Moris Bares ~ El Greko ili tajna Toleda

Moris BARESEl Greko

ili tajna Toleda

\

/ i> ■ m & 'i

Ako davna tradicija kaže da je sam Bog nad Toledom postavio sunce, povjest umjetnosti pri- ča da je u tom istom gradu, u tom Toledu rastvo- rio nebesa slikar došljak, Krećanin E1 Greko, Teo- tokopulos, slikajući ekstatične i sulude vizije. Taj strani došljak doista je u pravom smislu postao slikar Toleda. On je otkrio onu tajnu auru, nevi- dljivu za neposvećene, kojom je ta gotska gradina magijski obavijena. Taj čudak nije slikao melanholijom obavito toledsko brdo u magli sutona ili u žaru podnevnog sunca, već je taj čarobnjak slikao Toledo u hipu, kad sablasno munja para hrpe oblaka i kada još sablasnije bljeska njezino svjetlo obalama Taha i zidovima utvrda. E1 Greko slikao je taj prigrljeni dom, tu sredovječnu stanicu u olujnom zamahu. I na toj njegovoj najvjernijoj slici Toleda svi potezi kista kao da su poprimili oblik plamena. Oni dršću i propinju se puni sabla- sne snage. Kao plameni jezici što gore na tamnim užarenim masama. Trese se zemlja, vihor drma i zahvata goleme kućerine u svom olujnom bje- su. U toj pobuni i komešanju elemenata iskri se sablasno gotski dom, dok se žućkasto svjetlo ruši niz strmine u modrikaste ponore. Sam demon je vodio tu ruku što je držala kist. - Ljubo Babić

Vrlo mi je žao što E1 Greko nije doživeo starost Ticijana. U osamdesetoj ili devedesetoj godini on bi stvorio jednu apstraktnu umetnost - kubizam bez kocki, organski, čisto utrobni. Kakve bi to bile slike! Divne, uzbudljive, slike užasne do srži. Jer užasne su i ove slike koje je slikao kao zreo čovek srednjih godina, stravične su uprkos svojoj neo- bičnoj snazi i lepoti... Jer E1 Greko ne pripada kao metafizičar nijednoj školi. Najviše što možemo da kažemo u ime nekog svrstavanja je to da je vero- vao u vredenost ekstaze, iracionalnog doživljaja, iz koga, kao iz sirovine, oblikuje božanstva ili razne atribute Boga. - Oldos Haksli

Na omotuE1 Greko Sveti Dominik se moli, (detalj)

H. L. Borhes Jeretičke lekcije S. Beket NemuštoK. G. Jung Paracelzus kao duhovna pojavaE. Sioran Istorija i utopijaM. Agejev Roman s kokainomR. Genon Mračno dobaH. Ortega i Gaset Pobuna masaM. Jursenar MišimaV. Solovjov Tri razgovoraM. de Sad Uživanje u zločinuJ. Evola Metafizika seksaE. Jonesko Čovek pod znakom pitanjaS. Beket Kako jesteD. de Ružmon U zagrljaju ĐavlaP. Florenski PakaoGnostički tekstoviM. Hajdeger Poljski put / OpuštenostD. Kiš ElektraV. Rozanov Apokalipsa našeg vremenaE. Jinger OdmetnikM. Jursenar Tamnički krug K. Kerenji Kćeri Sunca S. Kjerkegor In vino veritas M. Cudina Amsterdam E. Sabato Pojedinac i univerzum V. Nižinski Dnevnik V. Nabokov Druge obaleG. P. Fedotov Carmen saeculareH. Ortega i Gaset Razmišljanja o tehnici G. Bašlar Psihoanaliza vatreT. Merton Mudrost pustinje M. Elijade Mefistofeles i AndroginM. Žoli Dijalog u paklu između Makijavelija i MonteskjeaP. Virilio Kritični prostorM. Sambrano ŠumskiproplanciFulkaneli Misterija katedralaE. Jinger Prvi pariski dnevnikR. Genon Simbolika krstaT. de Kvinsi Poslednji dani Imanuela KantaD. Alevi Istorija četiri godine: 1997-2001L. F. Selin SemelvajsA. Bezanson Zla kob stolječaM. Lauri Pakleni kamenV. Hajzenberg Fizika i filozofijaA. Švarc Umetnost i alhemijaG. Stajn PikasoMonteskje O duhu zakonaP. Tabori Istorija Ijudske glupostiS. Aleksandrijan Seksualna magijaS. Dali MisliA. Arto Pisma iz ludniceŽ.-P. Vernan Vaseljena, bogovi, IjudiP. Vidal-Nake Grčka demokracija u historijiT. de Šarden Srce materijeG. Herling-Gruđinjski Bela noč IjubaviI. B. Kirejevski Filozofski spisi Mikelanđelo PismaŠ. Bodler MisliZ. Herbert Lavirint nad moremD. Mitrinović Treća silaM. Crnjanski Antologija kineske lirikeG. Bašlar Poetika prostoraE. Sabato Pojedinac i Univerzum [2. prošireno izd ]H. Rulfo Sabrana dela L. Darel Duh mestaŽ. Kler Odgovornost umetnika G. Le Bon Psihologija gomila M. Bares El Greko ili tajna Toleda

Biće objavljeno

D. T. Suzuki / E. From Zen-budizam i psihoanalizaE. Sioran Istorija i utopija (2. izdanje)J. Evola Pobuna protiv modernog sveta V. Jankelevič SmrtL. Šejka Traktat o slikarstvu i drugi eseji

Objavljeno

ALEFUrednik Branko Kukić 68. knjiga

A sALEFZaštitni /nak Uibliotcke jc- alhctnij.ski (tlinhol za SubHnuicljju

Moris BARESE1 Greko ili tajna Toleda

Preveo sa francuskog Milan Komnenić

Moris Bares El Greko ili tajna Toleda

N aslov originalaMaurice Barres Greco ou le secret de Tolede

Oprema Mile Grozdanić

IzdavačBranko Kukić I Gradac K, Čačak-Beograd

i*.Stam paŠtamparija Zuhra, Beograd, Vitanovačka 15

www.gradac.org.yvi

El Greko ili tajna Toleda

http://www.gradac.org.yvi

7/

Moja prva poseta El Greku

C im pokušam da se prisetim svoje prve posete E1 Greku, uvek se tom prilikom moje sećanje vraća na prvu noć koju sam proveo na ulicama Toleda. Po-

što sam obedovao, odmah sam se zaputio nasum ice uskom popločanom stazom pored visokih zidova koji su

se zarivali u nebo bez zvezda. Koračao sam duž ogromnih samostana i glomaznih palata sa rešetkama i grbovima čijoj gordosti nisu naudili ni zla sudba ni zub

vremena. Oko njih u noći oživljava sav njihov minuli život koji je postao lep kao kakav san. Mnoštvo utvarnih, fla- manskih, jevrejskih, katoličkih ili saracenskih likova sače- kivalo me iza svih kapija. Već od prve večeri saletali su me kao što beda kidiše na božjake, te ih punih dvadeset godina okrepljujem kao stranac. Ne jadam se zbog toga; šta- više, oni su mi priuštili mnoga zadovoljstva...

Kakva je tišina te večeri vladala po mračnim uličicama bregovitog Toleda! Dole u dnu zidina pevali su zrikavci, dok su negde u visini sumanuto proletali slepi miševi. Oko jedanaest i po sati začuo sam nekakvu muziku i po- kušao sam da kroz koloplet ulica stignem tamo odakle je dopirala. Najednom sam se obreo u široj ulici gde je ma-lo i veliko igralo u pomrčini. Tu se beše sjatio sav narod- ski Toledo; staro i mlado igralo je u kolu, a ritam su dava- le devojke, držeći se jedna drugoj oko struka. Svi ti likovi bili su utvarno ozbiljni i kao da su došli sa onoga sveta. Našavši se u toj zemlji koja ne mari za moju radoznalost, odjednom sam pomislio da pred mojim očima u kolu igraju junaci Goje, Velaskesa, Servantesa ili Kalderona, koji su u očima jednog novodošlice predstavljali čitavu Spa- niju... Ipak, u svemu tome nisam nalazio neko izrazitije zadovoljstvo. Ti limeni muzički instrumenti i prostačka dernjava veoma su odudarali od okolnog dekora.

Najednom muzika prestade, igrači zaurlaše što ih grlo nosi, svetiljke se pogasiše i sva se ta družina očas rasturi po strmim uličicama. A onda kroz pomrčinu odjeknu nekakva popevka. lieše lo pcsma o samoći od ciglo četiri stiha, tugovauka ganutljiva i blaga, poput meda koji prepla- vljujc srci*.

8/

Sutradan, u crkvi svetog Tome, odjek te pesm e stopio se u mojoj duši sa grčevitim, nespokojnim i tužnim liko- vimu koji su mi se ukazali na slavnoj E1 Grekovoj slici ,,Sa- hrana grofa Orgasa“.

Nad dubokom i strmenitom vododerinom kroz koju reka Taho valja uzmućene talase uzdiže se visoki toranj crkve svetog Tome. Crkva je sazidana od zagasitih cigala, a ukrašena je arapskim arkadicama i gleđosanim stubovi- ma. Kao jedna od negdašnjih džamija pretvorenih u crkvu, ta bogom olja me podsetila da je muslimanska duša uzidana u kamene temelje Toleda. Polusrušena i poprilič- no jadna, ona međutim predstavlja najlepši okvir za ,,Sa- hranu grofa Orgasa“, to remek-delo jednog istovremeno arapskog i katoličkog osećanja.

Slika se i danas nalazi tamo gde ju je svojevremeno.postavio sam E1 Greko, dakle ispod desnog raspona između dva noseća stuba, a u omanjem ugnuću zida koje joj slu- ži kao ram. U pitanju je dvodelna kompozicija: u donjem delu - sahrana vlastelina Orgasa; u gornjem delu - njegovo uzlaženje u dvor nebeski.

U prvom planu slike sveti Avgustin i sveti Stefan u ras- košnim odoram a saginju se da rukama pridignu beživot- no telo vlastelina Orgasa utegnutog u flamanski oklop. A iza njih, stojeći, tiska se tridesetak plemića, sveštenika i kaluđera koji u crnoj odeždi s kraja na kraj slike čine neku vrstu friza. Već od prvog pogleda duboko nam potre- sajući dušu, atmosfera svečane tuge prožima blagošću taj ukopni obred. Pred očima imamo sam cvet toledanskog društva koje je naslikano kakvo je bilo za života, sa svojim najdivnijim moralnim izrazom. Te sfroge ličnosti, čvrstog tela i duha, sposobne su za izvesnu tužnu i čudnu fanta- ziju, ali ne i za pravu radost i razbibrigu. Verujem da su bi-li okoreli u svojim nasleđenim maštarijama i, kao što bi rekao Volter, nepristupni za svetlost. To čudo koje se pred njima zbiva kanda im otvara oči, ali ih nimalo ne čudi. Na kraju krajeva, zašto bi se čudili što su ih posetila dva sve- titelja, ako već znaju da se tog časa duša gospara Orgasa prima u dvor nebeski?

Svojim očima gledamo taj prijem koji zaprema čitavo nebo na slici. Predstavljen sasvim nag, gospar Orgas stupa pred Hrista, Bogorodicu i blažene pravednike. Prizor potpuno odudara od lepog realističkog slikarstva u donjem delu slike. Modre, olovne, svedene do bede i ubo- štva, neobično izdužcne, usukane i grčevite forme daju

9/

slici nešto krajnje utvarno što nas onespokojava, sabla- žnjava i privlači.

Kakav je čudan, neukrotiv i neuskladiv genije bio taj E1 Greko! Eto, realista koji je naslikao ta dvadeset i četiri To- ledanca, dok obavljaju requiem nad odrom jednoga od svojih sugrađana, postaje vizionar koji nas potom odvodi u carstvo larvi i snova! Dakle, iz kakvoga ugla on posmatra život? I šta u stvari hoće da iskaže tim delom čiju celo- vitost u prvi mah ne primećujemo?

Ispod slike, na crnoj pločici, pozlaćenim slovima ispisane su ove reči: „Makar i da te hitnja mori, o namerniče, zastani samo časak i počuj davnašnju povest našega grada, kazanu u nekoliko reči. Don Gonsalo Ruis od Toleda, gospodar varošice Orgas, veliki notaroš Kastilje, između drugih dokaza koje nam ostavi o svome milosrđu, preuze brigu da ovaj hram svetog apostola Tome, do tada siroma- šan, a u kome htede po svojoj volji biti sahranjen, bude bogato obnovljen o njegovom trošku te priloži m nogo blaga u zlatu i srebru. Onog časa kada su sveštenici kre- nuli da ga pokopaju, dogodi se nešto čudesno i predivno: sveti Stefan i sveti Avgustin, sišavši s nebesa, rukam a ga svojim prihvatiše i ovde sahraniše. Kako bi bilo predugo kazivati kakav razlog navede te svece da učine što učiniše, pođi, namerniče, ako uzmogneš, u obližnji sam ostan av- gustinaca pa se tamo raspitaj i monasi će ti sve potanko is- tolkovati. Upokojio se u Hristu godine 1312. Pošto ti se kaza o blagodatnom činu žitelja nebeskih, poslušaj sada koju reč i o nepostojanstvu smrtnika zemaljskih. Elem, narečeni Gonsalo testamentom zavešta po dve ovce, še- snaest kokošaka, dve mešine vina, dva tovara drva i osam stotina onih novaca koje zovu maravedi, a s jasnom namerom da sveštenstvo te crkve i sirotinja u parohiji imaju na- vedenu ostavinu primati godišnje od žitelja varoši Orgas. Ali kako pak varošani verovahu da će vremenom to pravo biti ukinuto, i kako ovih potonjih godina odbijahu da is- punjavaju taj pobožni zavet, ministarstvo pravde u Valja- dolidu, saslušavši energičnu predstavku župnika ovog hrama, Andreje Nunesa Madridskoga i Pabla Ruisa Duro- na, ekonoma, prisili te varošane da namire što su bili du- žni. Tako i delo E1 Greka predstavlja spomen na sudaniju koju župnik svetog Tome dobi protiv žitelja Orgasa. Ova slika im poručuje: ’O nezahvalnici! Pre ravno dva i po veka jedan pobožan hrišćanin, kome su u sudnjem času sveti Stefan i sveti Avgustin u/vratili blagodaću, htede da pri-

10/

loži svoje blago sveštenstvu samostana svetog Tome. Bili ste toliko ništavni da se oglušiste o njegovu volju, koju tako uzvišeno posvedočiše svetitelji. Bojte se! Je r on sada na nebu zbori sa Hristom i Blaženom Devicom.’“

Tako piše crno na belo. Povodom tog zakeranja i te za- vrzlame nastao je ovaj nadahnuti zapis. Kakva li je dušev- na snaga umetnika promislila i preoblikovala tu temu! Prosta zađevica, u koju se uplelo čak i jedno sumnjivo ču- do, brzo bi pala u zaborav i bila prekrivena ćutanjem da se nije iznenada pojavio E1 Greko i iz jednog lokalnog, priprostog prizora iznedrio beskrajnu moć španskog ose- ćanja. Između tih prozaičnih parničara izdiže se njegovo srce da ovekoveči jednu tako neznatnu dogodovštinu. A župniku Nunesu, koji nam priča o čudu, uzvraćamo pita- njem: „Verujete li u njega?“ Međutim, kada progovori E1 Greko, on nas vodi tamo gde se nema pravo na sumnji- čavost.

Ozbiljnost tih jednoličnih likova, kao i hladna boja na- glašena vatrenim kontrastima, snažno nas podstiču na sanjarenje budeći u nama želju za kontemplativnim živo- tom. Zašto li sam se pred tom kompozicijom neuporedivo snažne životnosti setio one ganutljive i tanane arapske popevke koja se sinoć gubila u pomrčini moje prve noći toledanske? Ne znam koliko bih tog prvog dana u crkvi svetog Tome dugo uživao u tim mističkim dozivima da nisam sa užasavanjem opazio kako su se uzmuvali oni mali crkvenjaci koji su mi otvorili crkvu. Ispred platna su pre- lazili sa povijenim lojanicama na takav način da se m ogao uvideti njihov očigledan prezir prema gornjem delu kompozicije. Trebalo je videti te sitne duše iz sakristije kako dugim štapovima upiru tamo gde se sa oreolom pojavlju- ju Isus Hristos i Devica, a pred njih, sasvim nag, istupa knez od Orgasa, kao što je trebalo i čuti kako nadobudno ponavljaju: „Kakav bezumnik! Kakav ludak!“

E1 Grekovo ludilo! Taj tako prostački prekor, koji mo- žda ima donekle razloga pred nekim slikarevim delima, posve je besmislen pred tolikom produhovljenošću i ozbiljnošću. Mnogi među poznavaocima tvrde da je E1 Greko bio genijalan, ali da mu se docnije pomutio um. Što se pak mene tiče, shvatio sam od prvog trenutka da se nalazim pred snažnom i jedinstvenom dušom, da je ra- zumno posumnjati u takvu tvrdnju, ali da je još razumni- je pažljivo promisliti o njoj. Stoga sam se zarekao da ću lo značajno špansko pitanje prouČiti tako Sto ću ponešto uz*

11/

gred pripovedati i o E1 Grekovom životu, tragajući za čita- vim nizom njegovih slika po ovdašnjim crkvama.

