Godina 15 oktobar 2016 broj 3-.

Kao što smo i planirali nije prošlo ni pola godine,a evo svetlost dana je ugledao i Planinar br.3

Sve više članova kluba se uključuje u izdavanje časopisa. Naravno ima jošpuno onih koji bi mogli da doprinesu njegovom još boljem sadržaju.

U ovom broju smo se osvrnuli i na neke prošle akcije kojih se rado sećamo.Takođe smo pokušali da ubacimo i zabavni deo koji uvek odslikava dobro

raspoloženje sa akcija i privlači nove čitaoce.Tu su i umetnička ostvarenja naših članova u vidu pesama, fotografija,

putopisa i sl......

Saradnici u ovom broju :Aleksandar Žmaher, Petar Kozma, Sredoje Topalović, Sofija Gerdijan,

Vitomir Marković, Zoran Vukmanov, Zvonko Gala

Informativno, obrazovno, zabavni list ŽPK“Spartak“. Za internu upotrebu.

Urednik : Milenko Marjanov. Redakcija : Vitomir Marković, Goran Andrić, Emina Ostrogonac

1

Aktuelnosti

42. Palićki susreti

Lepog sunačanog prvog oktobra planinari Spartaka su stigli kod vizitorskog centra JP“Ludaš-Palić“.Bio je to tim za doček gostiju i za pripremu planinarskog pasulja. Oko osam sati stižu dva zglobna autobusapuna subotičkih osnovaca. Bilo ih je 330 iz jedanaest osnovnih škola Subotice, Palića i Hajdukova. Već sustigli planinari iz Niša, iz Makedonije tj. iz Kumanova, Surdulice. Dolaze planinari iz Sombora, Novog Sada,Beograda, Bečeja itd... Glavni kuvar planinarskog pasulja Feliks Krivošija već je naložio vatru. Sto za dočekgostiju, nakome je hleb i peće je pripremljen. Tu su Đorđe, Dušica, Olga. Žiri za ocenu planinarskihfotografija je počeo sa radom. Izložba je postavljena u prostorijama Vizitorskog centra.

U 9.15h predsednik PK“Spartak“ Milan Ljubić i sportskidirektor planinarskog savezaSrbije Iso Planić otvaraju susrete.U 9.30h kreće kolona od 582čoveka na čijem su čelu vodičiZoran Vukmanov i Calbert Karolj.Prolazimo kroz Hajdukovo. KodMajkinog salaša manji deo ostajeda se pokuša popeti na veštačkustenu. Na šestom kilometru, uHajdukovačkoj šumi, je prviodmor. Calbert Karolj poziva svekoji su se opredelili za stazu od20km da krenu za njim. Na staziod 13km vodič je ZoranVukmanov. Staza krozHajdukovačku šumu je divna.Deca nekada idu stazom, anekada trče kroz šumu. Poizlasku iz šume bio je mali odmor.Oni koji su išli na dužu stazu

odmarali su na obali jezera Tresetište.

Između 13.00 i 13.30 č. kolona stiže na cilj. Feliks sa pomoćnicima servira planinarski pasulj. Oko15.00 sati predsednik Milan Ljubić sa sekretaricom Ljubicom Drča deli zahvalnice i priznanja. Zatim dolazi nared žiri za izbor najbolje planinarske fotografije 42. Palićkih susreta. Predsednik žirija je bila EminaOstrogonac a članovi Ljiljana Vlaović i Zvonko Gala. Emina Ostrogonac saopštava da se na Fotokonkursprijavilo 19 fotografa-planinara. Pobednik je bio Đorđe Radulović a nagrade su dobili: Peter Kozma, IrenBognar, Zoran Vukmanov, Calbert Karolj, Hodik Laslo i kao najmlađi fotograf-planinar nagrađena je BognarNori. Emina je podelila je diplome i knjige, koje jeobezbedila izdavačka kuća „Laguna“ izBeograda. Palićki susreti su završeni sa divnimkolom u kome je bilo planinara iz mnogih krajeva.

Ovogodišnje Palićke susrete kao veomauspešne je ocenio predsednik kluba Milan Ljubić isportski direktor planinarskog saveza Srbije IsoPlanić. „Ovakve šetnje su ulaganje u zdravlje,dobro raspoloženje a našoj celokupnoj zajednicidaju populaciju koja je radno sposobnija, veselijai vedrija“ rekao je Iso Planić u oceni ovih Palićkihsusreta.

