Manirizam je oznacavao period dekadencije, zapocet u Firenci u prvoj

polovini 16. veka. Tada se smatralo da se manirizam moze izjednaciti

sa imitiranjem i plagiranjem, pre svega, stila Mikelandjela i Rafaela.

Maniera je termin koji je dugo vezivan za literaturu kao način života. U

XVI veku pojam maniera se generalno odnosi na umetnost, ali kao

negativna odrednica, kao nešto čemu bi odgovarao današnji pojam

“stilizacija”: MANIRIZAM = STILIZACIJA.

U tom smislu, manirističko delo bi bilo stereotipna umetnička kreacija,

delo koje apstrahuje i rafinira prirodu.

GRAZIA - pojam koji proizilazi iz literature del corpontimento (literature

o ophođenju) i predstavlja estetski ideal broj jedan kada je manirizam

u pitanju. Njegovo osnovno značenje je gracioznost, elegancija i

vezuje se za elegantno, prefinjeno ponašanje.

-MANIRIZAM-

Parmiđanino

Autoportret

Sikstinska kapela, Mikelanđelo

Galateja, Rafaelo

Sveti Jeronim

Madona dugog vrata

Oko 1535.g., slika na drvetu. Vidljiv je uticaj Raffaella.

U njegovim figurama sve je pretvoreno u duguljastu

gracioznost, van uobičajenih

proporcija. Ova izveštačena gracioznost figura je postala

stil koji su mnogi kopirali. Njegovi likovi imaju udove

izdužene i glatke kao slonovača, kreću se lagano i bez

napora, otelotvoljujući ideal lepote isto toliko udaljen od

prirode kao i ma koji Vizantijski lik. Izgleda da je bio rešen

da nas spreči da na Madoni dugog vrata merimo merilima

običnog iskustva - ona je vizija nadzemaljski savršena, a

njena hladna elegancija je neodoljiva. Duge figure

majušnih glava, tanušnih prstiju, nagli prelasci sa velikih

figura iz prvog plana na sitne figure u pozadini, ona je

izvijena kao slovo "S" i krhko ljupka. Ceo manirizam se

ogleda u toj umetnosti, otmenoj i

prefinjenoj. Nervozna napregnutost i raznežena

senzibilnost čudesnih portreta.

Markantan stub u pozadini nije samo elemenat stila, već i

sadržaja – simbol Bogorodičinog bezgrešnog začeća.

Prorok sveti Jeronim prikazan je sa svitkom koji je, opet,

znak bezgrešnog začeća (pošto je Jeronim kroz svoje

spise branio Bogorodičinu bezgrešnost).

Tintoreto

Hrist pred Pilatom

Tajna večera

Tintoreto

Tajna večera

Poslednje veliko Tintorettovo delo, platno koje na sve moguće načine negira

klasične vrednosti Leonardove verzije te teme, naslikane skoro vek ranije. Događaj je

smešten u okvir sadašnjice. Hristos se još uvek nalazi u centru kompozicije, ali je ovog puta

sto postavljen upravno na plan slike u uveličanoj perspektivi - Hristova mala figura, na pola

udaljenosti, se izdvaja jedino svojim sjajnim oreolom. Tintoretto

se raspričao nadugačko i naširoko da bi događaj postavio u okvir svakidašnjice, ispunivši

scenu slugama, posuđem za hranu i piće i domaćim životinjama. Ali, sve to služi da se

dramatično suprostavi prirodno natprirodnim, jer su tu i nebeske sluge - dim iz zapaljene

uljane svetiljke čudesno se pretvara u jata Anđela koji se skupljaju iznad Hrista u trenutku

kada on učenicima nudi svoje telo i krv u obliku hleba i vina. Umetnikov glavni cilj je bio da

prikaže instituciju Tajne Svetog Pričešća, pretvaranje zemaljske hrane u Božansku. On jedva

nagoveštava ljudsku dramu Judine izdaje, koja je bila tako važna za Leonarda (Juda se lepo

vidi izolovan sa suprotne strane stola, ali njegova uloga je tako beznačajna, da bi čovek

pomislio za njega skoro da je sluga).

čuvena slika, sa novim načinom - dijagonalno postavljen sto, sa uznemirenim figurama

apostola okolo. Svetlo izbija iz glava, sluge su ispred. Vezu likova gradi na dva načina:

prirodno (sluge) i natprirodno (jata Anđela).

Tajna večera,

Leonardo da Vinči

Tajna večera,

Tintoreto

Tajna večera,

Leonardo da Vinči

Tajna večera,

Tintoreto

Domenikos Teotokopulos

El Greko

El Greco (Domenikos Teotocopulos)

(1541.-1614.g.) Rodom je sa Krita, iz

porodice postvizantijskih slikara i

zoografa, ali prelazi u Toledo i tu

ostaje do kraja života. Na tom svom

putu do Toleda obilazi Veneciju (1560.

