Пише Дејан РИСТИЋ

КА РА ЂОР ЂЕ

ОД БЕ СМРТ НО СТИ ДО ЗА БО РА ВА

Специјални прилог 174

убијен је у ноћи између 24. и 25. јула 1817. у Радовањ-ском лугу код Велике Плане. (Сви датуми дати су по Грегоријанском календару)

Тако смо дошли до начина да проверимо утемеље-ност и постојаност нашег историјског сећања. Једно-ставним питањем: како се сећамо Карађорђа и како ћеСрби обележити двестагодишњицу трагичне смртиједног од истинских очева нације?

Карађорђево убиство оставило је трајне последи-це довевши до једновековног сукоба династија Кара-ђорђевића и Обреновића.

Оно је, такође, постало матрица политичких уби-става у Србији: од убиства кнеза Михаила 1868. у Топ-

2

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

реме у којем живимо, интензивно, опте-рећено бројним изазовима и тешкоћама,пред нас ставља многа питања на која од-говоре морамо да пружимо сами.

Једно од њих је да ли више ишта пам-тимо и како се односимо према историј-ском сећању. Многи би се, са добрим раз-

лозима, усудили да устврде како је наше појединачно изаједничко сећање увелико фрагментарно, суштинскинарушено свеприсутним заборавом и незаинтересова-ношћу већине за оне изузетне појединце и догађаје којису обележили како националну, тако и општу историју.

Срби су поносни на своју историју. Можда чак ису-више поносни... Дозволимо себи да кажемо како су де-лом и неутемељено поносни на прошлост коју башти-не. Рекли бисмо како се та неутемељеност заснива навидном мањку знања и вишку различитих стереотипа.

Они припадају оним европским народима којиистински верују да су добри познаваоци историје, каои да су успешно савладали читав низ лекција те пра-ведне, али и строге учитељице живота, како ту научнудисциплину често називају.

Но, да ли је све баш тако?Оставимо по страни реторику и заиста се упитај-

мо шта, кога и како памтимо? На који начин се боримопротив историјског заборава који је све присутнији унашем друштву?

Сасвим је могуће да ће радознали читалац овихредова, не без разлога, помислити како су пређашњетврдње и размишљања исувише строги и да у потпу-ности не сагледавају карактер нашег односа премапрошлости.

Можда је право време да те тврдње ставимо насвојеврстан тест.

Године 2017. навршава се осамсто година од кру-нисања великог жупана Стефана (Немањића) краљев-ском круном. Подсетимо се, након што је одбијен одстране византијског цара и васељенског патријарха, ве-лики жупан Стефан се за круну обратио папи римскомХонорију II. Папа је услишио молбу српског племенита-ша и послао своје изасланике који су га 1217, у мана-стиру Жича код Краљева, крунисали за првовенчаногсрпског краља.

Такође, 2017. навршава се двеста година од смртиутемељивача нововековне српске државе, једног одочева нације, великог Карађорђа. Црни Ђорђе, како суга његовим јунаштвом застрашени Турци називали,

КАРАЂ

ЦрниЂВ

Пут ник као ја мо ра да по здра ви тајсан (о осло бо ђе њу) же љом и на дом...

Во лео бих да се бо рим са овим на ро домко ји се ра ђа за пло до но сну сло бо ду.

Ал фонс де Ла мар тин

3

ОРЂЕ

Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи, ко-ју је подигао његов унук краљ Петар Први ВеликиОслободилац.

На дан кад се навршава двеста година од Кара-ђорђевог убиства ми, углавном, остајемо неми, заин-тересовани за неке друге теме, личности и догађаје.Не вреднујемо изнова његов јединствени и огромнидопринос како бисмо из угла савремене генерацијеисказали захвалност једном од очева нације.

У односу према Карађорђу крећемо се од глори-фиковања до заборава. Остаје нам само да се нада-мо да ћемо га вратити међу нас, не само кроз мани-фестације или одавање почасти на дан његове смр-ти, већ и кроз културу, уметност, образовни систем,средства јавног информисања и да више нећемо не-мо и незаинтересовано пролазити поред обележјапосвећених њему.

Улога историчара је да изнова и упорно подсећа-ју и подучавају.

Стога се и аутор ових редова, након уводних на-помена и покушаја анализе тренутног стања у обла-сти културе сећања код нас определио да своје чита-оце подсети на јединствену личност Карађорђа,истинског и непоновљивог див-јунака.

Покушаћемо да Карађорђа прикажемо не као по-јединца истргнутог из свога времена, већ кроз при-повест о епохи у којој је живео и коју је својим дело-вањем у потпуности обележио.

чидеру, преко смрти краља Александра и краљицеДраге 1903, као и атентата на краља Александра Пр-вог Ујединитеља 1934. у Марсеју. Последње убиствоједног државника било је убиство премијера др Зора-на Ђинђића 2003. године.

Карађорђе није само убијен на изузетно бруталанначин, и то од својих сународника. Он није имао мирани након смрти. Најпре је кришом, на брзину, сахра-њен у Радовањском лугу покрај Велике Плане, какоТурци не би пронашли његове посмртне остатке. Не-што касније, пренет је у Богородичину цркву у Топо-ли, коју је сам подигао, да би почетком 20. века трећи,надајмо се и последњи пут, сахрањен у Цркви Светог

Ђорђе

КАРАЂ

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

4

Жеља нам је и да покажемо како је један изузе-тан појединац, својим делима, надрастао сам себе ипостао симбол читаве нације која је његово име пои-стоветила са појмом слободе и родољубља.

Но, пођимо редом…

БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПРВОГ СРПСКОГУСТАНКАДуга традиција онога што се називало Оријентом

заснована је на његовом посебном месту у европскомисторијском и културолошком искуству. Оријент нијебио само сусед некадашње „цивилизоване” Европе, већи извор цивилизација и језика, њен супарник у културии једна од њених најдубљих и најчешћих слика о друго-ме. Оријент је саставни део европске материјалне ци-вилизације и културе. У културолошком, па чак и идео-лошком погледу, оријентализам то изражава и репре-зентује једним обликом дискурса који налази подршкуу институцијама, вокабулару, академској науци, сли-ковности и доктринама.