Vitomir Marković

2

Beše... PUT U NEPOZNATO a bi Ovčar i Kablar u jednom danu

Ovako ja doživeh……

Neke se stvari moraju priznati: Nije se dalo naslutiti dobro skrivano krajnje odredište putešestvija u»nepoznato«… Onako suptilno , sa blagim naglaskom uveravanja u bezbrigu ukazanom poverenju, priodabiru nepoznate destinacije, spontano je zaiskrila radoznalost polemišu i i naga aju i, ali više šale radi,ć đ ćno žele grubo prekinuti to fino satkano predivo iš ekivanja…Opažaju i ulima svoga duha, bezrezervnoć č ć čveruju i u odabrano, pa bilo to na injeno znatno ranije ili baš u etvrtak, sporedno je. injenica je da ostaječ č č Čvrednost jednog novoste enog postojanje ari, prise anja nakon povratka u stvarnost. Ostaju misli i slikeč č ćpohranjene negde za svagda koje e, od sada, pa u budu e, kod svakog prizivanja iznova buditi ose anjać ć ćizmamljena lepotom vi enog i radoš u doživljenog.đ ć

Žamor okupljanja i užurbanost pridodata nemiruželjno do ekanog polaska , upu ivala je na društvo koje se sač ćpunim poverenjem prepustilo onom što nam je sudbinanamenila, a vodi izleta i pohoda , velom tajne protkano,čbrižno odabrao.

Sve je imalo neki smisao , po ev od vedrim duhomčnaga anja izmamljenih pošalica i radosno ozarenih iđnasmejanih lica, koja su sve nevolje grubo istisnule izminibusa, pa do nenadano primljene »plave«koverte u kojojbeše, s`pažnjom dobrog scenariste, prezentovano saznanje oodredištu, kao nagrada za ukazano poverenje….

Beše mrkla no , kad stigosmo do nevelikog ali sačukusom ure enog planinarskog doma , brižno zaklonjenog šumarkom na domaku Ov arsko-Kablarskeđ čklisure. Nevelik se injaše samo dok ne u osmo do ekani gostoprimstvom primereno ljudinama. Obuze nasč đ čtoplina ose aja i kraj jedine grejalice, dadoše nam objekat i sve u njemu a sami se povukoše, ne žele dužeć ćremetiti planirano. Valjalo se pripremiti za uranak i planirani dvojni uspon na »Ov ar« i »Kablar«.č

uh za opevane planine i sam zapevah poznate stihove, ali sliku koju sazdah u mislima pevaju ,Č ćvišestruko prevazi e vi eno u izmaglici i na osun anim vrhovima poviše izmaglice. Beše prohladna zora, ađ đ čnaro ito u prolasku kroz bezbroj omanjih tunela kojima se put probija podno strmih i stenovitih padinačKablara, na pravcu ka Ov ar Banji, a sve uz krivudavu Moravu. Trebasmo i vise i , bolje re i njihaju i mostč ć ć ć

pre i. Divan doživljaj, budi adrenalin ,ćsmelost i samopouzdanje…U neko poodmaklo doba beše to jedanod onih osun anih i toplinom darivanihčdana , primerenih nekom više letnjemrazdoblju, nego li sredini novembrameseca. Sun ani zraci koji se odbijahučod ogolelih , ponositih bukava i cerove ,grejahu nam dušu opijenu prizorom istihči o uvanih šumovitih predela načpadinama pitomog »Ov ara«. Liš e ,č čsasušeno i davno opalo, usled maglovitezore, u još hladovitim usecima, širilo jeopojan miris svežine šumske stelje.

Sam uspon na Ov ar, pored lepotečprizora divno negovanih i o uvanihčmnogobrojnih manastira, od kojih su nekiprave ekonomije, pružaše mi i ponosose aja dosegnutog, mali ose aj trijumfać ć

i ogromno zadovoljstvo uživanja u prizoru, prvi put vi enog »Meandra«, zakrivudale zapadne Morave, kojađkao da u trenutku nije znala kuda da krene, te po e i ovamo i onamo i na kraju ostade tako kao draguljđukotvljen izmed dva gorostasa koji prizorom nagra uju kad se na njih popneš.đNemirne duhom , ve je mamio prikaz ogolele stenovite strane nešto nižeg Kablara i ne slute i cenu ulazniceć ću bajkoviti svet lepotom izvajane prirode.

Tek na usponu ka , jedva pristupa noj,»Savinoj isposnici«,ove oj pe ini gde na obronku podigošeč ć ćcrkvicu posve enu Svetom Savi, podno okomite litice, shvatih da sve do ega se olako do e ne obavija oreolć č đ

3

vrednosti. Kako bi znao da vrednuješ dobijeno, moraš se pomu iti.Umih se i ugasih že iz onog majušnog ač đdubokog rezervoara izdubljenog u steni iz kojeg se oticanje ne vidi, a ni izviranje, a vode vazda ima makoliko od nje zahvatao (tako veli predanje). Najve a nagrada uspona beše ose aj kao da sokolovim okom uć ćletu, sa vanredno strmih stena, posmatram Ov ar banju i ponovo nevi enu lepotu Meandra, sada sač đsuprotne strane…Najteže pade odluka za pokret niz padine planine kako nas mrak ne bi zatekao suvišeudaljene od doma. Ni jedna se prilika zaustavljanja trenutaka u vremenu, kroz fotoaparate, nije propuštala.Vreme može nastaviti svoje neumitno odbrojavanje, ali ose aj ostaje zarobljen trajno i vra a se pri pogleduć ćna snimljeno ... se anja tada naviru...ć

