На слов ори ги на ла:

LE PE TIT PRIN CE

An to i ne de Sa int-Exupéry

Ma li princ

Translation copyright за српско издање ЛАГУНА

Ве ру јем да је за свој бег ис ко ри стио јед ну се о бу ди вљих пти ца.

ЛЕ О НУ ВЕР ТУ

Мо лим де цу да ми опро сте што сам ову

књи гу по све тио од ра слој осо би. Имам за

то је дан озби љан раз лог: та је од ра сла

осо ба нај бо љи при ја тељ ко га имам на све-

ту. Имам и дру ги раз лог: та од ра сла осо-

ба мо же све да раз у ме, чак и књи ге за де цу.

Имам и тре ћи раз лог: та од ра сла осо ба

жи ви у Фран цу ској, где се смр за ва и гла ду-

је. Тре ба јој не ко да је уте ши. Ако сви ти

раз ло зи ни су до вољ ни, ра до ћу по све ти ти

ову књи гу де те ту ко је је не кад би ла та

од ра сла осо ба. Све су од ра сле осо бе не кад

би ле де ца. (Али се ма ло њих то га се ћа.)

Ис пра вљам, да кле, сво ју по све ту:

ЛЕ О НУ ВЕР ТУ

кад је био де ча чић

Јед ном, кад ми је би ло шест го ди на, ви део

сам пре див ну сли ку у не кој књи зи о пра-

шу ми, ко ја се зва ла Исти ни те при че. На

сли ци је био пред ста вљен змиј ски цар ка ко

гу та не ку звер. Ево ко пи је тог цр те жа.

У књи зи је пи са ло: „Змиј ски цар гу та

свој плен у јед ном за ло га ју, не жва ћу ћи га.

На кон то га ви ше не мо же да се ми че и пре-

спа ва шест ме се ци док га не сва ри.“

То ме је на ве ло на мно га раз ми шља ња о

пу сто ло ви на ма у пра шу ми, па ми је јед ном

по шло за ру ком да олов ком у бо ји на чи ним

свој пр ви цр теж. Мој цр теж број 1 из гле дао

је ова ко:

АН ТО АН ДЕ СЕНТ ЕГ ЗИ ПЕ РИ10

По ка зи вао сам сво је ре мек-де ло од ра-

слим осо ба ма и пи тао их да ли их мој цр теж

пла ши.

Оне су ми од го ва ра ле: „За што би смо се

пла ши ли ше ши ра?“

Мој цр теж ни је при ка зи вао ше шир. При-

ка зи вао је змиј ског ца ра ка ко ва ри сло на.

За тим сам на цр тао змиј ског ца ра из ну тра,

да би од ра сли раз у ме ли. Њи ма све увек

тре ба ту ма чи ти. Мој цр теж број 2 из гле дао

је ова ко:

Од ра сле осо бе су ми са ве то ва ле да се

ока ним цр та ња змиј ског ца ра спо ља или

из ну тра и да се ра ди је по све тим ге о гра-

Ма ли принц 11

фи ји, исто ри ји, ма те ма ти ци и гра ма ти ци.

Та ко сам, ето, у ше стој го ди ни на пу стио

див но за ни ма ње сли ка ра. Био сам обес-

хра брен не у спе хом сво јих цр те жа број 1 и

број 2. Од ра сле осо бе ни кад ни шта не раз-

у ме ју са ме, а де цу за ма ра да им све увек из

по чет ка об ја шња ва ју.

Мо рао сам, да кле, да иза бе рем дру го

за ни ма ње, па сам на у чио да упра вљам ави-

о ном. Ле тео сам сву да по све ту. Ге о гра фи-

ја ми је, исти ни за љу бав, мно го ко ри сти-

ла. Знао сам на пр ви по глед да раз ли ку јем

Ки ну од Ари зо не. А то је вр ло ко ри сно ако

чо век но ћу за лу та.

Та ко сам, то ком жи во та, мно го пу та

до ла зио у до дир са озбиљ ним љу ди ма. Ду го

сам жи вео ме ђу од ра сли ма. То ни је бит но

по пра ви ло мо је ми шље ње о њи ма.