El Grekov živo t

Poznavaoci jednodušno smatraju da se E1 Greko rodio na ostrvu Kritu između 1545. i 1550. godine, ali nisu pro- našli nikakav trag o njegovom rodnom selu, porodici ili najranijem obrazovanju. Po svemu sudeći, on je bio jedan od mnogih mladića koji su sa tog ostrva pristizali u Vene- ciju gde su odranije imali starije, već imućne i uvažene srodnike. Ti grčki doseljenici stvorili su oko crkve San Đorđo naseobinu od preko četiri hiljade duša. Staklari, minijaturisti, iluminatori, svi oni su zavetno čuvali svoje vizantijske korene. Otuda je E1 Grekova paleta, na kojoj prevladavaju crna i bela boja, s razlogom dovođena u vezu sa starim vizantijskim majstorima, kao što to piše u jednom poznatom rukopisu sa Svete Gore.

Prvi raspoloživi neosporan dokument o ovom tajan- stvenom umetniku predstavlja pismo u kome stari ilumi- nator Julije Klović, takođe egzotična ličnost (poreklom iz Dalmacije), moli kardinala Alesandra Farnezea da u svojoj rimskoj palati „pruži konak jednom momčetu iz Kandije, učeniku Ticijanovom, a koji je pri tom i valjan slikar“ .

U palati Farneze E1 Greko je uradio nekoliko veoma valjanih studija koje danas možemo videti u m uzejima Na- pulja i Parme, u Berueteovoj zbirci, u Eskorijalu i u Lon- donu. Na njima se zapaža uticaj Ticijana, Tintoreta, Palme Starijeg i čitave Venecije.1 Međutim, tada se u Rimu beše već sjatilo previše slikara. E1 Greko je poslušao pozive bo- gate Španije i oko 1575. godine otišao je u Kastilju, u To- ledo, gde je bio siguran da će dobiti posla. Tamo će, šta- više, naći modele i način osećanja stvari koji su odgovarali njegovoj prirodi.

Kralj Filip II beše tih dana premestio dvor i vladu u Madrid i u svoj Eskorijal. Ali veoma plemićki, veom a kra- Ijevski, imperijalni Toledo, na svojoj surovoj litici, sa rim- skim ruševinama, vizigotskim bazilikama i arapskim dža- mijama, sa svojim crkavama i palatama bio je i ostao duša Španije. Njegova katedrala beše pretrpana svakojakim umetničkim predmetima, ali su joj nedostajale slike koje bi odgovarale njenom duhu i karakteru. Ona je čekala i prizivala svog slik.u.i Člm je Hl Greko raspakovao prtljag,

12/

odmah su ga saleteli kanonici i naručili ono „Cepanje haljine Hristove“, sliku koja i danas u sakristiji katedrale izaziva opšte divljenje.

To delo velikog stila, blistavo i celovito, posve je sabra- no oko uzvišene Hristove tuge. Desno od Sina Božijega, čija je haljina izrazito crvena, stoji plemić u škriljastom oklopu. Ta ponosita ličnost preplanulog lika iskazuje misao čitave kompozicije. On ne sudeluje u zlopočinstvu, on trpi, meditira i zna šta se ima desiti. Iza Hrista i tog vi- teza, njegovog svedoka, u pozadini koja je nalik gornjem delu oklopa, dižu se i tiskaju koplja i perjanice grdne go- mile. Sav taj ološ, uostalom, ne uspeva da svojom dernja- vom pomuti veličanstveni primer dostojanstva koji pruža prvi plan slike.

Italijanski uticaji primetni su na tom E1 Grekovom pr- vencu u Toledu, kao i u delima koje je u to vreme radio za crkvu Santo Domingo el Antigo. To je večita priča o traga- nju za originalnošću. Posle niza beznačajnih ostvarenja, Balzak piše ,,Šuane“*, pravo remek-delo, ali ipak pod uti- cajem Valtera Skota. Svoj pravi izraz naći će tek kada bude krenuo da opisuje život svoga doba. Tako je i E1 Greko otkrio sopstveni genije kada je odlučio da slika kastiljansko plemstvo. U tom pogledu, slika „Mučenje svetog Mavrikija i njegovih saboraca“, koju je između 1580. i 1584. godine uradio za kralja Filipa II, svedoči da je on konačno prona- šao svoj put u realističnom dočaravanju duševnih lomova.

Ta kompozicija bila je u skladu sa naravi jednog kralja koji je tada slikarstvo usmeravao ka patetičnom moralu i vodio ga od Ticijana ka seviljskoj školi. Čini se, međutim, da „Mučenje svetog Mavrikija“ nije u potpunosti zadovolji-lo Filipa II. On je procenio da E1 Grekovo platno ne može biti postavljeno u oltaru, te se obratio firentinskom slikaru Romulu Ćinćinatiju koji mu je uradio osrednju, ali ne i zanemarljivu kompoziciju. Oba suparnička dela nalaze se danas u samostanu San Lorenco u Eskorijalu. Italijanovo delo nalazi se u oltaru svetih mučenika, a E1 Grekovo platno čuva se u kapitolskoj dvorani. Sasvim prirodno, posetilac nastoji da dokuči šta mu je zamerao kralj. E1 Greko je trebalo da naslika znamenitu povest o onim hrišćanskim vojnicima kojima je rimski car zapovedio da se žrtvuju bo- govima, a oni ne htedoše ni pokleknuti niti se pobuniti, nego prihvatiše mučeništvo; slikar nije video njihov pod-

’ Šuani - protivnici Francuske revolucijc. - Prtm prvv.

13/

vig u pristajanju na smrt - u čemu bi im hiljade ispovedni- ka bile ravne - nego je poželeo da uzveliča činjenicu što je njihov vođa Mavrikije svojom besedom privoleo čitavu le- giju da pristane na žrtvovanje. Zbog toga je on u lepim proporcijama prikazao, u prvom planu, dug i poverljiv raz- govor svetog Mavrikija sa saborcima, a zatim je, u pozadini, predstavio sveca sa štabom i povorkom anđela, svirača i pevača, dok pristupa da teši jednog po jednog sve svoje vojnike i potom prima njihove posečene glave.

Razumemo što je Filip II, inače sklon ozbiljnim sanja- renjima, kojima je uostalom posvetio mnoga svečana zdanja u svom Eskorijalu, bio iznenađen tom veličanstvenom neobičnošću jedne potpuno umne slike. Stremeći ka jasno zamišljenom cilju, E1 Greko će ubrzo posle tog polo- vičnog uspeha dostići najviši stepen savršenstva u slavnoj slici „Sahrana grofa Orgasa“.

Eto, to je njegovo popularno remek-delo. Njime je za- dobio slavu i te 1584. godine postigao je ogroman uspeh. Otada će za samostane i crkve naslikati „Svetu Magdale- nu“, „Franju Asiškog“, ,Veroniku sa ubrusom“, portretisa- će elitu kastiljanskog društva, dok istovremeno smišlja svoje velike poeme mističkog slikarstva. Tokom više od trideset godina Toledo je imao u E1 Greku jednog od onih umetnika kakvih je imala renesansna Italija, koji se nisu zatvarali u samu svoju umetnost. Taj veliki slikar je vajao, zidao i pisao.

Međutim, kako je mogućno donositi sud o tim različi- tim delatnostima? Nečastiv duh se ostrvio na njegove ra- dove pisca, vajara i ahitekte. Šta se uopšte desilo sa ruko- pisima u kojima on izlaže svoje misli o slikarskoj umetnosti? Bez ustezanja naklonjen starom majstoru, Pa- čeko izjavljuje da su to bile ideje velikog filozofa. Možda ćemo ih jednog dana pronaći u nekom samostanu ili u nekoj svešteničkoj knjižnici. Njegove skulpture vitkih, čak suviše izduženih i suptilnih formi svedoče o jednoj usred- sređenoj strasti. Kažu da je, tražeći po svaku cenu lični izraz, dostigao neku vrstu fatalne lepote. Na kraju XVIII veka, u jednoj franjevačkoj crkvi u Iljeskasu - varošici na putu od Madrida ka Toledu, koja inače igra znatnu ulogu u pikarskim romanima - još se dalo videti najznačajnije njegovo vajarsko delo: grobnice osnivača manastira, Ge- deona de Inahosa i njegove žene donje Kataline Velasko. To su bile dve niše od belog mramora, ukrašene pilastri- ma i frontonima, gdc dvoje zadužbinara skrušeno kleči u

14/

molitvi. Na bokovima su bile izvajane narikače... Taj opis je prikazuje kao nekakvu grobnicu italijanske renesanse, gde nedostaju tuga i zebnja od smrti koje se tako osećaju kroz srednji vek. Ljudi lakoverno misle da je E1 Greko umeo da svoju dušu uskladi sa tim dekorom; ali nije osta-lo ništa od tih grobnica... Hoćemo li sud o njegovom ta- lentu donositi na osnovu figura dvojice apostola koje ukrašavaju veliki oltarski naslon u crkvi Karitad? To je ita- lijanska umetnost, elegantna ali i nadahnuta izražajnom i bolnom životnošću... Da li da se oslonimo na one statue koje ukrašavaju amvon u bolničkoj crkvi Afuera? Biće da je neke od njih izvajao E1 Greko. Ali koje?

U istoj meri stradalo je i njegovo neimarsko delo. Nje- govi oltari mogu se videti u crkvi svetog Vinsenta Toledan- skog i u bolnici Afuera. Ipak, čini mi se da se njemu više’ ne pripisuje većnica Toleda, zamišljena u otmenom grč- ko-rimskom stilu, koji je krajem šesnaestog veka bio veoma uobičajen u Italiji.

Ova različita i nepouzdana ostvarenja daju mi za pravo- zar ne? - da zaključim da se E1 Greko, čim ne vidi priliku da izrazi svoju dušu, povlačio u pristojan, znalački, od- meren, dakle hladan posao. Kada nije ponet osećanjima, on je samo majstor koji radi ne mareći za ono što je uradio. To je čudak koji svojom zagonetnom ličnošću udvo- stručuje tajnu svoje umetnosti.

Život i dela potonula u tamu - takav je E1 Grekov usud. Tek 1908. godine jedan španski učenjak po imenu Manuel Kasio uspeo je da nam pruži nekoliko preciznih podataka. Pokušajmo da izdvojimo nekoliko sjajnih pojedinosti koje je on, kako-tako, uspeo da utvrdi. Pre svega, kakvo je dakle bilo El Grekovo lice? Da li ga možemo prepoznati pored likova Mikelanđela, Ticijana i Klovića na slici „Izgon tr- govaca iz hrama“? Nije li naslikao sebe u liku centuriona na slici „Cepanje haljine Isusove“ ili u liku svetog Josifa ha slici „Sveta porodica“ koja se danas čuva u Pradu? Ne nalazimo li ga u odmaklim godinama među vlastelinima koji vrše obred u „Sahrani grofa Orgasa“? Nije li sebe prikazao u liku onog ispijenog sanjara na portretu koji je u Berue- tinom vlasništvu? Dozvoljavam i tu mogućnost. Verujem da je u tom uzbudljivom nizu dela izrazio različita stanja jedne velike duše u razvoju. Greko je svakako bio onaj čo- vek sav tanan i grozničav, glave blago nagnute ulevo, poput veverice, ako tako smem reći, ali oplemenjen religio- znim sanjarenjem, ćutljiv i možda neurasteničan.

15/

Odnedavno je poznato da je stanovao u jevrejskoj če- tvrti, nedaleko od crkve svetog Tome. A među tim oburva- nim kamenovima nalazili su sebi krov nad glavom, jedan posle drugoga, čuveni blagajnik Samjuel Levi i čarobnjak markiz De Viljena. Narodna mašta još prekopava te krše- vine ne bi li pronašla trag od riznica onoga prvoga ili ne- što od dijaboličnih radnji onoga drugoga. Gospodin La- fon, konzervator muzeja u Pou i jedan od najboljih znalaca španske umetnosti koje Francuska ima, prepo- znao je iza tih ruševina one sive brežuljke koji se često po- javljuju u pozadini El Grekovih slika. Kada bi prilazio pro- zoru, slikar bi primećivao, pored mosta Alkantara, čuvenu napravu koju je izumeo Italijan Huanelo, mehaničar Kar- la V, za izvlačenje vode iz reke Taho do na vrh grada. Ta naprava, inače poznata kao Huanelov izum2 (artificio de

Juanelo), bila je čuvena u celoj Spaniji, te su ljudi oda- svud dolazili u Toledo da joj se dive. Ne sumnjam da je njoj pripadao onaj tajanstveni točak koga je E1 Greko naslikao u pozadini slike „Sveti Martin deli ogrtač sa siroma- hom“. Kao i Leonardo da Vinči, E1 Greko se živo zanimao za mehaniku. Sasvim je prirodno što je on rado posma- trao tu napravu na vidiku, koju su ondašnji spisi često na- zivali jednim od svetskih čuda.

Sa porodicom i mnogim učenicima slikar je raskošno živeo u jevrejskoj četvrti Toleda. Imamo dokument o unu- trašnjosti njegove kuće, koji predstavlja pravu žanr-sliku. Tri žene različitog doba, pored kojih leži lepa mačka, vezu i predu, dok četvrta drži dete u naručju.

Taj dečak, koji će postati „Sveti Martin“ u kapeli San I lose, kao i nežni momčić koji raširuje mapu grada u ,,Po- gledu na Toledo“, po svoj prilici je niko drugi nego Hor- he Manuel Teotokopuli, sin E1 Grekov.

Poput oca, Horhe Manuel je bio istovremeno slikar, va- jar i arhitekta. One kopije „Cepanja haljine Isusove“ i „Svetog Petra i Pavla“, za koje se verovalo da su E1 Greko- ve, načinio je njegov sin. On je sigurno napravio mnogo replika kojima je danas pretrpano tržište. Da bismo stekli iole zanimljivu predstavu o tom mladom čoveku, valja imati u vidu kako je on bezmalo ceo život provodio u mo- zarapskoj kapeli katedrale.* A ta kapela predstavlja jednu od najdragocenijih tradicija Toleda, odnosno jednu reli-

*Naziv potlče od arapskog musta’rib, što znači poarabljen. Tako su na- zlvall hrišćane koji su živeli ti muslimanskoj Španiji i pisali na arapskom.

Prtm. pntv,

16/

kviju iz vremena Mavara. Ona ovekovečuje postojanost onih koji su, pod muslimanskom vlašću, sačuvali svoju krv i veru. Među njima su se zadržali posebni bogoslužbe- ni oblici, istočnjačkog porekla, koje su u Španiju davno uneli gotski varvari; početkom XX veka tamo još dolazi na molitvu nekoliko mozarapskih porodica koje pripadaju različitim staležima. Horhe Manuel je sagradio kupolu i lanternu tog veoma poštovanog svetilišta. Iako su se njegovi nacrti učinili suviše smeli ljudima od zanata, on je uspeo da ubedi kanonike da ih prihvate i sav posao je potom uspešno priveo kraju...

To je sve što znamo o životu E1 Grekovog sina, koji je umro prilično mlad. A to zanimanje kome je posvetio ži- vot čini ga donekle pesničkim. Ovoga trenutka pada mi na um sin Viktora Igoa, Fransoa-Viktor, koji se, da uveća' slavu svog prezimena, stavlja u službu Šekspira i slavi ga kao jednog od prethodnika svoga oca. Sa saosećanjem posmatramo kako Horhe Manuel čuva taj mozarapski kult. Time on odaje počast raznorodnoj tradiciji kojom se nadahnjivao E1 Grekov genije. Kako je dirljiv čin tog mladog čoveka koji kupolom zasvođuje vode što izviru iz drevnog tla toledanskoga!

E1 Grekova kći još je romantičnija od Horhea Manue- la3. Ona je onaj mali skutonoša u „Sahrani grofa Orgasa“, ona je ono dete Isus koje bojažljivo korača puteljkom u okolini Jerusalima, držeći se za ruku svetog Josifa na isto- imenoj slici u crkvi San Hose. Nadasve, ona je onaj plemeniti i ozbiljni portret mlade žene, koji je prodat sa kolek- cijom Luja-Filipa u Londonu 1853, a koji se danas nalazi u vlasništvu ser Džona Sterlinga Maksvela. Kakva bi to bila knjiga Ijubavi kad bi se sabrala imena svih koji su je vole- li! Njome je bio očaran čak i mladi Teodor Šaserjo (francuski romantični slikar). Ipak, među ludorijama koje je ona izazvala najčudnija je ona koju čini erudita Bišon kada u svom Atlasu francuske kneževine u Moreji, između dva krokija franačkih utvrđenja, ističe taj dražesni lik kao obra- zac „prave grčke rase“. Poznajemo lepe oči, čisti oval i tam- nu boju lica E1 Grekove kćeri, ali do nas nisu doprli ni glas ni osećanja te dirljive, uzbudljive i nemirne devojke. Pri- stojnost nalaže da kod slikara polukatoličkog poluarap- skog ozbiljnog Toleda kći jedinica bude pokrivena velom.