Probijanje svetlosti sijalice,na ulazu doma, uz padinu , upoodmaklom ve ernjem asu, krozč čpoluogolele krošnje nagovestiuspešno privo enje kraju prvog delađzacrtanog plana. Lepota akcije je ivrednost ose aja spokojstva ićopuštanja ine radost i ugo ajč ć đsvakom od nas. Beše niz izbora, asam se uverih koliku radost možepri initi topla kupka i miran san.č

Ranilo se zorom ugodnijomod ju erašnje te naslutismo i lepšičdan od prethodnog. I bi tako.Ophrvaše nas prizori neizrecivelepote obasjane jesenjim suncemkoje ne beše "zubato" , ve naprotiv,ćkoje nas primora da se u majicamakratkih rukava divimo raštrkanimov icama na pitomim pašnjacima ičdokle vid doseže, obroncima

zimzelenih šumaraka vrhovima grebena te ogolelih listopadnih bukava, hrastova i cerova u uvalama ,strugama i gudurama, mnogim usput vi enim malinjacima i još po nekom izostalom livadskom cvetu, koji seđnagoveštaju zime otima. Samo izvora nigde sve do vrha »Grad« na 1022m. Prijao je pohod, a još viševišekratno izlaganje zracima umilnog sunca nenadane prijatne jesenje topline. ovek , hteo ili ne, bioČsujeveran ili ne, mora da se pita :«Pa ime li zaslužih ovaj dar?« ..č

Ono što kao utisak ponesoh sa putešestvija jesu osvedo enje u blagost i dobronamernost ondašnjihčljudi , seljana , meštana, punih ljudske topline i srda nost, izraženo prisutnu pozitivnu energiju poklonikačpohoda željnih vi enja prizora prirodnih krasota, radosti , smeha, šala, kao i odgovoran odnos u grupiđshodno smernicama vodi a, Zorana Vukmanova, i besprekorno organizovanu i sprovedenu aktivnostčpredvo enja i prikupljanja uz sva raspoloživa tehni ka pomagala . đ č

E, pa malo li je?.

Petar Kozma, u esnik akciječ

12. do 14. novembar 2010.

Планинар и планинаркаНа једној од бројних акција сретну се планинар са југа и планинарка

из Београда. Како то бива склопе пријатељство и планинарка позове планинара да је посети када дође у Београд.Прође неко време и ево стигао планинар у Београд. Зазвони на врата пријатељице, а врата отвара њена мајка. Инакон поздрава поче овакав дијалог :

– Ту ли Лили ?– Извините а кога тражите ?

У том тренутку се иза домаћице појави куче, а гост ће :– Апа ли чапа ?– Љиљо тражи те неки странац.

Заврши мајка своју конверзацију. Средоје Топаловић

4

Jedna priča

Vile i vilenjaciPosle pet-šest godina nećkanja, a posle punih 10 godina od prvog savladanog Fruškogorskog

planinarskog maratona, u januaru 2003. godine postadoh i zvanično planinar, član PK "Spartak". Te prvesezone planinario sam manje-više po Fruškoj gori, bio sam na Valjevskim planinama, prešao sam Ovčarsko-Kablarsku transverzalu i bio učesnik pohoda od Beograda do Kopaonika gde sam upoznao nekoliko iskusnihplaninara od kojih sam naučio mnogo toga.

Ne znam da li je slučajno ili ne ali te 2003. godine na obroncimaFruške gore u smiraj leta u jednom malom selu nadomakPetrovaradina održan je 1. Bukovački maraton. Nisam učestvovao,nisam ni znao da se održava, u to vreme internet i društvene mreženisu bile razvijene kao danas, a ni moj krug poznanika i prijatelja izsveta planinarstva nije bilo veliki kao danas. Već početkom narednegodine na Božićnom usponu na Rtanj upoznao sam neke noveplaninare, gle slučajnosti, baš iz Bukovca. Srđan, Mišo, Sonja postalisu neizostavno društvo te godine na Republičkim akcijama na Rtnju,Tremu, Gledićkim planinama, Medvedniku…

Poznanstvo sa Vilenjacima značilo je da sam od narednog, 2.Bukovačkog maratona postao redovni učesnik. Iako sam bio iskusni

maratonac, iza mene je već bilo preko deset Fruškogorskih maratona, uglavnom onih od 82 km u Bukovcusam uvek prelazio samo one kraće deonice, želja za uživanjem i druženjem sa pozitivnim ljudima je bila većaod želje za dokazivanjem i borbe sa samim sobom. Narednih godina postao sam vodič u klubu, samim tim igrupa sa kojom sam dolazio na Bukovački maraton bivala je sve veća i veća.

Na 6. Bukovačkom maratonu 2008. godine kiša je nemilice padala, nas 17 koliko nas je došlo izSubotice se nije mnogo obaziralo na vremenske neprilike. Pokisli do gole kože ali veseli i raspoloženi i tegodine smo prelazili staze Bukovačkog maratona. U arhivi maratona kao najmasovniji klub te godine navodise PK Spartak Subotica. Od te godine taj primat gotovo nikada nismo prepustili drugom.

