Хаос у породици Kалман | Сабина Нојфер

Наслов оригиналаSabine NeufferChaos bei den Kallmanns

За издање на српском језику © Креативни центар 2012

Библиотека Свет је једанкњига педесет осмапрво издање

Уредник библиотекеДејан Беговић

Уредник издањаСлавица Марковић

ИлустрацијеАлександар Стојшић

Редактор превода и лекторВиолета Бабић

Дизајн корицаДушан Павлић

Припрема за штампуНебојша Митић

ИздавачКреативни центар, Београд, Градиштанска 8тел. 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483www.kreativnicentar.rse-mail: [email protected]

За издавачамр Љиљана Маринковић, директор

ШтампаПубликум

Тираж2.000

Овај пројекат финансиран је уз помоћ Европске комисије.Садржај ове публикације одражава искључиво мишљење аутора.Европска комисија не преузима никакву одговорност за употребу информација садржаних у овој књизи.

Захвалница EACEA

С немачког превелаОлга Лазић

Сабина Нојфер

ХАОС У ПОРОДИЦи КАЛМАН

Добро дошли у породицу Калман

Макси (11) – страствено игра фудбал и воли да помаже у кухињи, али само кад тата кува

Оле (12) – Максин брат; у кућици на дрвету има тајно

скровиште стрипова и не подноси да пише диктате у школи

Аника (11) – Максина и Олеова сестра од тетке; најрадије би да по цео дан само чита књиге и увек је таман стигла до најзанимљивијег дела

Ник (12) – без другова био би само усамљено јединче

старијих родитеља, дете које нема ни кућицу на дрвету, а ни

железницу којом би се играо

Брита Калман – Максина и Олеова мама; највише би волела да у породици увек влада мир

Ханес Калман – Максин и Олеов тата; ради као адвокат и има посла преко главе; најрадије би да у својој кући има мир

Теа Беренс – Бритина сестра и Аникина мама; по цео дан ради у књижари и не подноси да је неко зове мишићу мој

Бака – опседнута је здравим животом и само нешто измишља

Ралф Мајснер – воли Аникину маму, а

воли и да зарађује новац

Дека Шнајдер – воли да мајсторише у шупи у дворишту и да буде тајанствен

Бака Шнајдер – не мари много за шупу деке

Шнајдера, а њени колачи с јабукама најбољи су на свету

9

1

„Дођи! Хајде да видимо да ли је дека Шнајдер завршио нашу кућицу за јежа“, рече Оле.

Његов друг Ник остави стрип који је листао и одмах скочи. „Добра идеја!“, и већ стаде на мерде‑вине како би сишао с кућице на дрвету.

Оле пажљиво покупи стрипове и одложи их испод клупе за седење, где неће моћи да се по‑квасе. Били су му, наиме, врло драгоцени, јер од свог џепарца, који је углавном трошио на слатки‑ше, није могао често да их купује. А и кад јесте, морао је да их прокријумчари због родитеља ко‑ји би се увек побунили што на њих троши новац. „Боље читај праве књиге“, говорио би му тата, иа‑ко је он, како је Оле приметио, читао само нови‑не или неке стручне часописе. У поређењу с њим Оле је био прави књишки мољац – читао је скоро четири књиге годишње! Баш да видимо тату да га у томе престигне!

10


„Хоћемо ли да звонимо или да прођемо с дру‑ге стране?“, упита Ник кад је и Оле коначно си‑шао с мердевина.

„Идемо с друге стране“, одлучно рече Оле. „Мо‑жда је у дворишту, а и да не улетимо у канџе ба‑ке Шнајдер.“

Ник се насмеја. „Данас је субота – сигурно је направила колаче!“ Иако је бака Шнајдер волела много да говори, правила је најбољи колач од ја‑бука. А још кад је био топао! Ммм, њам, њам!

„Хајде ипак прво да видимо шта је с кућицом за јежа. Ако је готова, могли бисмо да јој нађемо место пре него што падне мрак. Колач од јабука можемо да једемо и касније.“ У новембру се рано смркавало и Оле се бринуо за јежа који се те го‑дине био настанио у њиховом дворишту. Ноћи су већ постајале врло хладне – увече ће сигурно па‑дати киша – а небо је било препуно великих, гу‑стих и тамних облака.