Imamo li potpunija saznanja o njegovom ateljeu, o njegovim učenicima i njegovom podučavanju koje će uti- cati čak i na velikog Velaskesa? Znamo da je kod njega

17/

učio fra Huan Bautista Majno, dominikanac na velikom glasu po svojim vrlinama, koji je slikao portrete sa tako divnom blagošću i ljubavlju da je, ne zanemarujući slič- nost, davao mladalačku draž čak i najstarijim i najružnijim osobama; zatim graver Dijego de Astor, čije bi estampe svako poželeo, osobito jednog svetog Franju dok kleči sa mrtvačkom lobanjom u ruci, prema E1 Grekovom delu, ili ilustracije za povest o svetom Jakovu; pa Orijente Antonio Pisaro i konačno njegov najdraži učenik Luis Tristan koji mi, na osnovu desetak slika koje sam video u samostanu Santa Klara La Real, izgleda precenjen.

U jednom zapisu Pačeko nam ukazuje kakve su pouke mladi umetnici dobijali učeći od ovog majstora. Taj sevilj- ski slikar i kritičar dođe jednog dana u Toledo da poseti E1 Greka kome je tada bilo između šezdeset i sedamdeset godina. Ovaj ga uvede u odaju punu glinenih maketa za skulpture, a zatim ga povede u drugu odaju gde su se na- lazile skice za njegove slike. Sve je to veoma iznenadilo čestitog Pačeka. „Kome bi uopšte palo na um, piše on tim povodom, da Domeniko Greko skicira svoja dela i da ih retušira u više navrata, da razlaže i razlučuje nijanse daju- ći tako svojim platnima onaj njihov izgled surovih skica i pretvarajući se da im daje najveću slobodu i snagu u fak- turi?“ Neko neupućen zaključio bi iz tog kratkog zapisa da se E1 Greko trudio da izbegne obline i da je tražio sirov, neposredan, brz izraz.

Pačeko je tom prilikom još zapitao E1 Greka šta je njemu bitnije: crtež ili boja? Na to je stari majstor odgovorio da je važnija boja; zatim je dodao da je „Mikelanđelo bio dobar čovek, ali da nije znao slikati“. Što bi, ukoliko se ne varam, imalo da znači: „Mikelanđelo je pravi čovek (u onom smislu u kome je Napoleon rekao Geteu: ’Vi ste pravi čovek, gospodine Gete’), ali on, ako ćemo pravo, ne stvara slikarstvo, on samo crta grupe statua.“ Poznato je, inače, da je E1 Greko imao visoko mišljenje o svojoj umetnosti. Jednog dana jeronimovci manastira Santa Marija de la Sisla (čiji se temelji još vide na pola milje od Toleda) za- moliše ga da im naslika „Tajnu večeru“. Pogodivši se s njima, on prepusti narudžbinu svom dragom Luisu Tristanu. Pošto je završio sliku, ovaj zatraži od monaha dve stotine dukata. Njima se slika neobično dopala, ali im se cena uči- ni previsoka za tako mladog slikara. Tada se oni obratiše E1 Greku da iznese svoj sud. Tek što je letimice osmotrio sllku, majstor vltlajući štapom kidisa na učenika nazivaju-

18/

ći ga „propalicom koja sramoti slikarstvo“. Čestiti kaluđe- ri se umešaše pravdajući mladića da mu nije zameriti što ne shvata vrednost novca. E1 Greko je, međutim, nastavio: „Ovaj pasji sin nas izdaje dajući tako lepu sliku za manje od pet stotina dukata. Ako mu odmah ne date toliko novca, neka je odnesu mojoj kući.“

Taj neobični čovek imao je smelosti da se suprotstavi čak i samoj inkviziciji. Teolozi su ga bacali u grdne nepri- like zahtevajući od njega da uveća krila anđelima. Uzgred rečeno, on je bio u pravu: krila nisu potrebna (pošto je reč o natprirodnim bićima, niko neće tražiti objašnjenje) ili su pak potrebna krila srazmerna telu. Bilo kako bilo, optužen da se na pojedinim slikama oglušio o kanonska pravila, E1 Greko se žalio sudu i dobio proces. Fidija nije bio te sreće u Atini.

Članovima udruženja likovnih umetnosti predlažem ovaj način koji je E1 Greko primenjivao sa mušterijama. On nije prodavao svoje slike, on ih je davao u zalogu za izvesnu svotu novca, zadržavajući pravo da ih preuzme natrag ukoliko mu bude odgovaralo da novac vrati. A ta gospoda bi mogla biti još i na dobitku od tog neobičnog opiranja na početku XVII veka da se rad oporezuje. Pore- znik je zahtevao da E1 Greko plati porez na narudžbine koje je upravo završavao u Iljeskasu. On je odbio da plati i poveo je parnicu pred kraljevskim sudom, koji mu je dao za pravo i tom prilikom presudio da se od svih pore- za izuzimaju tri plemenite umetnosti: slikarstvo, vajarstvo i arhitektura.

Reklo bi se da je ovakvim postupcima E1 Greko dono- sio ideje dotle nepoznate u Toledu. Njegova narav takođe je izgledala bizarna. Husepe Martines ga kori da je „radi svakojakih zadovoljstava unajmljivao svirače da mu u ku- ći sviraju dok ručava ili večerava“. A kakvu je muziku voleo da sluša? Muziku arapskog duha i boja? Ili onu sna- žnu, ponositu umetnost koju sam naslutio slušajući jedne večeri naizmenične glasove u pomrčini manastira na Monseratu? U to doba su se, pretpostavljam, po crkvama Kastilje izvodili komadi sastavljani da gode melanholič- nom ludilu kralja Filipa II. Danas se mogu čuti jedino u Sikstinskoj kapeli. Oni izražavaju suštinu Španije u istoj meri kao slikarstvo jednog Moralesa ili jednog Surbarana.

Ipak, ja verujem da je E1 Greko, kao grozničav umetnik sa pomalo lavantinskom prirodnošću, bio skloniji oporim i tužnim popevkama koje na kamenitom tlu na-

19/

staju uz brujanje gitare. S večeri bi slušao kako ih pevaju prosjaci i vodonoše, dok je prelazio most Svetog Martina idući ka letnjikovcima (cigarrales) okruženim vrtovima na zavojitoj obali reke Taho, jugozapadno od Toleda. A tamo se, govoreći jezikom onovremenog pesnika, uzdizala poljska kuća „sagrađena po zamisli i izumu kritskome“. Ovim rečima se htelo reći da je E1 Greko prihvatio da za moćnog kardinala, nadbiskupa Sandovala i Rohasa ukrasi letnjikovac na vidikovcu Buena Vista. Pored reke Taho, u vrtovima narandži, kestenova i borova isticale su se statue nimfi, dok su oko majušnih jezera skakutale srne.

Prolaznik može i danas, tu i tamo, da primeti ostatke te nekadašnje raskoši. U delu „Letnjikovci toledanski“ Tirso de Molina opisuje tamošnji život baš kao što nam Bokačo daje sliku medičijevske vile na brdima iznad Fi- rence. U letnjikovcu na Buena Vista E1 Greko je svake ve- čeri susretao najvrsnije duhove grada i toiedanske lepotice koje, prema rečima pobožnog prijatelja svete Tereze, „jednom rečju kažu više nego kakav atinski filozof čita- vom knjigom“. Tamo je imao priliku da, osim Tirsa de Moline, susreće Lope de Vegu, divnog dramatičara legen- de o Don Huanu, izvrsnog sveštenika, genijalnog tvorca komedija o maču i ogrtaču, čiji bi ljubavni zanos bilo la- komisleno kuditi; oca Ribadeneira, prijatelja i pisca me- moara Injasija de Lojole; brata Ortensija Felis Paravisina i Arteaga, iz reda trinitaraca, koji je sastavljao lirske, suptil- ne i mistične romanse; pesnika konkistadora Ersilju, uče- nika Publija Stasija i Lukijana, prvog istraživača Patagoni- je koji je svoje podvige opevao u „delu divljijem od naroda koje opisuje“; Valtasara Grasijana, nerazgovetnog, preopširnog i dubokog prozaistu koji je slikao romantič- ne prizore života da pomogne pri vaspitanju vitezova; Gongoru, slavnog kordovanskog fratra ispunjenog neob- uzdanim patriotizmom i verom, tog majstora svima, koji je pisao mavritanske, hladne, blistave i beskonačno iski- ćene romanse; i naposletku samog Servantesa. Istih tih godina sveta Tereza je u Toledu delovala kao osnivač reda i kao genijalan pesnik.

E1 Greko nam je ostavio portrete izvesnog broja tih lič- nosti. Sanjareći gdekad zamišljam jedan obnovljen salon u letnjikovcu na Buena Visti, u kome bi se ponovo okupi-li kardinali, pesnici ovenčani lovorikama, lekari, pravnici, romantične žene, nebrojeni fratri i gospari, čitavo ono to- ledansko društvo koje je danas rasuto po javnim ili privat-

20/

nim zbirkama. I znam kome bih poverio da predsedava tim obziljnim skupom. Bio bi to Huan od Avile, pisac one znamenite knjige o duhovnom usmerenju, Poslušaj, kće- ri (Audi, filia ), koju je napisao da bi privoleo jednu kralji- činu pratilju da se odrekne sveta, otkrivajući joj ovu misao iz Svetog pisma: „Poslušaj, kćeri, pogledaj i uho prigni, za- boravi narod svoj i dom oca svoga, i car će te prigrliti Iju- bavlju zbog lepote tvoje.“ Bilo bi sasvim prikladno da lik ovog velikog mističara predsedava takvom uskom krugu umova, najuzvišenijem izrazu španskog Zlatnog veka, a istovremeno bi nas uputio u religioznu misao koja predstavlja suštinu E1 Grekovog talenta.

Slikar „Sahrane grofa Orgasa“ umro je oko svoje sedamdeset šeste godine. U crkvenim knjigama parohije Svetog Vartolomeja u Toledu piše: „Dana sedmog aprila 1614. godine upokoji se Domeniko Greko, ne ostavivši te- stamenta. Sahranjen je kod crkve Santo Domingo el Anti- go. Bog neka primi dušu njegovu!“ Zahvaljujući Husepeu Martinesu, koji je nešto docnije sređivao njegove Raspra- ve o umetnosti, saznajemo da je E1 Greko na samrti ostavio „kao celo svoje imanje nekih dve stotine skiciranih slika“. Nisu li to one skicirane slike koje s vremena na vreme odnekuda iskrsnu i poljuljaju naše uverenje u slikarev nepomućen um?

E1 Greko je legao u grob dve godine pre Servantesa. Taj datum je jedno od retkih nesumnjivo utvrđenih pita- nja u njegovom životopisu. Njegovi zemni dani zastrti su tamnim velom; ništa nije poznatiji u danima slave nego što je bio u mladosti; vreme je prekrilo senkom mnoge aspekte njegovog genija; čovek ponekad pomisli da mu, ukoliko hoće da dokuči tu zagonetnu ličnost, jedino pre- ostaje da sanjari pred njegovim slikama koje je uostalom teško otkriti u pomrčini i pod prašinom skrivenih kapela toledanskih.

Moji časovi u Toledu

Neću ni pokušavati da opisujem onaj Toledo u kome je živeo E1 Greko krajem XVI veka. Od male vajde bi bila sva sjajna prisećanja slična istorijskim kavalkadama. Ona ne mogu da nas uvedu u srž naše teme. Da bismo makar naslutili kakve je moralne uticaje pretrpeo EI Greko, po- kušaću da što skromnije izrazim svoju iskrenu Ijubav pre-

21/

ma njegovom gradu. Ja sam u Toledu živeo posve izložen tamošnjim uticajima tako da, u mom sećanju, pojedini ča- sovi koje sam proveo pored E1 Grekovih slika čine izvestan produžetak njegovog dela. Isto tako, želeo bih da, opširno i gotovo zbrda-zdola, govorim o Toledu, čineći pri tom svakojaka odstupanja koja bi nas možda upućiva- la da bolje razumemo E1 Greka.

Predugo sam čekao! Kako bih nekada umeo da rečito iskažem svoju ljubav! Danas žalim što sam, iz straha da budem nedorečen, odgađao da dam izraza tom žaru! Ako još uvek volim Toledo, razlog tome je što on predstavlja velik deo mog minulog života. Tri puta sam hitao da začu- jem pesmu Španije. Već od granice sačekivala me ona popevka koja budi tugu kazujući da se valja miriti sa sudbi- nom. Sećam se da se beše gotovo šćućurila u kutku male železničke stanice. Kroz odveć hladni i gotski Burgos, preko Valjadolida gde počivaju sve mlade žene u sakristiji, pa do svete Avile, ta slabašna pesma se iz dana u dan širi i osmišljava. U Toledu me zapahnuo dah sa Juga. Kao što pojedinci daleko od obale uzdrhte ako osete slan poveta- rac sa okeana, tako sam ja ovde udahnuo dašak Orijenta. Posle tri veka kako propada, ovaj grad je sačuvao svoju tradiciju i on će se pre srušiti nego što će sebe poreći. U vreme E1 Greka bio je to isti ovaj grad koji sada gledam i ista ova reka koja teče pred mojim očima; on je i dalje va- roš podignuta na granitnoj litici surovo opasana dubokom jarugom reke Taho.

Usred nepomičnog predela Toledo i dan-danas predstavlja ogromnu cvast, raznorodno uspinjanje crkava, samostana, gotskih kuća, te uzanih i visokih arapskih prola- za. A njegovi kamenovi ne prestaju da govore isto ono što je nekada slušao E1 Greko, a čemu on vraća život bujnim jezikom svojih slika po oronulim kapelama. Toledanski razlozi! To je predivan dijalog između hrišćanske i arapske kulture koje se uzajamno trvu i glože, a potom se me- šaju i prožimaju. Oni koji svoju krv napajaju lepotama Španije znaju da je sve delatno i delotvorno na tom afrič- kom tlu. Nizom svojih divota, počevši od uzvišene uglađe- nosti kopljonoša (lanzas sagradas)* do neke od najubo-

*lanza sagrada (šp.) - Misli se na koplje kojim je rimski vojnik Longin probo Hristovo telo na krstu („...nego jedan od vojnika probode mu re- bra kopljem; i odmah izađe krv i voda“,Jov, 19, 34. ). Ono predstavlja vellku hrišćansku relikviju, te su njegove simboličke replike nošene u pmcc.sijuma tokom Vclike Seđmice. - Prim. prev.

22/

gijih mironosica (manolas)* ukrašenih karanfilom, sve sudeluje i doprinosi njihovom uživanju. Srce im ustrepti čim začuju napukao glas neke Kastiljanke ili ugledaju ne- plodne padine Sijere povijene na vetru: brige, misli, sve im netragom iščezne, kao u dvadesetogodišnjeg mladića kad začuje udar potpetice mlade igračice dok izvija zlat- nožute ruke pucketajući kastanjetama.

Na suprotnoj strani Toleda. Da bih jednim pogledom obuhvatio čitav Toledo, voleo sam u predvečerje sići niz Arabal, proći Kambronsku kapiju i preko mosta Svetog Martina zaći na drugu stranu Taha. Desno od mene prostire se kraj zvani Vega. Valja videti sa kakvim ponosom ta ne- plodna ili možda neobrađivana zemlja ističe svoje slabašne strukove poljskog cveća. To je ponos seljaka koji jašu mazge. Nalazimo se u kraju gde izraz arrogante (što otprilike znači „dobro se držati“) uvek zvuči kao pohvala i čestitka. U grad se vraća zbijeno krdo koza brsteći sve pred sobom i tresući hiljadama zvončića, dok za njima priskakuju jari- ći. Sve se preliva u rasplinutoj svetlosti. Predeo u nedogled razastire neku divlju boju; ̂ nigde zelenog oblačka po cr- venkastom tlu. Eto zašto je špansko slikarstvo takvo kakvo je.4 Ta odrana zemlja izražava sebe na isti način kao jedan Velaskes ili jedan E1 Greko; ista nijansa i ista krasota. Sve pokazuje silnu želju da bude lepo. Silazim u pravi haos od strmina i litica po kojima se, jedni iznad drugih, nižu ču- veni cigarrales u kržljavim voćnjacima nalik na provansal- ske kuće, zvane bastide. Ima ih oko dve stotine, svi su ograđeni suvozidinom, a u sredini se nalazi omanja kuća; prašina guta bledunjavo zelenilo. Večeras se otuda širi blag miris žutilovke. Duž kamenitih pristranaka, koje ovde nazivaju rodaderos, a što otprilike znači kotrljaonice, zaputio sam se prema crkvici Device del Valje (Virgen del Val- le), malom svetilištu na levoj obali, preko puta grada.