Bukovački maraton je za mene poseban i zbog još jednog razloga. Septembra 2012. godine najubilarnom 10. Bukovačkom maratonu održano je 1. kolo Vojvođanske treking lige. Slučajno? Nije ništaslučajno, Sve na ovom svetu ima svoje zašto. Staze Bukovačkog maratona su oduvek bile za mene primerkako treba organizovati jednu planinarsku akciju, tri staze, tri izbora, za svakoga ponešto. Dobro, nije baš zasvakoga, nema besplatnog pasulja, nema ni žive muzike, u Bukovcu nemate baš prevelik izbor kako provestidan ako niste došli da planinarite ali imate zelenu planinarsku knjižicu i sebe smatrate planinarom. No, zaone koji vole da planinare staze maratona su pravi izbor. Osnovna staza sa obilaskom izvora Vilina vodicapo kom je i društvo iz Bukovca dobilo ime, uvek inspirativno Stražilovo sa grobom Branka Radičevića su većdovoljan razlog da krenete na tih 16 km. Spomenik na Iriškom vencu, manastiri Novo i Staro Hopovo,Gregeteg, Velika Remeta i Krušedol za one koji su spremni da se upuste u izazov prelaska dužih deonica nauredno i vidno obeleženim stazama.će i narednih godina biti motiv da se drugog vikenda nađem u malomselu u kome radi jedan mali planinarski klub sa velikim srcem.

Znaju Bukovčani da sam uvek spreman da prelazak staze zamenim sa bilo čim što bi pomoglo daorganizacija narednog maratona bude na visokom nivou kao ovih prethodnih 14. Zato drago moji Vilenjacislobodno se obratite, za pomoć bilo koje vrste! Uvek vam stojim na raspolaganju! Ako vam moja pomoć nijeneophodna, srešćemo se na stazi, na nekoj od kontrolnih tačaka gde ćemo se, kao i uvek, lepo družiti iispričati.

Zoran Vukmanov

5

Фото репортажа

Титов врв 2011

Spuštamo se na plato ispred Gorica i Aca-mlađi.. Na platou se okuplja sve veći Snimak okoline,pre hotela Popova Šapka. broj učesnika. početka,odnosno starta akcije.

A onda se oko 6.30 časova, ... prevoja iznad Popove ... je ubrzo prešao u užu obe- Kolona planinara, grabila jekrenulo preko ... Šapke, širokim makadams- leženu planinarsku stazu. po lepom jutarnjem vremenu

kim putem, koji ...

... stazom sa blagim uspo- Obronci sa zaostalim snežnim .. putu ka vrhovima, koji se ...grebene,a neposredno prednom ka planinskim grebe- pokrovima, koji se tope, povremeno gube pod naletom najžešći uspon na sam nima, koji su skrivali pravi formiraju potok, koji sivih oblaka. Savladavaju se Titov vrh, organizatori ...cilj akcije. valja savladati na ... usponi i sedla koja povezuju

... dele akcijske beđževe, A na vrhu već veliki broj Pridržavan od Steve,da ne Gorica. kao dodatni stimulans da planinara iz regiona i okolnih "padne od umora" i Aca sese vrh uspešno ispenje. zemalja, koji su se ispeli. pridružuje, u 10.50 časova.

6

Gorica, Aca-mlađi i ... Pri spustu sa vrha,posle ... počelo da ispoljava svoje ... nije bilo, sve do povratka na Titovom vrhu. uspešne akcije,vreme je ... ćudi na ovim visinama, na Popovu Šapku, međutim ozbiljnijih padavina odnosno na plato ...

ili nevremena ...

... odakle je sve i krenulo. Nakon 7. časova i 10. minuta, pređenih 23. km,pri čemu je ispenjan Titov vrh na 2747 m/nv i savladane visinske razlike

od ~ 1050 m, Aca u svom prepoznatljivom stilu završava još jednuuspešnu planinarsku akciju.

Aleksandar Žmaher

7

Камена гора у песми и слици

ПОХВАЛА ПЛАНИНАРУ МИЛОРАДУ

,,Спартак,, има вођу МилорадаСваку стазу успешно савлада.Планинаре води кроз беспућаСвежим зраком прочишћава плућа

,,Спартак,, му је и отац и мајкаКуд он иде ту се ствара бајка.Пратимо га у стопу кроз шумеТихо хода попут црне пуме.

Хвала теби вођо МилорадеХвала Богу који нам те дадеДа нас водиш још дуго годинаИ живимо сложно као фамилија.

КАМП ГРЛИЦА

У сред шуме на Каменој ГориЈедан поток вечито жубориПрича причу из давне прошлостиДраги гости добро су ту дошли.

Та грлата прича о ,,Грлици,,О брвнари цркви у шумициКроз векове прича вечно трајеСа колена на колено она се предаје.

Ту су данас неки нови људиУ њима се давна жеља будиДа обнове приче из давнинаТруд улаже вредна фамилија.

