МОДЕЛИ ПРАЋЕЊА И ПРОЦЕЊИВАЊЕ … Pavlovic.pdf · СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД Новица Павловић Страна 3 ПРЕДГОВОР Упркос

РЕПУБЛИКА СРБИЈА КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА БЕОГРАД

СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД

МОДЕЛИ ПРАЋЕЊА И ПРОЦЕЊИВАЊЕ БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ

У ФУНКЦИЈИ ОБЕЗБЕЂЕЊА И ЗАШТИТЕ ОДРЕЂЕНЕ ЛИЧНОСТИ

Ментор: Кандидат:

Проф. др Обрад Стевановић Новица Павловић

Београд, 2013. године


Новица Павловић Страна 2

КРИМИНАЛИСТИЧКО-ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА


МОДЕЛИ ПРАЋЕЊА И ПРОЦЕЊИВАЊЕ БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ

У ФУНКЦИЈИ ОБЕЗБЕЂЕЊА И ЗАШТИТЕ ОДРЕЂЕНЕ ЛИЧНОСТИ

ЧЛАНОВИ КОМИСИЈЕ:

_____________________________________

Проф. др Саша Милојевић, председник

_____________________________________

Проф. др Радомир Милашиновић, члан

_____________________________________

Проф. др Обрад Стевановић, ментор

Датум одбране: 25.10.2013.



ПРЕДГОВОР

Упркос организованим службама безбедности које ангажују бројне снаге и

средстава и предузимају разноврсне мере обезбеђења, током 20. века убијено је више од

стотину највиших државника и оштећено или уништено више стотина различитих

штићених објеката. У данашње време у свету готово да нема ни једне земље која није

организовала службу за обезбеђење одређених личности. У неким земљама ова служба је

потпуно самостална, док је у другим земљама у саставу других служби безбедности, као

њен посебан део. Органи и службе које се баве пословима обезбеђења одређених личности

стално прате изворе и облике активности који су усмерени на угрожавање њихове

безбедности и предузимају мере ради спречавања таквих активности. Да би мере снага

безбедности биле адекватне и сразмерне претњи, израђује се безбедносна процена

угрожености одређених личности.

С обзиром на то да се различити војни, полицијски и државни безбедносни органи

и установе баве обезбеђењем одређених личности, сваки од њих својим већим или мањим

делом, у свом делокругу рада, ангажован је и на пословима и задацима израде безбедносне

процене угрожености одређених личности.

Због недостатака научне и стручне литературе, тешко доступног домаћег и

иностраног штива које делимично обрађује ову проблематику, неуједначене праксе у

поступању, пропуста у праћењу и процењивању и њихових негативних последица, у

намери да се одговори на захтеве које ова област намеће при истраживању, на полемична

безбедносна питања, на оригиналан начин, презентовани су модели прећења и

процењивања безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређених

личности.

Велику захвалност исказујем ментору проф. др Обраду Стевановићу за његову

подршку у реализацији овог рада и пук. Стевану Ђуровићу проф. безбедности Школе

националне одбране ВРС за важне сугестије у реализацији овог рада. Посебну захвалност

дугујем својој породици за несебичну подршку и разумевање током школовања.



АПСТРАКТ

Као резултат чињенице да се угрoжавање одређених личности константно догађа,

што је у више наврата био случај и са државним функционерима Републике Србије, овој

проблематици се посвећује све већа пажња. У стручним расправама учествују

теоретичари, публицисти и лица која се пословима безбедносне процене баве

професионално.

У овом раду су презентовани резултати спроведеног истраживања на тему:

„Модели праћења и процењивање безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и

заштите одређене личности.“

Истраживање је било усмерено на трагање за одговором на питање: Који се модели

праћења и процењивања безбедносне ситуације могу применити у функцији ефективног и

ефикасног обезбеђења и заштите одређене личности.

Истраживањем су потврђене посебне, а тиме и основна хипотеза истраживања, која

гласи: Избор и примена одговарајућег модела праћења и процењивања безбедносне

ситуације као посебне менаџерске активности у безбедносним организацијама значајно

утиче на ефективност и ефикасност обезбеђења и заштите одређених личности.

Кључне речи: Модели, праћење, заштита, безбедност, безбедносна ситација, безбедносна

процена, штићена личност,



ABSTRACT

As a result of the fact that the threat to certain individuals is constantly happening, which has

repeatedly been the case with government officials of the Republic of Serbia, this issue is given more

and more attention. Theorists, publicists and people who deal professionally with security assessments

participate in professional debates.

Presented in this paper are the results of the research conducted on the topic: "Models of

monitoring and assessment of security situation in the function of security and protection of a certain

individual."

The research was focused on the search for an answer to the question: Which models of

monitoring and assessment of safety situation can be applied in the function of an effective and efficient

security and protection of a certain individual.

Research results support specific, and thus the basic hypothesis, which states: Selection and

application of appropriate models for monitoring and assessing the security situation as well as specific

management actions in the security organizations significantly affects the effectiveness and efficiency of

security and protection of certain persons.

Keywords: Models, monitoring, protection, safety, safety situation, safety assessment, protected

individual.



БИОГРАФИЈА

Рођен сам 11. децембра 1984. године у Сињу где је отац био војно лицев у ЈНА на

служби у гарнизону. Предшколски разред за основну школу завршио сам на острву

Ластово 1991. године. Након почетка рата у Хрватској, са мајком и млађим братом

одлазим у Лесковац, где су рођени моји родитељи, и завршавам прва три разреда школе. У

четвртом разреду преселили смо се у Крагујевац где сам завршио основну школу. Средњу

школу на смеру ветерине завршио сам у Свилајнцу у „Пољопривредно-ветеринарској

школи са домом ученика“. Након тога уписао сам Вишу школу унутрашњих послова у

Земуну 200.3/04. године.

Вишу школу завршио сам у року у трајању од шест семестара, као редован студент

на смеру Сузбијање криминалитета. Дипломирао сам 30. јануара 2007. године с темом

„Злоупотребе платних картица и социјални инжењеринг“, добивши оцену десет. Ради

израде дипломског рада обављао сам праксу у УКП-у МУП-а Републике Србије, под

руководстом начелника Одељења за високотехнолошки криминал, одакле сам у сврху

даљег усавршавања упућен на стажирање у неколико пословних банака у Београду:

„Комерцијалну банку“ , Bancа-у Intesa“ ,„Diners club internationalе“.

Полициjску aкадемију уписујем 2007/08. по старом плану и програму у трајању од

четири семестра, што такође завршавам у року, тј. дипломирао сам 8. септембра 2009.

године.

Даље школовање наставио сам на Специјалистичким студијама Криминалистичко

полицијске академије 2011. године на смеру Безбедносна заштита лица и имовине . Све

предвиђене испите положио сам са просечном оценом 7,87.

Од 11. јула 2011. запослен сам у МУП-у Републике Србије, на радном месту

оперативно-увиђајни послови у Полицијској управи за град Београд – Управа саобраћајне

полиције - Саобраћајна полицијска испостава за увиђаје саобраћајних незгода.



САДРЖАЈ:

Увод..........................................................................................................................9

Проблем истраживања и предмет истраживања............................................9

Циљеви истраживања.......................................................................................13

Хипотетички оквир истраживања...................................................................14

Методе истраживања........................................................................................15

Научна и друштвена оправданост истраживања...........................................15

1. Обезбеђење и заштита одређених личности................................................16

1.1. Основни појмови о обезбеђењу и безбедносној заштити лица.............18

1.2. Лица која уживају безбедносну заштиту................................................19

1.3. Носиоци и послови безбедносне

заштите одређених личности...................................................................21

1.4. Правни оквир.............................................................................................23

2. Праћење и процењивање безбедносне ситуације........................................24

2.1. Планирање као руководећа функција......................................................24

2.2. Предвиђање као фаза планирања – појам и значај.................................28

2.2.1. Приступи предвиђању и методе предвиђања....................................30

2.2.2. Квантитативне методе предвиђања....................................................31

2.2.3. Квалитативне методе предвиђања......................................................33

2.3. Праћење као техника и процењивање као посебна врста

предвиђања безбедносне ситуације – појам и процес...........................36

2.3.1. Безбедносне процене...........................................................................38

2.3.2. Методологија израде безбедносне процене......................................42



2.4. Праћење безбедносне ситуације..............................................................45

2.5. Модели процењивања безбедносне ситуације.......................................47

3. Примена модела „ОФС“ анализе у праћењу и

процењивању безбедносне ситуације...........................................................48

4. Примена модела „ПСПВ“ анализе у праћењу и процењивању

безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и

заштите одређене личности............................................................................52

5. Примена модела „SWOT“ анализе у праћењу и процењивању

безбедносне ситуације у функцији обезбеђења

и заштите одређене личности........................................................................58

6. Примена модела „Анализе ризика“ у праћењу

и процењивању безбедносне ситуације у функцији

обезбеђења и заштите одређене личности....................................................62

7. Примена модела „PESTLE“ у праћењу и

процењивању безбедносне ситуације у функцији

обезбеђења и заштите одређене личности....................................................67

Закључна разматрања........................................................................................69

Литература............................................................................................................72



УВОД

Проблем истраживања и предмет истраживања

Светску историју у последњих неколико векова обележио је веома велики број

различитих облика напада на владаре, државнике, политичке и војне личности, као и

објекте од посебног значаја (политичког, привредног, економског, војног, безбедносног и

др.). Из свега тога појавиће се јасна потреба за праћењем безбедносне ситуације као

основног показатеља безбедности одређене личности. Утицајни државници и државни

чиновници, затим богати појединци, криминалци, црквени поглавари, били су одувек

предмет интересовања и мета напада носилаца угрожавања који су најчешће атентатима,

отмицама, претњама, уценама, саботажама и сличним угрожавајућим делатностима

остваривали свој политички, идеолошки, лични или неки други циљ.

Може се слободно рећи да угрожавање безбедности најважнијих лица у држави

одувек представља средство борбе за власт или макар средство притиска на власт – оно

које се користи углавном у завршним фазама сукоба ниског интензитета или унутрашњих

побуна. У новије време долази до крупних промена у међународним односима.

Државници и њихово вођење политике даје им све већи значај у њиховим државама и

међународним односима. Због тога се јавља потреба да се поједине личности од изузетног

значаја за државу посебно обезбеђују како би им се обезбедили несметан живот и рад. Све

су чешћи сусрети државника када на малом простору долази до груписања више личности

од којих у извесној мери зависи функционисање држава, региона, па и целог света. Готово

по правилу, овакви скупови су увек пропраћени демонстрацијама, протестима и

негодовањем појединаца или организованих група људи који се не слажу са политиком

најутицајнијих државника. Зато учестала путовања шефова држава, председника влада,

делегација и других веома важних државних личности стављају пред службе безбедности

бројне и сложене задатке ради њиховог обезбеђивања и чувања. Ради њихове заштите у

веома различитим условима ангажује се велики број припадника службе безбедности,

материјалних, техничких и финансијских средстава. Све то указује на потребу развијања,

ефикасних модела праћења и процењивање безбедносне ситуације у функцији обезбеђења

и заштите одређене личности у различитим условима окружења.



И поред организованих и опремљених служби безбедности, ангажовање бројних

снага и средстава, као и предузимања разноврсних мера обезбеђења, у 20. веку убијено је

више од стотину највиших државника (председника, краљева, премијера, врло важних

личности) и оштећено или уништено више стотина различитих штићених објеката. Данас

у свету готово да нема ни једне земље која није организовала службу за обезбеђење

одређених личности. У појединим земљама ова служба је потпуно самостална, док је у

другим земљама у саставу других служби безбедности, као њен посебан део. Органи и

службе које се баве пословима обезбеђења одређених личности стално прате изворе и

облике активности који су усмерени на угрожавање њихове безбедности и предузимају

мере ради спречавања таквих активности. Да би мере снага безбедности биле адекватне и

сразмерне претњи, израђује се безбедносна процена угрожености одређених личности.

С обзиром на то да се различити војни, полицијски и државни безбедносни органи

и установе баве обезбеђењем одређених личности, сваки од њих својим већим или мањим

делом, у свом делокругу рада, ангажован је и на пословима и задацима израде безбедносне

процене угрожености одређених личности.

Процена безбедносне ситуације представља спону између прикупљања и обраде

података и доношења одлука у циљу спречавања нарушавања безбедности одређених

личности.1 Таква безбедносна процена је основ за доношење одлука и израду плана

обезбеђења, тј. документа који конкретно дефинише мере које треба предузети ради

заштите одређених личности. Наиме, ваљаност обезбеђења зависи између осталог од

ваљаности одлуке. Најзад, она зависи од квалитета процене, што је уједно својеврстан

индикатор потребе за унапређење начина безбедносног процењивања и садржаја

безбедносних процена. Обезбеђење одређених личности заснива се на безбедносној

процени угрожености, јер је она основа одређивања циљева, задатака и носилаца заштите.

Бројни аутори сматрају да се у процесу састављања безбедносне процене ипак

морају користити јасно дефинисани и одређени модели праћења безбедносне ситуације,

једнообразни за конкретне, типске услове обезбеђења личности.

1 Упоредити: Крстић, С., Безбедносна процена угрожености одређених личности, Миленијум груп, Београд,

2012, стр. 65.



„Издвајајући основне чиниоце безбедносног процењивања угрожености

одређених личности, дошло се до закључка да проблем у суштини, поред осталог, чини:

1. Непостојање јединствене методологије за израду безбедносне процене

угрожености одређених личности,

2. непостојање јединственог става о садржају безбедносне процене угрожености

одређених личности,

3. Непостојање сагласности око тога који су модели безбедносне процене

оптимални у одређеним безбедносиним условима.“2

Према претходним сазнањима, садржај безбедносних процена је, у зависности од

носилаца који их израђују, разноврстан и несистематизован што доводи до тога да се

безбедносне процене садржајно разликују и није потпуна. Поједине безбедносне процене

анализирају само носиоце угрожавања, друге начине угрожавања, треће просторне и

временске услове, а неке комбинацију наведених. Ова научна знања су до сада била

позната, али није проверено како утичу на безбедносну процену угрожености. Из

досадашње праксе познато је да се подаци потребни за анализу и израду безбедносне

процене могу прикупити на различите начине. У зависности од начина прикупљања

зависи квалитет, квантитет и брзина информација. Било је непознато на који начин је

могуће унапредити безбедносну процену угрожености одређених личности.

Упркос томе а полазећи од недостатка научне и стручне литературе, тешко

доступног домаћег и иностраног штива које делимично обрађује ову проблематику,

неуједначене праксе у поступању, пропуста у праћењу и процењивању и њихових

негативних последица, ово истраживање је било усмерено на тражење одговора на

питање: Који се модели праћења и процењивања безбедносне ситуације могу применити у

функцији ефективног и ефикасног обезбеђења и заштите одређене личности?

Полазећи од претходно одређеног проблема истраживања, прелиминарно одређење

предмета могло би се дефинисати као: Оптимални модели праћења и процењивања

безбедносне ситуације као менаџерске активности у функцији обезбеђења и заштите

одређене личности.

2 Исто., стр. 69.



У теоријском смислу, предмет истраживања је одређен дефиницијама следећих

појмова: безбедност, угрожавање безбедности, претња безбедности.

Безбедност је дефинисала Организација уједињених нација 1986. године, а

предметна дефиниција гласи: „Безбедност је стање у коме државе сматрају да нема

опасности од војног напада, политичког притиска или економске присиле, тако да могу

слободно да се развијају и напредују.“3 Током развоја науке о безбедности дошло се до

закључка да безбедност није само стање, већ и процес.

Угрожавање безбедности је сваки непредвиђени догађај, односно случај,

понашање, насилно деловање човека, природе или техничких система у дужем или краћем

временском периоду значајног облика, који чини конкретну опасност, односно угрожава

живот и/или имовину, а може резултирати губицима живота и/или средстава и објеката.