Дечаци се провукоше кроз жбуње, померише две олабављене летвице од ограде у страну и уле‑теше у суседно двориште, које је припадало ста‑ром брачном пару Шнајдер. На имању иза њихо‑вог налазила се кућа Никових родитеља, у којој су дечаци ретко боравили јер им је тамо било до‑садно. Испред те куће била је само трава и алеја са цвећем. Није било никаквог места за сакривање,

11

Хаос у породици Kалман

као у дворишту Олеових родитеља, а о кућици на дрвету и да не говоримо.

„Погледај! У шупи гори светло!“, рече Ник док су се приближавали дрвеној кућици на крају дво‑ришта. Из шупе је допирао глас деке Шнајдера. Вероватно је опет причао сам са собом, јер бака Шнајдер никада није одлазила у ту оронулу дрве‑ну кућу, како је с ниподаштавањем називала тај преуређени летњиковац у дворишту.

„Деко Шнајдере!“, позва га Оле из даљине.Светло се одмах угаси, а дека Шнајдер се ис‑

тог часа ужурбано појави на вратима. „А, момци, откуд ви овде?“, упита. Као да је био мало љут…

„Хоћемо да видимо шта је с нашом кућицом за јежа“, рече Оле. „Да ли си је завршио?“

„Сутра“, промрмља дека Шнајдер. „Сутра ћу вам је донети.“

„Да ли можемо сада да је видимо?“, Оле хтеде да прође поред деке Шнајдера да би ушао у шупу, али му дека препречи пут.

„Рекао сам вам сутра! А сад – бришите кући! По оваквом времену не би требало да се смуцате напољу по мраку. Можете се прехладити.“ Оле га зачуђено погледа. Дека Шнајдер никада није био тако деконцентрисан. И каква му је то била логи‑ка? Зашто да се прехладе по мраку? Уосталом, тек је почело да се смркава.

12


„У реду! Хајде, идемо!“, Ник повуче Олеа за рукав.

Оле крену за њим негодујући. Стално се освр‑тао према деки Шнајдеру који је стајао на улазу своје шупе са широко раширеним ногама. Изгледа као чувар неког блага, помисли Оле. Кад се деча‑ци поново провукоше кроз пролаз на огради, де‑ка повика за њима: „Сутра пре подне донећу вам кућицу за јежа! Обећавам!“

Ник и Оле му махнуше у знак поздрава, а за‑тим пажљиво вратише летвице од ограде на ме‑сто и збуњено се погледаше. „Шта му је?“, упита Ник зачуђено. „Никад га досад нисам видео тако намргођеног!“

Оле опет провири кроз ограду. Није могао мно‑го да види, али је на суседном имању чуо шушта‑ње лишћа. Да ли је то дека Шнајдер кренуо за њи‑ма? Оле главом показа у правцу кућице на дрве‑ту. „Идемо горе да разговарамо“, прошапута. „Та‑мо нас не може чути.“

И тихо, као да су радили нешто забрањено, по‑јурише преко траве, попеше се уз узане мердеви‑не и спустише се на клупе.

„Баш је био чудан! Као да је желео нешто да са‑крије“, рече Оле. Није био ни свестан да још шапуће.

Ник се смешкао. „Можда му је тамо, у шупи, не‑ка девојка! Чуло се да с неким разговара, зар не?“

13


„Хм“, уздахну Оле. „Ма каква девојка! Много је он стар за то! Можда је причао сам са собом…“

„Једино што је хтео било је да нас се што пре реши! А никада досад није нам бранио да дола‑зимо у његову шупу“, примети Ник. „Увек се ра‑довао нашим доласцима!“

Можда само није хтео да нам покаже кућицу за јежа. Ко зна! Можда ће бити много лепа, па је крије јер жели да нас изненади…“, размишљао је Оле наглас.

„Али зашто је онда био тако нељубазан?“, за‑пита се Ник.