Полако се остварују сновиУ кампу ће блистати крововиИ ,,Грлица,, црква зазвонитиКамен-горци ту ће молити.

8

БАШ ЈЕ ДОБРО ШТО САМ МАЛИ

(малом Василију)

СВА СЕ ДЕЦА НЕШТО ЖУРЕДА ПОРАСТУ, БУДУ ЉУДИЈА БАШ ВОЛИМ ШТО САМ МАЛИШТО МЕ ДЕДА РАНО БУДИ.

МОЈ ДЕДА ЈЕ ПЛАНИНАРНА АКЦИЈЕ МЕНЕ ВОДИСВИ СЕ ЧУДЕ ШТО САМ МАЛИШТО ЋЕ САМНОМ ЈОШ ДА БУДЕ.

ЈА ИХ СЛУШАМ ПА СЕ СМЕЈЕМПА СЕ МИСЛИМ, ША ИХ БРИГА!МЕНЕ ДЕДА МНОГО ВОЛИЗА СВЕ МИ CE САМО ФРИГА.

ПРЕШАО САМ МНОГЕ СТАЗЕИ ВИДЕО МНОГО ШТО-ШТА.ДЕДА МЕНИ УВЕК КАЖЕ –САМО ХОДАЈ, ТО НЕ КОШТА!

НЕК САМ МАЛИ НЕК НЕ РАСТАМЈА ЋУ УВЕК ТАКАВ БИТИМОНТ ЕВЕРЕСТ ЈЕДНОГ ДАНАМОРАМ ИПАК ОСВОЈИТИ.

СОПОТНИЧКЕ КАСКАДЕ

Кад природа хоће нешто да покажеЗавежљаје своје са неба развежеБисери се проспу на све стране светаСјајем заблистају сва места уклета.

Сопотница брза, украс Камен ГореКаскаде пенушаве ко песма жуборе.Ко невестин вео, просуше се капиПозива дошљака да се опет врати.

Песме : Софија Гердијан Фотографије : Звонко Гала

9

Малишани у Суботичкој пешчари

Јутро је. Мешкољим се у кревету. Још ми се не устаје. Стиже порука на мобилни. Учитељица Јасминапита да ли идемо. Погледам кроз прозор и схватим да су тмурни облаци узрок тог питања. За сваки случајпогледам прогнозу још једном и нема двоумљења-идемо.

Пред школом друштво се већ скупља. У шали питам једну девојчицу куда је кренула. „У шуму. Ево,понела сам воде, тањир, кашику.“ Стижу водич Миленко Марјанов са унуком Василијем, затим сниматељ ВладоШућур испред Диновизије и Јожеф Кујунџић, фотограф. Деце је све више. Кроз двориште је тешко проћи. Некичовек паркира бицикл и када се окренуо ка нама видимо да је то Исо Планић, председник планинарског савезаВојводине. Алпиниста Мирко Кујунџић је донео шатор, а планинар Милорад заставу „Спартака“.

Пред полазак уобичајено фотографисање пред школом. Било нас је укупно 175, а од тога је ученикабило 158, тј. сви нижи разреди наше школе. Крећемо. Возачи су пристали да возе до Радановачке шуме. КодМајкиног салаша, било је мало теже скренути ка језеру Тресетиште. Код шуме Исо даје краћу изјаву за

телевизију и полазимо. Већ у Радановачкојшуми се види да је колона заиста дуга. Децавесело чаврљају. Водич Миленко је одличноускладио брзину кретања колоне. УХајдуковачкој шуми водич дозвољава малиодмор. Деце је свуда по шуми. Отварају серанчеви и сендвичи нестају у гладним устима.Маме нису узалуд устале рано да их припреме.Шума изгледа утиче на апетит.

Настављамо пут кривудавом стазом, аонда излазимо на ширу стазу. Наједном крећеврисак са чела колоне. Вриштање се преносидо краја колоне. Свако вришти , галами , машерукама како стигне. Деца дођу у школу, аучитељице кажу ћути, дођу кућу, опет ћути јер

тата гледа дневник. Е, овде нема ћути. Вриштање у шуми је обичајсекције младих планинара наше школе.Када су малишани припремили грло вриштањем, онда сузапевали. Учитељица Зорица је кренула са својим првацимапесмом “Кад си сретан“.

Долазимо до ораха око кога је зелена ливада. На тојливади Исо је ћаскао са првацима. После им је објаснио да јеважно за планинаре као и за људе да знају „где су и куда иду“.Кратко им је објаснио да у дубокој шуми има скривено „благо“.Три учитељице са ученицима крећу на три стране у потрагу.Некоме је било лакше, а некоме теже, али благо је пронађено.

У паркуЧаробњаковекуле, у борићима, чекају нас наши пријатељи из одељења зазаштиту природе ЈП “Палић-Лудаш“. Од њих смо научилисвашта лепо о природи.