Претња безбедности је било који облик угрожавања (напад, упад, крађа, отмица,

атентат, убиство и сл.) који може проузроковати нарушавање безбедности.

Анализа претње представља процену сваке стварне и реалне или потенцијалне

претње.

Анализа последица је скуп мера и поступака који обухватају однос и узајамну везу

између потенцијалних претњи, вредности које морају бити заштићене, вероватноће

могућих остварења тих претњи и последица насталих због губитака.

Под појмом одређена личност подразумева се оно лице које је од стране надлежних

државних органа одређено да се над њим спроводе мере безбедносне заштите. Под

његовом заштитом подразумева се скуп планских оперативно-техничких мера, радњи,

поступака и снага које предузимају надлежне службе безбедности ради неутралисања или

смањења разних ризика и опасности које прете његовој безбедности.

Угроженост одређених личности чини сваки непредвиђени догађај, случај,

понашање, насилно деловање човека, природе или техничких система, који доводе у

опасност живот лица које се обезбеђује.

Безбедносна процена угрожености одређених личности представља скуп сазнања о

постојећој и потенцијалној претњи одређених личности, која се стичу учешћем одређених

субјеката који су одговорни за безбедност појединих личности и која се оцењују у

3 Драгишић, З., Безбедносни менаџмент, Службени гласник, Београд, 2007, стр. 87.



одговарајућем поступку. Она представља процену сваке реалне или потенцијалне претње

по лице које се обезбеђује. Овом проценом се сагледава постојећи проблем и предвиђа

кретање у области безбедности. Одсуство предвиђања прати и нужно одсуство

правовремених заштитних мера снага безбедности.

Као резултат чињенице да се угрожавање одређених личности константно догађа,

што је у више наврата био случај и са државним функционерима Републике Србије, овој

проблематици се посвећује све већа пажња. У стручним расправама учествују

теоретичари, публицисти и лица која се пословима безбедносне процене баве

професионално. Под одређеном личношћу подразумева се она личност која је од стране

надлежних државних органа одређена да се над њом спроводе мере безбедносне заштите.

Под заштитом одређене личности подразумева се скуп планско оперативно-техничких

мера, радњи и поступака које предузимају надлежне службе безбедности ради

неутралисања или смањења разних ризика и опасности које прете њеној безбедности.

Заштита представља процес коме је циљ смањење или неутралисање ризика

изазваних потенцијалним дејством идентификованих претњи.

Безбедносна процена представља аналитичко-синтетски, оперативно-стручни и

најчешће, стратегијски документ. Аналитичко процењивање стања безбедности односи се

на дефинисање и међусобно упоређивање свих негативних безбедносних појава

(потенцијални носиоци угрожавања, њихове активности, намере, вероватноћа деловања),

као и сопствене могућности решавања безбедносних проблема.

Предмет рада се у временском одређењу односи на савремене услове, док је у

просторном смислу, истраживање универзално.

У дисциплинарном одређењу предмета, реч је о интердисциплинарном

истраживању тежишно позиционираном у област наука безбедности и организациона

наука и наука о менаџменту.

Циљеви истраживања

Научни циљеви овог истраживања су опис и класификација модела праћења и

процењивања безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене

личности.



Проширивање постојећег фонда теоријских знања о моделима праћења и

процењивања безбедносне ситуације и о ситуационој примени тих модела приликом

процењивања угрожености одређених личности, свакако је један од практичних циљева

овог рада.

Поред тога, практични циљ овог истраживања огледа се и у томе што његови

резултати могу имати позитиван утицај на квалитет плана обезбеђења и унапређење мера

обезбеђења одређених личности, чиме се њихова заштита подиже на виши ново.

Хипотетички оквир истраживања

Хипотетичким оквиром истраживања обухваћена је једна општа и седам посебних

хипотеза.

Општа хипотеза

Избор и примена одговарајућег модела праћења и процењивања безбедносне



Посебне хипотезе

1. Обезбеђење и заштита одређених личности део је делокруга одређених

безбедносних организација.

2. Праћење и процењивање безбедносне ситуације представља посебно значајну

менаџерску активност у обезбеђењу и заштити одређених личности.

3. Модел „ОФС“ анализе (Окружење, организациона Функција и организациона

Структура) оптималан је за континуирано (текуће, свакодневно) праћење и

процењивање безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите


4. Модел „ПСПВ“ анализе (Противник, сопствене Снаге, Простор и Време)

оптималан је за праћење и процењивање безбедносне ситуације у функцији

обезбеђења и заштите одређене личности, поводом безбедносног задатка и у ad

hok ситуацијама.



5. Модел „SWOT“ анализе (предности, слабости, претње и прилике), оптималан је

за праћење и процењивање безбедносне ситуације у функцији израде општих

стратегијских планова за обезбеђење и заштиту одређене личности.

6. Модел „АР“ (Анализе ризика) оптималан је за процењивање безбедносне

ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене личности од конкретних

идентификованих облика (ризика) њиховог угрожавања.

7. Модел „PESTLE“ анализе (Политичко, Економско, Социјално, Технолошко,

Правно и Еколошко окружење), оптималан је помоћни модел анализе општег

окружења у оквиру примене претходних модела у процесу праћења и

процењивања безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите


Методе истраживања

Узимајући у обзир специфичности и обим проучаваног предмета истраживања у

овом раду, коришћене су различите методе како би се задовољили основни методолошки

захтеви – објективност, поузданост, општост и систематичност. У циљу доказивања или

оспоравања постављених хипотеза коришћене су: методе анализе и синтезе, индукције и

дедукције, анализе садржаја, статистичка и метода дескрипције и компарације.

Извори података о безбедносној процени и појавама које на њу утичу, пронађени

су, углавном, у пракси стварних или симулираних безбедносних појава и у сазнању о тим

појавама (теорији). Подаци добијени применом метода испитивања, посматрања и анализе

садржаја комбиновани су са општим и посебним научним методама и чине основни извор

података у поступку закључивања и верификацији научних претпоставки.

Научна и друштвена оправданост истраживања

Научна оправданост овог истраживања се огледа у проширивању и продубљивању

знања о питањима повезаним са предметом истраживања на нивоу научне дескрипције и у

омогућавању даљих истраживања у области безбедносне процене угрожености одређених

личности.



Другачије речено, научни допринос овог рада огледа се у објашњењу

истраживаних појава, повећању теоријског фонда знања, провери постојећих знања о

утицају аналитичке подршке на руковођење у полицији, решавању сродних и

идентификацији нових научних проблема и унапређењу методологије њиховог

истраживања, док се стручни допринос истраживања односи на:

1. Поједностављење и убрзавање процеса у одлучивању,

2. Благовремено уочавање неповољних чинилаца,

3. Уједначавање праксе и уважавање ситуације.

Његова друштвена оправданост огледа се у могућности унапређења квалитета

безбедносних процена, у могућности едукације лица и безбедносних служби, које се баве

безбедносном проценом угрожености одређених личности, и могућности ситуационог

приступа изради безбедносне процене. Такође, рад може послужити за измене и допуне

правила и упутстава која третирају предметну област, јер ће се адекватном безбедносном

проценом угрожености одређених личности, повећати степен заштите и њихова

безбедност.

Могућност унапређења квалитета безбедносне процене угрожености одређених

личности може се дефинисати као остварљивост напретка у квалитету будућих у односу

на квалитет постојећих безбедносних процена Условљена је начином израде и садржаја

безбедносне процене угрожености одређених личности.

1. ОБЕЗБЕЂЕЊЕ И ЗАШТИТА ОДРЕЂЕНИХ ЛИЧНОСТИ

Да би се супротставила активностима које угрожавају постојеће државно и

друштвено уређење, не само од унутрашњих политичких противника који делују против

уставних позиција (сепаратизам и тероризам), него и од одређених субверзивних

активности спољних противника, држава оснива специјализоване установе и организације

у оквиру свог апарата ради вршења заштитне функције. Тако су, осим

контраобавештајних, обавештајних и других служби задужених за супротстављање

деловању унутрашњег и спољашњег противника, временом настале и службе обезбеђења

које се баве заштитом одређених личности и објеката у којима они бораве.



У оквиру свог делокруга, специјализоване службе примењују специфична средства,

мере и радње ради безбедносне заштите одређених личности и објеката које они користе.

Tу спадају обавештајни и контраобавештајни послови, послови непосредне заштите –

обезбеђења одређених личности које они користе, превентивно техничке мере и

радње (противдиверзионе, противпожарне, превентивне биохемијске мере заштите), као и

здравствене мере заштите. Ти послови се обављају плански и систематски, и то пре свега

прикупљањем информација о евентуалној угрожености. Стручност и ефикасност у

вршењу тих послова представљају најзначајније факторе остварења безбедносне заштите.4

Безбедносна заштита одређених личности представља, с једне стране, саму

делатност којом се штите одређене личности, а с друге стране, механизам којим се та

делатност реализује, тј. субјекте који обављају послове безбедносне заштите.

Може се закључити да безбедносна заштита одређених личности представља

правним прописима предвиђен и уређен делокруг надлежности, права и дужности

субјеката безбедности, у склопу безбедносно-обавештајних система државе који

систематски прикупљају, обрађују и презентују обавештајна сазнања и спроводе друге

мере и радње, сa циљем да се обезбеди највиши степен заштите одређених личности, тј.

представља целокупну делатност којом се спречава и сузбија појава угрожавања – претње

одређеним личностима које штите.

Основни задатак специјализованих служби за обезбеђење одређених личности је

заштита интегритета особа које се штите. Да би се успело у томе, мора да постоји

адекватан систем безбедносне заштите.

Обавештајне, безбедносне и друге специјализоване установе представљају основу

превентивне заштите и већина њих делује у складу са јасно дефинисаним стратегијама

националне безбедности. Стручност и ефикасност у вршењу тих послова представљају

најзначајније факторе остварења безбедносне заштите.

Новије поље делатности специјализованих служби за обезбеђење јесте сарадња са

појединим службама безбедности других земаља, у циљу борбе против свих облика

угрожавања, а у интересу опште безбедности. Основни предуслов постизања вишег нивоа

4 Белић, М., Васић, М., „Историјско-правни аспект послова обезбеђења одређених личности и објеката“,

Безбедност, бр. 1‒2/2009, Београд, стр. 105‒118.



безбедносне заштите је, пре свега, усклађеност у планирању и реализацији заштите, кроз

координацију свих елемената у систему обезбеђења.

Из наведеног може да се закључи да безбедносна заштита одређених личности

представља веома сложен задатак за сваку специјализовану службу обезбеђења.

Историја је показала да функционална и квалитетна безбедносна заштита

одређених личности и објеката мора да се састоји од вишеструко међусобно повезаних

елемената: нормативно-правне регулативе у области безбедносне заштите одређених

личности и објекта (уредбе и упутства), усклађености у планирању и реализацији заштите,

кроз координацију свих елемената у систему безбедносне заштите, организацијског

устројства специјализованих служби за обезбеђење и сталног побољшања кадровских и

техничких услова рада специјализованих служби.

1.1. Основни појмови о обезбеђењу и безбедносној заштити лица

Обезбеђење представља организовану и планску примену мера, радњи и средстава

у циљу заштите од угрожавања одређених личности.

Заштита представља процес коме је циљ смањење или неутралисање ризика

изазваних потенцијалним дејством идентификованих претњи. Заштита одређених

личности које се безбедносно штите предузима се у склопу јединственог система заштите,

сходно позитивним прописима и обухвата усклађену делатност свих органа и служби

безбедности, као и других субјеката који учествују у заштити а која предузимају, свака у

оквиру своје надлежности, одговарајуће радње и мере у циљу потпуније заштите

одређених личности.

Непосредна заштита лица која се безбедносно штите, као део система безбедносне

заштите, представља скуп мера и радњи које планирају и предузимају делови

специјализоване службе за обезбеђење – оперативни тимови, ради спречавања сваког

покушаја угрожавања њихове личне безбедности, тј. елиминисање или смањење разних

облика угрожавања и других опасности који прете личности која се штити. Она

представља процес коме је циљ смањење или неутралисање ризика изазваних

потенцијалним дејством идентификованих претњи, што се постиже благовременим

откривањем и елиминисањем постојећих или предстојећих појава и процеса који су



усмерени на угрожавање лица која се безбедносно штите, кроз стално физичко присуство,

тј. као стална пратња приликом кретања пешке, аутомобилом или неким другим

превозним средством у земљи и иностранству, и у ситуацијама када бораве у одређеним

објектима, на јавним манифестацијама, скуповима и др.

Лични пратилац је одговоран за непосредно обезбеђење лица која се безбедносно

штите у свим приликама: кретање пешице, аутомобилом или другим превозним

средствима, током боравка у одређеним објектима, путовања у земљи и иностранству, као

и приликом присуствовања одређеној свечаности, јавним скуповима. Задатак личног

пратиоца је да визуелно посматра понашање лица у непосредној околини ради

благовремене интервенције. Посебну пажњу обраћа на руке пролазника и присутних лица.

У вези са активностима безбедносне заштите сачињавају се планови обезбеђења.

Свако обезбеђење има своје особености на које би требало посебно обратити пажњу, осим

заједничких обележја у примени одговарајућих мера дефинисаних планом обезбеђења.

План мера обезбеђења представља кључни документ у процесу припреме и реализације

свих активности које су у вези са обезбеђењем. Планови обезбеђења сачињавају се за сва

места која се редовно користе и непрестано анализирају и допуњују. Све договорене мере

прецизиране планом спроводе се савесно, одговорно и дисциплиновано, било да се ради о

појединачним радњама или заједничким активностима (које подразумевају одређену

координацију и синхронизацију).

Безбедносни ескорт представља одређен број посебно опремљених моторних

возила са припадницима специјализоване јединице за заштиту који задатак обављају у

покрету ‒ аутомобилима, мотоциклима или другим превозним средством, ради

спречавања непосредног напада на личност која се штити, односно на возило у којем се

она налази.

1.2. Лица која уживају безбедносну заштиту

Одређеним личностима која уживају безбедносну заштиту сматрају се она лица

која су од стране надлежних државних органа одређена да буду штићена.



Уредбом о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката

одређују се послови безбедносне заштите одређених лица и у члану 2 се наводи да су та

лица:5

1. Председник Републике;

2. Председник Народне скупштине;

3. Председник Владе;

4. Министар спољних послова;

5. Министар одбране;

6. Министар унутрашњих послова;

7. Начелник Генералштаба Војске Србије;

8. Директор Безбедносно-информативне агенције;

9. Директор Војнобезбедносне агенције;

10. Директор Војнообавештајне агенције;

11. Директор полиције;

12. Страни државници – носиоци највиших државних функција током службених

посета Републици Србији;

13. Носиоци највиших правосудних функција и други државни функционери у

зависности од процене угрожености, а по препоруци Бироа за координацију

рада служби безбедности.

По одредбама ове уредбе, право на безбедносну заштиту у трајању од шест месеци,

по престанку функције, имају:6

1. Председник Народне скупштине;

2. Председник Владе;

3. Министар спољних послова;

4. Министар одбране;

5. Министар унутрашњих послова;

6. Директор Безбедносно-информативне агенције;

5 „Уредба о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката“, Службени гласник РС,

број 72/2010. 6 Исто.



7. Директор Војнобезбедносне агенције;

8. Директор Војнообавештајне агенције;

9. Директор полиције;

10. Начелник Генералштаба Војске Србије.

Председник републике, по престанку функције има право на безбедносну заштиту

која се регулише посебним законом. Под пословима безбедносне заштите, у смислу ове

уредбе подразумевају се:

1. Мере контраобавештајне заштите;

2. Превентивно-безбедносне мере;

3. Мере превентивно-техничке заштите;

4. Мере физичке заштите;

5. Мере превентивно-медицинске заштите.

