1

www.skripta.info

2

www.skripta.info

Veroslav Rančić

SRPSKI

RULET

3

www.skripta.info Stejt department, 19. 01. 1999.

19 časova

Državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država, gospođa Madlen Olbrajt, insistirala je da se agresija na

Saveznu Republiku Jugoslaviju preduzme u najkraće mogućem roku.

Uprkos oprečnim savetima većine funkcionera, prisutnih na sastanku, Madlen Olbrajt je tvrdila da

operacija neće trajati duže od sedamdeset dva sata. Jugoslovenska armija je u rasulu i potpuno nespremna

u svakom pogledu za ozbiljniji otpor.

Predsednik Bil Klinton, zauzet problemima impičmenta, zbog afere s dvadesetdvogodišnjom službenicom

Bele kuće, gospođicom Levinski, nije prisustvovao sastanku. Kosovo se nije nalazilo u centru njegovih

interesovanja. Vrhovni tužilac SAD podigao je ozbiljnu optužnicu za koju se trebalo pripremiti s grupom

advokata, pravnika i strućnjaka za pitanja seksualnih afera.

Devetnaestog aprila 1999. godine Njujork tajms će objaviti da je uporna gospođa Olbrajt u januaru uspela

da nametne svoju volju.

Dva dana kasnije u Londonu je režiran ministarski savet Kontakt grupe. Odlučeno je da treba da se održe

mirovni pregovori. Za mesto pregovora odabran je francuski dvorac u Rambujeu.

Posle dvonedeljnog boravka u Rambujeu, delegacija kosovskih Albanaca i državna delegacija Jugoslavije

nisu se nijednom zvanično srele. Albanci, ili tačnije - predstavnici terorističke OVK odbili su da potpišu

deset ponuđenih tačaka.

Državna delegacija Jugoslavije obavestila je šefa Forin ofisa Robina Kuka da u osnovi prihvata koncept

Kontakt grupe.

U nedelju 21. februara državni sekretar SAD Madlen Olbrajt uspela je da nametne ideju o produžetku

razgovora za još tri dana, poštoje u Rambujeu ostala sama jer je ministre Francuske i Velike Britanije,

koji su bili koordinatori, poslala na odmor.

Za to vreme Stejt departmentje ubacio nova poglavlja koja nikada nisu razmatrana u Kontakt grupi. Cilj je

bio da se isprovocira državna delegacija Srbije.

Dve nedelje kasnije održanje sastanak delegacija u Parizu, na kojem se pokazalo da je razgovor u

Rambujeu bio politička farsa i daje jedini cilj američke administracije, sada donekle osvešćenog i

ostrašćenog Bila Klintona, bila agresija na Jugoslaviju. U tome je imao posebnu podršku britanskog

premijera Tonija Blera, a potom i Žaka Širaka. Njima su se pridružili pripadnici NATO država.

Njujork tajms će u aprilu 1999. godine objaviti da je konačno jasno da agresija NATO-a navodno nije

imala za cilj bilo kakvo humanitarno spasavanjeAlbanaca, već okupaciju Kosova i Metohije i nasilnu

smenu vlasti u Beogradu.

Istog dana kada je Njujork tajms objavio navedenu vest, britanski novinar Džon Hampfris u Gardijanu je

napisao:

„Sadašnji zapadni političari kao da ništa nisu naučili iz istorije. Ili nisu ništa naučili iz istorije srpskog

naroda.“

Na sastanku Trilateralne komisije, čiji je član i Bil Klinton, održanom u Rimu 19. aprila 1983. godine pod

nazivom Global 2000 riport, doneta je odluka da se čovečanstvo smanji za tri milijarde beskorisnih izelica

(useless eaters).

Odluka je doneta u ime ljudskih prava. Do danas SAD nisu potpisale Deklaraciju o ljudskim pravima!

Devetnaesti maj 1999. godine bio je dvadesetpeti dan od napada NATO avijacije na Jugoslaviju.

4

1.

Časovnici su pokazivali apsolutno tačno vreme: u Njujorku, u Singapuru, u Kairu... U Parizu je bilo

dvadeset časova.

- Približno je i u Beogradu - promrmljao je Paša, više da bi razbio muk aerodromskog hodnika kojim je

koračao između dvojice francuskih policajaca u civilu. Policajac s leve strane pogledao je Pašu.

- Nisam vas razumeo - rekao je uljudno. - Da li biste ponovili?

Paša se gorko osmehnuo. Ko bi rekao da će policajac, koji ga je pre četiri godine uhapsio i prema njemu

se ponašao krajnje brutalno, večeras biti sušta ljubaznost.

- Rekao sam nevažnu stvar. - Paša je pogledao policajca.

- Imate li porodicu, Žan Pjer?

Policajac se okrenuo iznenađeno. - Da - odgovorio je. - Imam. Ženu i dve devojčice.

- Onda mi je drago što vas pre četiri godine nisam ubio. Nije dobro da deca rastu bez očevog nadzora, pa

bile to i devojčice. Ja imam sina.

- Dugo se niste videli - izgovorio je drugi policajac, ne kao pitanje, već kao konstataciju.

- Šest godina - rekao je muklo Paša. - Šest godina!

- Život je podmukla prokleta kurva! - Žan Pjer je odmahnuo rukama. - Kurvi platite i račun je podmiren, a

u životu računi najčešće ne mogu da se podmire. Ili se podmiruju na pogrešne načine i u pogrešno vreme.

Stajali su na kraju dugog hodnika. Dežurna stjuardesa, na čijem se reveru nalazila kontrolna kartica na

kojoj su se isticala iskošena slova naziva aerodroma ,,Orli“, namršteno je posmatrala kako jedan od

policajaca otključava lisice čoveku koji je koračao u sredini. Nosio je izvanredno elegantno odelo boje

petroleja, košulju identične boje, s belim okovratnikom, i kravatu koja je sigurno koštala koliko njena

mesečna plata. Preko ramena mu je bio prebačen mantil od tankog štofa, koji je zaklanjao ruke vezane

lisicama.

- Ukoliko se vratite u Francusku, nećete biti dobrodošli. To neće biti dobro za vas, gospodine Pašiću.

- Svet je veliki, Žan Pjer - rekao je Paša trljajući zglobove na rukama. - Negde će biti mesta za mene.

Mada, iskreno rečeno, nedostajaće mi gostoprimstvo Pariza. - I dalje je pritiskao zglobove na rukama. - A verovatno ću i ja nedostajati Parizu... Zahvalite se gospodinu predsedniku na uslugama, molim vas.

Recite mu da ja ništa ne zaboravljam.

Klimnuo je glavom, uzeo kartu koju mu je pružio Žan Pjer i krenuo prema dežurnoj stjuardesi. Ljubazno

joj se osmehivao dok je čekirala kartu. Pri ulasku u avion okrenuo se i na besprekornom francuskom

jeziku dobacio: - Žan Pjer, molim vas, prenesite pozdrave vašoj gospođi i ćerkama - i nestao u prolazu letilice.

Gledajući za njim, Žan Pjer je tiho izgovorio drugom policajcu:

- Znaš li da je francuski naučio iz običnog udžbenika putujući od Singapura do Pariza.

Drugi policajac ga je gledao zapanjeno.

- Nemoguće!

- Kada je on u pitanju, sve je moguće. Ni ja nisam verovao. Kada sam ga upitao kako je to uspeo,

odgovorio mi je: „Nekako sam morao da prekratim vreme. Trebalo je provesti jedanaest sati u avionu".

- Kako to da su ga pustili pre isteka kazne?

Žan Pjer je raširio ruke. - Nije naše da o tome mislimo - rekao je odbojno. - Mi smo policajci, nismo

političari, šta nas se tiče.

Jesen1991.godine Karingtonov plan Odluku o razbijanju Jugoslavije donela je Bilferbergova grupa, tajna organizacija sastavljena od najistaknutijih političara, bankara, vojnih i obaveštajnih rukovodilaca, predstavnika velikih multinacionalnih korporacija i naučnih institucija zapadnih zemalja. Lord Karington je bio predsednik te grupe, koju su, između ostalih, sačinjavali: Bil Klinton, Sajrus Vens, Lord Dejvid Oven, Ričard Holbruk, Torvald Soltenberg, Sadako Ogata, dok je centralna ličnost bio Dejvid Rokfeler. Karingtonovim planom se od srpskog rukovodstva zahtevalo da prizna granice Hrvatske i Bosne i Hercegovine, i da pristane na specijalni status Kosova i Metohije, Sandžaka i Vojvodine. Naime, bilo je očigledno da posle razbijanja Jugoslavije sledi otcepljenje Kosova i Metohije, Sandžaka i Vojvodine. Krajem oktobra 1991. godine Srbija je odbacila Karingtonov plan.

5

2.

Prvi sumrak je pristizao iza linije solitera, nadirući ka staklenoj fasadi Teo korporacije. Tamna staklena

površina sprečavala je da se svetla upaljena u kabinetu Bogdana Teovića naslute spolja.

Posmatrajući već upaljene svetiljke, farove automobila i gradskih autobusa, gužvu na trgu, duboko pod

svojim nogama, Teović je za trenutak zaboravio na tekst koji je diktirao Slavici. Taj grad je pripadao

njemu. Tačnije rečeno, veliki deo grada bio je njegovo vlasništvo, i u direktnom i u indirektnom smislu

reči, ali je bilo krajnje neizvesno šta će se dogoditi u danima koji su dolazili.

Državna delegacija se spremala na put u Rambuje. Šta će ponuditi i šta će dobiti u drevnom francuskom

dvorcu, nije mogla ni da nasluti. Sve je bilo dogovoreno i odlučeno do najsitnijih detalja. Hamletov

sindrom kukavnih glumaca u filmu čiji je scenario napisan, svaka sekvenca potpisana, i odstupanja nema,

osim u beznačajnim nijansama. Uloge podeljene, a glumci ne znaju šta i kako treba odigrati. Zaneseni

zabludom da od njihovog nastupa zavisi konačna verzija filma, očekivali su svoje istupanje sa osećanjem

provincijskih glumaca na svetskoj premijeri.

Teović je znao, u globalnim crtama, šta će se sve dogoditi. Devet miliona dolara prebačenih preko

Mađarske u trezore švajcarske banke, a potom na poseban račun specijalne banke na Malteškim ostrvima,

kao i prethodnih dvanaest miliona maraka, koje su prošle isti put, i drugi poslovi osigurali su mu mesto u

Evropskoj eliti novog svetskog poretka. Osmehnuo se kada je ugledao kako žuti taksi prolazi kroz crveno

svetlo na semaforu.

Pre dvadesetak godina on je činio isto. Nikada nije poštovao svetlosnu signalizaciju na raskrsnicama.

Osmotrio bi situaciju i potom pritisnuo pedalu gasa, ne obazirući se na užasnute putnike koje je vozio u

svom rasklimatanom volvou. Nikada nije razmišljao zašto to čini. Da li je to bila hrabrost, ludost,

neodgovornost...? Ko bi to znao. Često se događalo da mu putnici kažu da nije normalan; kao da je narod

kome je pripadao, koji je sagradio kuću na drumu i sve svoje poraze slavio kao pobede, bio normalan.

Pre dvadeset godina!

Ko bi normalan tada mogao da pomisli da će Bogdan Teović od običnog taksiste stići do jednog od

najbogatijih ljudi u zemlji. Sve mu je išlo na ruku: sticaj okolnosti, spretnost, nasleđena sposobnost da

razluči šta treba odraditi, u kom trenutku i na koji način. I još mnogo toga... Natali je tvrdila da je on

harizmatična osoba koja će daleko dogurati. Za jedno je bila u pravu: gurao je on Sizifov kamen uz

strmen ka bogovima, s prigušenom nadom da, kada stigne među njih, oni neće reći: „Jeste, kamen je lep i

lepo si ga dogurao, ali to nije onaj pravi!“

- Jesmo li završili? - začuo je glas iza sebe.

Lagano se okrenuo. Slavica je sedela na kožnom trosedu, prekrštenih nogu, s notesom na kolenu. Njene

snažne butine, koje su se delimično ocrtavale kroz kratku suknju, trenutno su izazvale erekciju kod

Teovića. Bila je savršena sekretarica. Besprekorno je govorila sedam jezika. Kao da joj je svaki od njih

bio maternji. Nije bila lepa. Ali onim što je činila, znala je da ga izludi. Bio je zahvalan Bogu što mu je

Slavicu poslao kao proviđenje. Natali je bila lepa, i mnogo zla je počinio da bi došao do nje, ali nije mu

pružila ni deseti deo uživanja koje je dobijao od Slavice.

Ili on nije znao, ili je njoj to bilo nesvojstveno.

Gledala je prema njemu savršeno ozbiljna, bez ikakvog nagoveštaja, osim što je malo podigla jednu

obrvu.

Nagao se ka stolu i pritisnuo taster. Čulo se muklo ,,klik“. Vrata su bila zaključana.

Obišao je ogroman pisaći sto i zaustavio se ispred nje, raširenih nogu.

- Nismo završili... - rekao je i nastavio da diktira: - Analizirajući poslovne veze sa sledećim

korporacijama: Jakido korporejšn, Tokio, Bilefeld industri, Bilefeld i D.K.T. Marselj, predlažem

Upravnom odboru da prihvati preliminarnu varijantu plana za sredstva primarne misije MMF-a. Nosilac

ponude biće jedna od predloženih firmi...

Dok je on govorio, Slavica nije pisala. Videla je da Teović ima erekciju. Položila je blok kraj svojih nogu

i lagano povukla zip na njegovim pantalonama. Čula je nabrajanje imena stranih kompanija. Otkopčala je

6

kaiš i njegove pantalone su spale. Povukla ga je prema kožnom trosedu. Osetila je kako prodire u nju.

Počela je lagano da kruži donjim delom tela posmatrajući ga odozgo. Čovek snažnih ramena, autoritet

pred kojim su svi koje je poznavala padali ničice, ležao je pod njom i samo od nje je zavisilo hoće li se

osećati pravim muškarcem ili ne.

Sklopljenih očiju, Teović je očekivao još samo trzaj ili dva i iz njega bi šiknuo gejzir.

Ali Slavica je čekala nepomično. S laserskom peciznošću je znala kada treba zaustaviti pokrete kako bi

produžila zajedničko zadovoljstvo.

- Vi ste čvrst muškarac - dopro je njen šapat.

Teović je pogledao prema Slavici i jedva se nasmešio.

Rukama se oslanjala o ivicu i rukohvat troseda; njene dojke su lebdele pred njegovim očima. Dve velike,

poželjne bradavice, opkoljene okruglom modrinom, gladak stomak i butine koje ga prijatno stežu.

- Šta mi to radiš? - upitao je muklo.

- Tucam vas, direktore.

Ponovo se nasmejao. Setio se za trenutak njihovog prvog susreta. Bivša sekretarica je najavila da ga traži

osoba čije mu ime ništa nije značilo. Rekao je da ne može da je primi. Onda su se vrata kabineta otvorila,

Slavica je ušla i tresnula njima pred nosem zabezeknute sekretarice. Spustila je jezičak na bravi i

zaključala prostoriju.

Teović je zapanjeno posmatrao šta se događa. Nepoznata, mlada žena, u kožnoj haljini koja se

zakopčavala dugim zipom, došla je do sredine kabineta. Stajala je i posmatrala ga.

- Završila sam pravni fakultet, govorim sedam jezika, uključujući i japanski. - Povukla je zip. Haljina je

spala. Ispod nje nije imala ništa. - Ostale tajne života pokazaću vam tu gde se nalazite - dodala je.

Teović je prsnuo u smeh.

- To bih voleo da vidim.

Došla je do njega, raskopčala mu pantalone, prebacila noge preko naslona fotelje i spustila se.

Petnaestak minuta kasnije je rekla: - Zar ne mislite, gospodine direktore, da ja treba da zauzmem mesto

ove glupače koja je sada vaša sekretarica?

Ležeći na kožnom trosedu, Teović je osetio da je prva kriza orgazma prošla. To je znala i ona. Osmehnuo

se.

- Šta je smešno?

- Setio sam se našeg prvog susreta.

Lagano je počela da kruži donjim delom tela i to je izluđivalo Teovića.

- Molio sam boga - rekao je - da mi podari nekoga kao što si ti. Niko se ne tuca kao što se ti tucaš.

- Ni Natali? - glas joj je bio podsmešljiv.

- Jebeš Natali... Molio sam boga i uslišio mi je molitvu. Pitam se koliko li si se tek ti molila da dobiješ

nekog kao što sam ja.

Sa obe šake ga je udarila u grudi. Istovremeno se svom težinom sručila na njega.

- Sada ćete videti!

Podigla se i spustila. Ponovo se podigla i nanovo spustila. Osetila je da iz njega sve pršti. Teović je

krkljao. Uvek je ispuštao čudne, krkljave glasove kada je doživljavao vrhunac.

I tada je zazvonio telefon prvi put.

- Ignoriši ga - krkljao je Teović, podižući stražnjicu kako bi još dublje ušao u nju.

Slavica se pomahnitalo kretala gore-dole, ukrug, iskosa, u kratkim trzajima.

Telefon je uporno zvonio.

Konačno, pala je preko Teovića.

Osećao je njenu težinu, vrelinu dojki koje su mu pritiskale grudi.

Telefon je zvonio.

Slavica je konačno podigla slušalicu. Na njegovo zaprepašćenje, glas joj je bio krajnje poslovan.

- Teo korporacija. Izvolite?

Slušala je nekoliko trenutaka, a zatim poklopila mikrofon šakom.

- Pariz! Traže vas.

7

Teo je seo, ali je i dalje bio u Slavici. Obuhvatila ga je nogama oko bokova. Čekala je da nastave. Znala je

sve načine da ga vrati u život.

- Molim? - izgovorio je Teović muklo u slušalicu.

Slavica je videla kako se izraz njegovog lica menja.

Znala je da od daljeg vođenja ljubavi nema ništa.

- Ko?

Prebacio je slušalicu u drugu ruku. Slavica se podigla i počela da navlači gaćice koje joj je Teović kupio

prilikom poslednjeg boravka u Singapuru.

- Kada?

Navukla je suknju. Posmatrala ga je kako spušta noge na pod. Između butina je kapala lepljiva sperma.

- U Amsterdam?! Otkuda je on na slobodi?! Šta će u Amsterdamu?!

Slušao je nekoliko trenutaka i potom bez reči spustio slušalicu. Lagano je podigao pogled prema

ogromnom displeju na zidu, na kom su svetlucale malene sijalice. To je bio on, Bogdan Teović i njegovo

carstvo. Svaki treptaj je označavao jedan od gradova u svetu u kom je Teo korporacija zarađivala gomile

novca.

Konačno je pogledao u Slavicu. Ona je ćutala. Iznad svega je cenio tu njenu osobinu. Ako želi da joj kaže

- reći će. S nekim je morao da podeli zastrašujuću moru koja ga je zapljusnula.

- Paša je na slobodi! - izgovorio je krkljavo, kao da doživljava orgazam.

- Ko je Paša?

- Ko je Paša?!

3.

Mlaznjak avionske kompanije ,,IKL“ na liniji Njujork- London-Pariz-Amsterdam pripremao se za

spuštanje.

- Dragi putnici - dopirao je stjuardesin glas iz malenih zvučnika - za koji trenutak sletećemo u

Amsterdam. Temperatura u gradu je šesnaest stepeni. Molimo vas da se vežete i ne ustajete dok se letilica

ne zaustavi. Želimo vam prijatan boravak u našem gradu i hvala što ste leteli IKL-om.

Pašić je spojio metalnu kopču s ležištem i nagao se prema prozoru. Duboko pod sobom video je svetla

duž Zojderskog jezera i dokova na obali Amstela. Čvrsto je pritisnuo koren nosa. Za njega je sve moglo

da se kaže, osim da je bio sentimentalan. Ali, mnogo toga ga je vezivalo za ovaj grad. Natali je imala

samo devetnaest godina tih junskih dana kada ju je sreo između drvoreda koji su vodili ka mostu

razapetom nad obalama kanala. U to vreme za sobom je imao tragično završen brak i Lazara. U svoj

nesreći bio je srećan što na francusko-italijanskoj granici pre četrnaest godina, osam meseci, šest dana -

pogledao je ručni časovnik - i jedanaest sati u kolima, kojima je došao iz Beograda, nije bila i ona.

Ponovo je pogledao panoramu grada. Mlaznjak se približavao pisti. Osetio je kako su točkovi dotakli

betonsku površinu za sletanje aviona.

Ako je istina da uspomene otvaraju rane, onda ih on neće imati. Ali sve što mu se događalo proteklih

godina moraće da se svede; moraće da se podvuče crta i izvrši obračun. Naplatiće svaku sekundu kružnog

špartanja u pariskom zatvoru, pijavice u baruštini singapurske kaljuge u koju je bio spuštan u

bambusovom kavezu, svaki udisaj proključalog vazduha u jerusalimskim betonskim rernama i, iskreno

rečeno, ponovni udoban boravak u posebnoj pariskoj ćeliji s vlastitim kupatilom i svim ostalim što je išlo

uz to.

Prošao je pasošku kontrolu. Nije imao prtljag. Izašao je pred zgradu aerodroma.

Duboko je udahnuo. Osetio je kako mu rezak vazduh, koji je dolazio s jezera, ispunjava pluća.

Slobodan! Konačno je slobodan!

Mahnuo je taksisti.

Ušao je u vozilo i rekao na engleskom jeziku: - Hotel „Kings rojal“, molim vas.

Vozač je klimnuo glavom i pokrenuo vozilo.

„Pravi Holanđanin!”, pomislio je Pašić. ,,Crnac!“

8

- Odakle ste? - upitao je.

- Ja sam Holanđanin! - odgovorio je crnac.

- U to ne sumnjam.

- Inače sam rođen u Keniji.

Pašić se osmehnuo i klimnuo glavom.

Dvadesetak minuta kasnije prošao je kroz hol luksuznog hotela i prišao recepciji.

Recepcionar je bio okrenut leđima. Slagao je reklamne poruke u kasete s ključevima. Pašić se oslonio na

pult. Gledao je u potiljak recepcionara. Ovaj se okrenuo. Na licu mu se pojavio izraz zaprepašćenja.

- Gospodine... Pa... ša... - promucao je. - Da li ste to zaista vi?

- Ja.

Recepcionar mu je zgrabio ruku i počeo da je trese.

- Bogorodica sveta zna koliko se radujem što ste nam se vratili.

- I meni je drago da smo se ponovo sreli.

- Hoću da znate da nikada nisam poverovao u ono što su rekli policajci.

- Sud jeste - sa osmehom je primetio Paša.

- Sud! Da nije korumpiran, ne bi bio sud! Gospodine Paša... Da li hoćete vaš apartman?

Paša je klimnuo glavom. Recepcionar je teatralno prišao pultu i skinuo ključ. Držao ga je u vazduhu.

- Dobro došli, gospodine Pašiću! Mahnuo je mladiću u livreji.

- Vaš prtljag? - upitao je.

- Tamo odakle dolazim ne dozvoljavaju da se ima prtljag, a tamo kuda nameravam da idem nije mi

potreban.

Mladić je pružio ruku kako bi uzeo ključ.

- Nije potrebno - rekao je Paša. - Prihvatio je ključ i krenuo uza stepenice.

Recepcionar je gledao za njim.

- Kakav je to čovek! - rekao je mladiću u livreji. - Sada si video legendu svetskog podzemlja!

Paša se popeo na prvi sprat. Skrenuo je levo i kod poslednjih vrata s desne strane zastao. Oklevao je

nekoliko trenutaka pre nego što je uvukao ključ u bravu i okrenuo ga. Ušao je u apartman.

Nije palio svetlo. Prošao je kroz salon, otvorio vrata i izašao na terasu. U daljini se prostirala panorama

grada.

Paša se oslonio na ogradu terase. Čvrsto je stezao gvozdenu šipku. Gledao je treperava svetla jezera. I

zaplakao.

I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, te im dade žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelima

njihovima.

Da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ili ime zvijeri, ili broj imena njezina. Ovdje je mudrost. Ko ima um, neka

izračuna broj zvijeri: jer je broj čovjekov, i broj njezin šeststotina i šezdeset i šest.

Otkrovenje Jovanovo (XIII, 16-18)

Bilo je deset sati i dvadeset minuta kada je Paša sišao niz mermerne stepenice. Pošto mu je službenik

obezbeđenja otvorio vrata, ušao je u prostranu direktorovu kancelariju.

- Tačni, kao i uvek, gospodine Pašiću - rekao je direktor, kao da su se njih dvojica videli dan-dva ranije. A

prošlo je više od četiri godine. Srdačno mu je pokazao prema dubokoj kožnoj fotelji nasuprot stolu.

Paša je seo.

Direktor nije pomenuo ni reč o tome zašto se nisu videli sve to vreme. Poslovi se odvijaju onom

dinamikom kojom komitenti to žele.

Da li će tim poslovima upravljati iz zatvorske ćelije Sent Kventina ili iz apartmana sejšelskih hotela,

njemu je bilo svejedno.

- Pripremili smo stanje na vašem računu, kao što ste tražili - rekao je direktor ljubazno. Pružio je prema

Paši fasciklu s brojkama.

Ovaj ih nije ni pogledao.

- Uveren sam da ste radili najbolje što ste mogli, i u moju korist.

9

Direktor se zadovoljno osmehnuo i klimnuo glavom.

- Molim vas - nastavio je Paša - četiri miliona dolara uplatićete na ovaj račun. - Spustio je na sto maleni

komad hartije na kom je bio ispisan broj bankovnog računa.

Direktor nije ni trepnuo. - Četiri miliona, rekli ste? Biće prebačeno odmah. Molim vas da potpišete... -

Pružio mu je formular koji je Paša potpisao ne pogledavši sadržinu. Podrazumevalo se da je poverenje

obostrano.

- Za nekoliko dana ću vam javiti koju sumu ćete mi dostaviti i na koji način.

Ustao je i pozdravio se s direktorom.

Istog popodneva poleteo je avionom kompanije ,,IKL“ za Budimpeštu. Tamo će ga sačekati Lazar i

Ferko.

Letovi za Beograd su bili ukinuti.

U svim dole navedenim oblastima upravo je broj 666, koji se u hrišćanstvu naziva ,,žig zveri", osnovni metod po kome se obavlja

kontrola.

Svetsku politiku vode vladari iz senke, trilateralne komisije i slične organizacije. One određuju signature najprimarnijih

delatnosti:

Industrija i trgovina: BAR- 666 Politika i društvo: EKAM - 666 Informacije i komunikacije: WWW-666,AJF0R/IF0R/-666

Sudstvo: DENHAG — 666

Osnovno je pitanje: da li se prošlost, sadašnjost i budućnost susreću u određenom trenutku, negde u našoj svesti? Jer 1914.

godine pojavilo se zlo habzburškog apsolutizma; 1941. izniklo je zlo Hitlerovog fašizma; 1948. godinu obeležio je Staljinistički

komunizam.

Nije li 1999. godina Klintonovog satanizma?

4.

Ženin krik je bio prodoran. Bolan i dug. Vuk se zgrčio za volanom svog taksija.

„Ovo se meni ne dešava", promrmljao je. „Probudiću se i sve će biti u redu.“

Ali, ništa nije bilo u redu. Žena je i dalje bolno vrištala na zadnjem sedištu. Bila je u poluležećem

položaju i držala je stomak sa obe ruke.

Vuk je pritisnuo dugme odašiljača.

- Halo... Ovde Vuk... Olga, imam trudnicu u kolima... Samo što se nije porodila.

Sedeći za dispečerskim stolom, Olga je pritisnula dugme. Govorila je u mikrofon, koji je nju od prvog

trenutka podsećao na zmiju zvečarku.

- Polako, Vuče - rekla je. - Možeš li da stigneš do bolnice?

- Otkud znam - čulo se iz prijemnog zvučnika. - Pitaću je...

Vodeći računa da održi pravac, pri brzini od preko sto trideset kilometara, dok su svetiljke na autoputu

prema gradu munjevito promicale, Vuk se za trenutak okrenuo prema ženi na zadnjem sedištu.

- Dispečerka pita da li možete da izdržite do bolnice.

- Kakva bolnica! Krenulo je.

- Krenulo je! - urlao je Vuk u mikrofon.

- Šta je krenulo? - čuo je Olgin glas.

- Ne znam - vikao je u mikrofon dok je jednom rukom držao volan, a drugom potisnuto dugme. - Pitaću...

- Porođaj - vrisnula je žena sa zadnjeg sedišta.

- Čula si. Porođaj... Porođaj! - Vuku je tek sada došlo do svesti šta je žena kriknula.

- Olga, pobogu, putnica kaže da je krenuo porođaj.

- Zaustavi! - vrištala je žena sa zadnjeg sedišta.

- Šta da zaustavim?

- Zaustavi ovaj prokleti taksi!

10

Vuk je počeo da koči. Upalio je sva četiri trepćuća svetla.

- Olga, zaustavio sam...

- Dolazi ovamo - vrištala je žena.

- Moram kod nje - vikao je Vuk panično u mikrofon. - Javi kolima hitne pomoći. Ja sam na ulazu u Novi

Beograd, na autoputu za Surčin.

Iskočio je iz taksija. Dok je otvarao zadnja vrata, kraj njega su tutnjali automobili, kamioni, kombi

vozila...

Ušao je u zadnji deo kola.

Žena je ležala zabačene glave, kose mokre od znoja. Raširila je noge i zadigla suknju, pokušavajući da

strgne donji veš.

- Skini mi to sranje! - prasnula je prema Vuku.

Vuk je s nelagodnošću povukao ogromne gaćice koje je žena imala na sebi. Između njenih nogu zjapio je

ambis koji se rastvorio. Vuk se užasnuo. Iz mikrofona je čuo Olgin glas.

- Vuče, javi se... Vuče...

U jednoj ruci držao je gaćice za koje će kasnije, kada sve bude prošlo, pomisliti da su bile velike kao bela

zastava kojom se predaje diverzantska divizija. Drugom je pritisnuo taster.

- Slušam te.

Iz mikrofona je dopirao Olgin glas, potpuno smiren. I, nehotice, Vuku je prošlo kroz glavu: „Olga se

uopšte nije uzbudila. Kakva je to žena?!“

- Kola hitne pomoći krenula su ka tebi. Reci ženi da duboko diše. Neka se malo smiri.

Žena je dahtala.

- Već je krenulo - obratila se Vuku. - Ti ga samo prihvati.

Duboko je udahnula vazduh i zatim ga hukćući izbacila iz sebe. Ponovo je udahnula. I Vuk je udahnuo.

Kako je žena izbacivala vazduh, tako ga je i on izbacivao.

Žena je kriknula. Između njenih nogu pojavilo se krvavo teme bebe. Vuk je gledao kao hipnotisan. Nije

mogao da se pomeri.

Žena je nanovo huktala. Glavica deteta je do pola izašla.

- Pritisni! - vrisnula je žena.

- Šta...? Šta da pritisnem?

- Pritisni mi ovde, ispod grudi...

Vuk je položio obe ruke i pritisnuo.

- Polako, idiote - kreštala je žena.

Vuk je popustio stisak. Između ženinih nogu pojavila su se ramenca, krvavo sluzava.

Vuk je podmetnuo šake. Osetio je toplu krv i ljigav odliv. Ali dete je sve više izlazilo.

Žena je huktala, krik se razlegao kolima. Saobraćaj je tutnjao. Vuk je najednom shvatio da drži

novorođenče. Devojčica je pupčanom vrpcom bila spojena s majkom, u čijoj se utrobi gubio drugi deo

vrpce.

- Preseci - rekla je žena. - Preseci, do đavola!

- Šta da presečem, do đavola? - urliknuo je Vuk.

- Pupčanu vrpcu!

- Pupčanu vrpcu?! Čime? Čime da presečem?!

- Zubima, idiote!

Razrogačenih očiju, Vuk je piljio u sluzavo crevo.

- Hajde! - vrisnula je žena.

Kao automat, zagrizao je vrpcu. Osetio je kako mu se utroba okreće. U istom trenutku žena ga je raspalila

po temenu. Zubi su škljocnuli i vrpca je bila pregrizena.

Pogledao je ženu koja je tresla šaku kojom ga je udarila.

- Koja si ti kukavica! - rekla je ona. - Imaš li dece?

- Sina - odgovorio je Vuk, skidajući jednom rukom sako, dok je drugom držao bebu.

- Meni je četvrto... Lupi ga po guzi, pobogu.

11

Vuk je poslušao ženu, kao automat. Udario je novorođenče sasvim blago. Dete je zadrečalo i žena se

osmehnula.

Vuk je skinuo košulju i zavio bebu. Pružio ju je ženi. S jedne strane, iz daljine se čula sirena bolničkih

kola, a s druge - prodorna sirena taksija.

Izašao je iz automobila i na golo telo navukao sako. Ruke su mu bile krvave. Lice, koje je prislonio na

bebu kada joj je pregrizao vrpcu, takođe je bilo krvavo.

Kola hitne pomoći su se zaustavila ispred taksija. Lekarka i dvojica bolničara izjurili su iz kola.

- Gde je porodilja? - upitala je mlada lekarka.

Vuk je mahnuo glavom prema mercedesu.

Iz taksija koji je stigao iskočio je Toške. Prišao je Vuku i gledao ga netremice.

- Ja sam razumeo Olgu da se neka žena porađa u tvojim kolima. Ne ti! Šta si rodio?

Vuk se nasmejao.

- Mislio sam da su studije svetske književnosti složene. Kako li izgledaju studije ginekologije?! Nećeš mi

verovati: rat je bio lakši!

U dispečerskom centru vrilo je kao u košnici. Troje dispečera neprekidno je primalo pozive i slalo vozila

na odgovarajuće adrese. Kao da eksplozije ,,pametnih“ raketa ne mogu da odjeknu svakog trenutka.

Vuk i Toške sedeli su po strani. Lagano su pili kafu koju im je donela Olga.

- Poslaću Veru s decom kod njenih - rekao je Toške tiho, gledajući prema Vuku. - Ne dopada mi se ova

situacija. Izigrali su nas, a mi se prsimo: mali, ali hrabri narod kome je svraka mozak popila.

- Istorija se ne ponavlja. - Vuk je ispio gutljaj kafe. - Ali, ponavljaju se situacije koje ovaj narod neće da

pamti. Kada je Murat krenuo na Srbiju, mađarski vladar je ponudio Lazaru da propusti Turke da dođu do

Mađarske, da ih njegova vojska napadne spreda, a naša opkoli otpozadi i da tako zauvek srede Osmanlije.

Lazar je to odbio. Hteo je herojski da sredi Turke. Tada smo prvi put izgubili Kosovo. Ali taj poraz

slavimo kao pobedu. Uopšte, mi smo narod koji poraze slavi kao pobede. Sutjeska, recimo, gde su

ranjenici ostavljeni Savi, čija je popularnost ugrožavala Titovu, zapravo je bila predaja ranjenika

nemačkoj armadi. I Sutjesku smo slavili kao veliku pobedu. A ljudski i ratnički gledano, bila je veliki

poraz. Bojim se da će i sada biti nešto slično.

- Ti si govorio da ćemo posle rata, koji nismo vodili, a u kome obojica umalo nismo zaglavili, živeti

mirnije. - Toške je ustao. Za trenutak se osećao kao da ga je Vuk izneverio.

- Zar ti nisi verovao u to?

- Jesam, ali sada će biti mnogo gore... Idem kući. - Vuk je krenuo za njim. U prolazu je spustio ruku na

Olgino rame. - Hvala za kafu.

Ona je podigla šaku i položila je na njegovu. - I drugi put!

Toške i Vuk su izašli. Olga je naslonila glavu na dlanove i sklopila oči. Ostala je tako nepomično

nekoliko trenutaka. Onda je ustala i prišla prozoru. Pomakla je zavesu. Videla je kako Vuk i Toške izlaze

iz stanice i prelaze parking koračajući prema svojim vozilima.

- To kod tebe traje? - tiho je izgovorio Bata, šef smene, gledajući u pravcu u kom su se dvojica taksista

udaljavala.

- I ja se pitam zašto je to tako. Oženjen je, zaljubljen u svoju ženu, prema meni se odnosi prijateljski, ne

primećuje me kao suknju, a ja trčkam za njim. Ne razumem! Verovatno sam napravljena od sekundarnih

sirovina.

Spustila je zavesu i vratila se za dispečerski sto. Da je to učinila samo nekoliko trenutaka kasnije, bila bi

svedok neverovatnog toka događaja na parkingu taksi stanice.

Vuk i Toške prešli su parking, s kog se ulazilo u podzemnu garažu stanice, kada su kod Tošketovog

automobila ugledali trojicu momaka. Stajali su i nezainteresovano ćaskali.

Približavajući im se, Vuk i Toške nisu obraćali pažnju na momke.

- Mislim da su Ameri odlučili da postave svoju bazu na Kosovu - govorio je Toške.

- Zeznuli su Evropu i uradiće što žele. Mi smo sa svih strana opkoljeni zemljama koje su ili u NATO-u ili

su na njihovim teritorijama NATO jedinice. Dođemo ti kao ostrvce u okeanu kada se podigne tajfun.

Zbrisaće nas.

12

- Neće, ako se u Rambujeu budemo pametno ponašali. - Vuk je obišao mladiće.

Toške je izvukao ključeve i u trenutku kada je prišao kolima, jedan od momaka uneo mu se u lice.

- Je 1’ može jedna vožnja?

Dah mu se osećao na mešavinu alkohola i neopranih zuba. Toške se odmakao korak unazad. Namrštio se.

Vuk je video taj pokret i krenuo prema Tošketu osta- vljajući svoja kola.

- Mi smo završili - rekao je smireno. - Svratite, momci, do stanice. Ima kolega koji su tek došli u smenu.

- Nas dvojica smo umorni. Jedanaest sati smo bili za volanom - izgovorio je Toške pogledavši Vuka. Vuk

je znao šta taj pogled znači. Bili su njih dvojica u mnogo rizičnijim situacijama. Zbog toga je iskoračio

korak u stranu. Svu trojicu momaka imali su pred sobom; bili su postavljeni dijagonalno.

- Šteta, ćale - rekao je jedan od njih, kose ošišane do temena, u kožnoj vindjakni i pantalonama s velikim

džepovima sa strane. Ruke je držao zadenute za ivicu pantalona, na leđima. I Vuk i Toške su znali šta to

znači. Mladi blesavko tamo je držao pištolj. - Šteta, meni se nešto baš digao da me ti voziš - rekao je

potegnuvši oružje iza leđa. - To je prvo.

Ostala dvojica su učinili isto.

Toške je skrenuo pogled ka Vuku i podigao obrve kao da kaže: „Vidiš li, rat ili mir, sve se ponavlja".

- I drugo - kreveljio se blesavko - nemamo lovu, pa ispraznite to što imate u kesama.

Vuk ga je pogledao pravo u zenice. - Ja se ne bih zajebavao s ćaletom. Bio je specijalac u vojsci.

Trojica momaka su se zgledala. Počela su da se smeju. Zacenila su se od cerekanja.

- U onoj našoj, nepobedivoj, što je bežala ispred traktora?

- Jebote - cerio se drugi momak - pa ćale je opasniji nego da je bio u legiji stranaca.

- Vadite lovu, laponci - procedio je treći, koji je do sada ćutao. Imao je sitne oči i pacovsku njušku. Vuk

je video kako je palcem otkočio pištolj i znao je da je on najopasniji. Pucaće bez razmišljanja.

- Ono što želite i ono što ćete dobiti, dve su različite stvari, momci! - rekao je Toške ledeno.

- To sam čuo u nekom kaubojcu - zacerekao se prvi momak. - Jebote, ovo su neke filmadžije!

- Čemu se cerekaš, šupčino? - procedio je Toške između zuba. Munjevito je ispružio ruku i uhvatio

revolver prvog momka, okrenuo ga uvis i svom snagom udario tipa nogom u mošnice. Ovaj je urliknuo i

stropoštao se na zemlju, držeći se između nogu, urlajući. Istovremeno, Vuk se okrenuo i vrhom cipele

izbio trećem tipu oružje iz ruku. Stojeći čvrsto na levoj nozi, neverovatnom brzinom dva puta uzastopce

strahovito je raspalio momka u grudi. Čulo se kako je krcnula kost. Kasnije će saznati da mu je polomio

dva rebra. Toške je bridom dlana već udario drugog momka ispod nosa, u gornji deo vilice. Ovaj je

urliknuo, dok mu je krv kuljnula iz usta.

Sva trojica su ležala na asfaltnoj ploči parkinga, između Tošketovog i Vukovog taksija, previjajući se od

bolova, pljujući krv. Revolveri su bili na betonu. Vuk ih je šutnuo u otvor kanalizacije. Pogledao je

Tošketa.

- Ništa nisi zaboravio - primetio je Toške.

- Neću ničega da se sećam - odgovorio je Vuk. - Idem kući. - Prišao je svom taksiju.

Vuk je ušao u mercedes 200 D. Okrenuo je ključ da bi aktivirao grejače koji su na temperaturi od četiristo

stepeni palili dizel. Sijalica se ugasila. Okrenuo je ključ do kraja. Starter se okretao, ali motor nije

prihvatao.

Toške je obišao tipove na betonu i prišao Vukovim kolima. Ovaj je spustio prozor.

- Nakupilo se mnogo jebenog pasjeg okota u gradu - rekao je mahnuvši rukom preko glave.

Vuk je verglao. - To je uvek tako pred rat ili posle njega.

- Da ti kažem: Marković ima odličnog japanca za 4.000 maraka.

- Koji Marković?

- Onaj od koga sam ja kupio svoju tojotu. Čovek diluje kola, pored ostalog.

- Super. Jedino ja nemam 4.000 maraka.

- Daš mu petsto maraka i za dva meseca otplatiš ostatak.

- Nemam petsto maraka i ne mogu tri i po hiljade da otplatim za dva meseca.

- Prodaš ovaj krš za dve hiljade i ti si na konju.

- Znaš u čemu je moj problem? Što imam posla s magarcem!

13

- I ja tebi na isti način, znaš. Razmisli! - Pogledao je trojicu mladića koji su se previjali na betonu. Lagano

se okrenuo prema Vuku. - Trebalo bi da svratimo do Žutog.

Vuk je klimnuo glavom. - Sutra.

- Pozdravi Dušku.

Vuk ga je pogledao ozbiljno. - Ćao, ćale.

- Jebi se!

Smejući se, Vuk je pokrenuo kola. Toške ga je pratio pogledom dok nije izašao s parkinga. Lagano se

vratio do tipova koji su se s naporom uspravili i naslonili na jedan od taksija. Gledao ih je - trojica

momaka koji naplaćuju dugove, uteruju reket, snagatori s poraznim koeficijentom inteligencije.

- Kad je poplava, govna prva isplivaju na površinu! Vi ste takva govna, ali retka. Onaj što je otišao, pišao

je na takve kao što ste vi... Da me je poslušao, krenuli bismo ranije i ne biste imali sreću da ga upoznate...

Što ja njega slušam...? - Prišao je vratima, otključao ih i seo u kola. Neprekidno je govorio. - Jurcam kao

lud kroz grad da mu pomognem oko porođaja, a stignem kada se već porodio! Brišem krv s njegovog

sedišta u kolima, onda mi natovari ovu trojicu kretena na vrat... Ma, neka ide s milim bogom... Bolje da

ga nikada nisam upoznao, da ga nisam venčao... - Startovao je motor i dalje gunđajući. - Stalno me uvlači

u nevolje. Tako je bilo i tamo! Gde je išao on, išao sam i ja... Neprestano mi je glava bila u torbi. S njim

više neću ni u bife. - Video je trojicu tipova da stoje pravo s njegove leve strane. - Tvrdio je da ćemo

mirno živeti kao taksisti... Šta je za njega miran život?

Pritisnuo je papučicu gasa. Kola su krenula. U trenutku kada je došao do mladića, spustio je prozor i

dobacio: - Da se sećate ćaleta! - Pritisnuo je gas. Kola su poletela, a on je otvorio leva vrata, koja su

pokosila trojicu tipova. Ponovo su ležali na betonu, valjajući se od bolova.

Toške je pogledao u retrovizor. Video je svoje visoke zaliske i izdajnički podvaljak.

- Ćale - promrmljao je. - Kad neko ima četvoro dece, on i jeste ćale!

5.

Praskozorje se naziralo na horizontu. Kamioni s hlebom zaustavljali su se ispred prodavnica. Vozači su

istovarivali plastične korpe s vrućim veknama. Prodavci novina su slagali jutarnja izdanja, raspoređujući

ih na pultove kioska. Na svim naslovnim stranama nalazili su se izveštaji o prihvatanju deset tačaka

Predloga, koje je iznela Kontakt grupa. Jugoslovenska delagacija je bila jednoglasna.

Vuk je vozio između solitera, ka periferiji grada. Prošao je pored poslednje višespratnice, skrenuo levo i

jednosmernom ulicom u suprotnom pravcu prošao ispod nadvožnjaka, kao što je to činio svakog dana,

prekraćujući put. Nekoliko večeri kasnije upravo na tom mestu samo čudom će izbeći smrt. Skrenuo je

udesno, pored parka gde su penzioneri posle jutarnjih kafa redovno ukrštali posustala koplja na

šahovskim tablama. Postavljali su ih na klupe i stolove, koje su sami napravili. Park je bio ograđen

visokom ogradom od maklure. Potkresivali su je svi koji su stanovali u toj ulici. Mala zelena oaza

predstavljala je ponos tog kraja. Uz ogradu su bile zasađene ruže i čitava okolina je mirisala od ranog

maja do kasnog septembra. Na uglu je skrenuo ulevo i ušao u ulicu u kojoj se nalazila njegova kuća.

Zgrada je bila mala. Nasledio ju je od roditelja, koje je izgubio u razmaku od petnaest dana. Njihova smrt

je bila prerana da bi čovek mogao da je shvati. Ukoliko se smrt uopšte i može shvatiti.

Duška je tvrdila da su oni otišli jedno za drugim jer nisu mogli da žive odvojeno. Možda je to bila istina.

Vuk se nadao da će se to dogoditi i s njima dvoma. Bilo bi teško zamisliti da godine, mesece, ili čak dane

proživi znajući da Duške nema. Ili obrnuto. Kuća je imala kuhinju, dečju, spavaću i dnevnu sobu, kupatilo

i ono što je Vuk smatrao posebno važnim - dvorište u kojem je tokom studija svetske književnosti

spremao ispite, ustajući u praskozorje, kad bi se oglasili prvi petlovi.

Kola je zaustavio ispred metalne ograde. Duška će odvesti Duleta u školu. Nema razloga da se maltretira i

izvozi mercedes kroz uzanu kapiju. Kola nikada nije zaključavao. Zašto bi?

Prošao je kroz dvorište, otključao vrata i tiho ušao u maleno predsoblje.

Skinuo je vindjaknu, okačio je o vešalicu, izuo cipele i na vrhovima prstiju ušao u kuhinju. Prošao je

uzanim hodnikom i otvorio vrata u kupatilu. Čist peškir je bio prebačen preko držača na staklenom

štitniku tuš-kabine.

14

Vuk je podesio vodu za tuširanje. Skinuo se i ušao pod tuš. Voda je lila po njegovom telu i sa svakim

mlazom osećao je kako mu se snaga vraća. Ono s trojicom dripaca je bilo neočekivano, ali zahvaljujući

instinktu, koji je stekao dugim radom i vežbom, izgledalo je da je u punoj formi. „Jadne budale", pomislio

je. „Imali su sreće. Mogli su da prođu mnogo gore." I to ga je plašilo. Događalo se ponekad, kada se

iznervira, da u njemu proradi vulkan. Bilo je među taksistima kolega koje se nisu ponašale korektno.

Setio se situacije u kojoj je bandoglavko bio uveren da mu njegovih sto trideset kilograma daje pravo da

se bezobrazno ponaša prema Olgi.

- Što mi ti malo ne bi popušila? - rekao joj je kada mu je saopštila da je suspendovan zbog nekakve

gluposti koju je napravio. Ona je samo prenosila naređenje predsednika udruženja, a buzdovan je bio skot.

Vuk je reagovao ne razmišljajući. Strahovitim udarcem pogodio ga je u stomak i kada se ovaj nagnuo

napred od bola, raspalio ga je čelom u nosnu kost koju je glatko slomio. Pre nego što je bilo ko mogao da

reaguje, Vuk ga je uhvatio za levu ruku, povukao k sebi, a onda, okrenuvši ga za sto osamdeset stepeni,

naglo cimnuo ruku nagore. Kost je pukla u ramenu. Čovek je urlikao dok je strahovitom silinom leteo

niza stepenice.

Tuširanje je na Vuka delovalo umirujuće i blagotvorno. Sklopio je oči i uživao u toplom mlazu vode.

Iznenada, staklena mat vrata su se otvorila. U kabinu je ušla Duška. Na sebi nije imala ništa.

- Zar bez mene? - rekla je tiho. Zagrlila ga je i poljubila. Osetila je kako njegov penis raste. - Jutros si

pokvaren - dodala je. Obuhvatila ga je oko vrata. On je spustio ruke, uhvatio je oko butina i podigao. Sa

osećanjem potpunog predavanja, osetila je kako lagano prodire u nju.

- Tebi nikada nije dosta? - rekla je između poljubaca.

- To je jedino u čemu se slažemo - odgovorio je lagano je podižući i spuštajući za koji santimetar.

- Noćas sam razmišljala - šaputala je, osećajući da taj lagani ritam preplavljuje celo njeno telo, prodire do

najudaljenijih delova mozga i tamo, kao plima, ispunjava svaku ćeliju. - Noćas sam razmišljala - ponovila

je - da dvoje mogu da žive u braku, da budu srećni i da im ceo život prođe na taj način. Ja mislim da je

negde, u nekim dalekim kosmičkim prostranstvima, bilo zabeleženo da se nas dvoje sretnemo...

- Bio je pljusak, uskočila si u taksi, a nisi imala ni prebijenu paru u džepu.

- ...Da jedno drugom odgovaramo na svaki način - nastavljala je, kao da on ništa nije rekao. - Mislim da

smo nas dvoje rođeni da odgovaramo jedno drugom i anatomski.

- Još mi duguješ za onu prvu vožnju.

- Upravo je naplaćuješ - rekla je tiho Duška, osećajući da pod mlazom toplog tuša upija celo Vukovo telo

u sebe.

Sat kasnije Duška je na prstima ušla u spavaću sobu da iz Vukovih pantalona uzme ključeve od kola. On

je spavao, kao i obično, okrenut na bok. Dovoljno je bilo da se začuje bilo kakav zvuk i on je bio budan.

Potpuno svestan okoline u kojoj se nalazi.

- Izvini, dušo. - Duška se nagla i poljubila ga. - Uzela sam ključeve od kola. - Dok je izlazila, on je, tonući

u san, dobacio:

- Noćas sam bio... babica.

- Šta?! - Duška se zapanjeno okrenula, ali Vuk je već spavao.

Mercedes se približavao školskom dvorištu. Bilo je očigledno da je davno zvonilo za ulazak učenika.

Dvorište je bilo prazno. Samo je poneki mališan trkom nestajao iza školskih vrata.

Dule se nervirao u kolima.

- Otac mi je taksista, a ja redovno kasnim. Šta da kažem danas učiteljici? - Izašao je iz kola i tresnuo

vratima. Kroz otvoren prozor dobacio je majci:

- A? Da joj kažem: „Izvinite, kasnim zbog toga što su moji roditelji dugo vodili ljubav pod tušem?!“ -

Okrenuo se i otrčao prema školskom dvorištu.

Duška je zapanjeno gledala za osmogodišnjim dečakom. Nije verovala u ono što je čula. Otkuda je on to

znao? Da je ona tako nešto rekla svojoj majci, ha! Pitanje je da li bi ovog trenutka zabezeknuto gledala za

svojim sinom.

15

6.

Bilo je vrelo. Podnevno sunce tuklo je nemilosrdno. Neočekivano toplo za mart.

U Rambujeu je bilo još toplije. Stolice pod članovima državne delegacije bile su sve vrelije. Zaklinjanje u

deset tačaka Kontakt grupe više nije vredelo ništa. Stigla je dopuna od šezdeset strana, koju niko pametan,

a ni lud, ne bi prihvatio. Među taksistima se raspravljalo: „Bombardovaće nas NATO. Neće! Nemaju oni

muda da krenu na nas. Naravno da nemaju kad mi imamo protivavionsku aparaturu iz sedamdeset treće.

Nogom moraš da udaraš u cev da bi se granata pomerila u ležište za okidanje. Ko sme da zapali fitilj na

Balkanu? Odavde su kretali svi svetski ratovi. Čak ni ludaci neće krenuti u treći. Bio bi poslednji.“

Posao je išao slabo. Taksisti su igrali šah na pločama koje su postavljali na gepeke kola.

Vuk je zaustavio taksi na parkingu ispred rehabilitacionog centra. Video je Tošketa. Razgovarao je s

dežurnim na vratima. Držao je papirnu kesu u kojoj je sigurno bilo nešto za jelo. U centru za rehabilitaciju

hrana je bila katastrofalna. Poneo je paketić u aluminijumskoj foliji.

Zatvorio je kola i prišao ulaznim vratima. Vratar ga je pogledao i klimnuo glavom.

- Odavno vas nema, momci - rekao je prijateljski. - A kakvo vreme dolazi, pitanje je hoće li nas i biti.

- Nego šta nego će nas biti - tvrdoglavo je izgovorio Toške. - Mi smo nebeski narod.

- Zato ćemo i završiti na nebu - dobacio je vratar. - Znate proceduru... Bez alkohola.

Toške je raširio kesu.

- Keks i sok od jabuke u tetrapaku.

Vuk je rastvorio aluminijumsku foliju. - Gibanica - rekao je.

- Neki od njih polude kada dođu do alkohola. - Vratar se namrštio. Razumeo je ljude koji su u

rehabilitacionom centru. - Da sam na njihovom mestu, ja bih bio još luđi.

Vuk i Toške su krenuli betonskom stazom, koja je vodila kroz park prepun visokog drveća na kom su

pupoljci tek počeli da pupe. Nisko žbunje i ruže su bili obrezani. Na klupama pod drvećem sedeli su ljudi

koji su smešteni u stacionaru. Neki od njih su bili na rehabilitaciji i po nekoliko godina, što je zavisilo od

vrste povrede. Većina nije imala kuda da ode. To su uglavnom bili mladi ljudi: bez ruku, bez nogu, slepi,

obogaljeni u ratu koji je proglašen vojnom vežbom i u kome oni nisu učestvovali. Njihovi životi su bili

završeni u svakom smislu, osim u biološkom. Opstajali su u bolničkim sobama s pet ili osam postelja.

Bez intimnosti, bez privatnosti, prepušteni na milost i nemilost države koja je često bolovala od amnezije.

Njihovi ideali su ostali u nekim gudurama, ravnicama, rovovima i brisanim prostorima, daleko od

porodica, kuća, ljubavnica, devojaka, supruga i dece. Kraj svakog od njih nalazile su se štake ili su sedeli

u kolicima.

Većina je zurila u prazno. Pogled im je bio usmeren ko zna gde, u neku od svojih tragedija.

Vuk i Toške prošli su kroz park, osećajući neku vrstu griže savesti što mogu normalno da koračaju, idu u

WC ili da se obriju. Ušli su u stacionar i krenuli kroz hodnik, na čijem se podu nalazio dotrajali linoleum.

Zidovi su dopola bili obojeni tamnozelenom, masnom bojom, dok je gornji deo nekada bio u boji slonove

kosti. Sadašnja nijansa teško bi mogla precizno da se odredi. Na mnogim mestima flomasterima su bila

ispisana imena. S tavanica, ovlaženih pljuskovima ili otopljenim snegovima na krovu, visili su komadi

maltera.

Iz daljine se čuo prigušeni zvuk Šopenovog Koncerta za klavir. Vuk i Toške su se pogledali. Koračali su

kroz hodnik, ali kako su se približavali prostoriji iz koje se čula Šopenova muzika, korak im je postajao

sve sporiji i tromiji. Stigli su do vrata sobe broj 27. Vuk je pritisnuo kvaku i odgurnuo vrata. Obojica su

tiho ušla.

U sobi se nalazio krevet, sto i orman. Kasetofon je bio kraj prozora i iz njega je dopirala muzika

Šopenovog koncerta.

Žuti je sedeo u invalidskim kolicima, leđima okrenut prema vratima. Dirigovao je desnom rukom i

patrljkom leve. Nekoliko trenutaka Vuk i Toške su posmatrali zastrašujuću scenu. Iznenada, Žuti je osetio

da se u prostoriji nalazi još neko. S neverovatnom spretnošću okrenuo je invalidska kolica, jednom

16

rukom. Obe noge su mu bile odsečene do trupa. Žuta majica mu je padala preko pantalona na kojima su

bile odsečene nogavice. Gledao ih je netremice i potom prsnuo u smeh.

- Šta je? Čuli ste da sam umro. Lažu! Živ sam!

Ispružio je ruku i utišao muziku na kasetofonu, ali ga nije isključio.

- Guraš? - izgovorio je Toške najgluplju misao. I da je hteo da smisli nešto tako besmisleno, teško da bi

uspeo.

Žuti ga je gledao podrugljivo: - Nemam šta i nemam kome! Dok sam bio na akademiji, muzičarke su

obletale oko mene. Mogao sam da trpam koliko mi se htelo. A htelo mi se mnogo. Sada kad sam

otadžbini poklonio muda, shvatio sam da više vredi jedno, bilo kakvo, tucanje od svih devet Betovenovih

simfonija.

Toške je raširio papirnatu kesu i izvukao kutiju s keksom. Potom je uzeo tetrapak i sa ivice, koja je bila

odsečena, a zatim zalepljena selotejpom, skinuo lepljivu traku. Pružio je tetrapak Žutom.

Žuti ga je gledao podsmešljivo. - Kladim se da pored pedale za gas imaš i pedalu za brže okretanje

taksimetra. Niko nije prevarant kao ti. Zbog toga te obožavam.

Prineo je tetrapak ustima i povukao dobar gutljaj. Sklopio je oči i pratio kako se tečnost razliva kroz

organizam.

- Ništa nije bolje od čarolije votke! - rekao je zadovoljno i nanovo potegao.

Vuk je spustio paket u aluminijumskoj foliji na maleni sto.

- Kako si, druže moj? - upitao je znajući da je i to pitanje besmisleno. Kada je u kući smrt, bez obzira o

čemu se govori, svaki razgovor skrene ka umiranju. Pitati patrljak od ljudskog bića kako je, moglo bi da

zvuči cinično. Vuk to nije želeo. Ali su reči izgovorene i nazad se nije moglo.

Žuti je rekao veselo: - Super! Pišam kroz cevčicu, serem u kesicu, hrane nas pomijicama. Takoreći, ja

sam u rajiću!

- Ovde je baš vruće - primetio je Toške, otvarajući jedno krilo prozora. - Ne smeta ti?

- Smetaju mi samo budale! - izgovorio je Žuti. - Njih, nažalost, ne mogu da izbegnem.

- Kako su tvoji? - dodao je Toške vraćajući se od prozora i spuštajući se na krevet.

- Koji moji? - Žuti je ponovo povukao iz tetrapaka. - Odlična ti je ova votka... Misliš na moju porodicu?

Toške je potvrdio klimanjem glave. Žuti je patrljkom leve ruke dotakao grudi. - Ovo ništa nema porodicu!

Zaboravili su na mene, kao i država, kao i društvo. Osećaju se neprijatno kada me vide. Više su očekivali

od mene. Želeli su da me vide u koncertnim dvoranama... Razmišljao sam... Mogao bih i sada da

dirigujem... Bio bih atrakcija... - Pojačao je zvuke Šopenovog koncerta. Počeo je da diriguje patrljkom

leve ruke. Pevao je glasno prateći temu koncerta koju je iznosio orkestar. - Tam-pam-para-ram- pam...

Pijano... Sada klavir... Psssst... Da sam imao više sreće, izgubio bih desnu ruku, a ne levu, i mogao bih da

sviram Ravelov koncert za levu ruku i orkestar... - Isključio je ton do kraja. - Razočarao sam svoje. Postao

sam ništa u ratu koji nije postojao. I pošto nije postojao, ja sam izmišljen. Pičkin dim! Dirigentski pičkin

dim! - Veselo se nasmejao i potegao iz tetrapaka. - Ostali ste samo vas dvojica kretena koji mi dosađujete.

Živeli! - Ponovo je potegao iz tetrapaka.

- Povremeno razmišljam da se ubijem. Ali nemam hrabrosti da sebi smrsim konce.

- Hrabrost je baš u tome da ne smrsiš sebi konce - rekao je Vuk tiho.

- Je li? Otkuda ti to znaš? Kad si zadnji put tucao? Jutros? Danas? Kako sebi brišeš dupe? Kako sedneš na

klozetsku šolju? Neko te posadi na nju? A...? Baš me interesuje da mi odgovoriš. Jesi li nekada sedeo

ovako kraj prozora, gledao zelenu travu i zamišljao da trčiš po njoj? Ja mogu da se vučem po poljani, kao

puž golać. Misliš li da je hrabro tako živeti? Kukavno je proživljavati takvo sranje. Samo sam ja govno

koje sebe ne sme da sjebe! U tome je stvar!

Vraćajući se iz stacionara, Vuk i Toške sporo su koračali betonskom stazom.

- Ponekad pomislim, kad ga se setim, ili kada dođemo kod njega, da je to isto meni moglo da se desi.

Jebem ti život, šta bi Vera s decom? - Toške je zastao i pogledao prema prozoru iza kojeg je sedeo Žuti. I

Vuk se okrenuo. Videli su svog ratnog drugara kako je podigao jedinu ruku i ispružio srednji prst, kao

simbol falusa. Čuo se njegov smeh.

- Kada njega čujem - nastavio je Toške - i shvatim da sam ja izbegao takvu nesreću, pomislim kako ima

Boga!

17

- Nema - rekao je Vuk tvrdo. - Da ga ima, ne bi se ovo događalo. - Podigao je ruku i istakao srednji prst.

Video je kako Žuti nekoliko puta klima glavom.

Smeh se više nije čuo, samo su zubi bleštali.

7.

Natali je sedela očekujući mladu doktorku. Nervirala se jer je večernji Dnevnik trebalo da počne. Nije

želela da emisija krene, a da ona nije prisutna. Nervirala se i zbog toga što je rezultat mogao biti

pozitivan. To bi joj umnogome iskomplikovalo život. U svakom pogledu. „Čudno je“, razmišljala je

Natali, ,,da čovek nikada ne može da bude srećan. Upravo kada pomisli da stvari kreću dobrim tokom,

nešto se preokrene naglavce, zemlja počne da se okreće na drugu stranu, popucaju svi šavovi i sve se

sunovrati i ode do đavola. Ali šta se tu može? Pokušavala sam da utičem na tok života, ali on uvek čini

ono što želi...“

Nije završila misao. U ordinaciju je ušla mlada lekarka. Lice joj je bilo ozareno dok je na sto stavljala

rezultate pregleda.

Natali je sa očajanjem shvatila da su rezultati pozitivni.

- Nisam pogrešila? - izgovorila je gorko.

Mlada lekarka nije primetila gorčinu u intonaciji. Veselo je rekla:

- Dozvolite da vam čestitam, gospođo Teović. Rezultat je pozitivan. Iz ličnog iskustva vam kažem da je

divno osećanje postati majka.

„Goni se s tim tvojim divnim osećanjem!”, pomislila je Natali.

- Istina, vama je to prvo dete, a vi ste... - zastala je. Bilo joj je malo nelagodno.

- Recite slobodno: pomalo stara za prvi porođaj.

- Molim vas, nije izuzetak da žena prvi put rodi u trideset petoj godini. - Mlađa doktorka se trudila da

zvuči ubedljivo. - Bićete pod kontrolom, gospođo Teović. Redovno ćemo raditi sve potrebne analize i

uveravam vas da će sve biti u najboljem redu.

„Tvoj najbolji red je obično sranje“, mislila je Natali. „Šta imam od toga kada će mi se život poremetiti?"

Najednom je zastala u razmišljanjima. Pre petnaestak godina to bi bila najlepša vest koju je mogla da

čuje. Bila bi ludo srećna i ona i... Ali, od tada se mnogo šta promenilo. Život je dobio drugačiju

dimenziju, sve se pretvorilo u laž, u obmanu. ,,Oh, Bože, kako bih se nekada radovala ovome.“ Sećajući

se tog vremena, osmehnula se i protiv svoje želje.

Mlada doktorka je to drugačije razumela. - Eto, vidite - rekla je ozareno - posle prvog šoka, majka se uvek

obraduje.

- Vi po običaju hrabrite pacijente?

- Saopštavamo im realno stanje. Ako je potrebno, i ohrabrimo ih, ali vas ne treba hrabriti. Vi ste u sjajnom

stanju. Vaše telo je u savršenom skladu s dubom i nema razloga da vas ohrabrujem... Pobogu!

Natali je ustala.

- Ujutru će vam poslati ček.

- Molim vas, nećemo o tome.

Ispratila je Natali do izlaznih vrata i srdačno se pozdravila s njom.

- Prenesite moje čestitke gospodinu Teoviću.

Natali je klimnula glavom i krenula prema kolima koja su bila parkirana nedaleko od ulaza u privatnu

kliniku.

Sedeći za volanom, Stefan je posmatrao Natali. Besprekorna figura, sjajno držanje, duge, vitke noge,

onakve kakve je on oduvek voleo. „Nadam se da nije u drugom stanju. Ili ako jeste, neće valjda to meni

prikačiti?“, mislio je dok je izlazio iz kola i otvarao zadnja vrata, kako bi Natali ušla u automobil.

Spustila se na zadnje sedište bez reči. Stefan je seo za volan i pokrenuo mercedes.

- I...? - upitao je gleđajući Natalino natušteno lice u retrovizoru automobila.

- Šta ,,i...“?

- Šta kažu rezultati?

- Uplašio si se, je li?

18

- Ne verujem da postoji čovek koji se ne plaši.

Natali je prasnula u histeričan smeh. - Svi ste vi muškarci iste drkadžije. I ti i Teo, koji u tebe ima

neograničeno poverenje, kurvino kopile.

- Znači, u drugom si stanju?

- Znači da sam u jebenom drugom stanju! Znači da ću dobiti odvratnog malog drekavca koji će mi

deformisati telo, upropastiti grudi, zagorčati život, i zajebati karijeru. Znači!

- Uveren sam da gospodin Teović svoje oduševljenje neće pokazati na isti način kao ti.

- Gospodin Teović! Jebite se i ti i gospodin Teović.

- Kuda hoćeš da te odvezem?

- Stefane, ti si kreten! Ne misliš, valjda, da sada želim da se sretnem s Teom? U Televiziju.

Stefan je okrenuo volan. Kola su krenula prema mostu, prešla ga i uputila se ka velikoj zgradi Teo

televizije. Dežurni na parkingu podigao je rampu i Stefan je uvezao kola na mesto rezervisano za

generalnu direktorku televizije. To je bio jedini prostor oivičen niskom živom ogradom. Nijedna kola nisu

smela tu da se zaustave, osim onih kojima je dolazila Natali Teović.

Imala je nešto više od dvadeset godina kada se udala za Bogdana Teovića. Kada je on počeo vrtoglavo da

se penje stepenicama uspeha, pela se i ona. U tridesetoj godini postala je generalni direktor Teo televizije.

Od svega što joj se pružalo u životu - rad na televiziji bila je jedina njena preokupacija; time je želela da

se bavi. Na svoje najveće iznenađenje, otkrila je da u sebi ima ,,nerv“ za ovu vrstu medija. Intuitivno je

osećala šta je senzacionalna vest, da li je treba pustiti u udarnom terminu ili sačekati koji sat da se drugi

izlete, a onda plasirati drugačiju verziju. Neprestano je uvodila nove emisije, potencirala nove ideje. Osim

dvojice-trojice iskusnijih novinara, svi zaposleni u Teo televiziji su bili mlađi od nje. A njoj je bilo tek

trideset pet godina.

I sada taj kmekavac.

Mrzela je sebe! Ali je znala da joj Teo nikada neće dozvoliti da se oslobodi trudnoće. Bio mu je potreban

naslednik. Ivana, kučka iz njegovog prvog braka, nije pokazivala nikakvo interesovanje za poslove svog

oca. A carstvo Teovića neprekidno se uvećavalo. Nažalost, nije smela ni da pomisli da se oslobodi tog

prokletog kmezavca, koji će za tri meseca početi da se džilita u njenoj utrobi. Nije pazila, i to joj se vratilo

kao bumerang. Platila je ceh trenutku suludog zadovoljstva. Pomislila je da bi bez Teovog znanja mogla

da skine nevolju s vrata. I odmah je odbacila tu ideju. Teo bi pre ili kasnije (ali verovatnu odmah) doznao

šta je uradila. Ni na trenutak nije sumnjala da bi je hladnokrvno ubio ako bi abortirala, uprkos ljubavi koju

je osećao prema njoj. Nije pridavala nikakav značaj njegovim neprekidnim tucanjima unaokolo, od guzate

sekretarice do prodavačice cveća u susedstvu, poslovnih saradnica i članica dobrotvornih društava u

kojima je bio počasni član, jer je to podsticalo njegov ego. „Njemu je potreban naslednik", pomislila je

ponovo. „Naslednik Teovićeve imperije! Kakva ironija života!"

Stefan je zaustavio kola.

- Deluješ nervozno - rekao je okrenuvši se prema Natali. - Ne znam koliko je pametno da tako uđeš u

televiziju. I mislim, takođe, da bi gospodinu Teoviću trebalo da javiš rezultate pregleda.

Iz kasete u kolima izvadio je mobilni telefon i pružio ga Natali.

Ona je podsmešljivo rekla: - Gospodinu Teoviću?

- Da. Gospodinu Teoviću.

Natali ga je gledala nekoliko trenutaka. - Dobro. Sačekaj me. Brzo se vraćam. Nije potrebno da mi

otvaraš vrata!

Izašla je i ispravila ramena. U trenu je postala druga osoba. Koračala je dostojanstveno, ceo svet je

pripadao njoj i svakoga ko bi joj se suprotstavio, zgazila bi kao pigmejsko govno.

Stefan je gledao kako se penje stepenicama prema impozantnom, bleštavom ulazu.

Čovek iz obezbeđenja već je držao otvorenavrata. ,,Nisam smeo sebi to da dozvolim", razmišljao je dok je

Natali nestajala u prostoru ogromnog hola. „Vraga nisam smeo da dozvolim. Nisam se ni pitao.

Jednostavno me odabrala. Da sam je odbio, završio bih u nekom betonskom bloku, optužen da sam

pokušao da je silujem. Ako Teo dozna bilo šta, opet ću završiti u betonskom bloku negde u Rusiji,

Maleziji ili Kanadi, ili nekoj drugoj bestragiji gde gradimo tipske hotele. Gospode, baš sam se uvalio u

sranje iz kog ne mogu da se izvučem."

19

Izašao je iz kola i zapalio lulu. Skoncentrisan na plamen upaljača kojim je palio duvan, video je Natali

nagu, u postelji u svom stanu... Bilo je devojaka u Stefanovom životu. U petnaestoj godini prevrtao se s

debelom komšinicom kojoj je kupovao novine, dok joj je muž bio vodnik negde na granici prema

Albaniji. Kao student, odlazio je na sastanke nekakve sekte, čijeg imena sada nije mogao ni da se seti;

tamo se pušila marihuana, tamo je orgijao.

Onda je došao taj besmisleni brak. Međutim, nikada nije uživao u seksu kao s Natali Teović. Možda i

zbog same činjenice da je ona žena čoveka koji je svakoga ponižavao.

Teo bi se ponekad izvinjavao. Ali kada bi izgubio kontrolu nad sobom, ponašao se kao asocijalni

paranoik. Ponekad je ponižavao i Stefana, a ovaj mu se svetio, iako to nikada sebi nije želeo da prizna.

Bila je to mala podvala velikog rizika: Teo je svoje vlasništvo štitio na sve moguće načine. Stefan je

prisustvovao kažnjavanju nekih za koje se sumnjalo da su izdali ideju Teo korporacije. Njemu je stavljano

do znanja da ih treba „urazumiti". Ti ljudi su polazili na neka važna putovanja s kojih se nikada nisu

vratili. Natali je tvrdila da seks s Teom za nju predstavlja moru. Razlika od petnaest godina je bila

beznačajna, ali međusobno nisu funkcionisali. I sada- dete!

Teo će pomahnitati. Svima će povećati plate, kao što je to znao da čini u posebnim situacijama, kada bi se

postigli značajni finansijski uspesi, ili kao onda kada je bio predložen i izabran za člana Republičke vlade.

Od taksiste do člana Republičke vlade... Trebalo je uspešno gurati Sizifov kamen, o kom je Teo često

govorio, smatrajući da tada ističe svoju intelektualnu duhovitost. Ali postati ponovo otac, posle dva puta

po sedam godina - to će ga obradovati više nego da mu je dodeljena Nobelova nagrada.

Stefan je ponovo seo u kola i pritisnuo taster na malenom televizoru. Voditelj je s dežurnim portparolom

opozicione stranke razglabao o zategnutim odnosima u Rambujeu. Delegacije su kontaktirale preko

posrednika. Sve što se tamo događalo išlo je u korist Teo korporaciji. Budu li se praznoglavci dogovorili,

Teo korporacija će napredovati neviđenom brzinom. Teo je bio član Evropske elite. Ona je bila snažnija

od masona, od mafije, od japanskih jakuza. Ukoliko zvekani u Rambujeu ne urade ništa, NATO će

bombardovati. Posle bombardovanja moraće ponovo da se dogodi neki Rambuje ili neko slično sranje.

Država će biti prisiljena da potpiše ovakav ili onakav dogovor i Teo korporacija će stupiti u akciju. Sve

što je porušeno, moraće iznova da se sazida, život će morati da se organizuje, a po svemu sudeći, vlast će

morati ili da se izmeni ili da učini velike ustupke. Evropska elita će dovesti svoje ljude. Bogdan Teović je

bio prvi na listi kandidata za najviše pozicije, koje bivši taksista, s tri počasna doktorata, može da

dosegne. Ukoliko ne bude izigran, razume se. A Bogdan Teović je bio dovoljno pametan da povede

računa, osigura odstupnicu i ne potpiše račun koji će ga zauvek otpisati. Evropska elita je bila jedna od

linija kojom je gurao Sizifov kamen, ali istovremeno je imao blisku saradnju s Mosadom, Savakom, MI-

6. Sa istom predanošću, sarađivao je i s marginalnim tipovima. Držao se gesla: nikada se ne zna ko će ti

zatrebati i kada. I bio je u pravu.

Na izlaznim vratima hola pojavila se Natali, u pratnji portparola čija se slika svakodnevno pojavljivala u

dnevnoj štampi, na televiziji. Nije se moglo dogoditi da predsednik stranke ode u klozet, a da portparol to

ne prokomentariše kao izuzetan uspeh političke mudrosti. Pozdravili su se. Portparol je poljubio Natali tri

puta u obraze. Ona je krenula prema automobilu, dok je portparol, okružen dvojicom telohranitelja, žurio

prema blindiranom mercedesu. Natali je sela pored Stefana.

- Glupi pedofil! Umalo nije upropastio emisiju - prokomentarisala je ogorčeno. - Sutra ću da šutnem onu

budalu od voditelja. Nije smeo da mu dozvoli da brblja toliko. Čim mene nema, oni naprave neko sranje.

Stefan je bio zapanjen.

- Ko je pedofil?!

- Gospodin portparol. I to pedofil na špricu... Koji kreten!

- Hoćeš li nešto da popiješ? - upitao je, uveren da neće odbiti, kao što to ni do sada nije činila.

- Ne! Žurim da saopštim suprugu radosnu vest! - Unela se Stefanu u lice i potom ga svom snagom stegla

za mošnice. Stefan se jedva suzdržao da ne krikne.

- Ti nisi normalna! - promucao je.

- Nećeš tucati nijednu dok se ne oslobođim ovog kmezavca. Zakuni se!

- Kako si ih zavrnula, neću ni moći.

- Zakuni se!

20

Stefan se okrenuo prema Natali. Njena kosa boje jesenjeg lišća bila je valovita i duga. Na njega je

delovala kao afrodizijak. I Natali je to znala. Gledao ju je netremice.