На малој ливадици подно Чаробњакове куле,алпинисти Исо и Мирко постављају шатор. Деца им помажу.Када је завршено постављање шатора, проверили смо коликоможе да стане малишана у један. Први пут дванаест, а другипут 14. Хм, можда би могло још? Одатле се виде групеученика како се под Миленковим вођством пењу наЧаробњакову кулу. Неки кажу да су нашли Чаробњака, а некида им се допао поглед на шуме Суботичке пешчаре.

Онда је настала општа граја. Сви су лупали кашикамау тањириће и викали: „Хоћемо пасуљ!“. Подела ручка је морала почети иако јој још није било време по плану.Планинар Ђорђе и учитељице су се прихватиле посла. Неко је секао хлеб, а неко сипао пасуљ. Нико не смеостати гладан. Малишани су поседали по трави. Да их је видeо „Чаробњак“, који је направио кулу, био би сретану души.

10

Председник планинарског савеза Војводине Исо Планићје одлучио да дели награде. Сви су се окупили. Прву је добионајмлађи учесник Василије, унук деда Миленка, нашегаданашњег водича. Затим су добили награде трагачи за благом, паони који су научили где расте шафрањика. Није Исо изоставиони оне који су учили како се поставља шатор, а ни најхрабријекоји су се први попелинаЧаробњакову кулу.

Водич Миленко мрко наређује покрет. Морамо даслушамо.Пакујемотањириће,кашике иостало уранчеве. Крећемо кроз шуму краћим путем. На зачељуколоне планинар Милорад носи ранац једне маледевојчице. Он контролише да неко случајно не остане ушуми.

Био је то диван прољетни дан у Хајдуковачкојшуми.

_____________________________________________________Хвала свима који су помогли ову акцију а то су:1.Univerexport из Суботице2.Gomex из Зрењанина3.Градско веће Суботице4.Црвени крст из Суботице5.Вила Викторија-предузетник Јадранко Вишњић6.Предузетник Миле Ракић7. Диновизија Витомир Марковић

Foto: Zvonko Gala

11

Репортажа

Рила - гребенска тура 13.-16.06.2015

Окупљамо се испред Храмa Светог Саве у Скерлићевој улици и око 23 сата крећемо пут Риле. Екипаброји осам чланова, шест из ПД Балкан: Бранко(водич), Синиша, Мира, Михајло, Наташа, Ненад и два из ЖПДСпартак: Ласло и Миленко.

Ујутро стижемо у Боровец и ту нам се придружују још три планинара из Македоније. Сада смо правамеђународна екипа. Припремамо се за успон и крећемо на Мусалу.

Прва два километра прелазимо помоћу мале жичаре која је неплански прорадила. Затим следеЈастребец, хижа Мусала и после пет сати пешачења коначно стижемо на највиши врх Балкана, Мусалу(2925м).Скидамо велике ранчеве чија тежина варира између 10 и 20 кг, како код кога. Одмарамо се и пијемо топли чај уметеоролошкој станици. Почиње киша, али ми храбро настављамо пут. Почиње и лед да пада али нас ништа неможе зауставити. На све стране грми и сева, а ми се крећемо по гребену Риле и пењемо још четири нареднаврха. Коначно после неколико сати киша престаје и ми се тетурајући спуштамо до планинарског дома Граничар.После топле чорбе од сочива , која невероватно прија, падамо у дубок и окрепљујући сан.

Други дан треба да је лакши од претходног. Пењемо само један врх, Ковач(2634м). Међутим не иде светако лако, наилазимо на стрме снежне кулоаре, који нам знатно успоравају и отежавају пут. Ненад се првиоклизнуо и кренуо низ стрму падину, али срећом поред њега иде Синиша и задржава га. Сада већ развлачимоуже скоро код сваког кулоара. Након извесног времена и искусни Синиша се оклизнуо и крајњим напором хватауже спаса. Наташа иде полако и сигурно, поред ње је њен анђео чувар Михајло. Прелазимо на леву странугребена и тамо угледасмо у долини планинарски дом Рибна језера. Оаза у беспућу планине. Силазимо скоро двасата, а изгледао нам је тако близу. Одмор и окрепљење. У овом дому има и струје, а о туширању и непомишљамо.

Освануо је и трећи дан. Крећемо без Македонаца који су скратили своју акцију на свега три дана. Напуту нам се испречила набујала речица. Тражимо прелаз, лево, десно, али њега нема. Скидамо ципеле и газимопреко реке. Након краћег одмора настављамо са успоном на гребен. Испод нас шуми речица Рила, а у даљинисе указује и Рилски манастир. Целим путем по Рили прати нас шум потока, речица, који се чује чак и горевисоко на гребену. Данас не пењемо ни један врх па смо мислили да ће пут бити лакши. Али преварили смо се.Пут се отегао у недоглед, понестаје нам и воде па користимо ону из потока. У планини раније пада мрак па седелимо у две групе, бржу и спорију. У споријој остају Бранко, Михајло и Наташа, а ми остали добијамопрецизна упутства од Бранка и крећемо самостално и храбро напред ка дому. Након извесног времена, пратећимаркацију, угледасмо и дом. Али опет нам се испречила набујала река. Тражимо мост. Један је однела набујаларека, а другог нигде нема. Река је превелика, не може се прегазизи. Мрак пада. Ходамо већ више од 12 сати.