1.3. Носиоци и послови безбедносне заштите одређених личности

Безбедносна заштита штићених личности у Републици Србији подразумева

јединствени систем и обухвата усклађеност рада МУП-а, Безбедносно-информативне

агенције (БИА), Војнобезбедносне агенције (ВБА), Војне полиције и јединица Војске

Србије. За безбедност штићених личности у Републици Србији задужено је, према неким

проценама око 2.000 припадника државних безбедносних служби. Према подацима МУП-

а Србије, Управа за обезбеђење овог министарства броји око 1.300 припадника. Осим њих

о безбедност штићених личности и објекта гарантују и припадници специјалних јединица

полиције из Жандармерије, Специјалне антитерористичке јединице (САЈ) и

Противтерористичке јединице (ПТЈ). За безбедност штићених личности гарантује у

оквиру својих надлежности и Управа криминалистичке полиције (УКП).

У информатору МУП-а, који је објављен на интернет страници овог министарства,

наведено је да САЈ, између осталог, обезбеђује зграду амбасаде САД-а, амбасадора САД-а

и његову резиденцију, као меру посредног обезбеђења личности. Жандармерија је, према

истим информацијама, ангажована и на обезбеђењу дипломатско-конзуларних

представништава и објеката од посебне важности као што су Окружни затвор у Београду,



посебних притворских јединица београдског Специјалног суда, посебног одељења

Казнено-поправног завода у Пожаревцу, резиденције амбасадора САД-а и амбасада САД-

а, Израела, Немачке, Хрватске, Канаде, Велике Британије, Турске, Италије, Русије, и Белог

двора. У складу са посебним наређењима, Жандармерија се ангажује и на обезбеђењу

домаћих и страних државних личности и делегација и особа, које учествују у кривичним

поступцима.

Противтерористичке јединице су, између осталог, ангажоване на обезбеђењу

посебно штићених личности и објеката од значаја.

Свакодневно се за потребе особа под заштитом ангажује велики брпј возила, међу

којима су и специјална VIP и „С“ возила са посебним системима заштите која подразумева

непробојна стакла, гуме отпорне на метак и боцу са кисеоником. За потребе обезбеђења

користе се и стандардна возила полицијских патрола.

Број људи који ће бити ангажовани, као и број возила и друге опреме који ће се

користити у сврху нечије безбедности зависи од процене, односно степена безбедности

који се одређује за сваку особу посебно. Оперативни тимови, чији број зависи од

безбедносне процене, штите личност од било ког угрожавања неке особе из непосредне

близине до средњих дистанци, 360 степени око штићене особе. Осим тога, чланови тима

имају задатак и да по потреби евакуишу штићену особу – кажу у полицији.

Уредба владе дефинише који су то послови безбедносне заштите, шта они

обухватају и ко се њима бави. Ти послови обухватају контраобавештајну заштиту,

превентивно-безбедносне мере, мере превентивно-техничке заштите, физичку заштиту и

превентивно-медицинску заштиту. За контраобавештајну заштиту задужена је БИА, осим

за особе и објекте у надлежности Министарства одбране, које контраобавештајно штити

ВБА. Превентивно-техничка заштита подразумева, између осталог, откривање и уклањање

минско-експлозивних, радиоактивних и других опасних материја. Њу обавља МУП

Србије, осим објеката заштите Министарства одбране које врши Војна полиција.

Осим за припаднике и објекте војске која брине о њима, о физичкој безбедности

осталих штићених личности је одговоран МУП. Превентивна медицинска заштита

подразумева налажење микробиолошких, хемијских и радиолошких материја штетних за

здравље и живот људи и за овај посао су задужене специјализоване установе у сарадњи са



МУП-ом, осим у случају војске када је та сарадња усмерена на Министарство одбране.

МУП обавља и физичко обезбеђење објеката и простора за потребе БИА-е.

Недавно је један од примера сарадње безбедносних служби доспео у жижу

јавности. Средином фебруара ове године МУП Србије је саопштио да је БИА преко

Дирекције полиције обавестила премијера и министра унутрашњих послова, да је на

авиону којим је требало да се тада врати из Ирске могућа диверзија. Безбедносно

информативна агенција је известила да вође појединих криминалних кланова настоје да за

интересе својих чланова, уз помоћ особа које имају приступ авиону владе, изазову квар на

летелици премијера.7 Ова информација је за јавност, осим тога што је била

узнемиравајућа, била исто тако и изненађујућа, јер грађани Србије не памте да је нешто

слично раније објављивано, а испоставило се да је то регуларна пракса и нешто што

службе свакодневно раде.

1.4. Правни оквир

Период након распада СФРЈ карактерише изузетно „слаба“ законска регулатива у

области обезбеђења одређених личности. У овом периоду нису донети одговарајући

прописи који би целовито правно уређивали надлежност и овлашћења органа и служби

безбедности у заштити одређених личности, већ је та област регулисана појединим

прописима који, директно или индиректно, регулишу заштиту одређених личности. У

савременом правном систему Републике Србије постоје следећи прописи који се односе на

заштиту одређених личности:

1. Закон о посебним правима и дужностима председника републике,8 којим се

регулишу поједина права и дужности председника, као и поједини облици заштите

за време трајања и након престанка председничке функције.

2. Упутство о начину обављања послова обезбеђења личности и објеката,9 које је

1995. донео министар унутрашњих послова. Поменутим упутством се ближе

одређују мере и радње које се предузимају ради заштите одређених личности и

7 Белић, М., „Оперативни тим у непосредној заштити одређених личности“, Часопис НБП, број 2, Београд,

2009, стр. 227‒243. 8 „Службени гласник РС“, бр. 49/99, 11/01 и 34/01

9 „Службени гласник РС“, брoj 12/09



објеката. Kao носилац пословa координације, усклађивањa мера и радњи заштите,

одређен је Ресор државне безбедности, VI Управа и Управа полиције.

3. Упутство о начину обављања послова обезбеђења личности и објеката10

01 број:

7350/2003 од 5. 9. 2003), које је донео министар унутрашњих послова 2003. године.

Поменутим упутством се прецизирају радње и мере које се предузимају ради

заштите одређених личности и објеката. Носилац послова координације и

усклађивања мера и радњи је Управа за обезбеђење одређених личности и објеката.

4. Уредба о одређивању послова безбедносне заштите коју непосредно врше

Министарство унутрашњих послова, Безбедносно-информативна агенција, војно-

безбедносна агенција и Војна полиција. којом се ближе одређују послови

безбедносне заштите одређених личности и објеката које непосредно врше органи

надлежни за безбедносну заштиту. Такође је таксативно наведено која све лица, и

по престанку функције, имају право на безбедносну заштиту.

5. Уредба о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката.11

2. ПРАЋЕЊЕ И ПРОЦЕЊИВАЊЕ БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ

2.1. Планирање као руководећа функција

Најстарија видљива манифестација мeнаџмента је забележена у појави вође, више

или мање спонтано насталих група људи у борби за опстанак. Све до данас вођство је

иманентно свим облицима организовања људи. Динамички развој индустријске

производње створио је специфични амбијент у коме је вођству намењено изазовно место.

Све софистициранију технолошко-техничку основу и организациону структуру прожимају

психо-социолошки аспекти, менталитет, традиције и култура људи, као доминантни

носиoци активности. У таквим условима феномен вођства добија на сложености, а због

растућих изазова и на значају.

10

Упутство о начину обављања послова обезбеђења личности и објеката 01 број:

7350/2003 од 5. 9. 2003 11

„Службени гласник РС“, брoj 72/2010



Проучавање феномена вођства може се грубо поделити на:

1. Класични приступ,

2. Бихејвиорални приступ и

3. Контигенцијски приступ.

У суштини, не ради се о потпуно подвојеним приступима, већ о продубљивању и

обогаћивању поимања вођства у складу са новим сазнањима. Руковођење, у општем

облику можемо дефинисати као процес усмеравања кадровских потенцијала организације,

или, као способност једне или више особа – руководилаца да кроз међусобну сарадњу,

комуницирање и распоређивање, утиче на радно ангажовање и мотивацију других радника

– подређених, да ефикасније изражавају постављене задатке и доприносе остварењу

организационих циљева. Функција вођења обухвата скуп различитих задатака

координације и мотивације, усмерених на ефикасније коришћење кадровских ресурса

организације. Руковођењем се координирају права, овлашћења и обавезе радника и

руководилаца – надређених и подређених.

Многе дефиниције руковођења заснивају се на формалним релацијама надређени–

подређени, које постоје у оквиру организационе хијерархије. Руковођење, међутим

укључује и неформалне односе. Проблем неформалних односа је посебно значајан за

истраживање ефикасности прве линије руковођења – линије надзора.

Извршиоци руководеће функције су појединци или групе с посебним

организационим статусом на појединим организационим нивоима. Руководиоци имају

различите позиције и ауторитет у организационој хијерархији. Њихову ефикасност

условљава скуп различитих и међузависних варијабли. Руковођењем се делује на:

продуктивност рада, обим и квалитет производа и услуга, мотивацију радника,

благовременост извршавања радних задатака, узроке незадовољства код радника,

повећање осећаја припадности радника организацији и сл. Овом функцијом усмеравају се

радници да ефикасније користе остале организационе ресурсе: материјал, опрему,

енергију и новац. „Радни капитал“ организације се боље оплођује кроз ефикасне акције

руководилаца.



Истраживање и развој руководеће функције представља примарни задатак модерне

организације. Само ефикасна руководећа функција и способни руководиоци могу да, у

борби с конкуренцијом, обезбеде раст, развој и дугорочну стабилност организације. Ови

елементи усмеравају се кроз пет основних функција руковођења:

1. Планирање (планирање развоја рада и кадрова),

2. организовање (организовање рада, делегирање и расподела послова и

стимулисање радника),

3. утврђивање и спровођење кадровске политике (пријем, обука, заштита и

напредовање),

4. вођење (комуницирање) с радницима и

5. контрола и вредновање радних резултата.

Планирање је значајна руководећа функција у оквиру које се дефинише шта ће се

радити, када, на који начин и с којом ефикасношћу. Функцијом планирања прво се

дефинишу циљеви, а затим се сваки појединачни циљ рашчлањује на радне задатке.

Утврђени радни задаци омогућавају да се дефинише обим посла, број и структура

потребних радника, место, време и неопходни ресурси за реализацију послова.

Као сталну менаџерску функцију, а у складу са нама потребним теоријским

одређењем, планирање чине три међусобно повезане фазе, и то:12

1. Предвиђање,

2. одлучивање и

3. израда планова.

Да би опстали или напредовали, искористили прилику или изазов, избегли штету

или неуспех, људи су инстиктивно гледали у неизвесну будућност. Иако има исти циљ,

планирање је више од људског инстинкта или рефлекса. Бројни трагови старих

цивилизација сведоче о томе да планирање као свесна, више рационална него

инстинктивна делатност људи, постоји хиљадама година.13

12

Стевановић, О., Безбедносни менаџмент, КПА, Београд, 2012, стр. 76. 13

Исто.



Настанак и развој планирања као посебне активности менаџера заснован је на

њиховој потреби да континуираним и систематичним размишљањем о будућности

сопствених организација и њиховог окружења пре непосредног (извршног) реаговања на

одређене појаве, догађаје, прилике, изазове, ризике и претње. Планирањем се, такође,

задовољавају потребе организација и појединаца у њима да функционишу у уређеном

систему. Оно је најбољи начин да се одреде прави циљеви, начин и неопходна средства да

се стигне до њих.14

Планирање се најчешће дефинише као стална и свесна мисаоно-стваралачка

активност менаџера, којом се утврђују (формулишу, бирају) организациони циљеви и

проналазе (одређују) најбољи начини (правци акције) за њихово остварење у будућности.

Једноставније речено, планирањем се одређује шта и како треба урадити „сутра“, на

основу тога шта је познато „данас“. Оно помаже менаџерима и организацијама да се

припреме за неизвесну будућност и да проактивним деловањем избегну стихијност,

изненађења и реактивно поступање. Тиме се стварају услови да организације не следе

догађаје, већ да иду испред њих или њима у сусрет.

Суштински, планирањем се неизвесна будућност организација чини извеснијом и

успешнијом, због чега се оно, с разлогом, одређује и као неизоставна, примарна и

суштинска активност менаџера, која претходи извршењу сваког задатка. Реч је о сталном

процесу у оквиру којег менаџери, у „садашњости“, припремају и усмеравају организације

ка сигурнијем, ефективнијем и ефикаснијем деловању и остваривању организационих

циљева у будућности.

Међутим, да би се будућност развијала као што је планирано, само планирање није

довољно. Њиме се, за дефинисану мисију и визију, одређују конкретни циљеви и главни

правци деловања организације, тако што се дају одговори на питања: шта је потребно да

се уради, ко, када, где и како то треба да уради. Тиме се, међутим, само иницирају

конкретне акције које треба да доведу до реализације дефинисаних циљева, али се сама

реализација тих циљева не постиже. Неопходност да се планови и остваре подразумева

повезаност, испреплетеност и међусобну условљеност функције планирања са осталим

менаџерским функцијама. Пре свега, планирање је прва и основна безбедносна функција,

14

Исто.



на основу које се дефинишу и реализују и остале безбедносне функције (организовање,

вођење, контрола), без којих је немогуће остварити планиране циљеве. Док су остале

менаџерске функције условљене планирањем, реализација планских одлука условљена је

осталим менаџерским функцијама. Након што иницира конкретне акције, планирање се

трансформише у следеће менаџерске функције, у којима елементи плана, односно,

планиране вредности, добијају карактер и значај референтних вредности. Тако се добрим

планирањем стварају услови за успешну контролу тока догађаја и правовремено

одлучивање.

Резултат предвиђања (прогнозирања, процењивања) будућности окружења и

организације су планске претпоставке. Резултат одлучивања су планске одлуке, а

резултат израде планова су конкретни планови. Реализацијом планских одлука (планова),

безбедносне организације остварују своју мисију, односно разлоге сопственог постојања.

Циљеви, укључујући посебно мисију, визију и вредност, основне су и најважније

планске одлуке организација, које дају смисао њиховом постојању. Остале планске одлуке

(планови), служе реализацији организационих циљева. Најважније од њих су:15

1. Политике, правила и процедуре, којима се планирају организационе делатности

рутинског и репетитивног карактера;

2. Планови, програми, распореди и пројекти, којима се планирају активности

нерутинског и нерепетитивног карактера и

3. Стратегије као специфичне и значајне планске одлуке којима се бирају

дугорочни циљеви и основни правци организационог деловања.

2.2. Предвиђање као фаза планирања – појам и значај

Предвиђање догађаја у будућности одувек је изазивало велику пажњу људи. Њиме

се установљава неко будуће стање, токови неке акције, стање и активности извођача те

акције. Иако имају различита искуства са временом, људима је углавном познато шта је то

временска прогноза. Они често имају потребу да знају, да ли ће следећег дана падати киша

или снег и каква ће температура бити током дана. Када крећу на посао или на пут, људи

обично погледају кроз прозор да би прогнозирали какво их време очекује. Ако је облачно,

15

Исто., стр. 76.



они ће претпоставити да ће падати киша, због чега ће одлучити да понесу кишобран. У

супротном, кренуће без кишобрана. У оба случаја они имају претпоставке о томе шта их

очекује у будућности, на основу чега одлучују шта треба да ураде.

На сличан начин различити институти, заводи, агенције, бирои и друге владине и

невладине организације професионално предвиђају догађаје у будућности. Временска

прогноза коју сачињавају јавни заводи, па и посебни привредни субјекти, пример је

корисног предвиђања догађаја од значаја за свакодневни рад појединих организација и за

живот човека, док је предвиђање резултата парламентарних и других избора одавно

постало садржај јавног информисања грађана. Примењујући исту логику менаџери у

организацијама предвиђају (процењују) вероватни развој појава и догађаја у окружењу,

увек када настоје да планирају деловања своје организације у будућности.

