N E O K L A S I C I Z A M

V I N K E L M A N. D A V I D. P I R A N E Z I.

hronološke odrednice epohe neoklasicizma?

najjednostavnije hronološki rečeno, neoklasicizam je umetnički pravac druge polovine 18. veka tj. makar poslednje tri decenije 18. veka

međutim, bez glavnih fenomena i koncepata neoklasicizma, ne možemo nikako razumeti 19. vek

doba prosvetiteljstva kao duhovni okvir epohe neoklasicizma?

duhovni okvir epohe neoklasicizma jeste prosvetiteljstvo

u tom fenomenu se možemo i nacionalno prepoznati, preko Dositeja Obradovića i prvih intelektualaca drugih evropskih gradova

iako je prosvetiteljstvo značajni internacionalni, panevropski pokret, mi ćemo boraviti isključivo u Francuskoj

zbirno ime za intelektualce ovog perioda jeste filozofi. među njima nisu samo oni koji proučavaju filozofiju, već i oni koji propagiraju slobodu, školovanje i pravo na školovanje, socijalnu pravdu, slobodu štampe i kretanja..

prosvetiteljstvo kao raznoliki duhovni pokret?

možda je zbirna reč oko koje se konstituiše prosvetiteljstvo – razumnaravno, prosvetiteljstvo nije unoformni pokret. unutar njega mnogi pojedinci imaju

različite misli o razumuna primer, Ruso veruje da se čovek rađa dobar i da ga institucije kvare i veruje da se

stanje može popraviti ako se institucije reformišu; drugi prosvetitelji su imali vrlo religiozne pristupe, neki ne..

zajedničko im je da su znali da je čovek zao, ali su verovali da se razumom (školovanjem i vaspitanjem) čovek oslobađa i ide putem napretka

sve u svemu, postojalo je puno stavova i prosvetiteljstvo definitivno nije bio uniformni pokret što potvrđuje rad Didroa, Delambera, Rusoa, Voltera..

ovo predstavlja ozbiljna pomeranja u Evropi toga vremena u duhovnom i intelektualnom smislu (iako za nas jeste samo opšte mesto)

prosvetiteljstvo kao temelj revolucije?

zajedničko jeste vera u mogucnost napretka ljudskog roda i u slobodu (obrazovanja, štampe, razvoja) - to je duboko uzdrmalo sisteme vrednosti i sisteme razmišljanja i ovo predstavlja ozbiljne temelje za revoluciju, posebno Francusku revoluciju

nijedna duhovna stvar, pak, ne dovodi direktno do revolucije (istorija veruje da moderno doba i počinje od 1789. godine), ali ova duhovnost jeste važna za razumevanje novih potreba

u socijalnom smislu, moramo biti obazrivi zato što nije samo buržoazija među prosvetiteljima, već i mnogi plemići

Enciklopedija ili Sistematski rečnik nauka, umetnosti i zanata od društva intelektualaca

kapitalni projekat ove epohe

od reči en kyklios paideia (kružno, celovito znanje) nastaje sama reč enciklopedija

ovo nije prva enciklopedija, imamo Plinija i Istoriju prirode, a upoznati smo i sa amblematskim zbornicima..

ogromni opseg znanja u vidu sistematskog rečnika koji izuzetno utiče na obrazovanje vizuelnog polja Francuske

nosioci i izdavači su Dalamber i Didro, već značajan kao tvorac likovne kritike

vrlo je značajno što je ova Enciklopedija mogla da se štampa, umnožava i kupuje

18. vek jeste vek knjige, sa ogromnim brojem izdatih i kupljenih knjiga, kao i sa porastom čitanja što menja javno mnjenje i intelektualno polje

prosvetiteljstvo kao internacionalni duhovni pokret?

res publica literaria = javna stvar; pokazuje veru u internacionalnost ovog koncepta, što je vrlo važno (republica)

veruju u sarađivanje svih intelektualaca širom Evropevera u imaginarnu Republiku učenih i obrazovanih intelektualaca koji dele ista mišljenja

mnogi, naročito Nemci, bez centra poput Pariza i bez kulture, doživljavali su to kao francuski imperijalizam, a drugi kao kulturnu internacionalnost

takva vrsta kulture, duha, stanja, intelekta se buni protiv trivijalnosti prethodne epohe (čest stav o prethodnim epohama trenutne epohe iz antropološke perspektive)

dakle, vizuelni stav odbija sve nalik rokokou

Risorgimento?

