путничких авиона, док је на подручју војног ваздухопловства, ракетних и других водећих пројектила водећа фабрика Локхид Мартин. Деведесетих година САД су због конкуренције Француске и Русије изгубиле велики део послова у производњи и лансирању телеко-муникационих сателита. Најважнији центри авионске и свемирске индустрије налазе се у Аризони (Феникс), Калифорнији (Делавер), Конектикату (Бриџпорт и Стетфорд хеликоптери), Џорџији (Атланта), Канзасу (Вичита мали и војни авиони), Мисурију (Сент Луис војни авиони), Оклахоми (војни авиони у Тулси, делови за ракете у Лотону), Јути (Бригам Сити/, Солт Лејк Сити ракетни мотори) и у Вашингтону (Сијетл, Оберн, Кент, Рентон, Спокен, Еверет).

Прехрамбена индустрија је по оствареној додатној вредности пета, а по броју запослених четврта најважнија индустријска грана. Има веома разноврсну производњу (месна, млечна, млинарска индустрија, алкохолна и безалкохолна пића), усмерену на домаће тржиште, а последњих 20 година и на јапанско. Прерада живине сконцентрисана је у источним и јужним државама, а прерада говеђег и свињског меса у Средишњој низији. Млечна индустрија налази се пр-венствено у Минесоти и Висконзину, а 90-их година развила се и у другим дело-вима земље, пре свега у Калифорнији. Веома брзо се шири индустрија дубоко замрзнуте хране. Производња и потрошња алкохолних пића све више опада, а повећава се производња безалкохолних пића. Том граном владају фабрике Кока-Кола (Атланта, Џорџија) и Пепси (Парчис, Њујорк).

САД су први у свету и у индустрији папира. Та је грана веома расп-рострањена и има 554.000 запослених у скоро 500 фабрика дрвне масе и 540 фабрика папира и лепенке; упркос оштрој страној конкуренцији, још увек држи 90% домаћег тржишта. Тежиште производње дрвне масе налази се у Џорџији, Флориди, Северној Каролини и Вашингтону, а папира у Висконзину, Алабами и Њујорку. Текстилна индустрија и индустрија одеће традиционално су смештене у источним деловима САД, и због јаче конкуренције држава са јефтином радном снагом, усмеравају се на производе већег квалитета и уску повезаност са домаћим тржиштем. Текстилна индустрија запошљава 726.000 људи (највише у Северној и Јужној Каролини и Џорџији), а индустрија одеће најраспрос-трањенија је у Њујорку и околини. Дуванска индустрија опада због све мање потрошње (друга у свету, после Кине) и најраспрострањенија је у Северној Каролини, Вирџинији и Кентакију.

Од других индустријких грана треба споменути и индустрију накита и сребра у Роуд Ајленду, графичку индустрију (Њујорк, Чикаго, Канзас Сити, Бал-тимор), дрвну индустрију и индустрију апарата за домаћинство (Орегон, Вашин-гтон, Северна Каролина), индустрију стакла (Западна Вирџинија, Питсбург у Пенсилванији и Толедо у Охају) и филмску индустрију у Холивуду и на Флориди.

Documents

РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА I geografija sveta 1.pdf · РЕГИОНАЛНА ГЕОГРАФИЈА СВЕТА I 3 Личку површ од Јадранског