Као први корак у процесу планирања и у целокупном процесу менаџмента,

предвиђање има наглашен значај за успех менаџмента, посебно у безбедносним

организацијама.16

Значај те менаџерске активности произилази из њеног наглашеног

утицаја на остале фазе планирања као и на остале менаџерске функције са којима је

испреплетана на различите начине. Предвиђање претходи одлучивању и представља основ

благовременог и квалитетног одлучивања, а тиме и основ квалитетног планирања,

организовања, координације и контроле организационих активности.

Полазећи од тога, предвиђање се дефинише као мисаоно-аналитичка активност

менаџера којом се детаљно и систематично истражују сви аспекти будућности ради

сагледавања њиховог утицаја на доношење планских одлука у садашњости. Суштински,

то је менаџерска активност којом се утврђује (предвиђа, процењује, мери) вероватноћа

настанка и развоја будућих стања, појава или догађаја и њихов утицај на промене у

окружењу и на организационе активности (у садашњости и будућности), односно на

доношење менаџерских одлука и планова (у садашњости) и на начин деловања

организација (у будућности).

Краће речено, предвиђањем се утврђује вероватноћа да ће се „догађаји (стања,

појаве) догодити“, ради доношења (избора) најбољих планских одлука о начину будућег

деловања организације. С друге стране, то је изузетно важна и сложена менаџерска

16

Драгишић, З., Безбедносни менаџмент, Службени гласник, Београд, 2007, стр. 85.



активност која је, уз ослањање на различите приступе и методе и на податке из прошлости

и садашњости, суштински фокусирана на антиципирање, односно на сагледавање будућих

последица садашњих одлука, уз помоћ планских претпоставки (премиса, хипотеза) о

будућности.

Највероватније (најизвесније) планске претпоставке, односно претпоставке о

будућности, представљају основни циљ и резултат предвиђања. Оне за сваког менаџера

имају улогу оријентира, контролних тачака, светионика или светла „на крају тунела“.

Сагласно њима, менаџери доносе своје одлуке и израђују планове деловања, припремају

организације и повећавају њихову способност да адекватно (проактивно) реагују на

претпостављене промене у окружењу. Предвиђање тако доприноси бољем разумевању

будућности организационих окружења и помаже менаџерима у заштити организација од

изненађења и у постизању жељених циљева.

Као што је обичним људима јасно да ће покиснути ако погреше у предвиђању

времена и не понесу кишобран, тако је и менаџерима јасно да ће морати да промене своје

планове или да сносе одговорност за штету, ако се њихове претпоставке покажу

погрешним. Као и лична искуства са временском прогнозом, тако и искуства бројних

менаџера показују да погрешно предвиђање може бити кључни узрок, понекад и

катастрофалних неуспеха организације. Чињеница да је будућност тешко предвидети, не

значи да је не треба предвиђати и да се за њу не треба припремати. Нужност предвиђања,

међутим, не треба схватити тако да је небитно да ли менаџер греши или не греши.

Напротив, циљ предвиђања је да се што више смањи разлика између предвиђене и

остварене будућности.

2.2.1. Приступи предвиђању и методе предвиђања

У менаџмент теорији и пракси познати су различити приступи и методе

предвиђања. Најчешће се ипак наводе традиционални, искуствени и научни приступи,

неформалне, формалне, квалитативне и квантитативне методе предвиђања. Ти приступи и



методе међусобно се не искључују, већ се, посебно у пракси, често преклапају и

комбинују.17

Традиционални приступ предвиђању, полази од констатације да су за предвиђање

потребни талентовани („видовити“) људи, а искуствени се заснива на тврдњи да успешно

могу предвиђати само људи богатог искуства. Научни приступ предвиђању заснива се на

коришћењу научних метода које омогућавају краткорочни или дугорочни поглед у

будућност. Неформалне (интуитивне, субјективне) методе засноване су на интуитивном

мишљењу и субјективној процени, због чега су блиске традиционалном и искуственом

приступу. Формалне (системске, објективне) методе предвиђања сродне су са научним

приступом и заснивају се на експлицитном, научно заснованом поступку припреме и

примене одговарајућих планских одлука. У теорији менаџмента ипак се најчешће наводи

подела на квантитативне и квалитативне методе предвиђања, као својеврсна комбинација

претходних подела.18

2.2.2. Квантитативне методе предвиђања

Квантитативне методе предвиђања су засноване пре свега на коришћењу

различитих математичко-статистичких метода у обради података из прошлости, чиме се

уочавају тенденције и успостављају међузависност између различитих фактора екстерног

и интерног окружења у будућности. У најзначајније методе из ове категорије убрајају се:

1. Метода тренда и

2. Метода каузалне анализе.

Метода тренда, односно екстраполације временских серија, подаци из прошлости

се математичко-статистички анализирају у настојању да се открију законитости које могу

бити од користи у предвиђању будућности. Понекад се назива и пројективном методом,

јер представља покушај да се на основу уочених тенденција из прошлости антиципирају,

односно пројектују могући правци промена будућности. Применом ове методе, временске

17

Стевановић, О., Безбедносни менаџмент, КПА, Београд, 2012, стр. 78. 18




серије података декомпонују се тако да јасно указује на тренд (континуитет), али и на

случајне и нерегуларне појаве (дисконтинуитет).

Тренд појаве (континуитет) упућује на тенденције њеног краткорочног, дугорочног

или средњерочног раста, стагнирања или опадања. Он, међутим, може да варира од

једноставног линијског настављања постојећег тренда до његових специфичних

цикличних или сезонских варијација, које су, најчешће, резултат утицаја времена као

годишњег доба, празничних и сличних обичаја и појава. Анализа линијских, цикличних и

сезонских варијација тренда погодна је за предвиђање еволутивних (континуираних)

промена.

Међутим, временске серије података понекад се декомпонују тако да јасно указују

и на случајне и нерегуларне појаве (дисконтинуитет). Анализа тих појава и њихово

разликовање од анализе линијске, цикличне или сезонске варијације тренда, представља

посебан проблем за менаџере. Линијски трендови значајнији су за дугорочно, а његове

цикличне и сезонске варијације, као и случајне и нерегуларне појаве, значајније су за

краткорочно предвиђање. Ради веће поузданости примене ове методе, максимални и

минимални подаци временских серија се елиминишу или се посматрају као случајне и

нерегуларне појаве.

Методом каузалне анализе, предвиђање се реализује мерењем међусобне

повезаности и утицаја различитих појава и фактора, односно сагледавањем логике и

закономерности различитих узрочно-последичних веза између одређених фактора, појава

и догађаја у окружењу.

Као што долазак зиме јасно указује на могуће проблеме у саобраћају, а рат на ратно

профитерство, тако и економска криза и сиромаштво скоро увек узрокују пораст игара на

срећу, превара и имовинских деликата уопште. Полицијска пракса потврђује, на пример,

да ће продужење ноћног рада угоститељских објеката у граду утицати на повећање броја

прекршаја јавног реда и мира које чине лица у алкохолисаном стању, као што ће и

отварање угоститељских објеката у близини основних и средњих школа утицати на раст

малолетничке деликвенције у школи. Необезбеђене банке ће бити чешћа мета разбојника,

док ће киша и хладноћа увек негативно утицати на број учесника протестних и других

јавних скупова грађана.



Статистички правилно обрађена временска и просторна дистрибуција

безбедносних података може јасно указати на узрочно-последичне везе између

безбедносних појава и догађаја, с једне, и места и времена њиховог појављивања, с друге

стране.19

На основу тако обрађених безбедносних података могу се идентификовати

безбедносне карактеристике одређених простора и објеката, периода или безбедносних

појава и догађаја. Поједина подручја се могу означити као „криминална жаришта“ или

„црне тачке“ (кладионице, железничке и аутобуске станице, неосветљене улице или

паркови, тачке на путевима или на државној граници и сл.). На исти начин може се

одредити ниво безбедносне угрожености појединих објеката и личности, одређени

догађаји (јавни скупови, спортске приредбе) могу се означити догађајима вишег или

високог безбедносног ризика или се одређени периоди могу одредити као безбедносно

критична времена (вечерњи или послепоноћни сати и сл.).

Због могућности мерења међусобне повезаности и утицаја различитих фактора

окружења на појаве и догађаје у окружењу, сматра се да се каузалном методом обезбеђује

квалитетније предвиђање будућности, у поређењу са методама екстраполације тренда, код

којих је само време (као трајање) независно променљива варијабла. Ова метода може

извесније указивати на могућност понављања законитости у будућим догађајима под

истим условима и, сагласно томе, на тежишне правце деловања полиције.

2.2.3. Квалитативне методе предвиђања

Квалитативне методе се примарно заснивају на субјективном приступу и ослањају

се на аналитичко и логичко расуђивање, знање, искуство, интуицију, ставове, мишљења и

способности појединаца или одређених (номиналних) група. Оне су посебно значајне у

случајевима када су расположиви статистички подаци непоуздани, када се претпоставља

да се трендови неће безусловно наставити и када међузависност фактора из прошлости

није од значаја за предвиђање будућности, што предвиђање будућих догађаја чини

неизвесним без стручних мишљења и процена.

Као најзначајније технике ове методе наводе се:20

19

Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Полицијска академија, Београд, 2005. 20

Стевановић, О., Безбедносни менаџмент, КПА, Београд, 2012, стр. 78.



1. Испитивање окружења;

2. мишљење стручњака и

3. мишљење искусних менаџера.

Испитивањем (истраживањем, анализом) екстерног окружења (јавности,

противника) прикупљају се и обрађују подаци о стању и проблемима безбедности на

репрезентативном узорку грађана или других субјеката, односно објеката безбедносне

заштите и, по могућности, на репрезентативном узорку противника, односно носиоца

претњи. Различитим формама примене ове методе (разговор, анкета, обавештајни рад),

трага се за одговорима на питање о томе како грађани (клијенти) перципирају сопствену

безбедност, које безбедносне проблеме препознају као кључне и шта очекују од полиције

(безбедносне организације) у вези с тим, ко су носиоци безбедносног угрожавања, који су

им циљеви, облици деловања и објекти угрожавања, када и где ће испољити своје

активности и које су могуће последице тих активности.

Предвиђање помоћу мишљења стручњака (експерата) реализује се прикупљањем

мишљења једне или више особа које имају специфична знања или искуства у областима

која су предмет предвиђања. Постоје две основне врсте ове методе: индивидуално и

групно предвиђање путем консензуса.

Предвиђање засновано на стваралачком дару стручних појединаца представља

најједноставнију форму интуитивног мишљења и један од најранијих покушаја

предвиђања. Да би било квалитетно, интуитивно предвиђање не сме бити сведено на

„пророчанство“, већ мора бити засновано на квалитетној анализи чињеница и индикатора

који поуздано указују на будућност. Иако је интуиција битан елемент предвиђања, пракса

је показала да ослањање само на интуицију често није довољно за добро предвиђање и

планирање. Историја је пуна примера у којима су највећи ауторитети правили крупне

грешке у својим предвиђањима.

За реалније предвиђање користе се оцене већег броја стручних појединаца. Ради

превазилажења проблема и ограничења индивидуалног предвиђања, њихова мишљења се

сучељавају. Полази се од претпоставке да комбиновано мишљење групе има већи ниво



вредности за предвиђање од мишљења појединаца. За предвиђање помоћу групног

мишљења стручњака најчешће се користе:21

1. Техника анкете;

2. панел техника и

3. делфи техника.

Анкетом стручњаци, на добро познат начин, дају своја мишљења о предмету

предвиђања, без непосредне интеракције између њих.

Панел техника подразумева стручно предвиђање на основу обједињене дискусије и

интеракције мишљења о предмету предвиђања између већег броја стручњака на

заједничком састанку. Коришћење тих техника, (посебно панел технике) у оквиру

различитих одбора, колегијума, радних група, тимова или округлих столова може бити

добар начин предвиђања и може бити од велике помоћи менаџеру при доношењу

планских одлука. Међутим, постојање великих разлика у мишљењима стручњака током

њихове примене може бити индикатор повишене неизвесности предвиђања. У тим

случајевима препоручује се делфи техника.

Делфи техника подразумева да стручњаци дају своја мишљења на систематичан

начин, одговарајући на питања из упитника у неколико фаза, без групне дискусије, при

чему ниједном од њих нису познати идентитет осталих учесника, нити њихови

појединачни ставови о предмету предвиђања. Резултат анкетирања у претходној фази, са

аргументима и противаргументима свих учесника о свим мишљењима, прилажу се уз

упитник за наредну фазу. Тако у свакој наредној фази стручњаци одговарају на питања на

вишем нивоу информисаности, чиме проверавају своја претходна мишљења и анализирају

проблем из новог угла, уз могућност да их ревидирају или додатно потврде уз помоћ

мишљења и аргумената других учесника. Резултат тако систематичног и фазног

анкетирања стручњака је највиши ниво могуће подударности њихових мишљења, који

може да се употреби за предвиђање крајње неизвесне будућности.

Једна од најстаријих техника групног предвиђања заснована је на мишљењу

(највиших и најискуснијих) менаџера у организацији.22

Том техником се до предвиђања

21




(процене) долази консензусом, или тако што се групне процене координирају и ревидирају

од стране председавајућег. У одсуству одговарајућих података и анализа и у временској

ограничености предвиђања, та техника се чини једином реално изводљивом. Мишљење

менаџера може представљати и допунску технику коришћењу квантитативних и осталих

квалитативних метода предвиђања. Предност њеног коришћења огледа се у томе што се

она може реализовати брзо и једноставно и што комбинује мишљења менаџера из

различитих области рада организације. Њени недостаци огледају се у подељеној

одговорности чланова менаџерског тима за квалитет предвиђања, упрошћавању

мишљења, компромисним оценама и резултатима који су понекад значајно оптерећени

прошлошћу и мишљењем виших менаџера.

2.3. Праћење као техника и процењивање као посебна врста предвиђања

безбедносне ситуације – појам и процес

За означавање појма предвиђања, у безбедносним организацијама се

традиционално користи синтагма „праћење и процењивање“. У том смислу, процењивање

се дефинише као посебна врста предвиђања будућности у условима неизвесности, а појам

праћења као посебне технике која подразумева систематско уочавање, прикупљање,

обраду (анализу) и коришћење безбедносних података (индикатора, сигнала, упозорења) у

функцији предвиђања будућих промена у окружењу и безбедносној организацији.

Наравно, коришћење технике праћења при процењивању безбедносног стања, појава и

догађаја, не искључује, већ, увек када је то могуће, укључује и коришћење свих других,

формалних (квантитативних, објективних, научних) и неформалних (квалитативних,

субјективних, интуитивних, искуствених) техника и приступа предвиђању.

С друге стране, осим коришћења у процењивању (као посебној врсти предвиђања),

праћење се користи и као техника оцењивања, координације и контроле рада

безбедносних организација.

Успешним праћењем безбедносних стања, стања и функционисања сопствене

безбедносне организације, менаџер безбедности остварује три изразито важна циља:

22

Драгишић, З., Безбедносни менаџмент, Службени гласник, Београд, 2007.



Први – да безбедносну ситуацију и сопствену организацију држе под контролом,

односно да владају безбедносном ситуацијом и сопственом организацијом.23

Други – да успешно предвиђају (процењују) могући развој безбедносне ситуације,

стање и функционисање сопствене организације у будућности.

Трећи – да на основу тако сагледаних претњи, шанси, потреба и могућности изврше

најбољи избор при одлучивању.

Квалитетним и благовременим безбедносним проценама идентификују се

најизвесније претпоставке о могућем развоју безбедносног стања, појава, догађаја и, с тим

у вези, о могућим активностима и стањима безбедносне организације у ближој или даљој

будућности. Тиме се стварају основни услови, како за благовремено преузимање

превентивних и припремних мера које предстојећи развој безбедносне ситуације захтева,

тако и за правилно, систематично и свеобухватно предузимање извршних активности и за

укупно усмеравање безбедносних организација ка остваривању постављених циљева.