sam naziv neoklasicizam je skovan tek sredinom 19. veka (tipična situacija u istoriji umetnosti) i reč je imala pežorativno značenje i bila je referenca na nesto hladno i sterilno

međutim, u trenutku trajanja ovog stila, nazivali su ga različito = novi stil, istiniti stil (nekada je neoklasicizam bio mladalački i svež, što je teško razumeti iz ove perspektive), a najčešće su ga nazivali Risorgimento

tu reč je iskoristio Garibaldi kasnije, u 19. veku, kada se Italija oslobađala vlasti Austrije, na severu i jugu, pa je vođi nacionalne epopeje ova reč koja znači ponovo oživeti, potpuno odgovarala

ali, pojam Risorgimento, u 18. veku nema političke implikacije, niti postoje takvi elementi u samom slikarstvu

određene slike jesu kasnije ponele političku konotaciju, ali su tada pre svega bile misli i koncepti koncentrisani na umetnost novih, muževnih, čvrstih, patriotskih tema

Žak Luj David, Zakletva Horacija (1785)

manifest neoklasicizma jeste slika Žak Luj Davida, Zakletva Horacija

sublimacija raznih ideja o ozbiljnosti, dostojanstvu, slobodi i pravdi

neoklasicizam, i prosvetiteljstvo kao njegov duhovni okvir, zahtevaju takve misli i teme, a umetnost na tu potrebu odgovara na ovaj način

nikakve veze sa rokokoom

Rim kao intelektualni caput mundi?

svi značajni predstavnici ove epohe su se koncentrisali u Rimu; tu se sabiraju i druže i, uopšte za polovinu 18. veka, jesu karakteristične manifestacije grand tour

Rim opet dobija slavu i postaje caput mundi, ali samo u intelektualnom smisluindividue se ovde napajaju idejama koje, kasnije, nose svojim kućama u Parizu, Londonu, i

šire

neoklasicizam u okvirima akademizma?

kasnijoj percepciji neoklasicizma smeta i to što se, na neki način, neoklasicizam inkorporirao u akademske strukture

Akademija je uvek počivala na formama koje ponavljaju klasično (Mikelanđelo, Rafaelo, antički klasicizam) što je izazvalo u prethodnoj epohi burnu reakciju (što možemo videti kod Vatoa i Hodočašća na Kiteru)

sada imamo ponovni nalet klasičnog i neminovno je da on ulazi u kurikulume akademija

to će budućoj generaciji romantičara biti pežorativno, ali, u trenutku nastanka, neoklasicizam i njegovi koncepti predstavljaju nove snage

dve intelektualne formacije neoklasicizma?

1. Johan Joakim Vinkelman2. Mengs

J O H A N J O A K I M V I N K E L M A N(1717 - 1768)

istoričar umetnosti i arheolog, dao formativni doprinos nauci istorije umetnosti

upravo ovakvu kulturu je približio širem polju čitalaca i usmerio težnje ovoga veka da proizvede veliku umetnost koja odgovara na nove ideje o slobodi i pravdi

svojim pisanjem, Vinkelman je kodifikovao aspiracije druge polovine 18. veka

filhelen koji je usmerio svu ljubav ka grčkoj kulturi, smatra da su Grci najbolja rasa ikada (iako nikada nije bio u Grčkoj) i veruje u biološku konstrukciju umetnosti (koja je danas prevaziđena) koja govori o tome da se, usled idealne klime, formira idealna rasa, slobodna politički i intelektualno.

tu stvorena lepota je potpuno neprevaziđena; Vinkelman ceni renesansu, ali smatra da je u umetnosti nastupila smrt nakon kraja antike

razvoj Vinkelmana?

Vinkelman je bio Prus, dakle poreklom iz strgog militantnog severnog dela Nemačke, koji je bio veliki centar do nemilih događaja sredinom 20. veka (veliki broj romantičara je odavde, takođe)

odrastao je u strogoj porodici i konvertirao je iz strogog protestantizma i najstrožijeg kalvinizma u katolicizam (vrlo česta promena konfesije kod velikih nemačkih umetnika)

U narednom periodu, postaje saradnik kardinala Albanija, bibliotekara Vatikana i stanuje i Rimu; sredinom veka, oko njega se skuplja intelektualna elita koja je formirala srž neoklasicizma