- Mogao bi da ga ubiješ i nas dvoje bismo živeli srećno i zadovoljno do kraja života. - Glas joj je zvučao

pomalo podsmešljivo, ali od tog podsmeha Stefan je osetio kako mu se u stomaku javlja grč.

- Tvoj smisao za humor je morbidan!

- Zar sam rekla nešto smešno?

Stefan nije odgovorio. Pokrenuo je kola, izvezao ih s parkinga i ušao u bulevar, dok su na trotoarima već

treperile noćne svetiljke. Do pre dva dana život mu je bio ispunjen bezbrižnim zadovoljstvom. Voleo je

posao u Teo korporaciji i radio ga je s velikim zadovoljstvom. Bio je odlično plaćen i cenio je to što je

Teović poštovao njegove predloge, savete i odluke. Znao je da se Teo oslanja na njega i da mu u

potpunosti veruje. Spavao je s gazdinom ženom, ali inicijativa nije bila njegova. Ona ga je odabrala i on

je to prihvatio.

Kakva greška!

Umirivala ga je iluzija da to niko nikada neće doznati. Istini za volju, Natali je bila diskretna, oprezna,

dođuše - ne uvek, a imala je i ogromnu podršku Anke, žene koja je u Teovićevoj vili bila odgovorna za

sve; žene koja nije živela svoj život, već ga je živela kroz Natalin. „Odana ti je kao ona babuskera u

’Rebeki’", jednom je primetio Stefan. ,,Ne, Anka bi umrla za mene.“ Stefan je verovao da je to tačno.

A onda se sve stropoštalo, kao što se to često događa u životu. Zazvonio je telefon u njegovoj kancelariji.

Podigao je slušalicu. Začuo se ženski glas. Natali je izgovorila samo tri reči: „Verovatno sam trudna!“, i

prekinula vezu.

Ostao je skamenjen. Zurio je u jednu tačku. Pomisao na to da je možda on otac bila je zastrašujuća. Biti

otac gazdinog deteta predstavljalo je najužasniju moru koja bi mogla da mu se dogodi. Sve bi se

sunovratilo. Pre svega, bio bi mrtav.

Okrenuo se prema Natali i upitao:

- Kada si poslednji put spavala s njim?

- Sinoć.

- Sinoć?! Sinoć si spavala sa mnom.

- I s njim!

- Gospode! Može li...? Može li on da bude otac detetu?

- Nemam pojma. Četrnaest godina nije mogao. Možda je sada uspeo.

- Ne govorim za sinoć.

- Ni ja!

Kraj mercedesa se začula snažna sirena autobusa. Bio je toliko zapanjen njenim hladnokrvnim

rezonovanjem da je za trenutak izgubio kontrolu nad vozilom. Počeo je da skreće u susednu kolovoznu

traku.

Naglo je okrenuo volan i vratio kola na levu stranu puta.

- Vodi računa kako voziš - podrugljivo je izgovorila Natali. - Teo ti nikada ne bi oprostio smrt deteta.

Pogotovo ako bi analiza DNK pri autopsiji otkrila da si ti otac.

- Meni nije do šale.

- Zato što si kukavica. Plašiš se Tea, plašiš se da ne izgubiš dobro plaćen posao, plašiš se skandala, plašiš

se da bi me imao na vratu... A verovatno nikada nisi ni razmišljao da li bih ja prihvatila da živim s tobom.

- Znam da ne bi. Ne bi, jer ne bih mogao da ti pružim ono što ti pruža Teo; ne bi imala svoju televiziju, ne

bi imala uvaženo mesto u društvu, ne bi imala svoju vilu, ne bi prisustvovala prijemima na kojima su

značajne političke i kulturne ličnosti, ne bi...

Natali je prasnula u razdragan smeh.

- Da li si primetio koliko smo nas dvoje slični?

Pogledao ju je. Sreo je njene oči. Bio mu je poznat taj izraz.

- Ne! - rekao je odlučno.

- Dobro - odgovorila je mirno. - Tako si želeo.

Iznenada je osetio kako ga jezikom dodiruje po vratu.

Uhvatila ga je panika. Skrenuli su na parking Teo korporacije.

21

- Jesi li sišla sa uma?

- Parkiraj u dnu.

Zaustavio je kola na dnu parkinga. Isključio je motor. Tog trenutka Natali je prešla sa zadnjeg seđišta i

našla se u njegovom krilu. Gaćice je skinula jednim pokretom.

Stefan je bio paralizovan. Osvrtao se levo-desno.

- Neko će nas videti! Znaš li...?

- Otkopčaj te proklete pantalone.

- Ne!

- Počeću da vrištim. Za pola minuta ovde će se naći deset tipova spremnih da ti prosviraju mozak. Neće

im se dopasti pokušaj da siluješ gazdinu ženu. - Stefan je raskopčao pantalone. Natali se spustila sa

uživanjem.

- Znaš li koliko volim kad mi uđe...? - Pomerala se napred-nazad. Znao je da će brzo stići do vrhunca.

Ona je to govorila: „Kad ja hoću, znači da sam dobro napaljena!"

Gledao je preko njenog ramena prema ulazu u Teo korporaciju. Ulaz je bio osvetljen, ali je čovek iz

obezbeđenja sedeo za stolom na kom se nalazilo sedam ekrana pomoću kojih su kontrolisane prostorije

korporacije. Na parkingu su treperile žute svetiljke, ali je mesto gde je Stefan parkirao mercedes bilo

zaklonjeno senkom drveta. Ponovo je promucao:

- Neko će naići - osećajući da se i on bliži vrhuncu.

- Pa, neka naiđe.

To osećanje hazardnog rizika je već otkrio kod nje. Bilo je trenutaka kada je dolazila u njegovu

kancelariju, u koju je svakog momenta mogao da uđe neko od službenika, uključujući i Tea. Vodili su

ljubav ,,na brzaka“, kako je govorila, dok je on stajao priljubljen uz plakar. Raskopčala bi mu pantalone,

podigla prednji deo suknje i, ne skidajući donji veš, uvlačila njegov penis u svoju vaginu i sve završavala

u nekoliko pokreta.

- Je li tebi bilo kao meni? - upitala je sedajući na suvozačevo sedište. - Imaš li, molim te, maramicu? Baš

ti je dobar!

Izvukao je iz džepa sakoa maramicu i pružio joj. Brisala se.

- Pošto sam u drugom stanju, nema opasnosti da zatrudnim još jednom. - Smejala se tiho dok mu je

vraćala maramicu. - Možemo da se volimo svakoga dana. Slobodno... Koliko je sati?

- Osam i dvadeset.

- E, pa, vreme je da tatici saopštimo radosnu vest. Izašla je protresavši glavu. Kosa joj je poletela na sve

strane. Ispružila je dlan na koji su pale prve kapi kiše. Stefan je izašao za njom. Pogledala ga je i rekla

ozbiljno:

- Baš me interesuje kako ćeš gospodinu Teoviću da objasniš zašto ti je raskopčan šlic.

8.

Pljuštalo je.

Procedura carinske kontrole bila je završena. Rampa na horgoškom graničnom prelazu se spustila iza njih.

Ferko je vozio mercedes 190 E umereno brzo. Nije podnosio vozače koji voze sumanuto. Pogotovo ne po

kiši. Uključio je brisače i duga svetla. Unaokolo se prostirao mrak. Pogledao je okrugli svetleći časovnik

na komandnoj tabli. Bilo je dvadesetak minuta posle osam. Za sat i po biće u Beogradu.

Lazar je sedeo na zadnjem sedištu. Posmatrao je oca. Zavaljen u sedište, Paša je sklopio oči, ali je Lazar

znao da ne spava. Pretpostavljao je da su u pitanju uspomene. Ćutao je i analizirao ga. Uzano lice, reklo

bi se isposničko, sa uredno podšišanom prosedom bradom, kratka kosa, visoko čelo, orlovski nos. Nikada

mu ne bi dao pedeset godina. Ali Paša je upravo toliko imao. „Mora da je bio lep čovek“, pomislio je

Lazar. Nije bio snažne građe, ali iz svakog njegovog pokreta izbijala je odlučnost. Bio je od onih ljudi s

kojima se ne igraju igre i čija se reč sluša.

Paša je otvorio oči i pogledao kroz bočno staklo na kolima. Pustinja mraka je bila pod pljuskom.

- Kao da smo ušli u tunel - rekao je.

- Mi i živimo u tunelu, samo na kraju ovog nema izlaza - dobacio je s prednjeg sedišta Ferko.

22

- Kada ga ne bih poznavao, verovao bih da je pesimista - rekao je Lazar nasmejano. - A nije tako. Kako se

ti osećaš?

- Kao bolesnik koji se posle duge i teške bolesti vraća kući - odgovorio je Paša. - Petnaest godina! I kada

sam odlazio, bio je ovakav mrak na granici.

- Mrak je i unutar granice - nanovo je dobacio Ferko. - Uverićeš se.

- Nismo se videli šest godina - rekao je Lazar.

- Pogrešno. Šest godina, dva meseca, devet dana i... - Kada je mlaznjak kompanije ,,IKL“ stigao u

Budimpeštu, pogledao je časovnik. - I trideset dva minuta.

- Znaš li čega se najviše sećam kada je u pitanju susret na bergamskom aerodromu? Trajao je nepun sat, a

najdublje mi se urezao u sećanje miris vanile koji je lebdeo u svim prostorijama, u restoranu u kom smo

sedeli, u pasarelama, na pokretnom stepeništu...

Paša je pogledao malenu jelku koja je visila na retrovizoru. Žuti kartonski ukras širio je miris vanile.

Paša je u retrovizoru ponovo ugledao halogene farove automobila. Bleštali su u kišnoj noći. Tamnozeleni

BMW video je neposredno po prelasku granice. Zahvaljujući svojoj selektivnoj pažnji, registrovao je

dvojicu mladića u kolima. Nešto kasnije se neprimetno okrenuo. Vozili su iza njih. Dva kilometra dalje

halogeni farovi bili su na istom odstojanju. Sada se to isto ponovilo. Okrenuo se i sreo Ferkov pogled u

retrovizoru.

- To je u redu - rekao je Ferko. - Poveo sam Borisa i Vrapca. Najbolji su.

- Šta onda nije u redu?

- U ovoj zemlji ništa nije u redu. Neka nam se nađu za svaki slučaj.

- Sve što se nekada događalo, ostalo je iza mene - rekao je Paša.

Pogled mu se ponovo sreo s Ferkovim u retrovizoru kola. Ferko je znao da su izgovorene reči jedno, a

ono što je Paša nosio u sebi - nešto sasvim deseto.

- Ti to tako misliš. Pitanje je da li tako misle i oni koje si ostavio iza sebe.

- Rekao sam mu da je to besmisleno, ali Ferko ima sjajnu devizu. - Lazar je lupnuo Ferka po ramenu.

- Mali, nemoj da si bezobrazan - začuo se Ferkov glas, ali u njemu je bila skupljena sva nežnost koju

odrastao muškarac može da oseća prema mladiću o kom je vodio računa od samog detinjstva.

Paša je lagano preneo pogled s Ferka na Lazara. Za trenutak je imao utisak da se u njemu javlja

besmisleni nalet ljubomore. Nije bilo razloga, jer je Ferko činio samo ono što mu je Paša naređivao da

čini. Ili nije.

- Kakvu devizu? - upitao je Paša.

- Jednostavnu. - Lazar je pokušavao da imitira Ferkov glas: - Ja sam od onih koji priznaju pravo na

grešku!

Paša se nasmejao.

- Znaš li ko je to prvi rekao? - upitao je Ferko, uključujući se u široku traku autoputa.

- Ko...? - Lazar se nagao prema prednjem sedištu.

- Taj tip pored koga sediš - odgovorio je Ferko, pritiskajući pedalu gasa. Mercedes je jurnuo asfaltnom

trakom. Napolju je pljuštala kiša.

Bežeći od iznenadnog pljuska, Natali je utrčala u prostrani hol Teo korporacije.

Dežurni za pultom je skočio. Ko zna šta će mu prirediti Teović kada dozna da nije izjurio s kišobranom

pred njegovu suprugu.

Iza Natali je ušao Stefan. Otresao je kišu sa svog skupog odela.

- Dobro veče - promucao je dežurni. - Izvinite, nisam vas video.

- Nisi ni mogao - pomirljivo je odgovorio Stefan. - Parkirali smo sa strane.

Dežurni je prišao liftu i pritisnuo dugme. Trenutak kasnije vrata su se otvorila. - Izvinite još jednom -

rekao je dok su Natali i Stefan ulazili u lift.

Stefan je pritisnuo dugme za šesti sprat. Kabina je nečujno krenula.

- Jesu li liftovi ozvučeni? - upitala je Natali.

- Da su ozvučeni, nijedno od nas dvoje ne bi se sada vozilo - tiho je izgovorio Stefan.

- Da... Sećam se kako si me napastvovao vozikajući lift gore-dole - rekla je Natali bezočno.

23

- Zašto imam utisak da je bilo obrnuto? - upitao je Stefan.

- Zato što je u tvojoj bolesnoj mašti sve obrnuto.

Lift je stao i Natali je krenula kroz hol prema kancelariji Teove sekretarice. Stefan je išao za njom.

- Ne pilji u moje noge - tiho je dobacila Natali preko ramena.

- Ne piljim!

- Lažeš kao skot!

Ušla je u sekretarijat, prošla kroz prostoriju i otvorila vrata Teove kancelarije, bez kucanja. Našla se u

kabinetu. Stefan je zakoračio da uđe za njom, ali su se vrata uz tresak zatvorila pred njegovim nosem.

- Zašto si ovog kretena poslao da me vozi lekaru? - Natali je procedila kroz zube.

Teo, koji je sedeo za ogromnim pisaćim stolom, zapanjeno se zagledao u suprugu.

- Zašto? - ponovila je Natali. - Namerno hoćeš da me nerviraš?

- Zato što u njega imam najviše poverenja. Da ti se nađe ako ti zatreba.

- Meni si ti potreban, a ne tvoj ljigavi saradnik. Jesi li se nekada pozdravio s njim? Dlanovi su mu vlažni...

- Stefanovi?! Nemoguće!

- Znači, ja lažem?!

- Ne tvrdim to. Hoću samo da kažem da je on pouzdan i prijatan.

- Sve je to tačno, samo prethodno treba da savladaš gađenje.

Sručila se u fotelju. - Daj mi nešto da popijem.

Teo je mahinalno ustao, prišao bifeu i podigao bocu viskija. - S ledom? - upitao je i tek tada se osvestio. -

Čekaj..! Šta su ti rekli u klinici? Kakvi su rezultati?

Natali nije odgovarala. Lagano je podigla pogled prema Teu. Gledala ga je pravo u oči, samo su se krajevi

usana blago nasmešili.

- Pozitivni? Jesu li pozitivni? - Skočio je prema njoj. - Znao sam. Znao sam! Slušaj, hoću sina! Hoću da

neko nasledi ovo što imamo.

- Ti već imaš kćer.

- To nije isto. Do đavola, to nije ni slično!

Otvorio je vrata sekretarijata. Video je Stefana na sredini prostorije. Maramicom je brisao krv iz nosa.

Vrata koja je Natali tresnula pogodila su ga i izazvala krvarenje. Teo nije obraćao pažnju na to. Mahnuo

je rukom. - Upadaj! Sipaj piće. Da nazdravimo! Ti već znaš!

Stefan je prevrnuo maramicu. Krvavi deo bio je unutra. Ponovo je obrisao nos. Krv je sasvim prestala. -

Na šta mislite? - upitao je uzdržano.

Teo je gledao čas u njega čas u Natali. - Nije moguće da mu nisi rekla? - Počeo je da se smeje. Suze su

mu se pojavile u očima. - Ne mogu da verujem. Apsolutno ne mogu da verujem. Nije ti rekla. - Zgrabio je

Natali, podigao je iz fotelje i zagrlio. - Natali će dobiti dete! - uzviknuo je uzbuđeno. - Dobićemo sina!

Natali se preko njegovog ramena nasmešila Stefanu. Skupila je usne šaljući mu poljubac.

- Čestitam - rekao je Stefan. - Čestitam, gospodine Teoviću. Čestitam, gospođo Teović.

- Znam da se ti raduješ, kao i ja - praskao je Teović. Pustio je Natali i zaustavio se ispred displeja na kome

su treperile raznobojne svetiljke. - Ovo sam ja, Stefane! Azija, Evropa, Južna Amerika, Australija...

Ubuduće će Teović i sin svuda biti prisutni... Sipaj to piće, sipaj to piće!

Stefan je prišao bifeu i nalio viski u tri čaše. U jednu je stavio led. Natali nikada nije pila viski bez leda.

Teović i on pili su suv viski. Doneo je čašu do Natali. - Izvolite, gospođo Teović - izgovorio je učtivo.

Teo ga je pogledao. - Koliko si kod mene? - upitao je.

Stefan se lagano okrenuo. - Tri godine.

- Tri godine! I posle tri godine ti se još Natali obraćaš s „gospođo Teović", a znaš, recimo, da viski pije

samo s ledom. Ja to ne razumem.

- Gospođa Teović je vaša supruga i protiv svih mojih principa je da je oslovljavam imenom. To ne bi bilo

dobro ni zbog osoblja u korporaciji.

- Sjajno! Dobro si me podsetio. Sprovedi sutra: deset... Ne, petnaest posto podići primanja svim

zaposlenim. Neka znaju šta znači kada Teović dobija naslednika.

- Uveren sam da će svi znati da cene vašu darežljivost. - Stefan je podigao čašu. - Dozvolite mi, gospođo

Teović i gospodine Teoviću, da nazdravim vašem nasledniku.

24

Ispili su po gutljaj.

Gubeći od oduševljenja kontrolu nad sobom, Teo je rekao: - Slušaj me, Stefane, ako se u mom životu sve

bude odvijalo onako kako sam predvideo, ako se sve obistini, kao što očekujem, jednog dana tebe ću

postaviti za ministra spoljnih poslova.

Natali se nasmejala.

- Da - izgovorila je između dva gutljaja viskija - Stefanu bi to mesto sjajno odgovaralo. Poseduje sve

odlike dobrog diplomate.

- Dobro izgleda i žene će ludovati za njim. - Teović se smejao glasno. Neverovatno glasno. Bilo je

očigledno da ne može da se kontroliše. - I ovde, u korporaciji, pedeset posto ženskog osoblja ispod

trideset godina zaljubljeno je u Stefana. One iznad tridesete lude su za njim.

- Je 1’ da? - Natali je zainteresovano pogledala Stefana. - Na prvi pogled ne izgledate kao čovek za kojim

toliko ženskog sveta gubi glavu.

- Gospodin Teović preteruje.

- Ovakvi su najopasniji - ciktao je Teović. - Spolja mirni, uzdržani, a iznutra: spasavaj se ko može. -

Povukao je dobar gutljaj. - Gde smo ga napravili?

- Molim? - Natali je bila neprijatno iznenađena.

Teo je bio veoma tvrdoglav. - Koliko je? Mesec i po?

Je li tako? - Dobovao je prstima u vazduhu, a onda mu je sinulo. - Znam!

- Molim te, prestani - oštro je reagovala Natali.

- Zašto? Stefan je naš... Znam. U Veneciji. One večeri kad si ceo dan lunjala gondolama, a italijanska

policija sve digla na noge da te nađe. - Okrenuo se Stefanu. - Sećaš li se? Jurili smo je izbezumljeno.

Uplašio sam se da je upala u neki od onih smrdljivih kanala i da se udavila. A ona se vozila gondolom.

Ceo dan, čoveče... E, te noći..! - Podigao je značajno obrve. - Te noći je bilo kao nikad! Zidovi su se

pomerali. Mislio sam da će ostatak Venecije da potone u more. - Nanovo se smejao. - Gondolijeri su

prestali da voze, jer smo nas dvoje podigli talase do vrha crkve Svete Bogorodice!

,,Znam“, umalo nije izgovorio Stefan, gledajući sa osmehom u Natali. „Jadransko more smo prvo nas

dvoje zatalasali u kabini dvostruke gondole. Sve što se dogodilo te noći između vas dvoje, bilo je već

viđeno!“

- Za novog Teovića! - Teo je ponovo podigao čašu. Ali je odjednom zastao. Zurio je u sliku na

televizijskom ekranu. Skočio je do pisaćeg stola i pritisnuo taster za pojačavanje zvuka. Na televizijskom

ekranu nalazio se telop na kom je u krupnom planu bila Pašina fotografija. Sa strane se nalazila mala slika

dopisnika iz Amsterdama, čiji se glas čuo u pozadini.

- Prema pouzdanim izvorima, Predrag Pašić Paša, poznat u podzemnim krugovima zapadnog sveta, danas

u jedanaest časova odleteo je za Budimpeštu avionom kompanije ,,IKL“. Prema istom izvoru, gospodin

Pašić, za kojim je nekada bila raspisana poternica Interpola (koja je potom neočekivano povučena), vraća

se u svoj rodni grad.

Kako je izjavio novinaru francuskog lista ,,Figaro“, namerava ozbiljno da se posveti humanitarnim

poslovima u svojoj zemlji, imajući u vidu činjenicu da se Jugoslavija nalazi u velikoj opasnosti.

Na ekranu se pojavila voditeljka. Ljubazno se nasmešila.

- Ovo su bile vesti u dvadeset dva časa. Ostanite i dalje uz vašu Teo televiziju.

Teo je isključio televizor. Veoma lagano se okrenuo prema Natali. Gledao je u nju i Stefan je pomislio

kako mu je koncentracija toliko jaka da deluje razroko.

- Šta je ovo? - upitao je konačno, cedeći svako slovo između zuba.

Natali je sedela skamenjena. Njen pogled, uperen u ekran na kome više nije bilo slike, ostao je prikovan

za tamni kvadrat. Sve se vratilo u jednom trenutku. Ceo život - najlepši, a najkraći deo mladosti blesnuo

je pred njenim očima kao na celuloidnoj vrpci.

„Gospode! Paša!“

Osećala je. Znala je. Očekivala je da će se jednog dana dogoditi ovako nešto. Tu, nedavno, pre petnaest

godina, život je počinjao i završavao se njegovim imenom.

„Amsterdam! Zašto je išao u Amsterdam?"

Zašto Amsterdam? Zašto Amsterdam? Zašto Amsterdam?

25

Drvored je bio dug, reka se belasala i on se približavao. Koračao je lagano. Gledao ju je i samo oči su mu

se osmehivale. Kasnije će primetiti da su se njegove oči osmehivale samo kada su bile uperene u nju.

Zašto Amsterdam?!

Violinista?

Ne, harmonika... U kafanici, na samoj obali jezera. Još je pamtila početak melodije koju je svirao taj stari

harmonikaš, dok su njih dvoje ispijali belo vino.

Zašto je išao u Amsterdam?

Nemoguće da je nju tražio!

Do nje je dopro Teov glas. - Čuješ li šta te pitam: šta je ovo?

Bilo joj je potrebno mnogo snage da se pribere. Vratila se iz Amsterdama, sa obale Zojderskog jezera, u

kabinet svog muža.

- Nemam pojma! - klecavo je odgovorila. - Bila sam kod ginekologa. Dežurni urednik je mislio da treba

pustiti ovu vest.

- Naravno, ti nisi imala pojma! - urlao je Teo.

Zašto Amsterdam? Kafanica je bila na samoj obali jezera. Gospode! I stari harmonikaš u njoj...

- Naravno, ja nisam imala pojma! - Natali je ustala iz fotelje. Stefan je nikada nije video u takvom stanju.

- Idi do đavola! I da sam imala pojma, pustila bih tu vest. Zašto tebi to smeta?

- Zato što hoću da znam šta emituje moja televizija.

- Samo malo, samo malo... Sporazumeli smo se... Jesi li postao senilan? Zar se ne sećaš sporazuma...?

Potpisao si: imam potpunu slobodu kada je uređivačka koncepcija u pitanju. Ne mešam se u tvoje

novčane transakcije. - Zavitlala je čašu i pogodila treperava svetla na displeju, čije su se sijalice razbile u

stotine komadića, a varnice počele da sevaju na sve strane. - Ne mešaj se ni ti u moje uređivanje emisija!

- Molim vas - tiho je izgovorio Stefan - izvinićete me. - Krenuo je prema vratima.

- Ostani - urliknuo je Teo.

Stefan se zaustavio.

- Idi! - vrisnula je Natali.

Stefan je zakoračio.

- Stoj - dreknuo je Teo.

Stefan je stao.

Teo se uneo Natali u lice. - U mom kabinetu ti nećeš da naređuješ.

„Najpre je otišao u Amsterdam. Najpre je otišao u Amsterdam. U Amsterdam je otišao! Bože, šta sam

uradila od života?“

- Okej! - Natali se nasmejala Teu u lice, nestašno, kao devojčica. - Nećeš ni ti na mojoj televiziji. -

Okrenula se na potpeticama i izašla iz kabineta.

Teo je gledao za njom. Vratio se do fotelje za pisaćim stolom i lagano izgovorio:

- To je ono za čim sam lud kod nje. Nikada ne znaš šta će uraditi u sledećem trenutku... Potpuno je

nezavisna... Kada se ponovo budeš ženio, odaberi jednu kao što je Natali.

- Hvala, ali posle braka iz kog sam se iščupao, ne nameravam sebi ponovo da potpišem smrtnu presudu.

Radije ću ostati neženja.

Teo je prasnuo u grohotan smeh. - Ovo nije ništa, kako nas dvoje znamo da se dohvatimo. Znaš šta je

najuzbudljivije? Posle svake svađe vodimo ljubav. Ne možeš ni da zamisliš kako je to... Jesi li zapamtio

ime koje su pomenuli maločas? - upitao je gledajući u Stefana.

- Petar Pašić Paša.

- Hoću sve o njemu. O njemu i svima koji dolaze u dodir s njim. Sve: kad seru, kad jedu, koga tucaju,

kuda se kreću, kakve poslove sklapaju ili nameravaju da ih sklope. Hoću da znam o njemu i ono što on

sam ne zna o sebi... - Kiša je dobovala po tamnom prozoru Teovog kabineta i u mlazevima se slivala niz

stakla. - Pođi, molim te, za ovom mojom ludačom. Može da napravi glupost kad sedne za volan po ovoj

kiši. A ja sam poslednja osoba koju bi večeras želela da vidi.

Stefan je žurno izašao iz kabineta.

Teo je okrenuo fotelju i nekoliko trenutaka posmatrao panoramu osvetljenog grada. Znao je da će se to

jednom dogoditi. Ništa nije večno i sve ima svoj kraj. Za razliku od mnogih, pripadao je onoj grupi ljudi

26

koja nije morala da ide iz svog okruženja da bi shvatila šta ima i da bi to uporedila sa onim što drugi

nemaju. Znao je da će u lift kojim je krenuo iz pakla (zbog svega zbog čega je krenuo) jednog dana ući

Paša. Nadao se da će to biti u trenutku kada se nađe na vrhu svoje ekonomske i tehnološke lestvice. Ali ne

sada, kada se sve zahuktalo.

Pogledao je u razbijeni displej. Za godinu-dve bio bi spreman i nedodirljiv.

Sada, bio je siguran, to kopile će pokušati sve što bude moglo, a iskustvo mu je govorilo da može mnogo i

da se ne treba zavaravati. Pronaći će rupu u sistemu njegove odbrane i kroz nju će pucati. Ko će to učiniti

i kako? To je morao da otkrije, po svim zakonima logike i eliminacije. Kada? Onda kada se bude

najmanje nadao. Nikome nije verovao, osim Stefanu, donekle. Od sada neće moći ni njemu. Svako ima

svoju cenu. Pitanje je ko će ponuditi povoljnije uslove i veću sumu. Moraće svakoga da proveri. Odmah.

Od ovog trenutka... Sedeo je zagledan u kišnu noć. Nije obećavala ništa dobro, a sutrašnji dan će biti još

gori.

Stefan nije čekao da se lift vrati. Postranice je trčao stepeništem kako bi što pre stigao do prizemlja.

Nadao se da će stići kad i Natali. Sjurivši u prostrani hol, video je dežurnog kako s poluotvorenim

kišobranom zbunjeno stoji na ulazu u Teo korporaciju. Ugledavši Stefana, rekao je pravdajući se:

- Gospođa Teović je odbila da joj pomognem. Izjurila je...

Stefan ga više nije slušao. Istrčao je na široko mermerno stepenište. Potrčao je ka parkingu. Mercedes mu

se približavao strahovitom brzinom. Išao je direktno na njega. Da nije odskočio u stranu, Natali bi ga

raznela. Ležeći na travnatom delu parka, gledao je za kolima. Ustao je i s nezadovoljstvom konstatovao

da je upropastio skupo ,,armani“ odelo.

- Do đavola s ludom trudnicom - promrmljao je. - Odelo ću morati da dam na hemijsko čišćenje. Ili će

njen muž platiti novo. - Bilo je načina da naplati sve što je smatrao da Teović treba da plati.

9.

Natali je vozila strahovito brzo. Gume su škripale kada je skretala na raskrsnicama. Nije imala pojma

kuda vozi. Pritiskala je pedalu gasa i savršeno sinhronizovano vozilo ponašalo se onako kako se od njega

i očekivalo. Izašla je iz grada i uputila se ka autoputu, bez ikakvog cilja. Mutilo joj se pred očima. Kiša je

padala, brisači su besprekorno skidali kišne mlazeve, ali je njen pogled bio zamagljen. Konačno je

shvatila da joj se niz lice slivaju suze.

„Paša se vratio!"

Koliko je prošlo? Petnaest godina! Ona više nije bila nimalo slična onoj Natali zbog koje je on bio

spreman da umre. Savršeno je osećala da predanost koju je osećao prema njoj (namerno nije pomislila

ljubav, jer je prozaična reč zbog česte upotrebe izgledala kao ofucana kurva; dakle, predanost koju je on

osećao prema njoj) nije mogla da se meri ni sa jednom koju je čovek osećao prema ženi. Bila je sigurna

da je to nešto izuzetno, neponovljivo, da se doživljava samo jednom. U posebnim slučajevima,

zabeleženim negde u kosmosu, među zvezdama, samo proviđenjem mogu se sresti dve osobe - takav je

bio slučaj s njom i Pašom.

A ona ga je izneverila!

Izdala!

Zašto?

Zbog ovoga što je dobila!

Šta je dobila?

Bogdana Teovića!

Muškarce koje je odbacivala kako joj se htelo i koji su joj bili važni poput jutarnjeg meteorološkog

izveštaja. Svoju televiziju!

Ništa!

I sada dete!

Gospode, kako bi mu se radovala pre petnaest godina! Natali je zaustavila automobil. Zarila je lice u šake,

dok su joj se suze slivale između prstiju.

27

U to vreme Bogdan Teović je i dalje sedeo u svom kabinetu, zagledan u tamno staklo niz koje se slivala

kiša u mlazevima. Znao je da nazad ne može. Morao je da se pripremi, da sazna svaki Pašin potez. Nije

kurvino kopile došlo bez razloga, i to u ovom trenutku, kada su sve karte Evropske elite bile podeljene, a

on je očekivao fleš-rojal.

Mora biti korak ispred. Na taj način će moći da predvidi sledeći Pašin potez. Ako je iza svega stajala

oligarhija, koja je pokušavala da spreči ostvarivanje planova Evropske elite, on će biti s neprobojnim

štitom. Mesto na štitu ostaviće tom drkošu. Informacija će prostrujati. Ako su se ljudi iz centra Evropske

elite odlučili za njega, onda može biti siguran da će upaliti alarm i on će se ukopati još dublje.

Jedna misao, koja je kao usijani nož s dvostrukim sečivom prodrla direktno u njegov mozak, zaustavila

mu je dah.

Šta ako ga Evropska elita možda više neće, iz ko zna kojih razloga? Da li je negde napravio grešku?

Beznačajnu, neprimetnu, neosetnu grešku koja je, multiplicirajući se, dostigla dimenzije obaranja. Šta

onda? Možda je Paša iščupan iz pariskog zatvora kao najpogodnija osoba koja će sprovesti odluku

Evropske elite. Najgori neprijatelji su bivši prijatelji. On je to odlično znao. Poznaju sve naše mane i

vrline i niko bolje od njih ne zna da ih iskoristi.

Šta onda?

Prvi udarac moraće on da zada. Zatim mora da uspostavi vezu sa svim onim ljudima van granica, koje je

zadužio, kako bi napravio kompilaciju informacija. Ništa neće biti sveto. Ništa neće biti pod embargom.

Znao je da su rutinske pretrage, provere prošlosti, personalna evidencija i sve ostalo što čini sastavni deo

privatnosti svakog čoveka, dostupni određenim ljudima kao brojevi telefona u telefonskom imeniku. Bilo

je potrebno samo usmeriti fokus mikroskopa i bakterije će se videti savršeno jasno.

U tom trenutku zazvonio je telefon čiji je broj znalo samo nekoliko posebnih ljudi.

Oklevao je da podigne slušalicu. Konačno se odlučio.

- Molim...?

Slušao je.

- Jeste li sigurni? - upitao je na dosta dobrom engleskom jeziku.

Ponovo je slušao.

- Prešli su vašu granicu? - upitao je.

I ponovo je slušao sagovornika.

- Ostajem vaš dužnik do kraja života.

Lagano je spustio slušalicu.

I dalje je u igri.

Turska! Određena ličnost, čiji je mandat u Evropskoj eliti trajao već dve godine, javila je vest koja je u

Teovom mozgu odzvanjala veličanstvenom snagom.

Budala! Kako je mogao da posumnja u svoje pozicije. Njihov je čovek, više nego ikad.

Ovo je bio prvi posao ove vrste koji mu je poveren. Naravno, procenat će biti prebačen na određeni račun,

ali to je za njega bilo od manje važnosti u odnosu na saznanje da se popeo za jedan stepenik. Prvi put su

mu se javili iz Turske. Njihova pozicija u Evropskoj eliti je bila izuzetno jaka. Prvi udarac ipak će zadati

on. Imao je dovoljno vremena da se pripremi za akciju.

Grozničavo je okrenuo brojčanik na istom telefonu. Linija je bila apsolutno zaštićena.

Govorio je tiho, glasom koji je sagovorniku zaustavljao dah u plućima. Sve je detaljno objasnio. U tim

trenucima Teov mozak radio je precizno kao najsavršeniji kompjuter.

Nije smeo da dopusti ni najmanju grešku. Svaki pogrešan korak značio je smrtnu presudu za čoveka sa

supnotne strane žice.

Završio je razgovor.

Amplitude života su neshvatljive. Do pre deset minuta verovao je da se nalazi na ivici ambisa, čije se dno

nije naziralo. Samo jedan telefonski poziv i sve se izmenilo.

Dakle, Paša se vratio! Pa, lepo!

Evropska elita nema ništa s tim. Ipak, moraće da povede računa i potpuno ga eliminiše.

Šta on hoće?

28

U ljigavim romanima Žan Valžan došao je po osvetu.

Grof Monte Kristo traži svoju Mecedes?

Jeftino kupljeno, još jeftinije prodato.

Petar Pašić Paša. Kurvin sin! Kada ga više ne bude, to neće biti vest dana.

Teo se zadovoljno zavalio u fotelju. - Ovo treba proslaviti, majku mu! - promrmljao je. Ponovo je

pritiskao tastere na telefonu.

- Molim...? - Čuo je ženski glas s druge strane.

- Imaš li nešto protiv da dođem? - upitao je.

- Naprotiv. Znam da voliš belo vino ohlađeno na minus dvanaest.

Teo je spustio slušalicu. „Zašto lepota jedne žene i strastvenost druge ne mogu da se nađu u jednoj ženi?“

Ustao je, uzeo sako i izašao iz kabineta.

10.

Morao je to da učini. Nije bila u pitanju samo roditeljska potreba da vidi Ivanu. Otkako je napustila

njegovu vilu... „Koliko je prošlo?“, pitao se tog jutra dok se brijao, posmatrajući Natali u postelji,

polunagu.

Kada se vratio prethodne večeri, pred samu ponoć, nastavili su svađu. Potom ju je podigao, i dok se ona

branila na sve moguće načine, odneo je do postelje, bacivši se na nju. Znao je da Natali očekuje takvo

njegovo ponašanje - grubo vođenje ljubavi tokom kojeg je izgovarao gomilu prostakluka. Bio je uveren

da to pojačava njeno uzbuđenje i zadovoljstvo. Pokidao joj je spavaćicu. Posmatrajući je sada u ogledalu,

u kupatilu na dnu spavaće sobe, na ogromnom krevetu, Teo je pomislio da mora otići do tog prokletog

manastira.

„Koliko je prošlo?“, pomislio je. Pokušao je da se seti, ali nije uspeo precizno da odredi vreme Ivaninog

odlaska. Mogao je sve da joj pruži. Odbila je s prezirom. Oduševila se restauracijom ikona, i to je postalo

njeno životno opredeljenje. Da li mu je nedostajala? On se probijao sam, bez ičije pomoći. Očigledno da

je u Ivani rovario njegov gen. Ponekad, za vreme nekih velikih proslava, za poslednje četiri godine...

„Otkako je pokupila prnje i podbila šipke“, razmišljao je... Ponekad bi se zapitao šta ona radi, kako

opstaje. On je imao sve i mogao je sve da joj pruži. Ona nije želela ništa, osim da je ostavi na miru.

Vraćala bi novac koji bi joj poslao. Na njegovu primedbu da je restauracija ikona čista budalaština,

dostojna verskih imbecila, odgovorila mu je da je previše star da bi shvatio suštinu težnji mladih i previše

zatupast da bi mogao da priđe umetnosti. To što u svom kabinetu drži slike poznatih slikara, samo

potvrđuje njegov prostački ukus.

„Možda sam previše star da bih shvatio suštinu težnji mladih, ali nisam toliko star da napravim dete“,

razmišljao je Teo. „Moram do tog manastira."

Bilo je devet sati i šest minuta kada je Tirke zaustavio mercedes ispred manastirske zgrade (građene u ko

zna kom veku) s visokim lučnim ulazom, iza koga su se videla dva konaka i zabrađena kaluđerica

odevena u crno, koja je na susednoj njivi okopavala zasađeni krompir ili nešto slično. Možda je tek

pripremala zemlju za sejanje, ko bi to mogao da zna. Bokori ruža su bili uredno podrezani još u kasnu

jesen. Posmatrajući sve to, Bogdana Teovića neočekivano je zahvatilo očajanje.

Ivana je bila izvanredno inteligentna. Njen koeficijent inteligencije je bio 146. Mogla je da bude sve što je

htela. S lakoćom bi vodila Teo korporaciju ili bilo šta što bi poželela. On bi joj to sa oduševljenjem

obezbedio. Mogao je da joj kupi manastir. Umesto toga, drljala je po izanđalim svecima u polumraku

istrošenih sakristija.

- Šta ona traži ovde? - izgovorio je glasno, stojeći pored kola i obuhvatajući pogledom ceo kompleks

manastira.

- Svako ima pravo na neki svoj san - filozofski je odgovorio Tirke, što je zapanjilo Teovića. Pogledao je

mladog čoveka.

- Šta je tvoj san? - upitao je Teo.

Tirke je razmišljao nekoliko trenutaka, zatim je odgovorio: - Da budem prvi među najboljima.

29

Teo ga je gledao. Pitao se kakve se ambicije kriju iza tog ledenog pogleda, apsolutne pribranosti i potpune

odanosti.Tamo gde je bilo najrizičnije, slao je Tirketa. I nije trebalo da razmišlja da li će posao biti

obavljen na najbolji mogući način. Tirke je bio najbolji među najboljima. „Već je postigao ono čemu

teži“, mislio je Teović.

- Hoćete li da ja pogledam da li je gospođica Ivana u manastiru? - začuo se Tirketov glas.

- Ne. Sam ću otići.

Prešao je prostor pokriven nepravilnim kamenim pločama i zastao na početku stepenica koje su vodile ka

manastirskom ulazu. Nekoliko trenutaka se osećao nelagodno. Duboko je udahnuo vazduh i potom

krenuo uza stepenice.

Ušao je u manastirsko zdanje.

„Čudno je“, razmišljaće Teo kasnije, „kako se čovek oseća smirenim onog trenutka kada prekorači

crkveni ulaz. To nije verovanje u Boga, koje donosi smirenost. Možda na čoveka deluje muk tih zdanja,

miris tamjana i upaljenih sveća. Ko bi znao!“

Međutim, kada je ušao u manastir, Teo je osetio miris boje. Uz centralni zid, sa oltarom u sredini,

podizala se metalna skela, izdeljena u galerije do kojih su vodile kose stepenice. Na trećoj galeriji bio je

upaljen mali reflektor, koji je obasjavao fresku na zidu. Ivana je stajala ispred lika sveca i malenom

špahtlom pažljivo nanosila tanke slojeve boje.

Teović je stajao na sredini manastira i posmatrao svoju kćer.

Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Ivana osetila da u prostoru manastirskog zdanja ima nekoga.

Okrenula se i zapanjeno zagledala u oca.

- Zdravo, kćeri - rekao je Teo, osećajući kako mu glas blago podrhtava, iako to nije želeo da pokaže.

- Otkuda ti, Teoviću?! - Ivana nije bila ništa manje zapanjena. - Nije valjda da te interesuju manastirske

freske?

- Siđi, molim te.

Ivana je odložila špahtlu i paletu s bojama na mali drveni sto i zavojitim stepeništem, neverovatno spretno

(što je ukazivalo da se neprestano pela i spuštala niz te stepenice), sišla do dna. Brisala je ruke o radni

mantil koji je imala na sebi. Bio je sav u bojama. Teo je zagrlio kćer i poljubio je.

- Izvini, mirišem na terpentin - primetila je Ivana.

- Ne javljaš se.

- Nemam mnogo slobodnog vremena. - Pokazala je prema freskama. - Trenutno se družim sa svecima.

Ovozemaljski ,,sveci“ moraće da pričekaju neko vreme. Zašto si došao, Teoviću?

Za trenutak Teović se osećao neprijatno.

Kada je dolazio, nosio je u sebi osećanje trijumfa. Sada se najednom trijumf pretvorio u stid.

- Došao sam da ti javim da ćeš dobiti brata - promucao je konačno.

Ivana ga je gledala netremice. „Iste oči kao njena majka“, prošlo je Teoviću kroz glavu.

- Hoćeš da kažeš da je Natali odlučila da upropasti svoju leš-liniju da bi te usrećila i podarila ti potomka?

Ne mogu da verujem. - Zaobišla je Teovića, prišla pultu na kome su se nalazile sveće i uzela jednu. Na

metalnom delu s peskom, nad kojim je plutala voda i u kome je gorelo nekoliko sveća, zapalila je svoju.

- Neka se rodi zdravo i neka Natali pregura kako treba.

- Nikada je nisi podnosila.

- Moram ti reći da sam potpuno ravnodušna prema njoj, kao i prema vesti da ću dobiti brata. Izgleda da si

se dobro pokazao, imajući u vidu sušne godine.

- Kakve sušne godine? - Teović se zapanjeno upiljio unju.

- Vas dvoje ste u braku dva puta po sedam sušnih godina - rekla je Ivana podsmešljivo. - Znaš, da bih

radila ovaj posao, morala sam dobro da prostudiram Sveto pismo. Oba zaveta. Pa, tamo kažu da posle

sedam sušnih godina dolazi sedam plodnih. Doduše, kod tebe je bilo dva puta po sedam sušnih godina, ali

je sada sve u redu. Možda ćeš dobiti blizance.

Teović je osetio kako u njemu raste ljutnja. - Zar ne možemo normalno da razgovaramo?

- Kako da ne. Ali nekom drugom prilikom, kada budem imala vremena. Ja moram da radim da bih

obezbedila sebi egzistenciju. - Lupnula ga je nekoliko puta po ramenu i krenula uza zavojite metalne

30

merdevine. Na prvoj galeriji je zastala i okrenula se prema Teoviću koji je nepomično stajao na istom

mestu. Osmehnula se.

-Tata...!

I krenula je prema trećoj galeriji, prema svojim freskama i, kako je Tirke rekao, „pravu na neki svoj san“.

11.

Na graničnom prelazu rampa je bila spuštena. Drumska krstarica turske registracije se zaustavila. Vozač

je bio umoran. Oči su mu bile krvave, osećao je strašne bolove u leđima, uprkos lekovima koje mu je

prepisao doktor, poznanik njegovog šuraka.

Osamnaest sati je bio za volanom drumske grdosije i nije mu bilo ni do čega. Najradije bi se zaustavio na

najbližem parkingu i odspavao nekoliko sati. Ali, potpisao je da će u Beograd stići u određeno vreme.

Morao je da požuri. Ponovo je pritisnuo sirenu.

Iz zgrade carinske kontrole izašao je dežurni službenik. Podigao je okovratnik, iako kiša do njega nije

mogla da dopre. Unaokolo je pljuštalo, ali nadstrešnica koja je povezivala prostorije carinske kontrole i

graničnog MUP-a predstavljala je siguran zaklon. Prišao je vozilu i pozdravio vozača. Rukovali su se.

- Zatvarate li granicu? - upitao je vozač.

- Za sada ne, ali ako Kofi Anan nastavi da sere, bojim se da će nam i Ujedinjene nacije narediti da

stavimo katanac.

- Rusi su tu da vam pomognu - podsmešljivo je rekao vozač.

- Rusi su nam oduvek pomagali... Pričom - rekao je carinik, potpisujući carinsku deklaraciju, i ne

pregledavši kargo. Uzeo je vozačev pasoš i proturio ga kroz otvor na milicionerskoj kućici. Dremljivi

milicioner je udario pečat i naslonio glavu na bočno staklo na kućici. Spavao je.

- Hajde, gubi se - rekao je carinik. - Možda ti je ovo poslednji put da prolaziš ovuda. - Podigao je rampu.

Vozač je uperio prst u časopis koji mu je dodao. - Možda je tebi poslednji put da dobiješ časopis s takvim

guzarama. - Pokrenuo je vozilo.

Carinik je posmatrao kako se drumska grdosija udaljava niz kolovoz koji je bio preplavljen kišom. Polako

je počeo da lista dobijeni časopis. Negde u sredini, tankom lepljivom trakom bilo je zalepljeno pet

novčanica od po sto nemačkih maraka. Sklopio je časopis i gledajući za drumskom krstaricom, tiho je

izgovorio:

- Zajebao si se. Ako zatvore granicu, tek tada ću dobijati ,,časopise“. - Stresao se gledajući kako pljušti.

Pljuštalo je i kada je Toške grunuo u bife „Kod Asa”.

Kosa mu je bila potpuno mokra, vindjakna dopola, a s pantalona se cedila voda.

- U kakvu si baruštinu upao? - nasmejao se Žiška, stojeći iza šanka.

- Što se cerepačiš? Je 1’ ti shvataš da se nebo otvorilo? Od kola do ove tvoje rupe skroz sam pokisao. -

Stresao je sa sebe kišu i prišao stolu za kojim je sedeo Vuk. - Jesi li čuo ove gore? Gruvaju ko ludi!

Jebote, imamo konkurenciju. Kako padne noć, oni počnu da taksiraju! Ovo ti je rat u kome deset miliona

Jugoslovena ratuje protiv milijardu i po belosvetskih protuva. Šta piješ?

- Čaj s konjakom.

- Žiška - viknuo je Toške - meni donesi konjak sa čajem. - Okrenuo se prema Vuku. - Kako si?

- Kako mogu da budem? Mercedes mi prokišnjava! Posla nema čim se oglase sirene.

- Potpuno će nas upropastiti, majku im alijansku! - Toške je razgledao po bifeu. U njemu su se okupljali

jer se nalazio neposredno preko puta direkcije u kojoj je bio dispečerski centar.

Žiška je doneo šolju čaja i spustio je na sto. Konjak je bio u posebnoj čašici.

Toške je pokazao prema Žiški. - Genije! Suvi genije. Odmah je shvatio kako ja pijem čaj s konjakom.

Dok se Žiška udaljavao, Toške je iz džepa izvukao svežanj nemačkih maraka, spustio ih na sto i kraj njih

komad hartije na kojoj je bila ispisana adresa stovarišta Petra Markovića. Vuk ga je gledao zapanjeno.

- Idi i kapariši japanca. Ima jednog, kao slika je. Sada je trenutak. Niko ne kupuje. Pala cena. Bićeš mi

zahvalan i na onom svetu. - Podigao je čašicu. - Neka bude najbolje za našu decu. - Iskapio je konjak.

- Odakle ti novac?

31

- Opljačkao sam banku. Šta te briga!

Vuk je znao da Toške nema pet stotina maraka i da je sigurno obilazio okolo pozajmljujući od poznanika

da bi njemu pomogao.

- Kolika je kamata? - upitao je Vuk.

- Je l' ti to pitaš koliku je kamatu neko meni zatražio? Vuk je klimnuo glavom.

Toške se okrenuo prema Žiški. - Majstore, imaš li na pozajmicu petsto maraka?

- Ti to mene zajebavaš? - upitao je Žiška, koji je u tom trenutku prestao da briše čašu.

Toške je odmahnuo glavom.

- Pitam te sasvim ozbiljno.

- Naravno da nemam. Vi taksisti pijete na kredu.

- A da imaš, i da mi ih pozajmiš, koliku bi mi kamatu naplatio?

- A da se ti malo goniš iz mog bifea.

Toške je pogledao Vuka. - Vidiš. Moji su kao Žiška.

- Kad treba da vratim?

- Kad budemo imali.

Vuk je ispružio ruku. Toške takođe. Gledajući sa strane, čovek bi pomislio da nameravaju da obaraju

ruke. Međutim, samo su stegli šake. Bio je to pozdrav kojim su se hrabrili nekoliko godina unazad, kada

je trebalo krenuti u akciju jer se nikada nije znalo ko će se vratiti iz nje. Vuk je ustao, pokupio novac i

pošao prema vratima. Izašao je na kišu.

Toške je pogledao njegovu šolju sa čajem. - Znao sam da ću ja da platim - dobacio je Žiški. - Danas ne

možeš nikome da veruješ.

Dan prvi

23. mart 1999.godine

Vašington: Prema rečima portparola Stejt departmenta Džejmsa Rubina, američki državni sekretar Madlen Olbrajt juče je izdala

naređenje o suspenziji svih aktivnosti Američke ambasade u Beogradu. Osoblje je dobilo instrukcije da odmah napusti Beograd.

Bon: Nemačka vlada saopštila je juče da zatvara svoje diplomatsko predstavništvo u Beogradu i povlači osoblje koje je odmah

napustilo glavni grad SRJ.

London: Velika Britanija je juče zatvorila svoju ambasadu u Beogradu. Portparol Forin ofisa odbio je da saopšti detalje

evakuacije.

Moskva: ITAR TAS je saopštio juče da će deo osoblja Ruske ambasade u Beogradu danas biti evakuisan iz SRJ.

12.

Stovarište Petra Markovića sastojalo se od tri magacinske hale. Metalne stepenice iz prvog magacina

vodile su do galerije koja se pružala duž celog zapadnog dela. S metalnog odmorišta ulazilo se u susednu

galeriju u kojoj su radile dve administrativne službenice, dok su u ostalim boravili radnici koji su radili na

stovarištu. U dnu se nalazio toalet koji je debelom Stoletu, noćnom čuvaru, spasao život.

Prvi magacin je bio najprostraniji deo stovarišta. Viljuškari su se nalazili po strani, pažljivo parkirani. U

ostala dva magacinska prostora bile su složene bale sa izolacionim materijalom koji je bio predviđen za

transport, sanduci s vodovodnim cevima, ogromni koturi rotopapira, namenjeni državnoj štampariji.

Tirke je stajao na početku odmorišta, kraj samih stepenica, i pogledom prelazio po magacinskom

prostoru. Maks se nalazio pored vrata, Koja sasvim levo, zaklonjen žutim transporterom. Na desnoj strani,

gledajući od ulaza, bile su naslagane kutije sa zidnim pločicama.

Mala ulazna vrata u okviru ogromnih metalnih vratnica na kugličnim ležajevima bila su delimično

odškrinuta. Maks je s vremena na vreme provirivao kroz njih u kišnu noć, očekujući da ugleda velike

farove drumske krstarice.

Prostor oko stovarišta Petra Markovića je bio ograđen metalnom ogradom. U kućici, kraj ogromne kapije,

nalazio se Bigi. Osim njega, svi su imali kalašnjikove s lakim okvirima.

- Prestani da zveraš - viknuo je Tirke prema Maksu, koji je po ko zna koji put provirio kroz odškrinuta

vrata. - Javiće nam kada se pojavi.

U istom trenutku zazvonio je mobilni telefon. Tirke ga je izvukao iz džepa.

- Reci.

32

- Stiže - izgovorio je Bigi, posmatrajući kroz stakleni zid portirske kućice farove drumske krstarice koja

se približavala. Prekinuo je vezu i pritisnuo dugme. Ogromna metalna kapija, na kugličnim ležajevima,

počela je da se otvara.

Tirke je dao znak Maksu. Ovaj je počeo da povlači velika magacinska vrata. Drumska krstarica turske

registracije prošla je kapiju i ušla na poligon Markovićevog stovarišta. Bigi je izašao iz kućice i mahnuo

vozaču. Sagao se i od ubijenog čuvara uzeo hekler. Turčin mu je otpozdravio. Nije ni obratio pažnju da

Bigi ne zatvara metalnu kapiju, već kreće za drumskom krstaricom prema otvorenim vratima magacina.

Vozač je bio skoncentrisan na to da grdosiju sigurno uveze u halu.

Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana izdao je sinoć naredbu vrhovnom komandantu trupa Alijanse za Evropu Vesliju Klarku da inicira vazdušne udare NATO-a na vojne ciljeve u SRJ. „Posle intenzivnih konsultacija sa saveznicima", izjavio je Solana nakon sednice Saveta NATO-a, na kojoj je Ričard Holbruk podneo izveštaj o ishodu razgovora s predsednikom SRJ u Beogradu, “i neuspeha svih napora za postizanje pregovaračkog, političkog rešenja na Kosovu, nema druge altemative nego preduzeti vojnu operaciju”. Vojna Alijansa je imala dvadeset četiri časa da izvrši Solaninu naredbu.

Vašington: Bil Klinton: „NATO je sada ujedinjen i spreman da ostvari svoje upozorenje".

Beograd Predsednik Savezne vlade Momir Bulatović, u skladu sa ovlašćenjima sadržanim u Ustavu (član 99, -tačka 10), doneo je odluku o proglašenju neposredne ratne opasnosti.

Pratio je uputstva koja mu je davao Maks: - Levo. Desno. Još malo levo. Stop!

Na dve stotine metara od stovarišta Petra Markovića Vuk je skrenuo iz sporedne ulice i, vozeći po

neravnom putu, približavao se kompleksu magacina. Video je kako se vrata na najvećoj hali zatvaraju.

,,Tu je“, pomislio je. „Duška će me ubiti! Ali šta da radim sa ovim kršem? Curi kao bojler, već tri puta se

raspadao. Više ne može ni da stenje. Uostalom, idem da vidim! To ništa ne košta!“

Prošao je kroz otvorenu kapiju. Napravivši polukrug, zaustavio je kola nedaleko od izlaza iz prve

magacinske hale. Isključio je motor i ugasio svetla. Izvukao je novac i počeo da ga broji. Učinio je to još

jednom. Tu osobinu je nasledio od oca, i tu ništa nije moglo da se promeni.

Na kraju metalne galerije nalazio se klozet u koji je Stole ušao nekoliko trenutaka pre nego što su se

pojavili Tirke i ostali. Odatle je sa užasom posmatrao kako nepoznati čovek, koji je stajao na vrhu

odmorišta, s kalašnjikovim u rukama, silazi niza stepenice. Nije disao punih desetak minuta. U sebi je

preklinjao Boga da neko od pridošlih ne krene u klozet. Nije bio hrabar. Zašto bi četrdesetpetogodišnji

noćni čuvar magacina, koji je zbog želudačne kile bio oslobođen vojske, trebalo da se odlikuje

hrabrošću?! Dovoljno je bilo što je redovno obilazio sve tri magacinske hale. Ali sada je bio u situaciji da

posmatra scenu sličnu onim iz američkih akcionih filmova, koje je krišom gledao na kasetama, tokom

dugih noći, kada je znao da Marković ne može iznenada da bane.

Drumska krstarica se zaustavila na sredini hale. Vozač je izašao i protegao se. Tirke je sišao niza

stepenice, Maks i Koja pojavili su se iz svojih zaklona. Ugledavši njih trojicu, vozač se instinktivno

okrenuo. Video je Bigija. Niko od njih mu nije bio poznat. Dovozio je i ranije razne vrste karga, ali

dočekivali su ga drugi momci.

Uplašeno je počeo da prelazi pogledom preko njihovih lica. Opkolili su ga. Trojica su držali kalašnjikove.

Bigi je imao hekler u rukama.

Vozač je pružio list. Rekao je na turskom:

- Tovarni list.

- Šta ovaj sere? - upitao je Maks.

Bigi se nasmejao. - Valjda pita gde će da noći.

- Gore - izgovorio je Maks, pokazujući vrhom kalašnjikova prema nebu.

Spustio je cev samo malo i pritisnuo oroz. Rafal je odjeknuo. Vozač se uhvatio za grudi. Iskolačio je oči i

lagano počeo da klizi prema podu.

U trenutku kada se začuo rafal iz Maksovog kalašnjikova, Vuk je zatvarao vrata na svojim kolima. Ne

razmišljajući, bacio se na zemlju, dva puta prevrnuo preko glave i zaustavio se iza uredno složenih

sanduka, kraj samog ulaza u halu. Sve što je nekada, kao specijalac, naučio, vratilo se u deliću sekunde.

33

Kleknuo je na jednu nogu i ispružio šaku na kojoj su prsti bili zategnuti kao opruge. Kada se pravilno

upotrebe, mogu da budu ubitačniji od noža. Čekao je.

Tirke se popeo u drumsku krstaricu. Bigiju je mahnuo prema kancelariji koja se nalazila na početku

metalnog odmorišta. Bigi je potrčao uza stepenice.

Iz svog zaklona Vuk je video kako se vrata na magacinu otvaraju. Video je i ogromnu drumsku krstaricu

koja manevriše kako bi se okrenula i izašla iz hale.

Stole, koji se i dalje nalazio u klozetu, kroz milimetarski procep takođe je video da krstarica pravi

polukrug i sa olakšanjem je shvatio da uljezi odlaze.

Bigi je ušao u kancelariju. Na podu su ležala trojica vezanih muškaraca. Preko usta su imali zalepljenu

široku traku. Bili su preneraženi onim što se dogodilo. Rafalska paljba ih je smrtno uplašila. Nisu videli

ništa, ali su pretpostavljali šta se dogodilo. Bigi je izvukao nož, koji je s jedne strane imao oštro ravno

sečivo, a s druge zupčasto. Presekao im je trake i pokazao da ustanu. Podigli su se.

- Odlepite te trake - izgovorio je prijateljski. - Ja sam od onih koji drže obećanje. Rekao sam vam: ako

budete mirni, neće vam se ništa dogoditi. - Ljubazno se nasmešio i pošao. Zastao je na vratima i okrenuo

se.

- Izvinite, predomislio sam se.

Pritisnuo je okidač na hekleru. Strahovit prasak ispunio je malu kancelariju. Dvojica su pala istovremeno,

ne shvatajući šta im se dogodilo. Trećem je metak prošao kroz levu stranu pluća. Neverovatnom snagom

očajnika bacio se na Bigija, odgurnuo ga i počeo da se tetura niza stepenice. Bigi je krenuo za njim.

Silazio je sporo. Čovek je zastao na dnu stepeništa. Dalje više nije mogao. Okrenuo se delimično prema

Bigiju, koji je stajao tri stepenika iznad njega. Odmahivao je glavom cokćući:

- Ccc..!

Pritisnuo je obarač. Oružje je prasnulo. Video je kako se čovekova glava rasprskava i beličastosiva,

krvava masa mozga leti na sve strane. Delić koji mu je pljusnuo u lice Bigi je s gađenjem odbacio

vrhovima prstiju.

- Hajde, idiote - vikao je Tirke.

Bigi je uskočio u kabinu krstarice. U njoj su bila ostala trojica napadača. Tirke je pritisnuo pedalu gasa.

Krstarica je jurnula iz magacina. Na samom izlazu Tirke je naglo počeo da okreće volan kako ne bi

zakačio širom otvorene vratnice. Grdosija se zanela, prošla kroz vrata i zadnjim delom, klizajući, zakačila

desno krilo Vukovog mercedesa.

- Šta to bi? -povikao je Tirke, okrećući volan na drugu stranu kako bi ispravio točkove.

Bigi je bacio pogled na retrovizor.

- Vozi! Zakačio si nekakav krš.

Tirke je ispravio točkove i prebacio menjač u viši stepen prenosa. Drumska krstarica je projurila kroz

otvorenu kapiju i izgubila se u mraku, na neravnom putu.

Vuk je i dalje klečao. Ostao je u istoj poziciji u kojoj se našao pošto je čuo prvi rafal kalašnjikova. Gledao

je prema drumskoj krstarici koja je odmicala, sve dok se nije izgubila u mračnoj kišnoj noći.

Lagano je ustao. Trenutak je oklevao, a onda oprezno prišao ulazu u halu magacina.

Prostor je bio osvetljen. Telo jednog čoveka ležalo je na sredini hale, a telo drugog u podnožju stepeništa.

Napregnuvši čula, kao svaki iskusni specijalac, Vuk je oprezno krenuo kroz halu.

Skriven u klozetu, debeli Stole je video kako nepoznati čovek ulazi u magacin, prilazi jednom lešu, pa

drugom, potom se penje uza stepenice i brzo silazi. Kada je Vuk izašao iz magacina, Stole je tiho

odgurnuo vrata. Jednom rukom je držao pantalone, a drugom se pridržavao za ogradu odmorišta. Došao je

do kancelarije. Šaki i Krele su bili obliveni krvlju, izrešetanih grudi i razmrskanih lica. Stole je osetio

kako mu se stomak penje u grlo. Brzo je krenuo niz metalne stepenice. Slika je bila još užasnija. Trajkovo

telo nije imalo glavu. Tačnije, na vratu su se nalazili ostaci glave. Vozača drumske grdosije nije ni

pogledao.

Ispred magacina se začuo specifičan zvuk dizel motora. Privukavši se izlaznim vratima, Stole se pribio uz

kutije s keramičkim pločicama. Daleko, kroz kišne talase koji su tukli ukoso, video je zadnja svetla

mercedesa koji je nestajao i na krovu tablu koja je označavala da vozilo pripada taksi službi.

Stole je izašao iz hale. Uhvatio se za ivicu metalnih vrata i počeo da povraća.

34

Toške je stajao naslonjen na betonsku ogradu doka i zurio u Vuka. Iza njegovih leđa valjala se reka

prljavih talasa. Kiša je lagano prestajala i tek pokoja kap bi pala u barice duž doka.

- I ti si ušao u magacin? - promucao je Toške.

- Morao sam da vidim ima li živih. Mislio sam da nekome mogu da pomognem.

- Nisi mislio! Mrtvacima niko ne može da pomogne. Uopšte nisi mislio! Da si mislio, bežao bi glavom

bez obzira. U takvim obračunima se ne ostavljaju svedoci. Da li si ti uopšte normalan? Morao si da

zbrišeš posle prvog pucnja.

- A da je bilo živih? Ili samo ranjenih?

- Budalo samarićanska, svedoci su opasni. Niko ne ostavlja ranjene. Ubijaju svoje, ako ne mogu da ih

povedu. To je nepisani zakon. Svi koji učestvuju u takvim obračunima znaju šta ih čeka ako budu teško

ranjeni. Naši su opasniji od sicilijanske mafije. Nemilosrdniji. Pucaju, pa kasnije pitaju u koga su pucali.

Kad god sedneš u kola, omča ti je o vratu. Ne znaš hoćeš li se vratiti, jer će ti neki takav manijakalni tipus

obmotati žičanu sajlu oko vrata zbog sto maraka.

Toške se za trenutak zagledao u reku koja je tromo proticala. Svetiljke na mostu ronile su u njene talase.

Negde je eksplodirala raketa ispaljena iz nevidljivog aviona i potom je odjeknula paljba protivavionske

odbrane. Svetleći hici parali su oblačno nebo. Toške nije obraćao pažnju na opasnost, iako bi u nekoj

drugoj situaciji sigurno poveo računa. Opasnost u kojoj se Vuk nalazio bila je mnogo veća, neposrednija i

njemu sasvim bliska. Duboko je udahnuo vazduh.

- Da malo smirimo stvar... Redom: došao si, čuo pucnjavu, iz Markovićevog magacina neko je odvezao

drumsku krstaricu, vrata su ostala otvorena, što znači da su odjurili u žurbi. Ušao si u magacin i našao

četiri leša; peti je bio u prijavnici... Jasno je kao dan da je jedna banda otela drugoj bandi krstaricu u kojoj

se nalazilo nešto veoma skupo. Ne ubija se petoro ljudi zbog šake nemačkih maraka. Tu je u pitanju

ogromna lova.... Spolja imamo rat. Unutra, među našima, započeće obračun do istrebljenja... Ne možeš ni

da naslutiš šta je moglo da bude u grdosiji?

- Kako bih mogao?

Toške je sporo odmahivao glavom. - Da li te je neko video?

- Rekao sam ti da su svi bili mrtvi.

- Jesi li obišao ostale magacine, kancelarije, klozet...?

- Nisam.

- Jebote! Bio si najbolji, a potpuno si zarđao! Možda je neko od Markovićevih ljudi bio sakriven.

- I...? Šta bih dobio time?

- Imao bi svedoka da nisi ti poubijao te ljude. Ovako, ako postoji neko ko je čučao iza nekog sanduka, na

nekoj galeriji, pod nekom balom, ti si najebao. Misliće da si jedan od ubica i krenuće da te pronađu... -

Zastao je i uperio prst u Vukove grudi: - Jebote, i ubice će te juriti.

- Kako oni mogu da znaju da sam bio tamo? Seli su u onu grdosiju i odjurili.

Toške je mahnuo prema mercedesu. - Pogledaj krilo. Na onoj grdosiji će naći zelenu boju. Mercedes ima

specifičnu nijansu. U roku od jednog sata svi limari i autolakireri će biti obavešteni. Vest se već prenosi,

kao bubnjevima u džungli, samo malo modernije - telefonima. Hoćeš li da čuješ istinu? Ti si, kume,

svedok obračuna dve bande. Možda i dva kartela. Opasan za obe strane. Lov na tebe je već počeo.

Bilo je deset minuta pre ponoći kada je Toške zakucao na Selinina vrata.

Svetlo u kući je gorelo. Čula se udaljena škripa vrata i tromi koraci.

- Nikada ne spava noću - rekao je tiho Toške. - Jednom ću ti ispričati zašto.

Vrata su se otvorila. Na ulazu u hodnik pojavila se neverovatno krupna žena. Vuka je podsetila na

bacačice kugle.

- Zdravo, srećo moja - rekao je Toške ženi koja je odozgo piljila podsmešljivo. Bila je za glavu viša od

Tošketa.

U ruci je držala ogromnu baterijsku lampu koju je kao reflektor obojici uperila u lice. Zbog jake svetlosti,

oni su neprestano žmirkali.

- Opet si u nekom sranju?

35

- Nisam ja - pomirljivo je rekao Toške. - Moj drugar. - Pokazao je prema Vuku. - Zajedno smo bili u

specijalnoj jedinici.

Selina je uperila reflektorsku bateriju direktno u Vuka. Svetlo ga je zaslepilo.

- Koga je koknuo?

- Nikoga. Ali mogu da mu nameste da je ukokao petoro.

- Lepa brojka - mirno je rekla Selina. - I, šta treba? Da ga doživotno krijem?

- Ne, srećo moja. Stavili bismo njegov mercedes u tvoju garažu.

- U moju garažu ti možeš da staviš kitu - zacerekala se ženetina. - A njegov mercedes smestićemo u

Janezovu garažu. Kuća se i dalje vodi na njega. I vodiće se dok sam ja živa.

Prešla je preko dvorišta, vukući noge i zatežući kaiš na kućnoj haljini, na mestu gde bi se u normalnim

slučajevima nalazio struk. Osvetljavala je put reflektorskom baterijom. Otvorila je vrata na širokoj garaži

i mahnula Vuku.

Vuk je seo za volan i uvezao mercedes. Izašao je i zatvorio vrata. Selina ih je zaključala.

- Doći ćemo sutra da to sredimo - rekao je Toške.

- Zašto ne ostaneš?

Vuk je sa zaprepašćenjem pogledao ogromnu ženu i Tošketa koji je u odnosu na nju delovao sićušno.

Podsetili su ga na karikature francuskog crtača čijeg imena nije mogao da se seti. Na tim karikaturama

muž je bio predstavljen kao sićušan, inferioran tip kojeg je tiranisala ogromna supruga.

- Moram kolegu da odvezem do kuće. Žena mu je već prestravljena što ga nema.

- Znači, i on je nedonošče, kao i ti.

- Vidimo se, srećo - dobacio je Toške ulazeći u taksi. Pokrenuo je vozilo.

Vuk ga je posmatrao netremice.

- Nemoj da me gledaš! - razdražljivo je prasnuo Toške.

- Ne mogu da verujem - odgovorio je Vuk. - Ti i... - pokazao je prema vratima na kojima je i dalje stajala

Selina.

- Ponekad moraš da platiš određene usluge. Ali da znaš, neki njeni grifovi u krevetu prijatno bi te

iznenadili.

Vuk se stresao, dok se Toške cerio.

- Ko je Janez?

- Njen muž.

- Šta je s njim?

- Umro.

- Kako? - upitao je Vuk.

Toške se naglo uozbiljio. - Verovatno je legla na njega. - Prasnuo je u smeh pritiskajući histerično sirenu

na volanu, oduševljen svojom duhovitošću.

13.

Vila je bila prostrana. Nalazila se u elitnom delu grada, opkoljena raskošnim parkom s mnogo drveća i

uredno održavanim lejama ruža. Visoka gvozdena ograda, na glavnoj kapiji sistem interfona, a na

uglovima zidova pokretne kamere. Niko nije mogao da uđe, a da ne bude primećen. Zgrada je bila od

venačkog kamena, čvrsta, sa uzanim i visokim prozorima s metalnim kapcima. Do glavnog ulaza dolazilo

se širokim stepeništem, koje se sužavalo prema vratima od debele hrastovine, okovane gvožđem, pred

kojima su dvadeset četiri sata stajali članovi Pašinog obezbeđenja.

Pašin kabinet je bio ogroman. S leve strane nalazio se sistem monitora. U svakom trenutku mogao je da

vidi šta se dešava u bilo kojoj prostoriji u vili ili njenoj okolini. Bilo je dovoljno da na tastaturi ispod

kompjuterskog ekrana, koji je locirao traženu prostoriju, otkuca odgovarajući broj. Ali ovog trenutka Paša

je svoju pažnju usmerio na Petra Markovića.

Gledao ga je i nije mogao da veruje u ono što ovaj izgovara. Marković se znojio, prebacujući se s jedne

noge na drugu.

36

Ferko je sedeo po strani. Namršteno je slušao i nije se mešao u razgovor, ukoliko bi se Pašine tiho

izgovorene reči, koje su rezale kao oštrica brijača, i Markovićevi povremeni kratki odgovori mogli

nazvati razgovorom. Pašin ljubazan, skoro prijateljski glas bio je mnogo opasniji nego kada je vikao, i

Marković je to znao.

- Rekao si - tiho je izgovorio Paša - da su vratar i četvorica tvojih ljudi dovoljni da preuzmu kargo.

- Do sada je to bilo više nego dovoljno. - Marković je obrisao čelo.

- Izgleda da me ne razumeš. Mene ne interesuje šta je bilo do sada. Mene isključivo interesuje šta se

noćas dogodilo. A noćas je nestao tovar cigareta u koji je uloženo četiri miliona dolara! Da li sada

razumeš šta hoću da kažem?

- Razume se da razumem! Jedino ne razumem kako su ubijena moja četiri čoveka i vozač iz Turske. U

mom magacinu. Neko je znao da će ,,paket“ stići noćas.

- E, o tome bih voleo da mi pričaš... - Paša je otkucao nekoliko brojeva na tastaturi. Na ekranu su se jedna

za drugom pojavljivale prostorije u vili, ali se videlo da Paša to radi nesvesno. Čekao je Markovićevo

objašnjenje. - Da vidimo, ko je znao za pošiljku?

- Znao sam ja - izgovorio je oprezno Marković. - Moji ljudi, koji su do sada obavljali ovakve poslove bez

ijedne greške, kao i obično, znali su samo da treba preuzeti tovar. Nisu imali pojma šta se nalazi u

krstarici.

- Lepo... - Paša se i dalje nije nervirao, i to je bio razlog zbog kog je Ferko bio na oprezu. I pre petnaest

godina ta Pašina ledenost je bila opasna. Sada je zvučala kao smrtna presuda. - Dalje...

- S moje strane, niko više.

- Tačno! Imaš li bilo kakve garancije da neko od tvojih ljudi nije propevao?

Marković ga je gledao netremice. - Imam. Nepobitne. Svi su ubijeni.

- To nije nikakav dokaz. Krtice se prve uklanjaju.

- Do sada nisam imao krticu i vi to dobro znate. Uspešno smo sarađivali.

- Nikada sa ovako velikom sumom.

- To je tačno. Ali... - Marković je oklevao izvesno vreme.

- Šta ,,ali“?

- Ko je s vaše strane znao za pošiljku? Krtice mogu svuda da se nađu.

Paša ga je gledao netremice. Njegove modre zenice bile su zastrašujuće ledene.

- Hoćeš da kažeš da se kod mene nalazi izdajnik? Da se među mojim najbližim prijateljima nalazi neko ko

bi me izdao?

- Pomenuo sam samo jednu od mogućnosti - rekao je Marković, začudo, smireno. Konačno se spustio u

fotelju. Prestao je da se znoji. Špil karata je bio drugačije promešan.

- Zar nije bilo slučajeva da najbliži prijatelj izda svog najboljeg prijatelja?

Aluzija je bila očigledna. Sedeći u fotelji sa strane, Ferko je gledao Markovića. Mislio je: „Govno rovito!

To si našao da mu kažeš. Zviznuće ti metak pre nego što trepneš i nikada nećeš doznati šta ti se dogodilo.

Nije trebalo da te preporučim pre dve godine. Ako te on ne ubije, ja ću ti pokazati kako se pacov mora

ponašati pred tigrom”. Očekivao je da će Paša povući stonu fioku, izvući revolver i pucati Markoviću

direktno između dva tupava oka. Na njegovo čuđenje, Paša se samo osmehnuo.

- U pravu si, Markoviću. Izdajnici se najčešće vrbuju iz redova najbližih prijatelja. - Okrenuo se prema

Ferku. - Vidiš, Markoviću, ja nemam bližeg prijatelja od Ferka. Misliš li da je on krtica?

- Ja to nisam rekao.

- Tačno. Nisi rekao da je Ferko krtica... Ko je moj drugi prijatelj...? Nemam ga... Ostaje još moj sin.

Pašaje pritisnuo dugme na tasteru. Na ekranu se prikazala Lazarova soba. Sedeo je za pisaćim stolom.

Pred njim je bila gomila knjiga.

- Uskoro će magistrirati na pravima. - U Pašinom glasu se osećao ponos. - Biće to prvi magistar prava u

porodici Pašićevih. Sada mu je dvadeset i tri godine. Prava je diplomirao s nepune dvadeset dve. Za tri i

po godine, s jednom jedinom devetkom - iz sociologije. I taj ispit je želeo da poništi kako bi dobio

desetku. Znaš li, Markoviću, šta sam mu poručio iz pariskog...? Ne, tada sam privremeno bio u

izraelskom zatvoru... Nikada nisi bio privremeno u izraelskoj zatvorskoj ćeliji? Nije strašno, kada se

navikneš. Četiri betonska kvadrata sazidana na kamenoj ledini. Kada se jednom usija, a usija se još u toku

37

izgradnje, temperatura ne silazi ispod 50 stepeni Celzijusa... Iz tog zatvora, preko nekih mojih prijatelja...