С друге стране, насупрот појмовима као што суЕвропа и Азија, Окцидент и Оријент, налази се Балкан.

Чињеницу да је Балкан описиван као друго у односу наЕвропу није потребно посебно доказивати. Најчешћеје за утемељеност таквог описивања коришћена тврд-ња да његови становници нису марили за норме пона-шања које је као стандарде осмислио и прописао „ци-вилизовани свет”. И ова генерализација била је, као исвака друга, заснована на редукцији у посматрању ибројним стереотипима.

„Цивилизовани свет” први пут се озбиљније заин-тересовао за Балкан почетком 19. века, када су се та-мошњи народи, најпре Срби, па онда и Грци, упустилиу дуготрајну, неизвесну, а по размерама страдања и су-ровости застрашујућу борбу за ослобођење од више-вековне отоманске власти. Поглед ка својим регијамана југоистоку Европа је поново усмерила у време кул-минације Источног питања, између 1875. и 1878. годи-не, а затим током Анексионе кризе, балканских ратоваи Првог светског рата.

Почетно раздобље интензивираног интересова-ња западноевропских политичких и интелектуалнихелита за дешавања на средишњем Балкану подуда-рило се са раздобљем Првог српског устанка, најве-ћег и по својим последицама најзначајнијег револтаједног европског хришћанског народа против ото-манске доминације.

Политичка ситуација у којој се налазио Београд-ски пашалук, једна од најзначајнијих отоманских обла-сти на Старом континенту, уочи избијања Првог срп-ског устанка 1804. била је непосредна последица ви-шедеценијских аустро-отоманских ратова који су от-почели неуспешном опсадом Беча 1683, а окончанипотписивањем мира у Свиштову 1791. године.

Ово раздобље сталних оружанихсукоба, често називаних европском ре-конкистом, карактерисано је значајнимвојним учешћем Срба у ратним опера-цијама аустријских трупа. Српски гра-ничари и добровољачки одреди одигра-ли су значајну улогу у успесима хри-шћанских снага, имајући пре свега у ви-ду чињеницу да су се оружане активно-сти углавном одвијале на територијипретежно насељеној Србима. Оконча-ње тог дугог и турбулентног периода,означено потписивањем мира измеђуАустрије и Отоманског царства у Сви-штову 1791, на бази територијалногstatus quo, означило је и привремену об-нову отоманске власти на територијиБеоградског пашалука.

Реформска политика султана Сели-ма III, заснована на афирмацији прин-ципа помирења између хришћанског иисламског становништва, односно хри-шћанских поданика и отоманске држа-ве, убрзо је почела да даје прве пози-тивне резултате. Султан је, поред оста-лог, забранио и повратак јаничара на

ОРЂЕ

5

мријети и од њиови џелата и сеиза, боље је да мремојуначки, као људи, барем да замијенимо своје главе ида покајемо своју браћу; а жене и дјеца и куће ако нампропадну, ни онако нисмо господари од њи”.

Свеопшти револт довео је до окупљања угледнихСрба, 14. фебруара 1804, на Сретење, у Марићевићајарузи у Орашцу код Аранђеловца, и доношења од-луке о пружању оружаног отпора дахијама и њихо-вим трупама.

РАЗДОБЉЕ УСПЕХА ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК ОД 1804.ДО 1809. ГОДИНЕТајно окупљање неколико десетина угледних Срба

у Марићевића јарузи у Орашцу код Аранђеловца ре-зултирало је доношењем одлуке о почетку оружанихборби, као и избором Ђорђа Петровића Карађорђа завођу устанка.

подручје Београдског пашалука. Истовремено, ферма-нима из 1793, 1794. и 1796. године, отоманска админи-страција створила је услове за благи привредни опора-вак те регије, као и за успостављање специфичног об-лика аутономије засноване на кнежинској самоуправи.Овим актима било је забрањено насељавање Турака усрпским насељима, утврђен је износ пореза и другихдажбина, гарантоване су лична и имовна сигурност,слобода трговине, слободно обављање богослужења иупотреба тзв. народне војске у циљу одбране пашалу-ка. Такође, локални кнезови постали су својеврсни по-средници између локалног хришћанског становништваи отоманске државне управе, чиме је додатно ојачанаспецифична аутономија самог пашалука.

Побољшање свеопште ситуације, до којег је до-шло у периоду од 1793. до 1801. године, представљалоје прелазни период између два значајна историјскараздобља – периода аустро-отоманских ратова и по-четка Првог српског устанка. Помирљиви и благи ка-рактер београдског везира Хаџи Мустафа-паше био сеу основи успостављања овог ретко мирног и проспери-тетног периода у оквиру вишевековног раздобља ото-манске доминације над регијама насељеним Србима.

Период благостања нагло је окончан повратком ја-ничара у Београдски пашалук 1801. године. Одметнутиод централне отоманске власти, јаничари су убили бе-оградског везира Хаџи Мустафа-пашу, укинули дотада-шњи поредак у оквиру пашалука, протерали спахије сањихових поседа и укинули тек успостављену кнежин-ску аутономију. Заводећи анархију, владавину заснова-ну на безакоњу, страху и насиљу, јаничари су увели Бе-оградски пашалук у раздобље превирања и хаоса. Број-не неподопштине, отворено спровођено насиља, крше-ње правног система Отоманског царства и друге злоу-потребе кулминирале су Сечом кнезова, у јануару 1804.године.

Убиство безмало 150 угледних Срба, кнезова, тр-говаца, образованих људи и припадника клера предста-вљало је не само врхунац страховладе дахија, како суСрби називали јаничаре који су управљали Београд-ским пашалуком, него и непосредни повод за избијањеПрвог српског устанка.

Један од ретких историјских извора о том бурномраздобљу, спис Вука Стефановића Караџића „Прва годи-на српског војевања на даије”, сведочи о масовном стра-ху који су дахије и Сеча кнезова изазвали код становни-штва, као и о буђењу отпора код Срба. Неуспех дахијада ликвидирају све угледније Србе, а посебно некада-шње старешине тзв. народне војске и учеснике аустро-отоманских ратова, пре свих Ђорђа Петровића (Кара-ђорђе – Црни Ђорђе), омогућио је делимичну консолида-цију преживелих српских првака и постизање договорао неопходности пружања оружаног отпора свеприсут-ном насиљу и безакоњу које су спроводиле дахије.