Vinkelman je bio intelektualna veličina i harizmatična ličnost koja je dala ogroman doprinos razvoju istorije umetnosti

još u Drezdenu, stvara delo Razmišljanja o imitaciji grčkih tela u slikarstvu i skulpturi (1755) - u ovom delu, on preporučuje promišljeno imitiranje grčke umetnosti, a ne puko kopiranje

još jedno njegovo delo, kapitalno za neoklasicizam i kasnije romantizam jeste Istorija drevne umetnosti, Drezden (1764)

“plemenita jednostavnost i mirna veličina (veličajnost) grčkih statua” = tu se prepoznaje estetski kod jedne generacije i to je mera njegove sopstvene umetničke egzistencije

knjiga ogromnog uspeha koja je odmah bila prevođena (Fuseli ju je odmah preveo na engleski)

ovo delo izuzetno utiče na nemačku klasičnu filozofiju i Hegela i Kanta, par excellans mislioce

Apolon Belvederski

rimska kopija grčke statue 5. veka p.n.e.

bronza u originalu

ova statua je otkrivena u 15. veku i imala je ogroman uticaj na Mikelanđela i renesansu uopšte

naša nauka, do tada, nema ovu vrstu zapisa, poput Vinkelmanovih zapisa – intenzivnog, intelektualnog i emocionalnog (do tada je to imala samo mistična literatura koja ulazi u sfere religioznog)

sada dolazimo do toga da je estetsko iskustvo na neki način religiozno iskustvo i umetnost je počela da zamenjuje religiju

sloboda grčke umetnosti?

Vinkelman smatra da postoji duh vremena što će kasnije proučavati nemački filozofi poput Herdera i Hegela = zeitgeist (čitaj - cajgajst)

smatra da je grčka umetnost doživela neverovatnu lepotu zato što je stvarana u intelektualnoj i političkoj slobodi – frajhart

zašto umetnost 6. veka p.n.e. nije ista kao umetnost Fidije? zato što u 6. veku p.n.e. Grčka nema tu vrstu političke i intelektualne slobode koju stiče

početkom 5. veka kada se razvija država Atina

Vinkelman veruje da je Grk slobodan čovek i mislilac, koji se ponaša slobodno i sa svojim telom (gimnasium, olimpijada)

nijedna druga umetnost nije dosegla tu vrstu vrhunca zato što nije imala tu vrstu potpune slobode; da bi umetnost bila umetnost, mora nastati iz slobode (koju, na primer, Nemci nemaju)

ovakve misli su imale mnogo revolucionarnog potencijala

Johann Gottfried Herder?

Herder je duhovni rodonačelnik romantizmaVinkelman ga uči da će u istoriji Grčka ostati pobeda večne mladosti, duh i telo u jednom

jedinstvenom duhu; i to možemo, vrlo često, naći i kod Hegela (“o, Grčko, da si samo mogla trajati zauvek!”)

Vinkelman ne daje savete umetnicima; on konkretno kaže da je lepota izgubljena sa Grčkom, ali pažljivom imitacijom uz intelektualne napore jeste moguće stvoriti nešto približno..

međutim, ne kaže šta treba umetnik da čini, zar je Vinkelman samo intelektualni tvorac

Laokon

otkriće Laokona, početkom 16. veka, podjednako je značajan faktor koji je uticao na umetnike još od Mikelanđela, pa sve i do kraja 18. veka

“bojim se Grka i Danajaca i kada darove nose”

izraz grčkih figura otkriva veliku snagu i Vinkelman uvodi stilsku analizu u istoriju umetnosti i princip istorijske konstektualizacije

u isto vreme, ovakvim stavom, odnegovao je čitavu generaciju umetnika sredinom 18. veka

Đ O V A N I B A T I S T A P I R A N E Z I(1720 - 1778)

Vedute di Roma?

beskrajno uticajna serija grafika

on bira ugao, želi da istakne masunjegova misao, kao i grafički postupak, su vrlo kvalitetni (jako kvalitetan i gusti bakropis)

ruina kao duševno zdanje ima sentimentalnu vrednost neke nostalgije i pitoresknogkod Piranezea, možemo, pre svega, primetiti elemente pitoresknogsublimno je primetno tek od druge polovine 18. veka; sublimno kao nešto veličanstveno,

izuzetno - tako da u ovim predstavama nema toliko žali što je nešto propalo, već zahvalnosti civilizaciji koja je to stvorila