Gledajući od te crkvice, jednim pogledom obuhvatam ogromnu stenu na čijem vrhu leži Toledo, a koju steže reka Taho. Imperijalni Toledo u punoj svetlosti zgrčio se na tom surovom bregu čijim se grbinama prilagođavao, za- premajući samo vrh. Krševine od njegovih palata obilno se survavaju u rečne virove, ostavljajući njemu, onamo gore, da bude divno ponosit u propadanju.

*manolas (šp.) - tradicionalne figure, nošene tokom Veiike Sedmice u Španiji, predstavljaju žene mironosice koje oplakuju Hristovu smrt i slave njegovo vaskrsenje. - Prim. prev.

23/

Kako dočarati jednobojnu valovitost te ljubičaste i za- gasitožućkaste zemlje? Bilo bi potrebno istaći najpre nje- nu boju i zavijutke, a potom ukazati na obrađene delove na kojima nisu zidane kuće, ali koji upravo imaju lepotu velikih zatvorenih prostora u arhitekturi. Ogromna stena koja nosi jedan tako slavan grad veličanstveno je srazmerna i usklađena da posluži kao okvir takvom dijamantu. Njene goleme i oštre strmine, njene mrke izbočine koje zapljuskuje reka ostavljaju utisak punoće i snage. Kuće su propete na samom vrhu i njihovi obrisi ocrtavaju se prema nebu. Sirovobeli zidovi izgledaju orijentalno, dok se krovovi mešaju sa ogromnom modrikastom nijansom či- tavog brega. Iznad te grandiozne natrpanosti, u kojoj se mnogi minareti džamija mešaju sa terasama manastira i crkvenim zvonicima, uzdiže se tvrđava Alkasar. Sagrađen u teškom stilu, on svima stavlja na znanje: „Meni nije potrebno da budem lep. Dovoljno je da zlikovcima uterujem strah u kosti, a da dobri ljudi budu spokojni.“

U središtu slike, slična preteškom tegu, katedrala uti- skuje u breg neku vrstu udubine kojom prema reci otiče jedan venčić kuća. Ali, nalevo i nadesno, moćno postolje grada ostaje golo, a njegov granit izbija ispod ruševina koje se odozgo osipaju. Razgovetnost i nepomičnost su dve osobine tog dekora u kome crkva San Huan de los Rejes (San Juan de los Reyes), sagrađena po želji katoličkih kraljeva, stoji na svojevrsnoj krmi tako ponosito da me, mi- mo sličnosti, podseća na trougaonu zastavu.

Posmatran odavde, od ove crkvice, u rani suton, Tole- do postaje čudesan. Dok moćna granitna podloga grada uveliko tone u ljubičastu senku, poslednji zraci prelazeći preko sijera obasjavaju Toledo zlatastom rumeni kroz koju katkada promaknu retke senke. Utonuvši u pomrčinu, bregovi se ubrzo ocrtavaju na crvenom nebu koje plamte- ćim sjajem zapljuskuje grad, a zatim sve svetlosti gasnu i Toledo tone u noć. Jedna za drugom, poput kandila pred svetim madonama, svetiljke počinju da ubadaju ruševine. A mene u tom času obuzima pifedivno ushićenje. Klepetu- ša negde u daljini, kas neke mazge, a potom poneka ne- deljna svirka - sve to iz dubine potresa i uzbuđuje moje umne snage.

Odustajem da pratim te postupne promene na Toledu čije pritajene divote lagano tonu u nepomičnu noć. Bila bi potrebna strastvena duša jednog Delakroa da se u tre- nu uhvati i „liksira" promenljivost nebesa, okolnih kraje-

24/

va, zdanja i reke Taho s njenim vrdozima. Ipak, u najmanju ruku, znam šta nam kazuje taj zalazak sunca nad To- ledom; on sakuplja sve oblike, sve boje i sve snove da bi nam govorio o pravom životu koji nam je sudbina name- nila i koji imamo osvojiti...

Kada smo se vratili u Toledo, nekoliko zvona razlivalo je zvonjavu nad gradom, pozivajući E1 Grekove ličnosti u katedralu.

Katedrala u Toledu. Iako se izdaleka ukazuje u svoj svojoj velelepnosti, ta katedrala je tako uklještena između okolnih kuća da se izbliza vidi samo njena južna fasada. Na tamnoj osnovi izdvajaju se grbovi od belog mermera.I u tom krajnje uzbudljivom kontrastu već od prvog trenutka nalazimo onu istu vrstu uživanja, istu čulnu puno- ću koja se širi od snažnih konja Andalusije, od blistave devojke u Sevilji ili ogromnih mirišljavih karanfila u Kordovi.

Nikada mi ne bi bilo dovoljno da, u svako doba dana, lutam između kapela ove grandiozne crkve. Ona nam pruža bezbroj neverovatnih i potpunih divota; a mi uživa- mo baš u tome što nam ih pruža preko svake mere. Prista- jem da njima budem preplavljen pod tim crkvenim lađa- ma čudesne visine. To je poezija velikih dubina. Što bih duže boravio u toj ogromnoj gromadi, otkrio bih na hiljade pojedinosti. U jednom trenutku omiljene knjige prestaju da nam budu lepe, jer nam više ništa ne pružaju: mi smo iz njih uzeli sve. A ko bi mogao da iscrpe tu neizmer- nu Puranu* kakva je katedrala u Toledu?

Kuda god da uprem pogledom, zasipaju me retkosti i smelosti duha, a nikada osrednjosti... Sve ima težinu i nosi patinu vekova, sve je našlo stalno mesto i uskladilo se sa celinom. Svi evropski majstori radili su na tom got- skom zdanju, koje je započeo jedan francuski arhitekta, pod vladavinom jedne francuske kneginje. A ipak, svim bićem i svim čulima osećam da sam u Španiji. Taj sijaset riznica i taj prekrasni amalgam daju savršenu sliku onoga što jeste španska nacija. Ovde sve obznanjuje trijumf gor- de borbene crkve (eclesia militans) koja je oblikovala tu raznorodnu dušu. Ne mogu da se nagledam bojnih zasta- va sa Lepanta. To je naprosto jedan svileni plam koji pada sa svodova, plav i obasut zlatnim zvezdama, po kome se

*Purana je nsiziv osamnacst svetih spevova u kojima se sastoji celokup- no učcnje hindui/ma. - Prini. prev.

25/

širi veliko Hristovo raspeće. A ispod su grbovi Španije, pa- pe i Venecije, u purpurnoj boji.

Dok neumorno koračam po ogromnoj mermernoj ploči sa naizmenično ukrštanim crnim i belim pločicama, između divovskih stubova, moju pažnju uvek privuku re- šetke Hora (Coro) i Glavne kapele (Capilla Mayor) 5, a zatim, iza tih rešetaka, ono tamno mnoštvo, uspravljene go- mile, strastvena, silna i retka raskoš. Prilazim i dodirujem te hirovitosti od dragocenih metala, višebojni jaspis, inge- niozno izrezbarenu drvenariju. Kakva li samo velelepnost materije i kakvo savršenstvo izrade! Glavna kapela je jedan orkestar od gvožđa, srebra, mermera i zlata koji po- buđuje ali i utoljava sve naše želje za umetnošću. Remek- -delo odvažnosti i neposrednosti, ona u svim svojim pre- teranostima sadrži nešto realistično i direktno; koliko god da nas raspaljuje, ona nas ujedno okrepljuje i ispunjava zdravljem.

Žene pokrivene crnim čipkastim maramama kleče na pločicama. Na postolju stubova sedi nekoliko stranaca. Nas stotinak gledamo kroz pozlaćene rešetke kako svešte- nik služi misu, a ja naslanjam ruku na ogradu od jaspisa koja pri dodiru podseća na lepo žensko telo. U toj gomi-li prosjaka, crkvenjaka, saslužitelja i radoznalaca mnogo je manje protokola, ali je i mnogo više revnosti nego što se da videti u Francuskoj. Sam kult i čitava katedrala pokazuju u najvišoj meri karakter nečega živog. Kada zazvo- ne zvončići označavajući uznesenje, očevi pozivaju špan- sku dečicu da pognu glave, a ona se tad preplašeno šćućuri tiskajući glavu među kolena. Ne postoji ništa lep- še od katedrale, sa tim silnim poslušnim neredom, kada orgulje zabruje, kada sveštenstvo krene u procesiju, a deca iz hora istrče kao glasnici. Sve to odvija se prirodno, opširno i poslušno. Inače, ja ne prisustvujem krutim obredima. Ovde pred sobom imam fratra, tog mesnog junaka. On je oslonac na kome se kroz vekove održala prosto- dušna živost. Ona me podseća na onu vrstu užurbanosti kakva vlada u našim sudovima. Ovde zapažam neke neo- bične slobode. Crkvenjaci i saslužitelji u roketama puše na korak od crkve, a zatim se vraćaju da nastave pobožno bogosluženje. Dok traje obred, oni koji svečano mašu ka- clionicom imaju nasmejana lica. Ali su tako sitni pod svo- đovima; jedino su važne njihove odežde i broj. Vidim da su stari čitava stoleća; ne primećujem ih kao pojeđince. Nema boljeg mosta da čovek razume istoriju Toleda.

26/

Sa svojih sedišta prebendijeri pevaju psalme. Najed- nom svi oni se nekuda izgubiše. Samo su se u tim mrač- nim prostorima ispod Device Sagrario čula molepstvija uz pratnju orgulja. Slušam kako teku molepstvija, kao što vidimo da lagano protiče reka. To pevanje teče tako vekovima; zastajem na njihovom rubu, dok će neko drugi na str- moj obali slušati iste pesme koje će unjkavo pevati neki drugi vikari. Ta silna reka, protičući vazduhom, nosi jednu dušu koja plovi i ispunjava katedralu. Sedeći na jednom od bezbrojnih rubova od kamena, mermera ili jaspisa, prelazio sam iz divljenja u sanjarenje.

Uveče u crkvama najdivotniji su vitraži. Katedrala, koju počinje polako da ispunjava mrak, deluje sve moćnije da čak njena moć postaje neumoljiva. Na glas propoved- nika živnu te polusenke. Dok taj sićušni fratar sa zlatne naslonjače govori između dva plamena mene ne obuzima nikakva nežna religija, nego se svetu obznanjuju svemoć- ni ukazi. Ako više volite da gledate balet ili operu, otiđite iza Glavne kapele na videlo. Tamo ima mladih ličnosti od mermera, pozorišnih princeza koje pevaju svoje velike arije. Veoma galantne lepotice! Ako poželite da vidite njihove noge, priđite; evo jedne koja se odozgo, podvijene suknje, strmoglavljuje glavačke. Čarobni su njeni listovi, kolena, gležnjevi.

Sada su u katedrali ostali samo turisti, ljubitelji melan- holije, kao i dečica koja se mole ili se igraju. Oni prave na- klon pred svakim crkvenjakom, kao što leptirice obleću oko sveća, celivaju pod, dok devojčice smerno pridižu oltarski zastor. Svi imaju izvesnu brzinu, sigurnost i pri- snost, po čemu se prepoznaje jedna rasa napajana katoli- cizmom.

Idući ulicama Toleda. Izuzev u ulici koja vodi od Trga Sokodover do katedrale, kao i na prilazu hotelima, nigde u Toledu nema dućana. Dugo tumarate kroz mrežu uskih uličica dok ne izbijete na male samotne trgove gde trava raste u svako doba i gde dva glasa u prolazu čine događaj. Duž visokih, krivudavih i neravnih uličica vode dva reda pločica pored kuća. Izmedu pločica - kaldrma ili nabijen šljunak. A gore, u visinama, uska linija plavog neba.

Bilo da se penjete ili silazite tim turobnim prolazima, svuda oko vas su crkve, samostani, ogromni zidovi sagra- deni - treba li reći? - od prostog materijala, cigle ili kame- nova bačenih u slojeve malfera. Tek tu i tamo poneki pro-

27/

zor, uvek sa rešetkama. Ulazna vrata od granita, teška i tu- žna, obavijena isklesanom brojanicom. Raspeće sa puti- rom, pod kacigom sa perjanicom - što je u izrazito toledanskom duhu i ujedno predstavlja lep motiv za grb nad ulazom. Klinovi široki kao tanjirići, a nekoliko njih sa glavom veličine jajeta, velelepno ukrašavaju masivne površi- ne vrata. Tu pred nama deca gipkih pokreta, mlada deri- šta ponosita i Ijupka, u svojim dronjcima, užagrenih očiju, a tamo gore, nad našim glavama, osmatračnica sa koje nas motri mlada i podrugljiva polufigura - sve nas to opomi- nje da u Toledu postoji još nešto Osim starog slikarstva i naslaganog kamenja.

Katkada primetimo da se na nekom balkonu ozbiljno šetaju devojke; sa ovolikog rastojanja može se samo za- ključiti da imaju lep stas i svetle haljine; to su plemićke gospođice u samostanu devojaka (doncellas)* Ali sve mi biva jasno kada ugledam ludake priljubljene uz rešetke na prozorima. Ta kuća poznata je u čitavoj Španiji, gde čak ima uzrečica: „Ima da te strpaju kod kardinala.11 Nema putnika koji neće shvatiti taj izazovno slikovit kompleks moćnog reljefa gde se spomenici od cigle i litice na kojima stoje stapaju u istu žućkastu nijansu; ali mi treba da razumemo duh i moralne osobine te kraljice svrgnute sa prestola.**

Jutros sam izašao iz gornjeg grada pobednika, koji čine čvrsto građene palate. Hoću da siđem na Taho i da uđem u bedu arapskog grada. Idem afričkom stranom: između sasvim belih kuća prostiru se šljunkovite ledine i smetli- šta prepuna skršene ćeramide. Kuće su okrečene i blešte na suncu. Kroz otvorena vrata vidi se ciglom popločano dvorište, a u njemu: cveće, deca i žene koje čuče po arapski na belim stepenicama.

Afrika se rađa iz ruševina kastiljanskih palata. Istoč- njačka pesma - ona ista koju je neprestano pevušio moj kočijaš na putu za Spartu - razleže se sa te spržene padine da potvrdi neuništivu rasu. Najčešće se u Toledu mogu čuti popevke malaguenas, četiri stiha o nekoj vrlo za-

*Dortcellas (šp.) - reč je o monaškom redu koji je ustanovljen u čast stotinu prelepih devojaka koje su, u vidu danka, španski hrišćani srednjeg vcka imali davati mavarskom zavojevaču. Poznata je procesija u Sorsanu koja predstavlja pomen na te devojke. - Prim. prev.**Misli se na špansku kraljicu Huanu Ludu (Juana Loca, 1479-1555), drugu kći „katoličkih kraljeva" Isabele Kastiljanske i Ferdinanda Aragon- .skog. - Pritn, prev.

28/

mršenoj temi, ali koju i najobičniji ljudi lako razumeju. Potiču iz Andalusije i pevaju se sa setnim zavijanjem u glasu, nalik mujezinu sa minareta. Tek što se prvi zvuci ma- laguena razlegnu vedrim prostorima, jednako živnu i pri- roda i naša duša. Toledo i obale Taha postaju plamteći grm kakav se ukazao Mojsiju.

Po zaravnima oko Toleda primećuju se ogromni nabo- ri, te se stoga čini kao da je preko poljana bačen veliki burnus. Kao da je taj burnus svukao sa sebe i zavitlao ga van gradskih zidina jedan narod koji ipak nije mogao da odbaci svoje poreklo. Nikada u Toledu nisam osetio dosa- du ni čamotinju, jer sam na svakom koraku zapažao naj- lepšu borbu romantizma i semitizma, arapski ili jevrejski element koji i dalje traje pod gustom katoličkom glazu- rom.

U crkvi Santa Marija la Blanka, nekadašnjoj sinagogi, Jevreji su bili za svoje geslo uzeli najobičniju šišarku; u crkvi San Huan de los Rejes idalzi su izabrali petla, dok su se oni nadmeniji odlučili za leoparde, lavove i orlove. Ovi orijentalni motivi ukazuju na izvestan način osećanja. Ka- da je ovdašnji čovek nekog dana zle volje, on ima običaj da kaže: „Šta ima da se bira? Ovde kuku tamo lele!“ Ali, manimo se tih gluposti koje nikuda ne vode... Osvajači iz crkve Los Rejes (crkve kraljeva) sve su prigrabili: krunu, ruku pravde, mač. A ljudi iz sinagoge su goloruki, bez ika- kvog oružja i imaju jedino istančan duh. Lovina i zveri za odstrel pripadaju prinčevima, dok ovi Jevreji imaju samo šišarku od drveta koje plače. Pa kako da se usklade ova dva sveta? Na jednoj strani je flamansko bogatstvo, a na drugoj nemaština i prefinjena misao nastajala pod pal- mom.