Кад бих ме ђу њи ма срео не ког ко би ми

се чи нио ма ло би стри јим, ис про ба вао бих

га сво јим цр те жом број 1, ко ји сам стал но

чу вао. Хтео сам да знам да ли он ствар но

раз у ме. Али он би ми увек од го ва рао: „То

је ше шир.“ Ја му та да не бих при чао ни о

змиј ском ца ру, ни о пра шу ми, ни о зве зда-

ма. Спу штао бих се на ње гов ни во. Го во-

рио бих му о бри џу, о гол фу, о по ли ти ци и

о кра ва та ма. А од ра сла осо ба би би ла вр ло

за до вољ на што је упо зна ла та ко раз бо ри-

тог чо ве ка.

АН ТО АН ДЕ СЕНТ ЕГ ЗИ ПЕ РИ12

II

Жи вео сам та ко сам, без ико га с ким бих

искре но по раз го ва рао, све док ми се пре

шест го ди на, у пу сти њи Са ха ри, ни је до го-

дио квар. Не што се би ло сло ми ло у мом

мо то ру. А ка ко уза се ни сам имао ни ме ха-

ни ча ра ни пут ни ке, спре мио сам се да се

са свим сам ла тим те шке по прав ке. Би ло је

то за ме не пи та ње жи во та или смр ти. Имао

сам пи ја ће во де је два за осам да на.

Пр ве сам ве че ри за спао на пе ску, на

хи ља де ми ља да ле ко од људ ских на се ља.

Био сам мно го уса мље ни ји од ка квог бро-

до лом ни ка на спла ву усред оке а на. За то

мо же те за ми сли ти мо је из не на ђе ње кад ме

је у зо ру про бу дио је дан сме шан гла сић.

Го во рио је:

„Мо лим вас... на цр тај ми ов цу!“

„А!“

„На цр тај ми ов цу...“

Ско чио сам на но ге као гро мом оши нут.

До бро сам про тр љао очи. До бро по гле дао.

И ви део сам са свим нео бич ног ма ли ша на,

ко ји ме је озбиљ но по сма трао. Ево ње го вог

нај бо љег пор тре та ко ји сам по сле ус пео да

на цр там.

Али мој цр теж ни је, на рав но, ни при бли-

жно та ко ча ро бан као ње гов узор. Ни сам

Ево ње го вог нај бо љег пор тре та ко ји сам по сле ус пео да на цр там.

АН ТО АН ДЕ СЕНТ ЕГ ЗИ ПЕ РИ14

ја то ме крив. Кад ми је би ло шест го ди-

на, од ра сле су ме осо бе обес хра бри ле у

мом сли кар ском по зи ву па ни сам на у чио

да цр там ни шта дру го осим змиј ског ца ра

из ну тра и змиј ског ца ра спо ља.

Гле дао сам, да кле, то при ви ђе ње очи ма

ши ром отво ре ним од из не на ђе ња. Не за бо-

ра ви те да сам се на ла зио на хи ља де ми ља

да ле ко од људ ских на се ља. А чи ни ло ми се

да мој де ча чић ни је ни за лу тао, ни мр тав

гла дан, ни мр тав же дан, ни на смрт пре пла-

шен. Ни по че му ни је ли чио на де те из гу-

бље но усред пу сти ње, на хи ља де ми ља од

људ ских на се ља. Кад ми је на по кон по шло

за ру ком да про го во рим, ре кох му:

„Али... шта ти ов де ра диш?“

А он ми та да по но ви, са свим ти хо, као да

хо ће да ка же не што вр ло озбиљ но:

„Мо лим вас... на цр тај ми ов цу...“

Кад вас не ка тај на пре ду бо ко дир не, не

усу ђу је те се да не по слу ша те. Ко ли ко год

ми се све то чи ни ло бе сми сле но на хи ља-

де ми ља од људ ских на се ља и у смрт ној

опа сно сти, из ва дих из џе па лист па пи ра и

на лив пе ро. Но та да се се тих да сам пре све-

га учио ге о гра фи ју, исто ри ју, ма те ма ти ку и

гра ма ти ку, па ре кох де ча чи ћу (ма ло зло-

вољ но) ка ко не знам да цр там. Он ми од го-

во ри:

„Нема везе. На цр тај ми ов цу.“

Ма ли принц 15

Ка ко ни кад ни сам на цр тао ов цу, ја за

ње га по но во на чи них је дан од она два цр те-

жа ко ја сам био кадар да на цр там. Онај са

змиј ским ца рем спо ља.

И био сам за пре па шћен кад сам чуо ка ко

ми ма ли шан од го ва ра:

„Не! Не! Не ћу ја сло на у змиј ском ца ру.