Оле само слегну раменима. „Немам појма. А можда је само лоше воље. И то се дешава.“ Али то је било тешко замислити. Никада није видео деку Шнајдера лоше расположеног. Напротив, Шнајдерови су увек били весели и добро распо‑ложени. Због тога су их Ник и Оле присвојили. Били су им такорећи као њихови рођени бака и дека, иако су у ствари били само комшије.

„Ма хајде, нема везе“, рече Ник. „Можда ће су‑тра бити боље расположен. Сад ћемо да уђемо. Можда код вас има неких колача. Да искористим прилику, кад ћу већ ту и да преноћим. Моја ма‑ма је поново на дијети, па код нас у кући не мо‑же ништа нормално да се поједе. Уосталом, уско‑ро нам почиње и спортски преглед.“

14


Олеова мама додуше није била умесила кола‑че, али се зато у дневној соби на столу налази‑ла велика посуда с кексом. Дечаци је на брзи‑ну однесоше до гарнитуре за седење у предњем делу дневне собе, спустише је на један од јасту‑ка, седоше у турски сед, један с десне, други с ле‑ве стране, и навалише на кекс као да данима ни‑шта нису јели.

„Хеј, оставите нешто и мени!“ Макси, Олеова сестра годину дана млађа од ње‑

га, баци се поред Ника и посегну руком према по‑суди.

„Где је Аника?“, упита Ник.„Горе је“, рече Макси с пуним устима . „Чита.“

Аника је била Олеова и Максина сестра од тетке; њихове маме су рођене сестре. Аника је живела са својом мамом на првом спрату старе куће, коју су две сестре наследиле од оца. Тачније, није то би‑ло право наследство јер је деда још био жив. Пре много година продао је породичну фирму, фабри‑ку која је производила пећи, и одселио се на југ Француске с другом женом Клодин. Њих двоје су тамо живели на неком сеоском имању као бубрези у лоју, како је деда волео да каже. И био је у праву – мислили су сви. Током летњег распуста на њи‑ховом имању врвело је од гостију, јер су тамо, по‑ред Макси и Олеа и њихових родитеља, и Анике

15


и њене маме, и многобројни пријатељи проводи‑ли по неколико недеља годишње.

Макси погледа на сат. „Могли бисмо да оди‑грамо једну партију магичног лавиринта* пре не‑го што почне спортски преглед“, предложи. „Шта кажете? Може?“

Неколико минута касније њих троје лежало је на поду и играло игру. „Хоћемо ли да позовемо Анику да нам се придружи?“, упита Ник.

Макси га и не погледа. „Покушај. Можемо да се кладимо да ће ипак хтети да чита.“

Неколико минута касније Ник се врати разо‑чаран. „Сад је баш стигла до најузбудљивијег де‑ла, тако је рекла.“

„Целог дана је тако“, рече Макси. „С њом данас нема дружења.“

Убрзо се толико удубише у игру да замало не пропустише почетак спортског прегледа, али Оле‑ов тата укључи телевизор. Ни он није волео да пропушта извештај с фудбалских утакмица. Деца се опуштено сместише поред њега на гарнитури за седење, а Макси се наслони тати на раме. „Ако Бајерн** у фебруару буде долазио у Хановер, хоће‑мо ли ићи на утакмицу?“, упита она.

* Магични лавиринт – друштвена игра (прим. прев.).** Bayern München (Бајерн Минхен), фудбалски клуб из Минхена (прим. прев.).

16


„Видећемо“, рече тата. „Само ако време буде лепо. Не пада ми на памет да се смрзавам на ста‑диону!“

„Какав слабић!“, промрмља Оле, али се одмах потом изнервира због једне одлуке судије, па за‑борави на све.

Кад се спортски преглед завршио, кући је сти‑гла и Олеова мама, која је то поподне провела с пријатељицом. „Смрзла сам се!“, рече. „Ишле смо да се прошетамо, па нас је ухватио страшан пљу‑сак. Ужас! Одох прво да се истуширам.“

„Онда ћу ја да припремим вечеру“, рече Оле‑ов тата и лењо се придигну из лежећег положаја.