Kada imaš mogućnosti da platiš, i u zatvoru možeš da imaš prijatelje... Poručio sam mu da se ne usudi da

poništi ispit. Poručio sam mu da samo budale iz sociologije dobijaju devetke. Pametni momci dobiju

šestice... Poslušao me je. E, sada dolazimo do centralnog problema: tog mog sina od trinaeste godine

podizala je ova krtica koja sedi u fotelji. Više mu je on otac nego ja. Razumeš, Markoviću, o čemu

govorim?

- Hteo sam da kažem...

- Ne, ja ću tebi da kažem: trudiću se da zaboravim ovo što si rekao. I budi srećan što si još živ.

Ferko je znao da mora da se umeša. Stvar je krenula pogrešnim pravcem. Nije smeo da dozvoli da se dalje

tako odvija.

- Obojica ste u pravu - rekao je ustajući. Bio je od onih ljudi koji aktivno razmišljaju samo kada koračaju.

Počeo je da se šeta po sobi. - Činjenica je - započeo je - da osim nas trojice, niko nije znao da stiže

pošiljka i šta se u njoj nalazi. Ovde. Kod nas.

- Šta hoćeš da kažeš? - Pašin glas je zvučao pomalo nervozno.

Ferko je uzeo komad hartije i napisao:

„Beograd. Ferko. Paša. Marković!”

- Dakle nas trojica smo znali kada stiže pošiljka, gde stiže i šta se nalazi u njoj.

Ponovo je pisao:

„Van Beograda. Pošiljalac - Istanbul. Carina - mađarska. Carina-jugoslovenska. Vozač - Turčin.“

Marković je dodao: - Ubijen.

Ferko ga je pogledao. - Naravno. Da se zaštite pravi počinioci. On je samo žrtveno jagnje. Ako se složimo

da prvu grupu eliminišemo... - Precrtao je prva tri imena. - Ostaje nam da razmotrimo akciju sa strane.

Pogledao je Pašu, pa Markovića.

- Da li me razumete?

Paša je ćutao. Zatim je na komadu hartije koji je koristio Ferko dopisao:

„Beograd. Ko...?“

Ferko je potvrdio klimajući glavom. - Tačno. Ko je u Beogradu izveo akciju?

- Preciznije rečeno - izgovorio je Paša - grupacija iz inostranstva ima svoje ljude ovde, u gradu.

Komunikacija je besprekorna, funkcioniše savršeno. - Okrenuo se prema Markoviću. - Kakva je ta tvoja

budala iz klozeta?

- Priglup. Primio sam ga pre dve nedelje kao noćnog čuvara. Penzionisan je kao skretničar na železnici.

Jad i beda. Ušao je u klozet nekoliko trenutaka pre nego što su ovi tipovi upali.

-Taj idiot neka se ne pominje policiji... Sredili su čuvara u portirnici, a on nije ni reagovao.

- Ne znam kako se to dogodilo.

- Možda ih je poznavao? - iznenada je rekao Ferko.

- Moguće... - nervozno je odgovorio Marković. - Ali vratar nije znao da pošiljka treba da stigne... Stole je

došao u noćnu smenu i pošto nema jaku petlju, otišao je u klozet. Onda je začuo glasove. Neko je vikao:

„Lezi ili si mrtav“! Stole se uneredio od straha. Provirio je kroz odškrinuta vrata i video četvoricu

muškaraca s kalašnjikovima kako moje ljude udaraju i teraju uza stepenice. Ostao je u klozetu do kraja.

- Taj taksi koji je video... Nije ništa zapamtio, broj tablice, broj taksija, firmu...?

- Samo da je mercedes. Padala je kiša, a i on ne vidi baš najbolje.

- Pa, ti si primio kretena da radi za tebe, a tvrdiš da je pošiljka bila sigurna.

- Na ostale sam mogao sa sigurnošću da računam.

- Pitaj ih sada, negde u paklu!

Ferko je ponovo izgovorio staloženo:

- Od ovih nadmudrivanja nemamo koristi... Da razmotrimo ko bi to mogao ovde da uradi. Postoje samo

dve varijante. Prva: neko od starih vukova, koji zna posao, ima dobru ekipu i razgranatu mrežu u

inostranstvu od koje dobija precizne informacije. Druga: neko ko pokušava da se probije. Počinje da plete

mrežu, pa je krenuo od carinske službe. Znamo da smo na carini platili cariniku da ne pregleda kargo.

Ukoliko je taj tip javio svom čoveku odavde da je granicu prešla drumska grdosija i da on ne zna šta je u

njoj, ali je dobro plaćen da ne sazna, bilo je dovoljno da neko krene da prati krstaricu.

38

- Pogrešno! - rekao je Paša. - Otmičari su krstaricu sačekali u Markovićevom magacinu. Znači da su znali

kuda odlazi. - Ponovo je pogledao Markovića.

- Nanovo se vraćamo do tebe. Kako su znali da pošiljka stiže u tvoje stovarište?

- A ja vam ponovo ponavljam: nemam pojma!

Paša je ustao i otišao do prozora. Pogledao je u mrak. Na ivicama betonskih staza svetlele su malene

svetiljke slične pečurkama. Delovale su idilično u prostranom parku. Iznenada, Paša se okrenuo i ispružio

ruku.

-Teo!

Ferko se namrštio. - To će kod tebe da preraste u paranoju. Kakav Teo? Ima previše novca da bi se

upuštao u ovakve akcije.

- Previše novca? - Paša je neočekivano prasnuo. - Nikada nije previše novca. Ovaj kargo cigareta platio

sam preko amsterdamske banke četiri miliona dolara u Turskoj. Bio je namenjen švedskom tržištu. Znaš li

koliko bih tamo dobio? Dvadeset miliona. Misliš li da bi Teo tek tako odbacio dvadeset miliona, ako mu

se pruža prilika da ih lako uzme?

- Ne bi! - Ferko je nastavljao tvrdoglavo. - Ali mržnja prema njemu zaslepljuje ti moć rasuđivanja. Misao

mora da ti bude čista da bi došao do prave istine. Inače, pogrešan zaključak dovešće te do novog

pogrešnog zaključka, a ovaj do novog i tako... - Zastao je ispred Paše i sasvim tiho izgovorio: - Sve ružno

što hoćeš da kažeš o njemu, ja mogu da kažem još ružnije. Ali, Natali je njega prihvatila.

Kafanica na obali je bila prazna. Samo je stari harmonikaš razvlačio svoj instrument i melodija je

treperila u tihoj noći. Natali!

Gospode!

Jezero se belasalo.

Hteo je da se provozaju čamcem. Onaje rekla: Ne, molim te. Nikada nisam naučila da plivam.

Onda su šetali, a iz daljine se čula melodija svirana na harmonici.

Natali!

Stari harmonikaš je pitao kako se zove. Rekla mu je i on je počeo da svira Bekovu šansonu.

Tokom proteklih petnaest godina, kad god bi čuo tu melodiju, u praznim noćima provedenim u zatvorskim

ćelijama, kada se ona odnekud vraćala u njegovo sećanje, stezao je pesnice i u vilicama osećao grčeve.

- To je nizak udarac - procedio je pogledavši prema Ferku.

- Znam. Ali ovde je sve drugačije. U svetu postoji Kum koji pijucka ,,don perinjon" i vodi računa da sve

ide po redu. Ovde nema pravila. Mlađi ne čekaju da ostare. Idu na metak. Ne beže od smrti, ako na nju

nalete. Izazivaju je. Znaš li šta je trenutno u modi? Proletanje punom brzinom kroz crveno svetlo

semafora, pa ko preživi. Kao da im nisu dovoljne NATO rakete. A i bez tih samoubilačkih igara, kroz

pedeset godina teško da će ovaj narod postojati.

Paša je naglo prišao stolu i zagledao se u list hartije koji su ispisali on i Ferko.

Dopisao je: „Taksista!"

- Stole je rekao da je čovek koji je odvezao taksi, verovatno taksista, ili neko ko je došao taksijem, išao od

leša do leša.

- Overavao! - dobacio je Marković.

- Rekao si da nije pucao - kazao je Ferko.

-To je iskusan tip. Na prvi pogled mu je bilo jasno da su ljudi mrtvi. Zašto bi pucao u mrtvace? Njega

moramo da pronađemo. Za nas on vredi dvadeset miliona dolara.

- I šta sada? - Duška je pitanje postavila više sebi i slici koju je držala (na slici su bili Vuk, Toške, Žuti i

Batke, u uniformama specijalaca) nego Vuku.

- Srediću kola - odgovorio je Vuk, znajući da je njegov odgovor besmislen u dramatičnoj situaciji u kojoj

su se našli.

39

Duška je stavila sliku na nisku komodu, a zatim, ne razmišljajući, pomerila Vukovu uramljenu diplomu

Filološkog fakulteta, smer: svetska književnost. - Ne pitam te to! Jesmo li mi u opasnosti? Ako te je neko

video, još noćas će nam doći. Sve će nas...

Vuk je naglo ustao i zagrlio je. Držao ju je u naručju, milujući joj pregib između ramena i vrata.

- Niko neće doći, dušo. Niko me nije video. Pljuštala je kiša, parking je bio prazan, oni su odjurili, a za

njima su ostali samo leševi. Kola ćemo sutra srediti i niko neće znati da sam bio tamo.

- A Marković?

- Marković nije imao pojma da ću doći. Toške mi je rekao da ovaj na lageru ima tojotu, jeftino. Išao sam

da kaparišem kola. On nema pojma da ja postojim!

- Kada tebe čovek sluša, pomislio bi da je sve idealno. - Pribila se još više uz njega. Osećao je toplinu tela

i zaobljenost njenih butina, prislonjenih uz njegove. - Tako si govorio i kada su te mobilisali za „vojnu

vežbu“. Rekla sam ti da odlaziš u rat. Šta si mi odgovorio?

Savršeno se sećao tih trenutaka. Stajali su isto ovako zagrljeni, u dvorištu, u rano jutro, dok je pred kućom

čekao vojni kamionet u kome su već sedeli ljudi koje su prethodno pokupili. Da bi je umirio, rekao je

nešto u šta je i sam verovao: - U pitanju je vojna vežba. Sedam dana i evo me nazad.

- Ne! Odlaziš u rat - uporno je ponavljala Duška. - Kako ne razumeš da odlaziš u rat?!

- U koji rat? Ko s kim ratuje?!

- Mi ćemo zaratiti sa Slovenijom, s Hrvatskom...

- Gluposti! Idem na vežbu i vraćam se najbrže što mogu.

Vozač zavolanom vojnog vozila je pritisnuo sirenu. Duška se ukočila na taj zvuk, koji je za nju značio

rastanak sa čovekom koji je, uz Duleta, predstavljao ceo njen svet.

- Šta ćemo Dule i ja bez tebe?

- Pobogu, nisam poginuo. Idem da gubim vreme igrajući se vojske.

Poljubila ga je. Vozač je nestrpljivo trubio.

- Bez tebe ne postojim! - rekla je Duška. - Da li znaš, da li znaš, da li znaš?

- Znam - rekao je. - Ni ja ne postojim bez tebe i Duška.

- Ne, ne znaš. I nikada nećeš saznati. Hajde, idi, inače ću stvarno početi da plačem - promucala je dok su

joj se suze slivale niz obraze. Obrisao ih je, kratko je poljubio i požurio do kamioneta. Popeo se i seo na

klupu skraja. Gledao je prema kući, prema Duški koja je stajala na sredini dvorišta, spuštenih ruku; nije

mahala, a suze su joj se slivale niz lice. Osetio je kako se i njegove oči pune suzama.

- Znam - ponovio je tiho.

- Šta reče?- upitao je čovek koji je sedeo na klupi preko puta njega.

Vuk je samo odmahnuo glavom. Nije smeo da progovori.

Sedam dana proteglo se na devet meseci. Ljubljana, kasarna u Šentvidu. Povlačenje kroz Hrvatsku.

Tovarnik. Tri meseca u rovu i zemunici. Vukovar. Užas Vukovara. Nije mogao da se javi. Mesec i po

nisu imali gde da se okupaju. Obećana im je smena. Čekali su je dva meseca. Onda su rekli majoru:

„Svoje smo odužili. Završili smo ’vojnu vežbu’. Uredno su očistili oružje, složili ga u zemunicu, skinuli

dobijene činove kojima su iz udobnih kabineta generalštaba i predsedničkog kabineta pohvaljivane

njihove akcije i patriotska neustrašivost, pričvrstili ih za oružje, potpisali se i u zaglavlju lista napisali:

„Odužili dug otadžbini i, prešavši pešice dve stotine kilometara, vratili se kućama“.

Niko ih nije tražio. Dve godine kasnije poštar je doneo vojnu knjižicu u kojoj je stajalo da je devet meseci

proveo na vojnoj vežbi.

- Ovo je nešto sasvim drugo - pokušavao je da je smiri. - Nikuda ne idem. Bićemo zajedno. Ako postoji

problem, rešićemo ga nas dvoje.

- Ne. Rešiće ga tipovi s heklerima. Ušetaće ovde i za minut će sve biti gotovo.

U uglovima očiju pojavile su joj se suze.

- Šta sam ti rekao kada si prvi put zaplakala? Sećaš se? Kada u kući nismo imali ni prebijenu paru, a

Duletu je trebalo kupiti cipelice. Rekao sam ti da niko i ništa nije vredno jedne jedine tvoje suze.

- Mislim da je najbolje da odeš u policiju.

- Ja znam kako se te stvari odvijaju. Tek tada biste ti i Dule bili u opasnosti. U policiji ima sjajnih tipova,

ali niko ne zna koliko ima korumpiranih. Pre nego što budem stavio potpis na izjavu, oni koji su izvršili

40

zločin znaće da sam svedok. Nije ovo svet u kome postoji zaštita svedoka. Bili bismo prepušteni sami

sebi. Da se snalazimo kako znamo i umemo.

- I sada smo prepušteni sami sebi?

- Da, ali niko ne zna da sam bio u Markovićevom magacinu. To je ogromna razlika. Neću u policiju.

Neću da dovedem tebe i Duleta u opasnost.

- Već smo dovedeni - rekla je tiho Duška. - Već smo dovedeni, Vuče.

14.

Počelo je da sviće kada je na noćnom stočiću kraj uzglavlja istražnom sudiji Taši Divac zazvonio telefon.

Njena pokojna mati tvrdila je da samo osoba rođena u znaku Blizanaca može da zna gde se nalazi onog

trenutka kada otvori oči i da istog trenutka može da funkcioniše punim kapacitetom. Tašin bivši suprug

mislio je isto, i to je smatrao izuzetnom vrlinom, kao i mnoge druge njene osobine, sve do početka

brakorazvodne parnice. A onda su sve vrline postale mane pored kojih je, za divno čudo, uspevao da diše

punih sedam godina. Kada je sudija upitao šta ima da kaže na optužbe muževljevog advokata, Taša je

odgovorila kratko:

- Ništa.

- Znači li da je sve ovo istina? - upitao je sudija s nevericom.

- Znači - potvrdila je jednostavno.

Pošto je stan u kome su živeli bio vlasništvo njene majke, muž je morao da se iseli. Došavši po stvari,

zatekao je pismo u kome je Taša sitnim kosim slovima ispisala:

„Slažem se da uzmeš sve što smatraš da ti je potrebno. Molila bih te samo da ostaviš Dripija. Hvala.“

Dripi je bio pas kog je pronašla ispod pijačne tezge kada su kampovali na jezerima u Beloj Crkvi, kraj

Vršca. Imao je mesec i koji dan. Izvukla ga je ispod tezge i donela u prikolicu, „da bi mu spasla život“.

Dripi je predstavljao najvećeg larmadžiju koji se mogao zamisliti među svim rasama psećeg sveta. Tašin

muž se nije mnogo bunio. On se nikada nije bunio, sve dok to nije prvi put učinio i zatražio razvod,

verujući da će očekivano blaženstvo pronaći među nogama žene koja je još bila u braku, a obećavala je da

će se razvesti ,,evo, ovih dana“. Razvela se godinu dana kasnije. Venčali su se i započeli novi život, režeći

jedno na drugo.

Dripi je bio očaravajuće pseto. Jeo je sve što mu se davalo - od paradajza, paprika (verovatno je tako

preživeo na pijaci), do slatkog od lubenica. Problem je nastao kada mu je trebalo dati ime. Tašin muž je

tvrdio da je mali pas, preplašen Čaušeskovim terorom, emigrirao iz Rumunije i pošto liči na običnog

dripca, treba mu dati ime - Dripuljesku. Međutim, kako je došao u porodicu intelektualaca, dodali su i

titulu - počasni doktor pijačnih nauka. A kako je gutao sve do čega bi došao, i Tašu podsećao na noja

Oskara iz stripova koje je sačuvao njen deda i koje joj je rado čitao (divan starac), pas je konačno dobio

ime: profesor pijačnih nauka doktor Oskar Dripuljesku. Kako je bilo nemoguće dozivati ga s terase punim

imenom, dok je lunjao komšilukom obilazeći keruše u periodu teranja (u tome je imao zavidne uspehe),

ime su mu skratili u Dripi. Taša ga je obožavala. Nije bila iznenađena kada se vratila kući, posle

ostavljenog pisma, i u ispražnjenim prostorijama stana zatekla svoju odeću na krevetu i Dripija, koji je

netremice gledao u nju.

- Slažem se - rekla je Taša. - Poneo se kao džukac.

Dripi, koji je spavao na jastuku pored Tašinog kreveta, ustao je i lanuo na zvuk telefona.

- Čujem - rekla je Taša. - To je za mene. Vrati se u krevet.

Dripi se spustio na svoj jastuk i nastavio da spava.

- Molim...? - javila se Taša. Slušala je nekoliko trenutaka. - Daj mi adresu! - izgovorila je uzimajući

flomaster s notesa kraj stone lampe, koju je istovremeno uključila.

41

Zabeležila je adresu i potom ustala.

Dripi se podigao, ispružio prednje noge i podigao zadnjicu. Taša je otvorila izlazna vrata. - Vrati se dok

se spremim.

Mali, ostareli pas se odgegao. Ona je ušla u kupatilo.

Pola sata kasnije istražni sudija Taša Divac zaustavila je svoj zeleni jugo na parkingu stovarišta Petra

Markovića. Izašla je iz kola i krenula prema ulazu u magacin, ispred kojeg su već bila parkirana kola

policije, hitne pomoći i tehničke ekipe MUP-a.

- Dobro jutro, sudijo - pozdravio ju je mladi inspektor Milivoje Petrović, koga su svi zvali Miki. - Izvinite

što sam vas probudio ovako rano.

- To nam je posao - rekla je Taša. - Šta imamo?

- Dečji vrtić. Četiri leša. Vratar u portirnici, dva službenika u kancelariji na spratu i jedan na dnu

stepeništa... Nije prijatno videti...

- Svašta sam ja videla, Miki. - Taša je prošla pored njega i ušla u magacin.

Unaokolo su tehničari već obavljali rutinski deo istrage. Prišla je telu koje je ležalo kraj stepenica. Bilo je

prekriveno. Klimnula je Mikiju glavom i on je povukao platno. Taša je osetila nagon za povraćanjem.

Savladala se i krenula uza stepenice. Pred vratima kancelarije na odmorištu, bled i unezveren, stajao je

Petar Marković.

- Ovo je vlasnik stovarišta - Miki je predstavio Markovića Taši.

- Ne razumem šta se ovde... - započeo je Marković s pravdanjem.

- Kasnije - presekla ga je Taša Divac i ušla u prvu kancelariju. Oba tela su bila prekrivena platnima.

Dežurni doktor upravo je skidao tanke gumene rukavice.

- Dobro jutro, curo - klimnuo je glavom šezdesetpetogodišnji lekar. - Ovde su napravili vatromet.

- Kada je to bilo? - Taša Divac je gledala izrešetana muška tela, s kojih je Miki podigao plastične

prekrivače.

- Pa, između ponoći i pola dva, rekao bih. - Stari doktor je bacio rukavice u korpu za smeće. - Dobićeš

precizan izveštaj posle autopsije.

Taša je posmatrala tela ubijenih muškaraca. Jedan je bio srednjih godina, drugi mlad, kratko podšišane

kose, snažne konstitucije. Rafal im je prošao kroz središnji deo grudi, a zatim nastavio kroza zid. Na

jednom mestu je postojao prekid.

„Verovatno je tu stajao treći, ali ga je rafal samo okrznuo.“ Videla je tragove krvi na metalnim

stepenicama. Okrenula se prema Mikiju.

- Onaj dole... Pokošen je ovde rafalom; pokušao je da pobegne niza stepenice, ali na dnu mu je razneta

glava.

- I ja sam pretpostavio da se tako dogodilo - složio se Miki.

- Šta kaže vlasnik?

- Ukradeno je pedeset hiljada dinara.

Taša Divac je izašla iz kancelarije. Petar Marković držao se za ogradu galerije. - To je strašno... Jadni

Ijudi... Ja to ne razumem, zbog pedeset hiljada dinara, ubiti četvoricu...!

- Ništa drugo nije nestalo?

- Ne.

- Ko je znao da se novac nalazi ovde?

- Otkud to znam? Službenici u SDK-u, gde sam podigao novac, radi isplate; verovatno ljudi kojima je

trebalo da platim kada danas donesu robu; ova četvorica... Ta suma nije toliko velika da bi neko ubio

četvoricu dobrih ljudi. Imali smo ovde i mnogo veće sume, pa se ništa nije događalo.

- Svi ubijeni su bili vaši službenici?

- Naravno. Dvojica su iz obezbeđenja, blagajnik i vratar.

- U obezbeđenju imate dvojicu?

- Ne. Jednog. Čovek iz dnevne smene ostao je nešto duže. Verovatno su gledali televiziju...

Pretpostavljam... Svi gledamo vesti, želimo da znamo šta će se dogoditi... I, eto...

42

Na velikim ulaznim vratima pojavio se mladi tehničar. Podigao je ruku. Taša Divac je videla taj pokret.

Krenula je niz metalne stepenice vodeći računa da ne spusti nogu na krvave tragove koje je za sobom

ostavio čovek koga je smrt stigla na dnu stepeništa. Miki je išao u korak za njom.

Na dnu stepeništa Taša je zastala. Nešto joj je smetalo. Šta je to što je u njoj pokrenulo osećanje

nelagodnosti? Gledala je unaokolo. Nije mogla ništa da primeti. Sve je delovalo uobičajeno za jedno

takvo stovarište.

- Ko je pronašao ubijene? - upitala je.

- Naša patrola koja je prolazila pored stovarišta. Ugledali su otvorenu kapiju, širom otvorena vrata

magacina, svetla, a nigde nikoga. Oni često patroliraju ovuda i bilo im je sumnjivo. Ušli su da pogledaju...

- Dođite da vam pokažem, gospođo Divac - rekao je mladi tehničar s punim poštovanjem. Čuo je o njoj i

njenoj upornosti da stvari dovede do kraja. Do sada nije imala nijedan izgubljen slučaj. Nije sumnjao da

će i ovu klanicu rešiti najbrže što je moguće. Pružio je ruku prema tragovima guma u blatu, kraj samih

vratnica hale.

- Ovde je bio parkiran mercedes 200 D... - prstom je dotakao malu mrlju na zemlji. - Ispušta mu filter za

prečišćavanje goriva. Auto je zelene boje, godina proizvodnje 1978. ili 1979. u - Pokazao je najlon kesu u

kojoj su se videli komadići otkinute zelene boje. - Verovatno s branika - dodao je. - Dosta je truo. Sa

sigurnošću bih rekao da je vozač izašao iz kola; iz nekog razloga ovde se dva puta prevrnuo preko glave.

Vidite ivicu ovog traga? Nastaje kada se čovek prevrne preko glave. Mislim da je neko vreme bio iza onih

sanduka...

Taša Divac je klimnula glavom. Dečko je bio analitičan, precizan i trudio se da mu ništa ne promakne, što

je u njegovom delu istrage bilo najvažnije. Mladić je nastavio, pokazujući otisak pneumatika na

raskvašenom blatu. - Ni gume mu nisu u sjajnom stanju. Trebalo bi ga isključiti iz saobraćaja. S blatom

koje mu se nalazi između ostataka šara na gumama, on vozi kao po ledu. Nisam želeo da uzmem gipsane

otiske dok vi ne pogledate tragove.

Taša je klimnula glavom.

- Imate li neki poseban zahtev?

- Ne. Posao si savršeno obavio.

Mladić se osmehnuo.

- Jesu li pravi? - upitala je Taša.

- Šta...?

- Zubi.

Mladić se nanovo nasmejao. Sevnuo je niz besprekorno belih zuba.

- Nasleđe od majke.

- Onda to ceni. - Krenula je, a onda zastala. - Šta si završio?

- Višu u MUP-u i Pravni fakultet.

Taša ga je gledala nekoliko trenutaka. - Zapamtiću - rekla je. - Pošalji mi izveštaj.

Ušla je u svoj zeleni jugo.

- Šta će da zapamti? - upitao je mladić zbunjeno.

- Valjda tebe - odgovorio je Miki. - Možda ti se nabacuje.

- Jesi li ti normalan?! Ne bi mogla da mi bude keva, ali skoro...

Dok je okretala kola, Taša Divac je videla kako mladi inspektor razgovara sa zbunjenim mladim

tehničarom. Nasmejala se pomislivši: „Kladim se u sedmodnevnu dijetu da mu je mangup inspektorski

rekao kako mu se nabacujem“. Dala je gas i kola su jurnula. „Skoro bih mogla da mu budem majka.

Koliko mi je?“ Za trenutak je zbunjeno pogledala sebe u retrovizoru. „Četrdeset jedna...? Ne! Četrdeset!

Ipak, punih četrdeset i četrdeset prva. Trebalo je da rodim.“ Bog je bio nemilosrdan. U dvadeset sedmoj je

smatrala da ima još vremena. Godinu dana kasnije vremena nije bilo ni za šta. Na grliću materice

ginekolog je otkrio malenu ranu. Posle biopsije definitivna odluka je glasila: sve mora napolje. Nije se

uplašila. Nije bilo panike i strepnje šta će biti kroz godinu-dve, ili dvadeset dve, ako ih doživi. Prihvatila

je to kao prst sudbine, kao činjenicu na koju ne može da utiče. „Kakav je on bio glupak!“

43

Protresla je glavom, misleći na svog bivšeg muža. Hteo je da bude duhovit, iako je njena majka tvrdila da

Devica nikada nije u stanju da smisli bilo šta duhovito. „Nije loše. Sada možemo da se ševimo (uživao je

u tom izrazu) bez straha", reklo je konjsko dupe od njenog muža. Plakala je cele noći.

To je bio poslednji put kada je Taša Divac zaplakala.

15.

Boris je stajao na ivici trotoara. Bulevar je bio prepun vozila. Vreme vazdušne uzbune nije prošlo, ali na

nju niko nije obraćao pažnju. Normalno se živelo, kao da odozgo svakog trenutka ne mogu da počnu da

sipaju bombe, kao da ne može da se začuje neprijatan huk krstarećih raketa. Posmatrao je dvoje mladih

koji su se ljubili na stanici, čekajući autobus koji nikada nije bio redovniji nego sad.

S kraja bulevara približavao se taksi; desni migavac je žmirkao i vozilo se zaustavilo ispred Borisa. On je

otvorio zadnja vrata i ušao u vozilo. Taksi je odmah krenuo.

- Čekam te deset minuta - rekao je Boris. - Ne volim da čekam.

- Gužva je na Mostaru - pokušao je taksista da opravda svoje zakašnjenje.-Narod vozi kao da je sudnji

dan.

- Ko je rekao da nije? - procedio je Boris. - Kakve su vesti?

- Iskreno rečeno, nikakve. Tražiš iglu u plastu sena. Pa, i nju bi lakše našao. U gradu je 15.000 taksista.

- Nemaju svi zelene merceđese.

- Nemaju, ali ih ima dosta. Ako je tom taksisti udaren auto, on ne radi. Samo jedan nije radio juče.

- Ime i adresu.

Taksista je pogledao u retrovizor. Boris je odmahnuo glavom.

- Kad imaš posla s ljudskim otpadom, tako moraš i da se ponašaš. - Izvadio je svežanj novčanica i bacio

ih na suvozačevo sedište. Taksista je uzeo novčanice, pogledao ih i mrzovoljno odmahnuo ramenima.

- Svaki put si sve tanji. - Spustio je štitnik od sunca i iz džepa na njemu izvukao komad hartije. Pružio ga

je preko ramena. Boris je uzeo hartiju i pogledao. Adresa i registarski broj vozila bili su napisani krivim

štampanim slovima polupismenog čoveka. - Hoću da znaš da neću ni u šta da budem umuvan. Nisam

rekao da je to tip koga tražiš, već samo da nije radio jedan dan. Mnogi od nas naprave pauzu kada se

premore, ili imaju nekakav problem u porodici. Ili nemaju gorivo. Dobijamo ga na bonove... Dobro

proveri.

- Je 1’ ti to meni držiš lekciju kako da se ponašam?

- Ne držim ja tebi ništa. Neću da čovek koji ništa nije uradio ima neprilike. Dobro proveri. Inače...

- Inače, šta...? - upitao je Boris zainteresovano i polupretećim tonom.

- Inače ćeš za vratom imati 15.000 neprijatnih tipova. S nama ni MUP ne može da izađe na kraj kada se

uortačimo. A lako se okupljamo da bismo zaštitili svoje.

- Nema problema. - Boris se iscerio. - Samo ću im reći od koga potiče informacija.

- Svako od nas daje poneku informaciju, nešto muva, švercuje, nije važno šta radi. Ne može se živeti

samo od taksiranja. Zato se ne zajebavaj s nama. Vatra se ne gasi kerozinom.

Boris mu je pokazao rukom gde da zaustavi auto.

Taksi je stao i Boris je izašao. Držao je komad hartije gledajući za vozilom. „Vreme je za promenu",

pomislio je. „Ovaj postaje zamoran!" Izvukao je mobilni telefon. Oklevao je nekoliko trenutaka pre nego

što je pritisnuo deset tastera. Čuo je kako se s druge strane podiže slušalica.

44

- Ja sam... - rekao je i pogledao komad hartije koju je dobio od taksiste.

16.

Da Vinči se nalazio na mestu gde niko ne bi očekivao takvu vrstu luksuznog, intimnog lokala. U blizini je

bilo dečje obdanište, preko puta crkva, a na stotinak metara odatle nalazio se kompleks zgrada

diplomatskog naselja. Lokal nije bio veliki; unutrašnjost je bila uređena u italijanskom stilu. Uza zidove

sale nalazili su se separei od pletenog drveta, kroz koje je bila provučena vinova loza, zasađena u velikim

saksijama postavljenim uz svaki separe.

Svetla su bila prigušena. Na svakom stolu nalazila se svetiljka, a jačina svetla mogla je da se reguliše

malim, okruglim tasterom. Svi koji su nešto predstavljali u društvenom, političkom, poslovnom ili

kulturnom svetu smatrali su svojom obavezom da bar jednom nedeljno večeraju u Da Vinčiju.

Bogdan Teović je sedeo zavaljen u sedištu ogromnog blindiranog mercedesa. Bio je spokojan kada je

kolima upravljao Tirke. - On nema nerve! - tvrdio je Teović. - Nekoliko puta sam bio u bezizlaznoj

situaciji. Tirke mi je spasao život. Svako drugi na njegovom mestu bi se izgubio u panici. Ne, on je

apsolutno bez nerava.

Tirke je zaustavio kola ispred ulaza u Da Vinči. Izvukao je revolver, repetirao ga, stavio za pojas (kundak

je okrenuo ka levoj strani) i izašao iz kola. Vratar ispred Da Vinčija požurio je prema mercedesu, ali je

Tirke podigao ruku. Vratar je zastao, kao da se skamenio. Tirke je otvorio vrata na kolima tek pošto je

dobro osmotrio okolinu.

- Izvolite, gospodine Teoviću - rekao je i dalje zverajući unaokolo.

Teo je izašao iz kola. Nosio je kožnu torbu u obliku kofera, čije su bravice bile povezane tankim lancem.

- Dođi za pola sata - rekao je Teo.

Tirke je otpratio Teovića do vrata i pošto je ovaj sišao niza stepenice ka glavnoj sali, vratio se u mercedes.

Okrenuo je ključ. Motor je nečujno prihvatio i Tirke je pokrenuo kola. Došao je do ugla i skrenuo levo.

Vozio je pored crkvene porte. Iz suprotnog pravca naišao je automobil sa upaljenim svetlima. Polako je

kliznuo uz trotoar i tu se zaustavio kako bi propustio mercedes na suženom delu ulice. Za volanom je

sedeo momak širokih ramena, kockaste donje vilice, s minđušom u uhu. Pored njega, na susednom

sedištu, nalazio se Petar Marković.

Tirke ih je pogledao. Pritisnuo je gas i nastavio da vozi. Obišao je crkvu i ušao u ulicu u kojoj je bilo

dečje obdanište. U ulici je vladao mrak. „Neverovatan smo mi narod“, pomislio je Tirke. „Dečja

obdaništa i školske zgrade nalaze se u najgore osvetljenim ulicama!”

Vozio je još pedesetak metara, zaustavio kola, pogledao skazaljke na časovniku i zavalio se u sedište.

Vratiće se kroz dvadeset pet minuta.

Bogdan Teović je silazio niza stepenište u Da Vinčiju, koje je bilo prekriveno mekim, debelim tepihom,

ručno rađenim po porudžbini vlasnika. U dnu restorana nalazila su se trojica muzičara: pijanista, violinista

i violončelista. Svirali su italijansku kanconu Cortn gratto. Prigušeno, da nikome ne smetaju, stvarali su

atmosferu koja je gostima ostajala u sećanju i po odlasku iz lokala.

- Gospodin pomoćnik ministra je već stigao - rekao je šef sale presrećući Teovića. - Dobro došli,

gospodine Teoviću.

- Šta da se radi, Janko? Ministri uvek trče... Pred rudu.

Šef sale se diskretno nasmešio. Nije bilo njegovo da komentariše mišljenje gostiju. On ih je dočekivao s

poštovanjem, a oni su se prema njemu odnosili kao prema prijatelju. I on je to cenio. Koračao je ispred

Teovića do separea na čijem ulazu se nalazio maleni, diskretni displej na kome je pisalo: „Rezervisano".

Teović je taj separe zakupljivao za godinu dana unapred. Rukovao se s Manojlovićem.

- Kako je danas? - upitao je učtivo, kao da ga je zaista interesovalo kako se pomoćnik ministra oseća.

Istini za volju, stanje u kom se nalazio pomoćnik ministra interesovalo ga je koliko i prošlogodišnji sneg

na Tibetu.

- Dosadno. Ako je verovati CNN-u, do ulaska NATO jedinica svakog dana sam silovao Albanke, ubijao

Albance, pljačkao ih, proterivao s Kosova i činio slična zverstva.

45

Teović je seo i spustio torbu na susednu stolicu. Manojlović je sa zadovoljstvom propratio Teovićev

pokret.

- Da li je bilo nekih problema? - upitao je Manojlović isto onoliko zabrinut koliko je i Teović brinuo o

snegu na Tibetu.

- Kada je kod mene bilo problema? - upitao je Teović. - Hvala, Janko - dobacio je šefu sale koji je pred

njega stavio čašu s viskijem. Samo su izuzetni gosti imali čast da ih usluži šef sale. - Kako je kći?

- Hvala na pitanju, gospodine Teoviću. - Šef sale je bio krajnje uzdržan. - Nadamo se da će za dva meseca

diplomirati. Delimično ju je poremetilo u radu ovo stanje. Malo i luduje. Ide na trg i demonstrira.

- Tako i treba - složio se pomoćnik ministra. - Patriotizam tamo dobija bitku.

Teović je ispio gutljaj viskija. - Kada diplomira, neka mi se javi, kao što smo se dogovorili. Za dobrog

ekonomi- stu u Teo korporaciji uvek će biti mesta. - Šef sale se presamitio. - Hvala vam, gospodine

Teoviću. Ne znam kako bih mogao da vam se zahvalim.

- Donesi mu još jedan viski - prasnuo je u smeh pomoćnik ministra. Njegova donja vilica, isturena kao

fioka, otvorila se dok se smeh probijao između razređenih zuba.

Šef sale se povukao uz naklon.

- Večeraćeš sa mnom? - upitao je pomoćnik ministra.

- Ako ti platiš.

Manojlović je pogledom pokazao prema torbi čije su bravice bile povezane tankim lancem i mogle su se

otvoriti samo istovremenim okretanjem dvaju ključeva.

- Ako je sve tu.

- Dvadeset posto na sumu u Švedskoj: 400.000 dolara. - Teović je iz džepa u prsluku izvukao dva mala

ključa i preko stola ih gurnuo prema Manojloviću. Pomoćnik ministra široko se nasmejao. Uzeo je

ključeve i stavio torbu kraj sebe.

- Onda ja plaćam večeru i ne pitam šta košta. - Zurio je preko stola u Teovića. - Ne znam kako si to izveo,

ali digla se velika prašina. U MUP-u su poludeli. Četvorica likvidiranih.

- Petorica.

- Koje peti? -zapanjeno je upitao pomoćnik ministra, dok mu se donja fioka širom otvorila.

- Vozač. Turčin. I on je likvidiran. Ali Marković ga je uklonio.

- Šta to, do đavola, znači?

- Hajde, nisi postao pomoćnik ministra zbog toga što si idiot. Krstarica je stigla s kargom cigareta. On to

nije smeo da plasira MUP-u; zbog toga je sakrio leš vozača, a policiji je ispričao bajku o krađi 50.000

dinara. Niko nikada neće pronaći vozača. Nikada. Marković radi temeljno.

- Jesi li razmišljao da ga povučeš na svoju stranu?

- Za sve je potrebno vreme. Trenutno je u dobrim odnosima s Pašom. Tako i treba da ostane, dok ne

zagazi najdublje što može. Pratim ga već dve godine. Sve do sada poslovi su bili sitni. Povratak Paše

pokreće lavinu. - Nagao se preko stola i tiho izgovorio Manojloviću u lice: - S ministrom policije nisam u

najboljim odnosima, ali ti jesi. Hoću da znam da li su naši odavde intervenisali kod Francuza da se Paša

pusti s robije. Ako jesu, zašto jesu? Ako nisu, ko jeste?

- Misliš li da je došao sa određenim ciljem?

Teović se još više nagao preko stola.

- Ipak si postao pomoćnik ministra zato što si idiot! - Osvrnuo se oko sebe, kao da kontroliše da li ga neko

sluša. - Pazi u kom trenutku se on pojavljuje! U trenutku kada moje šanse da odem vrlo visoko postaju

realne. Misliš li da je politička situacija u kojoj se nalazi zemlja slučajno ovakva? Sve je sinhronizovano!

Evropska elita mora da preuzme vlast u Evropi. NATO je farsa! Misliš li da Klinton donosi odluke?

Širak, Bler ili imbecilni Joška Fišer? Oni su samo izvršioci poslova. Odluke donosi Američka elita

poslovnih ljudi. Njihova paralela je Evropska elita poslovnih genija. Novi milenijum će biti u znaku

grandioznih biznismena. U svakoj zemlji su formirani udarni timovi. Iz ove sredine ja sam izabran da

sinhronizujem stvari, da budem koordinator! Zar misliš da se o tome ne zna do vrha piramide? Misliš li da

Paša može da me spreči, ako je zato ovde? Možda je on poslat da bude organizator protivničke udarne

grupe! Informacije o tome su pod zatamnjenjem, što je logično. Veliki broj ljudi je stradao. I još mnogo

46

će ih stradati. Mnogo veći interesi su u igri. Ako odista nisi idiot, shvatićeš da ovo što govorim pruža tebi

šansu.

Fioka je bila otvorena, a oči iskolačene. Manojlović je podigao čašu s viskijem i ispio je do dna. Nekoliko

trenutaka kasnije šef sale će doneti novu čašu i nečujno nestati iz vidokruga. Šta se događa? Reference su

se izmešale. Štampa, televizija, Jankova kći i svi oni balavci koji patriotizam poistovećuju s dranjem folk

zvezda misle da njihova talambasanja nešto znače! Bljuju istorijske, enciklopedijske podatke koji su

odavno poznati. Koga to interesuje?! Čuvaju mostove i fabrike koje i u mirnodopskim uslovima ne vrede

ništa. Šta je bombardovano i šta će biti bombardovano? Komunikacije i objekti koji nisu osigurani u

inostranstvu. Zašto ja znam da nijedno staklo na mojoj korporaciji neće biti polomljeno? Šta misliš?

Nismo mi ciljna grupa. Sve je okrenuto ka istoku. Zašto tuku Kosovo? Zbog humanitarne katastrofe nad

Albancima? Albance niko neće. Niko ih neće ni na Kosovu. Ono o čemu se ne govori jeste činjenica da je

Kosovo najbogatiji sektor na svetu. Bogat je rudom od koje se liju košuljice za svemirske brodove. Iračka

nafta teče u Ameriku. A crnomorsko područje je najbogatiji region na svetu, mada crnog zlata ima sve

manje. Znači, u poslednjih nekoliko godina reference su izmenjene. Zašto ja, od svih ljudi u ovoj zemlji?

Zato što ja vidim iznad faktora i jednačina s dve nepoznate, i zato što ja imam viziju iznad...

Naglo je zastao u pola rečenice. Na stepeništu Da Vinčija, na samom ulazu u salu, pojavio se čovek.

Glava mu je bila prekrivena pletenom kapom s prorezima za oči i usta. Na sebi je imao maskirnu

uniformu, patike i hekler u rukama. Sjurio se niza stepenice i bez oklevanja jurnuo do separea u kome su

sedeli Teović i pomoćnik ministra. Uperio je oružje u njih.

- Budite pametni - rekao je muklo. Uzeo je kožnu torbu, čije su bravice bile vezane tankim lancem.

Krenuo je prema izlazu. Potrčavši, video je u velikom ogledalu pred sobom kako se pomoćnik ministra

malo uspravlja i pruža ruku ispod sakoa. I ne okrenuvši se, maskirani čovek je prebacio hekler preko

ramena i opalio gledajući u ogledalo.

Manojlović se uhvatio za grudi, posrnuo i stropoštao se na pod.

Trenutak kasnije nepoznati čovek više nije bio u Da Vinčiju.

Prasak heklera stvorio je na tren zastrašujuću tišinu. Zatim je nastao haos. Teović je skočio i klekao kraj

pomoćnika ministra. Ovaj je bio mrtav. Ruka mu je i dalje bila zavučena u unutrašnji džep sakoa. Teović

je izvukao ruku. Pomoćnik ministra u šaci je držao kutiju s pilulama nitroglicerina.

- Gospode! - promucao je Teović. - Uplašio se srčanog udara. - Pogledao je ljude oko sebe. Neka žena je

tek tada počela da vrišti. Muškarci su galamili. Šef sale se probio kroz gužvu.

- Užas! - izgovorio je mucajući. - I vratar je ubijen. Grkljan mu je presečen.

Onda je ugleđao Manojlovića. - Gospodin pomoćnik ministra...! Zvaću policiju. - Odjurio je ka telefonu.

Za to vreme čovek s vunenom kapuljačom, koja mu je zaklanjala lice, izjurio je iz Da Vinčija s torbom i

heklerom u rukama i strelovito potrčao prema uglu. Zašavši za živu ogradu, kojom je bila okružena letnja

bašta restorana, uskočio je u automobil koji je tamo čekao. Seo je za volan i skinuo kapuljaču.

- Kako je bilo? - upitao je Marković.

- Pesma!

- Čuo sam hekler.

Kratko podšišani mladić s minđušom u uhu pokrenuo je kola i kratko se nasmejao. - Ministarska budala

pokušala je da potegne utoku. Nisam imao izbora.

- Je li mrtav?

- Ne znam. Video sam ga u ogledalu i pucao preko ramena. Nadam se da jeste. Ne volim da ostavljam

poslove nedovršenim.

Okrenuo je volan i vozio prema ulici u kojoj je bilo dečje obdanište. Prošli su pored mercedesa u kome je

Tirke okretao ključ kako bi dao kontakt. Motor je prihvatio i blindirani luksuzni automobil krenuo je

prema uglu. Tirke je skrenuo jednom, potom još jednom. Okrenuo je volan za devedeset stepeni i pred

sobom ugledao svetleću reklamu Da Vinčija. Zaustavio je kola, izašao iz njih i ušao u restoran. Video je

vratara presečenog grla. Morao je da ga preskoči. Izvukao je revolver i sjurio se u restoran. Probio se kroz

gomilu. Zapanjeno je piljio u pomoćnika ministra. Potom je pogledao Teovića.

- Da li je s vama sve u redu, gospodine? - upitao je.

- Gde si do sada? - prasnuo je Teović.

47

- Rekli ste da dođem za pola sata. Tako sam i učinio... Šta se ovde, do đavola, dogodilo?

Iz daljine je dopirala alarmna sirena patrolnih kola MUP-a. Tirke je stavio revolver u futrolu ispod

pazuha.

- Dozvolite da vam pomognem, gospodine - rekao je Teoviću podižući ga s mesta na kome je ovaj još

klečao. - Mislim da bi bilo dobro da se udaljite, ako nemate ništa protiv. I u svom kabinetu možete dati

izjavu policiji. Vi imate imunitet. - Ramenom je razdvojio ljude okupljene oko ubijenog ministra i

pomogao Teoviću da izađe iz Da Vinčija.

Sve jutarnje novine i televizijske emisije kao udarnu vest nisu objavile napade NATO aviona, već

„zločinačko, nemilosrdno i ničim izazvano" ubistvo pomoćnika ministra. Detaljno je opisan događaj,

navedene su sve relevantne činjenice, kao i podatak da je ubica oteo torbu pomoćnika ministra. Istraga će

verovatno pokazati da su se u torbi nalazili poverljivi dokumenti. Ubistvu je dat politički značaj. Niko nije

postavljao pitanje zašto je pomoćnik ministra za vreme večere u restoranu imao sa sobom poverljiva

politička dokumenta.

Beograd

Predsednik Srbije Milan Milutinović: „Dobili smo vrlo primamljive ponude. Ako prihvatite trupe, dobićemo dobar sporazum.

Kada smo potpisali naš tekst, koji je proizišao iz teksta Kontakt grupe, ali očišćen od svega onoga što direktno ugrožava

suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije i Srbije, rekli su da je naš sporazum vrlo dobar u suštini, ali su tražili prihvatanje

trupa. Holbruk je preneo poruku: „Ili trupe, ili bombardovanje! A kada smo ga pitali zašto bombardovanje, nije znao da

odgovori.”

Dvadeset četvrtog marta 1999. godine, u kasnu noć, NATO je započeo bombardovanje Beograda.

17.

Taša Divac je stigla u svoju kancelariju desetak minuta posle osam. Marta joj je donela vrelu kafu, gorku,

bez trunke šećera. Na stolu su se nalazila jutarnja izdanja dnevnih novina.

- Jeste li videli? - upitala je Tašina sekretarica.

- Čula na Teo televiziji. Pišu li novine ko je lansirao vest s takvom konotacijom?

- Znači, niste videli ni pismo iz Ministarstva unutrašnjih poslova.

Taša je tek tada ugledala list hartije; na zaglavlju je pisalo: „Ministarstvo unutrašnjih poslova".

Pažljivo je pročitala desetak rečenica.

- Indikativno je da ministar nije potpisao pismo, već pomoćnik.

- Obaveštenje ima istu težinu, a ministar neće biti odgovoran u slučaju da stvar krene neželjenim

pravcem. - Marta je pružila kutiju iz koje je Taša uzela cigaretu. Zapalila je, slušajući pucketanje upaljača.

- Mislite li da sam u pravu?

- Ako se ubistvu Manojlovića daje politička konotacija, to znači da će Državna bezbednost preuzeti slučaj

u svoje ruke. - Taša je zamišljeno gledala u užareni vrh svoje cigarete.

- To je uobičajena procedura.

- Zašto ja imam drugačiji predosećaj? - izgovorila je Taša zamišljeno. - Volela bih da porazgovaram s

Bogdanom Teovićem. Ako sam dobro razumela iz jutrošnje televizijske reportaže, njih dvojica su ispijali

viski, spremali se da večeraju, kada je u lokal upao ubica. Očevici tvrde da je išao direktno do separea u

kome su sedeli njih dvojica, uzeo torbu... Znači,znao je tačno gde će oni biti. Ili je imao saučesnika u

lokalu koji mu je javio, ili...

- Teović ima separe zakupljen na godinu dana.

- To je baš lepo. Ne mora da se brine hoće li pronaći mesto, hoće li ga pronaći na tom mestu... Čija je

torba?

- To sam i ja pitala Mikija. Šef sale mu je kazao da je gospodin Teović došao u lokal noseći kožnu torbu u

obliku poslovnog kofera. - Marta je sa zadovoljstvom posmatrala zadivljeno lice Taše Divac.

- Kažeš da ti je rekao... Miki?

Marta je pocrvenela. - To nije poslovna tajna.

48

- Nije. To su mogli da vide svi koji su sedeli u restoranu. I upitali bismo ih, kada bi nam Državna

bezbednost dozvolila da to uradimo. Za mene je jedino tajna kada je Miki stigao da ti sve to kaže.

Marta je zaustila da joj objasni, ali je Taša prekinula.

- I ja mislim da je on zgodan momak s kojim vredi provesti noć. Nemoj da mi se pravdaš. Drago mi je da

sam to saznala.

- Ja ništa nisam rekla... - pokušala je Marta.

- Kakav bih ja to istražni sudija bila kada ne bih imala bar trunku intuicije? - Taša je povukla dim. Potom

ga je lagano ispustila.

- Kako je Teović došao u Da Vinči? Šta kaže Miki?

- Dovezao ga je njegov telohranitelj Tirke - izgovorila je Marta sa oklevanjem.

- Dragocen momak. Mislim na Mikija. Ako je Teović došao s torbom u Da Vinči, to može da znači samo

dve stvari. Prva - doneo je dokumenta koja su bila od vitalne važnosti, ne znam za koga i ne znam za šta. I

druga - unutra nisu bila dokumenta, već je pomoćnik ministra trebalo da bude isplaćen za određenu

uslugu; to znači da se u torbi nalazio novac. Šta treba da se obnaroduje kao istina, a da to bude u interesu

države? Imajući u vidu stanje u zemlji i psihozu među građanstvom, politička konotacija doprinosi tome

da se mogu davati različite insinuacije, razvijati teze o delatnosti neprijateljskih elemenata itd. Znači,

pomoćnik ministra je bio isplaćen. To Državnoj bezbednosti ne odgovara. Korumpirani pomoćnik

ministra u ovom trenutku predstavlja destabilizaciju vlade, sumnju u njenu ispravnost, debakl u svakom

pogledu. Osim toga, istragu o političkom ubistvu vodiće Državna bezbednost. Nama su zatvorena vrata

pred nosem.

Pijuckajući strahovito slatku kafu, za razliku od Tašine, Marta, koja se pribrala posle Tašinog zaključka o

njoj i mladom inspektoru, zamišljeno je rekla:

- Biće zanimljivo da porazgovarate s Bogdanom Teovićem.

- Potpuno si u pravu - složila se Taša. - Samo treba pronaći pravi razlog za takav razgovor, koji nije u vezi

sa ubistvom pomoćnika ministra.

- Pokušajmo da razmotrimo stvar iz drugog ugla - izgovorila je Marta.

Taša se osmehnula.

- Izvinite - brzo je rekla Marta. - Izvinite, molim vas.

- Ne, naprotiv. Da čujem.

- Ako je isplatio pomoćnika ministra za neki obavljeni posao, Teović to neće priznati. Ali šta je to

pomoćnik ministra mogao da uradi da bi mu Teović doneo toliko novca? Zašto bi pomoćnika ministra

neko ubio zbog tolike sume? Možda je organizovao izložbu pasa u Surdulici?

Taša se nasmejala.

- Pomoćnik ministra mogao je da odradi samo posao vezan za svoju delatnost. Možda je dozvolio da

nešto uđe u zemlju ili da izađe iz nje. Nešto što mnogo vredi, jer bi tako dobio procenat koji se nalazio ,,u

torbi od kože nalik na mali putni kofer“.

Taša je posmatrala Martu sa iskrenim divljenjem.

- Zašto nisi studirala kriminalistiku ili prava?

- Mislim da su prava dosadna.

- Da li znaš šta treba da uradiš?

- Naravno... Pogledaću kompjuterske fajlove o izlasku naših i stranih teretnih vozila preko granice u

poslednjih nedelju dana.

Taša je nekoliko puta klimnula glavom. - Šta bih ja bez tebe?

- Morali biste da nađete nekoga ko neće zaboraviti da vam svakog jutra skuva gorku kafu.

Marta je izašla.

Taša se okrenula ka prozoru. Bila je to njena omiljena pozicija kada je razmišljala. Imala je privilegiju da

dobije kancelariju koja je umesto zidova imala prozore koji su se pružali od poda do tavanice. Posmatrala

je grad pred sobom kao na dlanu. Obožavala je da razgleda panoramu grada: pregibe na krovovima starih,

predratnih kuća, prolaznike i saobraćaj u ulicama između njih, zelenilo parkova, liniju reke i maglovitu

ravnicu iza nje. Prostranstvo ravnice u plavičastoj izmaglici posebno je uzbudljivo delovalo na njenu

slovensko-češku sentimentalnost. Deda joj je bio Čeh, iz mesta na samoj granici s Nemačkom. „Marta će

49

pronaći bar desetak vozila koja su napustila zemlju uz potpis pomoćnika ministra. Posao je dobro plaćen.

Kakav?“

Najednom je Tašino lice postalo pepeljastosivo. Misao koja joj je prošla kroz glavu je bila zastrašujuća.

Ne. Odbacila je tu misao. Možda u nekom drugom vremenu, uz neki drugačiji splet okolnosti, ali ne za

vreme ratnog stanja. Ne!

Okrenula se i zapalila novu cigaretu.

Nanovo je posmatrala ravnicu iza linije reke.

Ali, da!

Baš u ovom vremenu, uz ovaj splet okolnosti, zavreme ratnog stanja lešinari i kraguji jure svoj plen.

Ispila je gutljaj kafe. Dug. Stresla se.

- Hajde, razmišljaj logično - rekla je glasno samoj sebi. - Pomoćnika ministra ubio je profesionalac. Sve je

obavio za nekoliko sekundi: ušao je, pronašao šta je tražio, krenuo i potom pucao preko ramena videvši u

ogledalu pomoćnika ministra kako stavlja ruku u unutrašnji džep sakoa. Nije razmišljao da li će

Manojlović izvući oružje. Pucao je preko ramena gledajući u ogledalo! Gospode! Koliko tako preciznih

strelaca postoji u zemlji?

U Markovićevom stovarištu ubijeno je četvoro ljudi. Zbog pedeset hiljada dinara. To bi uradila dva

klinca, ali ne profesionalci. Sve je na to ukazivalo. Ako nisu zbog novca, zašto su onda izvršili masakr?

Šta joj je smetalo pri ulasku u tu halu? Njen instinkt profesionalca ukazivao je da tu nešto nije u redu, ali

je ona načinila grešku. Nije dovoljno obratila pažnju na instinkt koji se javio u njoj.

Ustala je i prišla prozoru. Naslonila se na ragastov posmatrajući saobraćaj na raskrsnici, duboko pod

svojim nogama. Krenula je nazad ka fotelji i zastala kao paralizovana.

Gledala je u svoje prste.

- Da li je moguće da sam bila takav imbecil?!

Prašina. Blato. To je ono što joj je smetalo. Pod hale bio je savršeno čist. Napolju je pljuštalo tokom noći,

napolju je bilo blata, a u hali je sve bilo besprekorno čisto, osim mesta gde su prošli tehničari ekipe.

- Hala je najpre očišćena, sređena, pa su tek onda širom otvorena vrata. Neko je javio nekome u policiji da

kraj stovarišta prođe patrola. - Imbecilu! - Taša je skoro viknula, ljuta na samu sebe.

Da li je postojala bilo kakva veza između Teovića, te hale i pomoćnika ministra?

Nije!

Jeste!

Koga ima u Državnoj bezbednosti, s kim bi mogla da porazgovara?

Nije mogla da se seti nikoga. Nikoga. Za sada - nikoga. Ali razmisliće! Tražiće dok ne nađe.

- Čekaj! - viknula je skoro glasno. - Taksi. Da li su ubice došle taksijem?

Prva pretpostavka: jesu. Druga pretpostavka: nisu. Bez obzira da li jesu ili nisu, u šta je udario zeleni

mercedes pre nego što je napustio plato ispred magacina? U vrata nije, jer bi mladi, pedantni tehničar to

odmah otkrio. Znači...? Znači da je mercedes zakačio neko drugo vozilo. Ili je neko drugo vozilo zakačilo

mercedes. Ako su oba vozila otišla, to samo može da znači da su bili u istoj bandi.

Pritisla je dugme na interfonu. - Marta, zamoli neodoljivog Mikija da mi pribavi listu svih mercedesa

zelene boje, bez obzira na nijansu. Hoću imena vlasnika, adresu i broj vozila.

Isključila je interfon.

- Sada ću na miru popiti ostatak kafe. Možda ću biti brža od Državne bezbednosti, iako su oni trenutno u

prednosti.

Zadovoljno je ispila poslednji gutljaj kafe iz ogromne šolje na kojoj je bio naslikan Dripi. Martin poklon

za Novu godinu.

50

18.

A onda se to dogodilo. Teović je zurio u televizijski ekran. Natali je sedela u studiju Teo televizije.

Teo je bio ubeđen da će ga pokositi srčani udar.

Pre početka televizijske emisije pregledao je dnevnu štampu. Naširoko je pisano o ubistvu pomoćnika

ministra. Njegove intervencije da mu se ime ne pominje u vezi s tim događajem nisu svuda urodile

plodom. Listovi koje je kontrolisala vlada prećutali su da se i on nalazio u Da Vinčiju.

U opozicionim listovima njegovo ime je bilo ispisano u samim naslovima. Neki od listova su se pitali da

li je pomoćnik ministra carine greškom ubijen. Možda je ubičin rafal bio namenjen Bogdanu Teoviću.

Zašto Teoviću? Na to pitanje nisu davali odgovor. Ostavili su da lebdi u vazduhu i da se oseća težina te

dileme.

Pre dolaska u korporaciju, imao je strahovitu svađu s Natali. Zabranio joj je da na televiziji govori o

tragičnom slučaju. Ona se usprotivila. Zapanjilo ga je kada mu je rekla da je diktaturom neće sprečiti da

slobodno objavljuje informacije. Jedva se savladao da je ne udari. I ona je uradila ono što je htela.

A onda je ušao Stefan. Njegovo lice je bilo ozbiljno, kao i uvek, ali su beli kolutovi ispod očiju govorili

da je užasnut vestima koje donosi.

- Postoji svedok - izgovorio je tiho Stefan.

- Kakav svedok? Svedok čega?

- Svedok događaja u Markovićevom magacinu.

Teović ga je gledao zapanjeno. - Po-no-vi! - rekao je deleći reči na slogove.

- Postoji svedok događaja u Markovićevom magacinu - izgovorio je Stefan kao učenik koji je dobro

naučio lekciju.

- Ko?!

- Taksista.

- Kakav taksista?! Nismo poslali nikakvog taksistu!

- On, ipak, postoji.

- Ko je on?

- Ne znam.

- Šta je tamo tražio?

- Ni to ne znam.

- Otkud onda znaš da postoji?

- Od mog čoveka iz MUP-a.

- Kako to da ga naši nisu videli?

- Nemam pojma.

Teović je pritisnuo taster na interfonu. - Slavice, Tirke za sekund.

Dvojica muškaraca su gledali jedan u drugog, svesni opasnosti u kojoj će se naći ukoliko se MUP dočepa

tog taksiste. Paša, čiji su kargo odvezli, istražni sudija...

Trenutak kasnije u kabinet je ušao Tirke.

- Zvali ste me, gospodine Teoviću. - Njegov glas je bio smiren, bez emocija. Gledao je Teovića pravo u

zenice.

- Misliš li da si dobro obavio posao u Markovićevom stovarištu? - upitao je Teović, posmatrajući ivicu

svojih noktiju.

- Apsolutno. Smatram da je sve odrađeno čisto.

- Osim što si negde zaturio svedoka.

Po prvi put otkako ga zna, Stefan je na Tirketovom licu primetio izraz nesigurnosti.

- Izvinite, ne razumem. Kakav svedok?

- Objasni mu - rekao je Teović, počevši da gubi strpljenje.

51

Stefan je lagano nabrajao: - Svemu što ste odradili, ili skoro svemu, to još ne znamo, prisustvovao je neki

taksista.

- To je laž! - izgovorio je ledeno Tirke.

- Javili su mi iz MUP-a. Tragaju za njim. Kraj izlaza iz magacina pronašli su ostatke zelene boje koja je

otpala s mercedesa.

Tirke je stajao sleđen. Mišići na uzanom licu su se zategli. Obrve su se skoro sastavile.

Izgovorio je sasvim tiho:

-Tačno!

- Tačno?! - riknuo je Teović. - I ti mi sada kažeš da je to tačno?

- Prilikom izlaska iz magacina, zadnjim delom vozila zakačio sam nekakav krš. Nismo obratili pažnju. Ali

sada se sećam. Kada smo došli, taj mercedes nije bio na tom mestu.

- Da li znaš šta to znači? - Teov glas je najednom postao jedva čujan.

- Da. Jasno mi je šta to znači. On je opasnost...

- Ne, on je smrtna presuda za tebe, za mene, za sve nas.

- Naći ću ga.

- Pre Paše i MUP-a, nadam se - rekao je opušteno Stefan. - Čim budu otkrili njegov identitet, dobiću

kompletne podatke.

Tirke je klimnuo glavom. - Ostalo je moj problem.

- Nikada ne praštam dve greške - jedva čujno je izgovorio Teović. - Tebi je to dobro poznato. Zbog tvoje

neodgovornosti, ugrožen je ceo projekat. Potrudi se da grešku ispraviš bez pravljenja novih.

Tirke ništa nije odgovorio. Stajao je nekoliko trenutaka. Zatim se okrenuo i izašao.

- Svakome se može dogoditi da pogreši - pomirljivo je izgovorio Stefan.

- Potrudi se da što pre dobiješ ime tog taksiste. Kad kola jednom krenu nizbrdo, teško se mogu zaustaviti.

Neću da zbog jedne budale bude upropašćeno sve što sam stvarao dve decenije.

Tada je zazvonio interfon. Pritisnuo je dugme. - Da?

- Gospodine direktore, istražni sudija, gospođa Taša Divac, hoće da razgovara s vama.

- Reci joj da sada nemam vremena. Neka pozove drugi put.

- Ona je ovde, u mojoj kancelariji, gospodine direktore.

Nekoliko trenutaka je vladala potpuna tišina. „Šta ovo počinje da se događa?“, pomislio je Teo. „Šta sad

hoće istražni sudija?"

Ponovo je pritisnuo taster. - Pusti je neka uđe. - Zatim je pogledao prema vratima.

- Samo mi još treba nekakav babac kom klopara proteza - rekao je tiho Teović, dok se na vratima čulo

kucanje.

- Otvori - rekao je Teović Stefanu. Stefan je prišao vratima i otvorio ih. Umesto bapca s protezom koja

klopara u kancelariju je ušla izvanredno elegantna žena; bilo joj je oko četrdeset godina. Ljubazno se

osmehnula.

- Dobar dan - rekla je Taša Divac. Pružila je srdačno ruku Stefanu, a potom krenula prema stolu za kojim

je sedeo Teović. - Gospodine Teoviću, ja sam istražni sudija Taša Divac. Hvala vam što ste odvojili

nekoliko trenutaka za razgovor sa mnom. Nećete imati ništa protiv da sednem?

Pre nego što je potpuno zbunjeni Teović uspeo da reaguje, Taša se spustila u fotelju naspram velikog

pisaćeg stola. Pogledom je prešla preko prostorije. - Divan kabinet... Je li to hibiskus? - Pokazala je na

veliko stablo u uglu kabineta.

Dan treći

26.mart1999.godine Otvoren Sajam automobile

Danas je predsednik Srbije Mirko Marjanović u hali 14 Beogradskog sajma otvorio28. međunarodni salon automobila. U

zavisnosti od bezbednosne situacije, salon će biti otvoren do 30. marta.

- Imam kod kuće jedan. Pet godina nije cvetao, a onda, ove godine, kao da je poludeo: cvet za cvetom...

52

- Pretpostavljam da niste došli zbog ove biljke, za koju i ne znam kako se zove i da li uopšte cveta - rekao

je osorno Teović. Rukom je pokazao Stefanu da sedne za mali sto. Bila je to uobičajena procedura. Stefan

je izvadio maleni diktafon i uključio ga.

- Nemate ništa protiv? - upitao je kada se Taša okrenula na zvuk uključenog diktafona.

- Ne, naprotiv... - Pogledala je Teovića krajnje prijateljski. - Naravno, nisam došla zbog hibiskusa... -

Otvorila je torbu kakvu obično nose žene advokati i iz nje izvukla fasciklu. Počela je da lista... Tražila je

po hartijama, prevrtala strane. Izgledalo je da ne može da nađe to što je tražila.

- Ako ste došli zbog sinoćnjeg događaja, moram vam reći da ne dajem izjave ni istražnim sudijama.

Taša ga je pogledala iznenađeno. - Zaista? – Nastavila je da lista.

- Obratite se mom advokatu. Sekretarica će vam dati njegov broj telefona.

- Ah! - uskliknula je Taša Divac. - Pronašla sam! Ne, gospodine Teoviću, nisam došla zbog sinoćnjeg

ubistva. Očigledno je da je u pitanju politički zločin, koji bi trebalo da destabilizuje političku situaciju u

zemlji. Možda čak i da izazove građanski rat. Ako počnemo jedni druge da ubijamo, biće to naš kraj...

- Zbog čega ste onda došli? - Teovićev glas je zvučao nestrpljivo.

- Krajnje prozaična stvar. - Taša Divac je prekrstila noge. Teović je to registrovao i pomislio da deluju

veoma izazovno. Preneo je pogled na Tašino lice. Učinilo mu se da je pocrvenela.

- Dakle... - započela je Taša Divac - ovde imam kopije carinskih deklaracija. Desetine njih... Verifikovao

ih je pokojni pomoćnik ministra. Jedna se odnosi na dva vaša kamiona koja su jugoslovensko-mađarsku

granicu prešla 29. marta.

- Nemam pojma. Ali ako vi kažete, onda je to tako - mirno je rekao Teović. - Postoji transportno odeljenje

koje brine o toj proceduri.

- To nije sporno, to nije sporno - brzo je ponovila istu misao Taša Divac. - Mene nešto drugo interesuje...

U deklaraciji nije navedeno šta se nalazilo u tim kamionima. Možete li mi reći o čemu se radi?

- Takođe, pojma nemam - rekao je Teović. - Kamioni moje korporacije svakodnevno odlaze nekuda u

svet. O tome o čemu govorite ne znam ništa.

- I u ovim ratnim uslovima, kada je granica zatvorena? - Taša Divac je odložila fasciklu, ustala iz fotelje,

presavila kopiju carinske deklaracije i stavila je pred Teovića, ne ispuštajući iz ruku dokument ispisan

ljubičastim slovima. - Ali ovde se nalazi vaš potpis.

Teović je na trenutak bio zbunjen. - Moj potpis...? - upitao je. Gledao je i onda se nasmejao.

- Pa, naravno. Potpuno sam smetnuo sa uma... Poslali smo uskršnje pakete s poklonima za decu naših

radnika zaposlenih u Nemačkoj.

- Ah... Divno! - oduševljeno je uskliknula Taša Divac. - Ali ta dva kamiona su promenila pravac kretanja i

otišla u Holandiju.

Teo je brzo pogledao Stefana. - U pravu ste - dodao je pomalo zbunjeno. - Izgubio sam iz vida. Te pakete

tradicionalno šaljemo u Holandiju.

Taša Divac je krenula prema fotelji s koje je uzela torbu. Pre nego što je stavila carinsku deklaraciju u

fasciklu, zastala je. - Ne, nisam u pravu. Izvinite! Greška je moja. Nije reč o Holandiji, već o Švedskoj.

Kamioni su završili u Švedskoj.

Teović nije uspeo da reaguje. Iz Tašine torbe začuo se mobilni telefon.

- Oprostite - rekla je Taša i izvukla mali aparat. - Molim...? - Slušala je nekoliko trenutaka. - To već nešto

znači - izgovorila je u slušalicu. - Dolazim odmah.

Okrenula se ka Teoviću. - Hvala vam, gospodine Teoviću, na vremenu koje ste mi posvetili. Nažalost,

moram da idem, iako bih vrlo rado porazgovarala s vama i o nekim drugim aspektima vaše humanitarne

delatnosti. Nažalost, nisam u mogućnosti. Upravo su mi javili da je u šumi pored kvantaške pijace

pronađena drumska krstarica turske registracije, na kojoj je obijena brava... Izgleda da je pucano u

sigurnosnu bravu. I, zamislite, moji saradnici su uvereni da je tom grdosijom prevožen tovar cigareta.

Oseća se miris... Hvala vam još jednom. Do viđenja.

Taša Divac je izašla iz prostranog kabineta. Gledajući za njom, Teović je tresnuo pesnicom o sto.

- Kučka! Prokleta kučka! Potpuno me je izigrala.

Stefan je ćutao. Iz iskustva je znao da u ovakvim trenucima treba pustiti Teovića da se izgrmi.

53

- Jesi li video? - nastavio je Teović, a glas mu se kretao od šapata do praskave dernjave. - Jesi li video

kako je odigrala igru? Nemačka... Ne, nego Holandija... Ne, nego Švedska... Odakle joj ta informacija?

- Sigurno nije iz carinske deklaracije - rekao je oprezno Stefan.

- Šta...?! - Teović je zurio u svog sekretara. - Šta si rekao?

- Ona je tvrdila da ima kopiju carinske deklaracije, koju vam je donela na uvid. Kopiju je mogla da dobije

faksom samo od naših pograničnih službi. A faks ne ostavlja ljubičasti otisak, već crni. Ostalo je bila

njena čista improvizacija... To uopšte nije mogla da bude deklaracija.

- Zašto nisi reagovao?

- Vi to ne dozvoljavate, gospodine Teoviću.

- Ako nije deklaracija, šta je moglo da bude?

- Ne znam. Dokument je držala presavijen. Jeste li vi potpisali putni nalog za odlazak ta dva kamiona?

- Razume se da nisam.

Stefan ga je gledao netremice.

- Jebem ti podmuklu kučku! - grmeo je Teović. - Možda čak ni potpis nije bio moj, ali je bio

Manojlovićev. Nisam pogledao. Delovala je neodoljivo ljubazno. Izigrala me je... Hoću sve podatke o

njoj. Neće ona još dugo biti istražni sudija.

- Ako mi dozvolite - ponovo je Stefan bio krajnje oprezan - predlažem vam da je ostavite da radi onako

kako radi. Ukoliko se pokaže kao opasna po nas... - Pokazao je na maleni diktafon. - Imamo dokaz da

vam je podmetnula lažni dokument na uvid. Treba sačekati povoljan trenutak i, bude li potrebno, onda

podneti tužbu.

- Misliš li da su šanse na našoj strani?

- Apsolutno. Ona ne može da dokaže šta je bilo u kamionima, a mi ćemo lako dokazati da smo u Švedsku

uputili pakete s poklonima za decu. Imamo mnogo veći problem.

- Šta je sada?

- Pronašli su drumsku krstaricu kojom su prevezene cigarete do Markovićevog skrovišta. Na prikolici

krstarice sigurno postoje tragovi zelene boje s mercedesa koji je očešala. A mercedes ima svog vlasnika.

Mi ne znamo šta je on video. Dakle, moramo prvi stići do njega.

- Marković! Njega moramo pritisnuti. Osećam da zna nešto što mi ne znamo.

19.

Iako je na televizijskim ekranima, u uglu, emitovan znak vazdušne opasnosti, niko nije obraćao pažnju na

to upozorenje. Život je išao svojim tokom. Nije bilo straha, i to je ono što je čudilo sve koji su imali pravu

informaciju o stanju u zemlji. Na Trgu slobode iz dana u dan održavali su se koncerti, u mnogim

gradovima ljudi su šetali po mostovima, čuvajući ih na taj način. Verovali su da bombarderi neće bacati

NATO rakete na obično građanstvo.

Verovali su sve do trenutka kada je pogođen voz u Grdeličkoj klisuri. Bio je dan, nekoliko minuta pre

deset sati; tri aviona s navodećim raketama, od kojih je svaka imala ugrađenu kameru i pilot je video šta

gađa, sa četiri projektila pogodila su kompoziciju putničkog voza u trenutku kada je ulazio na most.

Jedan od popularnih pevača na Trgu slobode je rekao: ,,Ko normalan može da puca na ljude na mostu?”

Zatim: ,,Da li neko normalan može da puca u most?“ I na kraju: „Kako neko normalan uopšte može da

puca?“

Odgovor nije dobio.

Klark je zadovoljno trljao ruke. Oslanjajući se na svoj manijakalni instinkt, planirao je koja su to sledeća

mesta na koja će uputiti rakete i nevidljive F-117.

54

U dvorištu Vukove kuće okupilo se desetak dečaka i devojčica. Toške je video-kamerom snimao proslavu

Duletovog rođendana. Iz kuće se pojavila Duška, noseći tortu na kojoj je bilo zapaljeno osam svećica.

Uputila se ka stolu ispod orahovog drveta.

- Šta, do đavola, ovi rade? - tiho je upitao Vrabac sedeći u kolima pored Borisa. Nalazili su se u susednom

parkiću, zaklonjeni olistalom živom ogradom.

- Slave rođendan klincu, idiote! - odgovorio je Boris.

- Zar ne vidiš? - On je podigao fotografski aparat i pritisnuo okidač. Menjao je rakurs hvatajući u fokus

Tošketa, Vuka, Dušku... Okrenuo je sočivo prema mercedesu koji je bio parkiran ispred ulaza u dvorište.

Iz njegove perspektive nije se moglo videti da li je automobil popravljan.

Duška je spustila tortu na sto. Oko stola su se okupili dečaci i devojčice.

- Kada čovek nešto želi - rekla je Duška - i to želi svim srcem, želja će mu se ispuniti.

- To je tako u bajkama - izgovorio je Dule, ali su mu oči užagreno skakutale unaokolo. Nije video nikakav

poklon. Pogledao je oca. Ovaj mu je namignuo. Duška je rekla: - Zatvori oči, poželi želju i snažno duni.

Ako ugasiš sve svećice, želja će ti se ostvariti.

- Kao u crtaćima, je li? - rekao je Dule razočarano.

- Zatvori oči i poželi! - Duška je bila uporna.

Dule je zatvorio oči. Istog trenutka Vuk se izgubio u pravcu garaže.

- Jesi li poželeo? - upitala je Duška.

Dule je klimnuo glavom.

- Duvaj!

Duško je duboko udahnuo vazduh i dunuo iz sve snage. Duška je dala znak ostaloj deci. Svi su duvali.

Duško je otvorio oči. Svećice su bile ugašene.

- Da se kladimo da znam šta si poželeo - tajanstveno je izgovorila Duška.

- Ne znaš! - tvrdoglavo je rekao Duško.

- Je li...? - Duška je teatralno napravila pokret rukom.

- Tra-ta-ta-ta! - Pokazala je prema Vuku koji je stajao iza njih, držeći ispred sebe tamnocrveni bicikl sa

osamnaest brzina.

Dule je razrogačio oči. Najpre je posmatrao bicikl, zatim je pogledao sve oko sebe, pa ponovo bicikl, a

onda se zaleteo prema njemu. Vuk se sagao i zagrlio dečaka. - Srećan ti rođendan, srećo! - Poljubio ga je

u kosu.

- Moj...? - s nevericom je upitao Dule.

Vuk je raširio ruke. Dule je prebacio nogu preko šipke i pritisnuo pedalu. Krenuo je da vozi ukrug po

dvorištu, dok su ostali pljeskali.

- Dirljivo! - rekao je čovek koji je sedeo u pajeru, pored Tirketa.

- Kao ljiga! - promrsio je Tirke. Lagano je pokrenuo pajero, prolazeći pored dvorišta Vukove kuće.