Екипа која је препешачила гребен Риле

Залутали смо. У даљини код дома угледасмо да нам неко даје светлосне сигнале. Ускоро Бранко долази по нас ипоказује нам прави пут до дома. И ево нас коначно по мраку у дому Маљовица.

Освануо је и четврти дан, спремамо се за успон на Маљовицу(2729). Налазимо се у једном котлу, са тристране су вертикалне стене, а са четврте ми долазимо. Не видимо како ће мо се попети, изаћи из овог котла. Алимало по мало уз помоћ ногу и руку пењемо се ка излазу. И ево нас поново на гребену. Након извесног временастижемо и на Маљовицу. Одмор, сликање и настављамо даље. Стижемо и до Додовог врха (2661), поново

12

одмор. Ранци су нам већ веома отежали па правимо све чешће одморе. Поново одмор код Кобилиног бранишца,колибице са десетак лежајева и једном пећи, ако неког ухвати мрак у планини. Настављамо даље и стижемо уобласт која се зове Седам језера. Предиван поглед на мноштво језера под нама. Пролазимо поред планинарскогдома Седам језера и истоименог хотела. Не заустављамо се јер имамо још доста пута. Коначно улазимо у областшуме. Предивне борове шуме нас окружују и ми се спуштамо ка туристиком насељу Пионирско где нас на нашунеизмерну радост дочекује наш возач са комбијем.

Свраћамо у Паничиште на вечеру, која нам је невероватно пријала после свих преживљених напора искромне хране претходних дана.

Седамо у комби и крећемо пут Београда. Одмах падам у дубок сан и будим се тек пред Београдом. А да,сањао сам да су неки царирници тражили неке пасоше, а можда је то била и јава. Да, питам се, цела ова акцијада ли је била сан или јава.

Траг којим смо ишли 4 дана.

С татистика : Google Earth, Tracklizer, Trackan, GPS

1 данТрајање акције : 10:18 ч пређени км : 20 просечна брзина : 2 км/час

3D :27,28 2,6 км/часУспон : 1958 м Макс.нагиб : + 50,5 % Прос.нагиб : +14,8 % 2053 м DEM*Силазак : 1227 м - 44,0 % -14,6 % 1343 м DEM Врхови : Мусала (2925м), Мали Близанац (2772м), Велики Близанац (2779м), Маришки врх(2765м), Корушки врх(2769м)

*DEM(Digital Elev. Model)2 данТрајање акције : 9:14 ч пређени км : 19 просечна брзина : 2,1 км/час

3D : 22,79 2,5 км/часУспон : 980 м Макс.нагиб : + 43,5 % Прос.нагиб : +9,1 % 1049 м DEMСилазак : 899 м - 54,0 % -11,0 % 990 м DEMВрхови : Ковач (2634м)

3 данТрајање акције : 12:50 ч пређени км : 24 просечна брзина : 1,8 км/час

3D : 30,5 2,4 км/часУспон : 1186 м Макс.нагиб : + 40,3 % Прос.нагиб : +10,7 % 1319 м DEMСилазак : 1420 м - 46,8 % -13,0 % 1553 м DEM

4 дан

Трајање акције : 10:43 ч пређени км : 21 просечна брзина : 2 км/час 3D : 25 2,3 км/ас

Успон : 1229 м Макс.нагиб : + 41,8 % Прос.нагиб : +15,6 % 1281 м DEMСилазак : 1646 м - 40,6 % -14,1 % 1690 м DEMВрхови : Маљовица (2729м), Велики Мермер(2589м), Мали Мермер(2562м), Додов врх(2661м)

Укупно

Пређено км : 84 3D : 105,57 км

Успон : + 5353 м +5702 м DEM

- 5192 м -5576 м DEM Миленко Марјанов

13

X VRANJSKI MARATON(„A u Vranje nema laganje!“)

U petak, 26.08.2016. u popodnevnim satima ekipa od nas 13 krenula je put Vranja. Put je protekao udobrom raspoloženju i relativno brzo smo stigli na odredište, pošto je naš mladi vozač Zdenko brzo i pažljivovozio, a mi nismo imali posebnih zahteva za pauzama, osim njegovih obaveznih.

Po dolasku u odredište pre ponoći sačekala nas je srdačna ekipa domaćina: Ljilja,Tamara i Zlatko,te se smeštamo po sobama kako bi se odmorili za sutrašnju akciju.

U subotu oko 8.00 h krećemo u centar Vranjagde se održavalo otvaranje 10. Vranjskog maratona.Uz dobro raspoloženje posle jutarnje gimnastike kojunam je Natalija stručno pokazala, nestrpljivo smočekali polazak na stazu. Pre zvaničnog otvaranja, uzdobru muziku, odigrali smo i po koje kolo sa dragimprijateljima sa kojima smo se susreli pre godinudana.Uz veliko nestrpljenje nas 11 krenuli smo izcentra Vranja na stazu maratona, a dvoje autobusomdo početne tačke polaska staze zadovoljstva,Markovo kale.