Piraneze je poklonik magnifićencije antičkog Rima i nudi sublimno rimsko u formi antičkog

grafike stvara za bogate mecene i prodaje ih širom Evrope što će reći da već govorimo o polju ozbiljne publikacije

bilo je mnogo umetnika i putopisaca koji su prošli kroz Rim i koji su bili razočarani kada su videli uživo ono što je Piraneze opisivao zato što je upravo ta njegova magnifićencia falila

Pironezeove teme su bile Titov slavoluk u Rimu, terme, Nimfeum - te grafike su bile moćne predstave civilizacije u ruševnom stanju koja je zadržala snagu i sublimnost

Piranezi (autoportret)

tvorac umetnosti, koji je u Rimu u isto vreme kada i Vinkelman, čak i stanuju na istom trgu

venecijanac, dekorisao je i gondole1744. godine dolazi u Rimslikar i arhitekta (samo je jedna crkva

izvedena po njegovom nacrtu, ali je ipak izuzetno uticao na evropsku i svetsku arhitekturu); pored toga, radi i grafike i ima čitav niz zbirki grafičkih listova

mali broj individua je ovoliko dugo trajao u umetnosti

Piranezi, Koloseum, Vedute di Roma Piranezi, Sibilin hram u Tivoliju,

Vedute di Roma

Piranezi, Titov luk, Vedute di Roma Piraneze, Terme, Vedute di Roma

Piranezi, Nimfeum, Vedute di Roma Piranezi, Hram Portumnusa, Vedute di Roma

Soun, Engleska banka

trajno mesto evropske arhitekture koje predstavlja stabilnu instituciju države i, upravo zato, bira se jedna klasicistička forma

Piraneze je zaslužan za taj tok u arhitekturi koji je jedan od značajnih arhitekata koji nisu bili u Rimu, ali nude tu strukturu koja treba da iskaže solidnost institucije

Fuseli, Umetnik pred antičkim ruinama

Piranezi je inspirisao čitav niz umetnika, poput švajcarca Fuselija, koji je vrlo značajan po tome što premošćava ideje između Rima i Londona, a i prevodi Vinkelmana na engleski

ova predstava umetnika ophrvljenog veličinom antičke ruine verovatno je vrsta autoportreta, sa predstavom ostataka monumentalne skulpture Konstantina Velikog u Napulju

ovde su primetne razlike između neoklasicizma i romantizma tj. razlika u Piranezeu i onome što Piraneze nudi Evropi

Carceri d’invenzione (1745)?

Zatvori Invencije = sam naslov je jako kompleksan, Piraneze se poigrava - jesu li to zatvori koji stvaraju invencije ili su to zatvori koji sputavaju invencije?

po žanru, kaprići. šta je kaprići u umetnosti?slikana arhitektonska fantazijadanašnja publika više razume šta je kaprićo u muzicitada je kaprići popularan umetnički žanr i predstavlja invencije raznih umetničkih

spomenika i arhitekturu na jedan imaginativan načinkaprićo nije nepoznat kao žanr u trenutku kada Piraneze stvara Zatvore Invencije

za tadašnje intelektualce, to su prizori moći (hodnici koji nikuda ne vode, mostovi koji se urušavaju); ovo je dodatno pokrenulo narednu romantičarsku generaciju, nadrealiste i gotic novele, kao i horror filmove, od Hičkoka, na dalje; kao i jednog modernog grafičara Švajcarca

Piranezi, Carceri d’ Invenzione

dakle, Piraneze slika vedute antičkih spomenika i hrani evropsku umetnost sublimnom slikom Rima. druga strana Piranezeovog stvaralaštva jeste caprićo (podžanr vedute) koji će uticati na neke kasnije, mlađe generacije

izmeštanje centra iz Rima?

od Piranezea, Evropa počinje da prihvata Rim

međutim, kada evropsko tržište bude zasićeno sublimnom slavom Rima, putopisci će početi da obraćaju pažnju na obične stvari (poput sušenja veša)

razvijaće se osećaj da Rim treba da prestane da bude u Rimu (sam Napoleon će reći – Rim više nije u Rimu, već u Parizu; što mu je sasvim olakšalo krađu umetničkih dela)

u tom trenutku se formira nova Evropa i nov strateški centar se pomera ka severozapadu (Gibon, na primer, doživljava Italiju kao umiruću civilizaciju)

kao da se stvara nova moralna geografija koja obuhvata Nemačku, Francusku, Englesku tj. zemlje sa novim umetničkim dostignućima

tako da Pariz postaje jedno od glavnih središta oko kog će se formirati novo moderno doba, kroz stilove poput neoklasicizma i romantizma.

Panini, Rim