Sedeći u kolima, zaklonjeni živicom, Boris i Vrabac iznenađeno su pratili pogledom pajero koji je prošao.

- Šta će oni ovde, jebote? - procedio je Vrabac, okidajući ručicu na ,,nikon“ fotoaparatu.

- Jebiga! - promumlao je Boris. - Ko zna!

Duška je sekla tortu ispod oraha. Svako od dece je dobio parče. Vuk je prišao muzičkom stubu i ubacio

kasetu. Love me tender.

Prišao je Duški. Zagrlio je.

- Ti si pokvaren - rekla je. Prošlo je deset godina. Prvi put su igrali uz tu sentimentalnu pesmu.

- Trebalo ti je deset godina da to otkriješ.

Igrali su lagano.

Toške se pomerio u stranu. Sve vreme je snimao. Ma koliko to izgledalo patetično, jednog dana će ovo

dvoje matorih uživati u trenucima dok budu gledali njegovo snimateljsko remek-delo.

Vrabac je ponovo napravio snimak.

Pajero je išao okolnim ulicama; vozač je napravio krug i ponovo lagano prošao pored Vukovog dvorišta.

Tirke je dobro osmotrio mercedes.

- On je - kazao je Tirke. - Sredio je krilo. Dobro urađeno, ali ne i za mene.

55

Čovek pored njega nije rekao ništa. Posmatrao je Vuka. Znao je šta će se dogoditi u naredna dvadeset

četiri sata. Nije voleo tako nešto, ali nije bilo izbora.

- Voleo bih, ipak, da proverimo.

- Proverićemo. - Tirke se ledeno složio.

- Idemo. Snimio sam dovoljno - rekao je čovek kraj njega. -Taj Marković je neverovatan. Kako je dobio

adresu?

- O nekim stvarima ne treba ni razmišljati, ni pitati se kako stižu i kako se događaju. Treba ih samo

prihvatiti. Tako je jednostavnije.

U dvorištu, Vuk i Duška su se lagano kretali u ritmu muzike s kasete. Osetila je njegove usne na svom

uhu.

- Šta...? - upitala je tiho.

- Ništa... Pomislio sam kako smo nas dvoje u ovom ludom vremenu, ipak, srećni ljudi.

- Umrla bih bez tebe - rekla je Duška tiho. - Umrla bih bez tebe, znaš li to?

Vasilis Mazomenos, grčki filmski reditelj: „Pišem vam uveren da će se sve ovo Amerikancima vratiti kao

bumerang. Njihova vojna snaga je u isto vreme i njihova slabost. Oni neče uspeti u onome što rade, i to iz

dva razloga: zbog toga što je ono što rade nemoralno i zbog toga što oni ucenjuju Srbiju, ato na ovim

balkanskim prostorima ne može da prođe.”

Dan peti

28.mart1999.godine Izvinite, nismo znali da je nevidljiv!

Jurišni bombarder F-117 do prošle noći bio je ponos američke avijacije. Reč je o tzv. steltu, letelici koja je teško vidljiva za radarske sisteme raketne protivvazdušne odbrane.To mu je, bar do sinoć, omogućavalo da neprimećen stigne do cilja i izbaci bombe. F-117 nosi dve razorne

bombe, svaka od 900 kilograma, koje imaju lasersko navođenje na cilj. On ima velike manevarske sposobnosti da se obruši i uzleče pod uglom od

60 do 90 stepeni. Cena letelice F-117 iznosi 45 miliona dolara.

Protivvazdušna odbrana Vojske Jugoslavije, prva u svetu, nočas je srušila F-117 sa oznakom 806.

20.

Vozeći svoj zeleni jugo, Taša Divac je uključila kasetofon. Premotala je traku.

,,Ne lomite mi bagrenje", pevao je Đorđe Balašević. Volela je da ga sluša. Mol je delovao na nju.

Posmatrala je ljude pored kojih je prolazila.

Dvojica čistača su čistili ulicu. Ljudi su kupovali hamburgere u uličnim prodavnicama.

Nigde nije bilo bačenih komada hartije. Grad je bio čistiji nego ikada.

„Nama je potreban rat da bismo se civilizovano ponašali“, pomislila je Taša Divac napuštajući autoput.

Skrenula je prema Novom Sadu, na prvom semaforu okrenula za 180 stepeni i posle nekoliko stotina

metara zaustavila kola kod parkiranih automobila gradskog MUP-a.

Prešla je preko razbokorene trave do šumarka u kome se nalazila drumska grdosija. Zgrada, koja je zbog

divlje gradnje bila razrušena, u velikoj meri je skrivala vozilo.

Miki je ljubazno pozdravio Tašu. - Dobar dan, gospođo sudija. Kako ste?

- Ako se uzme u obzir provedena noć, ne tako dobro kao ti.

Miki je gledao nekoliko trenutaka, zatim mu je lice buknulo. Da bi prikrio zbunjenost, pokazao je na

grdosiju. - Sećate se zelene boje koju je tehničar pokupio ispred stovarišta Petra Markovića. E, na ovom

čudovištu nalazi se ta ista boja.

- O moja proročka dušo - skoro je kliknula Taša.

- Hamlet! Peta scena. Prvi čin - izgovorio je Miki ležerno.

Taša Divac ga je gledala sa iznenađenjem. - Sađa razumem na šta je pala Marta. Recitovao si joj klasike.

- Samo Rostana! - ozbiljno je kazao Miki. - Nadam se da nije mislila da su stihovi o poljupcu moji.

„Poljubac, šta je to u samoj stvari? Jedan bliži zavet, jedno obećanje...“ - Nasmejao se. Delovao je kao

dečkić. Nastavio je: - Unutra su prevožene cigarete. Ukoliko je ovo čudo bilo maksimalno natovareno,

vrednost karga bi bila oko tri i po do četiri miliona dolara.

Taša ga je posmatrala zgranuto. - Dolara?

56

- Onih zelenih, odvratnih, kapitalističkih, natovsko-američkih dolara. Šta ćemo sada?

- Danas ništa - odgovorila je Taša, krenuvši ka svojim kolima. - Moram da sredim neke informacije i

postavim stvari tamo gde im je mesto. Videćemo. Sutra je novi dan.

- Margaret Mičel. Poslednja rečenica u „Prohujalo...“.

- Reći ću Marti da diže ruke od tebe.

Ušla je u auto, ponovo ubacila Balaševićevu traku, napravila krug i krenula svojoj kući.

Dripi je sigurno postao nervozan. Ceo dan je bio sam.

21.

Otvorio je treću flašu piva. Sedeo je u pantalonama i majici, držeći noge u lavoru punom vode. Imao je

problema s venama i topla voda mu je godila. Povukao je dobar gutljaj. Nije voleo previše da pije, ali tri

flaše - to je bila njegova mera kada nije radio. Večeras je napravio izuzetak. Popiće ovu flašu do kraja,

večeru će poneti u šerpici i večeraće oko ponoći. Imao je još petnaestak minuta vremena da drži noge u

toploj vodi. Onda će morati da se obuče, obuje i krene u Markovićev magacin. Ljuba, koji je radio noćnu

smenu na pružnom prelazu, dolazio bi tačno pola sata posle televizijskog Dnevnika. Zajedno bi išli do

autobuske stanice. Onda bi svako hvatao svoj autobus. Vrata Ljubinog stana nalazila su se u dnu

zajedničkog dvorišta u kojem je bilo šest istovetnih stanova. Svaki stan imao je predsoblje, kuhinju i

sobu. Klozet u dnu dvorišta je bio zajednički, a kupatilo san svake od šest porodica.

Tada se začulo lupanje na ulaznim vratima.

- Dolazim - povikao je brišući noge. - Tačan si, majku mu, kao švajcarski... - mumlao je Stole otvarajući

vrata. Zastao je zapanjen kada je umesto Ljube ugledao dvojicu muškaraca.

Prvi ga je odgurnuo i Stole se zateturao unazad, uprkos svojoj težini.

Drugi je zatvorio vrata.

Piljio je u njih, predosećajući da ništa dobro ne može da se dogodi.

- Sećaš me se, je li? - upitao je Tirke.

- Kako mogu da te se sećam kad te vidim prvi put?

Strahovit udarac u slepoočnicu oborio je Stoleta na metalni krevet. Tirke ga je gledao hladno.

- Setio si se?

Stole je potvrdio klimajući glavom.

- Vidiš kako si ti pametan dečko. Gledao si nas iz nužnika i nisi došao da se pozdravimo. To nije bilo lepo

od tebe.

Bigi je stajao pored vrata. Blago se cerio.

- Slušaj, Stole, jedan dobar prijatelj mi je rekao da si ti bistar čovek, zato ću te pitati samo jednom... -

Pokazao mu je sliku na kojoj se video Vuk kako drži bicikl u dvorištu svoje kuće. - Jesi li video ovog tipa

one noći?

U Stoletovim očima video se strah.

- Ako se pitaš da li treba mene da se plašiš, ne treba. Reci istinu i bićemo prijatelji.

Stole je klimnuo glavom. - Kada ste svi otišli, on je ušao u magacin i obilazio je one koje ste vi...

Pokokali.

- Siguran si?

Stole je nanovo klimnuo glavom.

- Vidiš, ništa ti nisam uradio - rekao je Tirke. - Ali onaj kraj vrata je pravo đubre od čoveka. - Pomerio se

u stranu. Bigi je podigao pištolj na čijem vrhu se nalazio prigušivač. Pritisnuo je obarač tri puta,

uzastopce. Stoletovo telo je sva tri puta poskočilo.

- Trebalo je i mene da pitaš - rekao je Bigi i pritisnuo obarač i četvrti put.

Ovoga puta Stoletovo telo ostalo je nepomično.

22.

57

Napisaćem stolu, ispred Paše, nalazio se set fotografija. Na svakoj od njih bila je prikazana proslava

rođendana Vukovog sina. Paša je razgledao idiličnu atmosferu s proslave.

- Sigurno je on?

- Borisov čovek nam je dao adresu - rekao je Ferko. - Pogledaj mercedes. Krilo je sveže obojeno. Nijansa

u boji je jedva primetna, ali treba malo vremena da lak dobije patinu.

Paša je izdvojio fotografiju na kojoj se video pajero. - Izgleda da je pajero u modi - izgovorio je

zamišljeno.

- Tip za volanom je prvi Teovićev čovek - objašnjavao je Ferko. - Nažalost, ovog drugog Vrabac nije

mogao da snimi iz drugog ugla. Bio je stalno nekako zaklonjen ili okrenut leđima.

Paša je prešao pogledom po monitorima. Sve je delovalo mirno. Video je Lazara nadnetog nad knjigama.

Vratio je pogled na fotografije.

- Šta su tražili Teovićevi ljudi tamo? - glasno je razmišljao Ferko.

- Štite svog čoveka - izgovorio je Boris, koji se do tog trenutka nije mešao u razgovor.

Bilo je uobičajeno da on prisustvuje razgovorima ovakve vrste, ali nikada nije govorio dok mu pitanje

nije bilo direktno postavljeno.

Paša je upravio pogled prema njemu. - Moguće. To je prva alternativa. Druga je da su tamo bili iz istog

razloga kao i mi. Njihova pažnja je bila usredsređena na ono što se događa u dvorištu, na taksistu i

njegovo vozilo. Zato ste vi imali sreću da vas ne primete, ukoliko vas nisu primetili, razume se. -

Pogledom je okrznuo Borisa koji je sedeo u fotelji s leve strane, nasuprot Ferku.

- Misliš li da oni veruju da je taksista naš čovek? - upitao je Ferko. - Odnosno, da pripada grupi koja je

izvršila napad?

- Najverovatnije - zamišljeno je rekao Paša. - Ako si u pravu, ne znam kako su doznali da je taksista bio

ispred magacina...

- Teo svuda ima svoje ljude, pa i u MUP-u.

- Ako je išlo tom linijom, MUP će sačekati da Teovi ljudi preslišaju taksistu. Očekuju da im kaže za koga

radi.

- Budale. On ne radi za nas!

- Ali oni to ne znaju. Dakle, očekuju da im kaže za koga radi.

- On ne može da im kaže ništa.

- On je taksista. Oni imaju pamćenje kao slonovi. Pamte fizionomije, adrese, raspored ulica... Moramo ga

se dočepati pre Teovićevih tipova i MUP-a.

- Šta dobijamo tim? - upitao je Ferko.

- Saznaćemo ko je odvezao kargo. Ako su Teovi ljudi, prepoznaće bar jednog od njih. Za sada, mi lutamo,

kao i Teo. Kao i MUP. Niko ne zna šta taj taksista zna. Mi moramo prvi da doznamo šta ne zna.

23.

Vuk je sedeo za volanom svog taksija kada je vozilo ispred njega primilo dvoje ljudi i odjurilo niz ulicu.

Bilo je veče. Kiša, koja je padala u toku dana, lagano je prestajala.

U rano jutro je pljuštala, ali nije pomogla da se ugasi požar na zgradi Republičkog MUP-a koji je izazvala

krstareća raketa, ispaljena negde iz podmornice u Jadranskom moru, ili iz nekog aviona sa udaljenosti od

nekoliko desetina kilometara.

Iznenada, zadnja vrata su se otvorila i u kola je ušao putnik.

- Vozi - rekao je čovek. - Preko Topčiderske zvezde do Košute.

Vuk je uključio taksimetar. Do restorana u Topčideru trebalo je desetak minuta vožnje.

Pokrenuo je kola i bacio pogled prema retrovizoru kako bi osmotrio putnika. Video je samo deo lica.

Ostatak je bio zaklonjen bočnom stranom mercedesa.

Vozio je umereno brzo. Prošao je pored glavne pošte i krenuo ulicom Kneza Miloša. Sirene su oglasile

vazdušnu opasnost. Na kolovozu nije bilo mnogo vozila.

- Ne plašiš se bombardovanja? - začuo se hrapav glas putnika.

58

- Moj mercedes vredi dve-tri hiljade maraka. Jedan tomahavk oko milion i trista hiljada. Ne verujem da je

neko u NATO snagama toliko Iud da zbog tri hiljade maraka izgubi milion i trista. Neće u mene. Ne, ne

plašim se.

- Da, ovih dana tako govore sve patriote - ponovo se začuo hrapav glas sa zadnjeg sedišta.

Vuk je bacio pogled ka spoljnom retrovizoru. U trenutku kada je pošao iz taksi stanice, primetio je džip

koji se kretao na odstojanju od pedesetak metara. Kada je skrenuo kod Skupštine Jugoslavije, džip je i

dalje bio na istom odstojanju. Ponovo je skrenuo pogled. Nije bilo sumnje, džip ga je pratio.

- U ovim vremenima - nastavio je putnik - zemlji su potrebne patriote. Ko jebe NATO i bombardovanje.

Njih i ne treba da se plašiš. Treba da se plašiš mene.

Istovremeno, Vuk je na potiljku osetio vrh revolverske cevi.

- Vozi mirno - rekao je čovek sa zadnjeg sedišta - i onaj tvoj kurčev ispljuvak neće večeras postati siroče.

Vuk je stegao vilice. Ništa nije odgovorio. Levom rukom je čvršće uhvatio volan. Desna ruka mu je i

dalje bila položena na obruč volana, ali ga prsti nisu obuhvatali.

- Lepa je bila rođendanska proslava - nastavio je putnik sa zadnjeg sedišta. - Umalo se nisam rasplakao od

razneženosti... Ovde skreni levo...

Vuk je levom rukom okretao volan, dok je desnu spustio na menjač. Prebacio je u niži stepen prenosa i

ostavio ruku na jabuci menjača.

- Slušaj me pažljivo, jer nećeš imati priliku da odgovoriš dva puta: ko je odvezao kargo iz Markovićevog

magacina.

- Kakav kargo?

Čuo je kad je putnik otkočio revolver. Svom snagom je pritisnuo kočnicu. Kola su se ukopala u mestu.

Kočnice su mu oduvek bile najpouzdaniji deo kola, iako je cilinder povremeno proklizavao. Levom

rukom je zgrabio putnikovu ruku u kojoj je bio revolver i pomerio je ka suprotnoj strani kola.

Istovremeno je savio desnu ruku i tri puta vrhom povijenog lakta strahovito udario putnika u lice. Krv je

pljusnula iz čovekovog nosa i usta. Čulo se neprijatno krckanje kostiju. Čovek je urliknuo od hola.

Vuk se okrenuo na sedištu. Video je kroz zadnje staklo da se džip brzo približava. Nagao se preko ivice

sedišta, otvorio vrata i putnika gurnuo na kolovoz. Tresnuo je zadnjim vratima, okrenuo se, ubacio u

brzinu, prvu, drugu, treću, jureći prema kraju ulice.

Pogledao je u retrovizor. Džip se zaustavio kraj putnika koji je ležao na betonu.

Bigi je podigao Borisovu glavu. Bila je oblivena krvlju. Iz nosa i usta kuljala je krv.

- Jebote - promucao je Bigi - slomio mu je dva zuba i nosnu kost.

Pomogao je Borisu da se uspravi i poveo ga prema džipu.

Vuk je vozio brzo. U daljini je ugledao milicionerska kola koja su preprečila ulicu i tanketu okrenutu u

njegovom pravcu. Počeo je da koči. Zaustavio je taksi ispred saobraćajca koji je držao podignutu svetleću

palicu.

- Jesi li ti slep? - upitao je saobraćajac.

- Da sam slep, ne bih mogao da taksiram - odgovorio je oštro Vuk. - U čemu je stvar?

- U znaku zabrane kretanja u ovoj ulici - osorno je odgovorio saobraćajac. Još dvojica su izašla iz

patrolnih kola.

- Otkad?

- Od početka rata. Nemoj mnogo da mudruješ, nego okreći taj krš i gubi se odavde. - Saobraćajac je

govorio oštro.

Vuk je okrenuo taksi. Bilo mu je jasno. Saobraćajci i specijalci u tanketi štitili su prilaz vili predsednika

države. To su mu saopštili u taksi stanici, ali je on smetnuo sa uma. Trebalo je proći pored mesta na kom

je izbacio putnika. Znao je da mu je slomio nosnu kost. Bio je to dobro izvežban pokret iz vremena kada

je služio vojni rok u specijalnim desantnim jedinicama. Približavajući se krivini iza koje je trebalo da se

nalazi putnik, i, nije sumnjao, vozač džipa, ugasio je motor i isključio svetla. Doklizao je do samog

skretanja i pogledao. Ni putnika ni džipa nije bilo. Oni koji su ga pratili pokupili su svog čoveka i odvezli

ga.

Okrenuo je ključ, upalio svetla i krenuo prema elipsastom trgu na Topčiderskoj zvezdi.

,,Za danas je dosta“, razmišljao je. „Idem kući. Duška i Dule su već legli.“

59

Približavao se soliterima. Do kuće je imao još nekoliko minuta vožnje. Kao što je to inače radio kada se

vraćao u sitne sate, trebalo je da prođe stotinak metara jednosmernom ulicom, u suprotnom pravcu, da

skrene ispod nadvožnjaka i produži pored niskih kuća, okruženih dvorištima, pred čijim su vratima svake

noći treperile svetiljke. Od trenutka kada je počeo rat, sijalice su se gasile i ulica je tonula u mrak. Ulične

svetiljke su bile retkost, a sijalice na njima često pregorele. Niko nije dolazio da ih zameni.

Ušao je u jednosmernu ulicu, vozeći u suprotnom pravcu. Nije bilo drugih vozila i Vuk se opustio. Došao

je do nadvožnjaka i prebacio u niži prenos, jer je tu morao da skrene pod uglom od devedeset stepeni.

I tada se to dogodilo.

Ruke su mu bile zauzete okretanjem volana. Stigao je do ivice nadvožnjaka. S njegove desne strane

blesnula su četiri snažna reflektora, koja su se nalazila na krovu nekakvog automobila. Potpuno su ga

zaslepila. Pritiskao je pedalu kočnice. Kola su počela da klizaju. Očekujući da će udariti o bočni zid

nadvožnjaka, instinktivno se sagao i bacio na pod, osećajući kako se niska ručica menjača zabija u njegov

stomak.

I to mu je spaslo život.

Iz parkiranog automobila s reflektorima začuli su se rafali. Nepoznati su provlačili oružje kroz prozore na

vozilu i pucali iz heklera sa svih strana. Meci su rešetali iznad Vukove glave. Osetio je kako mu je vrelina

jurnula kroz levu ruku. Znao je da je pogođen.

Vetrobransko staklo je bilo prostreljeno na nekoliko mesta. Meci su se zarivali u naslone sedišta iznad

njega.

Kao što su iznenada započeli, rafali su na isti način prestali. Čuo se zvuk motora. Vozilo se udaljavalo.

Vuk je pogledao. Na njega je pucano iz pajera. Reflektori više nisu bleštali. Video je zadnja svetla,

rezervnu gumu, pričvršćenu za zadnji deo i boju. Crna. Možda i tamnoteget, ako je pod slabim svetlom

ulične svetiljke mogao dobro da proceni.

Videvši da vozilo nestaje iz njegovog vidokruga, Vuk je seo i pogledao vindjaknu. Rukav je bio probijen i

krvav. Otkopčao je kaiš i izvukao ga iz pantalona. Obmotao ga je oko ruke iznad rane i dobro stegao. Do

kuće neće biti problema. Pod uslovom da nisu uništili motor. Okrenuo je ključ. Motor je prihvatio.

Uprkos svemu, Vuk se osmehnuo. ,,Ne mogu ti ništa!” Krenuo je kolima kroz polumračnu ulicu, prema

sokaku u kome se nalazila njegova kuća.

- Mogla bi da pokažeš malo više samilosti - promrsio je Vuk, dok je Duška mazala ranu na njegovoj ruci,

vatom koju je prethodno natopila jodom.

- Da nisi ni reč rekao - Duškin glas je zvučao preteći. - Sreća da te je metak samo okrznuo.

Vuk je pogledao Duleta. Ovaj je podigao obrve i odmahnuo glavom. - Sa mnom je uvek takva.

- Neću da čujem ni tebe. Neću da čujem nijednog od vas dvojice. - Natopila je komad gaze kantarionovim

uljem, koje je svake godine pravila da bi Duletu spasla život, inače bi on bio jedna velika krasta, tvrdila

je. - Neću da vas čujem, jer ni vas dvojica ne čujete mene. Što god kažem, vas dvojica ne čujete.

- Čujem sve, čak i šta pomisliš! - izgovorio je pomirljivo Vuk.

- Čuješ, ali radiš po svome. Jesam li rekla šta će se dogoditi?

Morao je da prizna. - Jesi.

- I šta si uradio? - Glas joj je i dalje bio podignut za pola oktave.

- Čula si: dogovorio sam se sa Olgom da se sklonite u njenu vikendicu dok policija ne pohvata te dripce.

- Ti i ona!

Duška ga je gledala netremice. Vuk se nasmejao. - Molim te, nemoj.

- Ne gledam te zbog onog zbog čega ti misliš da te gledam. Gledam te zbog policije. Naša policija? Ko ti

kaže da nisu u dosluhu sa ubicama? I sam si to govorio.

- Postaješ paranoična.

- Ja sam paranoična? - Njen glas je bio ravan kao ogledalo i Vuk je znao kakva se opasnost krije iza tog

prividnog mira. - Ja sam paranoična? Samo ludom srećom nisam udovica. Ako nisam noćas, biću sutra,

prekosutra, bilo kog dana. Do kraja života ti si u rizičnoj grupi. Kako to ne shvataš?!

- Već čitav sat o tome raspravljamo.

- Svađate se - dobacio je Dule.

60

- A zašto ti ne bi malo ćutao? - brecuo se Vuk.

- Zato što me je Duda probudila vriskom, kad je videla krv. A u ovoj kući imam pravo glasa, kao i vas

dvoje; ravnopravan sam, i sam si rekao. Rekao si da je to demokratija.

- Stari Grci su rekli da demokratija postoji samo u selu sa čijeg se trga glas čuje do kraja sela.

- E, pa ja sam u tom selu. Čujem oboje.

Vuk je pogledao Dušku. - Ako ovako nastavimo, gde ćemo završiti?

- Hoću mirno da živim u ovoj maloj kući, a ne da budem u Olginoj brvnari i da kao Robinson Kruso

čekam kada će se pojaviti ljudožderi, ili kada će me neki zalutali tomahavk ukopati deset metara u zemlju.

- Obećavam ti da se ništa neće dogoditi. Moraš samo malo da budeš strpljiva.

Ustao je, uzeo dve putne torbe, izneo ih iz kuće i stavio u gepek. Vratio se. - Hajdemo, lepi moji.

Duška se i dalje kolebala. Pogledom je obilazila prostoriju. - Ne ide mi se.

- Znam, dušo. Ali morate se skloniti za izvesno vreme.

Zagrlio je Dušku i poveo je iz kuće.

- Baš ste dosadni - rekao je Dule grabeći pred njima.

- Kako ćeš ti? - Duška samo što nije počela da jeca.

- Snaći ću se. Ne brini.

Sedeći na zadnjem sedištu, Dule je dreknuo: - Vuče, bicikl!

- Dobro, dosado! - nasmejao se Vuk, odlazeći prema garaži.

- Izvešću kola - dobacila je Duška preko ramena. - Zatvori kapiju. - Ušla je u mercedes i dala kontakt da

se zagreju grejači.

Vuk je obišao kuću, otvorio vrata garaže i ušao. Osmehnuo se kada je video da je Dule lancem vezao

bicikl za cev vodovoda, a ključ ostavio u katancu.

Tada je prvi put čuo da Duška pokreće starter i da automobil ne prihvata.

- Nije imala nerve da sačeka da se zagreju grejači - promrmljao je Vuk, otključavajući bicikl.

Onda je ponovo čuo dugo verglanje.

Shvatio je.

Jurnuo je iz garaže urlajući: - Ne.!

Pojurio je iza ugla kuće kada je odjeknula strahovita eksplozija, koja ga je osbacila unazad. Zeleni

mercedes se podigao u vazduh metar-dva, zahvatila ga je plamena buktinja, a njegovi delovi leteli su na

sve strane, padajući po mladoj, zelenoj travi u dvorištu.

24.

Kolona taksi vozila je bila nepregledno duga. Na radio-anteni svakog vozila bio je vezan crni flor. Kretali

su se lagano, približavajući se groblju Orlovača. Ibarska magistrala je i dalje bila puna taksi vozila, a

parking i poljana kod ulaza u groblje bili su do poslednjeg mesta ispunjeni taksi vozilima.

Oko rake su stajali ljudi u tamnim odelima, spuštenih glava, nemi. Kraj rake su se nalazila dva kovčega.

Veći - Duškin, i manji - Duletov.

Vuk je stajao između Tošketa i Olge, potpuno nesvestan onoga što se događa oko njega.

Sveštenik je završavao pogrebno opelo. Zapevao je: „Bože, oprosti im sve izrečene i urađene grehe, jer ti

si jedini koji sve zna“!

Mikrofonu, koji je bio postavljen kraj kovčega, prišao je Bogdan Teović. Ćutao je izvesno vreme. Bilo je

očigledno da traži prave reči, ali da ih ne nalazi.

- Pitam se - izgovorio je konačno, a glas mu je bio mukao i gorak - pitam se, kako se oprostiti od dve

nevine, nedužne duše, koje nikome nikakvo zlo nisu nanele! Pitam, jer ja ne znam odgovor. Znam samo

da je zlikovačka ruka odnela divnu ženu, suprugu, majku... Mališan, koji tek što je zakoračio u život,

61

morao je da ode iz njega. Kao nekadašnji taksista, kao počasni predsednik Udruženja taksista, zauvek ću

u duši biti čovek koji je gorak hleb za svoju porodicu zarađivao za volanom u ovom gradu. Znam šta

znači kada posle celog dana ili noći dođete kući i tamo vas dočeka porodica koju vi volite i koja voli vas;

porodica koja vam znači sve u životu. Duške i Dušana više nema, ali će zauvek ostati s nama. Dušana i

Duške mi ćemo se sećati dok budemo živi. Slava im!

Nad grobljem se iz hiljadu grla začulo muklo: - Slava im!

Četvorica grobljanskih radnika podvukli su konopce ispod Duškinog kovčega i spustili ga u raku. Kada su

konopce podvukli pod Duškov mali kovčeg i kada su ga podigli, Vuk se onesvestio.

Dispečeri u taksi centru su bili zapanjeni onim što su videli na ekranima. Iz svih ulica koje su vodile ka

prostoru ispred Savezne skupštine dolazila su taksi vozila. Istovremeno, patrole MUP-a koje su dežurale

na prilazima gradu javljale su da kolone taksista iz svih pravaca stižu u grad. U centru grada je već vladao

saobraćajni kolaps. Vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća prestala su da se kreću.

Određeni broj putnika je negodovao, ali većina je imala razumevanja za ono što se događalo u gradu.

Kordon milicionera specijalaca stajao je na stepeništu ispred zgrade Savezne skupštine. Na sebi su imali

zaštitne kacige i štitove.

Predsednik Gradskog udruženja taksista uspeo je da izdejstvuje dozvolu za održavanje mitinga ispred

Savezne skupštine, uprkos posebnoj zabrani donetoj po početku ratnog stanja.

Toške i Olga odveli su Vuka kući. Ugao zgrade je bio srušen i Toške je na tom mestu postavio najlonsku

foliju, u slučaju da počne kiša. Olga je uključila televizor. Svi programi su prenosili okupljanje taksista

pred Saveznom skupštinom.

Za mikrofonom je govorio predsednik Gradskog udruženja taksista.

- Tragičan je događaj zbog koga smo se ovde okupili - započeo je, a njegov glas je odjekivao iz zvučnika

postavljenih na trgu Nikole Pašića, među stablima u Bulevaru kralja Aleksandra, kroz ulicu Kneza Miloša

i dalje preko Terazija i Trga slobode. - Nažalost, ne možemo ništa da izmenimo, ali u ovom gradu nešto

se mora izmeniti.

Pomerio se i pokazao Teoviću da dođe pred mikrofon. Teović je sporo prišao.

- Hvala, predsedniče - rekao je lagano. - U zlim smo vremenima, dragi prijatelji... Spolja tuku u nas...

Iznutra neko hoće da izazove građanski rat. Mi to nećemo dopustiti, kao patriote, kao Srbi, kao

Jugosloveni. Znam da ne tražite mnogo. Zahtevamo samo da vam se omogući da pošteno i sigurno radite

svoj posao. Tražite da vas država zaštiti od ubica. A oni nadiru sa svih strana. Ruše naše gradove, naše

mostove, ubijaju naše porodice... Unutrašnji neprijatelj je mnogo opasniji od spoljašnjeg. Kao član

Republičke vlade, ja vam obećavam da ćemo učiniti sve da se ovakva vrsta zločina, kakva se dogodila

našem prijatelju, nikada više ne dogodi.

Kako je govorio, tako je intenzitet Teovićevog glasa rastao. Znao je kako treba delovati na mase.

- Tako je..! - odjekivalo je oko hiljadu glasova. - Tako je!

- Mi tražimo samo pravdu - vikao je Teović u mikrofon, podižući ruku u vazduh i podvlačeći svaku reč

ritmičkim pokretima šake.

- Pravdu! Pravdu! Pravdu! - taksisti su urlali, podržavajući svaku Teovićevu reč.

Sedeći u udobnoj fotelji u svom kabinetu, Paša nije skidao pogled s televizijskog ekrana.

Lazar mu je doneo piće i Paša ga je mahinalno uzeo.

- Kakva je razlika između Teovića i ostalih koji vode neku od stranaka i žele potpunu vlast? - upitao je

Ferko. Stajao je kraj prozora i posmatrao prenos mitinga ispred Savezne skupštine.

- Nikakva - rekao je Paša. - Apsolutno nikakva. Capo di tutti capi! U tom smislu je sve ovo.

Ferko je zamišljeno rekao: - Znamo šta on namerava. Kad se ovaj rat završi, biće mu potrebna dobro

organizovana glasačka mašina. I on je sada priprema. A taksisti, kamiondžije, građani s dva grama

mozga, koji gledaju ovaj prenos, poverovaće u njegovu iskrenost. Takav smo mi narod: što nas više lažu,

više verujemo.

- Pozivam vas - čuo se Teovićev glas s malog ekrana - da protestnom vožnjom kroz grad iskažemo svoju

solidarnost s našim prijateljem koji je izgubio porodicu.

Iza milicionerskog kordona pojavio se mercedes za čijim je volanom sedeo Tirke.

62

Teović je ušao u vozilo. Mercedes je krenuo. Taksisti su jurnuli u svoja vozila. Za nekoliko trenutaka

formirala se kolona. Začulo se trubljenje sirena, uključeni su alarmi.

Olga je stajala na sredini dnevne sobe u Vukovoj kući.

- Šta se ovo događa? - zgranuto je promucala. Bila je zgađena scenom pred Saveznom skupštinom.

- Završiće se rat - rekao je ogorčeno Toške. - Sada koristi priliku da sebi pripremi teren da se oklizne

naviše. - Ustao je i dodao: - Idem kući.

Prodrmao je Vuka. - Šta da ti kažem, rođeni moj?

Vuk je odmahnuo glavom. - Ništa.

Toške je pogledao Olgu.

- Ja ću ostati još malo. Slobodno idi.

Kad je bio na vratima, Toške se okrenuo. - Ti razumeš. Veru bi pokosio infarkt da je bila na sahrani. -

Vuk je klimnuo glavom. Toške je izašao.

Olga je isključila televizor. Spustila se na trosed pored Vuka.

- Mogu da ostanem ili ti možeš kod mene. Tamo ćeš biti sigurniji.

Vuk je oštro odbio glavom. - Ne. Ostajem sam.

Olga ga je posmatrala i onda shvatila.

- Gospode. Shvatam! Hoćeš da budeš mamac. Znaš da oni neće odustati. I ti ćeš ih sačekati.

Vuk je ćutao.

- Život ti ništa ne znači. Sve se završilo. Ne postojiš.

- Duško je imao samo osam godina - rekao je tiho Vuk. - Tek je naučio da vozi bicikl. Nikada se neće

zaljubiti. Nikada neće...

Nije uspeo da se savlada. Jecaj je grunuo iz njega. Olga ga je zagrlila. Tapkala ga je po ramenima dok je

on beznadežno, očajnički plakao.

25.

Prošlo je više od sat vremena otkako je Olga otišla. Vuk je sedeo na istom mestu na kom ga je ona

ostavila. Traka koju je Toške snimio za vreme proslave Duletovog rođendana polako se odmotavala. Na

televizijskom ekranu gledao je kako Duško trči prema njemu, očiju razgoračenih od iznenađenja. Zagrlio

ga je preko bicikla i rekao: „Srećan ti rođendan, srećo!“

Isključio je televizor. Ne sme na taj način da razmišlja. Dogodila mu se najstrašnija nesreća koja može da

pogodi ljudsko biće. Nije jedini. Stotine ljudi doživljava istu sudbinu, ili sličnu. Lansirane rakete,

avionske bombe ubijaju njihove voljene, ruše sve što su godinama izgrađivali. Snaga, kukavičluk, kult

veličine pretvoreni su u religiju pravde, u ime poštovanja svojih interesa. Sve je zasnovano na obmani;

multipliciralo se u presudu ljudožderstva nove teologije i novog morala novog milenijuma. Oni ne mogu

ništa da učine. On može! „Nije u pravu“, razmišljao je dalje. „Olga nije u pravu.“ Očajanje je ustuknulo

pred navalom strahovitog besa. Život se nije završio. Završiće se kada Duškine i Duletove ubice budu u

paklu. Nije znao odakle da počne, ali se nadao da će se oni sami pojaviti. Đavo će doći po svoje, i svoje

će dobiti.

Na ulaznim vratima začulo se zvono. Vuk je prišao knjigama koje su se nalazile na komodi, pored slike s

ratišta. Podigao je poklopac s kutije u kojoj se nalazio komplet knjiga Vuka Karadžića i izvukao revolver,

koji je bio sakriven ispod knjiga. Repetirao ga je i uvukao u pantalone iza leđa. Duks je prebacio preko

pantalona i prišao vratima.

Otvorio ih je.

- Dobro veče - rekla je žena koja je stajala pred ulazom. - Znam da ovo nije najpogodniji trenutak da vas

uznemiravam, ali vas neću dugo zadržati... Oprostite, ja sam Taša Divac, istražni sudija.

- U pravu ste, nije pogodan trenutak.

- Znam, znam... - Glas joj je zvučao ljubazno. - Ali ja bih, kao i vi, želela da što pre pronađemo ubice

vaše porodice.

„Šta ti možeš da uradiš?”, prošlo je Vuku groz glavu. ,,Da ih gađaš tom glupavom tašnom ili da trčiš za

njima u uzanoj suknji i na visokim potpeticama?"

63

- Molim vas - dodala je Taša Divac.

Vuk se pomerio. Taša je ušla. Dnevna soba je bila mala. Ogledalo je bilo prekriveno tamnim platnom.

Prolazeći pored televizora, osetila je statički elektricitet. „Šta li je gledao?“, upitala se u sebi. „Sigurno ne

televizijsku emisiju." Primetila je crvenu tačku koja je pokazivala da je video još uključen. „Verovatno

neku porodičnu kasetu.“

- Ne bi trebalo ovo da vam kažem - rekla je kao da se izvinjava - ali i pored tragedije koja vam se

dogodila, ne treba pogoršavati stanje u kome se nalazite. Sebi nećete pomoći. Naprotiv. Znate - primetila

je Vukovu diplomu koja je bila uramljena i okačena iznad sabranih dela Vuka Karadžića - znate, jedina

korist koju su izvukli Antonije i Kleopatra kada su napali Agripine liburne, koji su ih opkolili, bilo je

otvaranje prolaza. Bili su u izuzetno teškoj situaciji, ali Kleopatra se probila sa šezdesetak lađa... I vi ste

tako opkoljeni; pokušajmo da pronađemo taj prolaz.

Podigla je fotografiju u staklenom ramu na kojoj su bili Vuk, Toške, Žuti i Batke u maskirnim

uniformama. Upitno je pogledala Vuka.

- Ratna fotografija.

- Iz rata u kome nismo učestvovali... Dakle - započela je kao osoba koja je tačno predvidela njegove

postupke - odlučili ste da budete mamac. Ja bih to isto učinila kada bih bila na vašem mestu i kada bih

smatrala da je to najbolje rešenje. Ali nije. Vi ne znate ko je podmetnuo eksploziv u vaša kola. Razume se

- iznosila je sa analitičkom preciznošću - mogli biste da odete do Petra Markovića i da pokušate od njega

da doznate ko se krije iza zločina.

„Gospode", pomislio je Vuk. „Nemoguće da je telepata.“ Upravo to je nameravao da uradi.

- To ste nameravali da uradite? - produžila je Taša Divac. - Ali, šta? Šta ćete dobiti? Petar Marković je

duboko zagazio u kriminal; toliko je prevejan, podmukao i dobro čuvan, da niti možete da mu se

približite, niti da ga preslišate na svoj komandoski način.

- Ko je Petar Marković? - Vuk je pokušao da igra na tu kartu, iako je unapred znao da će izgubiti.

Taša se gorko nasmejala. - Vi ste inteligentan čovek... - Pokazala je prema diplomi Filološkog fakulteta. -

Ako ništa drugo, morali ste pročitati brdo knjiga da biste diplomirali svetsku književnost. Zar mislite da

smo mi s prava, iz policije manje obrazovani? Da se nas dvoje ne lažemo: mogla bih da izdam nalog za

vaše privođenje i mirno podnesem optužnicu za učešće u masakru u magacinu Petra Markovića.

Ekspertiza je utvrdila da je boja s vaših kola identična s bojom na drumskoj grdosiji, koja je očešala vaš

mercedes. Mogla bih da vas optužim za četvorostruko ubistvo.

- Petostruko! - izgovorio je mirno Vuk.

- Vozač?

Vuk je potvrdio glavom. - Ali ja to nisam učinio i nisam u tome učestvovao.

- Razume se. Meni je to jasno. Ali nas dvoje, kao Antonije i Kleopatra, moramo pronaći prolaz kroz koji

ćemo moći da prođemo. To nije Marković. On je svakako uklonio leš vozača i sredio magacin. Ali on nije

izvršio masakr, niti je podmetnuo eksplozivu vaša kola. To je uradio neko ko je iznad njega.

- Ko?

- Da znam, ne bih bila ovde. Šta ste videli u magacinskoj hali?

-Ništa. Po preporuci jednog prijatelja, otišao sam kod Markovića da kaparišem kola. Pet stotina maraka, i

onda otplata.

- Da li je Marković znao da dolazite?

- Ne. On, pa vi to znate...

- Preprodaje kola. Naravno. Znači, vi ste se pojavili neočekivano. Tako sam i pretpostavljala.

- Stigao sam kada je započela pucnjava. Sakrio sam se iza sanduka, kraj ulaza u prvi magacin. Nekoliko

trenutaka kasnije iz magacina je izjurila ona grdosija i zakačila desno krilo mojih kola. Kada su odmakli,

ušao sam u halu...

- Zašto? Zašto niste pobegli?

- Zato što je neko mogao da bude živ. Mogao sam da mu pomognem.

- To je krajnje glupava pretpostavka. Ovakvi tipovi ne ostavljaju žive za sobom.

Vuk je pomislio na Tošketa. Rekao mu je skoro identičnu rečenicu.

- Svi su bili mrtvi.

64

- Nisu.

Vuk je zapanjeno gledao u Tašu Divac.

- Nisu, bar tada. Čuvar magacina negde je bio skriven. I on vas je sigurno video.

- Onda zaista ne biste mogli da me optužite. On je svedok da nisam...

- On je pokojni svedok. Zašto je uklonjen, mogu samo da pretpostavim; nema nikakvih dokaza ko je to

učinio. Ali je odradio temeljito.

- Zašto mislite da me je on video?

- A zašto vi mislite da je jedan polugluv, neupotrebljiv i tupav penzioner uklonjen sa četiri hica koja niko

nije čuo u susednom stanu, iako su zidovi osam santimetara debeli. Cigle su stavljane na kant.

Odnekud, spolja, začula se sirena za uzbunu. Taša Divac je samo za trenutak zastala. Osluškivala je, i

potom odmahnula glavom.

- Više nećemo moći da zaspimo bez ovih sirena... Ako je uklonjen taj jadnik, mislite li da će prezati da

vas raznesu na bilo koji od mogućih načina? A tih načina je nebrojeno mnogo.

- Zašto ste vi, zapravo, došli? - upitao je Vuk direktno.

- Da vam skrenem pažnju. Da vas opomenem. Znala sam da hoćete da budete mamac. Ali neko mora da

izvuče udicu. Zapamtite, uvek ću biti negde blizu vas. - Pružila mu je svoju vizitkartu. - Pozovite me u

bilo koje doba. Dan-noć, nije važno.

Krenula je ka vratima i zastala na njima.

- Nadam se da imate dozvolu za to oružje koje krijete iza leđa, ispod duksa. Ne znam da li će vam nešto

značiti, ali da sam mogla, sve bih učinila da zaštitim vašu porodicu. Žao mi je.

Klimnula je glavom i izašla. Posmatrao je kako prelazi dvorište, zagledajući ugao kuhinje, razrušen u

eksploziji automobila, seda u maleni jugo i odlazi niz ulicu. Nije se okrenula, nije ga pogledala kroz

bočno staklo. Jednostavno, opomenula ga je, predložila mu to što je mislila da je njena obaveza da uradi

kao istražni sudija, i odvezla se mužu, nekom svom ljubavniku ili jednostavno kući u kojoj možda čuva

gomilu pasa ili mačaka.

Taša Divac je verovatno već stigla do kružne raskrsnice, šest kilometara udaljene od njegove kuće, a Vuk

je i dalje stajao na izlaznim vratima zureći u noć.

Više nikada neće čuti Duškin glas: „Briši noge, molim te“!

Više nikada! Više nikada! Nikada više neće čuti Duškin glas.

Sve što je Taša Divac izgovorila, bilo je logično. Nije rekla: „Pustite ih da naprave grešku, pa ćemo ih

onda pohvatati". Nije ni trebalo da mu kaže. Oboje su bili svesni te činjenice.

Kako je glupo potcenio Tašu kad je rekla da je istražni sudija! Prezirao je prava. Sreo je nekoliko

pravnika u životu, i svi su bili preispoljni glupaci. Izuzev paragrafa koji su bili naslagani u njihovim

glavama, kao kartoni s podacima o knjigama u Gradskoj biblioteci, nisu znali ništa drugo. Većina nije

imala smisao za humor. Sve razgovore koje su vodili započinjali su raspravama o besmislenim parnicama

i isto tako ih završavali. I svaka rasprava se okončavala mudrom izrekom: „Bolje mršava krava, nego

debela parnica". A mislili su suprotno. Bili su dosadni. Nisu prema Vuku ispoljavali nikakvu odbojnost,

ali se njemu kosa na glavi dizala od samog susreta s ličnostima lišenim bilo kakve mašte.

Izgledalo je da je Taša Divac nešto drugo. Pogledao je njenu vizitkartu, zatvorio vrata i krenuo prema

sredini sobe.

Tada je odjeknuo prasak razbijenog prozorskog stakla. Vuk se instinktivno bacio na pod, povukavši ivicu

troseda.

Od detonacije su se zatresli zidovi prostorije. Stakla su popucala, noćna lampa, koja je bila uključena,

razletela se u komade. Delovi nameštaja leteli su po sobi. Padali su po Vuku, koji je zaklonio glavu

rukama. Da se nije bacio iza troseda, Taša Divac bi bila potpuno u pravu.

Sačekao je da se eho detonacije stiša. Spolja je začuo startovanje motora. Uspravio se, zaleteo i bacio kroz

prozor, čiji je ragastov bio izvaljen silinom eksplozije. Dočekao se na ruke pri padu na zemlju, prevrnuo

se preko glave i pojurio prema ulici.

Istovremeno je iza pojasa izvukao pištolj.

Izjurio je pred kapiju.

65

Sasvim daleko, u dnu ulice video je zadnja svetla vozila koje je brzo odmicalo. Ni trenutak se nije

dvoumio. Bila su to svetla pajera.

26.

Na sredini disko kluba Mona Liza okretala se ogromna kugla, čija je površina bila prekrivena malenim

šestougaonim ogledalima. Laserski zraci, koji su u nju bili upereni iz uglova dvorane, prelamali su se na

površini ogledala i odbijali prema posetiocima. Raznobojna prigušena svetla su se ukrštala, padajući,

uglavnom, na lica mladih ljudi koji su igrali u ritmu muzike, čije je zvuke povremeno prekidao disk-

džokej urlajući u mikrofon. Najavljivao je nove numere, pozdravljao poznate ličnosti koje su dolazile u

klub, pevao uz muziku s kompakt diskova.

Gužva je bila strahovita. Lazar je bio naslonjen na šank i lagano je pio martini. Ferko mu se podsmevao.

- Razumeo bih da piješ martini zato što je žensko piće, a ti voliš žene. Ali ja nisam primetio da luduješ za

njima.

- Zašto ne ideš kući? Nije mi potrebna dadilja.

- Tvoj otac smatra da ti je potrebna zaštita. Ne osećam nikakvo zadovoljstvo da u ovom galimatijasu

provodim noć, ali konja vezujem gde mi gazda kaže.

- Onda popij to, pa idemo - mrzovoljno je rekao Lazar. - Prošli put sam ovde video sjajnu curu. Zbog nje

sam došao, ali je sada nema. Smeta mi ovolika gužva.

- Ko pre curi, njegova deca - nasmejao se Ferko, ispijajući treću čašu viskija. - Budu li krenule rakete,

ovde će za jedan minut biti brisani prostor. Iako je ovo dobro sklonište. Ukopano u stenu, ozidano

debelom ciglom još u XIV veku. Pravi lagum. Ako je odoleo tolikim vekovima, zašto ne bi NATO

granatama?

Nešto slično mislio je i Tapi. Dan ranije pozvao ga je Tirke i pokazao mu Ivaninu sliku.

- Vidiš li ovu...? To je gazdina kći. Od ovog trenutka postaješ ,,flaster“, ali nevidljiv. Bude li se njoj nešto

dogodilo, ti si mrtvac koji trenutno hoda.

Teović je bio krajnje precizan. Posmatrao je Tirketa u svom kabinetu.

- Da li ti je jasno šta ti govorim? - upitao je, dok je Tirke stajao pred njim.

Kada je ušao u kabinet, Tirke je osetio miris sperme. Nije to bilo prvi put da oseti neprijatan miris pri

ulasku u Teovićeve prostorije. Znao je da obrađuje sekretaricu kad god bi osetio potrebu da se nađe među

ženskim nogama. Zaključao bi kabinet - ponekad ni to nije činio - i jurišao bi na nju, dok ne zadovolji

svoje nagone. Kada nakon toga ne uključi erkondišn, osećao se miris sperme.

- Jasno mi je - ledeno je odgovorio Tirke. - Ali vaša kći mene poznaje i ne mogu da budem neprimetan.

Morao bih da budem previše daleko i ne bih mogao dobro da obavim posao.

Teović se složio. Tirke je bio u pravu. - Koga predlažeš? -upitao je.

- Tapija. Od nedavno je s nama.

- Koliko je dobar?

- Dovoljno.

Istog dana Tapi je stigao pred manastir. Strpljivo je čekao u kolima. Kada se Ivana pojavila i svojim

automobilom krenula prema gradu, vozio je za njom, ali na takvoj udaljenosti da ni na koji način nije

mogla da pomisli da je prati.

U Mona Lizu je došla s Likicom i Tanjom. Povremeno je prihvatala da se žrtvuje i vidi se s njima. Nije to

bilo društvo u kojem je uživala, ali nikada, ni na akademiji, gde su bile zajedno, a ni kasnije, nije imala

nekoga u čijem bi društvu provela tridesetak minuta, a da ne pomisli: „Bolje da sam šetala ili otišla u

bioskop"!

Tanja je uzimala kokain. Najlakše je dolazila do njega upravo u Mona Lizi, preko muzičara koji su disko

klub smatrali svojom Mekom, u koju se mora otići na hodočašće. Do novca je dolazila bez teškoća. Njen

otac je bio pomoćnik ministra i ona je uvek imala onoliko koliko joj je bilo potrebno. Kada je čula da je

Manojlović ubijen, Ivana je pomislila da Tanju to neće posebno uzbuditi u emotivnom smislu. Ali u

materijalnom, to je za nju bila prava katastrofa.

66

Likica je bila mnogo talentovanija od Tanje. Slikala je morbidna platna na kojima su muškarci uvek bili

predstavljeni sa ogromnim falusom. Da bi proverila svoj umetnički kredo, ljubav je vodila isključivo s

dvojicom muškaraca istovremeno.

Tanja je za to veče bila podmirena kokainom. Osvrtala se merkajući momke. Koga da odabere? Pogled joj

se zadržao na Tapiju, koji je ispijao koka-kolu na tri-četiri koraka iza njihovih leđa.

- Mislim da ću da ga kresnem - rekla je odmeravajući Tapija.

Likica je pogledala ogromnog momka kratko podšišane kose, u kožnoj vindjakni, tesnim farmerkama i s

minđušom u uhu.

- On tebe ne bi sve dok imaš vaginu - rekla je. - Peša, hiljadu posto. Vidi ga koliki je. Ovoliki tipovi su

pešovani. Pogledaj koliko su mu tesne farmerke, samo zato da bi mu se kita videla što bolje. On traži

Njega!

- Večeras moram da ga osetim - Tanja je uporno preplitala jezikom. - Moram! - Švrljajući pogledom kroz

Mona Lizu, kraj šanka je ugledala Lazara i Ferka. - Šta kažete za onog tamo?

- Nije loš, ali je sigurno impotentan, čim se tebi sviđa.

Ivana je počela da se smeje.

- Šta je tebi smešno? - Bilo je očigledno da Likica nije odabrala svoju dvojicu za to veče i bila je pomalo

histerična.

- Pitam se zašto sam došla! - rekla je Ivana. - Slušam vas otkako smo stigle. Samo mislite s kim ćete u

krevet. Ako nećete da uživate u muzici, bolje je da krenemo kući. Pokupite usput bilo koje tipove i

potucajte se. Ionako vam je svejedno s kim ćete u krevet.

- A s kim ćeš ti da se krešeš? - podsmešljivo je pitala Likica. - Priznaj kad si poslednji put bila s

muškarcem? Zaboravila si. - Tanja se histerično i prigušeno smejala. - Tuca se sa onim svecima na

freskama. I to usred manastira. Sakralno! Možda je nekrofil - ciktala je kroz smeh.

- Gonite se obe - ljuto je presekla Ivana i krenula prema izlazu.

U trenutku dok je prolazila pored Ferka i Lazara, na ulazu u disko klub pojavila su se dvojica muškaraca.

Na glavama su imali pletene kape sa otvorima za oči i usta. Široke maskirne bluze i pantalone. U rukama

su držali heklere. Jedan je ošinuo rafal iznad glava posetilaca kluba. Nastala je cika. Devojke su vrištale.

Mladići su se unezvereno okretali, gledajući kuda bi mogli da umaknu. U trenutku kada su meci zapraštali

nad glavama posetilaca i počeli da se odbijaju o stenovitu tavanicu, Lazar je zgrabio devojku koju je

ugledao pred sobom i povukao je iza stuba kraj kojeg je stajao.

Drugi čovek je mahao heklerom i pred njim se razdvajala gomila. Videlo se da traži određenu osobu.

Prošao je kroz ceo klub, počeo da se vraća i tada je ugledao Lazara i Ivanu. Krenuo je pravo prema njima.

Njegove tamne oči su se caklile. Lazar je pomislio: „Ovaj se dobro ufiksao".

Čovek je mahnuo heklerom prisiljavajući Lazara i Ivanu da izađu iza stuba. Nisu imali drugog izbora.

Krenuli su. Čovek im je pokazao prema mestu na kom su stajale Tanja i Likica.

Ferko je lagano prineo ruku sakou. Čovek je to primetio.

- C...c... - Odrečno je mahnuo heklerom. Ferko je vratio ruku na šank. Lazar i Ivana su stajali jedno kraj

drugog. Čovek ih je razdvojio heklerom. Iza njih je video Likicu, Tanju i Tapija, prislonjenog uza zid.

Njegova ruka je bila dopola povučena iza leđa. Uvek je tamo nosio revolver.

Čovek je uperio hekler u Lazara, potom u Ivanu. Ponovo u Lazara. Šetao je oružje kao da se koleba u

koga će prvo da puca.

- Zašto? - upitao je Lazar.

- Zato što se sve plaća, seronjo! - dopirao je mukao glas ispod kapuljače.

Stojeći za šankom, Ferko se iznenada ukočio. Namršteno je posmatrao čoveka pod kapuljačom.

Hekler je šetao levo-desno. Najednom je zastao u sredini. Čovek je pritisnuo obarač. Metak je pogodio

Tapija direktno u čelo. Lobanja je prsla. Krv je šiknula unaokolo. Poprskala je Ivanu, Lazara i Likicu,

koja je počela histerično da vrišti.

Prilikom pucnja, oni koji su bili najbliži čoveku s heklerom legli su na pod. Lazar je povukao Ivanu i

bacio se preko nje.

Čovek je pojurio ka vratima. Na njima je zastao, okrenuo se i rekao: - Bilo mi je zadovoljstvo. Želim vam

prijatno veče. Ne brinite, pozvaćemo policiju.

67

Nestao je iza vrata zajedno sa svojim pratiocem.

Za trenutak je u diskoteci vladala potpuna tišina, potom je nastao haos od vriske, galame i dovikivanja.

Poluparalisan i zaglušen pucnjem, Lazar je ležao preko Ivane. Ona ga je gledala odozdo i besno ciknula:

- Diži se s mene, idiote.

Lazar je lagano ustao. Pogledao je prema Ferku. Ovaj je stajao oslonjen o šank. Namršten. Očigledno je

bio strahovito ljut što nije mogao da reaguje i zaštiti Lazara. Ispijao je viski u kratkim, ljutim gutljajima.

Lazar se okrenuo ka Ivani. - Izvini što sam ti spasao život.

Njeno lice je bilo isprskano krvlju.

- Samo si mi upropastio haljinu - ciknula je. - Maramicom je brisala krv s lica.

Lazar je lagano prišao Ferku. - Jesi li dobro? - upitao je.

- Čini mi se da jesam - muklo je odgovorio Ferko. - Ali nisam siguran.

- Šta je trebalo da uradis? Da potegneš pištolj i da pucaš?

- To bi bilo najgluplje što bih uradio - odgovorio je Ferko, pokazujući zabezeknutom šankeru da mu

ponovo nalije piće.

27.

Tridesetak minuta kasnije istražni sudija Taša Divac izašla je iz svog zelenog juga. Ulaz u đisko klub je

bio oivičen širokim trakama na kojima je pisalo: „Policija". Četiri patrolna automobila su bila parkirana

unaokolo. Nekoliko mladih ljudi razgovaralo je sa inspektorima u civilu.

Gomila se tiskala sa spoljne strane oivičenog prostora. Niko nije obraćao pažnju na talasast zvuk sirene za

uzbunu.

- Kakav lud narod - pomislila je Taša Divac. - Postoji li nešto čega se on plaši?

Pre nego što joj je Miki poslao poruku preko pejdžera, šetala je s Dripijem. Nikada ga nije vodila na

povocu. Bilo je dovoljno da mu kaže šta da radi, i mali pas, nalik terijeru, ponašao bi se kao vrlo

pristojan, lepo vaspitan i uljudan rasni avlijaner, kako je Taša govorila. Prolazeći pored jednog dvorišta,

videla je čoveka kako kleči na zemlji, osvetljen baterijskom lampom.

- Šta to radite, komšija? - upitala ga je iznenađeno.

- Sejem travu - odgovorio je čovek ne dižući glavu. Iz plastične kese pažljivo je zahvatao šaku po šaku

semena i ravnomerno ga razbacivao oko sebe. Potom je grabuljom navlačio sloj zemlje i onda lopatom

tabao po zemljanoj površini. - Prošle godine sam sejao po danu. Svrake su sve videle i pokljucale. E, sada

sam ih prešao. Otišle su na spavanje. Nadam se da ih oni ludaci iz NATO-a neće probuditi ako počnu da

istresaju svoja govna.

Onda je zazvonio pejdžer.

Taša se sagnula i provukla ispod žute trake. Prešla je nekoliko koraka i iznenađeno se zagledala u Ferka.

- Svakoga sam mogla ovde da očekujem, osim vas. - Odista je bila iznenađena.

- Ponekad volim da sam s mlađarijom - odgovorio je Ferko paleći cigaretu. Primetila je kako mu prsti

podrhtavaju.

- Bilo je žestoko, kada vam se tresu ruke - Taša Divac ga je gledala direktno u oči. Ferko se smirio za

trenutak. - Pa, moglo bi se tako reći. Ti ludaci su mogli da naprave masakr.

- Da - zamišljeno je primetila Taša Divac - izgleda da su masakri u modi. - Jeste li videli šta su uradili na

onom mostu? Tri aviona, četiri rakete u kompoziciju putničkog voza.

Dvadesetoro ljudi je ugljenisano. - Okrenula se i uputila prema mestu na kom je stajao Miki.

- Dosta posla ovih dana - rekla je prilazeći mu. - Šta imaš?

- Čovek koji je ubijen je jedan od Teovićevih Ijudi. Odnedavno je zaposlen kod njega kao telohranitelj.

Zašto se nije iznenadila? Ni trunke čuđenja. Kao da je znala šta će joj mladi saradnik saopštiti. Teovićev

čovek je ubijen. Pa, razume se. Zašto je bila sigurna da će čuti takvu vest - nije imala pojma. Taša Divac

se lagano okrenula prema mestu na kom je stajao Ferko. Razgovarao je mobilnim telefonom.

,,A Ferko je Pašićev najodaniji saradnik", mislila je Taša. ,,To je obračun Pašića s Teovićem. Stari računi.

Ferko je bio prisutan da bi nadzirao egzekuciju. Kako to dokazati?”

Nikako. Ipak, pojaviće se neka sitnica, tračak, ko zna šta i ona će biti spremna.

68

Mladi inspektor je delovao neodlučno.

- Da čujem! - izgovorila je Taša Divac. - Šta se ne uklapa?

- Pa, u obračunu umalo nije stradao Pašin sin.

- Molim...?

- Svedoci su dali izjave... - Listao je notes. Sve je zabeležio. Šakom je lupnuo po notesu.

- Sve izjave su ovde. Ubica se kolebao između Pašinog sina i Teovićeve kćerke. A onda je ubio

telohranitelja.

Taša Divac ga je posmatrala zamišljeno. Preko njegovog ramena videla je Pašinog sina kako otvara

Teovićevoj ćerci vrata na kolima. Bila je zapanjena.

- Više ništa ne razumem - promrmljala je. -Apsolutno sam sluđena.

Stojeći pred otvorenim vratima BMW-a, Ivana je izgovorila: - Nije potrebno da se žrtvuješ.

Lazar se osmehnuo. - Nisam pio preko mere, imam vozačku dozvolu i ne moraš da se plašiš.

- Ja se plašim samo budala. Ako otkrijem da pripadaš toj vrsti, izaći ću iz kola. Jasno?

- Kako ti kažeš. - Zatvorio je vrata. Dok je obilazio automobil, video je Ferkov pokret koji je značio:

„Kuda ćeš?“. Lazar je odmahnuo rukom, ušao u kola i krenuo kroz drvored koji je od lagumske diskoteke

vodio ka najbližoj ulici.

28.

Dvadeset minuta pre ponoći Vuk je izašao iz autobusa. Daleko, na tamnoj pozadini neba videli su se

nizovi projektila protivvazdušne odbrane. Odjekivale su detonacije. Posmatrajući svetleće putanje raketa,

vozač autobusa kroz smeh je rekao:

- Sipaj, Milutine. Sipaj.

Vuk je stajao kraj vrata, čekajući da se autobus zaustavi.

- Sin mi je u PVO. Tuče ih moj Milutin, pizda im materina natovska.

Vuk je prešao dve ulice pre nego što je stigao do telefonske govornice. Ušao je u nju i ubacio žeton. Uvek

je kod sebe imao nekoliko žetona, ukoliko bi zatrebalo da pozove Dušku, kada bi mu iskrsla duga vožnja,

nekuda van grada. Da ne brine. Više nikada neće brinuti. Nikada više Duška neće brinuti oko njegovog

povratka.

Gospode, nikada više neće videti Duleta!

U stomaku mu se pojavio ambis, koji mu je stegao želudac.

Okrenuo je broj.

- Olga, moramo se videti odmah.

Bila je bunovna. Pokušavala je da shvati šta to znači ,,odmah“.

- Sada...?

- Da.

- Gde?

- Kod nas, na parkingu.

Deo grada kojim je Olga prolazila bio je u potpunom mraku.

Na njenom belom jugu nije radilo desno srednje svetlo. Uvezla je kola na parking i zaustavila ih na

samom kraju. Otvorila je vrata i Vuk je ušao u automobil.

- Ne radi ti desno svetlo.

- Kome je to važno?! Reci...

- Večeras je kod mene bila Taša Divac, istražni sudija... Deluje ljubazno, ali i Pilat je bio ljubazan pre

nego što je oprao ruke.

- Šta je htela?

- Da me upozori da sam u opasnosti.

Olga je odmahnula rukama. - Baš ljubazno! Na dan sahrane tvoje porodice dolazi da ti skrene pažnju da si

u opasnosti. Je li ona monstrum?

- Ne deluje tako. Čovek bi čak mogao da pomisli kako je krajnje zabrinuta.

- Nisi joj valjda poverovao?

69

Vuk je pogledao Olgu.

- U redu. Dalje... - izgovorila je ona, predosećajući da joj tek predstoji da čuje glavni razlog Vukovog

poziva.

- Pošto je ona otišla, četiri-pet minuta kasnije ubačena mi je kašikara kroz prozor.

Olga se sledila. - Šta si rekao? Šta si to rekao?!

- Neko je ubacio kašikaru. Raznela je pola sobe.

- Gde si ti bio?

- Trosed mi je spasao život. Čuo sam kola i izjurio u dvorište. Jedino što sam video bila su svetla pajera

koji se udaljavao.

- Pajera?! Pa na tebe je pucano iz...

- Pajera!

- Treba ti lista vlasnika pajera, je li tako?

Klimnuo je glavom.

Olga je otvorila vrata, ali se sijalica iznad retrovizora nije upalila. Ona se okrenula prema Vuku.

- Budu li nas uhvatili, ostaćemo bez posla.

- Ne moraš da prihvatiš.

- Ko ih jebe!

Žurno su koračali preko parkinga prema ulazu u centralnu zgradu taksi službe.

- Jesi li primetio? - upitala je Olga.

- Šta? - Vuk se brzo okrenuo i pogledao oko sebe.

- Ne radi mi ni sijalica u kolima.

I protiv svoje volje, Vuk je morao da se osmehne.

- Nemoj ništa da mi kažeš - nastavila je Olga. - Znam da povremeno nisam normalna.

Ušli su u zgradu taksi stanice i popeli se na prvi sprat. Desno se nalazio dispečerski centar i odatle su

dopirali glasovi dežurnih dispečera. Olga i Vuk su skrenuli levo. Prošli su kroz hodnik i popeli se bočnim

stepeništem u potkrovlje. Hodnik je bio upola kraći od onog na prvom spratu. Zaustavili su se kod trećih

vrata na levoj strani. Iz kožne vindjakne, koju je imala na sebi, Olga je izvukla tri ključa. Jedan je uvukla

u bravu i okrenula ga na levu stranu. Brava je škljocnula i ona je pritisla kvaku.

Nalazili su se u kompjuterskom centru taksi stanice.

- Ne pali svetlo - prošaputala je prilazeći sistemu od četiri kompjutera, koji su se nalazili na dugom stolu

sa okruglim metalnim nogarima. Bili su postavljeni uza zid, levo od prozora, dopola prekriveni

aluminijumskom folijom i izlepljeni širokom trakom, kako se staklo u slučaju eksplozije ne bi rasulo.

Olga je sela za kompjuter, uključila ga i počela da kuca po tastaturi. Za to vreme je govorila:

- Ovo je za pet godina robije... A u ratnim uslovima i za doživotnu... Pa, kako god da je u zatvoru. Nadam

se da ćemo dobiti listing pre nego što dežurni u MUP-u otkriju. - Na ekranu se pojavila plava uzana traka

na kojoj je pisalo: „Unesite šifru“.

- Do đavola, ko zna šifru? - procedio je Vuk razdraženo.

Berlin: Više od 20.000 demonstranata protestovalo je protiv NATO agresije na Jugoslaviju.

Policija se brutalno obračunala s demonstrantima.

Moskva: Na trgu ispred Američke ambasade okupilo se više od 10.000 Moskovljana koji su osudili varvarski čin NATO-a.

- I dalje ne znaš s kim imaš posla. - Olga je otkucala dve brojke, četiri slova, i još dve brojke. - Tu smo! -

tiho je uzviknula. - Ponovo je odgovorila na pitanje koje se pojavilo na sivoj traci: ,,Šta tražite?“. Olga je

otkucala: ,,Vlasnici vozila pajero, registarski broj i adresa“. Pritisnula je enter i odmah uključila štampač.

Na ekranu je počela da se prikazuje lista vlasnika pajera. Istovremeno se čuo tihi zvuk „traktora” na

štampaču koji je vukao perforiranu hartiju, dok su se na njoj pojavljivala odštampana imena s

kompjuterskog ekrana.

- Prokleto je spor - nervirala se Olga. - Tražila sam da pojačamo memoriju, ali Upravni odbor stalno tvrdi

da nema novca... Hajde, hajde...

Lista sa imenima vlasnika pajera izlazila je mirno iz štampača.

70

Dežurni radnik u kompjuterskom centru MUP-a sedeo je za stolom i pio kafu s dežurnom

daktilografkinjom. Ispred njega je treperilo desetak kompjuterskih ekrana, emitujući raznovrsne fajlove.

Sve se odvijalo uobičajeno. Mladić je bio opušten, uprkos sireni koja je dva i po sata ranije proglasila

vazdušnu opasnost. Na teritoriji grada nije bilo eksplozija, razaranja. Tukli su negde prema severu.

Trenutno ih je interesovala Vojvodina. Mladićeva pažnja je bila usredsređena na mladu daktilografkinju.

Nije bila privlačna. „Verovatno ima male grudi“, razmišljao je. Kukovi su joj bili uzani, ali u ratnoj noći,

kao što je ova, možda i poslednja u životu... Ako neki manijakalni tip, trista kilometara udaljen, ipak

pritisne crveno dugme i ono na krstarećoj raketi aktivira kameru koja će pronaći zgradu, prostoriju i njih

dvoje za stolom i sa šoljicama za kafu, do đavola, noć bi mogla i lepše da se provede. Upravo je donosio

odluku kako to da predloži mladoj daktilografkinji, kada je ona pokazala na krajnji ekran s leve strane.

Mladić se okrenuo. Za trenutak je bio zaprepašćen.

- Šta je to, do đavola?

Odgurnuo se nogama o ivicu stola. Stolica na točkovima zaklizala je preko linoleumskog poda i

zaustavila se ispred kompjutera na čijem je ekranu prikazivan listing sa imenima i brojevima automobila.

- Neko nam je ušao u sistem! - konstatovao je zapanjeni mladić. - Da vidimo ko!

Brzo je kucao po tasterima susednog kompjutera, ne skidajući pogled sa onog na kom je bio otvoren fajl

sa imenima. Kucao je slepo. Znao je šta treba uraditi da bi se u narednih minut i trideset šest sekundi

saznala lokacija na kojoj se nalazi haker.

U isto vreme Olga je gledala odbrojavanje sekundi u donjem desnom uglu ekrana, gde se nalazio mali

časovnik. Kazaljka se okretala i Olga je znala da će dežurni u MUP-u svakog trenutka otkriti odakle je

neko prodro u sistem. Više ništa nije mogla da uradi. Pogledala je Vuka koji je, naslonivši se na sto kraj

nje, nestrpljivo čitao imena sa ekrana. - Još samo petnaest sekundi i prekidam, inače će nas otkriti - tiho je

opomenula Olga.

- Ukoliko sede pred kompjuterom. Hajde da verujemo da nisu toliko savesni.

- Ako jesu, biće ovde za pet minuta.

Dežurni u MUP-u grozničavo je kucao po tasterima kompjutera. Strahovito brza mašina tragala je za

hakerom. Jurila ga je besomučno, kao da je od njene životne važnosti hoće li ga pronaći ili ne. Iznenada,

ekran se zaplavio. Slova na njemu počela su da se nižu. Bila su crvene boje.

- Moj si! - uzviknuo je mladić. I kako su slova izlazila, na njegovom licu se sve više ocrtavalo

zaprepašćenje. - Centrala gradskog taksija, adresa, broj...

U isto vreme Olga je ispružila ruku i pokazala Vuku ime ispisano na ekranu: Petar Marković. Isključila je

kompjuter i izvukla perforirani list iz štampača.

- Nadajmo se da nas nisu otkrili. - Brzo su izašli iz prostorije. Zaključali su, tiho sišli niza stepenice, prešli

preko parkinga i ušli u Olgina kola. Nisu nikoga sreli.

- Zašto mi je Taša Divac rekla da Petar Marković nije umešan u ovo? - upitao se Vuk, dok je Olga

uvlačila ključ u kontakt bravu.

- Prvo: ne veruj sudijama! Drugo: sigurna je da je to on! Skuplja dokaze; biće to još jedan uspešno rešen

slučaj u njenoj karijeri.

- Šta ako se varamo?

- Proveri. Malo je pajera s reflektorima na krovu. Kada budeš našao Markovića, moći ćeš da znaš da li je

Taša Divac bila iskrena ili ne.

Vuk joj je pročitao adresu.

- Pa, to je njegovo stovarište. Taj pajero je službeno vozilo. - Olga je pokrenula svoj auto.

Izašli su s parkinga. - Znaš - dodala je - nismo dobili imena svih vlasnika.

Vuk je klimnuo glavom. Znao je to. - Pokušaćemo još jednom.

- Ako nas ne uhapse i ako ne promene šifru. A promeniće je.

- O tome ćemo razmišljati kad dođemo do tog mosta - rekao je muklo Vuk.

Olga je ćutala. Družila se s Duškom i znala je da je to njena omiljena formulacija kada bi joj se na vidiku

pojavio problem. Duška je bila sjajna žena i Olga je znala kako se Vuk oseća. Koliko god je poznavala

71

bračnih parova, ni za jedan od njih nije mogla reći da se posle deset godina braka voli kao što su se voleli

Vuk i Duška.

Na njenu žalost.

Trgla se.

Negde van grada čule su se detonacije. Ponovo su tukli krstarećim raketama.

29.

U daljini su odjekivale eksplozije. Ispred solitera su stajali ljudi i gledali ka nebu.

Radoznalost je bila jača od straha.

Lazar je lagano vozio BMW. Uživao je u sporoj vožnji, u oglašavanju neke noćne ptice, koja se čula dok

je automobil klizio kroz drvored, kao da nije preplašena učestalim potmulim treskom.

- Šta može da bude uzbudljivo u restauraciji fresaka? - pitao je Lazar, osećajući da pomalo nervira Ivanu,

i to ga je zabavljalo. Obrazi bi joj se osuli rumenilom i pege, koje je imala po nosu i jednom delu lica,

postajale su tamnije.

- Šta ima uzbudljivo u studiranju prava? Suvi i tupi paragrafi.

- Tu si u pravu, posebno zbog činjenice da sveci nikada nisu poštovali paragrafe.

- E, pa tebi se pruža prilika, kad završiš doktorat, da podneseš tužbu protiv njih. Doživećeš zvezdani

trenutak karijere, koji priželjkuje svaki pravnik. Dokazaćeš koliko je tvoja profesija u suprotnosti s

logikom.

Lazar se nasmejao. - Dopada mi se kada se ljutiš.

- To je imbecilna opaska... Ja se ne ljutim! Da li ti se možda dogodilo da si nekada zakoračio u crkvu?

- Naravno. U Sremskim Karlovcima, kada sam bio na školskoj ekskurziji.

- Hopovo vam je bilo daleko!

- U pravu si, i u Hopovu. Uglavnom zbog svetog Save.

- Dositeja. Ti si egzaktan primer neobrazovanosti naših pravnika. Dositej je pobegao u Hopovo...

- Sva sreća da sam te povezao. Možda ću večeras doživeti intelektualno prosvetljenje.

- I hoćeš - Ivanin glas je bio oštar. - Francuski arheolog, ime ti ništa ne bi značilo, pre desetak godina

tvrdio je da su se u XIII veku upravo tu gde ja radim restauraciju spustili vanzemaljci.

Lazar se za trenutak okrenuo prema njoj.

- Vanzemaljci?!

- Jeste, vanzemaljci!

Prsnuo je u smeh. - Danas je u trendu kad neko tvrdi da je imao susret s vanzemaljcima. To prihvatam,

ako se misli na manijake koji sipaju bombe po nama, ali... - Iznenada mu je na pamet pao dokaz kojim će

pobiti sve njene tvrdnje. - Zar onaj Meksikanac nije tvrdio da se Troja nalazi na ušću Neretve.

- Ne mešaj Salinasa s Kojkarom...

- Znači, tako se zvao... Kojkar...

- Jeste! On je ukazao, a ja ću dokazati da je to istina. Postoji freska, na njoj upravo radim, na kojoj je

naslikan svemirski brod... Ili, preciznije, nešto nalik svemirskoj kočiji s plamenim mlaznicama koje je

pokreću. U kočiji se nalaze dvojica putnika oko čijih glava lebde srebrni krugovi; slični su astronautskim

kacigama. Zovi ih kako hoćeš, ali to su posetioci iz svemira... Misliš li da su maštoviti ikonopisci u XIII

veku bili toliko dalekovidi da su slikali ono što će se dogoditi sedam vekova kasnije.

- Slikali su i Hrista i njegovo vaskrsenje...

Ivana se trijumfalno osmehnula. - U pravu si. Slikali su ono što su videli.

- Vaskrsenje je bila podvala! Trebalo bi da znaš da je Hrist posle vaskrsenja živeo u Marselju, da se

oženio i da je imao troje dece. Razume se da se svađao sa ženom i mučio muku da obezbedi egzistenciju

svoje porodice.