Posetio sam crkvicu Hristo de la Lus, nekadašnju dža- miju pretvorenu u crkvu. Tamo pažnju privlači jedan rimski stub. Zanimljivo je da su taj stub i ta džamija prisiljeni da služe tuđem bogu; ali moj duh još više uzbuđuje činje- nica da su građevine u Toledu, posle rekonkiste, katolici podizali po planu u kome se prepoznaje arapska misao. Takav je slučaj sa zvonikom crkve svetog Tome. Šta sve ne- će čovek zamišljati videći kako su Španci upotrebili arapske dekorativne elemente za najveću slavu katolicizma. Umesto sura iz Kurana, zidar je po zidovima upisivao latinske i španske izreke. On je prešao u drugu veru, on kazuje nešto posve novo, ali u istom tonu kao njegovi arapski očevi.

29/

Udimo na trenutak u palatu Mesa. Na polomljenim vlastelinskim ostacima još su se sačuvale čarobne arabe- ske koje se prepliću sa španskim grbovima. One su dleti- ma ocrtane u tvrdoj gipsanoj štukaturi. Nisu rađene po unapred zadatom nacrtu nego predstavljaju delo nekog produhovljenog slikara čiji svaki potez četkom ima dušu. Ta dekoracija, nalik pravoj čipki (čak je i obojena), uokvi- ruje velike površine, danas prekrivene belim gipsom, koje su nekada bile zastrte tapiserijama sa islikanim likovi- ma, onim vrsnim flamanskim tapiserijama koje smo imali priliku da vidimo u španskom paviljonu na Svetskoj izlo- žbi 1900. godine. A ispod je oplata od plavog, zelenog i tamnozlatnog starog fajansa. Pred tim čudom od ukusa maltene nemam snage da se_prepustim blaženoj umilno- sti koju nam pričinjava lepota, jednom rečju da uživam u „umetnosti radi umetnosti“. Ali, iskreno govoreći, ovde nisam osetio čulno zadovoljstvo. Zamišljam da je radnik, koji je tako strpljivo izrezbario nerazmrsivu mrežu ukra- snih šara po ovim gipsanim površinama, u stvari možda isti onaj koji po hiljaditi put započinje istu pesmu i po či- tave dane provodi prebirajući među prstima ćilibarske brojanice pored nekog šedrvana na Orijentu. Pa ako on smišlja arhitekturu i uživanje na arapski način, ne promi- šlja li i katolicizam na orijentalan način?

Ja sam tako u crkvi San Huan de los Rejes video grbove upotrebljene kao dekorativne elemente Istoka. Grbove promišljene na arapski način! Kako li su zbog toga bile neizmerno kompleksne duše samih radnika! U mojoj ras- paljenoj mašti nastavlja se silno zanimanje za ta stvorenja koja su se smatrala španskim katolicima, a koje ja po nji- hovim delima prepoznajem kao semite.

Promenadna muzika. Svake nedelje u Toledu rado sam slušao vojnu promenadnu muziku koju je, u starom gradu kao i u najobičnijim sreskim načelstvima, garnizon svirao za siromahe. Video sam gospe, gospođice i otmene osobe koje će ih oženiti. Koliko li samo ima produhovlje- nosti u pogledu šesnaestogodišnje Toledanke! Za nju se devojčice obučavaju od malena, a u starih žena još zaža- gri plamen u oku. Međutim, navodno su najlepše Špa- njolke u Valensiji, dok vodiči ne ukazuju da se treba divi- ti Toledankama. One su sitnog rasta i, kako tamo kažu, malokrvne. Ipak, ja sam zaključio da su one mahom od- merene, uglađene, nimalo drske, ali ni preskromne, sa

30/

nekom čarobnom duševnošću u pogledu. Kod njih sam se divio blagosti i učtivosti jedne stare civilizacije. Mlade služavke, kojima su se udvarali vojni muzičari, čuvale su gospodsku decu sličnu onoj koja bosonoga, hitra i uža- grenog oka na groznom šljunku kamenitog Toleda nepre- kidno i razdragano ištu poneki novčić. Među stotinama mladih likova u svetloj odeći, uljuljkivanih beskrajno spo- rom svirkom, pod bremenom vekova uočio sam (mada nisam pozvan da procenjujem) mnoge podvrste semitskog tipa, arapske i jevrejske odevene na španski način. U čita- voj Španiji nema ni jednog Jevrejina, osim dvojice banka- ra u Madridu. „Plaše se nas!“, sa smehom kažu ti čestiti Španci. To je tačno: kod Izraelita su autodafe* zauvek stvorili takav otpor i gađenje da oni nerado prelaze grani- cu na rečici Bidasoa. Tim velikim draguljarima ne bi godi-lo da (kao ja već petnaest dana) žive u mračnim samostanima punim neumoljivih svetaca. Neka se ne brinu! Nakon što je s početka bila omiljena, inkvizicija je počini- la najtežu u nizu grešaka time što je spaljivala i jadnike koji nisu bili ni Jevreji niti u srodstvu sa njima. Errare hu- manum est. Ljudski je grešiti. Ipak, više niko neće da se izlaže opasnosti.

Međutim, iako više nema u Toledu nijednog semita koji bi rekao: ,,Ja sam Jevrejin“ ili ,,Ja sam Arapin“, to ipak govore mnogi tamošnji likovi. Vrzmajući se oko muzičkog paviljona na toledskoj Alamedi, učinilo mi se da u njima vidim ilustraciju one čuvene knjižice El tizon (,,Ugarak“) koja je sablaznila, razgnevila i užasnula društvo pod kra- Ijem Filipom II.

El tizon je najkraći i najbritkiji pamflet, strašan po svojoj istinitosti, a napisao ga je kardinal Fransisko Mendosa Bovadilja da se osveti za nevolje svog sinovca kome je tra- žen dokaz o čistoti porekla (ili možda, hrišćanskije reče- no, da arogantno plemstvo opomene na skrušenost). Iz- noseći na videlo čitavu jednu civilizaciju, taj španski naslov prepun je potresnih slika: El tizon de la nobleza espanola o maculas y sambenitos de sus linajes. Ugarak španskog plemstva, odnosno pocrnele, dimljive grane njihovog porodičnog stabla. Bez ulagivanja i milosti, kardinal nabraja sve znamenite porodice Španije i u svima na-

* Autodafe (od portugalskog auto da fe i latinskog actusfiedi) znači „čin vere“, a odnosi se na ritual javnog kajanja, aii i spaijivanja jeretika, Jevre- ja iii otpadnika koji se odvijao nakon sudenja španske ili portugalske in- kvizicijc. - Prim. prev.

31/

lazi kap mavarske ili jevrejske krvi. Na glave gordih idalga baca čitavu hrpu onih ogrtača sramote, onih sambeni- tosa koje je inkvizicija bacala na ramena otpadnika ili naprosto onih koje je sumnjičila bilo za heterodoksne obrede bilo za krvno srodstvo sa Arapima ili Jevrejima. Svim tim velikim rodovima on pokazuje njihove sambeni- tose, dok njihova ohola čela zasipa pepelom sopstvenih ugaraka.

Taj pamflet mi dođe nekako s ruke da bolje razumem Toledo. Dok posmatra lica koja prolaze trgom, čovek se seti da posle povratka katoličkih kraljeva i odlaska mavar- skih kneževa, glavninu stanovništva sačinjavali su Ajrapi i Jevreji tako da bi se, bez neprekidnih napora crkvene ad- ministracije, Toledo svom težinom okrenuo od Kurana i Biblije. U tom gradu Kabale i prizivača duhova veliki izra- iljski intelektualci su sakupljali i komentarisali predanja Judeje, Vavilona i severne Afrike. Sjaj njihove nauke bio je tako blistav da ime Toleda budi u svesti raseljenog naroda isto tako snažne uspomene kao Tiverijada i Jerusalim. Znali su da prokrstare zemlje i mora da obiđu sve svoje zajednice, počev od Provanse i Lengedoka do Egipta. Kri- tikovali su ideje hrišćana ili, tačnije rečeno, ideje ljudi sa Severa; pošto su one bile suprotne njihovom nasleđenom načinu osećanja, oni su učili da su te ideje suprotne čak i razumu.6 Ti ljudi nemirna, istančana duha, jednako obda- reni za finansije i filosofiju, imali su najprivlačnije sestre koje su u mladosti zračile svim starozavetnim dražima iz Pesme nadpesmama. One su po hiljadu puta bile junaki- nje tragedija sličnih onima u kojima Lope de Vega pripoveda (naročito u „Toledskoj Jevrejki“) o onoj Raheli koju su preimenovali u Formosa, a koju su plemići ubili pred očima svog kralja, jer ga ona beše opčinila.

Čitavu jednu poeziju sadrže ruševine jevrejstva u Tole- du. Doduše, ona nije prvorazredna. To je mešavina skru- šenosti, dugih žalopojki, vidovnjaštva i haremskih slasti. Na um mi pada naslov koji je jedan od tih jevrejskih uče- njaka ispisao na svoj komentar Talmuda: Uzgredice o za- činima. Eto šta je prikladno da se opišu moći i draži Izra- ela. Uzaman se gorda Španija upinjala da satre sve što navodi na iskušenja. Verujem da na njih i dan-danas nai- lazim svuda oko muzičkog paviljona na tom toledanskom trgu. Te šetačice vatrenih očiju učestvovaće u svetkovini koja se priređuje povodom rođenja svete Tereze, pokro- viteljice Španije. Međutim, šapućući latinske izreke sa sil-

32/

nom iskrenošću, neće li one tom prilikom izraziti jednu orijentalnu dušu?

Zamišljamo da mnoge od njih pripadaju znamenitim porodicama koje u skrovitosti svojih palata sa grbovima, dugo posle svečanog preveravanja svojih predaka, čuvaju veru i obrede judaizma. Te jeretike u povratu drevna Špa- nija je sa užasavanjem nazivala maranima, to jest proklet- nicima (upravo, ako tako mogu reći, prljavim prascima). Prividni hrišćani, revnosni učesnici u crkvenim obredima, oni su svojoj deci prenosili Jehovine rituale. Između in- kvizicije i tih bogatih marana, povezanih sa grandesom* uvek izloženih besu javnosti, vekovima se vodila užasna borba u senci, pri čemu su licemerje i žilavost prkosili svim vidovima uhođenja i okrutnih kazni. Jedan od ,,njihovih“, veliki Majmonides, izneo je gledište da izgovara- nje neke isprazne izreke ne predstavlja idolatriju. Čovek može javno da proklamuje istinu o poslanju Muhameda ili Hrista, a da to nema nikakvog značaja. Uzmičući pred nasiljem, čovek ne biva stoga manje Jevrejin. Nema sumnje, bilo bi pohvalnije dati glavu nego se odreći Jehove, ali u interesu Izraela ne može se Ijudima savetovati niti od njih zahtevati da budu mučenici. Dovoljno je da čovek potajno, u granicama svojih mogućnosti, ispunjava ver- ske obaveze. Zaista, od toga ne znam ništa suprotnije uvreženom poimanju časti koje nosimo u svojim srcima, ali i ništa primerenije životu. Majmonides je uistinu napisao raspravu o pobeđenima. On izlaže učenje kako da čo- vek pretraje i kako da se prilagodi porazu. To je tajna Izraela.

Pošto sam ostavio muzički paviljon i prošao pored crkve Santjago del Arabal, učinilo mi se da sam razumeo po- menuto učenje. U toj crkvi nalazi se stolica sa koje je Vi- sente Ferer, početkom XV veka, podjarivao varošane protiv Mavara i Jevreja. Njemu je pošlo za rukom da mnoge od njih prevede u katoličku veru, ali da bi stvar išla br- že, on se jednog dana, praćen sledbenicima, zaputio u je- vrejsku četvrt. Tamo je na prepad zauzeo i očistio njihovu sinagogu, današnju crkvu Santa Marija la Blanka, dok je veliki broj nevernika pobacan u Taho... Pri zaranku sunca

*la grandesse (šp.) - Karlo V je 1520. godine ustanovio tu plemićku ti- tulu za dvadeset pet ličnosti. Ti „španski velikani" imali su pravo da budu ispred svakog plemića, da ne skidaju šešir pred kraljem, da zauzima- ju izvesne položaje, da sede u Kortesu iza prclata i da ih kralj oslovljava sa „rodačc". - Prim. prev.

33/

ništa nije lepše od tih ponora u koje silna reka survava svoje večno zamućene vode.

Na drugoj obali prostire se predeo poput Palestine odakle mi proroci kazuju jadikovke nad večnim razvalina- ma Jerusalima... Kada je kretao u taj podvig, praćen ushi- ćenim sledbenicima, Ferer sigurno nije bio blažen; ali kada su svi Jevreji pobacani u Taho, on je postao sveti Visente Ferer. Dve linije urezane u kamen u crkvi Santa Marija la Blanka slave pomen na upad ovog srećnijeg Dri- mona*. A u crkvici Santjago del Arabal, gde se održao onaj čuveni skup, otada, iz poštovanja, niko ne seda na tu stolicu. Na nju je postavljeno strogo poprsje svetog čove- ka koji u levoj ruci drži težak krst sa kojim je predvodio svoje pristalice.

Tumarao sam Toledom, uzduž i popreko, u svako doba dana, a njegova duša se uvek krije iza četvorostruke brave. „Kuće ovog grada, kaže divni Teofil Gotje (pri svim našim radovanjima u Španiji iskrsava setna uspomena na njega) imaju u isti mah nešto od samostana, tamnice, tvr- đave i harema.“ Tamo sam upijao neku nepojamnu slast i nešto nalik na greh mešalo se sa prošlošću, ljubavlju, ča- šću i verom. To je zagonetka Toleda; nju bismo hteli da odgonetnemo. Ali ko bi u tome mogao da nam bude vo- dič? Bezmalo čitavo društvo razbežalo se iz tih imperijal- nih ruševina. Čovek može da kupi najlepšu palatu za dvadeset hiljada peseta, a izvrsne se daju naći i za deset hiljada. Ovde su ostali samo mali vlasnici koji se ne trude da dovedu strance. Moj frizer, iznenađen što tako dugo boravim ovde, gde turisti dolaze izjutra a već s večeri od- laze, upitao me: ,,Le gusta a ud Toledo? Vale poco. No hay sino algunas antiguedades solamente.“ Zar vam se dopa- da Toledo? Ne vredi bogzna šta. Ima samo nešto starina. Trebalo je samo čuti kakvim je tonom izgovorio to vale i solamente\ Na jedvite jade otkriven u toj pustoši, E1 Gre- ko mi je odao i otkrio tajnu Toleda.

El Greko mi otkriva tajnu Toleda

Posle tolikih tumaranja u potrazi za E1 Grekovim delima u Toledu, imamo pravo reći da ne postoji slikar koga je teže proučavati. Pre desetak godina nije postojao čak ni

* l'duar Drimon bio je katolički pisac i novinar, žestok antisemita i naci- onallsta, osnlvač Narodne antiscniitskc lige I’rancuske. - Prim. prev.

34/

najobičniji katalog o njemu. Našavši se u takvoj tami, osta- jem veliki dužnik Aurelijanu de Berueteu koji mi je, kao stari Toledanac, na raspoiaganje stavio svoje veliko pozna- vanje. Polako smo išli u potragu uskim uiičicama oko oro- nulih samostana. Na kakve li smo teškoće nailazili! Sećam se da sam, saznavši bogzna kako, da postoje dve slike svetog Jovana, jevanđeliste i krstitelja, u crkvi San Huan Ba- utista, trebalo mi je dva dana da dobijem dozvolu za ulaz. A crkvenjak, koji me potom vodio, reče mi da sam tog dana (u oktobru 1902) bio prvi posetilac te godine. Takvo stanje stvari nedvosmisleno ukazuje na prednosti i nedo- statke muzeja gde običan prolaznik može, kad mu odgo- vara, da izučava neko izloženo i čuvano delo. Ipak, u tom pravom lovu na E1 Greka našao sam najpovoljniji podsti- caj i moj boravak u Toledu bio je utočište slično mom ne- kadašnjem boravku u Bejrutu.

Sve do dana današnjeg Toledo je ostao sasvim svešte- nički grad kakav je nekada bio. U njemu se sjatilo mno- štvo fratara, tako da jedna narodna izreka tvrdi da svaki stanovnik svakog dana ima po sedam misa. Tačno govore- ći, u gradu ima devedeset crkava i osamnaest samostana, doduše bez negdašnje moći, pošto u svakome od njih obično nema više od dvadesetak redovnica. Posetiti lako možete jedino one u kojima te gospe spravljaju slatko od voća. U drugima vladaju stroga pravila. Iz opatije Santo Domingo el Antigo, kojoj sam ranije uputio dopis, javlje- no mi je da se kapija otvara radi bogosluženja od šest do šest i po sati izjutra. A druga, manje ljubazna ne nađe za shodno da mi išta kaže, osim da u pet sati izjutra sestra za- dužena za vezu sa spoljnim svetom istresa na ulicu praši- nu iz hodnika i da tada mogu ugrabiti koji časak.

Što se crkava tiče, one su zaključane, osim u toku bo- gosluženja, koje se vrši u različito vreme. Štaviše, ima onih koje otvaraju samo jednom godišnje, prilikom crkvene slave.