Говорећи о насиљу коме су Срби били изложени,Вук Караџић је у поменутом спису закључио како „тусада другога суда ни спасенија нема, него да се брани-мо, и да бијемо и ми њи: па кад ћемо везани женски

Београдски пашалук

Карађорђева застава

КАРАЂ

6

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

Сматра се да је родоначелник династије Карађор-ђевић Ђорђе Петровић рођен 15. новембра 1752. у се-лу Вишевцу, у лепеничком срезу, за време отоманскеокупације Србије и Балкана.

У то време, Срби су чешће користили презименанастала као „очевска” него породична. Родитељи Ђор-ђа Петровића били су Петар и Марица Живковић.

Ђорђе Петровић се оженио 1786. Јеленом Јовано-вић из Маслошева. У том браку родило се седморо де-це – ћерке Сава, Сара, Полексија и Стаменка, и синовиСима (умро по рођењу), Алекса (умро у 29. години у Ки-шињеву) и Александар.

Убрзо по заснивању породице Карађорђе јепрешао у Срем, где је као добровољац учествовао у

аустријско-турском рату 1787–1791, под командом Ра-дича Петровића. За исказану храброст добио је Златнумедаљу и подофицирски чин.

По повратку у Србију, одлази у хајдуке, у чете Ла-зара Добрића и Станоја Главаша, а затим и сам постајевођа устаника. Успостављање ограничене самоуправеу Београдском пашалуку омогућило је Карађорђу да севрати земљорадњи и трговини и уреди своје имање ушумадијској варошици Топола.

Релативни мир у Србији престаје 1801. године, за-вођењем јаничарске страховладе. Српски народ доспе-ва у најтеже стање ропства, понижења и патње, неза-памћених од пада под Турке. Јаничарски терор кулми-нира страдањем најугледнијих Срба – Сечом кнезова.

Као одговор на покољ и догађаје који су му претхо-дили, преживеле српске вође састале су се на народ-ном збору у Орашцу, на Сретење, 14. фебруара 1804.године. Окупљени побуњеници изабрали су КарађорђаПетровића за вођу устанка против дахија. Он постајесредишна личност и покретачка снага свенародног по-крета за национално ослобођење, врховни предводи-тељ, господар и вожд српски, државотворац, војсково-ђа и дипломата.

Неочекивана побуна хришћанског становништваБеоградског пашалука убрзо је прерасла у шири народ-ни покрет усмерен против дахијске страховладе. Уста-нички одреди формирани су у различитим деловима па-шалука. Шири ваљевски крај предводили су члановима

угледне свештеничке породицеНенадовић, Јаков и Прота Мате-ја. Области источно од ВеликеМораве прикључиле су се устан-ку предвођене војводама Ми-ленком Стојковићем и ПетромДобрњцем. Средишњи део Шу-мадије, са центром у Тополи,ставио се под заповедништвосамог вожда – Црног Ђорђа.

Већ у пролеће 1804. устани-ци су ослободили мања насеље-на места и предвођени Карађор-ђем покушавали да ступе у кон-такт са аустријским властима.Исправно процењујући своје ин-тересе, који су се огледали упружању подршке неутрално-сти Отоманског царства у пери-оду експанзије НаполеоновеФранцуске и опасности која јеувелико претила Аустрији одње, Беч се одлучио да у потпу-ности не изневери побуњенеСрбе, али и да им не да конкрет-ну подршку. Као гест добре во-ље, аустријски заповедник Сла-воније и Срема, чије је седиштебило у Земуну, пристао је да бу-

де домаћин првом сусрету устаничких првака и пред-ставника отоманских власти у Београду, који је окон-чан без опипљивог резултата.

Након скупштине устаничких првака у Остружни-ци, интензивиране су борбе за ослобођење већих на-сељених места у пашалуку.

Прву реакцију централних власти Отоманског цар-ства представљао је долазак босанског везира Бећир-паше у Београд у јуну 1804. године. Присуство високоготоманског званичника само је делимично допринелоублажавању најдраматичнијих последица дахијске вла-сти у пашалуку. Саме дахије, Аганлија, Мехмед-ага Фо-чић, Мула Јусуф и Кучук Алија, убијени су од стране Ср-ба, а уз сагласност Бећир-паше, чиме је значајно осла-била снага одметнутих јаничара и крџалија у пашалуку.

Данак у крви

ОРЂЕ

7

која није желела да наруши крхке, али стабилне односеса Портом и истовремено чинила напоре да спречи ши-рење француског утицаја међу словенске народе наБалкану, утицали су да устанички прваци спознају даће Срби своју ослободилачку борбу против Турака мо-рати да воде сами.

У овој, иницијалној, фази устанка његови предвод-ници истицали су тежњу ка остваривању одређеногстепена самоуправе Срба у оквиру Отоманског цар-ства, док се идеја о потпуном ослобођењу и осамоста-љењу јавила нешто касније, током безмало једнодеце-нијског раздобља Првог српског устанка.

Година 1806. обележена је великим војним успеси-ма српских устаника у читавом низу бојева. Током тегодине ослобођени су Пореч, Параћин, Ражањ, Круше-вац и Алексинац, а као два најзначајнија војна успехаиздвајају се победе у бојевима на Мишару, код Шапца(13. август) и Делиграду, код Алексинца (4. септембар).

Истовремено са низањем победа у бојевима, вождКарађорђе је, упркос неуспесима у преговорима са Бе-чом и Петроградом, настојао да обезбеди савезништвосуседа. Тако се средином 1806. обратио цетињскоммитрополиту Петру Првом позивајући га да се прикљу-чи борби против Турака. Међутим, како су се, по тра-жењу Петрограда, Црногорци већ налазили у неприја-тељству са Француском, Петар Први није позитивноодговорио на Карађорђев позив.