„Шта ћемо да једемо?“„Шницле и салату“, рече Олеова мама. „У фри‑

жидеру има још кромпирића од јуче. Могао би да их испржиш.“

„Помоћи ћу ти“, рече Макси. Волела је да кува заједно с татом, што би увек било помало хаотич‑но, али и врло забавно.

Оле и Ник остадоше да леже; Оле је мењао ка‑нале на ТВ‑у, не наилазећи ни на шта што би му било интересантно. „Стани!“, узвикну Ник одјед‑ном. „Врати канал!“

„ … и према изјави инспектора, врло је неурав‑нотежен и изузетно агресиван. Сумња се, како ка‑же портпарол полиције, да је затвореник побегао у

17


правцу истока. Возачи се упозоравају да не прима‑ју аутостопере. Хамбург. У расправи око буџета…“

Ник одузе Олеу даљински управљач из руке, искључи тон и потражи телетекст. „Ако сам до‑бро разумео, неко је побегао из затвора“, рече уз‑буђено.

„Па шта?“, Оле није разумео због чега се Ник толико узбуђује. „Шта се то нас тиче? Кад возим бицикл, никад не примам аутостопере!“

Ник га уопште није пажљиво слушао, већ је чи‑тао вести на телетексту. „Ево га! То је то! Видиш, то је било овде, у Целеу!* Јутрос! Можда се тип крије негде у близини! Вероватно су сада све ули‑це под надзором! Неће моћи далеко да стигне.“

„Где би па овде могао да се крије?!“, упита Оле сумњичаво. „Прочешљаће они сигурно цео град како би га пронашли.“

Ник уплашено климну главом. „Па да, нарав‑но! Зато и мора да нађе скровиште тамо где га ни‑ко неће тражити. Неку празну гаражу или … ку‑ћицу у дворишту!“

Оле погледа другара разгорачених очију. „Не мислиш ваљда…?“

„Да, могло би да буде.“

* Celle (Целе), градић од 70.000 становника у покрајини Доња Саксонија на северу Немачке. Налази се 35 km североисточно од Хановера и 105 km јужно од Хамбурга (прим. прев.).

18


„Али зашто баш у шупи деке Шнајдера?“, Оле то није могао да замисли. Некако му је та замисао била потпуно блесава и помисли како је то ствар‑но немогуће.

„Па не знам ни ја“, одговори несигурно Ник. „Али размисли мало: дека Шнајдер је с неким раз‑говарао када смо ми наишли. Чим нас је чуо, од‑мах је угасио светло у шупи.“

„Био је додуше и веома чудан, некако … некако тајанствен и нестрпљив“, рече Оле. „Као да је же‑лео нешто да сакрије. Хтео је пошто‑пото да нас се што пре реши, зар не?“

„Тако је. Иначе би нас позвао да уђемо, чак би нам дозволио и да му помогнемо у прављењу ку‑ћице за јежа. Или би нам бар рекао да одемо код баке Шнајдер у кућу. Врло је чудно и то што кући‑цу за јежа хоће сутра да нам донесе. Нормално би било да ми дођемо по кућицу, зар не?“

Оле је мало размишљао.„Заиста мислиш да га крије дека Шнајдер?“,

упита. Једноставно није могао у то да поверује. Ник је вероватно много гледао кримиће.

„Не знам.“ Ник одједном поче да шапуће. „Мо‑жда му тај прети! Тип можда има оружје!“

„Глупости! Немогуће. Да је дека Шнајдер талац тог злочинца, не би могао да иде кући на вечеру и бака Шнајдер би пошла да га тражи…“

19


Ник и Оле се погледаше без речи. А онда ско‑чише као опарени.

„С које ћемо стране, с предње или задње?“, упи‑та Оле.

„ С предње“, одговори Ник после кратког раз‑мишљања. „Обично у ово време седе у кухињи и гледају вести.“

Ишуњаше се ходником. Оле дохвати с комоде кључ од куће и тихо затвори врата за собом. Пут од степеница код улаза до улице и уз живу ограду, која је с предње стране оивичавала имање, чинио им се необично дуг. Кућа Шнајдерових налазила се директно уз улицу, али је била сакривена иза високог жбуња. Дечаци оптрчаше жбуње и стиго‑ше до предњег дела дворишта.