Uzgred budi rečeno, pisac ovih redaka prihvatio bi tu strogu disciplinu s najvećom smernošću kada bi u njoj mogao uvideti neku pobožnost. Ali u San Hoseu, gde se vrata otvaraju samo od šest do pola sedam, neki crkvenjak me sablaznio kada se drsko uzverao na oltar da mi poka- že El Grekov potpis na lavljoj glavi pod rukom svete Te- kle. Uostalom, pošto savlada sve prepreke, Ijubitelja često čeka razočarenje. Original je nestao, a na njegovom me- stu se našla nekakva kopija. Tako, na primer, u Santo Do-

35/

mingo el Antigu, umesto slike na glavnom oltaru, koju je odneo infant Sebastijan, nalazi se bezvredan pastiš. Otu- da se znatan broj E1 Grekovih slika pojavljuje na našim javnim prodajama da naposletku potonu u zlatnu pomr- činu Divljeg Zapada.

Drugom prilikom, iako se neko remek-delo nalazi tamo gde je prvobitno postavljeno, ono se ne da videti bilo usled slabog osvetljenja bilo usled prekomernog dekora. Čoveka koji dođe u Toledo naprosto užasava papirno cve- će koje sirote redovnice marljivo izrezuju i u gustim ven- cima gomilaju pred najdivnije slike.

Najzad, zamislite u kakvom se trošnom stanju nalaze najdragocenija dela! Ona počivaju u svojim originalnim ramovima, ali ih pokriva odvratna prljavština. Gospodin De Beruete mi je kazao da bih pre pet godina video ,,Sa- hranu grofa Orgasa“ kako visi kao običan dronjak. Među- tim, po svemu sudeći svestan čudovišne nebrige svojih sugrađana, E1 Greko je prikucao svoje platno na čvrste da- ske tako da ga ispod nije mogla osvojiti prašina.

Danas, pošto su saznali kolike cene postižu dela njihovog slikara, Toledanci su se brižljivo dali u potragu za njegovim delima po ovdašnjim crkvama, samostanima i palatama. I ne samo što nijedno ne zaobilaze nego, ukoliko ne grešim, podležu iskušenju da ih umnože.

Lafon i Kosio upisali su u svoje kataloge oko stotinu pedeset E1 Grekovih slika. Uspeo sam da u Toledu vidim četrdesetak. Nastojao sam da ih proučim hronološkim re- dom. Išao sam zaredom u Santo Domingo, u katedralu, u Santo Tome, u samostan svetog Pavla, u kapelu San Hose, u crkve San Huan Bautista, San Nikolas i San Visente, u pokrajinski muzej. Svuda me dočekivao onaj uzvik malih crkvenjaka pred „Sahranom grofa Orgasa“: „Ludak! Bez- umnik!“ A njihovo mišljenje deli i velik broj kritičara. An- toan de Latur govori o „geniju tog sirotog ludaka“. Teofil Gotje smatra da se E1 Greko plašio da će ga smatrati imi- tatorom Ticijana, tako da ga je ta opsesija navodila na naj- baroknije hirovitosti.

Već u slikarevo vreme kružila je glasina da je on sišao sa uma. U to donekle veruje i jedan Pačeko. Na sva ta iš- čuđavanja EI Greko je, međutim, uzvraćao da nije obave- zan davati objašnjenja. To bi značilo zadirati u tajnu njegovog srca. Mene je začudio zapis koji je ovaj tajanstveni čovek stavio ispod slike „Pogled na Toledo“. Ona se danas nalazi u pokrajinskom muzeju. Sedamnaest redaka ispisa-

36/

no je u uglu platna. Čovek pomisli da ga čuje kako razmi- šlja: ,,Ha sido forzoso poner el hospital de Don Joan Tave- ra en forma de modelo porque no solo venia a cubrir la puerta de Visagra, mas subia el comborrios o copula de manera que sobrepujava la ciudad, y asi una vez puesto como modelo i movido de su lugar me parecio mostrar la traz antes que otra parte y en lo demas de como viene con ciudad se vera en la planta. Tambien, en la historia de Nu- estra Senora que trahe la casulla a Santo Ildefonso para su ornato y hazer las figuras grandes me he valido en cierta manera de ser cuerpos celestiales, como vemos en las lu- ces que vistas de lejos por pequenas que sean nos pare- cen grandes.*

Ovi donekle nerazgovetni redovi, sa spontanom este- tikom, čije poslednje reči odišu mističnim duhom, upu- ćuju nas da razumemo kako je korektan učenik blistavih Venecijanaca postao tako ,,bizaran“ i tako ,,jadan“ slikar. Naslućujemo kakva je duševna kriza dovela do onoga što pojedinci nazivaju ludilom, a mi to radije zovemo genijal- nošću. Kastilja se čudom čudila, ali je E1 Greko sve nad- vladao.

Često se događa da stranac bolje uoči nijanse nove sredine i bolje je naslika od talentovanih starosedelaca. Filip de Šampenj je došao iz Flandrije da bude portretista Por Roajala. Tek što je stigao iz Italije, E1 Greko je za tili čas postao najdublji slikar kastiljanskih duša. Taj Krićanin nam najbolje objašnjava savremenike Servantesa i svete Tereze.

Da li su prvo vizantijsko vaspitanje ili čežnja za istoč- njačkom sredinom uticali da E1 Greko zavoli taj katolički i mavarski živalj? Usuđujemo se da zamišljamo da je kao izdanak stare helenske civilizacije ili odrastavši medu islamskim prizorima, bio predodređen da protumači onaj semitski udeo u Toledu. Očigledno, već od samog stupa- nja u taj grad, on se sa zanosom prepušta tamošnjim uti-

*„Trebalo je da naslikam bolnicu don Huana Tavere kao model, jer ne samo da je zaklanjala kapiju Visagra, nego se i njena kapija tako uzdizala da je nadvisivala grad, te mi se, kada sam je već postavio kao model i iz- mestio sa njenog mesta, učinilo boljim da pokažem njeno pročelje nego neku drugu stranu. A što se tiče njenog položaja u gradu, on će se videti na mapi. Isto tako, u povesti o Našoj Gospi koja prinosi epitrahilj svetome Ildefonsu, s namerom da ga ukrasim i da izdužim figure, ja sam se u neku ruku koristio time što je trebalo slikati tela nebesnika koja nam - ma koliko da su mala - izgledaju velika u svetlosti u kojoj ih iz da- leka gledamo."

37/

cajima, upija atmosferu, pojednostavljuje je i dramatizuje. On izražava pejzaž u koji je dospeo. Okružen sivim bre- žuljcima i setnim idalzima, on napušta tople tonove svoj- stvene prebogatoj Veneciji i papskome Rimu da zavoli ble- du i hladnu svetlost. Da li je samoga sebe prikazao u liku onog slikara dok slika, a čiji sam portret pre neku godinu video u palati San Telmo u Sevilji? U najmanju ruku, on mu je svoju paletu tutnuo u ruku. A ona se sastoji od svega pet boja: bele, crne, cinober crvene, oker žute i otvo- reno crvenog laka. Napustivši čitav niz riđih i zlatnih to- nova, on izabira plave i rujno crvene. Rado ostvaruje silovite kontraste, raspoređujući velike, gotovo sirove, bo- jene mase, a ipak pri svemu tome svoja dela zastire pepe- ljasto sivom nijansom.

Ta čudnovata mešavina harmonije i neuravnoteženo- sti, ta hladna i svetlosna silina služe mu da iskaže izvesnu moralnu vrednost ili pouku. Šta tom čudnom preobraće- niku još mogu da znače silovitost i paganstvo tako dragi veličanstvenoj Veneciji! U Toledu niko ne zna da uživa u lepoti radi lepote, kao što znaju u Italiji. Sada njegovo slikarstvo izražava nagle i potresne, donekle varvarske i na- izmenične promene u španskoj duši koje potpuno oliča- vaju prozaični Sančo i vizionarski Don Kihot. Vizionar ipak odnosi prevagu. E1 Greko izdužuje božanska tela: on ih vidi poput plamenova koji u tami izgledaju još izduže- niji. Sve svoje vizije obavija zvezdanom svetlošću. To ne znači da taj čudak proćerdava onaj napredak postignut ozbiljnim studijama u Italiji. To iskustvo vazda ima na umu i primenjuje ga u novom duhu. Tako jedna velika Tintoretova slika u muzeju Prado podseća na boje i linije, odnosno ispijenost kakve primećujemo kod E1 Greka, mada ovaj drugi nije tako prenatrpan, nego je sažetiji i, usu- đujem se reći, arapskiji. On je došao u Španiju da bude slikar duše i to najstrasnije španske duše u vreme kralja Filipa II. Drugima je prepustio da prikazuju užasne muče- nike, silovite kretnje, sve one čudne lli sirove novotarije koje su se inače dopadale jednom narodu grube naravi, ali će zadržati ono što u svim tim preterivanjima odiše ponosom i vatrenošću. A sve to u duhovima uvek raspaljuje osećanje časti i pobožnosti. Svojim delima E1 Greko će is- kazati ono što je inače svojstveno Španiji, naime težnju za ushićenim veličanjem osećanja.

Pred tim sublimnim obrascem koji ih ispoljava, pred tom knstiljunsknm dtišom Hl Greko zaboravlja na sve svo-

38/

je umešnosti i sve svoje majstorije. Sada on ima nov pogled, ruku deteta, svest prvobitnog čoveka. Bez iole oko- lišenja kazuje ono što mu je važno da kaže! Dok svi teže kićenoj visokoparnosti, njegova misao je sasvim ogoljena i neuvijena. Neko je zadivljen ili sablažnjen, ali niko nije ravnodušan prema tom direktnom izražavanju. Svedena na samu bit, ispošćena i potpuno grozničava, takva umetnost može da izgleda donekle oskudna i posna, čak i ne- vešta, ali nas svojom grčevitošću iznenađuje i snažno pod- stiče.

Koliko li sam puta u Narodnoj skupštini, posle bespre- kornih govora, čak dostojnih divljenja, ali suštinski ne- podnošljivih zbog konvencionalnosti i izveštačenosti, sa olakšanjem slušao kako neki običan čovek uzima reč. Bo- gu hvala! Evo nekoga ko ne govori suviše dobro! A ako još ima dušu, makar mucao, njegova reč mi uliva neki spokoj. Taj povratak iskrenosti osobito godi kada je reč o slikaru koji poznaje sve prefinjenosti u izražavanju. E1 Greko na- pušta i čak odbacuje sve teatralne veštine koje je naučio u venecijanskoj školi, što znači da ima duboku i tananu dušu. Sa veličanstvenom hladnokrvnošću on odstranjuje sve što nije suštinsko i silovito stremi ka onome što je za njega apsolutno. Takvi geniji izvode svoja dela sa iznena- đujućom odlučnošću velikih hirurga. Čini se da je E1 Gre- ko hirovit i da ne poznaje pravila. On ih itekako poznaje, ali ih prevazilazi, jer retorika nipošto ne znači talenat. Uveliko nadmašuje tu Kastilju koja mu služi kao gradivo. Postao je jedan od onih idalga sa fiks-idejom, uvek spremnih na pustolovine i podložnih opsenama, spremnih da isprebijaju ili da zgrome onoga ko neće da oda počast nji- hovoj Dulsineji ili Devici Mariji, ili pak da žrtvuju nekog bednika, sebe ili svoje bližnje kako bi osvojili basnoslov- no blago sa nekih ostrva. E1 Greko je postao istovetan sa tim velikim sanjarima, tim vizionarima koji se tako surovo lomataju u Servantesovom delu, a prema kojima ipak ose- ćamo najsrdačnije poštovanje. Pogledajte te portrete! A potom vidite da ga kritika ocenjuje kao junaka koga njegova fantazija vodi u apsurd.

Uprkos svemu, to ipak nije ludak, to je čovek sa opse- sijama. Čitavog života on proživljava iste ideje, vraća im se, iznova ih pretura po glavi, one sazrevaju u njegovoj duši, a on ih izražava, iz slike u sliku, uvek slične i svaki put sve osmišljenije. On ima svog Franju Asiškoga, svog starca sa sedom bradom, svog Hrista, svoju Devicu (mo-

39/

žda svoju kći koju svakim danom sve više divinizuje) i svog paža (u kome neki veruju da je naslikao svog sina koga uvek prikazuje kao dečaka). On i sebe rado stavlja na platno pri čemu duševna plemenitost krasi njegovo lice. Kad bih mogao da proučim čitav niz njegovih anđela! Onaj anđeo, koji na nenadmašnom krilu nosi „Uspenje Bogorodičino“ u crkvi San Vinsente, podseća me na lep lik jednog jevrejskog učenjaka iz Toleda, po imenu Abra- ham Ibn Ezra, koji je bio neka vrsta menestrela ili filoso- fa, a koji je u XII veku obilazio jevrejske naseobine i govorio: „Razum je anđeo između čoveka i Boga!“ Eto, taj smisao je ovaj veliki slikar, od slike do slike, uspeo da udahne u osrednji dekorativni element kakav je obiqno anđeo svetosti.

Prigovori upućivani E1 Grekovom delu polaze od pro- zaičnog stanovišta. Preko njegovog dela oni se odnose na čitavu asketsku Španiju. Poslušajmo, na primer, šta u svom delu Toledo i obale Taha piše Antoan de Latur o „Sahrani grofa Orgasa“: „Nigde se genije sirotog bezumni- ka nije potresnije ispoljio. Divljenje izaziva ono što bih nazvao ljudski deo te slike, dakle pokojnik i oni koji stoje oko odra. Sve te glave pune su života: sve te ličnosti, grupisane sa mnogo umeća i u finom osvetljenju, ukazuju na srećnu usklađenost celine. Ali ništa od te učene umetnosti ne nalazi se u gornjem delu slike. Nebo je pravi haos od oblaka u čemu je kanda do izražaja došao po- mućeni slikarev um...“

Takvo mišljenje je do te mere rasprostranjeno da u muzeju Prado postoji jedna replika ,,Sahrane...“, ali bez gornjeg oreola. Kakva prostačka besmislica! Time što su sliku tako osakatili, iz plitkoumnosti ili neupućenosti, uči- nili su istu grešku kao oni koji kažu: ,yiše bih voleo Jovan- ku Orleanku bez njenih glasova.“* Kako ti prizemni ljubitelji ne uviđaju da baš to nebo upotpunjuje i opravdava onaj izraz koji je slikar dao svojim ličnostima, a koji je uo- čio na licu i u duši najplemenitijih Toledanaca?

T\i lepu mešavinu tuge, skrušenosti i dostojanstva idalzi u ,,Sahrani...“ duguju saznanju da imaju natprirodni ži- vot. Pogledom duše oni vide ono što je E1 Greko naslikao

"Jovanki Orleanki ( Jeanne d’ Arc) bilo je trinaest godina kada je čula prve nebeske glasove svete Katarine, svete Margarite i arhanđela Mihaila, koji su joj poručivali da ode u crkvu i da se pomoli, jer če otada početi njcna misija. To je nesumnjivo za nju bilo predskazanje da joj je Bog po- verlo zadatak da spašava francuskog kralja i Francusku - Prim. f>rev.

40/

iznad njihovih glava. A mi u tom oreolu, koji prema pojedinim mišljenjima predstavlja dokaz o pometenosti slika- revog uma, otkrivamo metafizičku koncepciju koja se krije iza njihovih zanemelih lica. Baš te vrlo precizne i pomalo bizarne vizije ozaruju čitav njihov život ostavljaju- ći ih ravnodušnim prema onome što modernim ljudima izgleda suštinsko. U očima jednog savremenika svete Te- reze, prijatelji kneza Orgasa su duše koje se izvijaju iz tela. One se izvlače iz svojih steznika, plove kroz vazdušne prostore i uznose se ka oreolu. Njih privlači pokret pre- blagog i tako prefmjenog Hrista. One streme ka njemu, kao što srca hrle ka sublimnoj reči poezije.

Tako nam E1 Grekov genije dočarava metafiziku koja očarava njegove modele. Što je bivao stariji, izgleda da su i slikareve snove sve više ispunjavale religiozne meditaci-’ je. Kakvom plemenitom nežnošću zrači njegova dekoracija u kapeli San Hose: onaj „Sveti Martin“, skoro bezbojan i Ijubak mladić koji čini milosrđe deleći ogrtač sa saputni- kom; onaj „Sveti Josif“, staratelj mladog princa, obojica svetitelji već u mladićstvu, a koje andeli najuglađenijim pokretima grle i krunišu.

Sveti Josif u E1 Grekovom delu uvek igra privlačnu ulogu. To potvrđuje i prelepa „Sveta porodica“, slika koja se nalazi u crkvi Huan Bautista de Tavera, na kojoj Bogorodi- ca doji dete, dok sveti Josif znatiželjno stoji pozadi. Slikar je shvatio da usvojeni otac jednog Boga mora da bude uvek diskretnog ponašanja. Čestit čovek, kome je pripao nemoguć zadatak, vaspitač jednog genija i savetodavac jednog princa!