Крај 1806. и почетак 1807. обележила су два најве-ћа успеха српских устаника који су вишегодишњу бор-бу против Турака окончали ослобађањем Шапца и Бео-града. Ови догађаји допринели су томе да устаничкипрваци одбаце претходно склопљен Ичков мир, који јепредстављао први преговарачки успех остварен токоминицијалне фазе устанка.

Мисија Бећир-паше окончана је током лета 1804.доласком новог београдског везира Сулејман-паше,као и наставком неразумевања и оружаних борби из-међу Срба и Турака.

Изневерени од стране Беча, Срби су се посред-ством своје делегације, у којој су били Прота МатејаНенадовић и Петар Новаковић Чардаклија, у јесен1804. за помоћ обратили руском цару Александру Пр-вом. Међутим, суштински нарушена равнотежа у ме-ђународним односима, као непосредна последица ра-това које је водио француски цар Наполеон, услови-ла је веома уздржан и недоречен став Петрограда.Руски двор упутио је Србе на преговоре са Портомјасно им стављајући до знања да на руску помоћ нетреба да рачунају.

Након двоструког неуспеха у напору да обезбедесавезништво и заштиту једне од европских хришћан-ских сила, устанички прваци одлучили су да отпочнупреговора са Портом, те се у мају 1805. у Истанбул за-путила делегација предвођена протом Алексом Лаза-ревићем и Стеваном Живковићем.

Неуспеси индиректног смиривања побуњених Ср-ба, на чему су по налогу Порте радили васељенски па-тријарх и влашки кнезови, резултирали су одлуком цен-тралних отоманских власти да се са одметнутим пода-ницима обрачуна оружјем. За београдског везира по-стављен је нишки Хафиз-паша, чија се офанзива ка сре-дишту пашалука неславно завршила великим поразому боју на Иванковцу код Ћуприје 18. августа 1805. го-дине. Иванковачки успех устаника, предвођених Ми-ленком Стојковићем, Петром Добрњцем и Црним Ђор-ђем, представљао је и прву војну победу српских уста-ника над регуларним отоманским царским јединицама.Тим догађајем отпочео је низ устаничких војних успехакоји ће кулминирати ослобођењем Београда 9. јануара1807. године.

Као последица успеха убоју на Иванковцу, али иуслед све већих успеха цараНаполеона у борбама у сре-дишњој Европи, Петроградје постепено почео да мењасвој иницијални став и зау-зима становиште да се Ср-бима пружи подршка какоби остварили ширу аутоно-мију унутар Отоманскогцарства, а све са циљем пре-венирања евентуалног ши-рења француског утицаја наБалканско полуострво. Су-штински различити интере-си и циљеви српских устани-ка, који су се огледали у во-ђењу борбе за самоуправу,а касније и за потпуно осло-бођење од отоманске вла-сти, и владе у Петрограду,

Битка на Чегру

КАРАЂ

8

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

окончан је бојем на Чегру, код Ниша, који се одиграопоследњег дана маја 1809. године.

Период безмало двогодишње обуставе неприја-тељства између Руса и Турака омогућио је Порти дадефинише нову ратну стратегију у односу на побу-њене Србе, реорганизује своје трупе на јужним обо-дима Београдског пашалука и да знатно јачим снага-ма крене у офанзиву против устаника, која је за циљимала њихово потпуно гушење.

Догађај који је у војном погледу означио прео-крет био је бој на Чегру. Одиграо се на стратегијскиважном узвишењу код Каменице, северно од градаНиша, 31. маја 1809. године. Овај окршај предста-вљао је наставак вишегодишњих офанзивних актив-ности српских устаника, предвођених Карађорђем,које су биле усмерене ка ослобађању југоисточнихобласти Београдског пашалука. Основни правац на-предовања, након боја на Делиграду почетком сеп-тембра 1806, био је усмерен у правцу Ниша. Главнаидеја и замисао устаничких старешина за циљ је има-ла заузимање, односно ослобађање Ниша.

Српске трупе у боју на Чегру чинило је око16.000 бораца укључујући и око 2.000 коњаника. Ар-тиљеријску подршку пружала су два пољска топа, двашестофунташа и седам топова прилагођених дејство-вању из шанчева.

Значајне промене у међународним односима, докојих је дошло током 1806, резултирале су, поред оста-лог, и отпочињањем непријатељства Петрограда и Ис-танбула. Приближавање руских трупа које су се нала-зиле на подручју Молдавије и Влашке условило је иприближавање интереса руског двора и српских уста-ника. Тиме је отпочела и наредна фаза устанка, коју суобележили развијање основних органа власти, али ивојни неуспеси који су довели до кончаног слома устан-ка у јесен 1813. године.

Након успеха српских и руских трупа, до којих једошло у бојевима на Штубику и Малајници 1807, уста-нак улази у раздобље условног затишја на бојном пољуи прекида непријатељства које је потрајало све до1809. године. Ово примирје било је непосредна после-дица одговарајућих одредаба мировног споразумасклопљеног у Тилзиту, као и руско-отоманског примир-ја договореног током преговора у Слобозији.

Двогодишње примирје и изостанак већих оружа-них сукоба између српских устаника и отоманских тру-па омогућило је посвећивање пољима државно-прав-ног и друштвеног развоја, те је у том раздобљу усвојенчитав низ значајних правних аката, а 1808. залагањемДоситеја Обрадовића у Београду је почела да ради Ве-лика школа, претеча првог универзитета код Срба.

Низ српских победа над отоманским јединицама

ОРЂЕ

9

На запоседнутим положајима ископани су шан-чеви, а одређен је и формиран распоред главних уста-ничких јединица. На десном крилу налазио се одредвојводе параћинског Илије Барјактаревића, који јечинило око 2.000 бораца, док је лево крило, сачиње-но од око 3.500 устаника и стационирано на јужнимобронцима Белог брда у близини Горњег Матејевца,било под заједничком командом војвода Петра До-брњца и Хајдук Вељка Петровића. На положајима наРаваништу код Каменице налазиле су се трупе поднепосредним заповедништвом Мило-ја Петровића Трнавца. У првој борбе-ној линији у том делу бојишта налази-ли су се бећари под командом Петро-вића.