Змиј ски цар је вр ло опа сан, а слон је гло ма-

зан. Код ме не је све та ко ма ле-

но. Ме ни тре ба ов ца. На цр-

тај ми ов цу.“

Та да сам по чео да цр там.

Он је па жљи во по сма-

трао, па ре че:

„Не! Та је већ много бо ле-

сна. На цр тај не ку дру гу.“

Цр тао сам.

Мој при ја-

тељ се љуп ко

на сме ши, пра шта ју ћи ми:

„Па погледај... то ни је

ов ца, то је ован. Има ро го ве...“

На чи них, да кле, нов цр теж.

Али је и он био од би јен

као и они прет ход ни:

„Та је пре ви ше ста ра. Ја

хо ћу ов цу ко ја ће још ду го

жи ве ти.“

И та ко, ка ко ни сам ви ше

имао стр пље ња и ка ко ми се

АН ТО АН ДЕ СЕНТ ЕГ ЗИ ПЕ РИ16

жу ри ло да ра ста вљам мо тор, ја на ша рах

овај цр теж.

И до ба цих:

„Ево, ово је ку ти ја. Ов ца ко ју же лиш је

уну тра.“

Вр ло сам се из не на дио кад сам ви део

ка ко се ли це мог мла дог су ди је оза ри ло:

„То је баш оно што сам же лео! Ми слиш

ли да ће тој ов ци тре ба ти мно го тра ве?“

„За што?“

„За то што је код ме не све та ко ма ле но...“

„То ће јој си гур но би ти до вољ но. Дао сам

ти са свим ма лу ов цу.“

Он наг ну гла ву пре ма цр те жу:

„Ни је баш та ко ма ле на... Гле! За спа ла

је...“

И та ко сам се, ето, упо знао с ма лим прин-

цем.

Ма ли принц 17

III

Ду го ми је тре ба ло док сам схва тио ода кле

је до шао. Чи ни ло се да ма ли принц, ко ји

ми је по ста вљао мно га пи та ња, ни ка да ни је

чуо мо ја. Слу чај но из го во ре не ре чи ма ло-

-по ма ло све су ми от кри ле. Та ко, кад је пр ви

пут угле дао мој ави он (не ћу да га цр там, тај

је цр теж за ме не пре те жак), он ме упи та:

„Ка ква је то ствар?“

„Ни је то ствар. То ле ти. То је ави он. То је

мој ави он.“

И био сам по но сан што сам му ре као да

ле тим. Та да он уз вик ну:

„Ка ко? Ти си пао с не ба?“

„Да“, од го во рих ја скром но.

„О! Баш чуд но...“

И ма ли принц уда ри

у диван смех, ко ји ме не

силно раз љу ти. Же лим да

се мо је не во ље озбиљ но

схва те. За тим до да де:

„Зна чи да и ти до ла-

зиш с не ба! С ко је си ти

пла не те?“

Од мах сам у тај-

ни ње го вог при су ства

на слу тио об ја-

шње ње, па га

на гло упи тах:

АН ТО АН ДЕ СЕНТ ЕГ ЗИ ПЕ РИ18

„Ти, да кле, до ла зиш с не ке дру ге пла не-

те?“

Али ми он не од го во ри. Бла го је кли мао

гла вом, све гле да ју ћи мој ави он:

„Да, ствар но, у ово ме ни си мо гао до ћи

из да ле ка...“

И он уто ну у са ња ре ње, што ду го по тра ја.

За тим из ва ди из џе па мо ју ов цу и пре да де

се по сма тра њу свог бла га.

Мо же те за ми сли ти ко ли ко ме је за го ли-

ца ло то по ло вич но при зна ње о „дру гим

пла не та ма“ . За то сам се тру дио да о то ме

са знам што ви ше:

„Одакле до ла зиш, ма ле ни мој? Где је то

– код те бе? Ку да же лиш да по не сеш мо ју

ов цу?“

Он за ми шље но по ћу та, па ми од го во ри:

„До бра је ку ти ја ко ју си ми дао, за то што ће

јој но ћу по слу жи ти као ку ћа.“

„На рав но. А ако бу деш до бар, да ћу ти и

ко но пац да је да њу при ве жеш. И ко чић.“

Тај пред лог као да је запањио ма лог

прин ца:

„Да је при ве жем? Сме шно!“

„Али ако је не ве жеш, од лу та ће ти, из гу-

би ће се...“ А мој при ја тељ по но во уда ри у

смех:

„Па ку да би оти шла!“