Neprekidnim izlivima srca E1 Greko pridružuje najdu- blje tajne mistike. Približava se pedesetoj godini života. Bilo da slika ljudska ili božanska bića, on sve više nastoji da umetnički izrazi ljudsku dušu. Njegovi likovi svetaca još su samo plamenovi. Pogledajte u muzeju Prado njegovo ,yaskrsenje Gospodnje“! Zemlja je pobeđena, a naš Spasitelj sa zastavom u ruci uznosi se na nebesa. To je ska- zaljka kojom magnet odvaja prosto gvožđe. Uđimo zatim u bolnicu San Huan Bautista u Toledu i pogledajmo njegovo „Krštenje Isusovo“! Zašto se Isus toliko brine i, na- ročito, šta znači ona desna noga koja se grčevito uvija? E1 Greko uništava crtež i traži forme u kojima će bolje izraziti svoju misao. Nije li reč o tome da se Hristos i celo čo- večanstvo rađaju u novom životu? U tim vodama preobra- žava se negdašnji Adam kome je Bog podario nov život. Hl

41/

Greko uzima i meša sve misli koje proističu iz tog čina. Reklo bi se da slika same asocijacije ideja. Scena se odigra- va nekog bledog dana u podzemnoj svetlosti. To je ono što vidi unutrašnje oko. To je sablasno. Evo, to je delo vi- zionara pred kojim se prepliću nebo i zemlja.

Kakvu tragediju vere igraju za nas slike „Sveti Franja Asiški“ (u Semeništu otmenih gospođica), pravi Hamlet dok pipa mrtvačku lobanju i onaj „Santo Domingo de Gu- sman“ (u crkvi svetog Nikole), raskidan grčem Ijubavi pred jednim raspećem? Scena je sasvim izvan svega što je mogućno i preuzeta je navodno iz Otkrivenja. To delo je sada u vlasništvu slikara Injasija Suloage.

Za crkvu svetog Visenta Toledanskoga, na nekoliko meseci pred smrt, E1 Greko je u poznom maniru i čude- snom koloritu naslikao „Uspenje Bogorodice“. Fotografi- ja ne može da prenese osećanja koja u nama, zahvaljuju- ći svetlim i crvenim tonovima, izaziva ta u isti mah najprofinjenija i najsnažnija kompozicija. Okružena nebe- skim horom i sviračima, Bogorodica se uznosi na nebo. Ona je kraljica među svojim skutonošama, uzvišena, ča- robna i dostojanstvena. Liči na glas, na trepetnu pesmu ili na drhtav predah u plesu. Ta poslednja analogija izražava u najvećoj meri divljenje i zanemelost od kojih mi zastaje dah pred tim platnom. Na njemu se zapažaju crte lica, po- ze na vrhovima prstiju, plemeniti, retki, traženi a ipak naj- laganiji stavovi. To je predivno, to je jedinstveno, to je is- tančano i to je ostvareno veličanstvenom silinom genija. Da bi uzneo Bogomajku i poneo celu kompoziciju, anđeo u donjem delu slike strahovito razmahuje krilom. Sveto bezumlje, veličanstvena smelost ostarelog E1 Greka! Sa sebi svojstvenim sredstvima on je uspeo da izrazi sve ono što se krilo u njegovom usplamtelom srcu, koje se nadi- malo od preobilja, na nekoliko meseci pre smrti.

Kako se divim tim tajanstvenim ostvarenjima velikih umetnika pod njihove stare dane, kao što su drugi deo Geteovog Fausta, Ranseov život od Šatobrijana ili brujanje poslednjih stihova Viktora Igoa dok nadolaze sa puči- ne da se razliju po žalu! Žureći da se izraze, prezirući da se izjašnjavaju, sažimajući izraz kao što su saželi svoj skra- ćeni potpis, oni postižu značenje i konciznost zagonetki ili epitafa. Da li njihova dotrajala čula ne stavljaju te stva- raoce postrance i na sam rub sveta? Oni nam izgledaju potpuno odvojeni od svake spoljašnje pojave, usamljerti11 svom iskustvu koje pretvaraju u lirsku mudrost.

42/

A po mom osećanju, E1 Grekovo remek-delo, sam cvet njegovog natprirodnog života, predstavlja upravo njegova poslednja slika ,,Pedesetnica“, koja se danas nalazi u ma- dridskom muzeju. Inače, dela ovog slikara često od mene zahtevaju napor-, čini mi se da u njima razaznajem protiv- rečne pobude, primećujući da nema kontinuiteta u ak- centu i u izvođenju. Primera radi, ma sa kojih razloga voleo gornji deo „Sahrane grofa Orgasa“, priznajem da je štošta u toj slici neujednačeno. Ona je legitimna i neop- hodna, ali je nepovezana i nezasnovana. Nasuprot njoj, ,,Pedesetnica“, taj silazak Svetog Duha na apostole, pokazuje potpuno jedinstvo izraza. Sva ta bića, apostoli i svete žene, koji su zapravo portreti, poleću jednim te istim us- hitom izvan svoje sudbine da se vinu ka Svetome Duhu koji lebdi u punom ozarju. Mi vidimo kako se oni pred nama oduhovljuju. Njih prožima i preobražava silan zanos, očarava ih i heroizuje.

Više nego igde, u toj ,,Pedesetnici“ starac E1 Greko ispoljio je najizuzetniju genijalnost. Na „Sahrani grofa Or- gasa“ on je jedno naspram drugoga postavio remek-delo realističke umetnosti (jedan pogreb u Toledu) i „ogled“ iz snovnog slikarstva. Ali na ovoj slici on okuplja živa bića, Špance, koji se u čudesnom ganuću usukuju, uvrću i poput magline iščezavaju. Do opipljivosti izneta na videlo, to je prava istina vere.7

A govorili su da je bio skrenuo pameću!... Obratite pa- žnju! On je naprosto jedan španski katolik; hoću reći da on dostiže izvesno svojstvo sublimnog koje dakako mogu dostići sve katoličke nacije, ali uz koje Španac vezuje svoje ime. Njegova platna dopunjuju rasprave svete Tereze i duhovne spevove svetog Jovana od Krsta upućujući do- stojanstvene Kastiljance u mistiku unutrašnjeg života. Ni- jedna knjiga ne daje o tom životu tako potpunu i tako no- vu ideju. U njima tu ideju vidimo bolje nego u raspravamao zagrobnom životu i pokojnicima. Mi vidimo njihove ži- vote i njihova sanjarenja. E1 Greko nas uvodi u same korene i bit Toledanaca XVII veka. Na videlo izlaze njihove najplemenitije težnje i stremljenja ka nebu; bez E1 Greka, bez tog halucinantnog slikarstva nijedno od tih srca ne bi bilo sačuvano od ništavila. Da se nisam družio sa njime, ne bih osetio ni shvatio nijednu dušu u tom gradu koji je dospeo na rub propadanja; ne bih znao koja je bila sreć- na zvezda Toledanaca.

43/

Dok obilazim njihovu katedralu, zahvaljujući E1 Greku saznajem sa kakvom su ganutošću dolazili u nju. Za razli- ku od srećne razdraganosti italijanske i flandrijske jedri- ne, on nas izvodi pred jedan tužan, kontemplativan narod mučen turobnom melanholijom.

Svakako bih manje voleo razvaline Toleda kada ne bih, zahvaljujući E1 Greku, uvideo da se u njima kriju boje i velike linije misticizma. Ne treba sporiti da su te boje često tamnoblede i da su te linije suviše izdužene, ali baš u tome treba gledati slikara toledanskih duša. Ne retko njegov način slikanja može nekima delovati odbojno. I kao da ču- jem pojedince kako zakeraju: „Mogućno je da blaženi du- hovi, u svome oreolu, svlače sa sebe sve slabosti; ali mi volimo te slabosti. Vaši anđeli od sušte svetlosti sluđuju nas svojim nematerijalnim savršenstvom; ono nam izgleda hladno i jednolično. Ne bismo vam zamerili što proči- šćavate zemni život pod uslovom da, žrtvujući ono što za- služuje da bude uništeno, spasavate ono što zaslužuje da opstane. Uznesite u svoje nadzemaljske oreole ono što je najbolje u ovoj jadnoj dolini suza! Ako smrtnici zemni po- mešaju svoju smrtničku trošnost sa nečim božanskim, zar stoga oni treba da izgube tu česticu božanskog uspinjući se na nebo i u večnost? Zar mislite da vaši grozni tonovi mogu nekome dočarati rajske divote? Nama je jasno da vera oduhovljuje ljudska bića; ali vi nas prikazujete kao larvu, a mi hoćemo da vidimo prekrasnog leptira.“

Odmah smo prepoznali ton tih jadanja. U njima se oseća akcent XIX veka; ta jadanja zamišljaju jednog ro- mantičnog E1 Greka koji do bezumlja očajava videći kakav je svet i zato se povlači u misteriju, u neko boravište duhova. Da bi se izašlo u susret tim nezadovoljnicima, trebalo bi da E1 Greko kaže imaginarnom svetu koji lebdi nad Toledom (a od koga je načinio svoj model) ono što Man- fred peva alpskim vilama ispod nebeske duge: „Lepi genije, tvoja zlaćana kosa, tvoje blistave oči, tvoji oblici podse- ćaju na čari besmrtnih kćeri zemaljskih, ali su veći od zemnih i čistiji su u biti svojoj.“ Takvi glasovi pokazuju apsolutno nepoznavanje prave umetničke sudbineJEl Greka. On je težio da odbaci sva sredstva fizičke zavodljivoštki da nas odvede tamo gde bismo bili oslobođeni čulnog uživa- nja. Sa njime se nalazimo u srcu španske metafizike. Pre- ma tome, mi treba da prihvatimo ta „t^a u oreolima“, ve- ličanstvena i oduhovljena, te jasne, hladtie i zračne slike naše pročišćene iičnosti i naše oslobođentKduše. Prihvati-

44/

mo E1 Greka u njegovoj celovitosti kao slikara čiji genije misli na španski način.

Poznajemo mnoge koji su mislili na španski način. Na primer, naš Kornej. Kornej i E1 Greko izokreću realne ođ- nose među stvarima: žrtvuju štošta da postignu što uzvi- šeniji efekat. Zatim Don Kihot! Vitez tužnog lika misli na španski način, izobličava svaku stvar. Značaj te divljenja dostojne knjige sastoji se u tome što nam Servantes omo- gućava da takoreći opipamo tu osobinu izobličavanja; on nam jasno pokazuje da ona nastaje iz srca (ali i iz sujete).

Dublje od ikoga, ovaj Krićanin, venecijanski učenik, proniknuo je u tajnu Toleda. On je bez okolišenja išao pravo na suštinu stvari. Zahvaljujući njegovim slikama, tako utkanim u samo srce Španije, možemo da intuitivno dokučimo pobude te nacije u njenom klasičnom dobu. Svaka od vanrednih ličnosti nosi u svesti isti princip nade, vatrenosti i odanosti. To su bića koja žive ono božansko. Pogledajte kako se grčevito hvataju za Boga! Oni njime odišu, oni za njim uzdišu! Kod njih sve ima smisao euha- ristije. Katoličke dogme su konstantna misao Španije. Nji- hov uticaj nalazimo čak i tamo gde ga najmanje očekuje- mo. ,,Samo-sakramentalne“ jednočinke u kojima se slavi sveta tajna imaju svoju analogiju u slikarstvu. Svi E1 Gre- kovi modeli psalmopoje u slavu bezgrešnog začeća i do- laska Boga u svet. Njegova estetika - to je ushićenje i zanos pred pričešće. Ta tela koja kao da se istežu prema nebu - to su duše koje se pročišćavaju i preobražavaju. Na ruševinama pobeđenog egoizma one zadobijaju carstvo duha. Žudeći za beskonačnošću, oslobođen svih ste- ga i utolivši patnje, revnosni pokajnik vinuvši se poleće ka svom Bogu.

Veliki verski zanosi i sanjarenja još i danas su uobiča- jeni u životu Toleda. Kod nas Francuza, oni se javljaju i za- državaju u duši, a oni koji ih ispoljavaju - dernjaju se na sav glas. A tamo osećanja pobožnosti ispoljavaju se mirno i nikoga ne čude. Klečeći na kamenim pločama svojih crkava, Toledanci po čitave sate provode pred teološkim istinama isto tako rado kao istočnjaci pred ukrasnim ara- beskama na svojim zidovima. Običan kožni zastor pada iz- među njihovog kontemplativnog uživanja i ulice sa ne- prestanim žagorom. Sećam se da sam jednog predvečerja pored pokrajinskog poslanstva slučajno ušao u jedan samostan karmelićanki koji je, kako mi rekoše, podigla ses-

45/

tričina svete Tereze. Upravo je služena novena* povodom rođendana svetice. Svuda je bilo ćilima, raznobojnih svi- lenih tkanina, mnogo papirnog cveća i upaljenih sveća. Inače, nije bilo nikakvog bogosluženja, samo su se čuli umilni glasovi nevidljivih pevačica. Neka žena sa čipka- nom maramom, sva u crnini, nagnuta nad nalonjom, hla- dila se velikom lepezom. Pored nje, tri naslonjače oblože- ne crvenim ripsom i postavljene polukružno izgleda da su nekoga očekivale. Bio je podignut poklopac sa jednog klavira; rukoveti cveća ležale su na oltarima i na konsola- ma. Čuo sam žagor žena koje su se napolju igrale sa de- com. Jedno dete iz hora, sasvim u crnoj odeći, nalik na spretnog paža, savijalo je velike bele čaršave. Sve je delo- valo kao budoar. Izbrojao sam čak devet portreta na kojima sveta Tereza pada u nesvest. Uza sve to, nežni glasovi koji behu zamukli da bi se odali molitvi, ponovo počinju da pevaju iza zatvorenih rešetaka. Čas neki glas peva solo, čas se glasovi združuju i bivaju glasniji.

U toj kapeli toledanskih karmelićanki setio sam se Mu- hamedove reči: „Dve stvari volim: žene i mirise; ali moje srce nadasve uživa u molitvi.“ Na raznobojnim i prediv- nim zastavama bile su ispisane vatrene lozinke: „Mrem da ne umrem“ ili „Patiti ili mreti“, koje su odgovarale mirisi- ma, bojama i pesmama.

Raspitao sam se i saznao da ove karmelićanke žive samo blagi Bog zna kako... U svom klaustoru imaju mali po- vrtnjak i, kada im ustreba, prodaju poneku umetničku ru- kotvorinu. One su siromašna stvorenja. Mlade Kastiljanke rado se zavetuju da se posvete Bogu, ali se ipak otkuplju- ju time što daju omanji miraz nekoj seoskoj devojci koja umesto njih postaje supruga Gospodnja. Stil te kapele, u rukama ovih skrušenih sluškinja, i dalje je izvrstan, jer tradicija određuje gde će biti postavljena svaka stvar, a i one su suviše siromašne da bi kupile nešto novo...

Eto tako sam, šetajući nasumce, video u Toledu najpri- rodnije izlive onog mističnog života čiji je slikar bio E1 Greko. Video sam kako se, na jednostavan način, ispoljava jedan život prožet smernošću i lirizmom; izbliza sam vi-

*Noveir& - tradicionalna katolička molitva koja se izgovara devet dana zaredom. Prcma Delima apostolskim (1:14), Bogorodica i apostoli mo- lili su se devet dana posle Hristovog uznasenja. Najčešće su zaupokojne novene, kao i one upućene Gospi ili raznim svecima prilikom praznika.- Prirn. prov.

46/

deo kako dolaze do izražaja najuzvišeniji i najstišaniji vi- dovi duhovnosti. Izgleda da takva stanja nisu saglasna sa velikom civilizacijom i, na primer, sa službom načelnika železničke stanice. Ali ona u Toledu stvaraju atmosferu u kojoj će svaki posetilac ovog grada sigurno osetiti da je na dobitku.

47/

Piščeve beleške

2Na kakva nas plodna razmišljanja navode bliske srod- nosti koje se daju uočiti između dela jednog Tintoreta i dela jednog E1 Greka! Tintoreto je proizveo El Greka; po- jedina njihova platna mogu se bez po muke pripisivati čas jednome čas drugome. Ipak, zagledajmo se pažljivije: svaki od njih ima svoju dušu ili, tačnije rečeno, svaki od njih dvojice radi za određenu civilizaciju. (Recimo uzgred, imao je razloga Beranže kada ga je Šatobrijan pitao 1845: „Evo se vraćaju Bonaparte. To li ste hteli, gospon Beran- že?“, na šta mu je ovaj uzvratio: ,,Ja! Zaboga, ja ništa nisam hteo. Ja sam sastavljao šansone da ih pevaju po Francu- skoj. Prema tome, Francuska ih je htela.“ Mogućno je da E1 Greko nije ponajbolje shvatao šta hoće, ali slikajući za sve Toledance, on je preobrazio Tintoreta.) Shvatimo u kojoj je meri španska pobožnost preobrazila sliku italijanske svetosti! Postoji kod E1 Greka jedno pobožno oseća- nje, jedna hrišćanska snaga koju Tintoreto uopšte ne po- seduje. Na slikama u venecijanskoj Scuola San Rocco sve je dramatično i krajnje uzbudljivo, ali ništa nije religiozno.