- Ti i to znaš...?! - Njen glas je bio podrugljiv.

- Da, iz jednog prethodnog života, kada sam se družio s gospodinom Nazarećaninom. A kasnije i s

Nostradamusom, koji mi je rekao da će ove 1999. godine biti smak sveta. Samo se ne sećam koji po redu.

72

- Nemoj da se podsmevaš stvarima koje ne poznaješ. Zaustavi tamo. - Pokazala je rukom na prolaz

između visoke žive ograde. U pozadini se pružao niz solitera, raspoređenih u cikcak, s bezbroj ulaza, koje

je zaklanjala ograda od maklure.

Zaustavio je kola. Okrenuo se prema Ivani.

Gledala ga je podsmešljivo. - Sada bi, kao u američkim filmovima, trebalo da te pozovem u stan na piće.

Na kraju bismo završili u krevetu.

- Gledaš loše filmove. To mi nije palo na pamet.

Podsmešljiv izraz lagano je nestajao sa Ivaninog lica.

- Lažeš.

- Nikad ne lažem... Kad ne moram.

Ivana je izašla iz kola.

- Mogu li te pozvati telefonom? - upitao je.

-Imaš li moj broj?

- Nemam.

- Onda ne možeš. - Okrenula se i nestala u prolazu između visoke živice.

Lazar je pogledom pokušavao da otkrije na koju je stranu krenula, levo ili desno, kroz koji ulaz će proći,

na ulazu koje zgrade će se upaliti svetlo... Ali, bezuspešno. Bila je mudrija od njega.

I dalje su hici protivvazdušne odbrane praštali nad gradom. Olga je skrenula pored benzinske pumpe, na

kojoj nije bilo goriva. Uz kupone se dobijalo po četrdeset litara mesečno, ali ona je mogla da nabavi

onoliko koliko je htela, zahvaljujući poznanstvu s milicionerima, prodavcima benzina i dilerima koji su u

plastičnim kantama točili gorivo po kućama, podrumima...

Vozila je nekih trista metara kada se pred njima ukazala ograda stovarišta Petra Markovića.

Vuk joj je rekao da zaustavi. Izašao je iz kola.

- Okreni i idi - rekao joj je tiho.

Olga je izašla iz kola. - Dogovoreno.

Vuk je krenuo prema parking prostoru ispred Markovićevog magacina.

Olga je išla za njim.

Zaustavio se. Okrenuo se i pogledao u nju. - Rekao sam ti da ideš.

- Idem.

Krenuo je, ali je ona i dalje išla za njim.

- Izgleda da ne razumeš - izgovorio je, ne zaustavljajući se. - Ovo može da bude opasno.

- Taj most ćemo preći kad dođemo do njega!

Znala je da je pogrešila. Sve je mogla da izgovori, osim te rečenice, i u sebi je proklinjala sebe. Ali, bilo

je izgovoreno.

Vuk je usporavao korak, sve dok se nije zaustavio. Lagano se okrenuo, gledao je Olgu pravo u oči. Pod

svetlom udaljene ulične svetiljke učinilo joj se kako se suze skupljaju u uglovima njegovih očiju.

- Nikada..! Nikada više nemoj to da kažeš.

- Znam. Oprosti.

„Koja si ti prokleta kučka“, mislila je u sebi. „Nedojebena, prokleta kučka!“ Koračala je za njim.

Vuk je obišao ogradu. Kapija je bila zatvorena. Prolazeći duž žičane ograde, tražio je prolaz kojim bi

mogao da dospe do magacina. Čuo je kako Olga trupka za njim. Nije se okretao.

Došavši do kraja istočne strane prostora za parkiranje, video je da se na severnoj strani podiže zemljani

bedem. Marković je izgradio magacinske hale tako što je odsekao deo brda. Ostale tri strane ogradio je

visokom žičanom ogradom.

Vuk se popeo padinom do graničnog stuba. Čuo je kako Olga stenje i duva iza njega. Okrenuo se i pružio

joj ruku.

- Ne treba mi - rekla je ljuto. - Mogu i sama.

- Kako hoćeš. - Uhvatio je metalnu horizontalnu šipku i spustio se do dna ograde. Bio je na

Markovićevom posedu.

Iza sebe je čuo tresak. Okrenuo se i video Olgu. Okliznula se i pala s dva metra visine.

73

- Rekao sam ti da ne ideš. - Pružio joj je ruku i pomogao da ustane. - Jesi li se povredila?

- Šta te briga. Kreći.

Vuk je potrčao prema magacinskim halama. U prvoj, u kojoj se dogodio masakr, gorelo je svetlo samo u

kancelarijskim prostorijama. Pritrčao je malim vratima. Oprezno je pritisnuo kvaku. Bila su zaključana. Iz

hale su se čuli zvuci neke popularne folk pesme.

Nastavio je dalje pored zida hale. Prošao je kraj gomile cevi i naslaganih praznih sanduka.

Našao se pred stepeništem koje je vodilo nadole. Sišao je. Na dnu su se nalazila metalna vrata i otvor kroz

koji je ventilator ubacivao vazduh. Setio se cevi kraj kojih je prošao. Okrenuo se i na vrhu stepeništa

ugledao Olgu. Bila je nesnosno uporna.

- Dodaj mi jednu od tih cevi. - Pokazao je prema gomili iza njenih leđa.

Okrenula se bez reči, i nekoliko trenutaka kasnije Vuk je držao cev dugačku dva metra. Uvukao je između

lopatica ventilatora i povukao prema sebi. Čuo je kako malterisani deo oko kruga ventilatora puca.

Gurnuo je cev na drugu stranu, potom nagore-nadole, pa ponovo prema sebi.

Ventilator je bio izbačen iz ležišta. Vuk ga je uhvatio za lopatice i istrgao iz nosača. Vodio je računa da ne

dodirne žice koje su pokretale motor. Razdvojio ih je dovoljno da ih ne dotakne kada se bude provlačio

kroz rupu u zidu.

Provukao je ruku i glavu. Setio se žene koja se porađala u njegovom taksiju. Na isti način rodila se

devojčica. Potom je provukao telo i našao se u podrumskim prostorijama magacina.

Stepenice su vodile prema prizemlju.

Nečujno se popeo njima. Oprezno je pritisnuo kvaku na metalnim vratima i odgurnuo ih. Vrata su se

otvorila. Sada se prozukli glas folk pevačice iz kancelarije na spratu čuo mnogo jače. Vuk se obazreo oko

sebe. Hala magacina je bila prazna. Brzo je pretrčao do metalnih stepenica i nečujno se popeo uz njih.

Kada se približavao kancelariji, čuo je ciktav ženski smeh i stenjanje muškarca. Popeo se toliko da je

mogao da vidi bačen plavi mantil čistačice, kofu s prljavom vodom i metlu prislonjenu uz vrata. Zatim je

ugledao golu stražnjicu čuvara. Kretala se napred-nazad. Čistačica je stajala naslonjena u uglu između

ormana i zida, raširenih nogu, podignute suknje. Rukama je obuhvatila čuvara oko gole stražnjice i

povlačila ga prema sebi, cikteći pri svakom njegovom ulasku u nju.

Vuk se tiho vratio do podnožja metalnih stepenica. Pretrčao je halu i ušao u susednu.

Pored nekoliko parkiranih automobila nalazio se i crni pajero. Na krovu nije bilo farova. Otvorio je vrata i

popeo se na vozilo. Želeo je da vidi da li postoje tragovi metalnog nosača, koji se kao gepek učvršćuje na

krov. Na nosaču su po potrebi mogli da se postave reflektori. Nije otkrio nikakav trag držača. Upravo je

nameravao da se spusti s vozila, kada je iza sebe začuo muški glas:

- Siđi, ali polako.

Okrenuo se sporo. Na nekoliko koraka od njega stajao je čuvar, koji je do maločas bio gologuz.

Jednom rukom je držao pantalone, dok je u drugoj imao revolver uperen u Vuka.

Vuk se spustio lagano.

- Podigni ruke, govnaru! - Čuvar se osećao kao suvereni gospodar situacije. Čistačica je stajala na

nekoliko koraka iza njega. Maločas joj je pokazao kakva je on muškarčina kad gruva u nju, a sada će ga

videti i u drugoj vrsti akcije. Tucanje je tucanje, a pucanje - pucanje!

Dopala mu se misao koja je prošla kroz njegov pomalo zatupasti mozak.

- Stoleta si mogao da zajebeš. Mene ne možeš.

- Ko je Stole? - upitao je Vuk, oslonivši se na levu nogu. Bio mu je potreban samo trenutak nepažnje i

glupi čuvar dobiće u lice udarac đonom, kakav nikada nije primio.

- Daro - rekao je čuvar, pomerivši se za korak unazad, kao da je predosetio opasnost. - Zovi gazdu. Kaži

da sam uhvatio onog što je overavao.

- Šta je overavao? - tupavo je upitala čistačica.

- Uradi kao što ti kažem, glupačo! - dreknuo je čuvar.

Dara je potrčala preko hale i uza stepenice.

Vuk je gledao za njom.

- Zna li tvoj gazda šta vas dvoje radite gore? - upitao je pokušavajući da dobije na vremenu.

Čuvar se iscerio. Evo trenutka da ponovi svoju genijalnu misao. Rekao je mašući revolverom:

74

- Tucanje je tucanje, a pucanje - pucanje! - Počeo je da se cereka.

Tras!

Osetio je kako mu se noge u kolenima savijaju. Kakav je to sumrak u kome tip s pajera leti levo-desno.

Pao je na pod.

Iza njegovih leđa, zapanjena svojim postupkom, stajala je Olga držeći gvozdenu cev u ruci.

- Je li taj...? - upitala je mucavo pokazujući prema pajeru.

Vuk je odmahnuo glavom. Uhvatio je Olgu za ruku i potrčao prema malim vratima koja su vodila iz hale.

Podigao je rezu i sledećeg trenutka su bili napolju. Poslednje što su čuli bio je vrisak čistačice.

- Našla ga je - promucala je Olga.

30.

Telefon na noćnom stočiću je zazvonio. Paša je u tom trenutku bio budan. Podigao je slušalicu.

- Da...?

Slušao je Ferkov glas posmatrajući plavušu od pet stotina dolara, koja je naga spavala kraj njega.

Povremeno je morao da pruži odušak svojim nagonima. U redu, nije bila prirodna plavuša, ali to mu nije

remetilo zadovoljstvo protekle noći. Nije mu bilo žao datog novca. Bila je sveža, sjajno je mirisala, znala

je da zadovolji sve njegove želje i opravdala je Borisovu preporuku. U tome je nije poremetila ni

eksplozija od koje su se zatresli prozori vile. Nežno ju je pomilovao po goloj stražnjici.

- Dobro - rekao je - dolazim. - Za trenutak se kolebao da li da probudi plavušu i da još jednom na brzinu

odigraju partiju ukrštenih nogu. Nije imala više od dvadeset godina. U snu je delovala kao najnevinije

stvorenje koje može da se zamisli. „Neka spava“, rekao je sam sebi Paša. „Nastavićemo ujutru."

Dvadesetak minuta kasnije sedeo je u kolima kojima je upravljao Ferko.

- Šta se dogodilo? - upitao je, savijajući kragnu na rolci. Počeo je april, ali je te noći bilo hladno.

Ferko je bio strahovito ljut. Još otkako su dvojica maskiranih tipova upali u diskoteku, u njemu se

skupljao bes. Bio je od onih ljudi koji imaju visok prag tolerancije.

Ali kada se taj prag pređe, znao je da podivlja. To je znao i Paša.

- Pr-vo - izgovorio je Ferko deleći reči na slogove - prvo: srce je htelo da mi ode u pizdu materinu. Da mi

to više nikad nisi uradio!

Paša ga je ozbiljno gledao. - Da si znao, odao bi se - rekao je - a Teo sada zna: telohranitelj koji je štitio

njegovu ćerku je bio nužan gubitak. Mogli smo i nju da skinemo.

Ferko je planuo. - Porodicu nikad ne diraj.

- Teovu porodicu neću da dirnem, ali on to ne zna. Hoću da svakog trenutka misli na to i da polako umire

od straha. Za ženu, za ćerku, za sebe.

- Da li ti mene čuješ šta ti govorim? - Ferko je ključao. - Porodicu ne diraj. Moglo bi da ti se vrati kao

bumerang.

- Zato sam tebe poslao s Lazarom. I nemoj da me učiš šta da radim!

- Ne možeš svuda da ga štitiš. Znaš li koga je on zaštitio večeras kada je Boris upao u diskoteku?

- Koga?

- Teovu ćerku.

Na trenutak je u kolima vladala grobna tišina.

- Koga, kažeš?

- Nisi ti ni gluv ni glup. Čuo si me dobro. Da se nas dvojica razumemo: poslao si drogiranu budalu. Da ga

nisam prepoznao po glasu, prosvirao bih mu mozak. I, šta bi se dogodilo? Ispostavilo bi se da je Pašin

čovek ubio Pašinog čoveka. Ponekad u ludilu ima nekog sistema, u ovom ne bi bilo.

- Ja sam bio siguran da ćeš prepoznati Borisa.

- Nikada više nemoj da budeš toliko siguran.

Paša je nenadano prsnuo u smeh. Smejao se glasno i oduševljeno.

- Nisam primetio da sam rekao bilo šta smešno - izgovorio je Ferko.

- Zato što nisi shvatio veliku igru koju je Lazar odigrao. Spasao je Teovu ćerku!

- On ne zna da je to bila Teova ćerka.

75

- Utoliko bolje. Utoliko bolje! Neka tako i ostane dok je ne potuca. Oborićemo Tea na svim linijama. -

Zadovoljno se zavalio u sedište. - Lagano, počeće da se plaši. A strah je uvek početak bola. Hoću da ga

oseti do kostiju. Do same srži kostiju.

Ferko je okrenuo volan za devedeset stepeni i pod pravim uglom skrenuo ka magacinu Petra Markovića.

- Šta je bilo kod ovoga?

- Videćeš.

Paša je posmatrao pajero. Ništa na tom vozilu nije bilo neobično. Ulicama grada tutnjalo je desetine i

desetine takvih, ili sličnih. Ali, taj taksista je došao ovde da ispita vozilo. Reskirao je život, bio je u

opasnosti da ga čuvar vidi, otkrije, da ispali u njega pun šaržer, što bi i uradio da nije tucao tu kozu od

čistačice, a on je, ipak, došao.

Paša se okrenuo prema čuvaru. Pogledao je krupnog čoveka, čija je glava bila zavijena, ali je krv probila

kroz zavoj. Unezverena čistačica je stajala po strani, vrteći pojas plavog mantila za rad. Marković je bio

bled. Nikako nije bilo dobro dozvoliti da se ovako nešto dogodi. Dobro je sarađivao s Pašom, a glupi

događaj mogao je da poremeti tu saradnju, ili čak da je prekine.

- Bio ti je ovde, i ti si ga pustio? - rekao je Marković, ledeno gledajući izbezumljeno lice čuvara.

- Nisam ga pustio, gospodine.

- Tucao si ovu kozu, dok je on vršljao unaokolo!

Marković je izgovorio tu misao, više da bi zaštitio sebe, nego tupavog čuvara. - Ovde nema šta da

pronađe.

Paša je s gađenjem pogledao prema Markoviću. - Nemoj ti meni „nema šta da pronađe". Čim traži, ima! -

Nanovo se osvrnuo prema čuvaru. - Šta si uradio kad si svršio u ovoj glupači?

- Izašao sam iz kancelarije. Hteo sam da se ispišam... Razumete... I onda sam ga video kako stoji na

pajeru.

- Pokaži.

Posrćući i pridržavajući se za glavu, čuvar je prišao pajeru i popeo se na gornji deo sajtne, prethodno

otvorivši vrata. - Evo, ovako je stajao i gledao krov.

- Gledao krov?!

- Jeste, gledao je krov.

- Šta ima na krovu, jebem ti krov?

- Nema ništa - dobacio je Marković.

- Nema ništa, gospodine - ponovio je čuvar.

- Ima! - urliknuo je Paša. - Ima nešto što vas dvojica ne vidite.

- Pogledajte i sami, gospodine - uplašeno je izgovorio čuvar.

Paša se okrenuo ka Markoviću. - Ova dva kretena neću više da vidim. Daj im mesečnu platu i nogu u

dupe.

Popeo se na sajtnu i zagledao krov. Čuvar je bio u pravu. Pajero je bio nov. Površina krova je bila glatka.

Na njoj zaista ništa nije moglo da se primeti. Stojeći na sajtni, Paša se okrenuo prema čuvaru.

- I, šta si ti učinio?

- Izvukao sam pištolj...

- Pošto si uvukao kitu - besno je dobacio Paša.

- Izvukao sam pištolj i prišunjao sam mu se s leđa. Držao sam ga na nišanu; odmah sam ga prepoznao.

- Kako si ga to prepoznao?

Čovek je počeo da se vrpolji. - Pa, dok je pokojni Stole bio živ, video sam sliku.

- Kakvu sliku? - Ferko je tek sada progovorio. U sistemu je očigledno postojala rupa. Osetio je mučninu.

- Pa, onu koju je gospodin Marković pokazao Stoletu kada je ovaj prepoznao taksistu koji je išao i

overavao.

Paša i Ferko sporo su se okrenuli prema Markoviću. Ovaj je osetio ledeni znoj koji mu se iznenada

pojavio na slepoočnicama. „Hoće li se ova noć završiti?“, pitao se u sebi. „Pre ili kasnije, more prestaju.“

Izgledalo je da to sa ovom neće biti slučaj.

- Kada je tebi Stole pokazao sliku? - upitao je Ferko čuvara.

- Pa, ovaj... Nije mi pokazao Stole.

76

- Nego...? - Strašna mirnoća Pašinog glasa užasnula je čuvara.

- Našao sam je u fioci... U stolu gospodina Markovića.

- Sto je zaključan! - zapanjeno je procedio Marković.

Čuvar je klimnuo glavom.

-1 ti si ga obio.

Čovek je ćutao.

Paša je sporo preneo pogled na Markovića. Ovaj je znao šta Paša misli. Postaje nepouzdan. To se ne

oprašta. Još izvesno vreme sve će izgledati kao da je u najboljem redu. Sve će funkcionisati kao da se

ništa nije dogodilo. A onda, neke večeri, u nekoj noći, dok budu odjekivale detonacije „inteligentnih”

raketa, dvojica tupavaca s heklerima hladnokrvno će ga pokositi. Ili će to biti usred dana, na nekoj

raskrsnici u centru grada, dok unaokolo bude prolaznika, možda i policije, koja se neće ni pomeriti. Sa

obe strane kola pojaviće se praznoglavci s napunjenim oružjem i njega više neće biti. Greške se ne

praštaju. Treba samo sačekati trenutak kada će se to dogoditi. A dogodiće se sigurno.

- I...? - Paša je sišao s pajera.

- Doviknuo sam Dari da pozove gospodina Markovića. Ona je otišla. Onda mi je mrkla svest. - Onda se

uhvatio za glavu, na mestu gde je zavoj bio krvav.

- On te je udario?

- Nije. On je stajao ispred mene. Ja sam držao pištolj... Dara kaže da je to bila... Neka žena.

Paša se okrenuo prema čistačici. Ova je klimala glavom. - Jeste. Baš sam javila gospodinu Markoviću i

kada sam izašla iz kancelarije, videla sam neku ženu kako trči s tim čovekom prema vratima.... Eno, tamo

je cev. -Pokazala je prema cevi kojom je Olga udarila čuvara.

- Kakva žena? - zapanjeno je procedio Paša.

Pitanje je ostalo da lebdi u vazduhu.

31.

Probudilo ga je zavijanje sirene. Ravno. Pravolinijsko. Delovalo je umirujuće. Otvorio je oči. Nekoliko

trenutaka mu je trebalo da shvati gde se nalazi. Leđa su ga bolela, a noge bile zgrčene.

Na vratima prema kuhinji ugledao je Olgu. Bila je u farmerkama i košulji. Raspuštene kose. Na poslu je

uvek nosila punđu. Posmatrala ga je sa osmehom.

- Prošla je vazdušna opasnost - rekla je. - Možeš li sada kafu?

Klimnuo je nekoliko puta glavom. Ona je otišla u malenu kuhinju.

Vuk je s naporom seo. Trosed u Olginoj dnevnoj sobi je bio kratak, uzan, neudoban i star.

Olga se vratila noseći kafu. Povukla je maleni sto i poslužavnik stavila na stočić. Privukla je fotelju i

spustila se u nju.

- Neudobno je, priznajem - rekla je pokazujući na trosed. - Ponudila sam ti da ja spavam na njemu.

- Sasvim je u redu. Spavao sam...

- Mogu da zamislim kako. - Stavila je šoljicu s kafom pred njega. - Moja je bez šećera. Zbog linije.

Moram da je održavam, možda ću sresti nekoga ko će prihvatiti da se žrtvuje i pokuša da živi sa mnom. A

glomazna, trapava muflonka nije ni za koga optimistički početak.

Vuk je ispio gutljaj kafe.

- Možda će te osvežiti posle noćašnjih stenjanja, ječanja, uzvika, pretnji, juriša, psovanja... Takav

repertoar psovki u životu nisam čula.

- Izvini - promrmljao je Vuk. - I Duška je tvrdila da svašta lupetam u snu. To mi se nije događalo pre

odlaska u prošli rat.

- Nema veze... Neobično zvuči: prošli rat. Sada imamo: ovaj rat... Možda će se dogoditi da i za ovaj

jednom govorimo: prošli rat u odnosu na neki koji će tek doći.

Vuk je ćutao. Lagano je vrteo kafu u šoljici. Bilo je ovo prvo jutro da bez Duške popije jutarnju kafu.

Kada bi radio dnevnu smenu, ustali bi i pili kafu pod orahom u dvorištu. To je bilo jedino mirno doba

dana kada su mogli da se posvete sebi. Onda je ustajao Dule i počinjala bi ludnica. Gospode Bože, nikada

više. Nikada više? Nikada više!

77

Olga je shvatila šta se događa u Vukovoj svesti. Brzo je reagovala i pretvarajući se, rekla: - Uopšte ne

treba da ti je neprijatno zbog psovki u snu... Navikla sam na zabavne noći. Moj bivši je mesečario i nisam

smela reč da progovorim dok je hodao u snu. Sve dok nisam shvatila da ide susetki u krevet. Valjda mu je

smetalo što je mlađi od mene. - Ustala je i krenula prema spavaćoj sobi.

- Moram da se spremim. Vreme mi je da idem u taksi centar. Šta ćeš ti?

Odista, šta će on? Postoje sati, postoje dani, meseci, možda godine u kojima neće znati šta će s njima.

Čovek ima nekakve snove, ima pravo na nekakve snove, na nekakav cilj, na nekakvu nadu... On više nije

imao ništa. Osim potrebe za osvetom. Atavistički nagon u njemu imao je drastičnu dimenziju.

Eto šta će on!

Duška i Dule su otišli. To se dogodilo. To se dogodilo i danas, i iduće sedmice, i idućih godina. Do kraja

njegovog života - to se dogodilo.

Olga je stajala na vratima i čekala.

- Moram da nađem Tošketa. Da ode do moje kuće. U videu mi je ostala kaseta s Duletove proslave

rođendana. To je jedino što imam od Duška gde je on... Živ.

- Svratiću ja - predložila je Olga. - Ja imam izgovor da dolazim da te obiđem, ako bilo ko bude nešto

pitao.

- Svejedno, moram da potražim Tošketa. Ako nije onaj pajero koji je kod Markovića, onda se negde

gradom kreće onaj koji je moj... Moram da ga pronađem.

- Poslaću poruku Tošketu da ima putnika iz taksi stanice... Gde hoćeš da se nađete?

Vuk se kolebao nekoliko trenutaka. - Neka dođe na groblje.

- Na groblje? U devet.

Vuk je klimnuo glavom.

- Ne mislim da je to pametno, ali u redu.

32.

Lazar je sedeo u kolima. Potpuno ukočen. Celu noć je proveo u BMW-u, na mestu na kom je zaustavio

automobil kada je prethodne večeri dovezao Ivanu. Nije se sećao duže noći. Spuštao je sedište, pokušavao

da zaspi, ispravljao ga i osećao se kao propali klošar u skupom automobilu.

Pored njega su dva puta prošla policijska kola. Usporila su dok su ga mimoilazila.

Pošto ih je zainteresovano posmatrao, nisu ga uznemiravali. Ali, video je da su se posle prvog prolaska

zaustavili na pedesetak metara od njega. Bilo je očigledno da milicioner na suvozačevom sedištu preko

radio-stanice proverava registarske tablice vozila.

- Ti si baš uporan!

Podigao je pogled i ugledao Ivanu. Njegova pažnja je bila skoncentrisana na prolaz kroz koji je prethodne

noći nestala. Kasnije će doznati da je ona, u trenutku kada je sirena označila prestanak vazdušne uzbune,

prišla prozoru i podigla roletnu. Na svoje zaprepašćenje, ugledala je BMW na istom mestu na kom se

zaustavio prethodne noći.

- Šta da radim kada sam takav?

- Cele noći si presedeo u tom kršu?

Pogledao je automobil. Kola su bila u sjajnom stanju. Jedva da su prešla 70.000 kilometara, što je za tu

vrstu vozila bilo kao da nisu ni vožena.

- Plašio sam se da neću pronaći ulicu. Sklon sam sklerozi i imam amnezijska mentalna zatamnjenja.

- I nemaš pametnija posla?

- Imam. Recimo da te odvedem na kapućino.

Ivana je obišla kola. Lazar je otvorio vrata. Pre nego što je ušla, rekla je:

- Obećaj...

- Obećavam - odgovorio je Lazar.

Ušla je u kola i sela. - Možda bi se pokajao, a ja nemam vremena...

- Da... Čekaju te sveci. Neka gospoda malo popričeka, dok popiješ kapućino.

Pokrenuo je kola dok se Ivana smeškala.

78

33.

79

Vuk je prošao kroz grobljansku kapiju. Opet se čuo zvuk isprekidane sirene. Posetioci groblja mirno su

koračali, kao da ne preti vazdušna opasnost. Ispred groblja mali Romi prodavali su cveće, koje su sigurno

pokupili s grobova na koje je bilo položeno dan ranije. Kamion Gradske čistoće istovarivao je sadržaj

kontejnera u utrobu svoje rotacione mešalice; gobljanski rovokopač kretao se prema dnu groblja. Trebalo

je iskopati nove rake. Sunce je bleštalo.

Tošketov taksi je bio parkiran nedaleko od izlaza iz groblja. Vuk je ušao u japanca i Toške je odmah

krenuo.

Izašli su na magistralu i krenuli prema gradu. Prešli su dva-tri kilometra ne progovorivši ni reči. Konačno,

Toške je prekinuo tišinu.

- Ima jedna blesa... Klint Istvud... U američkim krimićima igra nekakvog Prljavog Garija ili Harija... Šta

hoćeš da budeš? On?

- Ja te ne prisiljavam da mi pomogneš.

- A ko će da ti pomogne ako ne ja? I kakve gluposti lupetaš? Smeš li to da kažeš mojoj Veri? A...?

Razbila bi te.

Vuk je iz Tošketove kasete izvadio plan grada. Raširio ga je. Iz džepa je uzeo presavijen list perforirane

hartije, koju je Olga prethodne večeri izvukla iz štampača u taksi centru. Pogledao je adresu, a potom plan

pred sobom.

- Skreni desno i trećom ulicom opet desno. Pravo do kraja Labudovog brda.

Toške je vozio pravcem koji je Vuk određivao, ali je pri tom govorio:

- Poznajem te bolje nego bilo ko i znam šta si odlučio. Nije to dobro. Šta bi ti Duška rekla? Moraš stalno

na to da misliš. Ona bi se sigurno suprot...

Vuk ga je pogledao.

- U redu! Ništa nisam rekao. A rekao sam ti... Ko zna otkuda je došao taj pajero s reflektorima. Iz

Mađarske, iz Republike Srpske...

- Granice su zatvorene.

- Za obične smrtnike... Za posebne... Nema nikakvih problema; šetkaju se kako hoće... Ovde ponovo

desno, je li tako? - Okrenuo je volan i ušao u ulicu s desne strane. - Šta znaš o tom pajeru? Ništa, osim da

ima četiri reflektora na krovu. Reflektori se lako skidaju. Ne znaš registarske tablice, ne znaš boju, ne

znaš vlasnika, ne znaš ništa. Dakle, ti tražiš ništa!

- Tražim pajero iz kog je pucano na mene, iz kog je neko bacio bombu u moju kuću i iz kog je verovatno

neko podmetnuo bombu u moj taksi. Tražim nekoga ko je ubio moju ženu i moje dete. Da li ti to razumeš

ili je to previše složeno za tebe?

- Neću da se naljutim, neću da se uvredim - jer neću! Ali i kada doznaš, šta ćeš da uradiš? Da ih poubijaš?

- Upravo to: da ih poubijam, bez obzira koliko njih je u pitanju.

-A onda?

- A onda više nije važno šta će se dogoditi. Uspori...

Prolazili su pored velikog dvorišta. Zgrada u dnu je bila raskošna građevina, očigledno, nedavno

završena. Dvorište je bilo ograđeno metalnom ogradom. Ispred garaže je bio parkiran pajero svetlocrvene

boje. Vuk je gledao vozilo. - Vozi dalje.

Toške je pritisnuo gas.

34.

Olga je sedela u kancelariji predsednika taksi udruženja. Sedela je uspravno, sa izrazom potpune

smirenosti. Ruke je položila na konferencijski sto pred sobom. U krilu joj je ležala tašna.

Preko puta nje sedela je Taša Divac, istražni sudija. Ona se blago smeškala. Olga je uporno lagala, i ta

njena upornost je zabavljala Tašu. Znala je da će pre ili kasnije doći do istine; bilo je samo potrebno

pronaći pravo pitanje i ženu preko puta sebe izbaciti iz ravnoteže. Okrenula se prema predsedniku

udruženja i zamolila ga:

- Molila bih vas da nas ostavite. Nas dve ćemo lakše rešiti problem bez vašeg prisustva.

80

Predsednik je uvređeno ustao. - Molim! - Glas mu je bio rezak. - Samo da se razumemo. Kancelarija mi je

potrebna i nemam mnogo vremena za...

- Bez brige - brzo je rekla Taša Divac - nećemo dugo.

Predsednik je izašao. Taša je duboko uvukla vazduh i izbacila ga iz pluća.

- Mora da je naporno raditi s njim - primetila je.

- Kao i razgovarati s vama - hladno je odsekla Olga.

- To vam se samo čini, zbog mog zvanja. Istražni sudija! Zvuči odbojno već i pri samom izgovoru. Inače,

ja sam jedna vrlo prijatna, druželjubiva, šarmantna i neodoljiva veštica.

Olga se nije nasmejala. Taša je nastavila: - Znači, vi niste ulazili u kompjuterski sistem MUP-a?

- Nisam!

Taša Divac je gledala sa osmehom. Pronašla je pravo pitanje. - Koliko ste zaljubljeni?

Olga se sledila. - Molim...?

- Ponoviću ljubazno: koliko ste zaljubljeni?

- U koga?

- U... Vuka?

Olga je osetila kako joj prsti trnu.

- Sve ste pogrešno shvatili. Mi smo drugari godinama. On je srećno... On je bio srećno oženjen čovek i

vaše pitanje je bezočno.

- Znači, to traje dugo... - mirno je konstatovala Taša Divac. - Nije greh voleti oženjenog muškarca... Ja to

znam iz ličnog iskustva. Nije greh ni rasturiti tuđi brak, ako će umesto dve nesrećne osobe postojati četiri

srećne. Greh je ne voleti muškarca - koga volite!

Iskustvo Taše Divac je bilo gorko. Očigledno da je i Olgino iskustvo bilo slično njenom.

- Pošto sam se kao devojka zaljubljivala u pogrešne mladiće, plašila sam se samoće - nastavila je Taša

Divac - ali mi je otac stalno govorio: „Ćero, jednoga dana pojaviće se pravi. Treba biti strpljiv!” Bila sam

strpljiva, menjala momke i prestala da verujem ocu. Ali, jednog dana pokazalo se da je on bio u pravu.

Smrtno sam se zaljubila. Bio mi je potreban kao vazduh. Mislila sam da bez njega ne mogu da dišem.

Slagali smo se idealno. Idealnije se ne bi moglo zamisliti, da nije postojao jedan nedostatak - on je bio

oženjen. Bila sam spremna da prihvatim i tu varijantu da budem druga, sporedna žena. Nova godina,

vikendi - bez njega. Sa očajanjem i nestrpljivošću bih čekala da što pre prođu i da se nas dvoje vidimo.

Bio mi je važan on i ono što je osećao prema meni. A onda sam jednog dana otkrila da me više ne

uzbuđuje kao ranije, da mogu i po nekoliko dana da ga ne vidim... Da je ostavio porodicu i da smo živeli

zajedno, verovatno bi se naš život pretvorio u niz već viđenih slika... Znači, zbog njega ste prodrli u

MUP-ov sistem?

- Jesam - priznala je Olga.

- Nisam vam ovo o sebi ispričala da biste mi dali potvrdan odgovor. Jednostavno, osećala sam potrebu da

se nekome poverim... Gde mogu da ga nađem?

- Ne znam.

- Vi mu na ovaj način ne pomažete. Ne štitite ga. On je nekoga zadužio i taj neko će ga zbrisati.

- Ne znam gde je sada. Tražio je spisak vlasnika pajera i ja sam mu pomogla, i pomogla bih mu opet. Noć

je proveo na mom trosedu... Nemojte pogrešno da tumačite...

- Juče mu je sahranjena porodica, kako mislite da bih mogla da tumačim?

- Na njega je pucano iz pajera. Juče kada ste vi otišli iz njegovog stana, neko je bacio kašikaru. Ludom

srećom, ostao je živ. Ono što zna jeste da je bombu bacio neko iz pajera.

- Znači, traži vlasnika pajera... - Taša Divac je odmahivala glavom. - To vozilo je moglo da bude iz

drugog grada, iz Republike Srpske, iz inostranstva...

- To sam mu i ja rekla.

- Drago mi je da smo se oko dve stvari složile - opušteno je izgovorila Taša Divac.

- Koja je druga?

- Da ste zaljubljeni u njega... Molim vas, recite mu da me potraži. Jedino ja mogu da mu pomognem.

- Neće mi se javiti. - Olga se nadala da joj glas zvuči ubedljivo, dok je rukom opipavala kasetu u svojoj

tašni.

81

Taša Divac se osmehnula. - Šta ste onda danas tražili u njegovom stanu?

Olga nije mogla da sakrije zaprepašćenje.

- Reći ću vam kratko, pošto će se uskoro verovatno pojaviti onaj vaš gnjavator... Vuk vam je rekao da

nešto uzmete iz njegovog stana... Ne znam šta je to: pištolj, sliku deteta i žene, gaće, neki dokument,

kasetu, ključeve od sefa, ako ga ima... Ako se niste dogovorili gde da se nađete, to što ste uzeli daćete

nekome od taksista kome verujete, recimo Tošketu. Ovaj će to pokupiti ko zna gde i predaće ga Vuku...

Mi ne možemo da pratimo sve taksiste koji rade za vaše preduzeće, pogotovo ne sada kada je u gradu

minimalan broj inspektora, ali poručite mu da mi se javi. Pre nego što napravi neku nesreću...

Ustala je i uzela svoju veliku torbu.

- Volim muškarce - rekla je Taša Divac - ali organski ne podnosim ove ogavne torbe. Pravljene su za

njihove potrebe. Zar ne mislite da je ovaj svet zasnovan na potrebama muškog roda? Odvratno! Ali bez

njih ne možemo.

Uzela je svoju ogavnu torbu i izašla iz kancelarije.

U podne, pošto su obišli trideset jednu lokaciju s liste koju je dobio u taksi centru, Vuk je rekao Tošketu:

- Izaći ću na uglu.

- I onda?

- Javiću ti se.

Vuk je izašao iz taksija i uputio se prema tržnom centru. Ušao je u pet i po hiljada pokrivenih kvadrata,

izdeljenih na spratove, na kojima je bilo na desetine butika s najraznovrsnijim artiklima. Popeo se na prvi

sprat i ušao u maleni kafić u dnu galerije.

Olga se već nalazila u njemu. Sedela je za stolom i kada je Vuk ušao, samo je dopola podigla ruku kako

bi ga pozvala. Seo je za sto.

Iz torbe je izvadila video kasetu.

- Ovo si tražio?

Devojka, koja je bila iza šanka, došla je do stola.

- I meni - rekao je Vuk, videvši da Olga pije nes kafu.

Devojka se udaljila.

- Jesi li nešto uspeo da saznaš?

- Ništa. Obišli smo tridesetak mesta. Ali ću ga pronaći. Molim te, neka kaseta ostane kod tebe. Ne znam

gde ću biti. Ne bih želeo da se ošteti.

- Dođi kod mene.

Vuk je odbio pokretom glave. - Ne. To nije dobro. Pretpostavljam da će te pratiti. Pratiće sve koje

poznajem. Više ne mogu ni na Tošketa da računam...

- Kako ćeš?

- Snaći ću se...

Olga je iz torbe izvukla ključeve od kola. - Ovako ćeš lakše.

- Ne. Znaju za tvoj automobil. Sigurno.

- Danas mi je bila Taša Divac. Otkrili su da sam ušla u sistem MUP-a. Tvrdi da jedino ona može da ti

pomogne. Traži da joj se javiš.

- Javiću joj se kada završim posao.

- Kuda ćeš noćas?

- Što manje znaš, utoliko je bolje za tebe.

Olga je vratila kasetu u tašnu. Vrtela je ključeve od kola. - Slušaj - rekla je - dođi večeras u našu garažu.

Imam suludu ideju, možda će da upali. U stvari, vidimo se na parkingu oko... Osam?

Vuk je potvrdio klimanjem glave.

- Glupo je da ti kažem da se čuvaš - rekla je Olga. - Sasvim je glupo, je l’ da?!

Izašla je iz kafića i koračala duž galerije tržnog centra, ne osvrćući se.

35.

82

Tirke je vozio mercedes vođeći računa da kola klize bez trzaja. Teović mu je rekao: - Vodi računa šta

radiš. Voziš moju ženu i nerođenog sina. Neću ništa da rizikuješ! - Bilo je glupo reći tako nešto, ali je

Tirke ozbiljno klimnuo glavom. Odvezao je Natali do privatne klinike na redovni pregled, a zatim je

sačekao i povezao natrag.

Kretao se Francuskom ulicom. Kolona ispred njega je bila duga i morao je da uspori.

- Šta se događa? - upitala je Natali, sedeći na zadnjem sedištu.

- Miting podrške na Trgu slobode - odgovorio je Tirke. - Moraću okolnim ulicama, gospođo Teović.

- Zaustavi - naredila je Natali.

Tirke je zaustavio automobil.

- Izaći ću da pogledam - oštro je izgovorila.

Tirke je bio u panici. - Gospođo Teović, molim vas da ne izlazite. Tamo je strahovita gužva. Gospodin

Teović mi je naredio... - Bilo je kasno, Natali je već izašla i krenula uzbrdicom.

Tirke je ubacio u ler i povukao ručnu kočnicu. Izašao je iz kola.

- Gospođo Teović... - dovikivao je. - Gospođo Teović...

Iza njega se otegla duga kolona. Vozači su trubili.

Seo je u kola, smotao volan i parkirao mercedes na trotoar s desne strane. Izjurio je iz kola i potrčao

prema Trgu slobode, ponavljajući u sebi: „Kurvo prokleta! Kurveštino nad kurveštinama!"

Stigao je do trga. Gledao je unaokolo. Popeo se na ogradu nekadašnjeg javnog klozeta, tragajući

pogledom. Natali Teović nije bilo nigde.

Otprilike u isto vreme Stefan je spustio telefonsku slušalicu. Sedeo je u svojoj udobnoj kancelariji,

zadovoljno posmatrajući umetničku sliku koju je dobio na poklon godinu dana po dolasku u Teo

korporaciju. Muški glas koji mu se javio pričao je o sjajno provedenoj večeri na Ženevskom jezeru. Stari

prijatelj setio se školskog druga. Između ostalog je rekao: „Muzika u restoranu u kom smo večerali je bila

sjajna. Sećaš se pesme ’Veterani su odneli zlatnu palmu...’? I nju su svirali. Šteta što nisi bio s nama.“

Veterani su odneli zlatnu palmu! To je značilo da je na njegov račun u švajcarskoj banci uplaćeno dva

miliona dolara. Ista suma je legla i na račun prijatelja koji se divno provodio na Ženevskom jezeru.

Stefan je ustao i krenuo da saopšti novost Bogdanu Teoviću. Neće se obradovati. Prolazeći pored ormana

na čijim se jednim vratima nalazilo venecijansko ogledalo, zastao je i pogledao se. „Izgledaš kao neko

kome je na račun leglo dva miliona dolara. Pogrešno. Tvoj izgled treba da pokazuje da je Teo korporacija

izgubila četiri miliona dolara."

Njegovo lice dobilo je tmuran izraz. Smrknut pogled, natuštene obrve i malo pogrbljena leđa. Sada je sve

u redu.

Izašao je iz svoje kancelarije, prošao kroz hodnik i ušao u Slavičin sekretarijat.

- Da li je tu? - Glavom je pokazao prema Teovićevim vratima.

Slavica je klimnula glavom. Videla je Stefanov izraz. - Loše vesti?

Stefan je samo trepnuo. Zakucao je na vrata i ušao.

Slavica je uzdahnula. Kada Stefan izađe, Teović će je pozvati. Narednih pola sata tugovaće u njoj.

Teović je posmatrao Stefana kako zatvara vrata kabineta. Nije mu se dopao sekretarov izraz lica.

- Šta se dogodilo?

- Švedska. Pala je vrednost cigareta.

- Koliko gubimo? - Teović je bacio pogled prema displeju koji je bio u savršenom redu, posle Natalinog

histeričnog napada.

- Četiri miliona dolara.

-To nije dobro! To nikako nije dobro, boga mu ljubim. Loše će se protumačiti u Evropskoj eliti. Mi ne

smemo da budemo gubitnici.

Stefan se spustio u fotelju i prekrstio noge. Izvukao je zlatnu tabakeru iz džepa, uzeo cigaretu i njenim

vrhom lupkao o nokat na palcu. Načinio je pokret kao da pita Teovića smeta li mu cigareta. Ovaj je

odmahnuo rukom.

- Ma, puši, čoveče!

83

Stefan je zapalio cigaretu i dunuo dim u stranu. Posmatrao je kako beličasti krug plovi kroz prostor

kabineta prema erkondišnu. Smireno je progovorio: - Ako mi dozvolite da kažem... To i nije tako loše, što

se lično vas tiče. Evropska elita će razumeti variranje na tržištu, ali vi biste morali da budete zadovoljni.

Teović ga je gledao zapanjeno.

- Izgubim četiri miliona dolara i ti mi kažeš da treba da budem zadovoljan?

- Paša je izgubio šesnaest.

Teović ga je gledao, kao da je priviđenje. - Šta si rekao?

- Marković je izgubio četvoricu ljudi, Turci - vozača, a Paša šesnaest miliona dolara. Toliko ćemo mi

inkasirati za cigarete. Kada sve saberete i podvučete crtu, vi ste najbolje prošli, imajući u vidu da je to bio

projekat visokog rizika.

Teović ga je posmatrao još nekoliko trenutaka, a potom je prsnuo u smeh.

- Ili si genije, ili nisi normalan! Ili si i jedno i drugo... Pizdin dim je izgubio šesnaest miliona dolara. -

Smejao se od srca.

Stefan je ustao i krenuo ka vratima. - Treba li da obavestim vašu sekretaricu da vam je potrebna?

Teović ga je gledao, a onda se još više zacerekao. - Ti si nezamenljiv. Ideja ti je sjajna...

Stefan je otvorio vrata. - Slavice - rekao je - zove vas gospodin Teović.

Slavica je ušla u kabinet.

- Stefane - čuo se Teovićev glas. Stefan je zastao i pogledao ga. - Onaj Paša, on je rođeni gubitnik!

Stefan se osmehnuo i zatvorio vrata. Čuo je kako je brava škljocnula; vrata su bila zaključana.

Uputio se u svoju kancelariju.

„Danas je uspešan dan!“, pomislio je. „Trebalo bi ga podeliti s gospođom Teović."

Ušao jc u kancelariju i okrenuo broj.

- Dobar dan, Anka, da li je gospođa Teović kod kuće? - upitao je uljudno.

- Otišla je kod lekara. Redovna kontrola. Da joj kažem da ste je zvali?

- Bio bih vam zahvalan. - Stara veštica nije pitala ko zove. Znala je.

36.

Natali Teović odavno se nije osećala tako mladom. Oko nje je vrelo. Hiljade mladih, starih, sredovečnih

ljudi klatilo se podignutih ruku u ritmu muzike, koja je dopirala iz zvučnika složenih nedaleko od

pozornice na Trgu slobode. Za mikrofonom su se smenjivali pevači.

Koračala je između ljudi, osećajući nekakvu neverovatnu energiju koja je zračila sa svih strana. Tirke je

sigurno traži. Teo će ga kastrirati. Ko jebe obojicu. Imala je pravo da uživa. Osećala se kao u kavezu dok

je sedela u vili, ili u onom golubarniku od televizije. Dugo je živela na relaciji vila-kola-televizija. I

obrnuto. I Stefanov stan, naravno. Odavno nije izašla ovako na ulicu. Ulicu je viđala u pravougaoniku

projektne dvorane, onako kako su je montirali novinari. Virtuelna projekcija konstrukcije programiranih

ideja.

Ovo je bilo nešto drugo.

Zastala je na ivici trotoara posmatrajući ustalasalu gomilu sa osmehom.

Kasnije, kada po ko zna koji put u sebi bude analizirala šta se dogodilo i kako, neće moći da pronađe

objašnjenje. Ali, činjenica je da se to dogodilo. Na nekoliko koraka ispred nje stajao je čovek okrenut

leđima. Raširio je ruke i pomoću njih se oslanjao na ogradu koju je postavila policija. Svu težinu prebacio

je na desnu nogu, dok je leva, savijena u kolenu, bila prebačena ispred desne. Vrh leve cipele bio je

položen na asfalt. Setiće se kasnije da je prvo primetila taj vrh cipele. Uzdrhtala je, znajući da je u pitanju

slučajnost. Lagano je podizala pogled i što je više išla prema ramenima čoveka, sve je više bila sigurna. I

protiv svoje volje, promucala je: - Paša!

Jedva da je čula sebe. Ali je on čuo.

Lagano se okrenuo.

Stari harmonikaš je svirao ,,Natali“ i ,,La Vie En Rose“! Sećala se svakog akorda.

Drvoreda kraj jezera, dugih senki i svetlucanja vode! Pre jednog veka!

Bilo je to pre jednog veka! Daleko od ovog trga. Daleko od nje!

84

Posmatrala je netremice njegovo lice. Oko očiju je bilo mnogo bora. I brada!

Bože, rekao joj je na Zojderskom jezeru: - Voleo sam te oduvek, volim te u ovom trenutku i voleću te do

kraja života.

- A ako te ostavim? - poigravala se s njegovim gustim pramenovima kose. - Šta će biti ako te ostavim? -

Znala je da to nikada neće učiniti.

- Pustiću bradu, plakaću za tobom i neće me biti sramota zbog tih suza. Tugovaću do kraja života. I

voleću te do kraja života.

- Moj otac je govorio da samo pravi muškarci mogu da zaplaču. Ostali su od trulog materijala.

Pašina brada je bila proseda, kratko podšišana, kao i kosa. Lice je dobilo čvrstinu, koja ga je činila

grubljim. Ali oči! Gospode Bože, njegove oči su se osmehivale.

- Natali...? - upitao je jedva čujno. - Jesi li to ti? Natali!

- Zar sam se toliko promenila?

- Ne! Ne! Ne! - Prišao joj je nekoliko koraka. Stajali su jedno naspram drugog.

Desetine hiljada ljudi igralo je unaokolo u ritmu muzike koja je dopirala iz zvučnika, urlalo, pljeskalo,

dovikivalo se. Trg se tresao. Pločnici su podrhtavali.

Njih dvoje su bili sami.

Kao nekada! Kao nekada! Kao nekada! Pre jednog stoleća! Pre jednog veka na Zojderskom jezeru. Ne,

nije tačno! Nisu bili sami. Čuo je i drhtavu melodiju starog harmonikaša. ,,La Vie En Rose“!

Pred njim se nalazila Natali. Natali iz noći jerusalimskih kazamata; iz pariskih ćelija, iz singapurske vode

prepune ljigavih pijavica.

- Ne - ponovio je, a oči su mu se i dalje smeškale - izgledaš lepše nego ikad.

- Lažljivac jednom - lažljivac uvek! - Osmehivala se. - Vidim, pustio si bradu.

Paša je prešao šakom preko prosede brade. - Pa, dva su razloga. Prvi: starac mojih godina treba da sakrije

lice i... Alergičan sam na sunce. Ko je to napisao? Kako se zvao taj pozorišni komad? Da! „Dragi moj

lažljivče". Šo, naravno.

- Sarkastični starkelja koji se svemu podsmevao - neočekivano je rekla Natali. I nije verovala da ona to

izgovara, ali je čula samu sebe, čula je kako predlaže: - Jesi li za kafu...? Piće?

- Upravo to sam hteo da ti predložim.

- Uvek sam bila brža od tebe.

Na Zojderskom jezeru uvek je prva stizala do obale i tamo se vrtela. Dragi Bože! Bila joj je devetnaesta!

Devetnaesta joj je bila. Imala je samo devetnaest godina. Bila je najtananija poezija koja hoda površinom

Zojderskog jezera. I on je bio siguran da mu je kosmos, prstom sudbine, poklonio nju. Prva je ustajala,

otvarala drvene kapke na prozoru hotelske sobe, propuštajući sunce da mu padne na lice. Govorila je!

Bože, kako je govorila: - Ustaj lenjivče, granulo je sunce. Već je jedanaest.

I dva meseca kasnije, ovde u Beogradu, na vrhu solitera u kom su imali malo potkrovlje... Ovde...!

Otkako se vratio, nije imao hrabrosti da prođe tom ulicom. Nije otišao da vidi potkrovlje koje je bilo

njegov život! Ona strana života koja se nosi u najtananijim treptajima duše.

- Baš sam nameravao to da ti predložim... Možemo tu. U Gradsku kafanu.

Koračala je ispred njega, probijajući se između ljudi. Povremeno bi se okrenula da proveri da li ide za

njom.

Razume se da je išao!

Ušli su u Gradsku kafanu i popeli se na galeriju. Sto pored staklenog zida bio je prazan. Nije bilo zavesa i

pogled na Trg slobode pružao se kao na dlanu. Masa je igrala. Preko stakla su bile zalepljene duge

lepljive trake. Pridržao joj je stolicu dok je sedala. Spustio se preko puta nje.

- Šta bi želela?

- Drugi život!

Gledao je dok su mu se oči smeškale. - To ovde ne služe. Moraćeš da se odlučiš za nešto složenije.

- Onda dupli ajskafe.

Okrenuo se prema mladom kelneru, koji im je mrzovoljno prilazio. - Dva dupla ajskafea.

Kelner se okrenuo i odvukao svoje mrzovoljno lice prema automatu za kafu.

Natali je netremice gledala u Pašu.

85

- I, kako jesi? - upitala je. Sećao se s bolom te njene rečenice. Šta joj je obično odgovarao? Šta? Šta?! Šta?

To više nije bilo važno.

- Opstajem.

Kelner je doneo dve šoljice. Natali je sipala šećer u svoju kafu. Mešala je plastičnom kašičicom. Iznenada

je rekla:

- Koliko je prošlo? Stoleće?

Pogledao je ručni časovnik na kojem su bili ugravirani datumi.

- Četrnaest godina, sedam meseci, jedanaest dana i dvadeset tri minuta.

- Zašto si me ostavio?

- Nikada te nisam ostavio! Ti si jedina žena koju sam voleo, koju volim i koju ću voleti svim srcem.

Za trenutak mu se učinilo da su joj oči zasuzile. Ali samo za trenutak. Magnovenje.

Prevario se.

- Rekao si mi da putuješ u Pariz zbog posla i više se nisi vratio. Pet godina kasnije doznala sam da si ubio

jednog od glavnih u Mosadskoj partiji.

- Išao sam poslom.

- Zašto me nisi poveo?

- Nisam mogao. Trebalo je da ugovorim isporuku oružja za Irak. Znala si to. Oni žene smatraju nižim

bićima. Da su doznali da si sa mnom, ne bismo završili posao.

- Izdao si me. Govorio si da ćeš se vratiti. Za deset dana, govorio si. Najviše deset dana.

Paša je posmatrao Natali. Šta se to kod nje izmenilo? Nisu to godine. Bila je u trideset petoj. Najbolje

godine za ženu.

- Uhapšen sam na francuskoj granici.

- Lagao si me. Lagao si me u vezi sa Irakom. Nisi mi rekao da švercuješ drogu.

- Ni ja nisam znao da švercujem drogu, ali francuski carinici jesu.

- Hoćeš da kažeš da ti je neko podmetnuo drogu?

- Neću nikoga da optužujem. Opštepoznato je da se u pežoe ugrađuju bunkeri i da ih pri kupovini fabrički

pune narkoticima. Da se vozaču nađu kada je u depresiji.

Nastala je mukla tišina. Natali je lagano podigla šoljicu i ispila gutljaj kafe. - Čekala sam te.

- Nisi dovoljno dugo. Prijatelj mi je javio da mi je mati umrla. Prijatelj mi je javio da ne brinem za sina,

jer će on voditi računa o dečaku. Prijatelj mi je javio - da si se udala za mog najboljeg prijatelja.

- Puno mi je pomogao kada si se našao u zatvoru.

- Razume se. - Sasvim malo je nedostajalo da kaže: ,,I meni je puno pomogao da se nađem u pariskom

zatvoru".

- Da nije bilo njega, ne bih opstala.

- Razume se!

- O tebi nikada ništa ružno nije rekao...

- Razume se.

- Nisam mogla da budem sama!

- Razume se.

- Hoćeš li prestati s tim „razume se“.

- Razume se.

Podigla je pogled prema njemu. To više nisu bile oči iz njegovih jerusalimskih, pariskih i singapurskih

zatvorskih ćelija. Zelena boja je prešla u sivoplavu.

- Omogućio mi je sve što je jednoj ženi potrebno.

Paša nije odgovorio: „Razume se“. Samo je raširio ruke. Značilo je isto. Ali je dodao: - Ponekad

dobijajući mnogo, gubimo sve.

- Filozofija je jedna stvar, a život neka potpuno deseta. Imala sam devetnaest godina i ništa više.

- Imala si mene.

- Negde u svetu. Nisi se javljao. Nisam znala da li si me ostavio, da li si poginuo, da li si s drugom

ženom...

- Na Zojderskom jezeru!

86

Gledala ga je. Nije se prevario, suze su se sakupljale u uglovima njenih očiju.

- Na Zojderskom jezeru - dodala je.

Ustala je.

On je ostao da sedi.

- Trudna sam - rekla je tiho. - Danas sam bila na ultrazvuku. Rodiću mu sina.

Nije reagovao.

Krenula je i zastala. - Nisi se ženio? - Osećao je njen pogled na potiljku.

Odmahnuo je glavom.

Čuo je njene potpetice na mramornom podu galerije, i potom niza stepenice. Osluškivao ih je sve dok se

njihov zvuk nije potpuno izgubio. Tek tada je primetio da nije otpio ni gutljaj kafe, a da su mu pesnice

toliko stegnute da su zglobovi pobeleli. Znao je da se više neće sresti. Taj krug njegovog života je bio

zatvoren.

37.

Prethodne noći, u dvadeset tri sata na graničnom prelazu zaustavio se audi 100. U kolima su se nalazila

dva putnika. Dvojica mladića koji su bili umorni od iscrpljujuće vožnje. Gagi je vozio poslednjih dvesta

četrdeset kilometara i jedino što je priželjkivao bile su dve stvari. Prva: da Tapuško prestane da hrče.

Druga: da se dokopa kreveta i spava trideset sati. Čekao je da dođe dežurni carinik. Nije poznavao

nijednog koji je te večeri radio na carini. S mnogima od njih sarađivao je uspešno, na obostrano

zadovoljstvo. Neprijatno se lecnuo kada je video da iz carinske kancelarije izlazi nepoznati čovek u

uniformi. Gurnuo je Tapuška.

- Probudi se, kretenu. Imamo problem.

- Šta? Kakav prob... Problem? - Tapuško se polako osvešćivao.

Nepoznati carinik je krenuo prema audiju.

U tom trenutku iz carinske zgrade žurno je izašao Beli. Napravio je nekoliko koraka i našao se pored svog

ko-lege. - Ostavi, ja ću. Moj je red. - Prišao je žurno kolima. Pozdravio je putnike, prinoseći ruku ivici

šapke.

- Dobro veče... Šta imate da prijavite za carinu?

- Samo lične stvari.

- Pasoše, molim vas.

Gagi mu je dao svoj i Tapuškov pasoš. Ovaj ih je pružio kolegi koji se, ipak, približio kolima. Otvorio je

pasoše i zagledao slike. Posmatrao je Tapuška.

- Svi gledaju da dunu iz zemlje, a vi se vraćate? - rekao je nepoznati carinik.

Za to vreme Gagi je otvorio gepek, potom kofer. Na vrhu se nalazio svežanj nemačkih novčanica. Beli ih

je uzeo, vodeći računa da njegov kolega, koji je razgovarao s Tapuškom, ništa ne primeti.

- Nas dvojica smatramo da je pravim Srbima mesto na ratištu - recitovao je patetično Tapuško. - Idemo da

se prijavimo.

Novi carinik je odneo pasoše do policijske staklene kabine. Policajac je nezainteresovano udario pečate.

Zato vreme Beli je prošaputao: - Vodi računa. Policija je postavila zasedu pre ulaska u naselje. Dvesta

metara odavde nalazi se šumarak, iza njega uzan kolski put. Vozi tim putem i zaobići ćeš zasedu.

- Sumnjaju...?

- Danas se sumnja u sve i svakoga. Vodi računa. - Pozdravio je putnike i glasno rekao: - Hvala i srećan

put.

Gagi je ušao u kola i dovezao ih do policijske kabine. Policajac je pružio pasoše, i ne pogledavši ko sedi u

automobilu. Bilo mu je svejedno ko ulazi u zemlju. Ulazile su samo budale, koje su tim ulaskom svoj

život stavljale na crno polje NATO ruleta.

Gagi je vozio sporo; svetla na kolima su bila isključena. Prošao je kraj šumarka, tragajući za kolskim

puteljkom, o kojem mu je govorio Beli. Našao ga je i skrenuo. Prešao je još stotinak metara u potpunom

mraku.

- Je li neko otkucao? - upitao je Tapuško.

87

- Neću o tome da razmišljam. Beli je naš čovek. Sigurno je da negde cure informacije.

A mi u kolima imamo osamnaest kilograma.

Puteljak je zavijao za ugao šumarka i širio se u makadamski seoski put. Gagi je upalio svetla i pritisnuo

gas. U tom trenutku, na stotinak metara ispred njih, ugledao je rotirajuće svetlo policijske patrole i

milicionera koji im je podignutom rukorn davao znak da se zaustave sa strane.

- Jebote, šta je ovo? - procedio je Tapuško.

- Veži pojas - dobacio mu je Gagi.

Dao je desni migavac i počeo da usporava.

- Šta to radiš? - zapanjeno je promucao Tapuško.

- Nameštaljka! Drži se.

Gagi je lagano usporavao prilazeći milicioneru. Kada je bio na desetak metara od njega, uključio je duga

svetla i zaslepio čoveka. Istovremeno je prešaltao u viši prenos i pritisnuo gas do kraja. Audi 100 je

zaurlao; automobil je poleteo. Milicioner je odskočio u stranu.

Gagi je prozviždao pored njega. Kola su poskakivala po neravnom makadamskom putu, ali su odmicala

strahovitom brzinom. Najednom, zadnje staklo se razletelo u stotinu komada.

- Pucaju - panično je urliknuo Tapuško.

- Naravno da pucaju, ali mogu da nas uhvate za jaja - vikao je Gagi, pritiskajući pedalu gasa. Kola su

jurila makadamskim putem. Skrenula su levo, kako je put zavijao, a potom je makadam prešao u kamenu

kocku.

- Sada mogu da nas poljube u dupe - cerio se Gagi. - Sa mnom su glupi policajci mislili da se zajebavaju.

- Pogledao je u retrovizor i razrogačio oči. Policijski automobil, na kom se vrtelo rotirajuće svetlo,

približavao se neverovatnom brzinom.

- Jebote, na šta ovaj ide? - prasnuo je Gagi. - Na kerozin? - Pritisnuo je gas. Skazaljka na brzinometru je

skakutala između 130 i 140. Gagi je osećao kako mu ruke podrhtavaju na volanu. Poskakivanje prednjeg

trapa na kolima prenosilo se preko štangle na volan.

Duga svetla su presecala mrak. S leve strane nalazile su se šume, s desne se ukazalo široko polje. Gagi je

sve to video u deliću sekunde, kada su duga halogena svetla na audiju 100 zaparala tamnu gustu zavesu

mraka.

Znak da je pred njima krivina od 90 stepeni Gagi je kasno video. Pritisnuo je kočnicu.

Automobil je proklizao po kamenoj kocki puta. Izbezumljeno je okretao volan, pokušavajući da

kontroliše vozilo.

Tapuško je vrištao: - Šta radiš? Pazi...!

- Jebote! Jebote! Jebote! - praštao je Gagi, okrećući volan levo-desno.

Kola su prelazila s jedne strane puta na drugu, okrenula se za trista šezdeset stepeni i pri brzini od stotinak

kilometara na sat sletela s druma, uletela među drveće s leve strane, strahovitom jačinom udarila u stablo i

tu se zaustavila.

Policijski automobil se lagano približio mestu nesreće. Zaustavio se iza audija 100 i uperio duge farove

prema razbijenom automobilu. Dvojica policajaca su izašli iz kola, izvukli revolvere i sa suprotnih strana

prišli audiju 100.

- Izlazi! - naredio je prvi policajac uperivši pištolj u Gagija.

Gagijevo lice je bilo krvavo. Uprkos tome što je bio vezan sigurnosnim pojasom, kada su kola udarila u

stablo, on je raspalio licem u volan i slomio jabučnu kost. Osećao je strahovit bol.

Tapuško je bio prisebniji. Čim je audi počeo da leti s jedne strane druma na drugu, savio je kolena i

zaštitio glavu. To mu je spaslo život, pošto se sigurnosni kaiš otkopčao i on je poleteo prema prednjem

delu kola. Rame ga je strahovito bolelo, ali je znao da je živ.

Policajac koji je bio s Tapuškove strane otvorio je vrata cimajući svom snagom, jer su bila zaglavljena.

Otvorio ih je i izvukao Tapuška, koji se histerično tresao od straha.

Gagi je ramenom gurnuo svoja vrata i izašao. Pred očima mu se mutilo, pa je tresao glavom da bi razbio

maglovitu koprenu koja ga je sprečavala da jasno vidi. Znao je da ima potres mozga. Možda ne jak, ali

morao je sve da učini kako bi ostao priseban.

Milicioner ga je uhvatio za ruku, zavrnuo je na leđa i gurnuo ga prema gepeku.

88

Drugi milicioner je pred sobom gurao Tapuška. Obojicu su ih dovukli do gepeka. Prvi milicioner je

opalio hitac i brava na gepeku se razletela.

- Gde je? - upitao je milicioner.

- Šta? - promrsio je Gagi.

Milicioner ga je svom snagom raspalio između nogu. Gagi je urliknuo. Sagao se, držeći mošnice obema

rukama. Bol je bio strahovit i od njega mu se potpuno razbistrilo u glavi. Video je patike i farmerke. Kada

je podigao pogled, ugledao je milicionersku bluzu. Milicioner je na nosu imao plastični štitnik. Bilo je

očigledno da mu je nosna kost nedavno polomljena.

- Jesi li se setio? - upitao je milicioner.

Gagi je gledao i počeo da shvata. - Ko ste vas dvojica?

Tapuško je počeo da povraća.

- Znači nisi - rekao je Boris. - Okrenuo je revolver i ispalio hitac u Tapuškovu glavu.

Ovaj se sručio u brlog koji je ispovraćao.

Vrabac se odmakao s gađenjem.

- Je l’ ti se izbistrilo? Gde je?

Teturajući se, Gagi je prišao gepeku, podigao poklopac, pomerio kofer i povukao ručicu za pomeranje

zadnjeg sedišta, ali u suprotnom pravcu od kog se obično povlači. Zadnja ploča, koja odvaja gepek od

unutrašnjosti kola, povukla se u stranu. U bunkeru su bile naslagane plastične vrećice pune heroina.

Boris je ljubazno pogledao Gagija.

- Zašto si sebi pravio probleme? Mogao si odmah to da uradiš.

Pritisnuo je obarač tri puta. Sva tri metka pogodila su Gagija u lice.

- Toliko o tome - rekao je Boris. - Da nas dvojica prebacimo robu.

Narednih desetak minuta on i Vrabac pretovarivali su osamnaest kilograma čistog heroina u kola s kojih

su skinuli alarmni znak policije kada su krenuli.

Prelazeći most na Dunavu, iza Beške, koji je već bio oštećen bombardovanjem, zaustavili su kola i

zavitlali milicionerske bluze i kape preko ograde mosta.

Pred njima je bilo još pedesetak kilometara vožnje. Mirno su posmatrali kako protivvazdušne jedinice

ispaljuju hice prema nevidljivim avionima, koji su leteli negde u mraku dalekog neba, na visini od 3.000

fita.

38.

Nad predgrađem su se ukrštale putanje svetlećih projektila protivvazdušne odbrane.

Vuk je stajao u senci stabla na parkingu taksi centra, očekujući Olgu. Šta je ona to nameravala, kakvu je

ideju imala, nije mogao da pretpostavi. Nalazio se u bezvazdušnom prostoru. Bio je osuđen na smrt. To je

bilo jasno i nije mu bilo važno. Ali, pre nego što pokupi prnje i krene da zatvori svoj krug, mora da

pozavršava određene poslove. Gonili su ga i on je gonio. Tražili su ga, i on je tragao. Oni su znali tačno

koga jure i gde bi mogli da ga pronađu. Raspolagali su svim što im je bilo potrebno: mrežom doušnika,

novcem, izvršiocima posla... On nije imao ništa, osim marke vozila - pajero. Ništa! Ništa, i od ništa ništa,

kako bi rekao njegov pokojni tast.

Ugledao je Olgu kako izlazi iz taksi centra. Koračala je preko parkinga prema svojim kolima. Otključala

je gepek. Izgledalo je kao da traga za nečim. U suštini, pogledom je ispitivala okolinu. Ugledala ga je, ali

ničim nije pokazala da ga je opazila. Kada je došla do zaključka da nema ničega sumnjivog u okolini,

spustila je gepek, mahnula glavom i krenula prema ulazu u garažu taksi centra.

Vuk je pošao za njom, krijući se pod senkom drveća na parkingu. Pretrčao je prazan kolovoz ispred taksi

centra i našao se na ulazu u garažu. Video je Olgu u dnu, na početku stepeništa za prvu galeriju. Požurio

je do nje. Koračali su brzo prema dnu garaže.

- Pokušala sam ponovo da uđem u MUP-ov sistem. Promenili su šifru.

- Ti se igraš.

89

- Svi se igraju. Šta radi NATO? Igra video igrice s nama... Dobiću ostatak spiska. Imam poznanicu kojoj

sam nekoliko puta pozajmila stan. Mislila je kako je srela ljubav svog života. Bilo je idealno dok nije

saznao da je ona prekinula s verenikom zbog njega... Tog trenutka je sve bilo gotovo.

- Šta tražimo ovde?

- Ovo! - Pokazala je na crveni kombi. Stari, praistorijski crveni kombi, koji su mehaničari taksi centra

ponekad koristili. Kada bi se neki od taksija pokvario na drumu, oni su išli da otklone kvar. Pružila mu je

ključeve.

- Na kraju ćeš da stradaš.

- Šta može da mi se dogodi? Mogu da izgubim posao. Mogu da završim na ulici, mogu da mi nameste

sačekušu, što i nije loša perspektiva za diplomiranog psihologa.

Vuk je uhvatio Olgu za rame. Osetila je kako joj struja prolazi celim telom.

- Ne moraš ovo da radiš za mene.

- Ko kaže da radim za tebe? Ovo radim za Dušku i Duleta... Gori si od verenika one moje iz MUP-a.

Muškarci uvek uobražavaju da su centar sveta i da se sve vrti oko njih. Laž!

Vuk je nije slušao. Ušao je u kombi u kom je mirisalo na ulje za menjače i trulu pucvalu.

- Star je dva i po veka, i ko zna hoće li upaliti - dodala je Olga, srećna što Vuk nije čuo njenu tiradu o

muškarcima. - Karađorđe ga je nasledio od nekog svog pretka i tumarao je kojekuda s njim, dok ga kum

nije sredio. Mislim da je taksirao pre nego što je postao vožd.

Vuk je povukao sauh i okrenuo ključ u kontakt bravi. Motor je zakrčao. Dodao je gas. Kombi, star dva i

po veka, radio je klecavo, ali je radio. Vuk ga je pokrenuo. Okrenuo se ka Olgi.

- Treba li da ti kažem hvala?

- Za lek se ne govori hvala... Idi.! I javi se kad ti bude dosadno.

Vuk je pritisnuo gas. Kombi je krenuo prema prolazu na prvoj galeriji. Imao je spisak vlasnika pajera koje

još treba da obiđe. Zatim će lutati gradom.

Negde će naleteti na ,,svoj“.

Ako je u gradu, sistemom eliminacije će doći do pravog. I onda...

Bio je na ulici. Pritisnuo je taster i srednja svetla su se upalila.

Za to vreme Olga je stajala na mestu na kom se zatekla kada je Vuk odvezao kombi. Bila je to grešna

misao. Nepoštena. Podmukla i veličanstvena. Taša Divac, ta neodoljiva, simpatična, odvratna, odbojna,

draga veštica bila je u pravu. I, šta?

Ništa!

Sve ostaje kako je bilo. Jedino će gorčina u njoj biti veća. Znala je da Vuk posle smrti žene i deteta njoj

nikada neće pripasti. Vreme leči sve! Postojala je ta izreka u zbirci onog drugog Vuka, Vuka s drvenom

nogom. Ali - ne uvek. I ne kod svakog.

Niza stepenište, s druge galerije silazio je čuvar koji je vukao svoju ukočenu nogu. Nekadašnji taksista

koji je imao tragičnu nesreću. Gledao je u Olgu zabezeknuto.

- Olga, bre, šta radiš tu?

Olga ga je pogledala kao da je gnom. - Jesi li slep? Valjda vidiš da stojim!

39.

Nešto se dogodilo.

Dogodilo se nešto strašno. Ferko je to osetio istog trenutka kada je Paša izašao iz kola.

,,Posao?“

Nije to bio posao. Poslom je trenutno morao da bude zadovoljan.

Boris i Vrabac su stigli na vreme, kako je bilo planirano.

- Heroin, prva klasa - rekao je Boris, spuštajući plastičnu kesu na pisaći sto ispred Paše.

- Koliko?

- Osamnaest kilograma.

Paša je zadovoljno posmatrao čas Borisa čas Vrapca. Izvukao je dva svežnja novčanica i gurnuo ih prema

mladićima.

90

- Za dobro obavljen posao.

Boris i Vrabac su uzeli novac i stavili ga u džepove svojih vindjakni.

Paša je upitao: - Da li je bilo problema?

- Pa... Dvojica... Bivših... - rekao je Vrabac.

Izašli su iz prostrane prostorije. Paša je posmatrao na monitoru kako odlaze niz hodnik čestitajući jedan

drugome.

Paša se ledeno osmehnuo. - Teo i ne sluti šta ću mu sve pokloniti - rekao je tiho. - Ono kroz šta sam ja

prošao predstavlja čist anahronizam u odnosu na ono što mu pripremam. Moji ideali su se formirali na

ogavnim mestima. Uostalom, ja sam stranac koji je prilično egoističan u obmanjivanju samoga sebe;

ekspatriota iz Pariza, Jerusalima, Singapura, Tibeta, s gomilom nesrećnih grešaka - cena je bila ljudski

život. Da nije bilo Tea, teško da bih stekao takvu reputaciju. Verovao sam da sam trezven, da bih pokazao

i dokazao svoje vanserijske sposobnosti. U suštini, dosegao sam zavidne visine neuspeha u obmanjivanju

samog sebe. Zbog svega toga, nameravam Teu da podnesem račun.

„Taksista?", pitao se Ferko.

Nije ni on! Plan je bio jednostavan: mreža je ispletena! Treba sačekati taksistu da uđe u nju; treba ga

zgrabiti pre ostalih, jer bez taksiste - mreža ništa ne znači. On je samo jedna individua, namenjena za

trenutnu potrošnju. Razneti mu glavu, ali prethodno doznati šta on zna. Ili, tačnije, kako je Paša rekao, šta

on ne zna!

„Lazar?"

Momak je bio na svom mestu. „Dobro sam ga podigao“, mislio je Ferko. Učio ga je da kaže ono što misli.

Bez obzira da li će se to nekome svideti ili ne. Najvažnije je bilo da ne izneveri sebe. Pokušavao je da mu

prenese ono što je njegov otac njemu pokušavao da objasni: nikome nemoj poželeti ništa ružno. Nemoj

ljudima raditi ono što ne bi želeo da oni urade tebi. To je bila teorija. Idealna teorija za utopijski način

života u nekom drugom svetu, gde borba za opstanak ima neka pravila, gde ne padaju bombe i gde se

čovek procenjuje na osnovu sopstvenih vrednosti. Ne, nije Lazar.

,,Teo?“

Znao je da bi Paša sve učinio da izbegne Teovića. Još nije bio spreman za njega. Susret s Teom će biti

trenutak trijumfa. Pobeda. Direktan pogodak u centar. Cilj nad ciljevima! Napad se lagano pripremao.

Udarac koji je primio ukazivao je da Paša može da podnese i mnogo jače udarce nego što je Ferko

očekivao.

„Šta je onda, do đavola?"

Paša je koračao prema njemu. Lagano. Ferko se sledio. Znao je! Bože, znao je. Samo je jedan događaj na

Pašu mogao da deluje tako pogubno.

- Sreo si je? - upitao je sasvim tiho.

Paša se spustio u pletenu baštensku stolicu na prostranoj terasi. Ferko mu je sipao viski i pružio čašu.

Paša je nije iskapio. Vrteo je tečnost ukrug i gledao ispred sebe.

- Sreo si je! -ponovio je Ferko, sada kao zaključak, a ne kao pitanje.

Paša je spustio glavu.

- Nije ono što si mislio da jeste? - nastavio je Ferko. - Šta si očekivao?

- Zojdersko jezero! Natali iz pariskih zatvora, iz singapurske močvare...

- Ona se udala za Teovića sedam meseci pošto si se ti našao u zatvoru.

Paša ga je zgrabio za košulju i cimnuo prema sebi.

- Nikoga nije mogla da voli kao mene.

- Ipak se udala za Teovića.

Paša je sporo pustio Ferkovu košulju. - Nije imala drugog izlaza.

- Uvek postoji drugi izlaz. Kada volimo ženu, spremni smo da sve njene postupke, koji nas pogađaju u

najintimnije delove duše, pravdamo tako što verujemo da nije imala drugog izlaza. A on postoji. Ne samo

drugi, nego i treći, četvrti... Bezbroj izlaza... Treba ih samo odabrati. Svi mi mislimo da nas žene vole više

nego što bi volele nekog drugog muškarca. Obmana! One vole onog koji je s njima. S njim idu u krevet, s

njim piju kafu svakog jutra, odlaze na večere u restorane, u posete rođacima, s njima rađaju decu...