Менаџери безбедности који, упркос завидном знању и искуству, запостављају

квалитетно и благовремено праћење (и процењивање) безбедносног, и стања и

функционисања сопствене организације, обично су неуспешни на исти начин као што су,

на пример, неуспешни спортисти задужени за постизање голова који, упркос завидној

спортској техници и мотивацији, запоставе праћење (и предвиђање) кретања лопте и

намера саиграча и противничких играча. Резултат праћења и процењивања у

безбедносним организацијама су безбедносне процене.24

„Безбедносна процена настаје на

основу свестраног и темељитог проучавање свих елемената и чинилаца који су значајни за

предмет процењивања. Због тога се при изради процене морају користити тачни и

актуелни подаци, али се мора водити рачуна и о начину исказивања тих података.“25

Основа и теоријско порекло безбедноснe проценe у функцији обезбеђења одређене

личности налази у теоријским изворима безбедносног менаџмента као науке.

23

Стајић, Љ., Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 1999, стр. 124. 24

Милосављевић, Б., „Теоријске основе безбедносне процене“, Војно дело, број 2/2012, страна 139‒149. 25

Исто.



2.3.1. Безбедносне процене

Појам безбедносна процена чини синтагма од појмова безбедност и процена.

Синтагме су синтаксичке јединице у којима су две или више речи обједињене значењем и

функцијом у реченици. У овом случају, реч је о лексичко-семантичкој анализи на основу

које треба да се одреди значење појма безбедносна процена. Термин безбедност користи

се за означавање много ширег појма од изворног значења. Под њим се подразумева

жељено стање система које се постиже отклањањем претњи и ризика који долазе из и

изван система. Безбедност је појам са вишеструким значењем. Најчешће се тумачи на

основу претпоставке да се под тим термином подразумева одређено стање, организација,

функција или систем, или све то заједно. Дефиниција појма безбедности нема опште

прихватљив садржај јер се тим појмом обухватају веома различити елементи, појаве и

односи у друштвеној, природној или техничкој сфери. Но, и поред тога, при одређивању

појма безбедност полази се углавном од става да је безбедност основни атрибут државе и

да је у вези са њеном заштитном функцијом. Појмом безбедност су у најширем

политичко-правном смислу обухваћене мере и активности чувања и заштите од

угрожавања независности и интегритета једне земље (држава, нација) и унутрашњег

уставног и правног поретка. У првом случају реч је о спољној, а у другом – о унутрашњој

безбeдности. Према објекту заштите, разликују се национална, јавна, колективна, лична и

имовинска безбедност, али и њени остали облици.

Појам процена, најшире схваћен, значи одређење или утврђивање вредности о

нечему, о некој области живота и деловања. У епистемолошком смислу, користи се за

означавање некаквог или нечијег мишљења или суда о својствима, вредностима и нечему

што је значајно за неку област живота и деловања. Ако се у етимолошком смислу споје та

два појма и поређају у хијерархијском логичком низу, добија се значење синтагме које

одражава њен суштински семантички и синтаксички карактер. Из тога произилази да је

процена процес мисаоне и практичне активности у којем се, на основу проверених и

сређених података и чињеница, уз примену научних метода и искуства, доносе закључци о

предмету процењивања. Такво схватање појма процене задовољава практичне потребе.

При решавању сваког проблема (задатка) анализирају се одређени чиниоци. Након тога,

приступа се процесу у којем се сви делови проблема повезују и синтетишу у јединствену



целину. За сваку могућу варијанту предвиђају се позитивни и негативни ефекти, а на

основу њих – доноси закључак о одређеном проблему.

Процена је посебан вид објашњења безбедносне појаве јер се не зауставља на

објашњењу узрочно-последичних веза у појави, и појаве са светом. У њој се настоји да се

објасне и друге унутрашње и спољне везе одређене појаве, али и однос и снага тих веза и

односа који појаву усмеравају у одређеном правцу и утичу на њен карактер,

манифестационе облике и последице које изазива. Према томе, проценом треба да се

укаже на снагу и доминацију појединих елемената који утичу на структуру и карактер

појаве.

Према неким ауторима, процена је мисаона активност којом треба, на основу

анализе, предвидети могући развој и тенденцију развоја безбедносних ситуација у

будућности. Осим тога, процена се дефинише као обавештајни документ вишег степена

који настаје у процесу свестраног и темељитог проучавања релевантних информација

добијених из обавештајних и других извора, као и свих елемената и чинилаца који су

значајни за област стратегијске и обавештајне делатности. Према доктринарним

документима, а један од њих је документ под називом Обавештајне процедуре,

безбедносном проценом систему командовања треба да се обезбеде поуздани подаци

(информације) за доношење одлуке о планираним акцијама (операцијама). Предмет

обавештајне процене је анализа противникове ситуације и оцена његових способности,

вероватних намера и тока акција у одређеном времену. Процес стварања процене обухвата

анализе појединих ситуација, али и целокупне ситуације. Дакле, процена је низ

аналитичких и логичких мисаоних процеса. Методе и етапе у реализацији могу да се

мењају и да варирају у зависности од разних утицаја који потичу од предмета

процењивања. У доктринарним документима која се, на пример, искључиво односе на

супротстављање тероризму, безбедносна процена се дефинише као континуирани процес

прикупљања и проверавања свих расположивих информација у поступку идентификације

терористичких циљева.

Под безбедносном проценом ситуације, према Лексикону безбедности,26

подразумева се анализа одређених чинилаца који, појединачно и скупно, утичу на степен

26

Ђорђевић, О., Лексикон Безбедности, Партизанска књига, Београд, 1986.



безбедности у датој средини. У закључном делу процене исказује се прогноза будућих

понашања, тј. активности носилаца угрожавајућих делатности и задаци целокупног

система безбедности у супротстављању таквој делатности. Осим тога, безбедносна

процена се одређује и као први и основни корак у планирању безбедносних мера и

постављању организационе структуре која треба да спроведе прописане мере и поступке.

Она треба да укаже на главне безбедносне проблеме због чијег се решавања прописују

безбедносне мере и процедуре и доносе безбедносни планови. Од квалитета процене

зависи квалитет целокупног система безбедности. Слична дефиниција садржана је и у

доктринарним документима НАТО-а, у којем је процес стварања процене први корак у

супротстављању претњама и основ за предузимање осталих безбедносних мера.

Безбедносна процена је и мисаони процес, у којем треба, на основу анализе безбедносних

података, да се процени, тј. предвиди, могући развој безбедносне ситуације у будућности.

Дакле, таква процена је основа за правовремено планирање и организовање, и

омогућује предузимање превентивних мера пре самог догађаја. Процес стварања процене

има и одређене карактеристике (принципе). То су:27

1. Интердисциплинарна истраживања,

2. хеуристичко усмерење,

3. недоступност неопходних (потребних) података,

4. истраживање малих случајева (догађаји) с великим утицајем и

5. специфична и применљива истраживања.

На основу наведених дефиниција безбедносне процене могу да се одреде следећи

заједнички дефинијенси као битне одреднице тог појма:28

1. Представља мисаону активност,

2. настаје на основу тачних и проверених безбедносних података,

3. чини основу за предузимање даљих мера на спречавању штетног деловања

различитих облика угрожавања и

4. основ је за предузимање адекватних превентивних мера.

27

Исто. 28

Исто.



То је комплексан задатак који мора да се обавља непрекидно, уз ангажовање свих

расположивих снага и средстава којима располажу службе. Процес прикупљања података

реализује се коришћењем одређених поступака, познатих као методе рада, који се

примењује у зависности од извора података.

Безбедносна процена је анализа одређених чинилаца који, појединачно или скупно,

утичу на степен безбедности у одређеној средини или друштву, али и анализа

организованости и спремности система (службе) безбедности да се супротстави

угрожавајућим делатностима. Приликом разматрања безбедносне ситуације оцењују се

разна латентна и тренутна конфликтна стања, њихови узроци и могући развој. Закључни

део процене треба да садржи прогнозу будућих понашања и активности носилаца

угрожавања безбедности. Под тако дефинисаном проценом подразумевају се:29

1. Анализа,

2. предвиђање и

3. закључивање.

На основу анализе сагледавају се чињенице о одређеној опасности које су битне за

адекватно одлучивање – објективна анализа је поуздан основ за адекватно предвиђање.

Сврха и вредност предвиђања су у томе што се, на основу онога што је утврђено

анализом, сагледавају нужност и вероватноћа онога што ће се догодити. То је изузетно

важно јер чини основ за правовремено планирање и организовање система ради

предузимања превентивних мера и активности на спречавању нежељених догађаја.

Безбедносна процена намеће потребу за писаним документом, односно

материјализовањем чињеница до којих се дошло применом посебних мера и средстава.

Наиме, сваки податак и свако сазнање треба да се искажу тачно и потпуно у писаној

форми, а за то је неопходна способност да се резултати рада формализују кроз унапред

утврђен документ. Писана реч, ономе ко се тиме бави, намеће велике обавезе и

одговорност да целокупна сазнања до којих се дошло о одређеној појави, али и

предвиђању будућих облика испољавања, материјализује кроз безбедносну процену.

Квалитет процене зависи од садржаја података, али и од форме у којој су ти подаци

29

Исто.



исказани и обрађени, и тако учињени доступним корисницима. Као значајна радна

функција, стварање безбедносне процене намеће одређена правила понашања, принципе,

односно начела стварања и коришћења безбедносне процене. Та начела су подједнако

значајна и за ствараоце и за кориснике процене. Доследним поштовањем основних начела

обезбеђују се неопходан квалитет процене и успешно доношење одлуке за предузимање

даљих акција служби безбедности.

Осим тога, начела представљају синтезу одредаба Закона и других нормативних

аката којима се одређује поступање служби безбедности, али и искуства из досадашње

праксе. На основу тога, размотрићемо следећа начела: објективности, систематичности,

потпуности, тајности, благовремености и прогностичности. Начело објективности

најопштија је карактеристика у истраживању безбедносних појава. Као и у науци,

објективност има два аспекта:30

1. Одређен однос према стварности и

2. Основне формалне карактеристике поступка долажења до сазнања.

У пракси и теорији менаџмента у војним, полицијским и сличним јавним, али и у

приватним безбедносним организацијама, појам безбедносне процене се чешће означава

термином „процена (безбедносне) ситуације“. Та процена се најчешће спроводи поводом

конкретне безбедносне појаве или догађаја, или поводом извршавања конкретног задатка,

акције, интервенције или операције.

2.3.2. Методологија израде безбедносне процене

Приликом израде безбедносне процене треба обезбедити јединствен методолошки

поступак у оцени стања безбедности и изради безбедносне процене. Међутим, није могуће

обезбедити јединствене методолошке поставке на националном нивоу, пошто постоји

велики број субјеката који доносе безбедносне процене и планове безбедности, али је

важно да различити нивои руковођења, и вертикално и хоризонтално, обављају процене

на јединствен начин у оквиру једне организације. Државне организације које доносе

30

Исто.



процене безбедности углавном прописују методологију израде процене и обавезну

структуру, које се морају придржавати сви који раде на њеној изради.

С обзиром на методологију и структуру израде безбедносне процене у великом броју

организација, структуру општих безбедносних процена, уз одређене разлике од

организације до организације, чине следећи елементи:31

1. Општи концепт безбедносне процене;

2. анализа стања релевантних безбедносних појава;

3. утврђивање стања безбедности;

4. доношење закључака са оценом стања безбедности;

5. прогноза кретања стања безбедности и

6. безбедносни задаци.

Општи безбедносни концепт je теоријски приступ у изради безбедносне процене

који је одређен субјектом система безбедности. Постоје три субјекта система

безбедности:32

1. Конвенционални субјекти;

2. неконвенционални субјекти и

3. суплементарни субјекти.

Конвенционални субјекти безбедности обављањем редовне делатности директно

остварују функцију безбедности (полиција, војска, царина, инспекције, тужилаштво, суд и

органи надлежни за извршење кривичних санкција).

Неконвенционални субјекти су они субјекти безбедности који обављањем своје

редовне делатности индиректно реализују функцију безбедности (народна скупштина,

влада, председник републике, органи иностраних послова).

Суплементарни субјекти безбедности обављањем редовне делатности доприносе

реализацији функције безбедности (локална заједница и органи локалне самоуправе, јавне

службе и друге организације).

31

Исто. 32

Исто.



Анализа стања релевантних безбедносних појава обухвата прикупљање и обраду

безбедносних података. Такав податак је сваки онај који се односи на посматрану

безбедносну појаву добијену преко специфичних извора и коришћењем органа

безбедности, усмерен на прикупљање изворних података значајних за безбедност земље.

Утврђивање стања безбедности резултат је деловања позитивних и негативних

безбедносних појава, које се, у крајњем, појављују као укупна угроженост једне

организације и њених капацитета да одговори на угрожавање. На основу резултата

утврђивања стања безбедности треба утврдити тенденције и нове појавне облике

безбедносних претњи држави, законитости у испољавању и узроке настанка негативних

безбедносних појава. Стање безбедности утврђује се применом метода за израду

безбедносне процене, а то су, у начелу, статистичке методе, методе анализе, методе

синтезе и слично.

Доношење закључка са оценом стања безбедности представља синтезу свих

безбедносних проблема и дефинисања индикатора безбедности. Приликом доношења

оцене стања безбедности оцењује се и рад делова система безбедности или целокупног

система.

Процена даљег развоја безбедносних догађаја је мисаони процес у којем се, на

основу анализе безбедносних података, процењује, односно предвиђа могући развој

безбедносне ситуације у будућности. Таква процена има изузетну важност јер чини основу

за правовремено планирање и организовање ради предузимања превентивних мера.

Безбедносни задаци су завршна фаза, у којој се одређују задаци за све

организационе јединице или поједине делове. Они су основа за даље поступање и

активности органа и система безбедности, ради предузимања мера отклањања опасности и

угрожавања безбедности. У прошлости су многи системи безбедности пропадали или су

драстично мењани искључиво због погрешних процена. Да би процена одговарала

захтевима, неопходно је да се избегну сви стереотипи, да се ослободи свих сувишних

детаља, општих и познатих чињеница, и свега што је чини непотребно опширном.



2.4. Праћење безбедносне ситуације

Као што је раније речено, праћењем безбедносне ситуације прикупљају се

релевантни подаци за процењивање угрођжености личности. Подаци који се прикупљају

ради процењивања ситуације односе се на:

1. Штићену личност, сопствене снаге, предности и слабости,

2. Место становања штићене линости,

3. Место рада штићене личности,

4. Процена безбедносне свести и културе и спречавање отицања поверљивих података

који се односе на безбедност и заштиту штићене личности.

Штићена личност, сопствене снаге, предности и слабости – Ради се о једном од

најосетљивијих сегмената претходних радњи у заштити личности, јер се штићене

личности у пракси тешко одричу нарушавања приватности и овакве податке је најбоље

прикупљати од саме штићене личности са много пажње, уз састављање адекватне листе

питања на која би личност требало да одговори.

Пре прикупљања било каквих података о штићеној личности потребно јој је

предочити значај прикупљања ових података и неопходност тимског рада. Током рада на

обезбеђењу личности стално треба развијати и подизати на виши ниво безбедносну свест

и културу код саме штићене личности, али и код чланова породице и читавог тима који

обезбеђује штићену личност.

Оваквој личности не треба ниједног момента дозволити да сама одлучује о својој

безбедности, а између штићене личности и тима за обезбеђење мора владати узајамно

поверење и непосредна сарадња.

Посебно се морају прикупљати правовремени подаци о свим плановима и

активностима штићене личности који се као такви морају штитити посебним мерама и не

смеју отицати како од саме личности, тако и од лица која долазе у контакт са штићеном

личношћу у оквиру својих свакодневних радних обавеза.

