Педагогија - од уопштавања искуства до науке

Васпитање је карактеристично је за сва друштва и за све епохе људског развоја. Са колена на колено преносила су се животна и радна искуства, па је тако преношено, одабирано и уопштавано и искуство о начинима васпитања. 

Уопштавањем онога што се показало најефикаснијим и друштвено најприхватљивијим, формирано је значајно искуство које је ушло у фонд мудрости, које су даље преносили мудраци, путујући учитељи или духовна лица која су ширила своје веровање и писменост. 

Прве форме таквог искуства о васпитавању деце, забележене су у учењима и записима философа. Философија се јавља као „мајка свих наука" и у њеном крилу су са изузетном пажњом негована прва педагошка сазнања. 

Од умешности и вештине, људско искуство се кретало ка сазнатости, промишљености и мудрости, коју треба сачувати и примењивати у раду са новим генерацијама. 

У мудрим изрекама, запамћеним беседама и сачуваним списима источњачких и античких филозофа, најстарије педагошке тековине су се постепено почеле трансформисати у основе једне будуће науке и једног све разгранатијег научног система

Са умножавањем људског искуства, проширивањем комуницирања, развијала се стално и делатност васпитања, повећавао број људи којима је васпитање постајало професија, а тиме и број оних који су о њему размишљали, одлучивали, писали, тј. који су га проучавали. 

Са појавом свесног и намерног проучавања те васпитне делатности, на основу уопштеног претходног искуства, дошло је до убрзанијег и свестранијег развоја педагогије као науке. 

Врло је тешко одредити границу између васпитне праксе, која је постојала и педагошке теорије и науке која је настајала, као и време када је дошло до конституисања специфичне теоријске и научноистраживачке методологије. 

У првом веку нове ере М.Ф. Квинтилијан пише обимно дело у 12 књига „О образовању говорника", Јан Амос Коменски ствара почетком XVII века целовито и свеобухватно дело „Велика дидактика" чиме је поставио камен темељац педагогије као самосталне науке. На самом почетку XIX века појавио сеХербарт (Johann Friedrich Herbart), који је установио педагогију као универзитетску дисциплину и пишући прве уџбенике систематске педагогије, и остављајући за собом вишегенерацијски повезане следбенике (хербартовце, хербартијанце), он је у средишту Европе конституисао аутономан и целовит научни систем педагогије, ослањајући га на две чврсте основе, филозофију (етику) и психологију. 

Читава плејада педагога и припадника других наука који су се бавили питањима васпитања, (Ж.Ж. Русо, Ј.Х. Пестаиоци, Џ. Лок, Ф. Фребел, К.Д. Ушински) који су се појавили пре и после Хербарта, само су укључили своја дела у све богатију и богатију ризницу ове науке. 

Док је XIX век прошао углавном у учвршћивању масовне и државне школе и разрађивању хербартовске педагогије, сам крај тог века и почетак XX века донели су праву борбу педагошких праваца, теорија и школа. „Стара школа" је изложена рафалној паљби „прогресивиста", „експерименталиста", „активиста" и „педоцентриста" из „нове школе" (Џ. Дјуј, Клапаред, А. Феријер, Х. Гаудиг, итд.). 

У свету науке постоје четири услова које једна област треба да испуни, да би се сматрала посебним научним системом.Да има предмет свога проучавања и истраживања, да већ има довољно акумулиран и богат фонд знања (садржаја) и научних тековина из те области, да има развијену специфичну методологију за истраживање своје области и да има већизграђен појмовно-терминолошки и лексички систем (језик науке). 

Предмет педагошке науке је васпитање. Наравно, педагогија није једина која проучава широку и сложену проблематику васпитања али се временом показало неопходним, васпитну проблематику изучавати целовито и у јединству, конституисањем једне интегралне науке о васпитању (педагогије) и мултидисциплинарно, уз ангажовање свих других сродних наука. У том смислу, нарочито су се развиле тзв. међуграничне или помоћне дисциплине, као што су педагошка психологија, филозофија васпитања, педагошка антропологија, економија образовања, педагошка социологија и слично. 

У Србији су у претходних сто педесет година у употреби две варијанте назива за науку о васпитању: педагогија и педагогика (једно време се под термином „педагогика" подразумевала теоријска, а под „педагогија", практична педагогија). Оба ова термина, данас значе исто, што се може запазити из чињенице да су објављивани уџбеници под оба назива. 

Реч „педагогија", којом означавамо науку о васпитању у целини, настала је од речи којом је називано лице (најчешће учени Грк) које је бринуло о деци робовласника у Старом Риму. Настала је од две грчке речи: ago, agein - водити; pais, paidos - дечак; paiodagogus - онај који води дете. У почетку је то био ученији роб, који је у буквалном смислу речи водио дете код јавног учитеља, а касније лице које је остваривало целовиту бригу о развоју и васпитању деце робовласника. Како је временом, процес васпитања прошириван и на одрасле и ови термини су се почели односити на васпитање свих, у свим добима и узрастима. 

Педагогија тражи општа и заједничка решења, али никада не занемарује чињеницу да је васпитање у крајњој инстанци индивидуализовани чин. Кад би чак било и могуће да педагогија предложи нека апсолутно важећа и универзална васпитна средства и методе, њих би било врло опасно примењивати, јер би водили унифицираношћу или, њиховом конфекционирању и крајњем

смањивању људских и стваралачких потенцијала. 

Специфичност педагогије је да проучавајући васпитну појаву у садашњем тренутку, увек тежи да одреди и предложи понашање за будућност - како водити процес, како предвидети поступке васпитаника и васпитача и елементе њиховог односа у процесу остваривања циља и задатака васпитања, који су увек симбол будућности и ознака будућег (жељеног) стања. 

Педагошка теорија треба да извире из праксе, али она је та која треба да буде идеја водиља за једну нову и бољу праксу васпитања. Без добре теорије, нема ни добре праксе. Чврста повезаност педагошке теорије и праксе је, управо, добра страна педагошке науке. Многи је због тога проглашавају „вештином", не правећи разлику између практичног рада у васпитању и науке, која ту практичну делатност проучава и унапређује.