- 1566. g.) živi u Veneciji, gde

proučava umetnike visoke renesanse i

prihvata maniristički stil) i Rim. Radio

je u Rimu, što je prelomni trenutak

njegovog stvaralaštva. Posle Rima ide

u Madrid, na dvor Filipa II, gde ga nisu

prihvatili onako kako je hteo. Onda ide

u Toledo, staru prestonicu, gde razvija

slikarstvo svog drugog, zrelog perioda,

sklopivši ga sa vizantijskim misaonim

rezonom prema slici. Slikarstvo

Venecije pretvara u svoj izraz -

postvizantijska izdužena forma.

Sahrana grofa

Orgaze 1586.g. Remek delo, jedno od

najvećih dostignuća u

slikarstvu uopšte. Tematika

jeVizantijska ikonografija.

Ogromno platno slavi jednog

srednjevekovnog dobrotvora,

koji je bio tako pobožan da su

se Sv. Stefan i Sv. Augustin

čudotvorno pojavili na sahrani

i lično položili telo u grob.

Sahrana je obavljena 1323.g.,

ali je El Greko predstavlja kao

savremeni događaj,

portretišući među učesnicima

sahrane mnoge od mesnih

plemića i sveštenika. Najveće

i najsjajnije El Grekovo delo,

sa Vizantijskim koceptom

podele na gornju i donju

formu: nebesku i zemaljsku.

- U donjoj partiji predstavljena je sama scena sahrane. Osnovni motiv: dva svetitelja koji nose telo Grofovo

obrađen je na način kao što se predstavlja sahrana Hristova, a dat je jedan sasvim nov vid grandioznim

efektom crnog oklopa (umesto uobičajenog akta) i raskošno naslikanih i prebogatih Svetiteljskih odežda.

Taj osnovni izum dalje je razvijen i proširen uvođenjem u kompoziciju monaha u surim i crnim, grubim

kaluđerskim haljinama,sveštenika u prozirno beloj dolmatici, sveštenika sa knjigom i krstom i u pozadini, u

vidu paravana koji zatvara celu scenu i kojim joj daje njen krajnji efekat, kao i nizom kabaljerosa

uniformisanih u jednostavnom, crnom odelu, sa čipkastim belim okovratnicima. Masa oblika gube

materijalni karakter. Pri tom umetnik nije zaboravio da jednu jedinu figuru dečaka sa buktinjom (u kome je u

stvari portretisao svoga sina) izdvoji iz tog niza sasvim u prvi plan, kao crno belu fleku kojoj je pozadina

đakonov ornat. Srebrni i zlatni tonovi. Tu divnu izložbu boja i tkanina na oklopu i odeći jedva bi prevazišao i

sam Ticijan. Neposredno iznad njih grofovu dušu (malu magličastu figuru nalik na Anđela na Tintoretovoj

"Tajnoj večeri") jedan Anđeo nosi na nebo.

- Gornja partija predstavlja nebesku scenu (to je vizantijski Nebeski deo), kada umrli grof, nag i na

kolenima, u trenutku svoje sahrane na zemlji, stupa pred svoga Gospoda – duša umrlog ovenčava se

slavom. To je jedna lepa, barokna, Grekovska apoteoza. Nebeski skup koji ispunjava gornju polovinu slike

naslikan je sasvim drugačije nego donja polovina; svaki oblik - oblaci, udovi, draperija - učestvuje u

kovitlacu koji je kao plamen diže prema udaljenom liku Hrista. U samoj kompoziciji očigledne su

reminiscencije na scene Vizantijskih "Uspenja" sa deizisom. Međutim, puni značaj ovog dela postaje jasan

tek kada vidimo delo u njegovom prvobitnom okviru - zidu kapele u Toledu. Kao kakav ogroman prozor,

ono ispunjava čitav zid kapele. Donja ivica platna nalazi se na 182 cm. iznad poda, a pošto je dubina

kapele svega oko 5.5 m. moramo dobro zabaciti glavu da bismo videli gornju polovinu slike. El Grekovo

naglo skraćenje sračunato je tako da postigne iluziju beskrajnosti gornjeg prostora, dok oni niži likovi u

prvom planu izgledaju kao da su na pozornici. Velika kamena ploča takođe pripada celini i predstavlja

prednju stranu sarkofaga u koji dva Sveca polažu Grofovo telo. Na taj način se objašnjava akcija na samoj

slici. Posmatrač opaža tri stupnja realnosti: sam grob, po svoj prilici postavljen u zidu u visini njegovog oka,

zatvoren pravom kamenom pločom; savremenu reprizu čudesne sahrane i viziju nebeske slave, kojoj

prisustvuju neki od učesnika.