Посебан значај има прикупљање информација о здравственом стању штићене

личности, о тежим болестима и лековима које користи. Ова сазнања потребно је, уз знање

и одобрење штићене личности, прикупљати у сарадњи са њеним лекаром.



Место становања штићене личности – Са аспекта заштите личности по месту

становања, ови подаци су изузетно значајни, а посебно из разлога што је било више

случајева у свету да штићене личности страдају управо у стамбеном простору.

Потребно је прикупљати податке и информације о локацији стамбеног објекта,

улица, број, спрат и стан, да ли се ради о стану у стамбеној згради или кући, те податке о

лицима која станују у непосредном окружењу штићене личности, посебно податке о

криминогености лица која станују у окружењу. Такође, потребно је идентификовати и

лица која могу по својим објективним могућностима пружити правовремене информације

о евентуалном угрожавању штићене личности или објекта у коме станује.

Осим ових података, о месту становања штићене личности неопходно је

прикупљати податке о миграцијама у непосредном окружењу штићене личности, односно

настањивање нових лица након што се започне са заштитом. Ти подаци се углавном своде

на податке о лицима која су се доселила у непосредно окружење штићене личности, да ли

се ради о породицама или појединцима и паровима без деце или евентуално о

неформалним групама које су изнајмиле станове ради вршења професионалне делатности,

спортских активности, верских обреда и сличних активности.

Неопходно је утврдити да ли у близини места становања постоје напуштени

објекти, куће, предузећа, објекти погодни за скривање, те објекти погодни за осматрање и

сл.

Допуна података о месту становања може се вршити и повременим осматрањем

објекта у коме станује штићена личност. Осматрање је потребно вршити прикривено у

криминалистичко-тактичком смислу.

Место рада штићене личности – Када су у питању штићене личности које штите

државне службе (војска, полиција и службе безбедности), дакле личности које имају право

на заштиту од стране специјализованих државних органа, ови послови су много

једноставнији и лакши за службена лица којима су ови послови поверени с обзиром на то

да се ради о већ, углавном провереним лицима, која су најчешће радници државних

органа.

Имајући у виду да потенцијални носиоци угрожавања безбедности штићене

личности могу покушати стварати ослонце у непосредном окружењу штићене личности,



због тих разлога је потребно извршити додатна и континуирана проверавања лица која су

запослена у непосредном окружењу штићене личности. Посебно је потребно обратити

пажњу на она лица која су склона неким од порока или прекомерном трошењу новца,

коцки, као и на она која су у дуговима.

Уколико оваква лица раде у непосредном окружењу штићене личности, могу бити

погодна мета носилаца угрожавања безбедности штићене личности која би их могла

ангажовати уз новчану надокнаду да на посредан или непосредан начин угрожавају

безбедност штићене личности. Такође, потребно је обратити пажњу на лица која по свом

радном месту имају могућности да утичу на организацију рада у окружењу штићене

личности (руководиоци појединих организационих јединица).

Лица за која се утврди да представљају потенцијалну опасност и ризик за

безбедност штићене личности, требало би без одлагања преместити на друга одговарајућа

радна места где немају могућности утицаја на безбедност штићене личности. Такође, лица

за која се утврди постојање и најмањег степена вероватноће да би могла угрозити

безбедност штићене личности, потребно је ставити под дискретну оперативну контролу у

криминалистичко-тактичком смислу.

За безбедност штићене личности посебно је значајно да се спречи отицање тајних

података на месту рада.

2.5. Модели процењивања безбедносне ситуације

У теорији постоји више модела процењивања и праћења безбедносне ситуације,

односно израде безбедносне процене од којих су најважнији:

1. Модел „ОФС“ анализе који укључује следеће елементе: Окружење,

организациона Функција и организациона Структура,

2. Модел „ПСПВ“ анализе који укључује следеће елементе: Противник,

сопствене Снаге, Простор и Време,

3. Модел „SWOT“ анализе, који укључује следеће елементе: предности,

слабости, претње и прилике),

4. Модел „АР“, Анализе ризика,



5. Модел „PESTLE“ анализе, који укључује следеће елементе: Политичко,

Економско, Социјално, Технолошко, Правно и Еколошко окружење.

Детаљном анализом сваког од ових модела и њихових елемената бавићемо се у

наредним одељцима рада.

3. ПРИМЕНА МОДЕЛА „ОФС“ АНАЛИЗЕ У ПРАЋЕЊУ И

ПРОЦЕЊИВАЊУ БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ

Иако се могу израђивати за сваки системски елемент и за сваки његов део посебно,

безбедносне процене се најчешће израђују као један документ (системска процена) који

обухвата процену свих системских елемената са предлогом одговарајућих мера,

односно:33

1. Процену стања безбедности, појава, догађаја (окружење),

2. процену организационих активности и резулатата (функција),

3. процену стања у организацији (структура) и

4. закључке са предлогом мера (идејна замисао или предлог одлуке, сагласно

проценама окружења, функције и структуре).

Праћење и процењивање безбедносног стања, појава и догађаја односи се на опште

(политичко, економско, социјално, технолошко, правно, еколошко) и на гранско

(безбедносно) окружење безбедносних или безбедно штићених организација и других

објеката заштите. „Оно, пре свега, подразумева праћење и процењивање, односно

сагледавање:34

1. Природе окружења са становишта (не)извесности, динамичности и

комплексности промена (појава и догађаја) у њему.

2. Најзначајнијих фактора безбедносног окружења (противничке и конкурентске

снаге и њихови савезници, односно извори, носиоци и подржаваоци угрожавања)

33

Исто., стр. 82. 34

Исто.



који утичу на развој ситуације у окружењу и угрожавају опстанак, раст и развој

заједнице, штићених организација, сопствене организације и њихових

перформанси.

3. Облика угрожавања (безбедносни проблеми, ризици и претње, баријере),

њиховог обима, природе, интензитета, као и објеката угрожавања, односно

заштитних субјеката.

4. Сопствених сарадника (савезника, добављача, купаца), изазова, прилика и шанси

које окружење ствара и нуди.“

Окружење – према карактеру утицаја својих елемената на организације,

организационо окружење, укључујући и окружење безбедносних организација, може се

поделити на:35

1. Опште (генерално) и

2. специфично (непосредно, гранско).

Опште (генерално) окружење чине фактори спољне средине који не испољавају

директан (непосредан) већ индиректан, мање јасан и мање видљив интерактивни утицај на

организацију. Тој врсти елемената окружења припадају организације, стања, појаве,

догађаји, силе и процеси: политичке, економске, социолошке, технолошке, правне,

просторне и временске природе.

Специфично (непосредно, гранско) чине елементи директне акције, односно

елементи који су специфични по посебном, директном утицају на конкретну организацију.

Кроз интеракције са организацијом ти елементи испољавају свој директан и битан утицај

на структурирање и функционисање организације, на њену способност да обезбеди

ограничене ресурсе у окружењу и на њене резултате у задовољавању сопствених, и

потреба окружења.

Конкретни услови окружења у којима безбедносни проблеми настају и у којима се

безбедносни задаци извршавају, често испољавају пресудан утицај на одлуке менаџера и

35




на успех безбедносних организација. У најутицајније факторе окружења могу се, свакако,

уврстити:36

1. Друштвена стања,

2. безбедносни проблеми,

3. јавно мњење,

4. противник,

5. информације,

6. време и

7. простор.

Организациона структура – Ако се организација (као субјект) схвати као резултат

менаџмента, организациона структура се може схватити као резултат организовања. Дакле

организовање је менаџерска активност или процес, док је организациона структура

резултат или производ те активности (процеса).

Она представља својеврстан формално успостављен систем организационих

делова, људи, материјалних и других ресурса, са њиховим задацима (улогама),

унутрашњим везама и односима успостављеним на основу поделе рада, груписања

послова, делегирања ауторитета и одговорности и одговарајућим механизмима

координације и контроле. За означавање појма организационе структуре у правној пракси

често се користе термини „унутрашње уређење организације“ или „унутрашња

организација“.

Организациона структура у основи има четири димензије (нивоа организовања):

1. Макроструктуру (организациони ниво),

2. мезоструктуру (групни ниво),

3. микроструктуру (индивидуални или појединачни ниво организовања) и

4. инфраструктуру (структурне везе).

36




Организација функција – У класичној организационој школи појам функције се

дефинише као већа група истих или сличних активности или послова чијим се обављањем

остварује један од глобалних циљева организације. Државне, и функције државних органа

и организација дефинишу се уставом и законом, док се функције приватних организација

дефинишу оснивачким актом и подзаконским актима у складу са законом.

У безбедносно-менаџерском смислу, важно је имати поделу свих организационих

функција (делатности, послова) на:

1. Управљачке и извршне,

2. безбедносне и небезбедносне,

3. редовне, ванредне и специјалне.

Процењивање функционалних елемената сопствене организације посебно укључује

анализу организационих циљева, послова и задатака (надлежности и делокруга), метода и

облика рада. С друге стране, процењивање структурних елемената сопствене организације

посебно укључује анализу запослених, њихових знања, искустава, етичких вредности и

способности, као и анализу средства и организационе структуре.

Рад и резултате рада безбедносне организације или организационе јединице и

стање у њима, односно сопствене организације, са њеним ресурсима, способностима,

могућностима и шансама, менаџери безбедности прате и процењују упоредо са праћењем

и процењивањем безбедносног стања, појава и догађаја у оквиру своје стварне и месне

надлежности и одговорности. Праћење и процењивање тих системских елемената

организације, конкретније је усмерено на њене функционалне и структурне елементе,

односно на потребе, могућности и проблеме сопствених и сарадничких (савезничких)

снага у супротстављању процењеним облицима угрожавања безбедности.

Модел анализе Окружење, Организација функција и организациона Структура,

оптималан је за континуирано праћење и процењивање безбедносне ситуације. Што се

тиче организационе структуре и функције, модел је сагледан као „школски пример“ у

функцији обезбеђења одређене личности.

Модел „ОФС“ анализе (Окружење, организација Функција и организациона

Структура) оптималан је за континуирано (текуће, свакодневно) праћење и процењивање



безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене личности по месту

њиховог становања, рада и путовања. Надаље, од руководиоца се захтева свакодневна

усмереност на сва три наведена елемента „ОФС“ модела јер се на основу тих процена

припремају и коригују трајни планови обезбеђења тих личности.

Треба рећи још и то да је сваком моделу основни циљ његове примене процена

угрожености личности, на основу које се доносе и спроводе одговарајуће одлуке и

планови о активностима и мерама на обезбеђењу и безбедносној заштити те личности.

4. ПРИМЕНА МОДЕЛА „ПСПВ“ АНАЛИЗЕ У ПРАЋЕЊУ И

ПРОЦЕЊИВАЊУ БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ У ФУНКЦИЈИ

ОБЕЗБЕЂЕЊА И ЗАШТИТЕ ОДРЕЂЕНЕ ЛИЧНОСТИ

У пракси и теорији менаџмента у војним, полицијским и сличним јавним, али и у

приватним безбедносним организацијама, појам безбедносне процене се чешће означава

термином „процена (безбедносне) ситуације“. Та процена се најчешће спроводи поводом

конкретне безбедносне појаве или догађаја, или поводом извршавања конкретног задатка,

акције, интервенције или операције. За разлику од претходно објашњених структурно

садржајних елемената безбедносних процена (процена окружења, функције и структуре),

процена ситуације (поводом конкретног безбедносног задатка) обухвата исте или сличне,

али нешто другачије структуриране елементе, односно:37

1. Процену противника,

2. процену сопствене организације,

3. процену простора,

4. процену времена и

5. закључке о односу противничких и сопствених снага и о утицају простора и

времена на противничке и сопствене снаге.

Противник – подразумева процену потенцијалних противника, чинилаца

безбедносне ситуације из угла јасне претње. У овом моделу се противник сагледава,

37

Рађеновић, Р., Безбедност личности и објеката, Београд, 2003, стр. 141.



најшире од свих модела. Узимају се у обзир сви потенцијални противници без обзира на

њихов угрожавајући потенцијал.

Процена противника обухвата анализу расположивих информација о његовој

врсти, јачини (снази, бројности), саставу, структури, опремљености и распореду његових

снага, као и о његовим стручним, организационим, моралним и логистичким

способностима, а укључујући посебно и анализу његовог искустава, морално-

психолошког стања и опремљености.38

Посебан елемент процене противника односи се на процену његовог ширег

окружења, односно, утицај његовог окружења на њега самог, укључујући посебно

процену његових савезника и сарадника, противника и конкурената.

На основу процене тих елемената противника, менаџери изводе закључке о

могућим варијантама његовог деловања, у оквиру којих процењују његове намере,

циљеве, опције (начине) деловања и могућности. Они тако трагају за одговорима на

питања о томе како би противник могао да делује и како ће вероватно деловати, шта, где и

када може да уради и шта, где и када ће вероватно урадити, која су му средства на

располагању и која ће средства вероватно употребити.

Сопствене снаге – односи се на процену сопствених могућности и снага у односу

на противника, упоредном анализом. Подаци се добијају компаративним приступом ове

две величине. Није јединична вредност, већ просечна.

Проценом сопствене организације (сопствених ресурса, снага), аналогно процени

противника, процењују се стање и могућности, односно: јачина, састав, структура и

распоред сопствених снага (формацијских, придодатих, подржавајућих и садејствујућих);

њихове стручне, морално-психолошке, организационе и логистичке способности

(опремљеност); њихово искуство и расположиве информације. Посебан елемент процене

сопствених снага односи се на процену савезничког (сарадничког) окружења, у смислу

његове подршке или противљења (оспоравања) предстојећих активности. На основу

процене тих елемената сопствене организације, менаџери изводе закључке о могућим

варијантама њеног деловања, у оквиру којих процењују: сопствене намере, циљеве,

38




тежишне задатке, могуће облике груписања снага, састав, циљеве и задатке сваког дела

сопствених снага, као и начине њиховог деловања по времену, простору и средствима.

Простор – односи се на територију анализе у праћењу и процењивању безбедносне

ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене личности, дакле на тачну територију

током вршења обезбеђења.

Процена простора обухвата процену свих карактеристика конкретног земљишта

по његовим топографским категоријама, тактичким и специфичним особинама и процену

њиховог утицаја на противника и на сопствене снаге, поводом конкретног безбедносног

проблема или задатка.39

Процена простора укључује процену проходности, прегледности,

заштитних особина, геолошког састава, економског стања и изграђености и насељености

(насељено, урбано, градско или ненасељено, рурално, сеоско) конкретног простора,

односно маневарског (равничарског), планинског (брдовитог), крашког (каменитог),

пошумљеног и мочварног земљишта, водне површине или ваздушног простора. Због

специфичности својих послова, полиција и приватне безбедносне организације, често

процењују и одређене (микропросторе), као што су конкретан објекат (пословна зграда,

пословна просторија, складиште, стан, кућа), улица, раскрсница, градски трг или кварт.

Циљ процене простора је да се предвиде: могући и највероватнији објекти,

простори, трасе или места (догађаја, дејства, угрожавања, напади, обезбеђења, заштите,

рације, заседе и сл.);40

сектори, рејони или зоне (окупљања, размештаја, базирања, задатка,

одговорности) и њихове границе (административне, природне или вештачке); наредне или

циљне линије (блокаде, заседе, претресања); правци или коридори (довођења, дејства,

употребе, снабдевања, повлачења); могућности и позиције за заштитно-безбедносно

уређење простора (постављање вештачких и коришћење природних препрека);

могућности осматрања, кретања, маскирања, заштите и одржавања везе; могућности

распореда (поретка, груписања) снага, облика маневара и организације садејства у

простору.

39

Крстић, С., Безбедносна процена угрожености одређених личности, Миленијум груп, Београд, 2012. 40

Милосављевић, Б., „Теоријске основе безбедносне процене“, Војно дело, број 2/2012, страна 139‒149.