У кухињи је горело светло. Пажљиво се при‑ближише. Наравно, знали су да их они из куће не могу видети јер су стајали напољу, у мраку, али су ипак били обазриви. Потпуно непотребно, како убрзо схватише кад им је коначно пошло за руком да баце поглед кроз прозор. Дека и бака Шнајдер мирно су седели за кухињским столом, обоје окре‑нути ка телевизору. Испред деке Шнајдера стаја‑ла је чаша пива, а глас водитеља дневника орио се јер је бака Шнајдер била мало глува.

Оле je са олакшањем одахнуo. „Све је у реду, идемо.“

20


„Провалник би можда могао да буде у кућици у дворишту“, рече Ник кад се поново нађоше на тротоару. „Неко је био тамо, у то сам сигуран!“

Дечаци се поново погледаше. Наравно да су од‑мах помислили на исто! Често су се разумели без речи, поготово кад је вребала нека опасност.

Потрчаше назад најбрже што су могли, про‑ђоше кућу Олеових родитеља, па преко траве, пробијајући се кроз мокро хладно жбуње, све до ограде. Кишни облаци само што се нису били отворили, а месец је осветљавао пут. Оле ухва‑ти лабаве летвице ограде, желећи да их помери у страну, али није ишло. Је ли то ухватио погрешне летвице? Летвице су биле причвршћене! „Про‑бај ти!“, рече.

Ни Ник није успео да их помери. Погледаше се несигурно. Не, они су сигурно били на правом месту – с њихове десне стране био је одвратан бо‑дљикав црвени глог, а с леве се налазила винова лоза прекривена маховином, која је у мраку изгле‑дала као погрбљена вештица с грбачом.

„Дека Шнајдер је причврстио летвице на огра‑ди“, прошапута Ник.

„Како би нас спречио да долазимо!“ Оле је успео само да испусти кратак крик – уз‑

будио се толико да су му се уста одмах осушила.Устукнуше збуњени.

Погледаше се несигурно. Не, они су сигурно били на правом месту

22


„Оле? Ник?“, кроз мрачно двориште одзвањао је глас Олеовог тате.

Дечаци потрчаше најбрже што су могли.„Оставио сам мобилни телефон у кућици на др‑

вету“, дахтао је Ник кад стигоше до терасе и као доказ извади га из џепа од панталона. „Зато смо још једном изашли.“

„Хајде, уђите сада. Вечера је готова. Али прво оперите руке.“

Олеов и Ников поглед сретоше се у огледалу док су стајали поред лавабоа у купатилу. Нису проговарали. Први пут, помисли Оле, нас двоји‑ца изгледамо исто, иако је Ник много мршавији од мене. Његова црвена и Никова плава коса на ис‑ти начин биле су рашчупане и влажне, а очи пу‑не страха биле су им подједнако крупне и тамне. Олеове пегице на носу више се нису примећива‑ле. Као да су од страха потпуно биле избледеле.

Месо је кô картон, помисли Оле. Мада га је ма‑ма богзна како хвалила.

23

2

У недељу ујутру, као и увек, прва је устала Ани‑ка. С књигом у руци и у пиџами тихо је сишла низ степенице, дојурила до задњег дела велике днев‑не собе и ушушкала се под топло ћебе, које је не‑марно било пребачено преко кауча поред прозо‑ра. Аника је волела те мирне тренутке недељом ујутру док су остали још спавали; у њима је наро‑чито уживала у позну јесен и зими. Са свог места у углу кауча посматрала је сиво небо по којем се оцртавало тамно грање без лишћа с моћне букве, које је лети правило хладовину над двориштем.

Кроз широка, увек отворена клизна врата Ани‑ка је имала преглед на предњи део велике днев‑не собе, као и на трпезарију. Обе просторије би‑ле су слабо осветљене јер је дан тек почињао, а у њима је било мирно као ни у једно друго доба да‑на. Просторије су изгледале као да су им све бо‑је и топлина склоњене и као да су и оне спавале

Documents

Хаос у породици Kалман | Сабина Нојфер