Ponekad možda i pomisle da bi im s nama verovatno bilo bolje, ali to brzo zaboravljaju. Možda ponekad

91

misle na nas kad s njima vode Ijubav. Možda stalno. Ne zbog nas, nego zbog toga što žele promenu, traže

nešto drugo... U ženskoj prirodi je da budu neverne... Svi laju kako su muškarci prevrtljivi, kako varaju

svoje žene. Pa, s kim ih to varaju? S drugim muškarcima? Varaju ih s drugim ženama. A te žene svoje

muževe, momke, verenike varaju s drugim muškarcima. Shvataš li đavolji krug?! Nema iskrene ljubavi!

Nikada nije postojala, niti će postojati. Najidealnija priča je priča o Romeu i Juliji. Priča! Bio sam u

Veroni s tvojim Lazarom, kada smo te poslednji put videli na aerodromu u Bergamu... Išli smo za

vodičem... Kažu da su Italijanke lepe. Ova je bila ružna kao greh, ali je lepo pričala. Objašnjavala nam je:

ono je Julijin balkon; tu je čekala Romea... On je dolazio i odavde joj govorio najlepše reči o ljubavi...

Recitovala je Šekspirove stihove. Mi smo zevali u balkon, u bršljen kojim se Romeo navodno penjao do

Julije; slušali smo stihove, a znali smo da nas ta grdoba od vodiča laže, da je priča lažna. Ali nam je bilo

lepo dok nas je lagala. Romeo i Julija nisu postojali. To je izmišljotina nekog tipa; njegovu ideju kasnije

je maznuo Šekspir. Bili smo svesni da nas laže, ali osećali smo se prijatno, dozvolili smo da budemo

obmanuti... Tako je i u životu... Mi volimo da nas žene vole. Svako od nas veruje da je jedini koga žena

koju voli može da voli. Isto misle i žene. I jurimo sopstveni rep!

- Ovo je druga žena! Nije Natali koju...

- Nisi ni ti Paša od pre deceniju i po!

- Da smo ostali zajedno...

- Niste...! Bio si Teovićev prijatelj, ali on nije bio prijatelj tebi. I Natali i ti niste ostali zajedno.

- Da smo ostali, možda bi sina rodila meni.

- Ona nikome neće roditi ništa.

- Trudna je. Teović će dobiti naslednika!

Ferko je ćutao. Zanemeo je. - Posle toliko godina ona je odlučila da Teu rodi sina. Ja to ne razumem.

- Zar je važno hoćemo li ti i ja razumeti?

- Da li ova novonastala situacija menja nešto u tvojoj odluci?

Paša je tek tada podigao glavu. Posmatrao je Ferka netremice.

- Naprotiv! Uzeo mi je ono što sam želeo najviše na svetu. Toliku cenu će da plati.

- Mislio sam da si toliko želeo Lazara.

- Lazara ne mešaj u ovo. Lazar je nešto drugo. Hoću da ga potpuno isključiš iz svega. Ta Teova ćerka...

Koliko je to ozbiljno?

- Ne znam. Mogu da ga pitam. Meni će reći.

- Ne. Ali voleo bih da ga držiš pod kontrolom.

Paša je ustao i krenuo prema svojoj vili.

- Video sam je na televiziji - izgovorio je Ferko za njim.

Paša je zastao i nije se okretao.

- Trebalo bi da ima...

- Trideset četiri godine, osam meseci i devetnaest dana - rekao je Paša i dalje se ne okrećući.

- Povredićeš i nju.

Paša opet nije izgovorio ni reč. Klimnuo je glavom.

- Hoćeš li moći sebi da oprostiš?

Sasvim sporo Paša se okrenuo prema Ferku. - Kada su ga raspinjali, Hrist je rekao: ,,Oče, oprosti im, ne

znaju šta rade“! Ja sam od pete godine živeo bez oca. Nemam kome da se obratim i znam šta radim. Moći

ću da živim u skladu sa svojom savešću. Ne tražim oproštaj ni od koga. Ni raj ni pakao neće biti moj užas.

Užas će biti u meni.

40.

Iako je NATO avijacija uporno bombardovala grad, Vuk je krstario ulicama, tragajući za pajerom sa četiri

reflektora na krovu. Bio je siguran da će ga pronaći. Ako traži - naći će. Njegove misli išle su dalje. Ako

su dva puta pokušavali da ga uklone, to je značilo da predstavlja strahovitu opasnost ne samo za jednog

92

čoveka, ne samo za jednu grupu. Očigledno su dve-tri organizacije bile zainteresovane za njega. Možda bi

zaista trebalo da ode do Taše Divac. Razgovaraće sa Žutim i Tošketom.

Batke je morao da ostane po strani, kao poslednji azil.

Skrenuo je s trga i krenuo prema nizu novobeogradskih solitera. S leve strane nalazila se toplana koju je

nekoliko dana ranije pogodila krstareća raketa. Sve je bilo uništeno.

I pretili su da će sve biti uništeno.

Lazar je zašao među solitere. Zaustavio je pajero na mestu na kom je ranije zaustavljao BMW. Ivana je

stigla nekoliko trenutaka kasnije. Posmatrala je glomazno vozilo.

- Šta je ovo? - Glas joj je bio podsmešljiv, ali je istovremeno delovala zainteresovano.

- Moja kanta je kod mehaničara - rekao je Lazar istom intonacijom. - Pored toga, želeo sam da ostavim

utisak.

Ivana se popela u visoko vozilo. - Kako si? - upitala je, dok je Lazar pokretao pajero.

- Pa, bolje nego juče, a gore nego sutra.

- Ako nas sutra bude - primetila je Ivana. - Danas sam doznala da su u Iraku američki i britanski vojnici

koristili metke sa osiromašenim uranijumom. Preko sto hiljada vojnika obolelo je od neke nepoznate

bolesti. Neki je zovu „peščana oluja“, neki „sindrom zalivskog rata“. Kažu da i nas gađaju takvim

mecima.

- Možeš li to da sprečiš?

- Juče sam bila na mostu i demonstrirala s masom pod kojom se tresao most. Moje osećanje pravde je

drugačije. Sveti Avgustin je rekao: „Ako je pravda odbačena, šta su drugo države nego velika

razbojništva?”. Budu li njihovi meci imali osiromašeni uranijum u sebi, budu li padali na naša polja, znaš

li šta će se dogoditi? Rađaće se monstrumi, zombi tipovi... Period poluraspada osiromašenog uranijuma

iznosi četiri i po milijarde godina. Kroz dvesta godina Srbi, autistični zombiji, rađaće debile, monstrume

koji će predstavljati robove sposobne da obavljaju samo specifični deo određenih operacija, koje će biti

sastavni deo nekih drugih velikih operacionih sistema. Biće bez emocija, bez slobode odlučivanja, bez

svesti o sebi..!

- Pisaće se novo Sveto pismo. Biće bolje od ovog. Svi koji veruju u Boga veruju da je Sveto pismo dobra

knjiga. Ali, ako iščupaš odlomke, izvučeš delove, prebaciš ih u ovo naše vreme, mi pravnici to znamo da

uradimo pravdajući postupke određenim okolnostima, novim običajima; znamo da izvršimo inverziju reči

u određenom citatu. Garantujem ti da Sveto pismo može da postane skaradna knjiga. Dela Harolda

Robinsa ili „Ljubavnik ledi Četerli“ mogli bi da predstavljaju dečju slikovnicu. Samo treba pronaći prljav

trik, koji će imati logično opravdanje. Tog trenutka Pilat postaje tvoj Hrist. Sve je ovo dogovorena,

prljava igra koju igraju Hrist i Pilat. Samo od tačke gledišta zavisi ko je Pilat, a ko Hrist. I ti tu ne možeš

ništa da postigneš. Osim da uživaš u samoobmani. Da li gađaju mecima sa osiromašenim uranijumom? I

to je dogovoreno. Zna se zašto, gde i kada. Zato nemoj da se nerviraš. Siguran sam da nećemo živeti četiri

i po milijarde godina da bismo trčkarali po zelenim poljanama koje će biti rajski čiste. Uostalom, po

Svetom pismu ni raj nije bio ekološki nezagađen. Eva je dala jabuku Adamu i tako je počelo. Gde smo se

našli? U poljanama zatrovanim osiromašenim uranijumom. Seti se Černobilja. Jesu li tvrdili da nema

nikakve opasnosti? A deca su umirala od leukemije. Rađali su se mongoloidi, nesrećnici bez šaka...

Trenutno je kod nas drastično povećan broj spontanih pobačaja. Treba proživeti to što nam je preostalo,

onako kako možemo.

- Mudrac..! -brecnula se Ivana, ali je bila iznenađena bujicom koja je grunula iz Lazara. - To je put kojim

se ne ide. Bar ja ne mogu tako da idem. Bunim se protiv nasilja. U svom korenu ono privlači ljude bez

morala. Pogledaj istoriju: Neron, Napoleon, Hitler... Sada oralni Klinton, i prevrtljivi Bler, i rasklimatani

Širak... Svi su oni totalitaristi... Njihov narod se buni protiv onoga što se događa nama, ali oni nastavljaju

da se ponašaju kao tirani. Istorija je pokazala da genijalne tirane uvek nasleđuju nitkovi. To je tragedija

ove planete. Možda je Nostradamus zaista video njen kraj.

Lazar je sa zadnjeg sedišta podigao maleni buket i pružio ga Ivani.

- Srećan rođendan. - Ivanina ljutnja naglo je prešla u iznenađenje.

- Nije mi rođendan.

93

- Nekome jeste...

Uzela je buket. Pomirisala je malene ljubičice i, neočekivano i za samu sebe, nagla se i poljubila Lazara u

obraz.

Za trenutak se nije znalo ko je iznenađeniji. Ivana se brže snašla.

- Šta je? Nikada te nije poljubila devojka?

- Ne. Samo muškarci.

Tiho se smejao i taj smeh je bio prijatan.

- Pretpostavila sam - rekla je okrećući se u pravcu u kom je Lazar vozio. - Kuda me vodiš?

- Videćeš.

Okretao je volan, praveći krug oko okruglog platoa na trgu, u nameri da se spusti niz široki bulevar i

uključi na autoput.

Pajeru se iz suprotnog pravca približavao rasklimatan kombi; za volanom je sedeo Vuk. Bio je strahovito

umoran. Spremao se da krene u podrumsku prostoriju i odspava nekoliko sati.

Onda je ugledao pajero sa četiri ogromna reflektora na krovu.

Umor je nestao istog trenutka. Pritisnuo je pedalu gasa i stari kombi je uz škripu jurnuo oko ovalnog

travnjaka, uključujući se u široki bulevar, bez migavca. Dvojica- trojica vozača morali su naglo da koče.

Pritisli su sirene pokazujući rukama Vuku da nije normalan.

Naravno da nije normalan! Konačno, pajero je pred njim.

Kada su odjeknule sirene na vozilima, negde iza njega, Lazar je bacio pogled u retrovizor i ugledao

teretni kombi kako sumanuto okreće oko trga. Trenutak kasnije video ga je iza sebe. Brzo se približavao.

U Lazaru je proradila vozačka sujeta, bez ikakvog razloga. Bilo je van pameti trkati se s rasklimatanim

kombijem, ali Lazar ni kasnije, sve do susreta s Vukom u Pašinoj kancelariji, sebi neće moći da objasni

zašto je pritisnuo pedalu gasa. Gume na pajeru su zaškripale i vozilo je pojurilo niz padinu širokog

bulevara. Pogledao je u retrovizor i video da kombi juri iza njega.

- Neko nas prati. Da li su ti tata i mama odredili bebisiterku da te čuva?

Ivana se okrenula i ugledala dva okrugla fara kako poskakuju na ravnoj traci bulevara.

Verovatno su mu amortizeri propali.

- Ne - odgovorila je - ali imam ljubomornog muža.

- Da vidimo koliko je ljubomoran.

Lazar je pritisnuo gas do kraja. Vozilo je poletelo. Okrenuo je volan na levu stranu, projurio kroz crveno

svetlo, skrenuo udesno i uključio se u traku autoputa posle stotinak metara.

- Tako - primetio je - moraće da nabavi brža kola.

- Osećaš se nadmoćno - izgovorila je Ivana. - Takvo psihičko stanje dovodi do niza psihosomatskih

poremećaja čije posledice apsolutno ne mogu da se predvide. Naročito u zrelim godinama. - Podsmevala

se na način koji je za njega bio zabavan. Zvuči neverovatno, ali psiholozi tvrde da je osećanje više

vrednosti, koje se ispoljava za volanom, zapravo odraz poremećenog muškog ega. Pre ili kasnije to se

odražava na prostatu.

- Žao mi je što moram da priznam da si potpuno u pravu - ozbiljno je rekao Lazar.

- S pravne tačke gledišta, gospođice članu Sudskog veća, istina koju ste negde čuli šokira samo u prvom

trenutku. Kasnije uopšte ne iznenađuje. Prihvata se kao realna istina, a šta može da bude važnije od

realnosti istine ili istinite realnosti? - Pogledao je retrovizor. - A istinita realnost je da je pas tragač tvog

supruga nama za točkovima.

Ivana se okrenula. Rasklimatani kombi, iako je bio daleko, jurio je za njima.

- Mislim da si shvatila da je moj poremećeni ego doveden u sumnju. - Pritisnuo je pedalu gasa. Pajero je

zaurlao i pojurio autoputem. Lazar je uključio sva četiri reflektora na krovu.

- Blešti kao da snimaš film! - Ivana se uhvatila za držač ispred sebe. Autoput je bleštao pred njima.

Automobili koji su se kretali suprotnom trakom autoputa, iako je između pravaca postojala bankina,

ablendovali su jer im je svetlo snažnih reflektora smetalo.

Vuk je sa očajanjem shvatio da mu pajero odmiče. Još koji trenutak i izgubiće se u dnu autoputa.

- Mogao bi da smanjiš brzinu. Odmakli smo dovoljno da ne moramo da poginemo.

- Ivana je osetila nagon za povraćanjem. Nije podnosila velike brzine.

94

Lazar nije skidao nogu s pedale gasa. - Reci svom ljubomornom mužu da će udruženje lovačkih pasa biti

obavešteno o spretnosti njegovog goniča.

U tom trenutku projurio je pored saobraćajne patrole, čija su kola bila parlurana kod nadvožnjaka, iza

betonskog stuba.

- Šta je ovo? - Saobraćajac koji je sedeo na suvozačevom sedištu zapanjeno je posmatrao kako se svetla

pajera udaljavaju niz autoput. - Svemirski brod?

- Neki drkoš koji se razmeće svojom mašinom - rekao je vozač patrolnih kola. - Nakupilo se tog smrada u

ovom gradu više nego ikad... - Uključio je rotirajuće svetlo, alarmnu sirenu i jurnuo za pajerom.

Dolazeći autoputem, Vuk je video kako patrolna kola izleću iza betonskog stuba i strahovitom brzinom

jure asfaltnom trakom, ostavljajući žutu liniju s leve strane.

- Izgleda da imamo problem. - Ivana se okrenula i videla patrolna kola koja su jurila ka njima.

- Pa, reći će nam u čemu je stvar. - Lazar je usporio, dao desni migavac i zaustavio pajero. Nekoliko

trenutaka kasnije patrolna kola su stala iza njih. Oba milicionera su izašla i krenula prema pajeru.

Lazar je spustio staklo na vratima.

Vuk je sasvim usporio. Zaustavio se dve stotine metara iza patrolnih kola i uključio desni migavac.

Vozač patrolnih kola prišao je vratima pajera. - Vozačku i saobraćajnu dozvolu, molim - rekao je glasom

koji je zvučao preteći.

Lazar je počeo da pretura po kaseti pajera, tamo gde se obično nalazila saobraćajna dozvola. Nije je bilo

tamo. Spustio je štitnik za sunce na kom se nalazio džep. Izvukao je dozvolu. Počeo je da pretražuje svoje

džepove. Tražio je novčanik. Za to vreme je govorio:

- U čemu je problem?

- Isprave - ledeno je ponovio saobraćajac.

- Zašto ste nestrpljivi? - Lazarov glas je zvučao umilno i to je verovatno nerviralo saobraćajca.

- Izađite iz kola!

- Molim?!

Pre nego što je shvatio šta se događa, saobraćajac je otvorio vrata, uhvatio ga za nadlakticu i povukao ka

sebi. Lazar je kao tane izleteo iz pajera. Nije uspeo ni vazduh da uhvati, a već je licem bio priljubljen uz

bok pajera. Saobraćajac ga je držao čvrsto.

- Raširi noge, a ruke podigni na kola. - Glas je rezao kao brijač.

Lazar je osetio kako ruke saobraćajca preleću preko njegovog tela.

U trenutku kada ga je saobraćajac povukao sa sedišta, saobraćajna i vozačka dozvola ispale su na pod.

Ivana ih je podigla i pružila drugom milicioneru, zajedno sa svojom legitimacijom.

- Izvolite - rekla je sa osmehom.

Milicioner je uzeo dokumenta i pogledao Ivaninu ličnu kartu. Za trenutak je bio zbunjen.

Zatim je obišao pajero i povukao svog kolegu u stranu.

- Jesi li ti normalan? Znaš li čija je ona ćerka?

- Zabole me čija je ona ćerka. Ovaj skot misli da je ceo svet njegov. E, ja ću mu pokazati s kim ima posla.

- Njegovu pažnju privukao je kombi čiji je migavac treperio u ranoj večeri. - Šta je sa onim?

- Nemam pojma.

- Proveri...

- Da ja tebi prvo nešto kažem - rekao je saobraćajac. Rukom je mahao prema Vuku da nastavi vožnju.

Nije bilo drugog izbora, morao je da pokrene kombi i nastavi autoputem.

Lazar je i dalje držao ruke na kolima, ali je okrenuo glavu i posmatrao dvojicu milicionera koji su se

raspravljali.

Za to vreme Ivana je izvukla iz tašne mobilni telefon i pozvala broj Teovog kabineta. Nije volela da ga

zove. Zapravo, nije mogla da se seti kada ga je poslednji put zvala. Nije osećala potrebu. Nije želela. Nije

htela. Ni za šta na svetu mu ne bi pokazala da joj nedostaje. Broj je zaboravila. Morala je da se

skoncentriše da bi se prisetila Teovog broja telefona. Setila se načina na koji je pamtila pojedine brojeve.

Tako je zapamtila i njegov. Kao devojčica, učila je da svira klavir kod nekakve odvratne brkate

profesorke, koja je treskala poklopcem klavijature pri svakoj grešci. To je značilo da je čas bio ispunjen

neprestanim treskanjem i povremenim tonovima odvratnih vežbi. Kasnije, brojeve će zamenjivati notama

95

u lestvici: petica je bila ,,sol“, trojka ,,mi“, sedmica ,,si“ itd. Otpevala je Teov broj i istovremeno

pritiskala tastere na telefonu. Teović je sedeo u kabinetu. Zavaljen u fotelju. Posmatrao je kako iz malog

kupatila, koje je vratima bilo povezano s kabinetom, izlazi Slavica. Na sebi je imala crni veš, koji jedva

da je nešto pokrivao. Zavodljivo se smeškala, znajući da će kroz sekund-dva on divljački skočiti iza stola.

Znala je da mu je penis nabrekao. Pripremajući se u kupatilu, osetila je da je već vlažna.

U tom trenutku zazvonio je telefon.

- Ne podižite slušalicu! - Slavica se približavala.

Nije mogao da skine pogled s njenih prepona.

Telefon je zvonio.

- Da...? - Podigao je slušalicu i besno urliknuo u nju. Slušao je nekoliko trenutaka.

Izraz lica mu se potpuno izmenio.

- S kim si? - upitao je.

- Ni ja tebe ne pitam s kim si ti! - dopirao je do njega Ivanin glas.

- Dobro - rekao je. - Srediću to odmah... Lepo je što si se setila da imaš oca. - Pritisnuo je viljušku na

telefonu. - Deca nas se sete samo kada smo im potrebni. - Počeo je da pritiska tastere na telefonu.

Bilo je vreme da se oglase sirene. Njihov zvuk je bio prigušen.

41.

Sirene su najavljivale vazdušnu opasnost; njihov zvuk se nadvijao nad autoputem, ali nije prigušio onaj

koji je dopirao iz radio-stanice u patrolnim kolima. Saobraćajni milicioner je krenuo prema njima,

posmatrajući teretni kombi koji je lagano prolazio pored pajera. Dao mu je znak da vozi brže.

Vuk je pritisnuo pedalu gasa. Imao je dovoljno vremena da zapazi fizionomiju mladića s rukama

podignutim na pajeru. Ali nije mogao da vidi registarski broj pajera. Patrolna kola su se previše približila

i zaklonila zadnje tablice, a reflektori su bleštali zaslepljujućom svetlošću, pa Vuk nije mogao da vidi ni

prednje. Vozio je tražeći pogodno mesto da se pritaji i sačeka završetak policijske procedure.

Saobraćajac koji je stajao pored Lazara video je svog kolegu kako se naginje kroz prozor. Morao je da

pritisne dugme za prijem. Video ga je i kako se vraća. Lice mu je bilo bledo. Pružio je dokumenta Lazaru.

- Možete da idete - rekao je milicioner. - Vodite računa da ne prekoračite brzinu.

Njegov kolega ga je zapanjeno gledao. Zaustio je da progovori, ali ga je drugi milicioner zaustavio

pokretom ruke.

Lazar je uzeo dokumenta. Popeo se u pajero. - Ne bismo vozili tako brzo da nas nije jurio nekakav crveni

kombi. - Pokušao je da pokaže malo ljubaznosti prema neprijatnom saobraćajcu, koji je Ivani pružio ličnu

kartu.

Vozač patrolnih kola stegao je vilice. Jedva je procedio: - Crveni kombi? Nemoj mi reći!

- Tačno.

Saobraćajac se okrenuo i otišao do kola. Drugi je prineo ruku kapi, pozdravio i krenuo prema svom drugu.

Lazar je gledao za njima; potom se okrenuo prema Ivani. - Šta im se dogodilo?

- Proviđenje. Javio im se Gospod, verovatno - odgovorila je Ivana.

Lazar je pokrenuo pajero.

Vozač patrolnih kola stajao je pored svog vozila, stežući ivicu otvorenih vrata.

- Šta to radiš? - procedio je. - Šta mi to radiš?!

- Uvalili smo se u sranje.

- Zašto si ih pustio?!

- Zato što se načelniku javio naš ministar i naredio da ih pustimo. Slinavci su pod zaštitom onih odozgo.

Uz to, naređeno je da ih ne uznemiravamo i da ih otpratimo do mesta na koje su krenuli. Sedaj i vozi za

njima.

Vozač patrolnih kola nekako je uspeo da se smiri. - Ti vozi - rekao je. - Ja neću.

Na prvom skretanju sa autoputa Vuk je parkirao kombi. Čekao je da pajero krene i da on vozi za njim.

Najpre je ugledao bljesak farova na krovu, pa potom pajero koji je prozviždao autoputem. Ispružio je ruku

kako bi okrenuo ključ u kontakt bravi; u tom trenutku ugledao je patrolna kola koja su pratila pajero.

96

Počeo je očajnički da udara pesnicom o volan. Mogao je samo pogledom nemoćno da prati kako svetla

pajera i patrolnih kola velikom brzinom odmiču autoputem.

U samoj biti, stvar je bila apsurdna. Tiho, prijatno veče. Ukotvljen brod-restoran. Na suprotnoj obali reke

osvetljeni grad, nad kojim povremeno zaprašte hici protivvazdušne odbrane. U dnu restorana trojica

muzičara tiho sviraju. Za stolovima gosti, svi mladi, dobro odeveni. Kelneri brzi, nečujni i ljubazni.

Ivana je pogledom prelazila po enterijeru brod-restorana. Nije se prevarila. Na zidovima su bile originalne

umetničke slike: Šumanović, Ivanjicki, Reljić...

- Ovde mora da je skupo - primetila je pomalo cepidlački.

- Čim je lepo, mora da je skupo. - Lazar je pogledao kroz prozor. Sredinom reke klizio je tegljač. Za

sobom je vukao dva šlepa čiji je gaz bio visok.

- Jesi li siguran da ćeš moći da platiš?

- Mislio sam da ćeš ti platiti. - Lazar se nagnuo preko stola. - U svakom slučaju, ovako ćemo: kad

završimo večeru, ja ću izaći, kao da idem u toalet. Zatim ti izađi iz restorana, a ja ću se vratiti, skočiti u

reku i tako ćemo izbeći plaćanje večere.

- Znaš li da plivaš?

- Ne. A ti?

- Znam.

- Onda ćemo zameniti uloge.

Kelner je doneo bocu hladnog vina. Otvorio je, nalio nekoliko gutljaja u čašu i pružio je Lazaru.

- Hoćeš li ti da probaš? - upitao je Lazar, pružajući čašu preko stola. - Krv onih tvojih svetaca. Bela,

doduše, jer su oni bili bez poroka.

Ivana se nasmejala. - Imam poverenja u tvoj ukus, kakav god da je. - Pogledala je kelnera.

- Ono je originalna Olja? - Pokazala je prema slici Olje Ivanjicki.

- Naravno! - kelner je odgovorio uvređeno. - Prvo, gospođa Ivanjicki je naš gost; drugo, gospodin... -

Okrenuo se prema Lazaru, ali je ovaj načinio kratak pokret glavom. Kelner je shvatio.

- Gospodin vlasnik nikada ne bi dozvolio da kopija bude uneta u naš restoran.

Lazar je probao vino. Klimnuo je glavom, osmehnuvši se kelneru. Ovaj je zadovoljno sipao vino u

Ivaninu čašu. Mislio je: „Znači, mladi gospodin nije rekao da je vlasnik ovog objekta. Zanimljivo!

Verovatno će odabrati najpogodniji trenutak da je šokira.” Bio je previše star da bi shvatio postupke

mladih.

- Kako je danas Branko?

- Oporavlja se, hvala. Nadamo se najboljem... Šta biste poručili za večeru?

- To prepuštam vama.

Kelner se naklonio i nečujno udaljio.

- Sin mu je ranjen kod Prištine. Geler ga je pogodio u nogu.

Iskosivši malo glavu, Ivana je upitala: - Šta je značio onaj pokret prema kelneru kada sam pitala da li je

slika original?

- Nisi dobro primetila. Povremeno imam tikove.... Vidiš... - Načinio je nekoliko kratkih trzaja glavom. -

Inače, kelner Vita je veoma ponosan na goste koji dolaze ovde i... Na ukus vlasnika.

- Izgleda da ovde često obitavaš?

- S vremena na vreme... Svratim.

- Dovodiš nove žrtve, koje ti veruju, kao ja.

- Nisam imao pojma da mi veruješ... - Podigao je čašu prema njoj. - Važne stvari dolaze na pravo mesto.

Poverenje. Šta je sledeće?

Ivana je otpila gutljaj.

- Pitko i hladno. Sve je predviđeno za uspešno zavođenje. Sledeće što ćeš mi predložiti biće odlazak u

moj stan.

- Ne. Predložiću ti ljutu, vrelu riblju čorbu.

Kelner je prilazio gurajući kolica na kojima se nalazio maleni kazan, okačen o verige, pod kojim je gorela

vatra.

- Hoćete li mi dozvoliti da vas ja poslužim ili ćete...?

97

- Stavite na sto, a ja ću ostalo da uradim.

- Kako vi kažete, gospodine.

Kelner je stavio ognjište i verige na sto. Tihi plamen je goreo i stalno zagrevao mali crni, tučani kazan.

- Dozvoli - rekao je Lazar. Uzeo je Ivanin tanjir i sipao joj dve kašike čorbe. Stavio je tanjir pred nju. -

Upozoravam te da je... Malo ljuća.

- Stekao si pogrešan utisak. Nisam ja nikakva porodična maza kojoj detaljno treba davati uputstva šta

treba da uradi, kako da uradi...

Lazar je slegao ramenima. - Utoliko bolje. - Sipao je sebi.

Ivana je kašikom zahvatila čorbu. Pogledala ga je i stavila je u usta.

Posmatrao je kako joj lice dobija purpurnoljubičastu boju. Oči su joj zasuzile. Obrazi se zaokruglili.

Dodao joj je komad hleba. - To uvek pomogne - rekao je. - Popij i gutljaj vina.

Duvala je, hladila se pokretima šake. - Šta je ovo? Otrov?! - Gledala je prema Lazaru, koji je mirno

srkutao čorbu. - Ovako ostavljaš utisak na devojke?

- Sjajno. Prvo je bilo poverenje. Sada: utisak. Videćemo dokle ćemo stići.

Vrtela je gutljaj vina u ustima. Cinično je izgovorila: - Kao i obično, predložićeš mi odlazak u tvoj stan.

- Neću. Živim sa ocem. Ne znam da li bi bio oduševljen da dovedem devojku koja nije u stanju da savlada

ljutu riblju čorbu! On je strastan pecaroš! Dakle, neću te pozvati ni u tvoj, ni u svoj stan. Ni u hotel. Niti

bilo gde.

- Zašto si me pozvao da izađemo?

Lazar se nasmejao. - Zbog opklade.

- Zbog opklade?! S nekim si se opkladio da ću izaći s tobom?

Klimnuo je glavom. I dalje se osmehivao.

- Da li ti je neko sručio u krilo, upozoravam te, „malo ljuću“ riblju čorbu? - Podigla se i uhvatila ivice

veriga u nameri da mu izruči sadržinu malog kazana u krilo, na glavu, bilo gde; da ga pošalje do đavola i

da ga više nikada u životu ne vidi.

Naglo je pustila verige. Tresla je šakama po vazduhu. Lazar joj je pružio mali tanjir predviđen za riblje

kosti.

- Nasloni dlanove na hladno - rekao je. - Moja greška. Zaboravio sam da ti skrenem pažnju da su verige

vrele.

Sedela je preko puta njega i držala tanjir između ruku.

Kelner je brzo prišao. Nosio je vlažan ubrus. - Ovo će vam pomoći, gospođice - rekao je uljudno. - Molim

vas, dajte mi tanjir. Promeniću ga. Uzeo je tanjirić i brzo se udaljio.

- S kim si se opkladio? - Ivana je kroz usijane usne jedva čujno procedila reči, koje su s naporom sustizale

jedna drugu.

- U vezi sa čim? - Lazar je delovao krajnje naivno.

- U vezi sa izlaskom sa mnom! - Ko zna, možda će ga pri odlasku gurnuti u reku, s mosta koji se pruža od

restorana do obale. Pustiće ga da ide ispred nje.

- Sa sobom!

- Opkladio si se sa sobom?! - Bila je potpuno zapanjena.

- Sveci iz tvog manastira, koji su davali izjave za Sveto pismo, rekli su da čovek treba da se takmiči ne s

drugima, nego sa samim sobom. E, pa ja sam se opkladio sa sobom da devojka, kao što si ti, može da

provede prijatno veče sa ,,idiotom“, kakav sam ja.

- Nije tačno! Mislim, nije tačno da sam ja to rekla. - Za trenutak joj je bilo neprijatno.

- Jesi! U diskoteci si rekla: „Diži se sa mene, idiote“.

Ivana je pritiskala rukama vlažan ubrus. Napolju su treštale protivavionske rakete.

- Ti si naručio vatromet? Ulazi u cenu - pokretom je pokazala na sto i potom skrenula pogled prema

prozoru i panorami grada iza njega.

Lazar je gledao njen profil. Delovao je hladno, ali je znao da je u pitanju obmana. Kao što je znao da mu

se odavno neka devojka nije dopala kao ova koja je sedela preko puta njega, držala vlažan ubrus i gledala

prema gradu.

- Da li ti je neko rekao koliko si lepa? - upitao je tiho.

98

Nije okrenula glavu.

- Mnogi, uključujući i tebe. Te oveštale fraze uglavnom izgovaraju sveci. A tebe tu ne mogu da ubrojim.

42.

Bio je razočaran. Ali, ipak, postoji. Pajero postoji. Tražiće ga ponovo. Zapamtio je fizionomiju mladog

vozača. Nije izgledao kao ubica, ali kada ubica ima izgled zločinca? Većina njih deluje normalno; trude

se da imaju normalne prijatelje, nemaju očigledne nedostatke, pre odlaska na posao, poljube ženu i decu,

ako ih imaju. Šarmantni su, često neodoljivi za žene, vole da usreće male droljice, ali očekuju da njihove

kćeri u osamnaestoj budu nevine, kao što su bile njihove žene, kao što su bile njihove majke i majke

njihovih majki. A onda potežu utoke, heklere, kalašnjikove i obavljaju poslove bez imalo griže savesti.

Svoju delatnost smatraju normalnim poslom za koji su dobro plaćeni. A dobro plaćeni posao nikada se ne

odbija. Bili su odani svojim gazdama i spremni da prime metak za njih. Približavao se auto-otpadu. Na

otkinutoj haubi, pričvršćenoj na dva gvozdena nosača, belom bojom je pisalo: „Auto-otpad kod Batketa".

Vuk je zaustavio crveni teretni kombi nedaleko od niske građevine koja se nalazila u dnu otpada. Prešao

je pešice do nje, dok je pas, vezan lancem za razapetu žicu, mogao da krstari od ulaza na otpad do ulaza u

kuću. Pas je kratko lanuo kada je ugledao Vuka. Ovaj ga je pomilovao.

Pas je mahao repom.

Batke mu je rekao: - On je ubica! Oseti zlog čoveka i samo podvuče rep. U stanju je da zakolje bilo koga

ko bi podigao ruku prema meni.

- Kako se zove? - upitao je Vuk, kada je prethodne noći došao kod Batketa da zatraži sklonište.

- Pas.

- Pas se zove Pas?

- Zašto bi pas imao ljudsko ime: Cezar, Beli, Ajaks i slične gluposti? On je pas i treba da se zove Pas.

- Zdravo, Pas! - Vuk je ispružio ruku i pomilovao krupnog mešanca. Zakucao je na vrata.

Nekoliko trenutaka kasnije pojavio se Batke. Imao je na sebi pantalone i treger majicu. Pogled mu je bio

mutan. Osećao se na alkohol.

- Upadaj - rekao je Batke. - Ne obraćaj pažnju na nju.

- Pokazao je prema devojci koja je sedela na postelji. Bila je u prljavom kombinezonu, raščupana, bez

donjeg veša, raširenih nogu, skoncentrisana na špric i iglu koju je zabadala između nožnih prstiju.

Vuk se zgrozio.

- Rekao sam ti da ne obraćaš pažnju. Ona je mrtva.

Batke je zastao na vratima koja su vodila niz drveno stepenište, sklepano od neobrađenih dasaka, prema

podrumu. - Jesi li bio skoro do Žutog? Zaboravio sam da pitam.

- Bili smo Toške i ja... Isto.

Batke je zaklimao glavom. - U Vukovaru nam je bilo bolje. I u Tovarniku! Slušaj! - doviknuo je. Vuk je

zastao na vratima koja su vodila u malenu podrumsku prostoriju.

- Nisam znao za tvoje, dok mi nisi juče rekao. Žao mi je.

Vuk je klimnuo glavom. Ušao je u malu podrumsku rupu s prozorom pri vrhu tavanice.

U uglu je bila postelja. Pored kreveta se nalazio sanduk koji je smrdeo na buđ i rasklimatana stolica.

Sručio se na postelju. Povukao je prekidač i upalio sijalicu zakačenu za ekser koji je bio ukucan u zid,

iznad samog kreveta. Čkiljila je sa svojih dvadeset pet sveća.

Izvadio je iz džepa vindjakne upaljač i paklu cigareta. Stavio ih je na sanduk kraj postelje. Sručio se na

dušek koji je mirisao na buđ i potom izvukao sliku na kojoj su bili on, Duška i Dule, naslonjeni na

mercedes. Slikali su se onog dana kada je kupio polovni automobil.

Gledao je sliku. Oči su mu zamaglile.

Verovatno je zaspao. Trgao se i naglo skočio s kreveta kada je čuo žestok lavež psa.

Zgrabio je stolicu i prineo je zidu na kom je bio prozor. Popeo se na nju i provirio u dvorište. Video je

kako se ispred ulaza u Batketovu straćaru zaustavlja golf dvojka i iz njega izlaze dvojica tipova. Nosili su

heklere. Pas je divljački lajao. Jedan od one dvojice izvukao je pištolj s prigušivačem i nanišanio prema

psu.

99

Vuk je skočio sa stolice, pojurio ka vratima, i umesto da potrči prema prizemlju, jurnuo je levo, prošao

kroz uzani zemljani, neozidani hodnik, popeo se do otvora i iskočio među polovne automobile. Jurio je na

suprotnu stranu od one odakle su došla dvojica u automobilu. Vijugao je između polovnih automobila,

raspadnutih krševa, kamionskih karoserija, s kojih je poskidano sve što je vredelo. Došao je do ograde i

preskočio je. Našao se na poljani koja je vodila do groblja. Potrčao je u tom pravcu. Jureći prema groblju,

shvatio je da je na krevetu ostala Duškina i Duletova slika. Zastao je. Pomislio je da se vrati. Ali je znao

da time ništa neće rešiti. Tipovi koji su se pojavili nisu mogli njega da jure, jer niko nije znao da je došao

kod Batketa. Ili, preciznije, niko nije znao da se nalazi u podrumskoj prostoriji Batketovog auto-otpada.

Kada je odlučio da se obrati starom ratnom drugu, o tome nije govorio nikome. Ni Olgi, ni Tošketu.

Dakle, niko nije znao za njegovo skrovište.

Batke!

Ne! Ne, Batke!

Ko su onda tipovi? Batke je valjao drogu. Verovatno su došli da podignu novac za prodatu robu. Ali

nikako nije bilo dobro da ga zateknu u podrumu.

Slika!

Možda neće silaziti, možda je neće pronaći. A i da je pronađu, ništa im neće značiti. ,,To je u redu“,

pomislio je koračajući po mraku između grobljanskih spomenika. „Došli su Batketovi tipovi. To je u

redu.“

Ništa nije bilo u redu.

Batke je začuo lavež, koji je naglo utihnuo. Otvorio je vrata kako bi proverio šta se dogodilo s Psom i

našao se pred Tirketovim heklerom. Previše je stvari preturio preko glave da bi se sada uplašio. Nije se ni

trgao. Mirno je posmatrao Tirketovo lice. Potom je pogledao Maksa.

- Ko ste, do đavola, vas dvojica?

Tirke ga je gurnuo heklerom u predsoblje.

Batke je izvirivao preko njegovog ramena.

- Šta ste uradili s Psom? - Počeo je da zviždi. Viknuo je: - Pas...! Pas.!

Maks ga je gurnuo u sobu. Zabezeknuto je gledao devojku na postelji. Prešao je pogledom preko

Batketovih, na brzinu navučenih, gaća. Smučilo mu se. Devojka se cerila, nije bila svesna onoga što se

događa oko nje. Kombinezon joj je bio podignut; tanke noge, mršava bedra i upali stomak su bili

otkriveni. Nije imala pojma kako izgleda. Droga, koju je ušpricala u venu, delovala je snažno i ona se

beznadežno cerila.

Tirke je pogledao Batketa. - Imam jednu dobru vest i jednu lošu. Biraj.

Batke ga je odmerio poluzatvorenim očima. - Jebe mi se.

- Onda prvo lošu. - Tirke je sistematično razgledao očajno prljavu prostoriju. Na električnom šporetu

videli su se tragovi pokipelog jela; stajali su tu ko zna otkad. Kredenac s gomilom nabacanih sudova, sto

na kojem se ručavalo, ali ništa s njega nije sklanjano. I konačno - krevet. Stari vojnički, metalni krevet s

prljavim dušekom, isflekanim čaršavom i zgužvanim prekrivačem u uglu, na kom je u polusedećem

položaju bila raščupana devojka, iz čijih se usta cedila pljuvačka. - Dobro, onda prvo lošu - ponovio je

Tirke. - Koknućemo vas oboje, ako ne kažeš od koga dobijaš drogu koju diluješ.

Batke je pljunuo duvan koji mu se zadržao među zubima. Osetio je kako je betonska ploča pod tabanima

hladna.

- Kao i obično - odgovorio je. - Donesu mi taksijem robu. Ja prodam. Stalni klijenti. Dođu taksijem,

pokupe lovu i kraj.

- Ko? - Tirketov glas je zvučao ledeno.

- Otkud znam ko. Jednom su došla dvojica kožnjaka, kao vas dvojica, i ponudila mi da prodajem kokain

tipovima s kojima sarađujem. Automobili, tange-frange. Nisam bio lud da odbijem dobru zaradu.

- U pravu si - rekao je Maks. - Nisi lud da odbiješ dobru zaradu.

- Kad si dobio poslednji put? - Tirke ga je gledao smireno i Batke je shvatio da je on mnogo opasniji od

onog drugog koji nije skidao pogled s devojke na krevetu. Njegov izraz je pokazivao koliko mu se gadi.

- Sinoć.

- Koliko?

100

- Dosta.

Tirke je lagano izgovorio: - Gde je?

Nije vredelo obmanjivati. Ovakvi tipovi se ne lažu. Ili, tačnije, možeš ih slagati samo jednom.

- Dole. U podrumu, u ormanu.

Tirke je mahnuo Maksu. Ovaj je odgurnuo vrata i upalio svetlo. - Kakvo je ovo sranje - promrmljao je,

spuštajući se niz drvene stepenice. - Ni pacovi ovde ne žive. - Sišao je i odmah ugledao orman. Nalazio se

iza naslaganih sanduka. Otvorio je vrata. U kartonskoj kutiji bila su mala pakovanja droge. Iza njega su

škripnula vrata. Maks se munjevito okrenuo uperivši hekler u pravcu prostorije koja se nalazila iza

njegovih leđa. U njoj je gorelo škiljavo svetlo. Oprezno je prišao i heklerom odgurnuo vrata. Ušao je.

Prostorija je bila prazna. Vrata su se svakako pomerila usled promaje koju je osećao. Upravo je

nameravao da krene, kada je na krevetu ugledao sliku. Prišao je i podigao je. Zazviždao je tiho. Uzeo je

sliku, vratio se do ormana, uzeo kutiju i popeo se u prizemlje.

- Droga je ovde - rekao je pokazujući kutiju. - Ali, imam za tebe iznenađenje. - Pružio je sliku Tirketu.

Ovaj je dugo gledao fotografiju. Ne dižući pogled s nje, upitao je: - Ko ti je ovaj?

- Podstanar... Nikad ga nema.

Udarivši ga strahovito jako heklerom, Tirke je odbacio Batketa na pod.

Batke je osetio kako mu zubi krvare. Ispljunuo je sukrvicu. Devojka na krevetu je mumlala. Tonula je u

san.

Batke je pogledao Tirketa. Znao je: bio je to kraj. Nije ni za čim imao da žali. Sa ovakvima nema

odstupanja, nema milosti, oni idu do kraja. Život je proživeo u svetu koji je bio truo. Nije mu pružio ništa,

kao što ni on njemu nije ništa dao. U budućnosti će možda postojati neki bolji svet, ali je Batke u to

najiskrenije sumnjao. On nije bio u mogućnosti da ga čeka. Ako završava svoj krug, onda će ga završiti

onako kako on to želi.

- Gde je? - Tirketov glas nije trpeo kolebanje.

- Tuca tvoju mamu, drkadžijo.

Maks mu je bio bliži. Svom snagom, neverovatnom za čoveka u takvom stanju, Batke se odbacio s poda

prema Maksu, u nameri da mu otme hekler. Udario ga je glavom u stomak i Maks je poleteo unazad.

Tresnuo je o prljavi kredenac i istovremeno pritisnuo okidač. Rafal je prasnuo u maloj prostoriji. Batke je

zastao u pokretu; za trenutak je delovao kao iznenađen čovek, zatim se savio u struku. Klizio je prema

betonskom podu.

- Dobra...! –procedio je.

Iako je hteo da podivlja, Tirke je shvatio.

- Dobra vest je da više nećeš tucati ovu drukerku. - Pritisnuo je oroz i izrešetao devojku na krevetu; njeno

telo je pri udarcima metaka poskakivalo na prljavom dušeku.

Batke je umirao. Znao je da umire. Ostalo mu je još trenutak-dva. Duboko je udahnuo vazduh i to je

izazvalo strahovit bol u grudima. Pre nego što je izdahnuo, na licu mu se pojavio osmeh, dok je srednji

prst desne ruke podigao u vazduh.

Tirke je pomahnitao. - Idiote, od njega smo mogli da doznamo gde je ono đubre. A ti si ga ukokao.

- Jurnuo je na mene! - Maks je pokušavao da se opravda. - Šta sam mogao? Branio sam se.

- Ponesi kutiju! - Bilo je to naređenje kom se ne suprotstavlja. Tirke je izašao iz kuće.

Pas je ležao kraj samih kola. Njuška mu je bila krvava, razneta metkom iz revolvera s prigušivačem.

43.

Ako je postojao odgovor na njegovo pitanje, Lazar nije mogao da ga pronađe, niti da ga se seti. Možda je

ležao u drugoj popijenoj boci vina. Možda u rečenici koju je izgovorio na stepeništu manastira, pošto je u

brdu, na dve-tri stotine metara udaljenosti, eksplodirala raketa. Detonacija je bila strahovita. Nije imao

pojma kako se Ivana našla u njegovom naručju. Ali on je nju držao, obgrlivši je obema rukama i

101

instinktivno je okrenuvši ka zidinama manastira, dok je on bio izložen vazdušnom udaru. Stajali su

zaglušeni eksplozijom.

Onda je ona rekla: - Hajdemo negde gde ćemo biti sami, samo nas dvoje.

Glupo, da gluplje ne može biti, on je rekao: - Pa, ovde smo samo nas dvoje.

Ležao je na leđima, osluškivao tišinu i pokušavao da se seti kako su se stvari odvijale.

Nije mu polazilo za rukom. Na fakultetu je važio za studenta koji ima sposobnost analitičke procene

činjenica. S lakoćom je odvajao nebitno od bitnog. Njegov koeficijent inteligencije je bio 156, ali pred

manastirom, dok je držao Ivanu u naručju, spao je na nivo debilastog retardiranka. Ipak, slagao je kockicu

po kockicu, činjenicu po činjenicu.

Završili su večeru. On je podigao ruku i u tom trenutku Vita se stvorio kraj stola.

- Verujete li u Boga?

Vita je razrogačio oči. - Verujem u ono što vidim, gospodine. Ali kada su moja deca u pitanju, uvek sam

sujeveran. Ne znam da li sam odgovorio na vaše pitanje?

- Savršeno... Da li biste krenuli sada u manastir?

- Mislite, da li bih se zaredio?

Ivana je prsnula u tihi, prigušeni smeh.

- Ne! - Lazar je bio apsolutno ozbiljan. - Mislim, da li biste krenuli u manastir da se uverite kako su u XII

veku ovde, na našem tlu, boravili vanzemaljci?

Vita je posmatrao Lazara. Nikada se ovako nije ponašao. Šta se to s njim događa?

- Vanzemaljci, gospodine? Mali, zeleni?

- Ne, već snažni, visoki, u vatrenim kočijama - umešala se Ivana.

Vita je lagano skrenuo pogled s Lazara na Ivanu, a potom ga ponovo vratio do Lazara.

- Pa, sve zavisi ko bi me pozvao.

Lazar je pogledao Ivanu. - Vita bi trebalo da zauzme mesto u galeriji tvojih svetaca... Donesite mi račun.

Kelner ga je posmatrao netremice. Donja vilica mu se polako opuštala.

- Račun, gospodine?

- Razume se. Valjda nešto košta to što smo pojeli i popili.

- Ne... Odnosno, da. Hoću da kažem... Košta. Odmah, gospodine.

Otišao je do kraja restorana. Blagajnici, koja je bila nevidljiva za goste, rekao je: - Gazda traži račun.

- Ko? Šta?!

- Ni ko, ni šta! Napravi račun, i to brzo. - Okrenuo se i u posudu od rostfraja stavio led i bocu belog vina,

koju je obmotao belim salvetom; pripremio je i dve čaše. Rukom je dao znak muzičarima koji su odmah

shvatili šta treba da rade. Prišli su izlazu i počeli da sviraju. Nije trebalo da kaže: „Gazdinu pesmu“. Znali

su. Balaševićev ,,De-mol“.

Vita se vratio do stola, noseći tanjirić na kom je bio salvet, postavljen na poseban način, i u njega

diskretno uvučen račun. Provirivala je samo poslednja cifra. Spustio je tanjirić na sto i odmakao se korak

unazad. Lazar je pogledao cifru, izvukao novčanik i položio novčanice.

- Imaš li dovoljno?

- Mislim da imam!

Vita je gledao u tavanicu. Potom je spustio pogled na tanjir s novčanicama. - Hvala, gospodine - rekao je,

primetivši kako iza pulta i mreže lozovih grančica proviruje zapanjeno lice blagajnice.

- Na čemu? - upitao je Lazar.

- Na poseti, gospodine. Dođite nam opet.

Lazar je ustao. Pružio je ruku Ivani i pomogao joj da se podigne. Krenula je između stolova.

- Da li se ovaj brod malo ljulja? - upitala je Ivana.

Lazar je pogledao kelnera.

Vita je ponovo podigao pogled prema tavanici. Brod-restoran se nije ljuljao ni kada je bilo talasa na reci.

- Svakako, gospođice - rekao je ljubazno. - Ovo je brod-restoran.

- Naravno... To sam zaboravila! Brod i treba da se ljulja! - Ivana se smejala. - Jesi li ti rekao muzičarima

da sviraju ,,De-mol“?

- U pitanju je telepatija - odgovorio je Lazar. - Pomislio sam da bi bilo dobro da momci...

102

- Padam na taj ,,De-mol“ - rekla je Ivana, prilazeći vratima kraj kojih su stajali muzičari.

- Osvojili ste me - rekla je. - Da mogu, povela bih vas sa sobom.

Oni su svirali. Ivana je pevušila.

- Samo trenutak, gospodine - rekla je blagajnica, pojavljujući se iz svog zaklona.

- Platio sam... Njemu... - Lazar je pokazao na kelnera.

Blagajnica je na trenutak bila zblanuta. Brzo se snašla.

Uzela je posudu s ledom u kojoj je bilo vino i dve čaše. - Za vas i gospođicu, gospodine. Kuća časti.

- Baš lepo! - rekla je Ivana. - Ovo mi se nikada nije dogodilo.

- Zato što nikada niste bili u restoranu kakav je naš - s ponosom je izgovorio Vita.

Ivana je išla preko mosta. Za njom je koračao Lazar, noseći posudu s bocom vina i čaše.

Iza njega su koračala trojica muzičara i Balaševićev ,,De-mol“.

- I most se leluja - dobacila je Ivana pridržavajući se za konopac koji je predstavljao ogradu mosta.

- Brodski most i treba da se ljulja - mudro je rekao Lazar.

- Tačno...

Ivana je izašla na obalu. Okrenula se i ugledala trojicu muzičara kako idu za njima, jedan iza drugog.

- ,,Sa tri svirača u crnome plaštu...“ - Ivana se pomalo saplitala dok je izgovarala stihove. - Ko je to

napisao?

- Nemam pojma. Ja sam pravnik, a kako si lepo primetila za večerom, naše ortodoksno obrazovanje ne

poznaje uzvišenost Rakićeve poezije.

Ivana ga je uhvatila ispod ruke. - Jesu li oni ozbiljno shvatili da bih ih povela sa sobom? - prošaputala je

poverljivo.

- Izgleda.

- Dobro, momci - rekla je Ivana trojici osedelih muzičara - bili ste sjajni.

Lazar joj je pomogao da se popne u pajero; na zadnje sedište je stavio posudu s vinom, obišao vozilo i seo

za volan.

- Pravac manastir - rekao je.

Ivana je potvrdila glavom.

Lazar je pokrenuo vozilo.

Dok su se svetla pajera udaljavala, Vita je stajao na vrhu mosta. Prekrstio se. - Bože, daj mu pameti ili mu

uzmi to malo što ima.

- Ako naiđe na policijsku patrolu... - procedila je blagajnica.

- Neće. Šta misliš, kuda idu?

- U krevet.

- Pogrešno! U manastir, da vide male zelene koji su u XII veku bili kod nas u gostima.

Blagajnica ga je gledala zgranuto. - Šta si popio?

- Imam šećer. Da sam popio gutljaj pića, bio bih u komi.

- Po onome što pričaš, ti jesi u komi!

Šta se dalje događalo?

Lazar je ležao zatvorenih očiju. Spolja se čuo cvrkut neke ptice. ,,Čvorak“, pomislio je. Ferko ga je vodio

u šume i učio da prepoznaje glasove ptica. „Sigurno čvorak. Ili senica.“ Izašli su na kružni put i vozili,

upalivši sva četiri reflektora na krovu. Vozio je u pravcu u kojem mu je ona pokazivala. Negde u daljini je

gruvalo.

- Bombarduju - primetila je Ivana. - Dokle će ovako?

- Dok nas ne zbrišu. Ili dok ne popustimo. Jesi li pogledala kartu...? Geografsku kartu? Sa svih strana smo

opkoljeni državama koje su članice NATO-a. Mi smo jedina malena tačka koja je mimo njih. I dok nas ne

ubace među svoje, neće prestati.

- Skreni desno.

Okrenuo je volan. Ispred njih se ukazao plato na čijem kraju se nalazilo zdanje manastira.

Lazar je zaustavio pajero.

- Sada ćeš se uveriti da su vanzemaljci bili ovde. - Ivana je izašla iz kola. Osećala se sigurnije.

- Reći ćeš mi iskreno? - započela je.

103

- Budem li mogao.

- Čuješ li ,,De-mol“?

- Pomalo.

- Znači, i ti si još malčice nacvrcan?

- Znači.

- Onda se osloni na mene. Ja bolje podnosim alkohol. - Uhvatila ga je ispod ruke i povela ka dverima

manastira. Reflektori na pajeru su bleštali i kameni zidovi manastira bili su savršeno osvetljeni.

- Sazidan je pre osam vekova. I tamo gde si ti parkirao pajero... Tamo su se spustili vanzemaljci.

Popeli su se uza stepenice i došli do manastirskih dveri. Lazar je pritisnuo kvaku. Vrata su bila

zaključana. Raširio je ruke.

- Možda malo više levo.

- Šta, malo više levo?

- Mislim da su se vanzemaljci spustili malo više levo od mesta na kom sam parkirao.

- Zašto misliš da su bili malo više levo?

- Zato što bi mi smrskali pajero!

Tada se začuo potmuli zvižduk rakete. Najavljivala je svoj dolazak kao zloduh smrti. Videli su kako se

iza desne strane brda strelovito približava. Lazara i Ivanu je istovremeno zahvatilo isto osećanje; ništa,

apsolutno ništa ne mogu da urade.

Raketa je letela bočno u odnosu na manastir i zarila se u breg s leve strane. Da li je on prvo zgrabio Ivanu,

zagrlio je, okrenuo i zaštitio svojim telom, pa je eksplozija odjeknula, ili je najpre eksplozija zatresla

manastir i stepenište na kome su stajali, nije mogao sa sigurnošću da tvrdi.

Vazduh je u talasima udarao. On je njenu glavu zario u svoje grudi i tako je držao sve dok se eho

detonacije nije izgubio, a komadi zemlje, kao letnji grad, prestali da tuku po platou oko manastira.

I tada je čuo njen glas:

- Hajdemo negde gde ćemo biti samo nas dvoje.

Osetio je kako njena ruka klizi preko njegovog nagog tela. Otvorio je oči.

- Šta da radim ako se zaljubim u tebe?

- Imaš vremena da se predomisliš u sledećih dvadeset-trideset godina.

-Ti si nemoguć...!

Rukom je prelazio preko njenog nagog tela, niz bokove.

- Kako smo došli dovde?

- Čini mi se pajerom, s bocom vina i dve čaše.

Podigla je bocu s noćnog stočića i nagnula je prema čaši. Bila je prazna.

- Šteta.

- I te kakva.

- Nismo palili svetlo.

- Koliko se sećam - nismo.

Podigla je glavu i pogledala po sobi. Odeća im je bila razbacana na sve strane.

- U pravu si, nismo. Imam dokaze. - Pokretom glave pokazala je prema svojoj haljini, njegovim

pantalonama, uzgred odbačenim cipelama.

Pogledao je. - Izgleda da su nas jurili.

Nasmejala se. Nikada do tada nije čuo da se tako smeje. Smeh je bio tih, zvonak i zarazan. - Bilo je glupo

voziti osamdeset kilometara da dođemo do francuske sobe na prvom spratu, s pogledom na Dunav i tri

srušena mosta.

- Bilo je.

- Misliš li da je tip na recepciji posumnjao?

- Posumnjao u šta?

- Da nismo venčani.

- Zar nismo?

- Nismo.

104

- Onda je posumnjao. Mislim da pripada onoj vrsti koja sumnja u sve i svašta. Jesi li mu videla boju lica?

Sivozelena.

- Možda je umoran.

- Ja mislim da je on potomak nekog od onih koji su u XII veku sleteli pored manastira.

- Ti si nemoguć i pokvaren.

- Jesam. I jedno i drugo.

Njenu težinu osećao je celom dužinom svog tela.

- Nije mudro to što radiš - rekao je.

- Imaš li neki bolji predlog?

Nije imao.

44.

Osamdeset kilometara daleko od francuske sobe na prvom spratu Petrovaradinske tvrđave, pred samu

ponoć, verovatno u trenutku kada je Vita od zabezeknute blagajnice tražio račun i stavljao bocu belog

vina u posudu s ledom, Olgu je probudilo zvono na vratima.

Pogledala je časovnik. Za koji minut - ponoć.

Ustala je i ogrnula kućnu haljinu. Prošla je kroz dnevnu sobu. Iz prijemne, adaptirane radio-stanice čuli su

se tihi glasovi taksi vozača koji su komunicirali s dispečerom u taksi centru. Prošla je kroz hodnik i prišla

ulaznim vratima. Provirila je kroz špijunku.

Pred vratima je ugledala deformisano Vukovo lice.

Brzo je skinula lanac i okrenula ključ. Otvorila je vrata i Vuk je ušao.

- Izvini - rekao je. - Pronašli su me, iako sam mislio da me tu nikada neće naći.

Pogledao je prema radio-stanici iz koje su dopirali prigušeni glasovi.

- Program je nekada bolji - rekla je s podsmehom.

- Mogu li da ostanem kod tebe samo noćas?

- Naravno... Hoćeš li nešto da popiješ?

Pre nego što je odgovorio, sipala mu je konjak. Donela je piće i stavila ga pred njega.

- Nemam ništa drugo. Ne uslužujem muškarce često.

Vuk je otpio gutljaj. - Ako su došli zbog mene, kako su doznali da sam u onoj bestragiji kod Batketa?

Niko nije znao gde sam odseo. Vodio sam računa da me niko ne prati i nije me pratio. U to sam siguran, a

ipak su me pronašli.

- Ovo je zemlja doušnika, tastera, potkazivača. Od dna do vrha. Prijatelja više nema. Prijateljstva više

nema. Poverenje je iznevereno... Nikome ne možeš da veruješ. Kada misliš da niko ne zna, neko, ipak,

zna.

- Čak ni ti nisi znala gde sam.

- Znao je Batke.

Vuk je odmahnuo glavom nekoliko puta. - Ne, ne i ne! Batke bi pre umro nego... Zajedno smo bili u

ratu... Onom, proteklom.

- Ljudi se menjaju. - Iz daljine su dopirale detonacije. Jedna za drugom. Četiri strahovito snažne

eksplozije zatresle su prozorska okna, koja je Olga oblepila širokom lepljivom trakom. Neodređeno je

pokazala u pravcu iz kog su dopirale detonacije. - Jesu li ovo Geteovi Nemci? Danteovi Italijani,

Volterovi Francuzi, Servantesovi Španci, Erazmovi Holanđani? Jesmo li mi Savini i Lazarevi Srbi? Da li

je Batke tvoj Batke?! Jesi li se zapanjio kada si doznao da diluje drogu? Da li je to onaj tvoj Batke iz

ratnog perioda? Misliš li da je s njim sve u redu? Dokle je sišao za ovih nekoliko godina?

- Da li bi mogla da mu zameriš?

- Ja mu ne zameram ništa. Njega je stiglo biblijsko prokletstvo: dabogda imao sve, pa nemao ništa.

- Zar ne misliš da sam ja u identičnoj situaciji?

- Nisi. Ti, nažalost, imaš - osvetu. Kome on može da se sveti? Državnoj politici? Političkim vođama,

njihovim lažima upućenim naciji?

- Verovao je u ideju ove zemlje. Druge nemamo.

105

- Manijakalno je u to verovao i kada mu se sve vratilo kao bumerang, šta je učinio? Mesecima se nije

treznio. Svakog dana je išao sve niže, dok nije stigao do šprica. Misliš li da je nemoralno što ga je žena,

posle svih pokušaja da ga spase, konačno ostavila? Digla ruke od njega?

- On je nju voleo.

- Da je voleo na pravi način, ne bi joj uradio to što joj je uradio. Da li je pokušala sve što je bilo u njenoj

moći da ga iščupa? Ne, nemoj odmahivati ramenima. S tim bi morao jednom da se suočiš. Da li je?

- Oboje znamo da jeste.

- I šta je on učinio? Nastavio je. Sve je iz kuće prodao da bi došao do droge. Nije on nju voleo. On je nju

izdao. Još gore, izdao je oboje! Ako je izdao nju, koju je voleo, kako ti kažeš, zašto misliš da ne bi odao

tebe? Ti si idealista. Misliš li da bi Batke pre umro nego što bi tebe izdao? Mirno bi im otvorio vrata i

pustio ih da te raznesu za tri grama heroina. Struktura njegove svesti se promenila. Njegov način

rasuđivanja se izmenio. Emocije su dobile drugačiju formu i drugačije značenje. Nemoj da živiš u

zabludi. U ovom Batketu nema ni traga od onog tvog Batketa iz prošlog rata.

Vuk nije imao kontra-argumente. Ćutao je. Za njim je izdata poternica. Ništa nije odštampano. Ništa

publikovano, ali telefoni su proradili. Tipovi koji su došli na Batketov auto-otpad obavili su svoj deo

posla u rekordno kratkom vremenu. Vest je morala stići do Batketa.

Ne! Ne, Batke!

Ko drugi?

Misao ga je pogodila kao pesnica. - Ubili su psa! Ne bi ubili...

- Ko je ubio psa? Kakvog psa?

Vuk je odložio čašu. Ipak, ne Batke. - Kada je Batketov pas zalajao, ja sam pogleđao kroz podrumski

prozor. Video sam siluete dvojice tipova koji izlaze iz automobila. Jedan je u Batketovog psa uperio

revolver s prigušivačem. Pucanj se jedva čuo. Da ih je Batke pozvao, ne bi mu ubili psa.

- Da, to je samarićanski. Majko rođena, kako to liči na tebe! Kako to liči na tebe! Poštedeli bi psa iz

prijateljstva prema Batketu. Pretpostavljam da bi to učinili zbog toga što je Batke voleo psa. Ni Batketa

ne bi poštedeli da dođu do tebe. Taj pas je predstavljao opasnost po njih; mogao si da otkriješ njihov

dolazak. To se i dogodilo. Čudi me da psa nisu ubili pre nego što su izašli iz kola. Revolver s

prigušivačem upravo govori da nisu želeli da skrenu pažnju na sebe. Ili, preciznije, Batke je trebalo samo

da im otvori vrata, a da ti to ne znaš. Da pas nije zalajao, ti bi sada bio mrtav. Da li razgovaramo o tvom

Batketu? Ta dvojica tipova pripadaju, garantovano, jedinici za ukop.

- Gospode, šta je to „jedinica za ukop“?!

- Tipovi kojima se ni ti ni ja nikada ne bismo pridružili. Oni obavljaju ubistva tamo gde ih upute u bilo

koje vreme. Usred dana hladno će prići kolima u kojima je žrtva i ispaliti pet, deset, pedeset rafala, dok se

ne uvere da je žrtva likvidirana; zatim mirno sedaju u kola koja ih čekaju na desetak metara od mesta

zločina i odlaze. Savršeno su plaćeni. Voze skupe automobile. Žive na visokoj nozi. Ali kratko. Vrbuju ih

iz onih grupa koje su u Bosni ili na Kosovu išle ispred vojske i čistile. Nemilosrdni su. U službenim

izveštajima se izostavljaju, čak i kada se zna ko je izvršio ubistvo. Nikada se ne zna kome će zatrebati

njihova usluga.

Ušla je u spavaću sobu i vratila se noseći jastuk, čaršav i prekrivač.

- Predlažem ti da legneš. Znaš gde je kupatilo. - Došla je do vrata spavaće sobe. - Zaboravi Batketa.

Ispavaj se. Izgledaš kao mrtvac.

45.

Mrtvac je bio Batke.

Lice devojke na krevetu je bilo smrskano. Krv, koja je curila sa svih strana, već se skorela, a njena

lobanja je bila masa raznetih kostiju i hrskavice. Grudi - presečene rafalom koji je završio u

omalterisanom, ali neokrečenom zidu sobe.

Ekipa MUP-a radila je rutinski deo posla.

Na sredini sobe stajala je Taša Divac. Posmatrala je članove ekipe koji su obavljali svoje obaveze. Ovo

nije bio njen deo posla, sve do trenutka kada joj je Miki telefonom rekao da su na auto-otpadu otkrili

106

kombi taksi preduzeća. Proverivši otiske prstiju, za nekoliko minuta znali su da je kombijem upravljao

Vuk. Sedela je na postelji, nogu spuštenih na pod, raskopčane pidžame, pokušavajući da dozove u sećanje

trenutak kada je u Vukovom stanu ugledala sliku četvorice ljudi u maskirnim uniformama. Prvi je bio

Vuk, drugi je bio njegov prijatelj, taksista Toške, s kojim je već obavila razgovor. Stresla se pri pomisli

na Žutog. Četvrtog sa slike nikako nije mogla da se priseti. Sve do trenutka kad je ušla u zagušljivu

zgradu u dnu auto-otpada.

Posmatrala je izrešetana tela, rupe od metaka u zidovima.

Prljavštinu prostorije.

- Ovo su uradili profesionalci ili potpuni amateri - rekao je Miki. - Ništa između.

- Profesionalci. - Bila je sigurna u svoju konstataciju.

Ukočeno telo psa pred vratima govorilo je o tome.

- Kome su ovo dvoje mogli da nanesu zlo, osim sebi? - Miki je prišao i povukao kombinezon preko

devojčinih bedara.

- Ili su nešto znali, pa nisu hteli da kažu, ili su kazali nešto što nisu smeli da znaju.

Nije mogla sebe da razume. Zašto je štitila Vuka? Da li je u pitanju bila intuicija, koja joj je vrlo često

pomagala da donese ispravne zaključke? Da li je u pitanju bila tragedija koja mu se dogodila? Tragedija

se događala celom narodu. Ljudi su ginuli pod ruševinama kuća. Zgrada televizije krvnički je uništena, a

ona je ipak bila skoncentrisana na ubistvo drogiranog prodavca delova na auto-otpadu. To ubistvo je bilo

mikrokosmos makrokosmosa. Bio je to način da se suprotstavi velikom zlu. Uništavajući mala zla, jednog

dana uništiće se i veliko zlo. Odzvanjalo je to patetično u njenoj svesti. I bilo je patetično. Ali smatrala je

da svoj posao, uprkos svim nevoljama, mora pošteno da odradi.

- Da pogledate nešto - rekao je Miki.

Krenuli su prema vratima koja su vodila u podrum.

- Proverio sam u talki centru... - Miki je bio ponosan na svoje brze reakcije. - Ključevi kombija nalazili su

se kod dispečerke Olge Marinković.

- Razume se! - Taša Divac se osmehnula. - Ko bi drugi to uradio za Vuka? - Da se nalazila u Olginoj

poziciji, Taša bi verovatno učinila isto, uprkos saznanju da to što radi nije ispravno. - Olga, naravno!

- Izvinite, nisam vas razumeo - brzo je rekao Miki.

- Samo ti idi napred.

Sišli su niz drvene stepenice, koje su škripale pri svakom koraku. Zaudaralo je na memlu. Negde se

nalazio sengrup. I iz njega se širio smrad. Spremala se kiša. Spustili su se do podrumskog bodnika.

Miki je otvorio orman. Povukao je prstom po ravnoj površini police i pokazao Taši Divac.

- Heroin. Ono dvoje su ga sigurno dilovali.

Taša Divac je klimnula glavom.

Pogledala je prema prostoriji s leve strane.

- Šta je tamo?

- Rupa s krevetom. Na dnu bodnika i desno nalazi se otvor kroz koji može da se izađe na otpad.

Taša Divac je odgurnula vrata i ušla. Odmah je prepoznala Vukov upaljač i cigarete. Videla ih je na

komodi, kraj slike njegove porodice, one večeri posle sahrane. Sada su se nalazili na niskom sanduku,

kraj metalnog kreveta. Činjenica da su tu ostavljeni govorila je da je Vuk na brzinu napustio prostoriju.

- Znači, ovde se krio - promrmljala je.

- Molim? - Miki je provirio iz hodnika.

Taša Divac je samo podigla ruku. - Ništa važno.

A jeste bilo važno! Zakasnila je. Zapanjila je sopstvena mentalna lenjost. Njen mehanizam za

rekonstrukciju činjenica, njihovo povezivanje i predviđanje onoga što bi moglo da se dogodi - nije

funkcionisao. Zatajio je. Bila je ljuta na sebe. Uzela je upaljač i cigarete i stavila ih u džep.

Miki je ušao. Krenuo je prema stolici koja se nalazila ispod prozora.

- Mogu li da vam iznesem svoju teoriju? - upitao je penjući se na stolicu.

- Ko bi mogao da te spreči? - osmehnula se Taša Divac. Ona je već imala do detalja razrađen tok

događaja.

107

- Pa, ovako... Neko je ležao ovde na postelji. Čuo je lavež psa, popeo se na stolicu, kao ja sada, i pogledao

napolje. Video je one koji su ubili psa. Izjurio je iz ove rupe; nije se popeo u prizemlje, jer je znao da će

ga oni koji su dolazili likvidirati. Zato je izjurio kroz onu rupu na kraju hodnika.

- Mislim da si potpuno u pravu - složila se Taša Divac.

- Onda su oni koji su došli sredili ono dvoje, ali ovaj odavde im je zbrisao.

Taša Divac je klimnula glavom.

Miki je bio ponosan na činjenicu da se istražni sudija Taša Divac, prema kojoj je osećao duboko

poštovanje, slaže s njim. -Treba samo otkriti ko je treći čovek... Ovaj koji je bio ovde. Uzeću... - zastao je

začuđeno gledajući u sanduk. - Da li su se ovde nalazili upaljač i cigarete ili mi se čini? - upitao je silazeći

sa stolice kraj prozora.

- Čini ti se! Dan trinaesti 5. april 1999. godine Kolateralne štete

Soar: NATO priznao da je došlo do greške prilikom bombardovanja Surdulice. Stradale su čitave porodice, koje čelnici Alijanse cinično nazivaju„kolateralnim

štetama". Libr Belžik pisaće dan kasnije da je NATO ponovo greškom pogodio stambeno naselje u Aleksincu, a potom u Prištini 9. aprila.

Dvanaestog aprila, takođe greškom, pogođen je međunarodni voz. Dva dana kasnije bombardovana je kolona izbeglica, pa ponovo autobus pun starih ljudi, žena i

dece. Bombardovanje zgrade Radio Televizije Srbije biće proglašeno za strateški cilj. Za strateške ciljeve biće proglašena i tri mosta na Dunavu kraj Novog Sada, kao

i zgrada Televizije Novi Sad.

Rude Pravo: „Prema infor macijama koje smo dobili iz pres-centra u Briselu, Alijansa ne proračunava koliko ukupno kosta operacija u Jugoslaviji, jer troškove

direktno snose vlade koje učestvuju, ali dnevni bruto troškovi u proseku iznose oko 300 miliona dolara."

Politika: Za trinaest dana od početka agresije Alijansa je izgubila 88 vojnika, 34 letelice i uništeno je više stotina krstarećih raketa.

Skoplje: Sa aerodroma ,,Petrovac" i preko graničnog prelaza kod Đevđelije do 9. aprila prebačno je 40 tela NATO vojnika, poginulih u agresiji na SRJ.

46.

Stajala je pred ogledalom u spavaćoj sobi. Četkom je prolazila kroz gustu kosu, posmatrajući svoje lice.

Približavala se četrdesetoj. Koliko je to za ženu koja je sanjala da će postati psiholog, a završila je kao

dispečer taksi stanice? Mnogo ili malo? Nije sve u materijalnom. Život se ne sastoji samo u realnoj

svakodnevici. I u najtežim trenucima treba pronaći optimizam za dušu i ljubav. To je magija bez koje nisu

vredna bilo kakva životna načela.

Skamenila je misao koja joj je prošla kroz glavu. Bila je grešna. Hrist je rekao: „Onaj ko čini greh, rob je

greha“. Bila je ta. Ona je bila ta! Protresla je ramenima. - Nisi pomislila ništa - tiho je rekla. - I nećeš

pomisliti. Jesi li shvatila? Jesi li razumela? Da li ti je jasno, četrdesetogodišnja, razbludna, pohotna,

razvratna gaduro? - Mahala je četkom prema svom odrazu u ogledalu.

Prišla je krevetu i legla. Vrata prema dnevnoj sobi su bila zatvorena. Tamo je vladala tišina, ali se ispod

vrata videla tanka linija svetlosti.

„Trebalo je da isključim glupu radio-stanicu!“, pomislila je ustajući iz postelje. Oprezno je prišla vratima,

pritisla kvaku i otvorila ih.

Bila je uhvaćena. Kao kada je bila devojčica, debeljuškasti oblaporni curetak; ustajala bi noću iz kreveta i

odlazila u kuhinju kako bi iz frižidera uzela poslednje parče torte. A mati bi je zaticala i prekorevala

pogledom. „Ako budeš nastavila da se debljaš, dečaci te neće voleti“, govorila joj je. Prestala je da se

deblja, ali se dečaci nešto nisu ubijali za njom.

Stajala je na vratima. Vuk je ležao na trosedu. Noćna svetiljka na malenom stolu kraj uzglavlja obasjavala

je njegovo lice samo delimično. Oči su mu bile u senci i nije bila sigurna da li gleda prema njoj ili spava.

Krenula je na vrhovima prstiju prema adaptiranoj prijemnoj stanici.

- Šta to radiš?

Njegov glas ukopao je Olgu u mestu. Polako se okrenula, kao što se nekada okretala prema svojoj majci,

koja je kragujskim pogledom odmeravala njenu visinu i množila je s debljinom, predskazujući mračnu

budućnost njenom fizičkom izgledu.

- Htela sam da isključim radio-stanicu. Zaboravila sam. Ne želim da ti smeta.

Stajala je na sredini sobe i nije znala šta će sa sobom. „Imam filmsku pozu“, pomislila je. Kao nekada u

detinjstvu, kada je u glupim igrama zauzimala najsmešnije, najgluplje, najbesmislenije i najnemogućnije

položaje tela. I svi su je zavitlavali. Bila je sigurna da Vuk, uprkos bolu koji je osećao, nije prasnuo u

smeh samo zbog urođene pristojnosti.

108

- Zaboravila sam da je isključim i mislila sam da ti sme... - Naglo je ućutala ispruživši ruku prema radio-

stanici iz koje je dopirao Tošketov glas.

- Volim ovaj kraj... Ko bi rekao da je tu fabrika guma?!

Olga i Vuk su se pogledali. Onda je on skočio s troseda.

Desetak minuta pre toga zadnja vrata na Tošketovom japancu su se otvorila i u taksi su ušla dvojica

muškaraca. On nije primetio da prilaze kolima. Verovatno je bio u polusnu iz kojeg su ga trgli. Čekao je

na taksi stanici više od sat vremena. Putnika nije bilo. Eksplozije bombi čule su se na periferiji grada;

ljudi su se zavlačili u skloništa ili su sedeli u svojim stanovima, proročanski sigurni da njihov soliter,

dvospratnica ili prizemljuša neće biti pogođeni. Tirke je ušao s leve strane, dok je Maks zatvorio vrata na

desnoj strani taksija.

- Vozi - naredio je Tirke.

Toške je upravio pogled prema retrovizoru. Nisu mu se svideli tipovi koji su sedeli iza njega.

- Kod nas taksista postoji zakon prioriteta. Molim vas, pređite kod kolege koji je ispred mene. Ne bih

želeo da imam problema s njim zato što mu preuzimam putnike.