Средишњи део устаничких снага,који је своје шанчеве поставио на са-мом Чегру, чинило је око 3.000 пеша-ка под командом ресавског војводеСтевана Синђелића. Устаничке једи-нице располагале су са више топоваразличитих карактеристика, од којихсу два била постављена на левом кри-лу, а четири у шанчевима на Чегру.Коначно, резервне трупе, под коман-дом млавског војводе Паула Матеји-ћа, биле су лоциране на оближњемТеменом врху. Услед изостанка јаснеи ефикасне стратегије супротставља-ња противнику и отвореног сукобља-вања водећих устаничких старешина,поједини делови српских трупа отпо-чели су, према историјским извори-ма, и пљачкање насеља у околини бо-јишта и прикупљање ратног плена.

Србима се у боју на Чегру супротставила отоман-ска војска јачине око 35.000 ратника, на чијем се че-лу налазио енергични Ахмед Хуршид-паша.

Неодлучност и оклевање главнокомандујућегустаничким јединицама Милоја Петровића резулти-рало је изостанком благовременог српског напада наНиш, у којем се почетком маја 1809. налазио рела-тивно слабији отомански гарнизон. Истовремено, ми-ровање устаничких трупа омогућило је заповедници-ма отоманских јединица да изврше попуну људства изахваљујући повременим мањим окршајима у рејонуКаменице у потпуности сагледају стратегијски поло-жај и јачину устаничких снага.

У пуном јеку устаничких војних успеха, између1804. и 1809, Петроград је, упркос обећањима, избе-гавао да озбиљније ангажује своје трупе ради отва-рања главног фронта према отоманским јединицамау рејону Доњег Дунава. Руски двор је за такав ставнаводио више разлога. Неактивност руских трупаправдана је изливањем Дунава, мањком понтонскихсредстава, као и малобројношћу самих јединица.

Захваљујући таквом развоју ситуације, Порта је би-ла у могућности да безмало све своје расположиве сна-

ге у Румелији, европском делу царства, упути ка Бео-градском пашалуку, односно на онај део фронта којије у стратегијским и политичким плановима и визијамаустаничких заповедника у том раздобљу био стављенна последње место.

Обавештавајући Правитељствујушчи совјет срп-ски о незавидној ситуацији у којој су се нашли устани-ци на положајима на Каменици и наслућујући све изве-снији неуспех у наступајућем боју, Милоје Петровић јеуказао на потребу да се преко руских представника у

пашалуку издејствује ангажовањеруских трупа како би се зауставилодаље пристизање отоманских једи-ница у Ниш: „зашто овамо оживеТурчин са сви страна, као лист нагори, и сваки дан долази у Ниш вој-ска … да незнам од бриге шта ћу чи-нити, нити како ће се ово местоодржати. А камо ли што је Дели-град остао готово празан и ево себојим да Турци какову штету у ње-му неучине; а нама нека буде Бог упомоћи!”

У боју на Чегру, према проце-нама, страдало је око 4.000 срп-ских устаника. Овај окршај пред-стављао је не само највећи и нај-значајнији војни пораз Срба у Пр-вом српском устанку, већ је омогу-ћио и несметани продор победнич-ких отоманских трупа долином Ју-жне Мораве у правцу делиград-ских шанчева.

После страховитог пораза убоју на Чегру, устаничке снаге на

тзв. јужном фронту убрзано су се повукле на поло-жаје југоисточно од Делиграда, чиме су борбе отпо-чете каменичким бојем настављене више од два ме-сеца. Истовремено са српским повлачењем ка Дели-граду, Хајдук Вељко Петровић се са делом јединицапребацио у рејон Сокобање. Циљ тог прегруписава-ња био је мотивисан потребом Срба да направе но-ву, овога пута успешнију баријеру у односу на нади-руће отоманске трупе, као и да их онемогуће у да-љем напредовању долином Јужне Мораве, дубље управцу Шумадије и Браничева.

Одбраном шанчева на Делиграду, које су као по-следица српског пораза у боју на Чегру великим пе-шадијским снагама и тешком артиљеријом нападалеотоманске трупе предвођене Ахмед Хуршид-пашом,заповедали су Милоје Петровић Трнавац и Петар До-брњац. Може се претпоставити да је потребу понов-ног заједничког деловања двојице истакнутих уста-ничких старешина, чије су несугласице, које су кул-минирале Добрњчевим самовољним напуштањем по-ложаја код Каменице добрим делом узроковале срп-ски пораз на Чегру, условило сазнање да су њихове

Ахмед Хуршид-паша

КАРАЂ

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

грешке претиле да доведу до изненадног, неочеки-ваног и потпуног слома читавог устанка.

Сазнавши за пораз на Чегру и тежак положај уста-ничких јединица на Делиграду, Карађорђе је напустиоопсаду отоманског гарнизона стационираног у НовомПазару и убрзано, преко Тополе, пребацио своје људ-ство и значајне делове устаничких трупа из Београд-ске, Грочанске, Смедеревске и Крагујевачке нахије наделиградско бојиште, чиме је број српских устаника утој области досегао око 30.000.

Упркос пристиглом појачању, ситуација на дели-градском бојишту по Србе је и даље била критична.Вожд Карађорђе је 10. јула упутио писмо руском фелд-маршалу Прозоровском у Букурешт, у којем га је, поредосталог, обавестио да се ситуација на Делиграду знатнопогоршала када су „Турци 28го јунија нас са четиристране такођер и Государја Вељка обколили и ... сви кадби крила имали излетети нас спасти не би могли”.

Карађорђе се 12. јула из Ћуприје писмом обра-тио и Родофиникину молећи га да заповедник рускихјединица стационираних на Доњем Дунаву генерал-мајор Исајев упути „ако је возможно … неку част вој-ске уз Тимок да би се одовуд Турци потеглили Види-ну, зашто управо на нас јесте весма мложество Ту-рака и сваки дан непрестано баталије (итке – прим.приређивача) јесу да је тешко очима гледати”. Једанод већих окршаја на Делиграду, у којем је дошло дозначајнијих људских губитака на отоманској страни,о којима је у писму Родофиникину сведочио вожд Ка-рађорђе, одиграо се 16. јула. Упркос великим губи-цима, отоманске снаге су настављале нападе на утвр-ђене устаничке шанчеве.