Време – односи се на хронолошко време анализе у праћењу и процењивању

безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите, дакле на тачно време обављања

обезбеђења одређене личности.

Модел „ПСПВ“ анализе где су главни елементи овог модела:

1. Противник,

2. сопствене снаге,

3. простор и

4. време.

Дакле у изненадним ситуација где се штићена личност мора обезбедити у

изненадним ситуацијама, онда када нема довољно времена да се примени неки

ефикаснији, односно модел који тражи више времена.

Процена времена обухвата процену свих аспеката конкретног временског периода

и процену њиховог утицаја на противника и на сопствене снаге, поводом конкретног

безбедносног проблема или задатка. У том смислу, процена времена подразумева процену

времена као историјског периода, као простора – трајања, као метеоролошке појаве и као

доба дана и године. Циљ процене времена као историјског периода је да менаџер

предвиди и да има у виду могуће утицаје на противника и на сопствене снаге конкретних

политичких, економских, социјалних и сличних околности и различитих интереса

(држаних, јавних, приватних) поводом конкретног безбедносног проблема или задатка.

Проценом времена као простора – трајања менаџери процењују:41

да ли противник

и сопствена организација имају довољно или ограничено време за сопствени рад, за

припреме и за извршење предстојећих активности; које мере је могуће предузети да би се

компензовао недостатак времена и благовремено обавили сви послови у вези са

организовањем и извршењем предстојећих активности (збрзање послова, одлагање

почетка активности, ангажовање испомоћи у снагама и средствима, паралелно обављање

независних активности, прерасподела радног времена и сл.).

Проценом времена као метеоролошке појаве, менаџери предвиђају какви ће бити

метеоролошки услови (ниске или високе температуре, киша, снег, магла, ветар) у време

41




извршавања безбедносног задатка. С тим у вези, посебно се процењује какав ће бити

утицај процењених метеоролошких услова на покрет, темпо и тактику дејства, на

понашање и морал, на коришћење опреме, снабдевање и употребу технике противника и

сопствених снага. Са истим циљем менаџери процењују и какав ће бити утицај дневних

или ноћних услова или годишњих доба на активности противника и сопствених снага. При

томе, менаџери морају имати у виду да, на пример, ноћни услови нису увек неповољни,

као што дневни услови нису увек повољни за извршавање свих безбедносних задатака.

Појединачне процене наведених елемената нису истог нивоа сложености. Процена

противника је скоро увек сложенија и тежа од процене сопствене организације, зато што

противник тежи да прикрије своје намере, циљеве и средства, као и јачину, способности и

распоред својих снага. Насупрот томе, скоро увек се очекује да менаџер има јасан увид у

стање и способности сопствене организације. Такође, процена простора се често чини

једноставнијом од процене времена. Иако није увек тачан, тај закључак произилази из

чињенице да је време у односу на простор ипак подложније непредвидивим променама.

Такође, утицај наведена четири елемента процене ситуације на доношење

менаџерских одлука је различит и зависи од врсте задатка и услова у којима се задатак

извршава. Понекад, на пример, на одлуку више утиче земљиште, а понекад метеоролошка

ситуација. Стање противника и сопствених снага може убрзати, али и успорити њихове

активности.

У сваком случају, менаџери, на основу појединачних процена противника,

сопствене организације, простора и времена, изводе сумарне закључке о:42

1. Односу снага противника и сопствених снага и

2. утицају простора и времена на противника и на сопствене снаге.

Однос снага утврђује се упоредном квантитативно-квалитативном анализом снага

противника и сопствених снага по свим елементима њихове процене (јачина, састав,

способности, опредељеност, подршка или противљење окружења и сл.). Зависно од

исхода такве анализе, однос снага се изражава предностима (врлинама, добрим странама)

и слабостима (манама, недостацима) противничких и сопствених снага и најопштије се

42




може квалификовати као повољан или неповољан за противника, односно, за сопствену

организацију. На сопствене снаге, посебно на њихово морално-психолошко стање,

неповољан однос снага утиче негативно, а повољан позитивно. С тим у вези, менаџерима

се препоручује опрез у процењивању противничких и сопствених снага како се њихове

укупне способности, приликом закључивања, не би потцениле, али ни прецениле.

Утицај простора и времена утврђује се узрочно-последичном анализом утицаја

појединих просторних и временских параметара на противничке и на сопствене снаге, и

може се најопштије изразити ако повољан (позитиван) или као неповољан (негативан),

како за противника тако и за сопствену организацију. Закључак о (позитивном или

негативном) утицају основних елемената простора и времена, неопходно је употпунити и

закључцима о утицају (на противника и на сопствену организацију) и осталих аспеката

окружења, као што су политички, етнички, економски и социјални.

На основу закључака о односу снага и о утицају простора и времена на противника

и сопствену организацију извлаче се генерални (сумарни) закључци о предностима и

слабостима противника и сопствених снага. Такви закључци представљају полазну основу

за стварање планских претпоставки и за доношење квалитетних планских одлука којима

се истовремено:43

1. Искоришћавају предности (врлине) сопствене организације и слабости

(недостаци) противника,

2. избегавају (неутралишу, ублажавају, компензују) слабости сопствене

организације и предности противника.

Такав начин закључивања омогућава менаџеру да на основу упоредног сагледавања

противникових и сопствених могућности, предности и слабости, изабере најповољнију

опцију, односно одлуку о деловању сопствених снага у конкретној ситуацији. Сопствене

предности, повољан однос снага и позитиван утицај простора, времена и осталих фактора

окружења менаџери искоришћавају благовременим одлучивањем и спровођењем одлука

без оклевања и брзоплетости. С друге стране, сопствене слабости, неповољан однос снага

и негативан утицај простора, времена и осталих фактора окружења менаџери избегавају

43




(неутралишу, зближаваjу, компензују) убрзавањем, успоравањем или одлагањем жељених

активности, променом просторног оквира активности или другим начином пролагођавања

наметнутим неповољним условима.

Овај модел је оптималан за праћење и процењивање безбедносне ситуације у

функцији обезбеђења и заштите одређене личности, поводом безбедносног задатка и у ad

hok ситуацијама. Основни разлози за овакав став се налазе у брзом и тренутном

сагледавању безбедносног стања, у датом тренутку, с обзиром на променљивост

коришћених параметара који се користе (противник, простор, време, сопствене снаге)

може се користити искључиво у ad hok ситуацијама. Дакле у изненадним ситуацијама где

се чувана личност мора обезбедити, дакле онда када нема довољно времена да се примени

неки ефикаснији односно модел који тражи више времена.




5. ПРИМЕНА МОДЕЛА „SWOT“ АНАЛИЗЕ У ПРАЋЕЊУ И



Модел „ПСПВ“ процене безбедносне ситуације близак је „SWOT“ анализи која

представља субјективну аналитичку методу којом се идентификују критични фактори

утицаја на организацију или систем на стратешком нивоу. Она подразумева упоредну и

унакрсну (матичну) анализу (процену) четири групе фактора (параметара) ситуације

(стања), односно јасно дефинисану анализу:44

1. Снага,

2. Слабости,

3. Шанси и

4. Претњи.

44




Снаге – S и слабости – W припадају интерним, а шансе (могућности, прилике) – О

и претње (опасности) – Т екстерним факторима анализе.

С друге стране, снаге и шансе представљају повољне, а слабости и претње

неповољне факторе стања – ситуације. У временском контексту, снаге и слабости

представљају садашњост засновану на прошлости, док претње и шансе представљају

будућност засновану на прошлости и садашњости.

Примена модела „SWOT“ анализе у праћењу и процењивању безбедносне

ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене личности није честа код нас па тако

се о њој и јако мало зна. Ипак на светском нивоу у укупном развоју обезбеђења личности

„SWOT“ анализа је све заступљенија.

Слика 1.

Повољни

фактори

Неповољни

фактори

Интерни

фактори СНАГЕ СЛАБОСТИ

Екстерни

фактори ШАНСЕ ПРЕТЊЕ

За означавање ове методе, уместо скраћенице „SWOT“ у литератури се често

наводе и скраћеница „TOWS“. Реч је у обрнутом редоследу слова која имају исто значење

у обе скраћенице, с тим што се у другој скраћеници на прво место постављају спољни

фактори ситуације. То се у последње време чини значајним због чињенице да је примарно

оријентисати се на потребе корисника услуга, па тек онда на то шта организација може да

произведе или понуди на тржишту услуга.

У процесном смислу, менаџери45

најпре дефинишу предмет „SWOT“ анализе

(организација, организациона јединица или појединац, производ, услуга или идеја, догађај,

45

Прим. аут.: мисли се на безбедносне менаџере.



појава или задатак). Затим се одређују циљ који се жели постићи (подизање резултата

рада, унапређење квалитета услуга или производа, одређен ниво безбедности личности,

објекта, јавног скупа) и период за остварење постављеног циља. Након тога, у

одговарајућа поља „SWOT“ матрице, сагласно предмету анализе, менаџери уписују

елементе снага, слабости, шанси и претњи.

Анализе тих елемената помажу менаџерима да разумеју положај и стање своје

организације и да дефинишу најбоље циљеве и начине да се они остваре. При анализи

снага трага се за одговорима на питање: у чему је организација боља у односу на

противнике и конкуренте и шта јој је на располагању да би остварила своје циљеве?

Анализа и дефинисање слабости усмерени су на идентификовање интерних проблема и

препрека којима се омета остварење циљева и на то шта је у организацији могуће

унапредити и побољшати. Шансе се дефинишу одговорима на питање: шта све у

окружењу може бити од помоћи да се организационе активности и резултати унапреде?

Претње се дефинишу као екстерни фактори који битно ометају организацију у остварењу

својих циљева. Добро урађена „SWOT“ анализа помаже менаџерима:46

1. Да се усредсреде на своје организационе ресурсе и да их ефикасно искористе,

2. да препознају и коригују своје слабости,

3. да се спремно суоче са претњама и умање њихово негативно дејство и

4. да препознају и искористе све могућности које им се укажу.

Полазећи од тога да је „SWOT“ анализа врста субјективне методе, менаџерима се

сугерише да у њеној примени буду искрени, реални и прецизни, посебно када анализирају

своје снаге и слабости.

Ипак, као и код сваке процене поставља се питање прецизног „мерења“ потребних

параметара, односно успостављање система који прецизно мери величине које су саставни

део овог модела. Дакле:

1. Снага, мерење сопствене снаге и могућности,

2. Слабости, како сопствених снага, тако и окружења, појединих позиција,

одређивање критичних тачака током обезбеђивања одређене личности,

46




3. Шанси, оцена критичних места обезбеђења, где је заштита 100%,

4. Претњи, процена и попис свих претњи које угрожавају одређену личност.

Разматрање било које методе, па тако и SWOT анализе, може бити потпуно само

ако се узму у обзир њене предности и недостаци.

1. Предности SWOT анализе су следеће:

• кључни елемент формулисања стратешке опције је усклађивање

организационих снага и слабости са приликама и претњама које постоје на

тржишту услуга;

• када се исправно користи, SWOT анализа може пружити добру основу за

формулисање стратегије;

• SWOT анализа је широко позната у литератури из маркетинга и менаџмента као

систематски начин за постизање циља;

2. Недостаци SWOT анализе су следећи:

• Према Mintzbergu (1994.) SWOT је мало кад ефективна метода јер је укорењен у

тренутне перцепције организације. Ипак, SWOT се још увек заговара као

снажан алат за планирање у свим врстама пословних и безбедносних

активности;

• У пракси је то често активност која се не проводи добро. Након

идентификовања свих важних „тачака“, не зна се шта учинити са генерисаним

подацима;

• Што се тиче коришћења генерисаних информација како би се донеле стратегије,

SWOT анализа није прескриптивна.

Модел „SWOT“ анализе (предности, слабости, претње и прилике) оптималан је и

примењив за праћење и процењивање безбедносне ситуације у функцији израде општих




6. ПРИМЕНА МОДЕЛА „АНАЛИЗЕ РИЗИКА“ У ПРАЋЕЊУ И



У дефиницији ризика изрази: могуће варијанте акције (алтернативе) и могуће

(несигурно) остварење, указују на неизвесност. О ризику се може говорити само у

контексту једне конкретне алтернативе. Ризик не значи неки сигурно наступајући

негативан ефекат, он је негативно процењена последица чије је остварење неизвесно.

Анализу ризика тешком чине следећих пет фактора:

1. Неизвесност у вези са дефинисањем проблема,

2. потешкоће које се јављају приликом вредновања чињеница,

3. сложеност откривања релевантних вредности,

4. непредвидивост понашања учесника у процесу и

5. неједнозначност вредновања процеса.

Решавање проблема је могуће само онда ако је проблем дефинисан. Овај процес

садржи и одлуку о томе да ли треба одлучивати. Након тога треба дефинисати и

алтернативе, као и које последице треба узети у обзир. Одлуке пре одлучивања утичу на

избор у великој мери. У одлукама са ризиком постоји велики проценат неизвесности.

Неопходно је познавати веродостојност података. Велики проблем представља и

третирање малих вероватноћа. Најкомпликованији случај представља када о вероватноћи

настанка ситуације знамо само да је веома мала. Постоје и такви случајеви где се

вероватноће на основу релативне учесталости не могу проценити јер нам не стоје на

располагању подаци из прошлости, или уопште нема података пошто је реч о потпуно

новој технологији. Ако нема података, постоји могућност моделирања ризичне ситуације,

ради црпљења информација. Модели само приближно могу обухватити људске грешке.

У анализи ризичних ситуација и одлучивања у њима, треба рачунати са

проблематиком лабилних принципа вредновања код доносилаца одлука, са којима се лако

може манипулисати. Принципи се могу мењати кроз време.



Понашање људи је крајње контрадикторно. Некад су осетљиви и рационални, док

су други пут у истој ситуацији доношења одлуке неодговорни и ирационални. Доносиоци

одлуке на разне начине могу имати монопол над одлукама које су ризичне.

Вредновање квалитета одлучивања у условима ризика мора да узме у обзир начин

на који се третирају необичне, несвакидашње ситуације.

Ризик и одлуке – Код доношења одлуке циљ је изабрати најбољу алтернативу,

односно највише прихватљиву за доносиоца одлуке. Избор алтернативе не значи и то да

ће се на тај начин апсолутно прихватити и ризик који иде уз њу. Доносилац одлуке кад

одлучује онда не бира један од могућих ризика, него бира једну од могућих алтернатива,

али избор једне алтернативе уједно значи и прихватање ризика одређеног нивоа,

узимајући у обзир остале последице (међу којима налазимо и позитивне, које пружају

одређене предности, и негативне које имају одређене недостатке). Код доношења одлуке

узимају се у обзир и предности и недостаци, а да при томе код изабране алтернативе ризик

не мора да буде најмањи. Напротив, може се изабрати и алтернатива са највећим ризиком,

ако избором те алтернативе могуће предности пружају одговарајућу компензацију. Код

избора алтернативе узимају се у обзир све позитивне и негативне последице.

Избор најповољније алтернативе је веома сложен проблем и зависи:

1. Од могућих алтернатива,

2. од последица,

3. од вредности,

4. од чињеница узетих у обзир за време доношења одлуке и

5. од примењених метода.

У различитим ситуацијама могу бити релевантне различите изборне могућности и

информације. Временом може да се промени оцена неке алтернативе: може да се

испостави да су претходне анализе биле погрешне, као и да се појаве неке нове вредности.

Оцена неке алтернативе, у истом моменту и под сличним околностима може да буде

различита код различитих доносилаца одлуке, који имају различите основе за вредновање,

различите циљеве, односно на различите начине оцењују исте верзије. То би значило да је

прихватљивост одлуке такође недефинисана.