Pogledajte u Drezdenu jednu od najuzvišenijih slika koje postoje, jednu od lepota sveta, one „Žene koje sviraju“ od Tintoreta. To je pagansko čudo, to je ona vrsta koncerata koje mi u Parizu poznajemo zahvaljujući izvan- rednom Đorđoneu; to je i najpotpunija predstava žen- skog tela. Šta bi kvazimuslimanska Španija mogla s time da čini? Da li bi ustuknula, užasnuta? Ni govora! Iz zano- snog paganstva ona s lakoćom izvlači jedno asketsko hri- šćanstvo.

Smatrali smo da uz druge ilustracije za ovu knjigu treba priložiti jednu „Svetu Magdalenu“ kako bi se uporedi- la sa italijanskim Magdalenama; i naročito onu bizarnu sliku za koju se nekada verovalo da prikazuje viziju iz Apokalipse, dakle jednog „Svetog Jovana na Patmosu“, a koju još nazivaju „Profana ljubav“. Po našem uverenju, u njoj valja videti španski oblik suđenja Parisu. Duša verni- ka vidi kakva joj iskušenja predstoje... Ipak, nemojte mi reći da su francuski XIX vek Alfreda de Misa i XVIII vek jednog Lakloa dali neobičniji aspekt problemima Ijubavi. Nije reč o tome. Mene iznad svega zadivljuje činjenica da se kroz paganske forme, naveliko raširene u ondašnjoj

48/

Veneciji, mogao sasvim lako izraziti strašni i stegnuti To- ledo...

Čitavog života E1 Greko koristi umetnička sredstva koja mu je podario Tintoreto. Kakva pouka onim jadnim umetnicima, neznalicama i uobraženjacima, koji umišlja- ju da zanemarivanjem tradicije i odbijanjem da uče od velikih majstora obezbeđuju sebi ono što se zove osobe- nost.

2Ukoliko se naknadno može o tome suditi, ta naprava se sastojala od jednog točka na kome su bile privezane kante koje su zahvatale vodu iz reke i ulivale je u drvene kanale. Ti kanali primećuju se na E1 Grekovom platnu, ali se ne da razaznati kakav je mehanizam mogao dizati vodu do Toleda. Od tog artificio dejuanelo nije ostalo drugog' slikanog traga osim onog sijajućeg točka, posrebrenog po rubovima, koji je toliko puta kopkao ljubitelje slike „Sve- ti Martin“. Ipak, smatra se da bi one ruševine što vire iz Ta- ha mogle biti temelji na kojima je počivala ta naprava.

A ja još jednom moram otići u čarobnu, brujeću i žu- bornu Hamu Sirijsku da vidim one točkove koji podižu vodu iz reke Oronte i natapaju okolne vrtove.

3Nakon što su ove stranice već bile napisane, don Fransisko de Borha de San Roman i Fernandes sakupio je vrlo zanimljive dokumente u toledskom arhivu. Njegovo delo El Greco en Toledo, o nuevas investigationes acerca de la vida y obras de Dominico Theotocopuli ( ,,E1 Gre- ko u Toledu, ili nova istraživanja o životu i delima Dome- nika Teotokopulija“, Madrid, 1910) dopunjuje rad Manu- ela Kosija i preinačuje u izvesnim pojedinostima ono što smo mi mogli znati ili slutiti o E1 Grekovom životu. Ali, ako je to delo neophodno eruditima koji nastoje da u naj- višem stepenu upoznaju probleme koje nameću život i delo E1 Greka, ono ništa ne menja u našim sećanjima na Toledo niti u stranicama gde smo dali oduška svojim ose- ćanjima. Francuski čitalac može da uzme Časopis za sta- ru i modernu umetnost (La revue de l’art ancien et mo- derne, jun 1911) u kome Emil Berto komentariše otkrića Fransiska de Borhe.

Što se nas tiče, od različitih stvari koje je srećni i uče- ni španski istraživač izneo na videlo (popis E1 Grekovih dobara i slika, koji je sačinio njegov sin Horhe Manuel i naročito punomoć kojom ih slikar zaveštava sinu), našu

49/

pažnju privlači podatak da je E1 Greko živeo sa izvesnom dona Heronimom de las Kubas, verovatno u nevenčanoj vezi, i da je sa njom dobio sina 1578. godine. Lik tog van- bračnog sina, tog Horhea, nalazi se na slici „Sahrana grofa Orgasa“. Da li je imao sestru? U to sve više sumnjamo. A ljupka dama sa hermelinom koju smo nazvali EI Greko- vom kćeri, mislim da je to mati Horhea Manuela, slikare- va družbenica non conjux, kako se svojevremeno jedan od najučenijih članova Instituta izrazio jednom od sabra- će koji ga je zamolio da mu učini čast i predstavi ga svojoj ženi. Ah! Dona Heronima de las Kubas! Ko bi to mogao pomisliti! Osoba tako čistog lika! Primećujem onaj gorak i bolan izraz lica sa kojim se, već ostarela i umorna, ona ponovo javlja na jednom portretu u malom muzeju koji je u Toledu osnovao markis De la Vega Inklan! Pisa- no januara 1912.

4To je nešto karakteristično: da biste videli kako oži- vljavaju boje u španskim dvoranama Prada, dovoljno je da sa madridskog Trga od oružja, preko kraljevskih vrtova, bacite pogled na dolinu Mansanaresa i Sijera Gvadarama. Ta dolina sa svojim grubim, nepomičnim padinama, njena zemlja plemenita kao Surbaran, potresna kao E1 Gre- ko, njena Vega bogata kao Velaskes - sadrže i boje našeg Manea.

5Rešetku od hora kojom se zatvara silleria, odnosno odaja gde kanonici sede i pevaju, skovao je izvesni meštar Domingo. On je za rad ugovorio 6.200 dukata. Kada je stigao do polovine posla, uvideo je da mu ta svota neće biti dovoljna. Na to je on prodao kuću u Toledu i imanje u okolini, svu očevinu, da bi rešetku završio kako je bio za- mislio. Tako je uspeo da ostvari svoj zadivljujući umetnič- ki san. Ali je potom zapao u najcrnju bedu. Deca su mu morala prosjačiti, a udovica, da bi preživela, dobijala je od kanonika po jedan sueldo dnevno i prodavala bezvredne brojanice na Trgu Sokodover.

6Moglo bi se razmišljati nad činjenicom koju pojedinci iznose da Montenjeva majka Antoaneta de Pupes ili An- toaneta Popes vodi poreklo od uglednih toledanskih Je- vreja. Ona je, kažu, portugalska Jevrejka, kći onih portugalskih Jevreja koji se smatraju aristokratima jer su isterani iz Španije. Ali šta je od svega toga tačno? Sve su to

50/

samo golicava nagađanja. Pošto sam razmislio, izostavljam belešku koju sam olako uneo u prethodno izdanje ove knjige. Tada sam kazao da u Montenju vidim „stranca koji nema naše predrasude“. Usudio sam se još reći da ,,sa više nego solidnim vaspitanjem i aristokratskim obrazova- njem Montenj u suštini ima temperament Hajnriha Haj- nea“. Sve te tvrdnje suviše su smele. Problem se sastoji u tome da ja nemam pravo da tako sudim o jednom velikom francuskom piscu.

7Znatiželjnici će se svakako prisetiti da Pačekova Isto- rija slikarstva, objavljena 1649. godine, koja je dugo uži- vala velik ugled među španskim umetnicima, tvrdi da „umetnost nema druge ciljeve osim da ljude navodi na milosrđe i da ih usmerava ka Bogu“.

51/

M arginalija iz 1923. godine

Divno je to što Teotokopuli na modernom grčkom je- ziku znači „ptica od Boga rođena“. Da, on je zaista bio bo- žanski glasnik, ako pridamo puno značenje činjenici da je njegovim žilama tekla helenska krv.

Kakva neiscrpna tema za sanjarenje: čovek helenske rase koji prima nešto od islamske misli pomešane sa ka- toličkom mišlju i koji tom hibridu daje plastičan oblik! Covek nikako da se nadivi toj tajni E1 Grekovog genija, ro- đenog da oblikuje sve ideje i sva osećanja sa kojima se su- srećemo svuda u Indiji, Remsu, Toledu. Pomišljam na još nešto što bi tek valjalo utvrditi. Ne mislite li da je predak našeg grofa Orgasa možda onaj don Gomes, grof od Gor- masa, čija se povest svidela Gijemu de Kastru i Korneju da ga uvrste u Sida? Ja bih voleo takva ,,srašćivanja“, takva spajanja; konačno, gomilajući vekove, vidim - a taj veli- čanstven smisao valja pridati gornjem delu „Sahrane grofa Orgasa“ - ubijenog oca koji preklinje nebo da Himena nađe zaštitnika u don Rodrigu... Naša pažnja je u toj meri podstaknuta i rasuta da bi valjalo sačiniti spisak i sjedi- niti najlepše bajke svih zemalja. U drugoj Mandarinovoj knjižici Rene Luj Duajon nam pripoveda o životu Vilijema Blejka. Taj vizionarski pesnik, čije je Venčanje neba i pa- kla sa retkim umećem na francuski preveo Andre Žid, ne- prekidno tumara strmim obalama supranormalnog sveta. On svoje modele vidi. „Blejk je bio u društvu sa Home- rom i Mojsijem, Pindarom i Vergilijem, Danteom i Milto- nom; to su, kaže on, velelepne, bele seni, ali sazdane od svetlosti i veće od živih ljudi...“ To društvo video je i slikao E1 Greko.

Rober Dimijer osporava pojedine stranice ove knjige, ali smatra da moja sklonost prema raznorodnim kultura- ma pruža izvrstan metod za psihološko istraživanje. „Stra- nac kome je predusretljiva jedna civilizacija, kaže on, to je koso ogledalo u kome se ona ogleda i ispituje. Svetlost koja zasenjuje lice. Budućnost će nam davati sve više ta- kvih zanimljivih ili čudnovatih, neobično oštroumnih i prefinjenih mešanaca.“ On čak govori da bi Montenj, taj polu-Jevrej, bio klasičan tip takve inteligencije. Još navodi liajnea u Francuskoj, Lafkadija Herna u Japanu, Konrada u Engleskoj. (Mogli bismo podsetiti na Filipa de Šampe-

52/

nja i Van Dajka koji su iz Brisela i Antverpena prispeli me- đu gospodu Por Roajala ili na dvor Stjuarta. Ali to je manje značajno.)

Piše mi nepoznat prijatelj: E1 Grekov „Raspeti Hri- stos“, koji se danas nalazi u Luvru, svojevremeno je ukra- šavao jednu od sudnica u Pradesu. Najodvratniji antikleri- kalizam bacio je to delo na opštinski tavan gde ga je pronašao gospodin Lafon. Na insistiranje gospodina Ejna- ra, Luvr je otkupio tu sliku za dvadeset pet hiljada frana- ka. Nju je gradu Pradesu poklonio Isak Pereira povodom izbora za poslanika u vreme Carstva. Lep gest u izbornoj kampanji...

Dok vršim ispravke ovog ponovljenog izdanja, saznajem da je Pol Ginar, profesor na Francuskom institutu u Madridu, otpočeo zamašan rad o E1 Greku. U tom poslu prate ga svi prijatelji Španije, kao i želje svih onih koji bi hteli da naše imaginacije budu usmerene prema zemlja- ma svetlosti, čineči protivtežu preteranom germanstvu.

U članku „Zašto je E1 Greko slikao kako je slikao?“ (vidi časopis Para esos mundos, Madrid, 1912) španski očni lekar po imenu Erman Beritens izneo je postavku da je astigmatizam, a ne misticizam niti ekscentričnost, bio uzrok tome što je E1 Greko izobličavao, uvrtao i izduživao svoje figure. Njegov slučaj predstavlja klasičan i tipičan klinički slučaj „hipermetropijskog astigmatizma“ koji svaku stvar vidi izduženo. To je optička sklonost oka pri kojoj paralelni svetlosni zraci, pogađajući oko, ne uspevaju nigde da se sjedine u jednoj centralnoj tački. Usled tog nedostatka, svetla tačka pretvara se u pogledu u jednu li- nearnu ili eliptičnu mrlju. Od pravih linija nastaju krivu- lje, a krug se izdužuje u elipsu. Što se tiče viđenja boja, dešava se da obojeni zraci, našavši se u izvesnom pravcu, daju mutnu sliku, linija razdvajanja boja biva nejasna, zbog čega se čini da boje zalaze jedna u drugu. Dok je čo- vek mlad, ovi nedostaci mogu se ispraviti izvesnim pode- šavanjem, ali usled preteranog zamaranja ili sa starenjem mišići gube snagu, tako da se mane u vidu ne daju uklo- niti, nego se čak uvećavaju.

Na tim činjenicama doktor Beritens zasniva svoju tvrdnju. Nema sumnje, E1 Greko je od rođenja bio astigmati- čan. Na tu anomaliju ukazuje sklop oka i lobanje na onom autoportretu u slici „Sahrana grofa Orgasa“. Među- tim, on je do svoje trideset sedme godine crtao sa savrše- nom tačnošću. Ako su pojedinc figure bivale neprirodno

53/

izdužene, njihovo izduženje bilo je neznatno i nesumnjivo su slikane u trenucima premora. Počev od trideset sedme godine sve je upadljivije izduživanje likova i istezanje tela, pri čemu kolorit s početka ostaje normalan. Kasnije, kako je E1 Greko zalazio u godine, a objekti stvarali difu- zne slike u mrežnjači, boje se sve više međusobno preta- paju, zahvataju jedna drugu i prave one ,,brijotine“ o kojima govori Pačeko, njegov istoriograf i savremenik. Potkraj života dešavalo mu se da vidi samo mrlje i tada on slika iščašene i neverovatne figure, poput onog svetog Si- meona koji nas navodi na pomisao o slici u mrežnjači nalik onoj koju daje fotografski aparat ukoliko mu nije po- dešeno sočivo.

I tako dr Beritens izvodi zaključak da E1 Greko nije bio zanesenjak, a još manje ludak, nego da je kao astigmatik stigao do razrokosti. Da je živeo u naše vreme, otišao bi kod očnog lekara, izlečio svoju boljku i potom bi slikao normalno. Dokaz: uzmite kod optičara stakla za naočare koja očni lekari propisuju radi ispravljanja astigmatizma i pogledajte kroz njih neko E1 Grekovo platno. Ono će vam se istog trenutka ukazati kao sasvim normalno, prirodnoi potpuno bez onih omaški sa izobličenim proporcijama. Otidite u Luvr i pogledajte E1 Grekovo ,,Raspeće“. Ne samo što su Hristove ruke neprirodno izdužene, nego čak ni kraci samog krsta nisu normalni. Uzmite stakla za ispra- vljanje astigmatizma i slika će vam se tada ukazati savrše- no pravilna.

Pre dr Beritensa takvo naučno objašnjenje E1 Greko- vog načina slikanja predosetili su Husti i nemački kritiča- ri. Nemački naučnik Mejer-Grefe (Putovanje u Španiju, Berlin, 1910) piše povodom majstora iz Toleda: „Izgleda da je elipsa bila jedan od njegovih omiljenih motiva. U Vaskrsenju i Krštenju ona se javlja u manjoj ili većoj meri. Ali u Bogorodici sa svecima, u toledskoj kapeli San Hose, ne samo što glave imaju takav oblik, nego i odlučne kretnje udova i obrisi tela snažno ističu elipsu.“

Sve ovo slušamo sa prijatnom radoznalošću da bismo se brzo vratili značajnim tumačenjima koja nam pružaju ljudi poput Anrija Kolea i Morisa Ležandra. Pa ipak, ta fi- ziološka tumačenja ostaće u našem duhu i doprineti da nam taj legendarni umetnik bude shvatljiviji, potresniji, dirljiviji i čovečniji.

Sadržaj

Moja prva poseta E1 Greku Piščeve beleške /47 Marginalije iz 1923. godine

C IP - K aTajionm unja y ny6jiHi<auHjH HapoAHa 6H6jiHOTei<a Cp6nje, Eeorpa/i

75.071.1:929 Eji Tpei<o 821.133.1-992

BAPEC, Mopnc, 1862-1923E1 Greko ili Tajna Toleda / Moris Bares ;

preveo sa francuskog Milan Komnenić. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K, 2008 (Beograd : Zuhra). - 53 str. ; 25 cm. - (A lef ; knj. 68)

Prevod dela: Greco ou le secret de Tolede / Maurice Barres. - Tiraž 500. - Napomenc uz tekst.

ISBN 978-86-83507-61-0

a) Eji TpeKO (1541-1614) b) Tnjie^,o - r iy T o n H C H

COBISS.SR-ID 153340684

Documents

Moris Bares ~ El Greko ili tajna Toleda