Придружујући се вождовим апелима за помоћупућеним руским дипломатама и високим војним ста-решинама, Родофиникину је у исто време из Дели-града писао и сам Милоје Петровић. Отворено моле-ћи за хитну помоћ руских трупа, Петровић је нагла-шавао: „Ако какова помоћ од нашега милостивагопокровитеља и императора росијскаго доћи мисли ...нек сад дође што брже може да нас избаве”. Ове по-руке вожда Карађорђа и највиших устаничких старе-

шина сведоче о скоро безизлазној ситуацији српскихустаничких трупа суочених са добро организованоми високо мотивисаном отоманском војском, предво-ђеном енергичним Ахмед Хуршид-пашом.

Паралелно са интензивирањем борби на Делигра-ду, заповедници отоманских снага одлучили су да по-шаљу Алију Гушанца са око 5.000 ратника ка Ражањскојнахији како би отварањем новог бојишта додатно осла-били одбрамбену моћ устаника и принудили их да исто-времено пружају отпор континуирано надирућим ото-манским снагама.

Интензитет напада отоманских снага на утврђенесрпске положаје на Делиграду није јењавао ни токомјула, када је привремено отворен нови фронт у рејонуКладова на Доњем Дунаву. Истовремено са тешким исудбоносним борбама на тзв. јужном фронту, српскеустаничке јединице убрзано су се повлачиле са својихположаја на реци Дрини, у Старом Влаху, као и из ши-рег региона Новог Пазара.

Не обазирући се претерано на поновљене вапајевожда Карађорђа и Милоја Петровића, фелдмаршалПрозоровски издао је средином јула наређење гене-рал-мајору Исајеву да са својим јединицама притекнеСрбима у помоћ. То је учинио тек кад је отклоњена ипоследња озбиљнија сумња у вези са аустријским не-

Битка на Чегру

ОРЂЕпријатељским намерама у односу на руске трупе којесу се налазиле у ширем рејону Доњег Дунава.

Трупе генерал-мајора Исајева, које је чинило шестбатаљона пешадије, два козачка пука и око три стоти-не пандура, прешле су Дунав код места Гогош и сусре-ле се са устаничким јединицама јачине око хиљаду рат-ника и шест топова, које су под опсадом већ дуже вре-ме држале отомански гарнизон стациониран у Кладо-ву. Очекивано заузимање Кладова од стране здруже-них руских и српских трупа могао је да представља ва-жан војно-политички догађај који би без икакве сумњедопринео делимичном побољшању свеукупне ситуа-ције на бојиштима у Београдском пашалуку. Међутим,иако је отомански гарнизон у Кладову чинило само окочетири стотине ратника, далеко бројније руске трупепотпомогнуте српским устаницима и артиљеријом из-вршиле су напад на градске редуте, да би одбијени одстране бранилаца врло брзо напустили даљу опсадукладовске тврђаве.

Последице неочекиваног руско-српског неуспехапод Кладовом биле су много веће него што се то моглоочекивати. Генерал-мајор Исајев повукао је преосталеруске трупе на леву обалу Дунава, док су Срби на томделу бојишта изгубили дотадашњу снагу и иницијати-ву. Део устаничких трупа под Кладовом дезертирао јеи тиме додатно ослабио снаге на том делу фронта.Истовремено, вести о неуспеху здружених руских исрпских устаничких снага додатно су негативно утица-ле на ионако низак морал српских трупа у делиград-ским шанчевима и осоколиле офанзивне отоманске је-динице. Ахмед Хуршид-паша покушао је у више навра-та да обухватним маневром опколи бокове српскихустаника који су се налазили у шанчевима на Делигра-ду, али је сваки пут бивао одбијен. Миленко Стојковићје током вишенедељних борби на Делиграду преузеозаповедништво од рањеног вожда Карађорђа и увео убитку око 2.000 одморних ратника, који су скоро свистрадали у окршају прса у прса са отоманским једини-цама. Овај неуспех додатно је умањио способност Ср-ба да се успешно одупру надирућим отоманским једи-ницама.

Стеван Синђелић

КАРАЂ

12

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

У делиградским шанчевима остало је око 9.000устаника. Преостали су се повукли ка Сталаћу и Поја-тама да би главнина заузела нове положаје на Багрда-ну. Делиградска посада, препуштена сама себи и одсе-чена од главнине снага, без намирница, воде и муни-ције ускоро је престала да пружа озбиљнији отпор, чи-ме је отомански успех у борбама на Делиграду биоомогућен.

Крајем јула, Ахмед Хуршид-паша искористио јеповлачење дела устаничких снага и поново напао срп-ске положаје на Делиграду, али овога пута знатно ја-чим јединицама оснаженим коњицом. Током једног одвише пута поновљених напада, изведеног 3. августа,отомански заповедник остварио је успех пробившисрпске положаје у делиградским шанчевима и нате-равши устанике на потпуно повлачење у правцу севе-розапада.

Све до тог догађаја опкољеним српским снагама наДелиграду командовао је Милоје Петровић Трнавац. На-кон неуспеха у одбрани делиградских положаја, Петро-вић се са преосталим борцима повукао у Темнић.

Убрзо по отоманском продору кроз утврђене срп-ске положаје на Делиграду, уследио је 7. августа падЋуприје, а четири дана касније и губитак Пожаревца,који је означио и отоманско избијање на Дунав код ме-ста Петка. Тиме је територија која се до тада налазилапод потпуном контролом српских устаника била пре-сечена на два дела.

Отоманским запоседањем српских утврђених по-ложаја на Делиграду почетком августа 1809. окончанаје дуготрајна агонија устаничких трупа на тзв. јужномфронту, која је отпочела недореченом офанзивомустаника у правцу Ниша, а кулминирала тешким пора-зом и великим људским губицима у боју на Чегру.