- Ako ne kreneš odmah, imaćeš probleme s nama - preteći je izgovorio Maks.

Toške je krenuo sa stanice. Uključio je taksimetar. Uzeo je mikrofon i pritisnuo taster.

- Ovde 796. Primio sam dva putnika na početnoj stanici. - Okrenuo se delimično prema Tirketu i Maksu. -

Kuda idemo? Moram da javim centru.

- Ostavi to govno - prasnuo je Maks. - Ne moraš ništa da javljaš.

Toške je odložio mikrofon u ležište, ali je ostavio taster u položaju on. - Radi malo na crno - cerio se sa

zadnjeg sedišta Maks. - Treba zaraditi za ono tvoje četvoro štenadi.

Toške je osetio kako mu krv udara u lice. Prebacio je menjač u viši prenos. Spustivši ruku između nogu,

dotakao je dršku revolvera koji se nalazio u futroli pričvršćenoj ispod njegovog sedišta. Istovremeno je

rekao: - E, to ste dobro rekli. Frižider mogu da sliste. Nikada nisu siti... Mora da sam vas već vozio kad

znate za moje klince. - Ponovo je pogledao u retrovizor.

Tip koji je ćutao je bio opasan. S blebetušom iza svojih leđa lako će izaći na kraj. Ali ćutač je bio opasan.

- Nažalost - nastavio je - bolujem od neizlečive bolesti: ne pamtim telefone i fizionomije. Jesam li vas već

vozio?

- Nisi - rekao je Maks.

- Volim ovaj kraj... - primetio je Toške. - Ko bi rekao da je tu fabrika guma? Nekada kada su radili, čitav

kraj je smrdeo. Nije moglo da se diše. Otkako ne rade, otkad ih je skenjala raketa, nema tog smrada.

- Kako je onaj tvoj smrad? - prvi put se oglasio Tirke. Glas mu je bio hladan i potpuno je vladao

njegovom intonacijom. Ni traga od euforičnosti blebetala iz drugog ugla.

- Koji moj smrad? - Toške je pogleđao u retrovizor prema Tirketu.

- Tvoj drugar.

- Ja imam mnogo drugara i nijedan nije smrad!

- Bolje je za tebe da pristojno odgovaraš kada te gospodin pita - trtljalo je blebetalo iza njega.

- Govorim ti o taksisti čijem si detetu snimao rođendan.

Toške je spustio desnu ruku na jabučicu menjača i usporio vožnju. Trebao mu je samo delić sekunde da

dohvati dršku revolvera.

- Kako može da bude čovek koji je izgubio porodicu?

- Užasno, stvarno! - Maks je to izgovorio cinično se cerekajući.

Toške nije mogao da se uzdrži. Stegnutom pesnicom, u jednom okretu raspalio je Maksa u lice.

- Marš napolje, govnaru, iz mog taksija! - urliknuo je. Nije stigao da ponovo udari Maksa. Tirke je uperio

revolver na nekoliko santimetara od Tošketovog lica.

- Vozi - naredio je ledeno - da ti ono četvoro ne ostanu siročići!

U tom trenutku Vuk je navlačio košulju. Iz adaptirane radio-stanice dopirao je ljut Tošketov glas.

- Ako hoćeš da vozim, reci tom bumbaru da više ne otvara usta.

- Vozi - čuo se preteći muški glas.

- Kuda? Zar ne vidiš da smo na raskrsnici?

- Vozi, seronjo, desno. Do fabrike guma.

109

- Ta fabrika više ne radi. Već sam rekao.

- Baš zato. Voliš ti tamo da odvezeš poneku guzatu, da kresneš uzgred, a da tvoja popišulja veruje kako se

ubijaš radeći.

Vuk je vezivao pertle na patikama.

Iz spavaće sobe pojavila se Olga. Na sebi je imala pantalone i duks.

- Idem i ja - rekla je odlučno.

- Jesi li normalna? - upitao je Vuk krećući prema izlaznim vratima.

- Nisam.

On je otvorio vrata i došao do lifta. Pritisnuo je dugme. Olga je protrčala kroz hodnik i za trenutak zastala

pred ogledalom. Zgrozila se kada je videla kako izgleda.

- Nije ni čudno... Užasno izgledam.

Pojurila je za Vukom i u poslednjem trenutku uskočila u lift.

Pet minuta kasnije, pred zgradom u kojoj se nalazio Olgin stan zaustavila su se patrolna policijska kola. Iz

vozila je izašla Taša Divac. Pogledala je unaokolo. Na parkingu nije bilo Olginog juga. Prozor u njenom

stanu je bio zamračen.

- Za koliko li su umakli? - zapitala se Taša Divac. Više nije smela da okleva. Znala je da se Vuk i Olga

nalaze u strašnoj opasnosti. Okrenula se prema Mikiju, koji je izvirivao iz automobila. - Izdaj poternicu:

beli jugo. Registarski broj: BG 181-186.

Miki je uzeo mikrofon otpremnika.

- Pažnja... Svim ekipama...

Taša Divac je prešla nekoliko koračaja. Zapalila je cigaretu. Tek kada je to učinila, shvatila je da cigaretu

pripaljuje Vukovim upaljačem.

Toške je osećao slan ukus krvi u ustima. Tip koji je u taksiju sedeo iza njega sve vreme ga je udarao

drškom revolvera u potiljak, goneći ga da korača brže. Prethodno ga je razvukao nekoliko puta po licu;

skoro da mu je polomio vilicu i potpuno zatvorio levo oko.

Fabrika starih guma bila je dopola srušena. Prednji deo, u koji je uletela raketa, jednostavno se istopio.

Gomile cigala, betonski potporni stubovi podizali su se u kaskadama ka delu koji je ostao delimično

neoštećen. Stakla na halama su popucala. Miris spaljene gume je gušio, prodirući kroz nozdrve. Prošli su

pored srušenog dela zgrade i došli do otvora u zidu, kroz koji je moglo da se uđe u hale.

Toške se obazirao oko sebe ne bi li se dokopao bilo čega čime bi mogao da se suprotstavi dvojici bitangi.

- Nemoj ni da pomisliš - rekao je tip koji je uglavnom ćutao. - Bićeš mrtav pre nego što se sagneš.

Toške je video da ovaj nosi revolver zadenut za pojas, s drškom okrenutom nadesno. Znao je da je to

varka. Pravo oružje, ono koje upotrebljava, garantovano nosi ispod pazuha na desnoj strani.

Mašine u hali su bile doslovce istopljene. Nisu bile raznete, u komadima razbacane unaokolo. Nalazile su

se na mestima na kojim su godinama funkcionisale. I sada su bile na istim mestima, samo je metal bio

otopljen; kao vulkanska lava, stvarao je već očvrsle kupe.

„Temperatura je morala biti bar četiri-pet hiljada stepeni“, pomislio je Toške, ,,da bi se čelik pretvorio u

ovakvu kašu“.

Nije očekivao udarac. U isto mesto, po potiljku, strahovitom snagom. Osetio je kako mu se pred onim

okom kojim je mogao da gleda javlja tamna koprena. Noge su ga izdale i on je pao na pod. Kada se

osvestio, shvatio je da je vezan za jedan od viljuškara, kojim su se ogromne traktorske gume prebacivale

iz hale u stovarišta. Ruke su mu bile raširene i vezane lancem za gornji deo viljuškara. Kuka, kojom se

lanac pričvršćivao za jedan od beočuga, bila je toliko nategnuta da su mu zglobovi pomodreli, a prsti

potpuno utrnuli. Noge su mu na isti način bile vezane za platformu na donjem delu viljuškara.

Prvo što je ugledao bio je stari rezervoar za ulje u kom se nalazila krpa. Gorela je i tako osvetljavala halu.

Ispred sebe je video ćutljivog tipa. Sedeo je na metalnom buretu i lagano uvlačio dim cigarete.

Drugog tipa nije bilo. Pokušao je da okrene glavu, ali je na potiljku osećao strahovit bol.

- Zamisli kako je bilo Hristu - začuo je glas iza sebe. Shvatio je da kurvina kukavica sedi u kabini

viljuškara. Znao je i zašto. - Razlika između tebe i njega je u tome što je on posle tri dana vaskrsao, a tebi

se to neće dogoditi, ukoliko ne budeš pametan.

110

- Tebe nije pravio čovek, nego majmun, jer ti je mozak majmunski, govno gorilsko. - Osećao je strašan

bes, a bio je nemoćan.

- Lepo! - čuo je glas čoveka iza njega. - Što si tražio, to ćeš dobiti.

Čuo je kako Maks pomera ručicu i mašina počinje da škripi. Donja platforma je počela da se spušta. Telo

mu se zateglo. Imao je utisak da će svaki mišić da mu eksplodira.

Čovek na metalnom sanduku podigao je ruku. Onaj drugi je zaustavio spuštanje platforme. Trenutak

kasnije Toške ga je ugledao. Cerio se i oko šake obmotavao debeo lanac, kojim su pri transportu vezivane

palete natovarene gumama. Na drugom kraju lanca nalazila se kugla od upletenih beočuga. Nije bilo

sumnje, Maks je bio sadista.

- Tvoje prijateljstvo je blizu izdaje - rekao je Tirke pružajući cigaretu Maksu. Ovaj je prišao i ugasio

pikavac na Tošketovoj ruci.

Toške je stegao zube. Bol je bio strahovit. On je ćutao.

- Izdaćeš sebe, svoju porodicu i, konačno, tipa koga boli dupe i za tebe i za tvoju porodicu.

- Jebi se, kretenu! - prokrkljao je Toške.

- Zar je to čuvena ljubaznost kojom se reklamiraju taksi usluge? - Maks je lagano vrteo lanac, kao što

bacač kladiva vrti kladivo pre nego što ga izbaci preko stadiona.

Kugla na vrhu lanca okretala se sve brže. I sve bliže. Toške se spremio da primi udarac.

Napregao je svaki mišić kako bi amortizovao hitac, ali nije očekivao tako strahovit bol. Kugla ga je

pogodila ispod rebra nalevoj strani. Verovatno mu je rebro napuklo. Bol se kretao strelovitom brzinom i

skupljao se direktno u potiljku, na mestu po kojem ga je skot udarao drškom revolvera.

Pre nego što je uspeo da udahne vazduh, stigao je drugi udarac. Isto mesto, samo još žešće. Osetio je kako

tone u mrak. Protresao je glavu kada je usledio i treći udarac.

Ispod grudi, tamo gde se spajaju rebra. Toške je urliknuo i onesvestio se.

Vuk se sjurio Olginim kolima niz nadvožnjak. Negde u daljini čule su se eksplozije. Ponovo su gađali

brdo na kom je već na početku bombardovanja bio uništen vojni relej. Ali su skoro svake noći uporno

gađali isto mesto. U gradu se pričalo da momci iz protivavionske odbrane samo promene ,,tanjir“ i

radarska služba radi besprekorno. Pored ovog, iz starih aviona skinuli su radarske elemente, koje satelit ne

može da otkrije i na taj način prate let aviona i na 10.000 metara. Čim se ovi spuste na 6.000 metara, sledi

naređenje za paljbu. Klarku, koji je imao nameru da bombarduje mađarski naftovod, ukoliko njime dolazi

nafta u Jugoslaviju, i ruske brodove, budu li donosili naftne derivate kroz Sredozemno more, nikako nije

bilo jasno kako se njegovi avioni B-52 lako otkriju u jugoslovenskim noćima na visini većoj od hiljadu

metara. Njegova militaristička doktrina, formirana u skladu s koncepcijom novog svetskog poretka,

nikada nije otkrila da je pravoslavlje vaseljensko, a ne mondijalističko, kao ni da je Lazar Hilandarac još

1402. godine u Moskvi konstruisao časovnik na Spasenskoj bašnji, koji je otkucavao četvrt časova i imao

brojčanik zasnovan na heliocentričnom sistemu. Pre Kopernika. Nije znao u šta se upustio. Ali je morao

da pretpostavi da će jednog dana morati da podnese račun, ako ne nekom drugom, onda samom sebi.

Vuk je skrenuo desno, na semaforu koji nije radio; naglo je smotao volan na levu stranu i zaustavio kola

ispred razrušene fabrike guma. Desno, uza sam zid, nalazio se Tošketov taksi. Vuk je izjurio iz kola. Kao

i uvek, čuo je Olgine korake za sobom. Okrenuo se. - Molim te, ostani ovde. Lakše će mi biti...

- Imam crni pojas.

Nije vredelo. Potrčao je preko betonskih blokova koje je eksplozija oborila. Tamo gde su se nalazila

ulazna vrata, bila je nepregledna gomila razrušenih stubova, cigala i betonskih ploča. Potrčao je oko

ruševina. Primetio je da kroz jedno od razbijenih stakala treperi svetlo.

- Idiote! - rekao je razljućeni Tirke. - Mogao si da ga ubiješ, ako i nisi.

- Vidiš da diše.

- Osvesti ga.

Maks se okrenuo. U suprotnom delu hale, na polurazrušenom pregradnom zidu, video je česmu koja je

visila, izbačena iz svog ležišta. Krenuo je tamo. Dok je preskakao kanal, ugledao je u njemu metalno bure

puno ulja i otpadaka. Uzeo je praznu, zarđalu kofu koja se nalazila pored česme. Okrenuo je slavinu.

Vode nije bilo.

- Šta sada?

111

Setio se metalnog bureta. Došao je do ivice kanala, kleknuo i zahvatio tečnost iz metalnog bureta.

Namrštio se.

- Sigurno su pišali u bure - rekao je noseći kofu iz koje se širio smrad ulja i amonijaka.

Došao je do Tošketa i izručio mu sadržinu kofe na glavu. Toške je lagano dolazio sebi. Osetio je strahovit

smrad. Masna tečnost slivala mu se s kose na lice. S naporom je otvorio oči.

Preskačući oborene grede i betonske ploče, Vuk je ugledao prolaz u zidu; daleko je treperilo svetlo.

Krenuo je tiho.

- Lepo - rekao je Tirke. - Vreme je da se upoznamo. -Ti si Toške! Ja sam ja, a ovo je on... E, sad, pošto

smo se upoznali, ja ću lepo da te pitam, a ti ćeš lepo da mi odgovoriš. Ili, ružno ću da te pitam, a ti ćeš

opet lepo da mi odgovoriš. Gde je?

- Mislim da sam ga video baš na dan kada je oprao kosu - izbacio je iz sebe Toške, pljujući odvratnu

tečnost koja mu se slivala između usana.

Maks ga je strahovito udario. Lancem između nogu. Toške je urliknuo.

- Ako ovako nastaviš - smireno je izlagao Tirke - još dva-tri ovakva udarca i više nikoga nećeš moći da

dovedeš ovde da tucaš. Tačnije, moći ćeš da dovedeš, ali nećeš moći da tucaš. On je majstor za daljinsko

kastriranje.

- Prvo ću da dovedem tvoju mamu! - Toške je nanovo pljunuo tečnost iz usta; tada je zadobio još jedan

strahovit udarac između nogu. Urliknuo je, ali je istovremeno video kako se iza Tirketovih leđa pojavljuje

Vuk s revolverom u ruci.

- Pitaću te samo još jednom. Ako mi ne odgovoriš - smireno je izgovarao Tirke - doktor za kastraciju

zviznuće te ponovo. Postaćeš tetka Toška i to će biti početak tvoje nove tucačke karijere: tucaće tebe.

Dakle, gde je?

Toške se osmehnuo. Lice ga je strašno bolelo, ali se osećao kao čovek koji je izvukao životni dobitak.

Rekao je lagano: - Iza tebe!

Maks se zacerekao. - Jebote, ovaj je zajebant!

- Misliš?

Vukov glas je na Tirketa i Maksa delovao kao udar groma. Okrenuli su se i zapanjeno zurili u Vuka.

Videli su revolver okrenut pljoštimice. Tirke je načinio jedva primetan pokret levom rukom. Još pri

okretu, Vuk je zapazio dršku pištolja koja je izvirivala ispod pojasa. Bila mu je poznata zamka: svu

pažnju usredsrediti na desnu ruku, a onda će se oružje, koje se nosi na suprotnoj strani, volšebno pojaviti,

zahvaljujući pokretu koji se ne može pratiti pogledom. Taj pokret treba snimiti kamerom, a onda ga

usporeno pustiti. Između pomeranja leve ruke i oružja u njoj bilo je premalo vremena da protivnik iz

svojih moždanih ćelija pošalje poruku i da ruka reaguje pritiskajući obarač oružja. Pred sobom je imao

vrhunskog profesionalnog ubicu.

- Ni levom, ni desnom! - izgovorio je Vuk previše smireno, da Tirke ne bi shvatio u kakvoj se opasnosti

nalazi. - Na pod!

Pre nego što je kleknuo, Tirke je podigao nogavice, vodeći računa da, koliko god je moguće, izbegne

mešavinu ulja i mokraće koja se slivala s Tošketa na platformu transportera, i odatle na betonski pod. Vuk

mu je mahnuo revolverom.

Tirke se potpuno ispružio po betonu. Nije skidao pogled s Vuka. Bilo je to izricanje smrtne presude.

Maks se ispružio čim je Vuk naredio da legnu. Nosa zabijenog u beton, proklinjao je sebe što je Tošketa

vraćao iz nesvesti brljotinom od ulja i ispišotine gumarskih radnika.

- Lepa slika! - začuo se Olgin glas iza Vukovih leđa.

Ovaj se nije okrenuo. Ne skidajući pogled s Tirketa i Maksa, dobacio je:

- Odveži ga!

- Da mi nisi rekao, ne bih znala šta treba da uradim. - Već je bila kraj Tošketa. Popevši se na kabinu

transportera, uz mnogo napora uspela je da izvuče kuku iz beočuga. Odmotala je lanac. Tošketove ruke su

bile slobodne. Počeo je da skida kuku s beočuga na nogama.

- Možemo li da razgovaramo? - začuo se Tirketov glas. Smrad mu je prodirao u pluća i gonio ga na

povraćanje.

- To za tebe neće biti prijatno.

112

- Dogovorićemo se - rekao je Tirke, okrenuvši glavu prema Vuku.

I tada je Olga načinila grešku. Pošto je Toške oslobodio nogu, krenula je prema Vuku.

Bilo je kasno kada je on viknuo: - Ne!

Našla se između Tirketa i Vuka. Dovoljno da Tirke zavuče ruku ispod sakoa. Vuk nije imao izbora,

jednom rukom je odbacio Olgu u stranu, dok je nogom udario Tirketa u lice, svom snagom. Ovaj je već

klečao; desna ruka mu je bila na oružju. Novi udarac nogom sprečio ga je da izvuče pištolj.

Olga je klizala masnom betonskom pločom, pravo prema kanalu. Samo čudom je uspela da se zadrži na

samoj ivici.

Tirke je odleteo unazad i glavom udario o podnožje viljuškara. Ostao je da leži nepokretno.

Vuk se okrenuo prema Maksu. Imao je samo toliko vremena da vidi kako kugla lančanih karika leti ka

njemu. Pogodila ga je u zglob i on je izgubio ravnotežu. Padajući, instinktivno je pritisnuo obarač. Prasak

je odjeknuo u fabričkoj hali.

Maks je počeo da vrišti: - Pogodio me je, govnar! Pogodio me je..! - Držao se za levu stranu grudi; Vukov

metak je prozviždao samo nekoliko santimetara iznad srca.

Toške je sišao s transportera.

- Ovima je baš stalo do tebe - cedio je između usana koje su sve više oticale.

Vuk se okrenuo prema Olgi. - Jesi li dobro?

- S tobom nikome ne može da bude dobro... Jesam! Iz daljine se začula sirena patrolnih milicijskih kola.

Približavala su se.

Vuk je pogledao Maksa. Držao se za grudi. Ruka mu je bila krvava. Okrenuo se prema Tirketu. Ovaj se

lagano uzdizao, oslanjajući se na ruke i kolena.

Toške je prišao Maksu hramljući. - Ko je sjeban, seronjo? Crći ćeš pre nego što stigne policija.

Vuk mu je mahnuo. Zgrabio je Olgu za ruku i potrčao prema otvoru u zidu, koji je nastao usled

eksplozije. Toške je krenuo za njima. Zastao je kraj Tirketa.

- Ne znam ko si ti, ali ja ću i dalje biti Toške! - Podigao je kofu i ostatak sadržine izručio na Tirketa.

Požurio je za Vukom i Olgom.

Maks je stenjao. - Pogodio me je, kurvin sin! Pomozi mi...

Sirena policijskih kola, koja su se sve više približavala, prestala je da se čuje.

- Bežimo odavde - vrištao je Maks. - Pomozi mi. Tirke se uspravio i pogledao Maksa. - Tebi nema

pomoći. Gotov si za pet minuta, ali do tada će te pronaći policija. - Izvukao je revolver s prigušivačem i

uperio ga u Maksa. Ovaj je razrogačio oči.

- Znaš pravila - rekao je Tirke. - Bez svedoka.

Samo je jednom pritisnuo obarač i požurio prema otvoru u zidu, kroz koji su prošli Vuk, Olga i Toške.

Za to vreme Taša Divac je stajala kraj patrolnih kola. Saobraćajni policajac joj je objašnjavao, pokazujući

na Olgin jugo: - Primili smo poternicu i kada smo prolazili ovuda, ugledali smo jugo, a onda i taksi.

Najpre smo mislili da je u pitanju ljubavni par. A onda smo opazili broj...

- Da vidimo mi šta se događa unutra.

Dvojica milicionera su izvukla revolvere i krenula duž zida, tražeći prolaz u fabriku guma.

Taša je cupkala za njima, proklinjući cipele s visokim potpeticama. Upravo je krenula u pozorište. Bila je

oduševljena parolom: „Pozorište je sklonište za dušu“! Nameravala je da gleda „Trojanke", kada su je

pozvali. Pred sobom je imala drugačije pozorište.

47.

113

Lazar nije voleo da dolazi na groblje. Svaki dolazak vraćao ga je u onaj strašni trenutak detinjstva kada ga

je Paša odveo na reku. Pustili su Aleksu da lavežom rasteruje galebove, koji su se okupljali duž obale u

potrazi za hranom, a njih dvojica su sporo koračali.

Voleo je te šetnje sa ocem. Pomalo mu je smetalo što je na desetak koraka iza njih uvek išao neko od

Pašinih poznanika, najčešće Ferko, ali vremenom je naučio da ne obraća pažnju na njihovo prisustvo.

Voleo je te šetnje sve do tog dana. Paša mu je pokazao nekakvo oboreno stablo.

- Sešćemo, Lazare.

Retko mu se obraćao imenom. Obično mu je govorio ,,sinko“.

Kad god bi ga otac oslovio imenom, znao je da su u pitanju ozbiljne stvari.

Seli su. Paša je dugo ćutao. Posmatrao je reku, onda je uzeo oblutak i bacio ga u vodu.

Rekao je:

- Gledaj, Lazare.

Lazar je posmatrao kako kamen leti po mirnoj površini vode i nestaje u njenoj dubini. Na mestu na kome

je potonuo, počeli su da se pojavljuju koncentrični krugovi koji su se u početku širili, a zatim su bili sve

slabiji, dok se konačno nisu izgubili u mirnoj reci, putujući ko zna kuda, prema njenom ušću, u neku veću

reku.

- Šta si video?

Zbunio ga je. - Krugove.

- Tačno, Lazare. Ti krugovi su kao život. Počinju ni iz čega; krenu s jednog mesta, iz jedne tačke, obiđu

unaokolo i vrate se na mesto odakle su krenuli.

- Vrate se ni u šta?

- Niko to ne bi bolje rekao, Lazare. U onim krugovima na reci vidiš, Lazare, život! Započinje negde u

centru, u nekom središtu, u nekoj ljubavi između čoveka i žene, stvara se i onda se širi, smiruje i lagano

nestaje, dok se ne pretvori u večnost. Putuje nekuda, u neke nepoznate krajeve u koje mi možda nikada

nećemo stići. Voleo bih da ovo zapamtiš, Lazare.

- Zašto mi to govoriš, Paša?

- Zato što mama kreće na takav put, nekuda daleko, u neke krajeve koje mi ne poznajemo, ali ćemo uvek

biti s njom.

- Hoće li umreti?

Osetio je kako ga nešto guši. Pritiskalo mu je pluća, oduzimalo dah i peklo u očima. - Ne, Lazare, mama

nikada neće umreti. Ona će samo otići na putovanje i mi ćemo joj mahati i sećati se nje onakve kakva je

bila dok nam je život činila srećnim. A ona je mene usrećila, jer mi je rodila tebe.

- Umreće! Umreće! Umreće!

- Ljudi, Lazare, ne umiru onda kada fizički prestanu da postoje, već onda kada u nama prestane da postoji

sećanje na njih. Mi mamu nikada nećemo zaboraviti.

Sa svojih sedam godina, najednom je postao svestan užasavajuće činjenice. Sve je bilo gotovo.

- Umrla je! Je li već umrla, Paša?! Je li?

Paša ga je zagrlio. Lazar je osetio kako u njegovoj kosi nestaju Pašine suze.

- Da li plačeš, Paša? - sećao se kako ga je upitao, zarivši lice u njegovu košulju.

- Ne, rođeni moj. Prokleto trunje s reke. Vetar ga nanosi. Mora da mi je upalo u oko. - Prokleti vetar s

reke duvao je i na dan sahrane. I mnogo dana potom. Duvao je i narednih godina, kada je Lazar sam

dolazio na groblje, stavljao cveće, palio fitilj sveća i osećao se najusamljenijim dečakom na svetu,

najusamljenijim mladićem. Bez obzira na to što je Ferko ponekad stajao na betonskoj stazi, dovoljno

daleko da ne primeti vetar i trunje s reke.

- Ovuda - rekao je noseći maleno plastično kandilo s voskom i fitiljem. Ivana je imala buket cveća u

rukama.

- Kada je umrla?

- Umrla je kad sam imao šest godina, tri meseca i jedanaest dana.

- Da li ti se otac ponovo ženio?

- Ne... Odrastao sam kod bake, a kada je i ona umrla, o meni je brinuo Ferko.

- Ko je Ferko?

114

- Očev prijatelj.

Skrenuli su prema parceli 41. - Zašto to nije činio otac?

- Uglavnom je bio u... Inostranstvu. Pre nego što je nedavno došao, šest godina se nismo videli.

Ivana ga je pogledala iznenađeno.

- Šest godina nisi video oca?

- Pa, bio je sprečen... - Tražio je izlaz. Našao ga je iznenada, skrenuvši razgovor na drugu stranu. - Ferko

je čovek s kojim sam bio u disko klubu, kad si došla do zaključka da sam idiot.

Stigli su do spomenika. Tamna mermerna ploča, s postamentom od svetlog kamena. Mnogo cveća, koje je

pažljivo negovano.

- Često dolaziš? - upitala je Ivana prisećajući se koliko dugo nije bila na grobu svoje majke.

- Pa... Dolazim.

Lazar je zapalio fitilj u plastičnom kandilu. Pomerio je cveće koje je delimično zaklanjalo tamnu ploču.

Ivana je pročitala: „Nada Pašić“. Istovremeno, Lazar je rekao:

- Kada se vratio iz inostranstva, Paša je prvo došao na groblje. Nikada je nije prežalio, iako mislim da se

jednom zaljubio u neku devojku koja je bila mnogo mlađa od njega... Ferko mi je nešto pominjao...

Ivana je stajala i zurila u tamnu nadgrobnu ploču.

- Molim te - rekla je - tvoj otac... Paša... Je li to onaj Paša?

Lazar je obrisao maramicom prašinu s gornjeg dela tamne ploče. - Nije on tako loš - rekao je tiho - kao

što pišu o njemu. Jeste, on je moj otac.

Krenuo je niz grobljansku stazu. Čuo je Ivanine korake iza sebe. Trčala je. - Čekaj me, ludilo moje! -

Obgrlila je njegovu ruku svojim rukama. - Kuda si krenuo bez mene?

- Paša jeste radio ružne stvari, ali je bio dobar otac, i to je i dalje.

- I...?

Lazar se zaustavio. - Rekla si da veruješ jedino u genetiku. Moja nije da nosim perjanicu.

Ivana ga je okrenula prema sebi. Neka pogrbljena starica je prolazila; nosila je posudu s vodom,

verovatno da zalije cveće na grobu svojih bližnjih. Sasvim daleko čuo se grobljanski disharmonični

orkestar. I potom tri puščana plotuna. Sahranjivali su nekog vojnika.

Ivana je rekla: - Slušaj me, Lazare Pašiću, moje ludilo i moja ljubavi! U tebi ima i genetike tvoje majke.

Pričao si da je bila sjajna žena. Mi smo otkrili nas! Šta hoćeš više od ovog života, u ovom vremenu? -

Zagrlila ga je i svoje usne prislonila uz njegove.

Starica koja se vraćala s praznom posudom ih je pogledala. - Mladi! Na groblju...

Nema više poštovanja ni prema mrtvima.

48.

Ferko je sedeo u kolima. Kraj njega se nalazio maleni magnetofon u kom se vrtela traka obične kasete.

Prislušni mehanizam, sličan maloj satelitskoj anteni, Ferko je držao u ruci. Pomerao ga je prema mestu s

kog su dopirali glasovi. Jačinu je doterivao prema potrebi, u zavisnosti od toga da li su u kući, preko puta

koje je parkirao automobil, glasovi menjali položaj. Već duže vreme nije ništa doticao.

- Da li si svesna opasnosti kojoj se izlažemo? - začuo je Stefanov glas. - Ne bih želeo da se Teović naljuti

na mene.

- On se na tebe nikada ne bi naljutio. - Natali se prigušeno smejala. - Hladnokrvno bi te ubio.

Sedeći u kolima, Ferko je klimnuo glavom. Natali je bila potpuno u pravu. Teović nikome ne bi oprostio

da mu tuca ženu. Pogotovo da mu tuca trudnu ženu.

Ležeći u svom stanu, pored nage Natali, Stefan je rukom prelazio preko njenog golog trbuha.

- Moramo voditi računa. Mogli bismo da ga povredimo.

- Plod od nepuna dva meseca potpuno je zaštićen. Znaš li na šta liči? Na punoglavca! Mala ljigava nakaza

koja liči na zakržljalu žabu.

- Kako si onda mogla da kažeš Teu da je sin?

115

- Zašto ne mogu? On voli da čuje ono što voli da čuje. A voli da čuje da će postati otac muškog deteta.

Zašto da mu uskratim zadovoljstvo? Ako se dogodi da bude devojčica, nisam ja zurila u ekran. Ginekolog

je pogrešio.

Stefan je lagano spuštao šaku prema njenim preponama. Natali ga je gledala podsmešljivo. Znala je šta će

se dogoditi sledećeg trenutka. Stefan je spustio ruku između njenih nogu. Zastao je iznenađeno. Bilo mu

je poznato zašto je ona to činila.

- Obrijala si se!

- Tri četvrtine.

- Šta će reći Teo?

- Neće reći ništa, jer neće uspeti to da otkrije. S njim lako izlazim na kraj. Mučnina, umor, što god hoćeš...

Uostalom, sve što mu ja uskratim, trostruko naplati onoj svojoj debelguzi. Hoćeš li ti konačno da se

spustiš?

Stefan se prebacio preko njenih nogu i klekao na pod, dok je rukama obuhvatio njene raširene butine.

Podigao se malo i glavu zaronio u miris koji je dobro poznavao.

- Polako... - progovorila je Natali osećajući kako njegov jezik grubo prelazi preko njenih usnica. - Kuda

žuriš? Imamo vremena. - Pritisak je popustio i kretanje Stefanovog jezika pretvaralo se u zadovoljstvo

koje se lagano pelo ka stomaku i prolazilo kroz dojke, zahvatajući celo telo. Prepuštala se njegovoj

sposobnosti da zadovolji njenu neutoljivu želju za uživanjem.

- Gde si parkirala kola? - iznenada se probio Stefanov mukli glas, prigušen butinama i vaginom.

Za trenutak nije mogla da veruje u ono što je čula.

- Jebala te kola! - promucao je Ferko u automobilu. Bio je vizuelan tip i mogao je da zamisli Stefana, s

licem zarivenim u Nataline prepone, kako se raspituje za mesto na kom je parkirala jebena kola. I njeno

zaprepašćenje. - Kukavice! - prasnula je Natali. - Sada me to pitaš! Bila sam sasvim blizu... Uh...! Niko

me nije video. Ostavila sam ih tri ulice odavde.

Oslonivši se na dlanove, Stefan se podigao i uspravio, dok je Natali nestrpljivo, sa obe šake, uhvatila

njegov ukrućeni penis i gurnula ga u sebe.

- Ubiće nas ako posumnja - nastavio je Stefan, gledajući odozgo u Nataline sklopljene oči. Konačno je

pogodila svoju vaginu.

- Gurni ga - viknula je.

- Gurni ga, budalo - ponovio je Ferko u kolima. – Kakav kreten! - Zatim je čuo: -Tako...!

- Uspeo je, znači - promrsio je Ferko. - Neki idioti ne znaju šta imaju. Dok to ne izgube, a ovaj će

izgubiti. On je gubitnik. Samo gubitnik može da ne pogodi centar između ženskih nogu.

- Ako dozna, ubiće nas - nastavljao je Stefan. - A jednog dana će doznati.

Natali je podizala karlicu i spuštala je. Ne pomerajući se, Stefan je prodirao u nju. Ona se kretala lagano.

Želela je da oseti svaki delić njegovog penisa, dok, tarući, nadražuje njenu unutrašnjost. - Zašto mi to ne

uradimo?

- Šta...? - Stefan je postepeno počeo da oseća uzbuđenje.

- Zašto mi ne uradimo njemu ono što bi on uradio nama? - isprekidano je mucala Natali. Osećala je

ogromno zadovoljstvo. Na svu sreću, Stefan je imao penis koji je osećala do same dijafragme. Jednom mu

je rekla: - Osećam te do grla.

- Zaboravi! Tvoj muž je moćan čovek. Ima prijatelje svuda - govorio je sve uzbuđenije, jer se Natali

kretala sve brže i on je prihvatao njen ritam. - Na svim mestima. U policiji. Ministarstvu. Među

kriminalcima... Ni vazduh ne bismo uhvatili, a već bismo bili pokojni. Od njega i njegovih prijatelja niko

ne može da se sakrije.

- Uspori, uspori, uspori.! - dahtala je Natali. - Tako... Uh, što volim kad si u meni.

- Zašto si se udala za njega?

- Polako... Za koga?

- Za Tea! - Snažno je grunuo u nju.

- Ovo je bilo dobro! Još jednom... Tako!

- Zašto?

- Kakav drkoš! - promrsio je Ferko u kolima. - Ili tucaj il’ ne mrči gaća!

116

- Duga je to priča i druga je to priča... - klecavo je izgovarala Natali. - Hajde, hajde, još malo...

Imponovao mi je... Bila sam sama... Nije ružan muškarac... Tvrdio je da me voli... Obećao mi je da će mi

sve pružiti... Dublje, dublje... Uh.! I, pružio mi je!

- Šta ću ti ja onda?

- Dublje... Još! Dublje!

- Gurni, idiote! - procedio je Ferko u kolima. Bio je potpuno skoncentrisan na magnetofonsku traku koja

se okretala. Čuo je Natali: - Još malo, sad ću.! Uh.! Uh.!

Pored Ferkovog automobila prošao je kamion Gradske čistoće za odnošenje smeća. Zaustavio se kraj

kontejnera i radnici su počeli da ih povlače i istovaraju smeće u kamion.

Ferko je s mržnjom gledao u ljude s prugastim narandžastim prslucima, koji su velikim kukama vukli

metalne grdosije na točkovima, kačili ih na dizače i sadržinu pretovarali u kamion. - Govnari! - frčao je

Ferko. - Kontejnerski govnari! - Bio je razočaran. Nije čuo završnicu. Traka na magnetofonu se okretala,

ali se iz Stefanovog stana nisu čuli glasovi.

„Sad leže, dišu kratko i osećaju kako im se znoj sliva niz telo. Ispražnjeni su. Trebaće im malo vremena

da krenu ponovo u okršaj. Neki ljudi su srećni!“, razmišljao je Ferko.

49.

U frižideru nije bilo ničega. Stajala je zapanjena činjenicom da je potpuno zaboravila da ode do

samousluge dan ranije. Provirila je iz kuhinje prema dnevnoj sobi. Vuk je spavao, zabacivši ruke iznad

glave, dok su mu noge, podignute na naslon troseda i pokrivene tankim prekrivačem, izvirivale prema

praznoj prostoriji. Olga se osmehnula. Tvrdoglavi magarac! Mogao je da spava u njenom krevetu. Ne s

njom! Ne s njom! Do đavola, s njom! Zašto da ne?! Ali ne s njom. Ona bi mogla taman da se ispruži na

tom sanduku od troseda sa svojih metar i sedamdeset dva.

Uzela je tašnu, jedva čujno okrenula ključ i izvukla se iz stana. Zaključala je ulazna vrata i ne čekajući

lift, sručila se niza stepenice.

Znala je šta će napraviti za doručak. Do đavola, pancerote! Pancerote i belo vino.

U samousluzi se zadržala desetak minuta. Prodavnica se nalazila neposredno iza ugla. Kupila je sve što

joj je bilo potrebno i žurno krenula kući, noseći kupljenu robu. Kada je zašla za ugao zgrade, umalo nije

doživela srčani udar.

Naslonjena na svoj jugo, Taša Divac je mirno pušila.

Olga se samo na trenutak kolebala da li da odskoči unazad.

Bilo je kasno.

Taša je okrenula glavu i srdačno se osmehnula. - Kakvo divno jutro!

Olga joj je lagano prišla.

- Šta vi to vidite divno u ovom jutru? Patološki tipovi su bombardovali pola Srbije, neki ljudi su poginuli,

neki će poginuti u toku dana...

- To je tačno. Ali postoje stvari na koje ja mogu da utičem i one na koje ne mogu da utičem. Ja govorim o

ovim na koje nemam uticaja, a u normalnim okolnostima ulepšale bi nam život. Pogledajte, božanstveno

vedro nebo.

- Zato će ciljevi biti vidljiviji.

- I to je tačno, ali u vašoj kesi iz samousluge je belo vino. Znači, imaćete goste i biće vam prijatno. - Taša

se naglo uozbiljila i zagledala u Olgu. - Ne pijete, valjda, sami?

- Pijem! Naročito noću, kada me niko ne vidi. Ustajem iz postelje, uzimam bocu hladnog vina i ločem

dok ne padnem pod sto.

- Znači, pijete za stolom? Tako sam i mislila. - Tašinu vedrinu ništa nije moglo da pokoleba. - Šta ste lepo

kupili?

117

Pre nego što se Olga snašla, Taša je zavirila u kesu. - Veličanstveno: šunka, gauda, pavlaka, brašno...

Vino smo već istakli... Znate šta bih ja napravila za doručak da sam na vašem mestu? Naravno, nisam, ali

da jesam: pancerote. Napravila bih pancerote! Sjajno idu vruće pancerote s hladnim vinom.

Olga je posmatrala netremice. Nije žena! Taša Divac nije žena. Nije istražni sudija. Bila je u pravu:

odvratna, nemoguća, užasavajuća, neodoljiva veštica.

- Poranili ste da mi to kažete - rekla je Olga, neprimetno bacajući pogled prema prozoru svog stana.

- Ne! Prvo sam vas potražila gore. Zvonila sam. Mislila sam da su vas sigurno probudile sirene koje su

objavile prestanak vazdušne opasnosti. Ali, zamislite, već ste izašli. Doduše, učinilo mi se da sam čula

neke zvuke iz stana, ali niko nije otvorio vrata.

- Nažalost, Ninoslav ne zna da otključa vrata. Krajnje je nevaspitan.

- Ninoslav?!

- Moj mačak!

- Imate mačora? Zamislite! Ja imam Dripija. Džukac, ali neodoljiv. Šteta što nemate kuju, mogle bismo

da se orodimo... Ha! Doznala sam nešto novo i zbog toga je lepo ovo jutro. - Pogledala je prema prozoru

Olginog stana i naglo se namrštila.

Olga se okrenula dok joj se srce ispunilo panikom.

- Šta...?

- Učinilo mi se da je neko prošao pored vašeg prozora. Ninoslav, sigurno.

- Nešto ste hteli od mene?

Taša Divac je delovala uvređeno. - Zar ne primećujete?

- Šta bi to trebalo da primetim?

Taša Divac se odmakla i širokim pokretom pokazala prema Olginom jugu.

- Pronašli smo ga! - Oduševljeno je gledala u Olgu.

Samo za trenutak Olgu je uhvatila panika. Naravno, prošle noći, bežeći s Vukom iz fabrike guma, nije

mogla da dođe do svog automobila. Kraj juga su bila parkirana patrolna kola milicije; nekoliko policajaca

se vrtelo unaokolo. - Šta...? - s naporom je promucala Olga. - Šta ste pronašli?

- Vaš auto!

Već je bila pribrana. Nije znala koliko će joj laž pomoći, ali zvučaće uverljivije ako bude što bezočnija. Ili

se bar nadala da će zvučati uverljivije.

- Moj auto? Ja sam ga tu sinoć parkirala. Kako mislite „našli ste ga“?

Taša Divac je gledala sa čudnim osmehom. Olga je znala da ta veštica zna istinu; znala je i da ta veštica

zna da Olga zna da veštica zna istinu.

- Ja sam se brinula da ćete se pojesti što vam je automobil ukraden. A vi čvrsto spavate i pojma nemate

šta se događa. Uzimate li neko sredstvo za smirenje?

- Bensedin, kad sam previše uznemirena.

- On je odličan. Naročito s belim vinom. Dakle, dok je na vas delovao bensedin, neki mangupi su vam

ukrali kola. Milicija ih je pronašla ispred porušene fabrike guma.

Potražili su vlasnika u kompjuterskoj bazi; ja sam se slučajno zatekla tu. Kada sam čula vaše ime,

poželela sam da vas lično obradujem.

- Hvala vam lepo. - Olga se okrenula i zakoračila.

- Samo trenutak - dodala je Taša Divac. Iz džepa je izvukla Vukov upaljač i pružila ga Olgi.

- Hvala, ja ne pušim.

- Znam. - Taši Divac se prvi put u toku razgovora izmenio izgled očiju. Nije više to bila ona ljubazna žena

koju interesuje šta je Olga kupila u samousluzi. - Znam - ponovila je. - Trebaće njemu.

Bio je to trenutak istine između njih dve. Između dve žene koje su pokazivale interesovanje za istog

muškarca, ali iz različitih razloga i s različitim ciljem.

Olga je uzela upaljač. Stegla ga je i krenula.

- Još nešto - doviknula je Taša Divac.

Olga je zastala. Taša joj je prišla i pružila ključeve od kola. - Uvek ih izvucite iz brave. Ovih ratnih dana

užasno kradu automobile.

Olga je uzela ključeve. Bilo joj je neprijatno da podigne pogled.

118

- Da li je on ubio tipa u fabrici guma?

- Vuk nije ubio nikoga. Jednog od njih je ranio u rame. Drugom nije učinio ništa.

- Tragovi su pokazali da se tamo svašta događalo. Znači, bilo ih je dvojica. Tom tipu, kojeg je Vuk ranio

u rame, ovaj drugi je verovatno razneo glavu.

- Vuk nije.

- To sam i pretpostavljala. Našli smo dve vrste metaka u telu ubijenog.

Olga se okrenula i pošla ka ulazu u soliter.

- Poslušajte me - dobacila je Taša Divac. Olga se po ko zna koji put okrenula i pogledala istražnog sudiju.

- Poslušajte me, napravite pancerote.

Olga je morala da se osmehne. Podigla je ruku, jedva primetno, i ušla u zgradu. Otvorila je vrata i ušla u

lift. Pritisla je dugme. Lift je krenuo na peti sprat. Tek tada je počela da se trese.

50.

- Kada ti Bog uzme muda, noge i jednu ruku, šta ti ostavlja? Logiku! - Žuti je gledao čas u Vuka čas u

Tošketa. - Da mi oprosti dama - okrenuo se prema Olgi - vas dvojica ste obične drkadžije. Prestali ste

logično da razmišljate. Da li ćete se složiti sa mnom ili ne, potpuno je nevažno. Izgleda da vam krucijalni

koeficijent inteligencije opada u srazmeri s godinama koje slažete jednu na drugu.

Padala je kiša, iako je nebo tokom jutra bilo savršeno vedro. U omanjoj prostoriji rehabilitacionog centra

čula su se Vivaldijeva „Godišnja doba“. Svirao je Najdžel Kenedi. Žuti je patrljkom leve ruke pokazao

prema novinama koje su bile raširene na stolu. Preko tri stupca, krupnim slovima, bilo je ispisano:

„Dvostruko ubistvo"!

Ispod naslova se nalazila slika Batketa, dopola oslonjenog o krevet, i slika devojke u kombinezonu, čije

su grudi bile izrešetane, dok joj se lice jedva naziralo. U tekstu je naširoko pisalo o ubistvu dvoje

narkomana; pretpostavljalo se da je reč o obračunu narkomanskih bandi.

- Pretpostavimo da je ovo istina - razmišljao je Žuti naglas. - Pretpostavimo da je to zaista obračun

narkomanskih bandi...

- Nije - tvrdo je rekao Toške, čije je lice bilo u modricama. - Ona dvojica, koja su me ovako sredila, imala

su Vukovu sliku, koju je on ispustio u Batketovom podrumu dok je spavao.

- Četiri kralja! - uzviknuo je Žuti! - Znači, nisu koknuli Batketa i ovu čarobnu droljicu zbog droge, nego

zbog Vuka. Batke nije hteo da kaže ni reč.

Vuk je pogledao Olgu.

- Šta ako se varate? Batke se izmenio. Možda je rekao...

- Šta je mogao da kaže? - Žuti je počeo da nabraja, pomerajući patrljkom leve ruke prste na desnoj: -

Mogao je da kaže kako je Vuk njegov pajtos iz rata. U redu! Da je spavao kod njega jednu noć. U redu!

Da je zbrisao kada je čuo lavež psa, malo ranije ili malo kasnije. U redu! Sve je to mogao da kaže. Kuda

je Vuk pobegao? Nije imao pojma. Prema tome, Batke nije mogao da kaže ništa zbog čega bi ga ova

dvojica ubila. Osim što je bio svedok da Vuka jure. A svedoci su nepoželjni.

- Kako su doznali da sam tamo?

- Čudni su putevi Gospodnji, jebo ga ja, ali nemam čim, da dama izvini. - Žuti je mahnuo patrljkom. -

Zašto sam odabrao da krenem između drveća, kad si mi govorio da idem za tobom? - Gledao je u Vuka. -

Da sam te poslušao, sada ne bib gubio vreme s vama, nego bih tucao jednu s velikim sisama, da izvini

prisutna dama. Ne znamo kako su nanjušili da si tamo, a možda nikada nećemo ni doznati. Ali - oni su

znali. Dalje, ta dvojica su znala da si slavio Duletov rođendan. Lepo su to navezli Tošketu.

- Znači, oni su postavili bombu?! - Vuk je skoro urliknuo.

- Smiri adrenalin - Žuti je mahao patrljkom. - Ne znači! To samo znači da su posmatrali proslavu. Vi ste

slavili, a oni su gledali. Već tada si bio gotov za odstrel. Mogli su da te skinu pred svima. Ipak, delimično

su humaniji od ovih iz NATO-a. Poštuju porodicu... Osnovno pitanje je: ko zna da si ti bio pred

magacinom Petra Markovića?

- Mi ovde, policija, istražni sudija Taša Divac, MUP...

- To znači da zna pola države. Čim zna policija, zna pola države, najmanje.

119

- Mogu li ja da primetim nešto? - tiho je upitala Olga. - Treba pozvati Stefana.

- Šta je on? Policajac? - Vuk je pogledao Olgu.

- Sekretar Teo korporacije. Kako se ranije nisam setila?! Koji kreten! Stefan je dobar... Moj bivši muž.

- Mesečar?

Olga je pogledala Vuka i osmehnula se. - Mesečar... Sve zna! Zna i ono što misli da ne zna. Postoji li

ovde telefonski aparat?

- U upravnikovoj kancelariji. Niz hodnik, poslednja vrata levo. - Žuti se osmehnuo. - Vodite računa. On je

žestok.

Olga je prešla rukom preko valovite kose. - Mislite li da je u meni još ostalo neodoljivog šarma?

- Za upravnika i više nego što treba.

- Mislila sam na Stefana. - Značajno je podigla obrve i izašla iz sobe.

Za trenutak je u prostoriji vladala potpuna tišina. Žuti je gurnuo kolica do noćnog stočića i podigao sliku

u staklenom držaču: njih trojica i Batke, u maskirnim uniformama sa oznakama Jugoslovenske narodne

armije. Gledao je sliku stisnutih usana.

- Sve je ispalo onako kako smo mislili da se nikada ne može dogoditi. Tvrdili smo da Jugoslavija ne može

da se raspadne! Razjebali su je. Verovali smo da nikada nećemo ratovati protiv Slovenaca! Izgubili smo.

Protiv Hrvata?! Izgubili smo. Neće biti rata u Bosni! Poraz! Ko sme da se usudi da bombarduje Kosovo?

Tuku gde hoće, kako hoće i kad hoće! Sve smo izgubili. Ovo što nam je ostalo - koliko to vredi?! -

Podigao je sliku i tresnuo je o zid. Staklo je puklo i rasulo se po sobi.

Toške se sagao kako bi podigao fotografiju, ali je Žuti viknuo: - Ne diraj! Tu nam je mesto.

Dovezao je kolica do prozora i pogledao park pod kišom. - Pljušti. Možda nas noćas neće bombardovati.

Zašto se ovo plaši? - Pokazao je na sebe. - Za šta se ovo plaši? Za život?! Ja ne živim. Opstajem! Svakoga

dana me voze na treći sprat, na vežbe za rehabilitaciju. Svakog dana, punih šest godina. Rehabilitujem

ovo sranje od patrljka. Svakodnevno mi padne na pamet da se sručim kolicima niza stepenice. Možda bih

slomio vrat... I nikad to ne učinim. Znate li zašto? Očekujem li da će mi izrasti ruka, noge...? Kita? Ne!

Zato što sam kukavica! Da nisam kukavica, sjebao bih se niza stepenice.

Okrenuo je kolica od prozora i vratio se do mesta na kojem je bio do maločas. - Kad čujem sirene za

uzbunu i eksplozije, zamolim Boga da jednu pošalje u ovu sobu. Ali matora kurva neće! Drugi ginu! A

mene ostavlja! Zašto? Šta sam mu ja to učinio da mi se ovako sveti?

Na vratima se pojavila Olga.

- Moj šarm je i dalje neodoljiv.

- Stefan je pao na kolena? - upitao je Žuti.

- Stefan je sporedni zalogaj. Upravnik je preo kao mače. Okrenuo je broj i rekao: „Govori direktor

Rehabilitacionog centra ratnih invalida... Molim vas, gospodina Stefana... Gospodin Stefan...? Veoma mi

je drago... Samo trenutak, vaša šarmantna i neodoljiva supruga...” Onaj tamo mora da je pao... - Okrenula

se ka Vuku. - Sutra je zauzet, ali prekosutra ujutru, pre nego što ode na posao, naći ćemo se kod njega u

stanu.

- A upravnik? - Toške je govorio s naporom, ali je bio previše radoznao da bi mogao da se savlada.

- Pa, ako se ne predomislim, večeras sam pozvana na piće i malu večeru u Veneciji. Divan pogled na

Dunav, Beograd i upravnika Rehabilitacionog centra za ratne invalide. - Videla je razbijeno staklo i

fotografiju na podu. Krenula je da pokupi.

- Ostavite to! - oštro je rekao Žuti.

- Slušajte vi, naređujte osoblju koje vas tetoše, meni niko ne može da naređuje. - Uzela je novinu sa stola i

okrenula zadnju stranu, u nameri da u nju stavi razbijeno staklo.

U tom trenutku Vuk se paralizovao. Zgrabio je Olgu za šaku i snažno je stegao.

- Boli me - rekla je zapanjeno Olga.

- Izvini - Vuk se s naporom savladao. Pokazao je sliku na sportskoj strani, koju je Olga raširila. - Ovaj tip

je vozio pajero.

Na slici su bili Paša i Lazar. Iznad slike je pisalo: ,,Novi vlasnici košarkaškog kluba ’CAD’“.

Olga je čitala tekst ispod slike. Rekla je: - To je Pašin sin.

120

- Dakle - uskliknuo je Žuti - znamo gde smo; znamo ko je Tošketu obezbedio uspešan lifting i kome treba

zakucati na vrata.

51.

Posmatrali su vilu. Visoka metalna ograda okruživala je hektar i po besprekorno uređenog parka. Niske

svetiljke, u obliku patuljastih pečuraka, bile su postavljene duž betonskih staza. Bile su udaljene jedna od

druge taman toliko da osvetljavaju dvorište, a da svetlo ne bude napadno. Drveće je bilo staro, razgranato,

s dosta lišća, ne uključujući četinare čije se igličasto granje širilo iznad staza i dalje, nad zelenilom

travnjaka. Na svakom uglu i iznad kapije, na visini od tri metra bile su ugrađene pokretne video kamere,

koje su pokrivale sve prilaze gvozdenoj ogradi. Kamere su se nalazile i iznad širokog stepeništa pred

kojim je stajao gorostasni mladić. Moglo se naslutiti da je siguran u sebe. Grudni koš mu je bio ogroman.

Gledajući ga, Toške je tiho izgovorio: - Ovome su jaja slaba tačka. Gore ima pancirni prsluk.

Vuk nije posmatrao mladog čoveka pred ulazom u vilu. Gledao je kazaljku ručnog časovnika i pratio

pokretanje kamere.

- Postoji mrtvo vreme između njenih krajnjih tačaka, kada je sasvim levo i sasvim desno. Taj mrtvi hod

traje sedam sekundi. Za to vreme moramo da pretrčimo ulicu i preskočimo ogradu. To je nemoguće.

- Ukoliko im ne privučemo pažnju. - Toške je počeo da pretura po džepovima ogromne kamuflažne

vindjakne.

Izvukao je kašikaru. - Baciću je ispred ulazne kapije. Kad rokne, sva pažnja će biti usredsređena na to

mesto.

- Skrenućemo im pažnju i izostaće iznenađenje.

- Znaš li nešto bolje?

Vuk je odmahnuo glavom.

Toške je pogledao Vuka: - Kao u stara vremena! - Pratio je pogledom kretanje kamere.

Dok se približavala krajnje levoj poziciji, iza ugla se pojavio automobil. Prolazio je ulicom. Iz njega se

čula treštava muzika i cika mladih glasova. U trenutku dok se primicao glavnoj kapiji, kamera se nalazila

u krajnje levoj poziciji. Toške je izvukao osigurač i zakotrljao kašikaru po betonu, prema metalnoj kapiji

na ogradi. Znao je da će automobil daleko odmaći pre nego što se aktivira mehanizam ručne bombe.

Gledao je kako se kotrlja po betonu i istovremeno pratio udaljavanje automobila, tepajući: - Hajde, curo...

Hajde... Sad!

Eksplozija je odjeknula u ulici, zatresavši prozore susednih zgrada. Tip ispred glavnog ulaza izvukao je

revolver i krenuo niza stepenice, ali se vratio pred ulazna vrata. Trojica muškaraca izjurili su iz vile. Svi

su nosili heklere. Čuli su se uzbuđeni glasovi. Krenuli su niza stepenice, oprezno prilazeći kapiji.

U trenutku kada je eksplodirala kašikara, Vuk i Toške su jurnuli preko ulice. Istovremeno su uhvatili

gornji deo ograde, ukrašen šiljcima, podigli se snagom mišića, nogama obuhvatili horizontalnu šipku koja

je spajala vertikalne držače i prebacili se na drugu stranu. Bili su na travnjaku, zaklonjeni bokorima ruža

puzavica. Čučali su očekujući eventualnu reakciju iz vile.

Ona trojica s heklerima oprezno su otvorila vrata. Iskočili su na ulicu spremni da pucaju na sve što se

kreće. Ali ulica je bila prazna. Komadi maltera sa ukrasnih figura lavova, koje su se nalazile kraj stubova

na kapiji, razleteli su se po ulici. Vratnice su delimično bile oštećene. Na nekoliko mesta videla su se

udubljenja.

- Moramo brzo da uđemo u vilu - rekao je Vuk. - Sada će početi da obilaze dvorište.

Pojurili su prema zgradi, pognuti, od stabla do stabla, držeći revolvere obema rukama. Sve što je nekada

bilo dobro uvežbano, ponavljano stotinama puta, vratilo se odnekud i funkcionisalo je savršeno precizno.

Vuk je glavom pokazao Tošketu prema parkiranim vozilima, koja su se nalazila iza vile. Među šest

automobila bio je i pajero tamnoplave boje, na čijem su krovu bila četiri reflektora.

Toške je razumeo Vukov pokret. Pojurili su prema pajeru, otvorili vrata i ušli u vozilo. Unutra je mirisalo

na vanilu. Prebacili su se na zadnja sedišta, dok su preko ivice prednjih mogli da posmatraju prostor koji

se pružao ispred parkinga i dopirao, s jedne strane, do zidova vile, a s druge se nastavljao, uz bokove

zgrade, na park.

121

- Sada ćemo čekati - rekao je Vuk. - Dok se smire.

- Pazi! - tiho je procedio Toške.

Iza ugla vile pojavila su se dvojica tipova. Nosili su reflektorske lampe u jednoj ruci i heklere u drugoj.

Reflektorima su osvetljavali prostor ispred sebe. Krenuli su prema automobilima.

Vuk i Toške su se spustili na pod između sedišta. Oružje su uperili u zadnja vrata. Svako u ona pred

sobom. Budu li ih Pašini ljudi otvorili, poslednje što će videti biće otvori revolverskih cevi.

Pašini ljudi su došli do parkiranih automobila. Osvetljavali su unutrašnjost svakog od njih. Hvatali su za

brave. Kola su bila zaključana, ali su se kod nekih oglašavali alarmi.

Vuk je shvatio šta se događa, iako nije mogao ništa da vidi. Ispružio je ruku i pritisnuo osigurač na

vratima pajera. Trenutak kasnije jedan od dvojice tipova pritisnuo je bravu.

- I ovaj je zaključan - čulo se kako dovikuje svom drugu.

- Ma, to se neki drkoš zajebavo - čuo se glas drugog čoveka. - Kašikare bacaju na sve strane da bi ispali

mangupi pred curama. Kiki kaže da je pre eksplozije prošao neki automobil.

Glasovi su se udaljavali.

Vuk i Toške su provirili. Tipovi su odmicali prema uglu vile.

- Sad treba imati nerve - tiho je izgovorio Toške. - Probudi me ako počnem da hrčem. - Zavalio se u

sedište i sklopio oči. Znao je da će morati da prođe najmanje tridesetak minuta pre nego što krenu prema

vili. Trebalo je to vreme pametno iskoristiti.

52.

Kada je Žuti na elokventan i precizan način objasnio kome treba zakucati na vrata, postojao je samo jedan

problem - pronaći Pašu. Gde on živi? Olga je to preuzela na sebe. Bilo je potrebno da iz svog stana obavi

samo jedan razgovor i Marta, sekretarica Taše Divac, počela je da kuca na tastaturi svog kompjutera.

Podaci su se nalazili u direktorijumu koji je ona pripremila na Tašin zahtev, onog dana kada se doznalo da

je Paša stigao u grad. I sada je ponovo kucala; ekran je bio ispunjen podacima:

„Predrag Pašić Paša.“

„Pariz - šverc droge. Osuđen."

„Amsterdam - pljačka juvelirnice. Dokazano.”

„Minhen - šverc droge. Nedokazano."

„Jerusalim - posredovanje u prodaji oružja. Istražni zatvor.”

„Singapur - preprodaja oružja. Istražni zatvor. Nedokazano.”

„Pariz - uhapšen 12. marta 1993. na letu Bergamo- Pariz. Osuđen na deset godina robije.”

„Pomilovan 18. marta 1999. godine.”

„Amsterdam - neutralni boravak od tri dana.“

„Beograd - ađresa: Visoka 172.“

Nije postojala mogućnost da Toške dozvoli Vuku da krene sam. I sada su sedeli u pajeru sa četiri krovna

reflektora, u kom je mirisalo na vanilu, kao na amsterdamskom aerodromu, kao na aerodromu u Parizu i

Bergamu. Čekali su da se situacija smiri. Nikuda nisu žurili. Bili su savršeno uvežbani da satima strpljivo

čekaju odlazak u akciju. Nekoliko puta život im je spasilo patološko ponašanje njihovog kapetana, za

koga su bili uvereni da je potpisao ugovor sa samim đavolom, ali da je greškom Gospoda zalutao u

diverzantske jedinice. Kasnije će shvatiti zašto je insistirao na tome da stoje na vrhovima prstiju, dok su

im očni kapci selotejpom bili zalepljeni za čeone kosti. U početku su im oči suzile, a onda su navikli i

122

neki od njih su mogli da spavaju otvorenih očiju. U toku ratnih akcija, neprijatelja su mogli da posmatraju

netremice onoliko koliko je bilo potrebno. I više od toga.

Desetak minuta pre nego što je odjeknula eksplozija ispred njegove vile, Paša je sedeo za ogromnim

pisaćim stolom. Na sredini staklene ploče, koja je pokrivala rezbarenu horizontalnu površinu stola,

nalazio se maleni kasetofon. Paša je slušao glasove koji su dopirali sa uzane vrpce.

Ferko, koji je sedeo sa strane, viđao je nekada takav pogled kod Paše. To nije bio pogled čoveka koji je

razočaran, čoveka čije su ideje nepovratno uništene, iako je zbog njih bio spreman da umre. Bio je to

pogled čoveka koji je ispunjen strahovitim besom, ogorčenjem i strepnjom da neće uspeti da realizuje

svoju osvetu.

Kada mu je doneo kasetu i spustio je na sto, Ferko je rekao tiho: - Smatram da ne treba da preslušaš ovo

sranje. Bićeš povređen.

- Misliš li da bilo šta može da me povredi?

- Mislim da može.

- Ne može.

Moglo je. Pritisnuo je taster play. Iz malog zvučnika začuli su se glasovi. Bilo je tačno: dve planete, dve

galaksije. Sve što je bilo tokom neprospavanih noći u pariskim, jerusalimskim, singapurskim zatvorskim

ćelijama, sve što ga je sećalo na Zojdersko jezero - sve je postalo ništa. Dim! Neka njegova suluda,

potajna želja za vremenom iz mladosti. Božja kazna!

,,Oh, Stefane, što volim kada si u meni. Dublje... Dublje...!“

Natali! Natalin glas! Božja osveta kroz Natalin glas.

Lutao je i gledao ispred sebe.

To nije bila ona! To nije bila ona! To nije bila Natali sa Zojderskog jezera u Amsterdamu.

Više to nije bio ni on! Nikada neće biti ono što je mislio da će dolaskom u Beograd, ili možda čudom

božjeg vaskrsenja, ili ko zna na koji način postati.

Sve je bila laž!

Podigao je lagano ruku i isključio kasetofon.

U kabinetu je vladala tišina. Ferko je ćutao. Iznenada, Paša je rekao: - Znaš li da sam za nju nekada

mogao da umrem?

Tada je spolja odjeknula eksplozija kašikare.

Obojica su skočila. - Šta je to? - uznemireno je upitao Ferko.

- Bomba! Neko je bacio ručnu bombu. Gde je Lazar? - Pritisnuo je taster i na ekranu stonog kompjutera

pojavila se Lazarova soba. Mladić je u tom trenutku trčećim korakom izlazio iz nje. - S njim je sve u redu

- sa olakšanjem je rekao Paša. Okrenuo se i pogledao monitore iza svojih leđa.

Prošlo je sedam sekundi. Vuk i Toške su već bili s druge strane ograde, iza bokora ruža puzavica.

Paša je prelazio sa ekrana na ekran. Video je ulaz i trojicu svojih ljudi kako s heklerima trče prema kapiji.

Ulica je bila prazna. Njegovi ljudi su se vraćali. Krenuli su u obilazak dvorišta. Posmatrao ih je. Dobro su

obavljali svoj posao.

U prostoriju je uleteo Lazar. - Šta se dogodilo?

- Neko je aktivirao bombu na ulici - rekao je mirno Ferko.

U tom trenutku ušao je Boris.

Paša ga je upitno pogledao.

- Kiki kaže da je ulicom prošao nekakav automobil, da su u njemu bili klinci; čula se muzika i dernjava.

Onda je odjeknula eksplozija.

Luda deca nemaju mere.

Paša ga je gledao ozbiljno. - Verujmo da je to tako. Možda neko želi da nas opomene. Nekome smetamo.

- Prišao je prozoru, razmakao zavese i zagledao se u park, iza kog su se nazirala svetla grada. Lazar je

lagano došao do njega.

- Mora li to sve tako? - upitao je tiho.

- Šta to, Lazare?

- To što nastavljaš da radiš.

123

- Vidiš li ovaj grad, sinko? Postao je mnogo gori od gradova u kojima sam živeo... Postoji više načina da

se u njemu opstane. Ja znam samo za jedan, i on je najbolji.

Sedeći u pajeru, na parkingu Pašine vile, Vuk je video kako se zavese na jednom od prozora razdvajaju i

iza stakla se pojavljuju dve siluete. Jednu od njih je prepoznao; bio je siguran da je to mladić koga je

video s rukama dignutim na bok pajera, u kom je on sada sedeo. Zatvorio je oči. S preciznošću hirurga

mogao je da pronađe prostoriju na čijem su se prozoru razdvojile zavese. Gurnuo je Tošketa. - Ideš li sa

mnom?

- Već sam otišao.

- Sećaš li se teorije ravnostranog trougla?

Toške se tiho iscerio. - To se ne zaboravlja.

Tiho su otvorili vrata i izašli iz pajera. U tom trenutku počele su da zavijaju sirene za vazdušnu opasnost.

Tulile su isprekidano, njihov zvuk se lomio nad stablima drveća. Vuk i Toške nisu obraćali pažnju na

njih. Razdvojivši se, krenuli su prema vili, svako na svoju stranu.

Kiki, koji je stajao pred vratima, podigao je glavu i posmatrao nebo. Osluškivao je zvuk sirene, očekujući

da će začuti brujanje mlaznih aviona. Zapanjio se kada je na sredini stepeništa ugledao nepoznatog

čoveka koji se peo ka njemu.

- Oni lete visoko, na 5.000 metara - govorio je Vuk dok se peo uza stepenice. - A kada ispale raketu,

nalaze se pedeset kilometara odavde.

- Otkuda ti? - Kiki je stavio ruku ispod sakoa, gde mu se nalazio revolver.

- Ja sam s njim - pokazao je na Tošketa koji se kretao suprotnom stranom stepenica.

Kiki je zinuo. - Šta...?! - Pokušao je da izvuče revolver, ali je bio previše spor. Vuk ga je palcem i

povijenim kažiprstom strahovito jako udario u Adamovu jabučicu. Pogodio ga je pre nego što je stegao

dršku oružja. Noge su mu se savile i počeo je da pada. Vuk ga je pridržao i položio u sedeći stav,

naslonivši ga na veliku kamenu karijatidu koja je držala gornji deo krova.

Toške je došao do Kikija i s revera mu otresao perut. - Skupo odelo, a ne pereš kosu redovno. Sram te

bilo!

Vuk je odgurnuo vrata. Hol je bio prazan. Sa obe strane na sprat su vodile zavojite stepenice. One su se

završavale galerijom na kojoj su se nalazila vrata.

- Ovamo - rekao je Vuk. Onog trenutka kada je ugledao Lazara na prozoru, imao je u svesti preciznu

kartu Pašine vile. Potrčali su uza stepenice.

U trenutku kada su stigli do vrha stepenica, pred njima se pojavio Ferko.

Za trenutak se nije znalo ko je zapanjeniji. Vuk je bio brži.

- Bićeš mrtav pre nego što trepneš - rekao je Vuk. Ferko je dobro poznavao takvu vrstu glasa. - Polazi. -

Gurnuo ga je ispred sebe.

Ferko je koračao tražeći izlaz iz nemoguće situacije. Nadao se da će proći pored Pašinog kabineta, a to bi

značilo da će Paša na monitorima videti šta se događa. Prevario se.

Tip iza njega išao je pribijen uza zid i kamera u dnu hodnika nikako nije mogla da ga uhvati. Bio je u

mrtvom uglu.

- Stani - jedva čujno je naredio Vuk. Bili su ispred vrata Pašine sobe. - Otvori vrata. Ako napraviš i

najmanju glupost, mrtav si još od onog stepeništa.

Ferko je pritisnuo bravu. Odgurnuo je vrata s namerom da zakloni Pašu i na taj način mu skrene pažnju na

opasnost. Imaće dovoljno vremena da iz fioke stola izvuče oružje.

Lazar se vratio u svoju sobu, a Paša je i dalje stajao kraj prozora. Spustio je zavese i netremice gledao u

njih. Kada je začuo vrata, obrecnuo se ljuto.

- Rekao sam da me ne uznemiravate!

- Očajni smo zbog toga - dobacio je Toške.

Paša se zaprepašćeno okrenuo. Gledao je najpre u Vuka i u Tošketa, a potom je preneo pogled na Ferka i

dugo zurio u njega. Ponovo je pogledao prema Vuku i Tošketu. - Šta će vam oružje? Vi ste taksisti. Ne

umete da baratate tim stvarčicama. Da ste se najavili, lepo bismo vas primili, jer smo i mi vas tražili...

Umesto toga, upadate sa uperenim pištoljima. Uozbiljite se, gospodo taksisti. - Mirno je došao do svog

124

stola i seo u fotelju. Ruke je položio na staklenu ploču, dajući na taj način znak da ne namerava da otvara

fioke i poteže bilo kakvo oružje. - Zbog čega ste došli?

Vuk više nije izdržao. Cinizam u Pašinom glasu na njega je delovao kao opruga u pištolju. Bacio se preko

stola, zgrabio Pašu i strašnim udarcem ga pogodio u lice. Paša je pao preko stola. Vuk ga je povukao

prema sebi, podigao i dvostrukim dekungom pogodio nanovo u lice. Paša se stropoštao. Vuk ga je

divljački udarao.

Ferko je pokušao da reaguje, ali ga je Toške pištoljem gurnuo u stranu.

- Neka oni to reše - rekao je preteći.

Vuk je ponovo zamahnuo. U međuvremenu, Paša se potpuno pribrao, uprkos udarcima koje je primio.

Savio je nogu. Ispruživši je, odbacio je Vuka od sebe. Vuk je preleteo sobu i udario u sto. Strahovit bol u

leđima ukazivao je na to da je kičmom naleteo na debelu ploču stola. Pištolj mu je izleteo iz ruke i odleteo

u stranu.

Paša je skočio preko stola, otvorio fioku i zgrabio revolver. Kada se okrenuo, našao se pred uperenom

cevi.

- Bilo je dosta, Paša! - Lazar je držao Vukov pištolj, uperen u Pašu. Bočna vrata na sobi bila su otvorena.

Kroz njih je mladić ušao.

- Sklanjaj se! - riknuo je Paša. - Ubiću ga kao pseto.

- Prvo ćeš morati mene!

Lazar je stajao mirno. Ferko je zurio u mladića. Toške je spustio revolver.

- Napao me je u mojoj kući! U mojoj kući! Ti bi morao da naučiš da je porodica svetinja. Sklanjaj se!

Lazar se okrenuo prema Vuku. - Zašto ste došli?

Vuk je zurio u mladića. - Ubio mi je ženu i dete.

Lazar se okrenuo prema ocu. Paša je netremice gledao u Vuka.

- Nikada, jesi razumeo, guzico konjska? Nikada ne bih dirnuo u nečiju porodicu. Mogao bih da ti pretim,

ali je nikada ne bih dotakao. Porodica je svetinja! Proklet je onaj ko dirne u nju.

- Onda proklinješ svog sina. Iz njegovog pajera je pucano na mene, iz njegovog pajera je bačena bomba

na moju kuću; bomba koja je ubila moje...

Lazar je spustio pištolj i pružio ruku Vuku kako bi mu pomogao da ustane. - Možda sam prošao nekada

pored vaše kuće, jer ne znam gde je. Ali iz mog pajera nikada nije pucano na vas, niti je bilo ko bacio

bombu na vašu kuću iz mog pajera. Pajero vozim samo ja! A ja vam dajem reč da ste u zabludi.

Vuk je stajao na sredini sobe, opuštenih ruku, očajan zbog saznanja da je sve što je učinio bilo uzalud.

Ubice Duške i Duleta ko zna gde su bile, dok je on jurio pogrešno vozilo.

- Rekli ste mi da ste me tražili? Zašto?

- Zato što si bio sa onima koji su opljačkali kargo cigareta u Markovićevom magacinu.

Vuk je zurio u Pašu. Pokušavao je da shvati šta mu ovaj govori, ali reči su se teško probijale do njegove

paralisane svesti. Video je da Paša otvara usta, ali nije razumeo šta ovaj govori.

- Cigarete? - promucao je.

- Bio si sa onima koji su opljačkali kargo mojih cigareta!

Vuk je zurio u Pašu. - Znači... Moja žena i moje dete su ubijeni zbog cigareta? - Noge su ga izdale i on se

spustio na kolena. Zario je glavu u šake i zaridao.

Paša mu je sporo prišao. Podigao ga je. - Ubice svoje porodice traži na nekom drugom mestu. Moji to

nisu učinili... I više mi ne dolazi ovamo!

Posrćući, Vuk je pošao ka vratima.

- I ponesi ovo, trebaće ti. - Paša mu je pružio pištolj. Vuk i Toške su izašli. Paša je zatvorio vrata. Lagano

se okrenuo i svom snagom pogodio Ferka u stomak. Ovaj se sagao i naleteo na Pašino koleno koje ga je

odbacilo unazad.

- Kurvino izdajničko kopile - urlao je Paša. - Da su bili drugi, sada bih bio mrtav! Usrao si se za svoj

govnarski život.

Ferko je pokušao da reaguje, ali ga je Paša nanovo udario.

Zapanjeni Lazar je tek sada uspeo da se pokrene.

- Paša... - zaustio je.

125

Iznenada, pesnica ga je pogodila u vilicu. - Više nikad... Jesi li razumeo? Da više nikad nisi uperio pištolj

u mene!

Okrenuo se ka Ferku. - Trebalo bi da te ubijem kao psa. Ti...! Ja bih za tebe poginuo, ali ti ne bih doveo

ubice u kuću. - Otvorio je vrata i urliknuo: - Ovamo jedan.!

Trojica telohranitelja pojavili su se u dnu hodnika. Jurili su prema Paši. On je ušao u kabinet. Kada su

telohranitelji upali u prostoriju, zapanjeno gledajući nered u njoj, rekao je mahnuvši rukom prema Ferku i

Lazaru: - Izbacite ova govna.

Prišao je telefonu, oklevao nekoliko trenutaka, i potom pritisnuo sedam tastera.

- Dosta je bilo! - promrmljao je za sebe.

Odmah je dobio vezu.

Ženeva: Visoki komesarijat UN saopštio je da je od početka bombardovanja Kosovo i Metohiju napustilo 850.000 izbeglica. U

Albaniji je 396.300 izbeglica, u Makedoniji - 204.070, u Crnoj Gori - 51.900, u Srbiji-50.000, u BIH - 15.000. Do 24. marta

1999. godine ovi ljudi su živeli u svojim kućama na Kosovu. London: Šef jugoslovenske diplomatije Živadin Jovanović izjavio je

da je u napadima NATO-a na SRJ do sada poginulo 1.200 ljudi, dok je 5.000 osoba teško povređeno. Četrdeset prvog dana

bombardovanja Živadin Jovanović će izjaviti za televizijsku mrežu CNN da je pogođeno 300 škola, tri radio-televizijska centra, a

broj srušenih i ođtećenih mostova svakog dana se povećava.

Beč: Zemlje koje su transportovale robu Dunavom, zbog srušenih mostova kraj Novog Sada, imaju gubitak koji iznosi dve

milijarde i četiri stotine hiljada dolara.

53.

Nad gradom se spustila noć. Sirene koje su oglašavale vazdušnu opasnost začule su se pre sat vremena.