Крајњу одлуку увек треба да донесе особа која је упозната са проблемом, и на

основу донете одлуке да предузме одређене кораке. Саветник учествује у одговорности у

оној мери, колико је био способан да одреди детаљну и јасну, тачну слику о последицама

појединих алтернативних мера које су предузете. Он одговара не за исправност одлуке,

него за тачност предвиђених последица које се јављају код одређених алтернатива.

Методичко решавање проблема омогућује да се одлука вреднује пре фазе остваривања

(тест), тако да је ризик грешке унапред познат. При оваквом начину решавања проблема у

дужем временском периоду, може се рачунати са унапред одређеном вероватноћом

грешке. За доносиоца одлуке је, међутим, сваки предлог, предложен од стране саветника,

једнако неизвестан.

Процес урављања ризиком, односно вероватноћа наступања идентификованих

опасности, подразумева следећих шест фаза:

1. Идентификација опасности,

2. процена (анализа) ризика,

3. анализа мера контроле ризика,

4. доношење одлука,

5. имплементација одлука и

6. контрола и надзор.

Тако схваћено управљање ризиком се у безбедносним организацијама прихвата као

витални елемент сваког безбедносног задатка.

Идентификација опасности представља идентификовање појединачне опасности или

претње која може угрозити безбедност, док процена ризика представља процењивање

нивоа ризика, који се начелно може квалификовати као: екстремно висок, средњи и низак.

То се чини:

1. Процењивањем нивоа (вероватноће) учесталости (фреквенције) наступања

идентификованих опасности и

2. процењивањем нивоа озбиљности (опасности) њиховог утицаја (последица,

консеквенци) на безбедност.



Вероватноћа наступања идентификованих опасности се може одређивати

квантитативно или квалитативно. На исти начин се може изражавати и ниво последица.

При томе треба имати у виду да вероватноћа неког догађаја може бити веома мала, али

његове последице могу бити толико драматичне да се рад на смањивању вероватноће

његовог настанка чини веома прихватљивим. Супротно томе, вероватноћа настанка неког

догађаја може бити веома висока, али његове последице могу бити у прихватљивим

границама, тако да се рад на смањивању вероватноће њиховог настанка не чини

оправданим.

Анализа ризика значи идентификацију потенцијалних ризика, који су предвиђени

од стране јединки или друштва, као и процену вероватноће остваривања било које

опасности и то помоћу података, статистичких анализа, систематског посматрања,

стручног знања или интуиције.

У анализи ризика позната су четири приступа: технички (квантитативни) приступ,

приступ анализе одлука (и ризика), приступ политичких наука, приступ друштвених наука

(перцепцијски). Разликују се у томе што дају различит значај појединим корацима у

анализи ризика.

Најважнији кораци код анализе ризика су следећи:

1. Дефиниција „корисних“ и оних последица које треба „заобићи“ – Овај корак

представља субјективан процес процене, који се односи на оцену последица.

Могући проблеми су нпр.: велика концентрација различитих технологија која

може да има и позитивне и негативне последице, или: да ли примена неких

вештачких ђубрива има предности којима би се могли компензовати негативни

ефекти на окружење.

2. Избор најзначајнијих фактора по анализу ризика – При обављању неке

активности треба рачунати са великим бројем могућих утицаја, здравствених,

еколошких, економских, друштвених, евентуално политичких. Треба одредити

и предмет анализе.

3. Вредновање величине опасности – Неопходно је квантификовати величину и

јачину опасности и то од тачке када је опасност изазвана па до крајњих утицаја.

У овоме помажу математичка, па и програмска решења.



4. Одређивање вероватноће могућих излаза – У овом кораку примењује се једна од

четири познате методе:

• прикупљање статистичких података о понашању извора ризика у

претходном периоду,

• прикупљање статистичких података о кваровима појединих система (нпр.

технолошких), који представљају ризик; синтетизовањем тих податка

могуће је проценити опасност квара читавог система или подсистема,

• епидемиолошка испитивања, која значе такве огледе који траже

сигнификантну корелацију између извора опасности и способности да на

одговарајући начин реагују они који су у опасности и

• процена вероватноће остваривања, и то од стране стручњака, лаика и

доносилаца одлуке.

Знатан недостатак ових метода јесте да све оне само на основу стварних

историјских података могу генерисати информације. У стварности, баш непознате,

унапред непредвидиве опасности представљају највећи проблем.

5. Препознавање оних на које ће ризик имати утицај. Ризик се односи на

конкретне особе. Према томе није довољно само статистички одредити круг

оних које ризик погађа.

У савременим условима, безбедносне процене се све учесталије реализују према

теорији анализе ризика. Појам ризика има двојну природу и дефинише се као вероватноћа

негативног или позитивног одступања од очекиваног стања (догађаја, појаве, исхода). Он

доноси опасност, али и шансу; некад је противник, а некад савезник у постизању

организационих циљева. Упркос томе, појам ризика се најчешће дефинише у негативном

значењу, као вероватноћа наступања идентификоване опасности, односно нежељеног

догађаја, појаве, услова или последице. Да би се такви ризици контролисали, развијена је

метода процене или анализе ризика. У безбедносним организацијама она подразумева

идентификовање опасности или претњи (нежељених догађаја) којима се безбедност може

угрозити и утврђивање (процену) вероватноће њиховог настанка и нивоа њихових

последица.






7. ПРИМЕНА МОДЕЛА „PESTLE“ У ПРАЋЕЊУ И ПРОЦЕЊИВАЊУ

БЕЗБЕДНОСНЕ СИТУАЦИЈЕ У ФУНКЦИЈИ ОБЕЗБЕЂЕЊА И ЗАШТИТЕ

ОДРЕЂЕНЕ ЛИЧНОСТИ

Анализа „PESTLE“ се користи за сагледавање (процену) садашњих и будућих

утицаја фактора општег окружења и на рад и остваривање организационих циљева.

Конкретније, „PESTLE“ анализа помаже менаџерима да анализирају (процене) следеће

опште факторе (параметре) окружења:

1. Политичке;

2. Економске;

3. Социолошке;

4. Технолошке;

5. Правне;

6. Факторе просторно-временске природе.

Анализом фактора политичке природе процењују се постојећи и могући утицаји

политичке ситуације на организационе активности (облик политичког уређења државе,

стабилност владе, међународно политички и унутрашње политички процеси, политичка

клима, ниво владавине права, бирократије и корупције, транспарентност рада органа

управе и сл.).

Економски фактор се анализира са аспекта: економске моћи и економских

трендова окружења; тржишта, цене рада и куповне моћи; (не)запослености; утицаја

глобализације (економска криза), нивоа инфлације, каматних стопа и сл.

Социолошка анализа укључује посебно истраживање културолошких (језик,

обичаји, ставови и стил живота), здравствених, образовних, демографских (насељеност,



миграције), етничких и религијских (међуетнички и међурелигијски односи) и других

аспеката окружења (маргинализоване групе, криминал).

Технолошки утицај окружења на организационе активности и циљеве процењује се

анализом застарелости постојећих и доступности нових технологија, лиценци, открића

или патената, анализом нивоа индустријске и саобраћајне инфраструктуре, али нивоом

заштите интелектуалне својине.

Процена правног фактора реализује се анализом националних и интернационалних

прописа о запошљавању и раду, заштити потрошача и конкуренције, еколошкој заштити,

сукобу интереса, или о правним процедурама и ограничењима.

Фактори еколошке (просторно временске) природе анализирају се са аспеката

географског, геостратешког и геополитичког положаја, саобраћајних коридора,

карактеристика рељефа, ограничених ресурса, климе, природне и животне средине, или

екологије.

Анализа „PESTLE“ је погодна техника за сагледавање целе слике општег

организацоног окружења, како би се у њему откриле скривене претње, шансе и утицаји

који могу користити или штетити организацији и помоћи менаџерима за доношење нових

или за преиспитивање постојећих одлука, приоритета и претпоставки, приликом праћења

и процењивања безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене

личности.



ЗАКЉУЧАК

Избор и примена одговарајућег модела праћења и процењивања безбедносне



Обезбеђење и заштита одређених личности, део је делокруга одређених безбедносних

организација, које се институционално баве обезбеђењем и заштитом одређених личности.

Па тако праћење и процењивање безбедносне ситуације представља посебно значајну

менаџерску активност у обезбеђењу и заштити одређених личности. Сам поступак

праћења и процењивања безбедносне ситуације реализује се применом одређеног модела у

зависности од спољних утицаја и карактеристика саме овакве ситуације.

На основу презентованих резултата истраживања могу се извести следећи

закључци, о ситуационој примењивости постојећих теоријских модела праћења и

процењивања безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и безбедносне заштите

личности:

• Модел „ОФС“ анализе (Окружење, организациона Функција и организациона

Структура) оптималан је за континуирано (текуће, свакодневно) праћење и

процењивање безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене

личности.

• Модел „ПСПВ“ анализе (Противник, сопствене Снаге, Простор и Време)

оптималан је за праћење и процењивање безбедносне ситуације у функцији

обезбеђења и заштите одређене личности, поводом безбедносног задатка и у ad hok

ситуацијама.

• Модел „SWOT“ анализе (предности, слабости, претње и прилике) оптималан је за

праћење и процењивање безбедносне ситуације у функцији израде општих


• Модел „АР“ (Анализе ризика) оптималан је за процењивање безбедносне ситуације

у функцији обезбеђења и заштите одређене личности од конкретних

идентификованих облика (ризика) њиховог угрожавања.



• Модел „PESTLE“ анализе (Политичко, Економско, Социјално, Технолошко,

Правно и Еколошко окружење), оптималан је помоћни модел анализе општег

окружења у оквиру примене претходних модела у процесу праћења и процењивања

безбедносне ситуације у функцији обезбеђења и заштите одређене личности.

Таквим резултатима потврђене су све посебне хипотезе истраживања. Синтезом

тих резултата, потврђена је и општа хипотеза истраживања која гласи: Избор и примена

одговарајућег модела праћења и процењивања безбедносне ситуације као посебне

менаџерске активности у безбедносним организацијама значајно утиче на ефективност

и ефикасност обезбеђења и заштите одређених личности.

Суштински, кључни резултат овог истраживања огледа се у томе да је приликом

израде безбедносних процена у функцији обезбеђења и безбедносне заштите одређених

личности од посебног значаја адекватна ситуациона примена одговарајућег модела

примереног конкретној ситуацији.

На основу свега наведеног и великог броја успешно реализованих угрожавања

одређених личности, изводи се закључак да надлежне службе безбедности до сада нису

увек извршиле ваљано безбедносно процењивање угрожености одређених личности са

аспекта важности функције коју обавља одређена особа, могућих последица угрожавања

безбедности одређених личности, начина угрожавања безбедности, могућем приласку и

месту напада на одређене личности, као и могућем месту и улози припадника служби

безбедности који обезбеђују одређену личност као носиоца његовог угрожавања. Најзад,

ефективност и ефикасност су у службама безбедности и тимовима који израђују

безбедносну процену угрожености одређених личности данас најчешће помињани као

најважнији принципи. Горе наведене проблеме је могуће превазићи применом модела

процене примерених ситуацији.

Да би се адекватно применили анализирани модели придржавајући се наведених

принципа приликом израде безбедносне процене угрожености одређених личности могуће

је методично, систематско и континуирано, брже и ефикасније извршити безбедносну

процену угрожености одређених личности.



На основу свега наведеног, безбедносну процену угрожености одређених личности

могуће је унапредити тимским начином рада и доследнијом применом принципа

руковођења и менаџмента, а садржај безбедносне процене угрожености одређених

личности могуће је унапредити применом предложеног модела окружења које утиче на

безбедносну процену, уважавањем потпуније функције надлежне јединице која израђује

безбедносну процену, а са аспекта њеног циља, рада и резултата рада, као и уважавањем

предложеног модела организационе структуре службе безбедности која израђује

безбедносну процену угрожености одређених личности.

Таквим избором и применом оптималног и ситуацији примереног модел процене

безбедносне ситуације обезбедиће се доношење квалитетнијих одлука и планова

обезбеђења и безбедносне заштите одређених личности, а њихова укупна безбедност

учиниће се потпунијом и извеснијом.

Овим истраживањем су, такође, остварени научни и друштвени циљеви

истраживања из чега произилази и његова научна и друштвена оправданост, која се

посебно огледа у могућности унапређења квалитета безбедносних процена, у могућности

едукације лица и безбедносних служби, које се баве безбедносном проценом угрожености

одређених личности, и могућности ситуационог приступа изради безбедносне процене.

Такође, рад може послужити за измене и допуне правила и упутстава која третирају

предметну област, јер ће се адекватном безбедносном проценом угрожености одређених

личности, повећати степен заштите и њихова безбедност.



ЛИТЕРАТУРА:

1. Бајагић, М., „Тајна служба САД“, Безбедност, број 5/97.

2. Белић, М., Васић, М., „Историјско-правни аспект послова обезбеђења одређених

личности и објеката“, Безбедност, бр. 1‒2/2009, Београд, стр. 105‒118.

3. Белић, М., Анализа атентата на највише државне представнике, Часопис НБП,

КПА, број 2, Београд, 2009.

4. Белић, М., „Оперативни тим у непосредној заштити одређених личности“, Часопис

НБП, број 2, Београд, 2009, стр. 227‒243.

5. Бошковић, М. и Симић, Р., Физичко-техничка заштита објеката, ИБ и

Мулиаларм, Београд, 1991.

6. Бошковић, М., Физичко обезбеђење и заштита објеката, Бодеџ, Београд, 1995.

7. Група аутора, Антологија једног убиства, Загреб, 1964.

8. Група аутора, Министарство и министри полиције у Србији 1811‒2001, МУП

Републике Србије, Београд, 2002.

9. Давидовић, Д., Методика рада служби обезбеђења, Виша школа МУП, Београд,

1981.

10. Драгишић, З., Безбедносни менаџмент, Службени гласник, Београд, 2007.

11. Ђорђевић, О., Лексикон Безбедности, Партизанска књига, Београд, 1986.

12. Јаневски, О., Највећи светски атентати, Аранђеловац, 1987.

13. Кривокапић, В., Криминалистичка тактика, Полицијска академија, Београд, 2005.

14. Крстић, С., Безбедносна процена угрожености одређених личности, Миленијум

груп, Београд, 2012.

15. Лазовић, М., Стојановић, В., Црнковић, М., Војно-полицијска тактика, Полицијска

академија, Београд, 1998.

16. Лонсдале, М. В., Бодигард, Водич за заштиту ВИП личности, Специјализована

тактичка јединица, Лос Енђелес, 1995.

17. Мијалковски, М., Атентаторски тероризам, Управа безбедности Генералштаба

Војске Југославије, Београд, 1997.



18. Милосављевић, Б., „Теоријске основе безбедносне процене“, Војно дело, број

2/2012, страна 139‒149.

19. Милошевић, М., Безбедносно-обавештајне активности у Карађорђевој Србији,

Историјски архив, Ваљево, 2004.

20. Пајковић, Д., Обезбеђење одређених личности и објеката, МУП Републике Србије,

Београд, 2003.

21. Рађеновић, Р., Безбедност личности и објеката, Београд, 2003.

22. Савић, А., Делић, М., Бајагић, М., Безбедност света: од тајности до јавности,

Институт безбедности, Београд, 2002.

23. Стајић, Љ., Основи безбедности, Полицијска академија, Београд, 1999.

24. Стевановић, О., Руковођење у полицији, КПА, Београд, 2003.

25. Стевановић, О., Безбедносни менаџмент, КПА, Београд, 2012.

26. „Уредба о одређивању послова безбедносне заштите одређених лица и објеката“,

Службени гласник РС, број 72/2010.

Documents

МОДЕЛИ ПРАЋЕЊА И ПРОЦЕЊИВАЊЕ … Pavlovic.pdf · СПЕЦИЈАЛИСТИЧКИ РАД Новица Павловић Страна 3 ПРЕДГОВОР Упркос