Август 1809, након вишеструких српских поразау борбама на Каменици и Делиграду, и симболичноје означио почетак дуготрајног краја Првог српскогустанка. Општа несигурност и деморалисаност, по-сусталост, исцрпљеност, све присутнији страх и не-извесност довели су и до бега дела угледних уста-ничких првака, црквених великодостојника и другихистакнутих личности. Тако су током августа Београд-ски пашалук напустили Родофиникин, војвода ПетарДобрњац, совјетник Јован Протић и београдски ми-трополит Леонтије.

Општа криза у устаничком покрету у Београд-ском пашалуку делимично је ублажена током јесени1809, када је, захваљујући руској офанзиви противотоманских снага на Доњем Дунаву, дошло до посте-пеног слабљења отоманске офанзиве у пашалуку, апотом и до делимичног повлачења трупа са дела тетериторије.

Тек наредне, 1810. године Срби су успели да по-врате некадашње положаје на делиградском боји-шту. Тиме су окончана и последња непријатељстваотпочета великим српским поразом у боју на Чегру.

У време боја на Чегру вожд Карађорђе је са својимратницима опседао отомански гарнизон стациониран уутврђењу у Новом Пазару. Вести о српском поразу у ка-меничком боју вожд је примио тек 5. јуна, на дан осло-бођења Сјенице, када му је курир Стеван Ковачевић до-нео писмо Милоја Петровића, упућено из Делиграда.

Упркос добијеним вестима о неочекиваном неуспе-ху и губитку три нахије, као и извештају Петровића којије говорио о континуираном пристизању нових отоман-ских трупа у Ниш, Карађорђе, по свему судећи, у почет-ку није био потпуно свестан обима и последица чегар-ског пораза. Нешто касније, у писму Родофиникину,упућеном 28. јуна 1809. из Тополе, он је изнео тезу покојој „народ … и не помишља да може бити да је оно инаша погрешка богу те се оно онако случило…”. Ова-кав став вожда Карађорђа није једноставно објаснити.Његове узроке могуће је тражити у томе да непосреднопо окончању каменичког боја није имао целовиту ин-формацију о дешавањима на Чегру. Истовремено, могу-ће је и да је сам осећао део одговорности због избораМилоја Петровића Трнавца за главнокомандујућег уста-ничким трупама на тзв. јужном фронту. У сваком случа-ју, Петровић је свој очити неуспех у обављању повере-не мисије у почетку платио само губитком јавних функ-ција, што је својеврсни преседан када су у питању слич-ни догађаји у Првом српском устанку.

ОРЂЕ

13

ПОЧЕТАК КРАЈА КАРАЂОРЂЕВЕ СРБИЈЕПРВИ СРПСКИ УСТАНАК ОД 1809. ДО 1813. ГОДИНЕПреломни догађаји, који су се одиграли 1809, а ко-

ји су кулминирали српским поразом у боју на Чегру,условили су промену обима и последица борбе у Пр-вом српском устанку.

Велики људски губици до којих је дошло у бојуна Чегру, деморалисаност устаника, разједињеностњихових заповедника, као и дуготрајно продирањеотоманских јединица долином Велике Мораве дубо-ко у Београдски пашалук, означили су почетак крајаПрвог српског устанка. Врло брзо биле су напуште-не све новоослобођене територије на западу, а нај-већи део устаничких трупа пребацио се на моравскоратиште у намери да заустави даље продирање ото-манских снага.

Неуспешна одбрана делиградских шанчева која јетрајала више недеља, мањи успеси устаника у окрша-јима са отоманским трупама код Јагодине и у Ресави

одиграли су се истовремено са почетком дејствовањаруских трупа у ширем рејону Доњег Дунава.

Поучен дотадашњим резултатима својих активно-сти које су за циљ имале интернационализацију срп-ске борбе за ослобођење од отоманске власти, вождКарађорђе се у том преломном периоду одлучио да усвом спољнополитичком деловању напусти дотада-шњи проруски став, те је покушао да обнови, односноуспостави комуникацију са аустријским и францускимдвором.

Однос Аустријског царства у односу на дешавањау Београдском пашалуку зависио је од више фактора,међу којима су се по свом значају издвајали обим и по-следице оружаних сукоба на територији пашалука, вр-ста и значај руско-српских односа, став францускогцара Наполеона у вези са Источним питањем и карак-тер односа Француског и Отоманског царства.

У првим годинама устанка, дешавања у Београд-ском пашалуку Беч је поимао као једну у непрекидномнизу мањих или већих буна против отоманске власти,унапред осуђену на неуспех. Како су се ређали српскиуспеси на бојном пољу, а посебно после ослобођењаБеограда 9. јануара 1807, аустријски двор је промениодотадашњи став посматрача и створио јасну дистанцуу односу на тада већ револуционална дешавања јужноод Саве и Дунава, која су претила да се прелију и надруге пашалуке у Румелији, европском делу Отоман-ског царства.

Први српски устанак

КАРАЂ

14

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

Увиђајући суштинску промену до које је у односуна борбу Срба за потпуно ослобођење од вишевеков-не отоманске доминације дошло у високим политич-ким круговима у Бечу, вожд Карађорђе је 1809. одлу-чио да покуша да успостави комуникацију са францу-ским царем Наполеоном. Међутим, ценећи значај очу-вања добрих односа са Портом, француски цар нијежелео да у већ сложеној војно-политичкој ситуацији уЕвропи ствара клице новог потенцијалног сукоба, ово-га пута са Отоманским царством. Иако је одао призна-ње српским устаницима и њиховим војним успесима,Наполеон је увидео да су ослободилачке тежње бал-канских словенских народа, а пре свих Срба, у су-протности са његовим интересима и политиком којује водио у вези са Блиским истоком.

Француска у том раздобљу није могла иматипозитиван утицај на дешавања у Београдском паша-луку. Стога је судбина Срба била у непосредној везиса специфичностима сложене руске политике на Бал-кану, као и односом Петрограда и Истамбула.

Иако је током 1810. Србима пошло за руком данакратко поврате самопоуздање, што је резултира-ло победама у бојевима код Лознице и Варварина, а

потом и ширењем ослобођене територије на истокпашалука, главна оружана дејствовања у периодуПрвог српског устанка суштински су била окончана.Једина нада коју су вожд Карађорђе и српски устани-ци имали заснивала се на очекивању трајне обноведиректнијег руског утицаја на дешавања у Београд-ском пашалуку. Међутим, таква очекивања нису би-ла заснована на правилној анализи међународних од-носа у Европи, као и ни на последицама континуира-ног наставка експанзије Француске на исток Старогконтинента.