Uprkos tome, ulice su bile prepune prolaznika. Mladi parovi su šetali zagrljeni, penzioneri su sedeli na

klupama duž Trga slobode. Lipe su bile prepune mladog lišća.

Bogdan Teović je sedeo na zadnjem sedištu blindiranog mercedesa. Posmatrao je gradsku vrevu,

osvetljene izloge, prolaznike pred njima, pitajući se šta će mu doneti naredni sat. Nije osećao strah. Nije

bilo ni znaka osećanja griže savesti. Postojala je samo velika radoznalost.

- Pogledaj ovaj ludi narod - rekao je Tirketu, koji je upravljao vozilom. - Kao da nismo u ratu.

- Zvanično nismo, gospodine Teoviću - odgovorio je uljudno Tirke. - Rat nam niko nije objavio. Nijedna

od članica NATO-a nije objavila rat Jugoslaviji. SAD, takođe. Znači, nismo u ratu. Oni nisu objavili rat ni

Vijetnamu. Šest godina u Americi se ćutalo o vijetnamskoj katastrofi, sve dok su tamo ratovali

dobrovoljci i plaćenici. Tek kada su u rat krenuli vojnici iz redovnog sastava, i kada su počeli da se

vraćaju u plastičnim kesama, Amerika se digla na noge.

Teović je bio zapanjen Tirketovom retoričkom veštinom. - Otkako te znam, ukupno nisi izgovorio toliko

reči kao sada.

- Izvinite. - Tirke se ućutao.

- Zašto da izvinim? Naprotiv. Otkrio sam u tebi dobrog sagovornika. - Nekoliko trenutaka Teović je

ćutao, potom je rekao: - Od ovog susreta ne očekujem ništa. Ali, moramo biti spremni na sve.

Tirke je klimnuo glavom.

- Rekao mi je da mogu da dođem sam ili da povedem bataljon; njemu je svejedno. -Teo je zamišljeno

dodirivao prste jedne šake. - Da li je Natali danas bila zabrinuta?

- Naprotiv. Gospođa Teović je bila veoma dobro raspoložena. Ako smem da budem slobodan, izjavila je

da su rezultati pregleda sjajni.

- Znam. Ali imam nekakav predosećaj da nešto nije u redu... Nečim je nezadovoljna. - Tirke je ćutao.

- Ti je voziš stalno. Šta si primetio?

- Jedino što mogu da vam kažem jeste da je gospođa Teović srećna žena. Pored vas, nemoguće je biti

nesrećan.

Teo se osmehnuo. Sve što je rekao o sumnji u Natalino neraspoloženje, bila je čista izmišljotina.

Muškarci, posebno žene, poveravaju se vozačima iz čiste dosade. Pretpostavljao je da to čini i Natali. Bio

je zadovoljan onim što mu je rekao Tirke, u čiju se odanost više puta uverio.

126

Mercedes je skrenuo desno, posle nadvožnjaka, potom levo i zaustavio se na prostranom betonskom

platou.

- Oni su već stigli, gospodine Teoviću.

- Da... Već je stigao - zamišljeno je potvrdio Teo. - Valjda je nestrpljiv da me vidi.

- Dozvolićete da ja prvi izađem? - predložio je Tirke. I pre nego što se Teović složio, bio je ispred kola.

Ostavio je upaljene duge farove. Krenuo je prema automobilu koji je bio parkiran pedesetak metara dalje.

Svetlosti je na parkingu bilo dovoljno, ali je Tirke znao da farovi mercedesa zaslepljuju one koji su u

drugom automobilu. Izvadio je pištolj iz futrole ispod pazuha, repetirao ga i ruku u kojoj se nalazilo

oružje odmakao daleko od sebe. Oni u kolima mogli su da vide da je naoružan, ali da neće upotrebiti

pištolj ukoliko ne bude primoran.

Posmatrajući ga kako dolazi laganim korakom, Paša se nasmejao.

- Pogledaj budalu! Zar misli da ću da ga ubijem? To bi bilo previše lako. Pozdravi našeg gosta, Borise.

Boris je otvorio vrata i izišao iz kola. Stajao je, s rukama nabijenim u džepove pantalona.

Posmatrao je Tirketa. Njihovi pogledi su se ukrstili za trenutak. Tirke je obišao kola i krenuo nazad. Nije

ubrzavao korak. Lagano, odmereno, s daleko odmaknutim oružjem u ruci, došao je do mercedesa, otvorio

vrata i rekao:

- Samo su njih dvojica, gospodine Teoviću.

Teo je izašao. Posmatrao je kako Paša izlazi iz svog automobila. Sa zadovoljstvom je konstatovao da je

njegov mercedes bolji. Uostalom, Paša ni u čemu nije mogao da se upoređuje s njim.

- Ostani kraj kola - rekao je Tirketu.

- Jeste li sigurni, gospodine Teoviću?

- Ovo je porodična stvar - odgovorio je Teović sa čudnim osmehom. - Nekada smo bili skoro kao... Braća.

- Kako vi kažete, gospođine Teoviću, ali ako primetite bilo šta sumnjivo, bacite se na beton. Molim vas.

Teović je potapšao Tirketa i krenuo prema Paši, koji je lagano koračao Teu u susret.

Zastali su na nekoliko koračaji. Ispitivali su se pogledom.

- Osedeo si - konačno je izgovorio Teović.

- Da.! A ti si se udebljao. Slabo se krećeš? To nije dobro za srce. Holesterol ti je verovatno visok?

- Imam pilotsku krvnu sliku.

Paša je klimnuo glavom. - Bravo! Bravo!

- Mnogo je prošlo? - izgovorio je Teo misao za koju je bio ubeđen da je nikada neće prelomiti preko

jezika.

- Toliko da si zaboravio da ću se jednom vratiti.

- To nikada nisam zaboravio. Ali, priznajem, mislio sam da ćeš doći mnogo kasnije. Poslali su te u

najglupljem trenutku, bez obzira na bombardovanje, mi ćemo sprovesti izbore za Gradsku skupštinu.

Neće ova bagra i dalje da vodi politiku grada. To je odlučeno na mestima toliko visokim da kada bi s njih

skočio, slomio bi vrat.

- Trenutak, molim te. Ti veruješ da me je neko poslao tebi da lomim vrat?

Teo ga je gledao podsmešljivo. - Ono što ti ne znaš, ili ono što su ti namerno prećutali, jeste da je o mom

statusu odlučivala Evropska elita. Ona me je odabrala i biće kako ona hoće. Zar misliš da se sve ovo

događa slučajno? Ti si samo bespomoćni izvršilac posla. Niko i ništa. - Udahnuo je vazduh, posmatrajući

pobedonosno Pašin zapanjeni izraz.

- Zašto si mi podmetnuo? Da bi preuzeo moj deo grada? Pa, mi smo se o svemu dogovarali. Da li je u

pitanju bila Natali? Između nas dvojice nije bilo nesporazuma. Verovao sam ti do kraja kad si me poslao

u Francusku s drogom za koju nisam znao da je u kolima! Zašto nisi poslao nekog od tipova kakav je ovaj

tvoj, koji je maločas obilazio kola, ili nekoga kakav je ovaj moj, što stoji pored automobila? Za mnogo

manje novca bi me likvidirali. Izgubio si mnogo novca. Policija je oduzela drogu...

- Nisi ništa razumeo! To je bio prvi test da li Evropska elita može da računa na mene. Ako žrtvuješ

najboljeg prijatelja, zaslužuješ njihovo poverenje. I čekaš. Pet, deset, petnaest godina... Vreme je

nevažno! Postaješ kandidat za članstvo. To je bio samo početak... Hijerarhija u njoj je skupa, u svakom

pogledu, ali i profitabilna... Mnogo daješ, mnogo žrtvuješ, ali mnogo se i dobija... Inače, čisto da te

informišem, droga je stigla tamo kuda je bila upućena.

127

- Pa ja sam onda počastvovan! - izgovorio je Paša. - Čitava ta tvoja Evropska elita zna i za mene.

Teo je pogledao ručni časovnik. - Nemam mnogo vremena. Zašto si me zvao? Šta hoćeš?

- Svojih petnaest godina!

- Toliko si u zakašnjenju i za toliko gubiš. Nažalost, tu ne mogu ništa. - Okrenuo se u nameri da pođe.

Video je Pašu. Beznačajni gubitnik o kome više neće razmišljati.

- Teo... - začuo je Pašin glas. Okrenuo se, a njegovo lice je izražavalo svu dosadu sveta.

- Slušaj me pažljivo, Teo, i zapamti... Uzeću ti sve. Ili, tačnije, ma koliko da imaš, sve ćeš izgubiti.

Teo se vratio korak prema Paši. Govorio je tiho, ali je svaka reč bila savršeno razgovetna.

- Da li si svestan s kim si se sukobio? Zar si slep? Zar su te tako obmanuli ti koji su te poslali?

Paša je sporo zavukao ruku u džep sakoa.

- Ja sam, Teo, i dalje tvoj najbolji prijatelj. Da nije bilo mene, ti nikada ne bi postao to što jesi. I to je moj

najveći greh.

Izvukao je ruku iz džepa. U ruci je držao malu kasetu. Pogledao je u nju, osmehnuo se i bacio je prema

Teu. Ovaj je mahinalno ispružio ruku i uhvatio je.

- Šta je ovo? - upitao je posmatrajući kasetu.

- Tvoj budući život!

- Zašto imam utisak da pokušavaš da mi se svetiš?

Paša se gorko osmehnuo. - Ne svetim se. Čak ti i ne zavidim... Ne zavidim ti ni na Natali, iako sam je

mnogo voleo. U jednoj sekundi sam je voleo više nego što si je ti voleo kroz ceo život. Proteklih petnaest

godina bilo mi je teško. Ali moglo je da bude još gore. Mogao sam da postanem ti!

Paša je stajao na betonskom platou, obasjan farovima Teovićevog blindiranog mercedesa, dok se ovaj

približavao kolima, držeći kasetu u rukama. Ušao je u automobil. Tirke je zatvorio vrata za njim. Seo je

za volan i pokrenuo kola.

Teo mu je pružio kasetu. - Ubaci ovo.

Tirke je ubacio kasetu i uključio radio.

Teo je pogledao kroz zatamnjena stakla mercedesa. Video je Pašu. I dalje je stajao na mestu na kome ga

je ostavio.

Magnetofonska traka je počela da se okreće.

54.

Tirke je vozio lagano. Već petnaestak minuta je kružio ulicama. Prolazio je kroz parkinge, ulazio u slepe

uličice, presekao bulevar.

- Evo ih! - Teovićev glas se jedva čuo.

- Da zaustavim?

- Ne. - Pažljivo je gledao novu korsu koju je kupio Natali, kada je doznao da je u drugom stanju. - Njena

su! Zaustavi na parkingu.

Tirke je dovezao mercedes do ugla, skrenuo među automobile na parkingu, zaustavio vozilo i ugasio

svetlo. Sedeo je i ćutao. Sleđenog mozga, Teović je takođe utonuo u udobno sedište. Nije razmišljao. Nije

govorio i ta zlokobna ćutnja nagoveštavala je hladnokrvnom Tirketu zastrašujući razvoj događaja. Teović

je znao da eksplodira; kada se razjari, njegov glas odzvanjao je Teo korporacijom. Mogao je da urla

satima. Ali nikada da zamukne. Tirke je pogledao u retrovizor. Teović je sedeo sklopljenih očiju. Kakvu

god odluku on bude doneo, Tirketu je bilo jasno da je velika nesreća na pomolu.

Iznenada, Teović je uhvatio kvaku na vratima i izašao iz kola. Istog trenutka Tirke je bio kraj njega.

Teović je lagano koračao preko parkinga, popeo se uza stepenice solitera i gurnuo vrata.

Bila su zaključana. Rukom je pokazao Tirketu. Ovaj se nagnuo i pročitao prezime koje nikada do tada

nije čuo, niti će ubuduće čuti. Pritisnuo je dugme interfona. Iz mikrofona se začuo stari ženski glas:

- Ko je?

- Komšinice - rekao je Tirke ljubazno - izvinite što vas uznemiravam, zaboravio sam ključ. Da li biste mi

otvorili?

- Ko je to? - Starica je bila nepoverljiva.

128

- Naravno. Izvinite još jednom. -Tirke je pročitao novo prezime. - Janić.

- A vi ste, komšija. Naravno.

Brava je škljocnula. Tirke je gurnuo vrata i rekao u interfon: - Hvala.

Teović je pritisnuo dugme za svetlo i prišao spisku stanara. Čitao je i potom krenuo uza stepenice. Na

četvrtom spratu je zastao pred vratima u uglu. Pokazaoje Tirketu na bravu. Ovaj je izvukao iz džepa sakoa

futrolu i otvorio je. Uzeo je tanku, previjenu gedoru i uvukao je u bravu. Oprezno je okrenuo. Brava je

jedva čujno škljocnula. Tirke je okrenuo kvaku u obliku kugle i vrata su se otvorila.

Teović ga je zaustavio pokretom ruke. Tiho je rekao: - Porodična stvar. Izvukao je pištolj iz Tirketove

futrole, ušao u stan i tiho zatvorio vrata.

U stanu je vladala tišina. Predsoblje je bilo dugo. Levo se nalazila kuhinja, a na desnoj strani vrata od

kupatila, koja su bila otvorena. Slabo svetlo je dopiralo iz udaljene prostorije. Čuo je tihu muziku.

Teović je koračao oprezno. Najpre je video jednu veoma skupu cipelu svoje supruge, potom i drugu.

Pojas za čarape bio je bačen na fotelju u dnevnoj sobi. Muška kravata se nalazila na naslonu fotelje.

Natalina bluza bila je odbačena prema televizoru, za koji se zakačila. Suknja je bila na podu, pri samom

ulazu u spavaću sobu. Dve muške čarape, skinute na brzinu, ležale su preko suknje.

Konačno, bio je u spavaćoj sobi.

Stajao je zaklonjen senkom vrata. Tiha muzika je dopirala iz zvučnika koji su se nalazili u uglovima sobe.

Na stolu je bila dopola ispijena boca vina i dve čaše.

Na suprotnoj strani sobe nalazio se prostrani krevet prekriven tamnoplavom posteljinom.

Natali je ležala na leđima; noge su joj bile prebačene i ukrštene oko Stefanovih bedara. Ritmično su se

pokretali. Bilo je očigledno da su ujednačenost pokreta stekli dugom praksom.

- Tako, mili... Dublje, dublje... - Čuo je njen glas.

- Boljeg nema, je li? - krkljao je Stefan, dok mu se stražnjica podizala i spuštala.

Iznenada, spolja se začula sirena koja je opominjala na vazdušnu opasnost. Ne prestajući da se pomera

gore-dole, Stefan je upitao:

- Hoćemo li u sklonište?

- Zar nisi u najboljem skloništu? - Smejala se razuzdano.

I tada je ugledala Tea, koji je stajao kraj postelje. Noge su joj se rasplele, prestala je da se pomera, pogled

joj se ukočio, a glas oduzeo.

Stefan nije znao šta se događa. - Šta je...? Čekaj...! Još nisam...!

Pogledao je njeno ukočeno lice i video da preneraženo zuri negde preko njegovog ramena.

Okrenuo se. Za trenutak mu je srce stalo. Bacio se u stranu, ali je još imao erekciju.

Teo se gorko nasmejao. - Gde sam pogrešio? Ili sam previše verovao njoj, ili sam premalo sumnjao u

tebe.

Stefan je tek tada primetio da Teović drži revolver s prigušivačem.

- Nije ono što mislite, gospodine Teoviću.

- Nije, nije.! - Na svoje najveće zaprepašćenje, Teo je shvatio da situacija počinje da ga zabavlja. - Slažem

se, nije ono što sam mislio.

Natali je ležala na postelji, raširenih nogu. Grč koji je uhvatio kada je ugledala Tea nije popuštao. Stefan

više nije imao erekciju i njegov penis je tužno visio između butina. Teo je sa zaprepašćenjem primetio da

Stefan po telu nema nijednu dlačicu.

- Briješ se po celom telu? - upitao je zapanjeno. -1 ti se tucaš sa ćosavim degenerikom koji celo telo brije?

Bogami si me razočarala... - Dotakao je sako koji je Stefan spustio na fotelju kraj postelje. - Armani!

Dobro te plaćam kad kupuješ odela od 3.000 maraka. A možda me i potkradaš. Samo u tebe nisam

sumnjao... Moraću da proverim. - Nastavio je da šeta. - Kako bi rekli moji prijatelji iz Evropske elite:

imamo situaciju! - Pogledao je Natali, reklo bi se s nežnošću. - Ko je otac...? To ne znaš ni ti, je li tako,

ljubavi? - Podigao je deo čaršava i bacio ga preko nje. - Pokrij se, sram te bilo! Kako si ono rekla, zašto te

nervira...? Da se setim... Da, rekla si: „Ljigav je“! Slažem se s tobom... Pogledaj mu kitu. Svršio je od

straha... Bila si u pravu - ljigav tucač!

Pogledom je prelazio po prostoriji. Bio je zadovoljan onim što vidi. - Super jebarnik! Muzika, tamna

posteljina, šampanjac... U stvari, sve to ja plaćam. Zar to nije paradoks života: plaćam tucadžiju da mi

129

tuca ženu, u jebarniku koji, takođe, plaćam, a najviše na svetu bih želeo da moju ženu niko ne tuca. Osim

ja. - Okrenuo se ka Stefanu. - Moram ti priznati, meni nikad nije govorila ,,dublje“. Ili je tvoja kita mala,

ili je moja dovoljna? To ti nikada nećeš doznati...

- Gospodine Teovi...

- Tebe neću da čujem! - Nikada Teović nije imao tako ljubazan glas. - Imam dilemu koga prvo da... -

Mahao je pištoljem čas prema Natali čas prema Stefanu. - Ko zna, možda je dete, ipak, moje...? - Okrenuo

je pištolj i pritisnuo oroz. Pucanj je bio prigušen, zahvaljujući prigušivaču na vrhu pištolja. Natali nije

stigla da vrisne.

- Ali, on to nikada neće doznati.

Krenuo je prema vratima. - Molim te da se obučeš. Tirke će te odvesti kući. Izašao je iz stana. Tirke je

stajao pred vratima. Nije ništa rekao, samo je raširio sako. Teović je vratio pištolj u futrolu.

- Pokupi je i odvezi kući.

Tirke mu je pružio ključeve od mercedesa. Teo ih je uzeo i prišao liftu. Izvukao je mobilni telefon i

pritisnuo nekoliko brojeva.

- Ja sam. Dolazim. Baš mi se hoće.

Ušao je u lift i zatvorio vrata.

Tirke je ušao u sobu. Još na vratima je osetio miris krvi. U spavaćoj sobi zatekao je Stefanovo telo dopola

na krevetu. Glava i gornji deo tela bili su okrenuti prema podu. Metak mu je razneo deo lica.

Oblačeći se histerično, Natali je jecala.

- Gospodin Teović je rekao da vas odvezem kući - s poštovanjem je rekao Tirke. - Pošto je on otišao

mercedesom, bojim se da ćemo morati vašim kolima. - Okrenuo je leđa dok je ona navlačila čarape.

Natukla je cipele i izjurila iz stana.

Tirke je pogledom prešao po sobi, zatim je maramicom uhvatio svoj pištolj i izvukao ga iz futrole. Bacio

ga je tako da je oružje odletelo iza zavese. Oni koji ga budu pronašli, trebalo bi da pomisle da je ubica u

panici odbacio oružje. A mogli su da pomisle i bilo šta drugo. Izašao je iz stana, obrisao kvaku i zatvorio

vrata. Požurio je za Natali, čije su potpetice udarale o betonske stepenice na donjem spratu.

130

Olga je naglo ušla iz spavaće sobe u dnevnu. Vuk je spavao na trosedu. U ruci je držala video kasetu koju

je snimio Toške. Saplitala se o predmete u sobi, iako je ulična svetiljka iskosa delimično osvetljavala

tavanicu.

- Probudi se! Probudi se! - Drmusala je Vuka. Ovaj je skočio.

- Šta je?

Olga je upalila stonu lampu.

- Slušaj, ona dvojica koja su upala u Tošketov taksi rekla su nešto o proslavi Duletovog rođendana. Je li

tačno?

- Naravno da jeste.

- Kako su oni to znali?

- Verovatno su bili skriveni negde u blizini.

Olga je načinila polukružni pokret rukom, koji je trebalo da znači: dakle...?

-Toške je snimao kamerom. Ako su bili skriveni, možda je snimio i njih, negde u pozadini, u drugom

planu... Dobićemo registarski broj automobila, ako su bili u kolima.

Ubacila je kasetu u video rikorder i pritisla dugme. Traka se odvijala. Kada se videlo samo dvorište, Olga

je ubrzavala premotavanje; kada je kamera zahvatala ulicu ili deo okoline, traka se okretala normalnom

brzinom.

- Eno ih! - viknula je oduševljeno. - Iza ograde od živice.

- Ne vidi se ništa osim vrha automobila i...

Tada je u kadar ušao pajero na čijem krovu su se nalazila četiri reflektora.

Vuk se skamenio. Pajero je prošao. Olga je vratila traku i zaustavila sliku. Gledala je u ekran i počela da

drhti. Vuk je bio skoncentrisan na televizijski ekran.

- Pogledaj - pokazivao je rukom - onaj za volanom je tip iz fabrike guma... Ko je onaj drugi? - Pogledao

je Olgu. - Šta ti je? Olga...!

Olga je s naporom promucala: - Onaj drugi... Onaj drugi je moj bivši muž!

Bilo je desetak minuta pre devet kada se Paša probudio. Uključio je televizor. Vesti su bile porazne.

Prema svemu sudeći, počela su raslojavanja između članova Savezne vlade. Hoće li se javnosti saopštiti

realno stanje stvari ili ne? Kolektivno zlo se širilo. U Surdulici gađano gradsko naseljc. Izginulo mnogo

dece. Ministar za zdravstvo obećava dobro snabdevanje lekovima iz fabrike koja je delimično porušena.

Paša je ustao i obrijao se. Prešao je u svoj kabinet. Prolazeći kroz dug hodnik mekim svetlim tepihom, u

koji su tonule noge, pokušavao je da zamisli proteklu noć u Teovićevoj vili. Nije osećao nikakvu grižu

savesti. Jesu li oni bilo šta osećali proteklih petnaest godina, dok se lomatao od zatvora do zatvora, od

jedne grupe ubica i žrtava do druge. Morali su da znaju da đavo uvek dođe po svoj deo kolača. Možda je

juče preterao s Ferkom i Lazarom. Izgladiće. Ali mora se znati ko vodi kuću i čija reč mora da se čuje, a

ne samo da se sluša.

- Kako je danas? - upitao je Borisa koji je stajao pred njegovim kabinetom. Veran pas čuvar u svakom

trenutku mu je bio na raspolaganju.

- Kao i obično, gospodine - odgovorio je Boris, otvarajući vrata kabineta. Paša je ušao. Ekrani interne

televizije su treperili. Prešao je pogledom preko njih. Prišao je stolu i otkucao broj Ferkove sobe. Bila je

prazna. Otkucao je broj Lazareve sobe. Bila je prazna.

„Šta je ovo?“, prošlo mu je kroz misli. Onda se nasmejao. Setio se da Ferko svakog jutra trči pet

kilometara. „Jurca nabijajući kondiciju, matori jarac", nastavio je s razmišljanjem, posmatrajući Lazarevu

sobu. On je ustajao rano i sedao za pisaći sto. Sto, kao i postelja, bio je u savršenom redu. Verovatno je

kod Teove male. Tuca, i treba da tuca Teovu droljicu.

Ali osećanje čudne nelagodnosti koje ga je obuzelo, prisililo ga je da drekne: - Borise!

Gotovo istog trenutka, na vratima se pojavio veran pas čuvar.

- Gde je ona moja vreća govana? - upitao je razdraženo.

- Na koga mislite? - upitao je iznenađeno Boris.

- Na Lazara, na koga bih drugo?

131

Boris se prebacivao s noge na nogu. Videlo se da bi najradije izbegao odgovor.

- Da čujem! - dreknuo je Paša.

- Sinoć mi je rekao da je uzeo samo stvari za ličnu higijenu. I da se, ukoliko pitate za njega... - Boris jeu

ćutao.

- I da se...? Šta, jebem ti? - procedio je Paša.

- I da se više neće vraćati.

- Gde se više neće vraćati?

- Ovde. -Boris je gledao u pod. - Isto je rekao i... Ferko.

Paša je zaprepašćeno gledao u vernog psa čuvara. Nije moguće! Šta zamišljaju te dve vreće od govana?

Misle da će moći tek tako...

- Šta zamišljaju te dve vreće od govana? - dreknuo je i jednim pokretom ruke zbrisao sve s pisaćeg stola. -

Šta oni, uopšte, zamišljaju?

- Ne znam, gospodine.

- Zašto ih nisi sprečio?

- Kako?

Zaista, kako je jedan pas čuvar mogao da spreči svog gazdu da ga ne šutne? - Znaš li kuda su otišli? -

upitao je Paša.

Boris je odmahnuo glavom. - Ferko ima svoj stan. Možda su tamo.

- Naravno da su tamo... Daj mi taj telefon.

Boris je prešao preko sobe, podigao telefon koji je Paša zbrisao sa stola i pružio mu ga.

- Okreni broj tog seronje.

Boris je pritiskao tastere; okretao je Ferkov broj telefona.

- Niko se ne javlja, gospodine.

- Tamo su, ali znaju da ih ja zovem. Ostaviću ih da crknu. Doći će na kolenima. - Zgrabio je telefon.

Besno je udarao po tasterima. Linija je bila slobodna. - Možete da se jebete obojica. Znam da ste tamo!

56.

Nisu bili tamo.

Lazar je stajao na sredini manastira, posmatrajući kako Ivana silazi niz metalne prečage stepenica. Prišla

mu je i posmatrala ga. Predosećala je nesreću. Osećala je zlo svim svojim bićem, svakim damarom još od

ranog jutra. Probudila se naglo. Sela je u postelju i glasno upitala samu sebe: - Šta se dogodilo? - Da li je

u pitanju bio san ili predosećaj, nije mogla da objasni sebi. Popila je gorku kafu i došla u manastir. Popela

se na skele, mešala boju, pokušavala da radi, ali je u sebi i dalje osećala nelagodnost.

- Šta se dogodilo? - upitala je gledajući Lazara netremice.

- Došao sam da te vidim.

- Lažeš!

- Lažem!

- Onda...?

Napravila je dva koraka i našla se u njegovom naručju. Kaluđer, koji je stajao iza oltara, video ih je

zagrljene. Pomislio je da bi trebalo da ih opomene, a onda se setio da ljubavi nikada nije dosta, bilo gde,

bilo kada, pa i u manastiru.

- Odlazim - rekao je Lazar.

- Odlaziš? Kuda odlaziš? A ja...? Na koliko? Kada se vraćaš?

- Ne znam. Odlazim na ratište.

- Odlaziš na ratište?! - Svest joj je za trenutak bila paralizovana. - Odlaziš na ratište? Pozvali su te? Zašto

nisi tražio odlaganje... Moj... Moj otac to može da sredi...

- Sam sam se prijavio.

Gledala ga je unezvereno. Na licu joj se pojavio očaj.

- Prijavio si se u dobrovoljce? Prijavio si se u jebene dobrovoljce?! - vrisnula je i njen glas je odjekivao

pod svodovima manastira. Kaluđer u oltaru se prekrstio.

132

Lazar se osmehnuo. - U svetoj kući se ne psuje.

Zgrabila ga je za ruku i izvukla iz manastira. Stajala je na napuklom stepeništu, videla je pajero i Ferka u

njemu. - Prijavio si se i ideš u jebeni rat, koji smo već izgubili?

Potvrdio je klimajući glavom.

- Jesi li mislio na mene? - Krenula je dva stepenika prema platou, zatim se vratila do njega.

Imala je potrebu da vrišti, da urla, da se čuje do jebenog Gospoda Boga.

- Jesi li mislio na mene? Šta će biti sa mnom ako se tebi nešto dogodi?

- Sve vreme mislim na tebe.

Odmahivala je glavom. - Nije tačno! Nije tačno!! Nije tačno! Da si mislio na mene, nikada ne bi otišao.

Nikada se ne bi prijavio! Gospode, na ratište! Tamo se gine.

- Meni se to neće dogoditi.

- Tebi se to neće dogoditi? Potpisao si ugovor sa onim govnarom gore da se to tebi neće dogoditi?

Gospode Bože, da te ima, čuo bi ga i urazumio. - Naglo je zastala. - Šta se dogodilo, pa si doneo takvu

odluku? Juče ti tako nešto nije bilo ni na kraj pameti.

- Jutros su javili da je u Surdulici ispod ruševina izvučeno sedam mališana.

- I onda si ti odlučio da odeš i da im jebeš natovsku mater.

On se osmehnuo i taj osmeh joj je naterao suze u oči. - Znam i gore da psujem, kada me lažu. Zašto me

lažeš? - Uhvatila se za kosu, prešla dva-tri koraka, i ponovo se zaustavila pred njim. - Zna li tvoj otac za

ovo?

- Doznaće.

- Znači, u tome je stvar! Šta se dogodilo? Sukobili ste se...? Od čega ti je modrica na licu? On te je

udario? Svetiš se njemu? Je 1’ se ti to njemu svetiš?

- Ne svetim se Paši... Slušaj me, ljubavi moja...

Ivana se zaletela u njegovo naručje. Plakala je i jedva da je čula ponešto od onoga što je Lazar govorio. -

Paša je kriminalac... Sve ove godine sam to znao, ali sam odbijao da mislim o tome... Živeo sam sa

sindromom noja. Slušaš li me? - Klimala je glavom, jecajući. - Živeo sam udobno, bez ikakvih problema,

sve ovo vreme, od novca koji je on dobijao za izvršena ubistva. Bio je profesionalni ubica. Ponekad su ga

krili u zatvorima da ga jakuze, mafija ili ne znam sve ko, ne bi likvidirali, Obavljao je prljave poslove za

Francusku vladu, za Izraelce, za Kineze...

- Kada si to doznao?

- Naslućivao sam, ali mi je Ferko sinoć sve rekao.

- I...? I šta ti hoćeš? Da iskupiš njegove zločine?

- Ne! Ne mogu da iskupim njega, ali možda ću iskupiti sebe.

- Na taj način što ćeš da pogineš u ratu, čiji je ishod dogovoren još pre dve-tri godine.

Lazar je ćutao i držao je u naručju.

- Kuda ideš? Gde mogu da ti pišem?

- Ne znam. Ferko će me odvesti do Komande grada, a oni će odlučiti.

- Obećaj mi - progovorila je između dva jecaja. - Obećaj mi!

- Obećavam ti, što god da tražiš.

- Obećaj mi da ćeš se vratiti.

Klimnuo je glavom. - Obećavam ti.

Poljubila ga je. - Čuvaj mi se, moje ludilo lažljivo, ljubavi moja.

Sišao je niz manastirske stepenice, prešao preko platoa i popeo se u pajero. Tek tada je skupio hrabrost da

je pogleda. Stajala je pred manastirskim portalom i, kao derle, nadlanicom brisala nos i lice niz koje su se

slivale suze. Osmehnuo se.

- Kreni - rekao je Ferku.

Ferko je dao kontakt.

- Ne zaboravi obećanje - vikala je za njim, dok je pajero odmicao.

133

57.

Trideset šest dana kasnije, dok je stajala kraj rake u koju su spuštali kovčeg s Lazarevim telom, bez suza,

bez jecaja, sleđena očajanjem, Ivana će izgovoriti u sebi: „Slagao si me! Nisi održao obećanje, moje

ludilo lažljivo, ljubavi moja“!

58.

Kao i obično, ručak u Da Vinčiju bio je dobro pripremljen i savršeno serviran. Paša je voleo tartarbiftek i

kuvar je znao kako ga treba pripremiti za gosta koji je ostavljao posebnu napojnicu za njega.

Zalivao je polukrvavo meso crnim vinom i uživao u jelu. Činjenica da su Lazar i Ferko nestali nije mogla

da mu pokvari raspoloženje. Kada se dva govnara prizovu pameti, vratiće se moleći za oproštaj. Ako oni

mogu bez njega, može i on bez njih, i te kako.

Petar Marković je sedeo preko puta Paše. Jeo je sve što je jeo i Paša. Njih dvojica su sarađivali dve

godine. I u ono vreme kada je Paša bio u pariskom zatvoru i odatle vodio poslove. Njegova ćelija mogla

se porediti sa sobom u hotelu B-kategorije. Imao je posebnu hranu, koju su donosili iz najbližeg hotela;

kolgerle su dolazile posebnim hodnikom. Iz takvih ćelija je odlazio da obavi zadatke za određene ljude u

vladama koje su ga angažovale. Poslove koje je obavljao u zemlji finansirao je preko Petra Markovića.

Bio je pouzdan saradnik. Naravno, ne zbog ogromne ljubavi prema Paši, već zbog novca koji je saradnja s

njim donosila.

- Ukoliko dođe do embarga, kako najavljuje NATO, mi nećemo biti spremni za ilegalni uvoz nafte -

opominjao je Marković.

- Sedam cisterni čeka u Grčkoj - tiho je izgovorio Paša. - Broj telefona sam ti dao. Potrebno je da

organizuješ prolaz na granici. Cena nije važna... Dopada ti se vino?

- Sjajno!

- Don perinjon. Za mene ga uvek ima. - Paša je otpio gutljaj uživajući u bukeu vina. - Imaš li bilo kakve

vesti o onom mom?

Marković se pitao da li da kaže istinu ili da je prećuti. Odlučio je da uživa u Pašinom zaprepašćenju.

- Nažalost, vesti nisu prijatne. Prijavio se u dobrovoljce. Jutros je otišao na Kosovo.

Paša ga je posmatrao potpuno zaprepašćeno.

- Otišao je da ratuje?! Marković je klimnuo glavom.

- Povratiću! - promrmljao je Paša ustajući od stola i žureći preko lokala prema muškom toaletu.

Ušao je u mermerom obložen toalet. Veliki pisoar bio je od tamnog mermera. Po strani su se nalazile

kabine s klozetskim šoljama. Duž bočnog zida bila su velika ogledala, a ispod njih lavaboi, posude s

tečnim sapunom i automati za sušenje ruku.

Paša je gurnuo vrata na prvoj kabini. Bila su zabravljena; gurnuo je sledeća. Jurnuo je u kabinu, nagnuo

se nad klozetsku šolju i počeo da povraća. Sve što je imao u utrobi, sručilo se ispred njega. S naporom je

uhvatio vazduh, otkinuo toalet papir s rolne i obrisao usta.

- To je vreća govana meni uradila! Meni se sveti! Đubre balavo! - Bacio je papir u klozetsku šolju i

povukao vodu. Izašao je iz kabine. Na sredini toaleta stajao je Tirke, oslonjen nalavabo. Zahvaljujući nizu

ogledala, njegov lik se mnogostruko umnožavao. Na trenutak Paša se zapitao gde je sreo tog tipa. Zatim

se setio: Teov čovek koji je obilazio automobil kako bi proverio s koliko ljudi je on došao na sastanak.

Tirke je stajao prekrštenih ruku, ali je u jednoj ruci držao revolver s prigušivačem. Paša je pomislio kako

ga tip gleda sa simpatijama.

- Poslao te gazda da mi smrsiš konce, momče? - upitao je Paša. - Nema muda da sam odradi posao, pa

šalje kurajbere.

Tirke mu je pokazao pištoljem da se pomeri malo levo.

- Ah, hoćeš u kabinu u kojoj sam ja bio? Što nisi rekao odmah?

134

Tirke je lagano podigao ruku u kojoj je držao oružje. Vrh cevi je uperio u Pašino čelo.

- Imaš li muda da ubiješ mene? Znaš li šta će se dogoditi? - Krajičkom oka video je kako se vrata iza

Tirketovih leđa otvaraju i u toalet ulazi Petar Marković. Zavukao je ruku pod sako i izvukao revolver.

Paša se nasmejao. - Izbio bi rat. Moji ljudi bi te pronašli u roku od dvadeset četiri sata. Bio bi pokojni. -

Video je kako Marković podiže revolver. - Kad bolje razmislim, pizda kao što si ti već je odjebala svoje.

Marković je iskoračio u stranu. Njegov revolver je bio uperen u Tirketa.

- Vidiš li kako se situacija u životu iznenadno menja? - Paša je počeo sjajno da se zabavlja. - Pucaj u

mene. Pre nego što opališ drugi metak, Marković će ti prosvirati usranu glavu s tri komada.

Vrata na prvoj kabini su zaškripala. Paša se lagano okrenuo. Iz toaleta je izlazio Boris, koji ga je dovezao

do restorana. Verni pas čuvar držao je revolver. Polako ga je uperio u Tirketa.

Paša je prsnuo u smeh. I dalje je on onaj pravi, koji zna da odabere prave ljude.

- I šta ćeš sada, pizdo izjebana?

Tirke je ledeno rekao: - Tvoja i Teovićeva generacija je odradila svoje. Dolaze ljudi s novim idejama.

Paša se nasmejao. - Ti si jedan od tih?

- Mi smo jedni od tih - izgovorio je Marković.

- Na vaše iznenađenje, gospodine! - dodao je Boris. U njegovom glasu Paša je prvi put otkrio podsmeh.

- Šta...?! - Posmatrao je vrh cevi Tirketovog pištolja s prigušivačem, a zatim je prebacio pogled na

Markovićev i Borisov pištolj. Za trenutak ga je iznenadilo to što i njih dvojica imaju prigušivače na

oružju. Bilo je kasno kada je shvatio. Boris i Marković, koji su držali revolvere uperene u Tirketa, samo

malo su okrenuli cevi. Skoro istovremeno začula su se tri tupa zvuka.

Na Pašinom licu videlo se da je bio potpuno zaprepašćen pre nego što je skliznuo na pod, pogođen s tri

metka. Boris ga je uhvatio za noge, Tirke za ruke, a Marković je otvorio vrata na najbližoj kabini. Skinuli

su mu pantalone i postavili ga na klozetsku šolju. Zatvorili su vrata na kabini.

Vratili su oružje ispod sakoa i izašli iz toaleta.

Dvadesetak minuta kasnije kelner će doći do Markovićevog stola i saopštiće mu poverljivo, da niko za

susednim stolom ne čuje:

- Tragedija, gospodine Markoviću. Gospodin Paša...

- U toaletu je - opušteno je rekao Marković, ispivši gutljaj ,,don perinjona”.

- U tome je tragedija. Gospodina Pašu neko je... Ubio u toaletu. Na klozetskoj šolji, molim vas. Zar to nije

grozna smrt?

Dan petnaesti 8. maj1999. godine Dezerteri

Atina: Hiljadu i po vojnika iz nemačke brigade, koja je u sastavu NATO snaga stacioniranih u Makedoniji, u toku večeri

odbacilo je oružje i prebeglo u Grčku. Iza nemačkih vojnika ostao je prazan kamp u Petrovcu i oružje razbacano nasvestrane.

Bon: Roditelji nemačkih vojnika koji su u sastavu NATO snaga u Makedoniji, odlaze u posete svojim sinovima. Odnose im

civilna odela i taksijima, po ceni od 800 maraka, prebacuju u Grčku.

Beograd: Svetskoj federaciji arhitekata, sa sedištem u Parizu, upućen je apel da se pridruže protestu protiv varvarske i kriminalne

NATO agresije u Jugoslaviji i protiv uništavanja njene kulturne baštine. Do sada je uništeno ili teško oštećeno više od 3.000

objekata: crkava, škola, bolnica, muzeja, sportskih centara, autobuskih i železničkih stanica, vrlo starih istorijskih zgrada, mnogo

mostova i oko 3.500 stanova u zgradama.

Usled bombardovanja, ugrožena je statika manastira Hakovica, starog šest vekova, u kome su smeštene izbeglice.

135

59.

Vuk i Olga su izašli iz lifta. Ona je odmah krenula ka vratima stana u kome je nekada živela. Nije dugo,

ali vredelo je sećati se tog vremena. Podigla je ruku i pritisla zvono. U predsoblju je odjeknuo njoj dobro

poznat zvuk klaksona. Očekivala je da će začuti korake, da će se vrata otvoriti i da će ugledati ljubazno

lice i osmeh tog ljigavca koji ju je ostavio; i dalje nije razumela zašto je to učinio. Kada je otkrila da

Stefan spava s drugom ženom, pitala ga je sasvim jednostavno:

- U čemu se ona razlikuje od mene? Da li kuva bolje? Da li se tuca bolje? Drugačije piški? Sedi popreko

na klozetskoj šolji? Vagina joj je uža, dublja? Imam li ja razroke sise? Da li zato što sam ja starija, a ona

mlađa od tebe?

Odgovorio je na isti način: - Gotovo je među nama. Razlog nije važan. Jednostavno, idemo svako na

svoju stranu. Među nama će uvek ostati prijateljstvo.

- Jebalo te prijateljstvo. Bez obzira kakva je ta druga, to neće dugo trajati. Kad se jednom otisneš, nema

povratka.

Bila je u pravu.

- Niko se ne javlja? - upitao je Vuk. - Možda je rano.

- To ne liči na njega. Sada je sedam i deset. U osam sati mora da bude u korporaciji. Ovo je vreme kada se

brije, potom piški, otrese ga, obriše mirišljavim toalet papirom i oblači čiste gaće. Popije šolju indijskog

čaja i bira kravatu prema boji čarapa.

- Juče se dogodilo nešto što nije očekivao.

- Ti ne poznaješ Stefana. To je najveća picajzla koja je prošla ovim svetom, s nepogrešivo ugrađenim

mehanizmom za metafiziku vremena. Nikada u životu nije zakasnio! Da je morao da odloži, javio bi mi.

Ponovo je zvonila. Dugo.

- Nešto se dogodilo s njim! - Krenula je niza stepenice, preskačući po dva stepenika odjednom. Vuk je

pošao za njom.

Blindirani mercedes se kretao umerenom brzinom. Šofer, koji je zamenio Tirketa, vozio je oprezno.

Zavaljen u kožno sedište, Teo je posmatrao svoju suprugu. Podočnjaci su joj bili veliki. Šešir koji je

nosila imao je širok obod. Veo joj je skrivao pola lica.

Paša je ubijen!

Bila je to i dobra i loša vest!

Postavljao se niz pitanja: ko je to učinio? Zašto? Da li je u pitanju egzekucija zbog toga što zadatak, za

koji je verovatno on bio zadužen, nije izvršen na vreme? Paša je bio mudar i zatvorio je sve prilaze prema

sebi. Ili je razlog ubistva bilo nešto što on nije naslućivao? Možda se ta opasnost približavala i Teoviću, a

da on to nije primećivao. U svakom slučaju, predstojao mu je značajan nastup. Ukoliko bude održao

dobar govor i ukoliko privuče naklonost birača (a to će znati za petnaestak-dvadeset minuta, možda pola

sata), imaće velike šanse da postane prvi čovek u gradu. Javljeno mu je da dva dana neće biti

bombardovanja grada i da to treba da iskoristi. Dakle, računali su na njega. Evropska elita je

funkcionisala bolje od bilo koje organizacije na svetu. NATO je u odnosu na nju bio dečje zabavište.

Uostalom, moć se nalazila tamo gde se nalazio novac. Na Teovića se računa! To je bila dobra vest. Biće

još bolja kada mu Tirke javi da je Paša ubijen. Niko nije bolje poznavao kanale preko kojih se može doći

do takvih informacija od tog hladnokrvnog, pouzdanog mladog čoveka, koji će daleko dogurati u

hijerarhiji grupacije kojoj pripada, prateći Teovića.

Mučila ga je dilema ko je otac deteta! Čak i ako nije njegovo, pravi otac se nikada neće pojaviti da zatraži

svoje roditeljsko pravo. Isplaćen je za jebačka prava, i to nepovratno, s kamatom.

Pogledao je prema svojoj supruzi. Osmehnuo se.

- To je dobra vest!

- Šta je dobra vest?

- To da ćeš mi roditi sina!

- Nikada nećeš znati da li je tvoj!

136

Teović se nagnuo malo unapred i raspalio je šakom po licu. - Može da bude samo moj, ljuhavi. Postoje

brojni načini da se to dokaže i onda kada je istina na drugoj strani. Medicina čini čuda. A ti, naravno, ne

hi želela da posle porođaja sedneš u kola u kojima, recimo, kočnice nisu ispravne.

Ponovo se zavalio u sedište.

Nije se naročito uznemirio kada mu je Tirke saopštio da se Ivana tucala s Pašinim imbecilom. Ali to ga

nije mnogo doticalo. Ni njena majka nije bila ništa više od polutupave prostakuše, naklonjene čaroliji

pune čaše; bila je to žena koja nije shvatala kolike su njegove mogućnosti. Bog je bio blagostiv kad ga je

oslobodio nje. Zaista, ništa nije učinio kada je kolima uletela u benzinsku cisternu. Možda je sebi mogao

da prebaci to što nije ni pokušao da je spreči da pije kao protočni bojler. Ali, bila je punoletna, dosadna,

mrzovoljna, jednolična i, iznad svega, osoba koja nije mogla da ga prati.

Ponovo je pogledao Natali. - Znala si za Ivanu i Pašinog isprtka? - Natali je lagano podigla veo s lica.

Gledala ga je s pobedonosnim osmehom.

- Svi su znali! Osim tebe!

- Zašto mi nisi rekla?

- Zato, govnaru! Ako si gospodar mog života, nisi gospodar njenog!

- Opet me ljutiš - rekao je mirno Teo. Ispružio je ruku i nanovo je ošamario.

Olga je zaustavila jugo na parkingu Teo korporacije. Pogledala je Vuka.

- Sedi i ne pomeraj se. Odmah se vraćam. - Skrenula je pogled ka retrovizoru. - Kako izgledam?

- Zanosno!

- Nosi se.

- Najgore je kada žena počne ponovo da zavodi bivšeg muža.

- Ovo je zbog portira, drndoše. - Za to vreme je namazala usne i napućila ih, posmatrajući svoj lik u

retrovizoru, kroz poluspuštene kapke. Potom je raskopčala drugo dugme na bluzi i malo je rastavila.

- Sama sebi ličim na remontovanu fuficu.

Izašla je iz kola i, znajući da je Vuk gleda, počela je preterano da njiše kukovima. Morao je da se

osmehne. Prešla je desetak metara pre nego što se okrenula i značajno podigla obrve prema njemu.

Potom je ušla kroz velika staklena vrata Teo korporacije.

Sedeći u kolima, Vuk je posmatrao kako ogroman kamion s prikolicom manevriše da bi se parkirao ispred

sporednog ulaza u korporaciju. Na ciradi kamiona krupnim slovima je pisalo: „Humanitarna pomoć -Teo

korporacija za Kosovo".

Vozač je spretno vozio i prikolica se lagano kretala unazad, prema ogromnim vratima koja su se upravo

otvarala.

Olga je prešla preko prostranog hola i zaustavila se ispred portirnice.

- Dobar dan - rekla je uz svoj, kako je bila uverena, najzavodljiviji osmeh. - Molim vas, možete li da

pozovete gospodina Stefana Bajića?

Portir je bio mlad, ljubazan i više skoncentrisan na otvor Olgine bluze, nego na njenu molbu.

- Sa zadovoljstvom - rekao je pritiskajući tastere lokalne linije.

Veliki kamion s prikolicom konačno se zaustavio. U tom trenutku kroz otvorena sporedna vrata

korporacije izašao je Tirke. Žurio je pored kamiona.

Vuk je za trenutak ostao paralizovan. - Jebote! - prošaputao je.

Prebacio se na vozačevo sedište, okrenuo ključ i pojurio između parkiranih automobila prema kamionu na

sporednom ulazu u Teo korporaciju. Vozio je sumanuto. Okrenuo je na levu stranu, ali tamo su bili

nanizani redovi parkiranih kola. Ubacio je u rikverc. Gume su škripale po betonu, dok je pod punim

gasom vraćao kola tridesetak metara, da bi ušao u susednu traku na parkingu. Vozio je do kraja te trake.

Na parking su se nastavljali nisko žbunje i stabla mladih breza. Jurnuo je preko rastinja, smotao volan do

kraja i iza parkiranog kamiona s prikolicom ugledao pajero na čijem su krovu bila četiri reflektorska fara.

Vuk je osetio da gubi kontrolu nad sobom. Pritisnuo je pedalu gasa i jugo je jurnuo između mladih breza.

Klizao je po tek iznikloj travi. Kroz vetrobransko staklo video je kako Tirke ulazi u pajero i kreće prema

izlazu iz parking prostora. Skrenuo je desno i zaustavio se. Čekao je da vozila koja su se kretala

bulevarom prođu, kako bi se on uključio u traku.

137

Vuk je znao da će mu pajero umaći. Zaustavio je automobil pred nizom mladih stabala koja su preprečila

put kao ograda, iskočio iz njega i jurnuo između drveća. Trčao je iz sve snage.

Tirke je sedeo oslonjen o volan pajera, smireno čekajući da se oslobodi traka, kako bi mogao da uđe u

bulevar. Već je dao desni migavac i spremao se da pritisne kvačilo kako bi prebacio iz lera u prvu brzinu,

kada su se vrata na pajeru naglo otvorila. Dve ruke zgrabile su ga neverovatnom snagom i iščupale ga iz

sedišta, pre nego što je uspeo da se pribere. Kasnije će pokušati da se seti koliko se strahovitih udaraca

sručilo na njega, ali neće uspeti. Imao je utisak da ga udaraju trojica u isto vreme. Pred očima mu se

smračilo. Klizio je prema betonu. Na jabučici je osetio palac, dok su ostali prsti stezali vratne pršljenove.

Znao je. Samo jedan pokret palcem i biće mrtav. Video je pred sobom taksistu čiji se lik gubio u

izmaglici. Čuo je Vukov glas:

- Ko je stavio eksploziv u moj taksi?

- Ja sam bio samo izvršilac!

Osetio je pritisak na jabučici.

- Ko je naredio?

Mladi portir se ljubazno smeškao dok je govorio u slušalicu: - Ovde portirnica... - Javljao se nekome na

jednom od gornjih spratova. - Jedna stranka traži gospodina Bajića... Ne znam... - Okrenuo se ka Olgi.

- Ko ga traži?

- Bivša supruga.

Portir je ponovio u slušalicu: - Bivša supruga. - Slušao je nekoliko trenutaka i potom rekao: - Dobro.

Spustio je slušalicu i pogledao Olgu. - Niste se dugo čuli?

- Pa, tu... Skoro.

- Gospodin Bajić više ne radi kod nas.

- Ne...?! Otkada?

- Ne znam. Nisu mi rekli.

- Hvala - rekla je Olga. - A ti, momče, ako tako bleneš u svaku ženu koja dođe s razrezom na bluzi,

postaćeš razrok.

Okrenula se i izašla. Bila je zapanjena kada je zastala i videla da njen automobil nije na mestu na kom ga

je ostavila. Nije bilo ni Vuka. Počela je da se osvrće unaokolo. Onda je na samom izlasku s parkinga

ugledala čoveka koji je sedeo na betonu, leđima oslonjen o pajero. Vrata na pajeru su bila otvorena i

zahvaljujući tome, Tirke je bio zaklonjen; niko iz Teo korporacije nije mogao da ga vidi. Olga je potom

ugledala Vuka, koji se pojavio iza vrata, uhvatio ih i svom snagom tresnuo da se zatvore. Telo čoveka

koji je sedeo poskočilo je pri udaru i vratilo se u položaj u kom je bilo.

Olga je potrčala prema jugu u koji je Vuk ulazio. Uskočila je u kola.

- Sigurna sam da su ga ubili.

Nije joj odgovorio. Nikada na njegovom licu nije videla takav izraz.

- Doznao si? - promucala je.

Vuk je klimnuo glavom; gume su škripale dok je on naglo davao gas. Uleteo je u bulevar ispred samog

autobusa. Zapanjeni vozač pritisnuo je kočnice i zaustavio vozilo; trebalo mu je nekoliko minuta da se

pribere kako bi nastavio vožnju.

Vuk je vozio sumanuto. Olga je ćutala. Znala je da bilo šta što bi rekla ne bi imalo nikakvog smisla. Kada

su prošli bulevar i skrenuli na levu stranu, projurivši kroz crveno svetlo na semaforu, Olga je ugledala

prodavnicu novina na kojoj je pisalo: ,,Telefon“.

- Zaustavi, molim te!

- Šta?

- Stani! To!

Vuk je pritisnuo kočnicu. Kola su se zanela i zaustavila. Olga je izašla i prišla prodavnici novina. Telefon

se nalazio na zastarelim nedeljnim časopisima. Podigla je slušalicu i počela da pritiska tastere. Odmah je

dobila vezu.

- Marta... Zdravo, dušo... Da li ti je gazdarica tu?

138

- Daću ti je odmah. - Marta je prepoznala Olgin glas. Poznavale su se još iz vremena kada je Marta

počinjala da radi; tada je često naručivala taksi. Trenutak kasnije javila se Taša Divac.

- Olga...?

- Nemam vremena, govorim iz jednog kioska... Danas je trebalo da se nađem s mojim bivšim mužem. U

našem nekadašnjem stanu. Nije otvorio vrata. Ja ga znam. Nešto mu se dogodilo. Najgore,

pretpostavljam.

Dala je Taši adresu stana, platila razgovor i potom potrčala do kola. Ušla je. Nije stigla ni da zatvori vrata,

a Vuk je već krenuo.

Dan trideset drugi 26. maj,1999.godine

Na Žeželjevom mostu, koji je NATO avijacija tri puta gađala i potpuno ga uništila, danas je sahranjena Povelja Ujedinjenih

nacija.

Bombarderi nisu stigli kao obično, i branioci mosta su se zabrinuli: „Večeras nešto kasne. Bože, da im se nešto nije dogodilo?”

60.

Sudnji dan 1999. godine

Pre ili kasnije poraziće ih istina!

Dvorana je nekada bila amfiteatar u kome su održavane prigodne svečanosti, festivali lake muzike, velike

pozorišne predstave BITEF-a. Ispred pozornice se nalazio kružni plato, s čijeg su se oboda podizale

terasaste platforme na kojima su bila pričvršćena plastična sedišta.

U proseku, dvorana je mogla da primi oko pet stotina posetilaca. Međutim, sada su na kružnom platou

bile postavljene dodatne stolice, tako da je broj gostiju bio povećan za još dve stotine ljudi.

Na pozornici se nalazio dugačak sto, prekriven crvenom čojom, za kojim su sedeli članovi Upravnog

odbora. Na stolu je bilo nekoliko mikrofona, kao i boce s gaziranom vodom. Na video-bimu u dnu

pozornice nalazila se ogromna slika Bogdana Teovića.

Dvorana je bila prepuna; mnogi su sedeli u prolazima između redova, dok su neki stajali iza najvišeg

reda, na vrhu amfiteatra. S leve strane, gledano iz dvorane, bila je postavljena govornica.

Teović je sedeo u prvom redu. Bio je potpuno smiren. Govor koji je nameravao da održi ponovio je

nekoliko puta u svom kabinetu, pred Slavicom. Njoj je mogao da veruje kada je rekla: - Oborićete ih s

nogu. - Nije mogao da se seti kada mu je to rekla, niti koliko je puta s njom vodio ljubav. Znao je svaki

delić njenog tela, miris znoja između dojki, ovlaženost prepona, trzaje tela kada je doživljavala vrhunac.

Čak i kada su vodili ljubav, odbijala je da mu se obraća sa ,,ti“.

- Oborićete ih s nogu! - ponovila je.

- Zašto?

- Zato što u ovome što govorite nema ni trunke istine, sve je obmana, iluzija, obećanje bez pokrića.

Mnogo lepih reči kojima ćete ih zaseniti, a ne tvrdite da ćete učiniti nešto konkretno. Naši ljudi su navikli

na obmane i što su te obmane bezočnije, više im veruju. Vodite računa da ne posumnjaju ni u jednu

jedinu vašu reč. Taksisti mogu da budu nemilosrdni.

Sa strpljivošću antičkih filozofa, izdržavao je zujanje televizijskih kamera, pitanja novinara i sevanje

bliceva. „Kao da napolju ne besni rat“, pomislio je Teović u jednom trenutku. I kao da svakog trenutka

krstareća raketa ne može da raznese dvoranu, uprkos obaveštenju da dva dana neće biti bombardovanja.

Ko može da garantuje da neki sumanuti šizofrenik neće pritisnuti dugme na tabli lansirne rampe.

Novinarima je bila važna vest. A on je znao ono što oni nisu znali - zvanično, danas neće biti

bombardovanja.

Natali je sedela kraj njega. Bila je ukočena. Prekrštene ruke držala je u krilu, položivši ih na malu tašnu

boje kajsije; njen kostim i šešir bili su u istoj nijansi.

- Okupili smo se ovde - počeo je potpredsednik stranke izašavši pred mikrofon na govornici - da bismo u

ime naše stranke predložili kandidata za gradonačelnika. Za mene je čast, zadovoljstvo i radost što mogu

da dam reč našem velikom prijatelju, počasnom predsedniku našeg udruženja, čoveku koji je u svakom

139

trenutku znao koji potez treba povući, da bi slobodarska ideologija naše stranke dobila punu satisfakciju.

Gospodin Bogdan Teović.

Teović je ustao, doterao sako, uhvatio Natali za ruku i poljubio je. Tiho je rekao:

- Razvedri se, ljubavi. Na putu si da postaneš prva dama grada.

Popeo se na pozornicu, praćen gromoglasnim aplauzom. Zagrlio je potpredsednika i potom izvesno vreme

mahao okupljenoj masi, koja je gromko uzvikivala njegovo ime. Veliki broj njih je bio iz taksi udruženja.

Stao je za govornicu, dok se potpredsednik vratio za sto. Konačno, dvorana se stišala.

- Postavlja se pitanje: šta mi to radimo ovde, kada je svuda oko nas ratna opasnost? Imamo li pravo na to i

da li je to primereno situaciji? Jeste! Tvrdim da jeste, jer šta neprijatelj hoće? Njegova je namera da se mi

predamo. Mi to nećemo! Naša obaveza je da se borimo za mir i prosperitet našeg naroda, bez obzira na

ogromnu nesreću u kojoj se nalazimo.

Dvorana se prolomila od aplauza.

- Videli ste hrabrost našeg naroda, vašu hrabrost; nema takvog naroda i ja od takvog naroda ne tražim da

glasa za mene! Predlažem vam, moji prijatelji, da odaberete čoveka koji u svom radu, stavu prema životu,

u svojoj harizmi, mora da sadrži nešto sasvim različito od idealističkog hvalisanja. Kada se sve ovo smiri,

a mora se smiriti, obavićemo posao kako valja!

Nanovo se dvorana prolomila od aplauza i uzvikivanja Teovog imena. Teović je sačekao nekoliko minuta.

Pustio je da aplauz odjekuje, prelazeći lagano pogledom od lica do lica, od fizionomije do fizionomije

ljudi u dvorani. Svako sa čijim se pogledom susreo imao je utisak da se taj značajan čovek upravo njemu

obraća.

- Ono što ja mogu da vam obećam, uprkos tragičnom stanju u kome se nalazimo, jeste da ću sve učiniti da

ovaj grad i ova zemlja...

Tada su se na vrhu amfiteatra pojavili Vuk i Olga, koji su prethodno pomerili tešku zelenu zavesu u

stranu.

Teo je nastavio:

- ...Dobiju na domaćem i međunarodnom planu viši nivo, da užas kroz koji prolazimo prestane i da

počnemo da živimo u miru i dostojanstveno. Mi smo hrabar narod koji treba da živi za sebe, a ne da gine

za svog vođu. Oduvek smo ginuli za one koji su nas vodili. Sada je dosta! To treba prekinuti. Obećavam

vam da ćete, kad se završi ovo zlo, bolje živeti nego što je to bio slučaj pre početka rata.

Vuk je lagano krenuo niza stepenice između redova. Nije skidao pogled s Tea.

- Ne mislim da pripadam onoj grupi koja veruje da će naš sistem biti savršen uz jednu značajnu

nesavršenost - svake četvrte godine treba izabrati Boga za gradonačelnika, kako je to u XIX veku rekao

veliki i mudri Pjer Larus.

Vuk je bio na dnu stepeništa u amfiteatru i krenuo je između redova na ravnom platou ispred pozornice.

Teo ga je primetio. Video je Olgu koja je koračala iza njega. Trudio se da ne obraća pažnju na njih dvoje.

Grmeo je u mikrofon:

- Obećavam da će vaša prava biti zaštićena, da će sloboda misli, pisane i izgovorene reči biti potpuna.

Konačno, došlo je vreme da niko ne može da bude ugrožen ili optužen zbog onog što je rekao i da svako

mora da odgovara za ono što je učinio. Niko neće biti nedodirljiv!

Vuk je stajao ispred pozornice. Podigao je ruku i uperio prst u Teovića.

- To važi i za tebe, Bogdane Teoviću!

Za trenutak je u amfiteatru zavladala potpuna tišina.

Vuk je prišao stepeništu koje je vodilo na pozornicu. - Optužujem te, Bogdane Teoviću, za ubistvo moje

porodice, mog sina i moje supruge... - Njegov glas je bio prigušen, ali se savršeno čuo u dvorani.

Potpredsednik je skočio i mahnuo prema dvojici telohranitelja.

- Uklonite ovog ludaka.

- Ja ne razumem šta čovek hoće! Uopšte ga ne poznajem! - izgovorio je Teović u mikrofon.

Telohranitelji su krenuli prema Vuku, ali je on izvukao revolver. Okrenuo ga je pljoštimice.

Profesionalci su znali šta iz te pozicije može da se pogodi. Zastali su neodlučno.

Ljudi u amfiteatru su unezvereno posmatrali čas Teovića čas Vuka. - Ovaj nije normalan! - povikao je

Teović.

140

- Optužujem te za korupciju, za mito kojim potkupljuješ političare, za nezakonito bogaćenje...

Teo se okrenuo prema izlazu s pozornice. Umesto stranačkog ispicijenta, koji je do pre nekoliko trenutaka

držao ogroman buket cveća, namenjen njemu po završetku govora, tamo je stajala Taša Divac, istražni

sudija. Ledeno ga je posmatrala. Rekla je dovoljno glasno da je mogao da čuje:

- I ubistvo sekretara. Zaboravili ste oružje u njegovom stanu.

Na trenutak Tea je zahvatila panika. Oružje! Pištolj se nalazio kod Tirketa. Otkuda u Stefanovom stanu?

Okrenuo se na drugu stranu, gde je stajao novi telohranitelj kojeg je Tirke doveo. Njega tamo više nije

bilo.

Izdaja!

Svi su ga izdali.

Pogledao je Natali. Podigla je veo i gledala prema njemu sa osmehom koji nikada nije video kod nje.

Ljudi u dvorani počeli su sporo da ustaju. Većina je poznavala Vuka. Olgu su znali svi.

Čuli su se glasovi negodovanja.

- Lažov! Nas zajebavaš?! Ubico!

Teo je znao šta to znači. Slavica je bila u pravu. Niko ga neće spasti od razjarene rulje.

Pojurio je na suprotnu stranu od one na kojoj je stajala Taša Divac.

Vuk je skočio na pozornicu i jurnuo za njim. Iza pozornice je bilo delimično mračno. Stranački ispicijent i

dalje je držao buket cveća i zgranuto gledao u Vukov pištolj. Prestrašeni starkelja samo je glavom

pokazao prema vratima koja su se videla u dnu. Vuk je pojurio u tom pravcu. Čuo je Olgu kako se sapliće

u mraku, trčeći za njim. Odgurnuo je vrata i našao se u dugom hodniku, koji je vodio nekuda kroz

spušteno prizemlje, ispod svodova amfiteatra. Pojurio je prema svetlu koje se naziralo u daljini.

- Čekaj me! - čuo je za sobom Olgin glas.

Nije se obazirao. Jurio je iz sve snage. Projurio je kroz izlazna vrata. Video je blindirani mercedes kako

promiče betonskom stazom između drveća, jureći ka izlazu iz prostora koji je okruživao kompleks zgrada.

Na ulazu u zgradu počeli su da se pojavljuju ljudi. Većina njih su bili taksisti. Zbunjeno su posmatrali

neobičnu situaciju: mercedes je odmicao, a za njim se u jurnjavu dao beli, rasklimatani jugo kojim je

upravljao Vuk, dok se kraj njega nalazila Olga, koja je vezivala sigurnosni pojas.

Taksisti su jurnuli ka svojim vozilima. Nastao je haos. Kako se iskobeljati iz gužve i krenuti za Vukom i

Olgom? Njihovom čoveku bila je potrebna pomoć. Naslućivali su to ljudi koji su svašta preturili u životu.

Za volanom mercedesa sedeo je Teović. Retko je vozio. Nije vozio ni onda kada je odlazio kod Slavice u

stan. Obično je to činio Tirke.

Tirke!

Zašto ga je izdao?

Dobio je sve što je želeo. Nagrađivao ga je više od bilo kog drugog. Osim od Stefana.

Šta se to dogodilo?

Pritisnuo je pedalu gasa. Savršeni automobil jurio je kroz grad neverovatnom brzinom. Negde, veoma

daleko, Teović je čuo zavijanje sirene policijskih kola. Podigao je slušalicu i jednim prstom pritiskao

tastere.

- Izvolite? - čuo je smireni glas pilota helikoptera s druge strane.

- Spremi se. Polećemo odmah.

Bilo je to pametno. Od trenutka kada je počelo ratno stanje, Teović je držao helikopter u pripravnosti

dvadeset četiri sata. Bio je u mogućnosti, istini za volju, da pripremi malu cesnu, ali helikopter je mogao

da leti sasvim nisko i da tako ne bude ugrožen od strane NATO aviona ili PVO jedinica. Posedovao je

imunitet i vazdušni koridor kroz koji je mogao sigurno da prođe. Njegov odlazak će biti samo pauza pred

trijumfalni povratak. Imbecilni taksista koji mlatara revolverom predstavljaće tada tačku koju će izbrisati

pritiskom palca.

Pogledao je u retrovizor. Zapanjio se kada je video kako za njim juri beli jugo kojim je upravljao, nije

bilo sumnje, prokleti taksi vozač.

Teović je pritisnuo gas. Automatski menjač prešaltovao je u petu brzinu. Jurnuo je autoputem.

- Pobeći će nam kurva! - praskala je Olga u kolima. Uzela je mikrofon i pritisla taster.

141

- Poziv svim taksistima i patrolama MUP-a. Gonimo mercedes E-300, tamnozelene boje. Kreće se

autoputem prema aerodromu.

U svom jugu, na koji je bila izuzetno ponosna, Taša Divac se osmehnula. - Ona se ne predaje. Ona se

nikada neće predati. Kakva žena!

Olgin poziv preko dispečerskog centra odjeknuo je u stotinama taksi vozila u gradu. Posle izlaska iz

amfiteatra okupljeni taksisti su krenuli nasumice da tragaju za jugom. Vozači koji su krstarili gradom

(mnogi od njih su imali putnike koje su zamolili da napuste vozila, ne naplativši im vožnju) jurnuli su

prema autoputu za Surčin.

Pošto je proveren poziv, patrolna kola milicije uključila su alarmne sirene i počela su iz različitih krajeva

grada da jure prema autoputu.

Toške je bio kod kuće. Sedeo je u bašti, u gaćama i majici, i s mlađim sinom igrao jamb. Klinac ga je

pobeđivao i Toške je na sve moguće načine tražio razlog da prekine partiju, kako bi izbegao ponižavajući

poraz. Kao i obično, otvorio je vrata na japancu da bi se unutrašnjost vetrila. Iz prijemne stanice začuo se

signal poziva.

- Ima Boga - pomislio je Toške. Skočio je i pritisnuo dugme za prijem. Čuo je Olginu poruku. Sručio se u

kola i jurnuo iz dvorišta.

- Ćale - vikao je klinac za njim - ne možeš tako!

- Muda ne mogu tako - mumlao je Toške. - Ne možeš ti mene da pobediš. A neće mi ni onaj govnar

umaći. - Znao je, ako preseče spletom vijugavih sporednih ulica, naći će se nadomak autoputa. Možda će

stići na vreme da mercedesu preseče put. Znao je čija su to kola.

- E, onda ću mu jebati mater! E, onda ću mu... - mumlao je Toške, pritiskajući gas bosom nogom. Japanac

je poskakivao neravnim ulicama, upadao u rupe na asfaltu, ali je jurio prema autoputu.

Na šesnaestom kilometru autoputa mercedes je neočekivano skrenuo na desnu stranu, jureći sporednim

putem.

Olga je odmah zgrabila mikrofon. - Skrenuo je na šesnaestom kilometru desno. Neposredno iza četinarske

šume.

U istom trenutku, sa sporednog puta pojavio se Tošketov japanac. Teo je video kako mu automobil s taksi

tablom preseca put. Smotao je volan na desnu stranu i odmah ga ispravio. Obišao je Tošketov automobil i

nastavio dalje velikom brzinom. Toške je pritisnuo kočnicu. Manevrisao je kako bi vratio vozilo iz

oranice na asfaltnu traku. Tada je ugledao Olgin jugo koji mu se približavao strahovitom brzinom. Sudar

je bio neizbežan. Toške je zatvorio oči, očekujući razoran udarac.

Istovremeno, Vuk je ugledao vozilo svog prijatelja. Izveo je manevar suprotan onome koji je izveo Teo.

Smotao je volan na levu stranu, a onda ga ispravio. Prozviždao je preko oranice, našao se na asfaltnoj

traci i nastavio za mercedesom.

Toške je duboko udahnuo. „Dobro je“, pomislio je, „ovaj ludak me je izbegao". U panici je okrenuo glavu

na levu stranu. Ugledao je nepreglednu kolonu taksista i policijskih kola koja su se približavala velikom

brzinom. I svi su trubili. Zvuk taksi sirena i alarm patrolnih kola bili su razarajući.

- Ovo svet nije doživeo - promrmljao je Toške. Panično je ubacio menjač u rikverc i pritisnuo gas. Kola

su jurnula unazad. U poslednjem trenutku. Iskolačenih očiju, posmatrao je kako kraj njega tutnje desetine

taksi vozila i policijskih kola. Znao je, on svuda stiže poslednji.

Pilot helikoptera, sedeći za komandnim uređajima, video je kako se makadamskim putem mercedes

Bogdana Teovića približava velikom brzinom. Kada je pružio ruku da da kontakt za pokretanje elise,

ugledao je kako se iza mercedesa pojavljuje beli jugo, a iza juga kolona taksista i policijskih kola.

Zbunjeno je posmatrao sumanutu vožnju pitajući se šta da učini. Odlučio je da sačeka i vidi kako će se

situacija dalje odvijati.

Teo je video da se elise helikoptera ne okreću. - Šta taj idiot čeka?! - Nije bilo vremena da okrene telefon

i izda novo naređenje. Pritisnuo je kočnicu i automobil se zaustavio na nekoliko metara od mesta na kome

se nalazio helikopter. Izjurio je iz mercedesa i pojurio ka helikopteru. Tada se ispred njega strahovitom

brzinom pojavio beli jugo, zaneo se i ukopao u mestu. Sledećeg trenutka iz automobila je iskočio Vuk.

Držao je revolver uperen u Teovo lice.

Teo je stao. Lagano je podigao ruke.

142

- Nisam naoružan - promucao je.

- Ni moja porodica nije bila naoružana.

Olga je izašla iz kola i prestrašeno gledala u Vukovo lice. Svakog trenutka je očekivala pucanj.

Kolona taksi vozila i patrolnih kola stigla je i opkolila mercedes, jugo i helikopter. Policajci su izjurili iz

kola. Izvukli su oružje. Bili su zapanjeni kada su videli da oružje vade i taksisti.

Kroz gomilu taksista i policajaca, gurajući laktovima na sve strane, Toške se probijao prema mestu na

kome je video Vuka. Zaustavio se pored Taše Divac, koja je mirno stajala i posmatrala scenu. Iznenađeno

ga je pogledala; bio je bos, u gaćama i majici.

Olga je tiho rekla: - Vuče...

- Ne mešaj se! - presekao ju je Vuk oštro.

- On toga nije vredan - dodala je Olga.

Taša Divac je iskoračila samo pola koraka. - Duška i Dule to ne bi želeli... - rekla je smireno.

- Baš zbog njih!

Otkočio je osigurač i povukao oroz na prvi zubac.

Teović je zatvorio oči. Očekivao je prasak. Sporo je kliznuo na kolena.

- Molim te... Oprosti...!

Pantalone su počele da mu se vlaže. Umokrio se.

- Ne opraštam ti! - rekao je Vuk. - Nikada!

Podigao je revolver malo više prema Teovom čelu. Gledao ga je pravo u oči. Shvatio je. Taj čovek je već

bio mrtav. Okrenuo se i pružio revolver Taši Divac. Bez reči je seo na suvozačevo mesto u Olginim

kolima.

Olga je duboko udahnula vazduh. Sela je za volan.

Toške je u dva koraka bio kraj spuštenog prozora.

- Jesi li ti normalan? Srce mi je stalo.

Vuk ga je pljesnuo po ruci. - Što ti ideš go ulicom?

- Jebi se, znaš!

Olga je pokrenula kola.

61.

Sirene za vazdušnu opasnost oglasile su se tek pošto su se začule eksplozije na periferiji grada. Počinjala

je kiša. Imala je čudnu tamnu boju.

Vuk je stajao kraj Duškinog i Duletovog groba. Spustio je cveće u metalne posude i poljubio krstove s

njihovim imenima.

- Da li znate koliko mi nedostajete? - izgovorio je tiho.

Sporo se vratio na betonsku stazu. Olga ga je posmatrala dok je prilazio laganim korakom, neverovatno

laganim korakom. Bez reči su pošli prema izlazu iz groblja. Držala je ruke u džepovima mantila koji je

bio stegnut u struku. Koračala je pored Vuka i ćutala.

Prošli su pored temelja crkve koja je počela da se zida na groblju, pored niza kapela i prodavnica venaca.

- Ja ne mogu da vozim - rekla je Olga izlazeći kroz grobljansku kapiju.

- Mogli bismo da uzmemo taksi - rekao je Vuk, otvarajući vrata Olginog juga. Seli su u kola i on ih je

povezao uzbrdicom prema Ibarskoj magistrali. Izašli su na magistralu i krenuli prema gradu, koji se

nazirao u daljini.

Prošli su pored auto-otpada s desne strane. Nisu obraćali pažnju na gomilu starih automobila. Jugo je

nastavio magistralom. Tada se ispred auto-otpada pojavio japanski džip. Krenuo je za jugom. Za volanom

je sedeo Tirke. Vrat mu je bio imobilisan plastičnom protezom, a lice podliveno krvlju. Boris je sedeo

pored njega. Na krilu je držao hekler.

- Sačekaj da stignu do prvog semafora - teško je progovorio Tirke.

Boris je klimnuo glavom.

Na semaforu koji se nalazio na kraju Ibarske magistrale, na samom ulasku u grad, pojavilo se crveno

svetlo.

143

Na suprotnoj strani ulice nije bilo vozila. U daljini su bile benzinske pumpe, sa obe strane betonske trake.

S leve strane približavao se samo jedan automobil.

Vuk je zaustavio jugo. Posmatrao je svetlo na semaforu. Olga je okrenula glavu. Sasvim spontano spustila

je ruku na njegovu šaku koja se nalazila na jabučici menjača.

Petar Marković, koji je sedeo na zadnjem sedištu japanskog džipa, nagnuo se malo napred, dok se vozilo

približavalo semaforu. Gledao je u Olgin jugo. Dotakao je Borisa po ramenu. Rekao je smireno:

- Bilo bi dobro da se skoncentrišeš.

Japanski džip se lagano približavao belom jugu.

Na semaforu se pojavilo žuto svetlo. Boris je podigao hekler.

Negde u daljini odjekivale su detonacije.

62.

Dan ničije zemlje

Jedanaest godina kasnije

Kineska ambasada u Beogradu dobila je novu zgradu. Stara je i dalje u ruševinama.

Nova vlast je zamenila staru.

Ostalo je ostalo.

Ali ne sasvim.

Srbija je sve manja, a srpski rulet se i dalje nezaustavljivo okreće.

www.skripta.info