У периоду између 1810. и 1812. дошло је до ин-тензивирања руско-српске војне сарадње, која је зациљ имала одбацивање отоманских снага дубље најуг Београдског и Видинског пашалука. Најзначајнијаратна дејства одигравала су се у областима Крајинеи Кључа.

Заједничке руско-српске војне операције отпо-челе су 6. јуна да би биле окончане значајним успе-сима 9. септембра 1810. године. Током те офанзивеослобођени су Брза Паланка, Кладово, Соко Бања,Неготин, а вођене су и тешке, али успешне борбекод Прахова, Јасике и Варварина. Почетком октобрасрпски устаници потукли су и значајне отоманске бо-санске трупе.

Руско-српска сарадња на подручју пашалука на-стављена је и 1811. године. Окршаји мањег интензи-тета низали су се један за другим, а највећи успех уборби против отоманских снага 1811. Руси и Србиостварили су 10. и 11. октобра на нишкој Грамади.Око 4.500 Срба и око 1.500 Руса, предвођени Мла-деном Миловановићем, кнезом Јевтом и пуковникомКонстантином Полтурецким, потукли су око 8.000османских ратника, којима је заповедао победник учегарском боју Ахмед Хуршид-паша. Упркос томуспеху, Срби и Руси нису ни покушали да изврше на-

пад на Ниш иевентуално зау-зму сам град итврђаву. Разлогза то налазио се иу интензивира-ним напорима ве-ликог везира, ко-ји је у другој по-ловини октобра иу новембру те го-дине настојао даруску страну при-ближио идеји опотреби склапа-ња примирја.Крај 1811. озна-чио је и крај ско-ро двогодишњеруско-српске вој-

Милош Обреновић

Вујица Вуличевић

ОРЂЕ

не сарадње у борби против отоманских трупа. Уследиоје дуготрајан период руско-отоманских преговора,окончан 16. маја 1812. потписивањем мировног спора-зума у Букурешту.

У потпуности свестан опасности и могућих после-дица наступајуће Наполеонове офанзиве на Исток, ру-ски цар се определио за убрзано смиривање веома не-стабилне ситуације на подручју захваћеном српско-ру-ско-отоманским оружаним сукобима. После дуготрај-них преговора Петроград и Порта потписали су миров-ни споразум у Букурешту, који је у 8. члану дефинисаоза руски и отомански двор прихватљив исход безмалодеценијске српске ослободилачке борбе.

Желећи да све своје снаге супротстави Наполео-ну, руски цар је изневерио основна очекивања српскихустаника. Чланом 8. мировног споразума склопљеног у

Букурешту Србима је била осигурана амнестија, али иобавеза да предају утврђене градове и крупно оружје.Заузврат им је дата могућност успостављања унутра-шње аутономије, што је било у потпуној супротности сакарактером самог устанка и борбе за потпуно ослобо-ђење од вишевековне отоманске власти.

Вишегодишње ратовање против надмоћнијег про-тивника довело је до исцрпљености, слабљења борбенеготовости и мотивације, што је постало видљиво напу-штањем даљих офанзивних планова од стране запо-ведника српских устаника.

Борбе Срба за трајно ослобођење од вишеве-ковне отоманске власти окончане су крајем септем-бра и почетком октобра 1813. године. Тиме је, пока-зало се привремено, на свиреп начин пригушена лу-ча слободе којој су тежиле генерације Срба, а која

Убиство Карађорђа

ће бити обновљена на потпуно другачијимтемељима и принципима 1815. под вођствомкнеза Милоша Великог (Обреновића).

Те 1813. Карађорђе је са породицом инајистакнутијим војводама прешао у Ау-стрију, а потом и у Бесарабију (Русија).

После неуспелог покушаја да убеди ру-ског цара да уђе у рат против Турске, сту-пио је у контакт са грчком организацијом,„Хетерија”, чији је циљ био заједничкиустанак Грка, Срба и Бугара и стварањевелике балканске државе.

Са намером да покрене заједнич-ку борбу за ослобођење балканскихнарода, Карађорђе се почеткомлета 1817. тајно вратио у Срби-ју, после четворогодишњегборавка у Русији. Са њим јебио само његов верни пратилацНаум.

Скривен у Радовањском лугу,код Велике Плане, на поседу сеља-ка Драгића Вујкића, преко свога кумаВујице Вуличевића Карађорђе је поку-шавао да ступи у контакт са кнезом Ми-лошем Великим. Његов циљ био је устанаксвих балканских народа – за коначно осло-бођење од турског ропства.

Свестан да појавом Карађорђа падају уводу све дотадашње борбе у Другом српскомустанку, као и његови лични владалачки пла-нови, кнез Милош Велики није се одазвао по-зиву. У сукобу опречних политичких концеп-ција и у борби за власт припремао се да наре-ди убиство Карађорђа.

Наређење да се убије Карађорђе кнез јеиздао Вујици Вуличевићу, који је тај страшанзадатак поверио извесном Николи Новакови-ћу. Новаковић је Карађорђа убио секиром наспавању, пред само свитање 25. јула 1817. го-дине. Након што је усмртио уснулог вођу Пр-вог српског устанка, убица му је одсекао гла-ву и предао је вождовом куму Вујици Вуличе-вићу. Карађорђева одсечена глава убрзо јестигла у Београд, пред београдског пашу Ма-рашлију.

Мучко, кукавичко и монструозно убиствовеликог Карађорђа изазвао је велико незадо-вољство и тугу међу Србима. Милош се тимчином можда и ослободио Карађорђа, али јеи зачео тешку драму властите савести којаје у наредна два века у значајној мери опре-делила друштвене и политичке токове у Ср-бији...

Два века касније Карађорђево тело почи-ва у задужбини његовог унука краља ПетраПрвог Великог Ослободиоца. ƒ

1 . а в г у с т 2 0 1 7 .

16