Uz lagani hod preko belog mosta, što je za našu ekipu veoma sporo, stigli smo do istočnog vrhaplanine Pljačkovice, Šiljatog kamena na visinu 1070 m , odakle nam se pružao predivan pogled napanoramu Vranja. Posle kraće pauze krenulo se dalje put planine Grot i najvišeg vrha Grot na 1327 m, što jenaša cela ekipa uspešno ispenjala.

Posle fotografisanja i odmora vraćamo se do Mirkovog kladenca gde je zvanično završetak staze.Naše dve članice otšetale su do Mirkovog kladenca dok je jedna ispenjala odatle i vrh Grot.

Po završetku maratona dodeljene su zahvalnice klubovima, te smo je i mi dobili. Jedna grupa od njih4 uputila se peške do Vranja, a ostatak ekipe sačekao je autobus i vratili smo se do centra.

Pošto su se održavali dani Vranja u gradu je bilo veoma živo, te smo i mi prisustvovali tom ugođaju .Ovaj put smo imali sreće, pa smo mogli da posetimo kuću Bore Stankovića, iako se tamo odvija snimanje nastavka filma „Vratila se Zone“.

U nedelju, na veliko naše zadovljstvo, i uz ljubaznost domaćina Srđana, predsednika kluba, Ljiljanenaše domaćice, Slobodana i mladog člana njihovog kluba Filipa, obišli smo centar grada, a zatim na Borinobrdo visine 780 metara, te dalje u laganoj šetnji do izvora, a zatim nazad i prešli ukupno 12 km.

Srdačno smo se rastali od domaćina uz želje da se vidimo i na našim „Palićkim susretima“.

14

Oko 14.00 časova krenuli smo put Subotice, ali pošto mi imamo našeg druga Zorana iz Aleksinca,morali smo da navratimo kod njega na kafu, slatko, pivo i sok, gde nas je on dočekao i ugostio. U 17 časovasmo se pozdravili i sa njim, a on nam je već obećao da dolazi sa ekipom od 8 planinara.

Dobro smo putovali uz sigurnu vožnju Zdenka i stigli zadovoljni oko 23.00 sata.

Ljubica Drča

Pismo mladog Leskovačkog planinaraDragi majke i tatko...!!!

Ubavo se provodimo na ovoj kampovanje. Učitelj ni tera da vi pišemo da se ne sekirate. Mi smodobro, samo je šator i dva džaka za spanje voda odnela, beše ni reka poplavila. Sreća niki se neje udavija,jer mi t'd bemo u planinu, tražimo Trajče. Kažite gi na njegovi tatka i majku mu da je on dobro, smo nemož'da piše, ruku je iskršija k'd... je begaja od divlju svinju. Trajče nikad ga nebi našli u mrak, da ne beše munja.Inače ja sam se t'd vozija u jed'n od spasilački džipovi k'd se vrćamo iz planinu. Beše ubavo. Lele što jepucalo, k'd pukne džip odripa, na vozač a mu ispade volan iz ruke, pa udarimo u neki kamen, i iskrši gifarovi, jedva dođomo do šatori. Učitelj vika na Trajče što je otišja sam da lovi zajci, a neje se na nikogakazaja, i da puška zanosi k'd puca, pa je mogja nekoga medveda da utepa, pa posle koj će plaća kaznu.Trajče se brani, vika: „ Kazaja sam ti be učitelju k'd beše požar“. Ma ja verujem na Trajče da se je kazaja,sigurno ga neje čuja, učitelj beše mortus pijan.

Mamo i tato, znali li ste be, da k'd se plinska boca turi u vatru, da eksplodira? Neste sigurno. Manesam ni ja znaja do njeknja, dok gu ne turi u vatru. Tugo majke k'd puče, mene me eksplozija kači na drvo.Jedva me skinaše od drvo be, a Stojana su morali da povrćav iz nesves kolko ga je ošamutilo. Kiša vrne pocel d'n, takoj da mokra drva ne će da goriv, ali je zatoj izgoreja jed'n šator. I moje pantalone mi izgoreše, ali siimam bermude. Ej, a što je Stojan smešan bez kosu, iscepimo se od smešku k'd ga vidimo. Mi će dođemo unedelju ako učitelj popravi kombi. Neje bila njegova greška k'd sletemo s put, vika da su kočnice rabotile k'dkrenamo na put. Učitelj vika da je kombi po star od njega, i da ništa neje čudo što sletemo. Na nas ni je lepok'd se vozimo, pušta ni da držimo volan dok on odmori oči malka. Pošto je Toma po star od nas, on mu davai da vozi po planinski putevi, jer vika nema putnički kola da proodev, samo teški kamioni, što vučev drva izgoru. Jutros svi idomo na kupanje u jezero, i mene me ne pušti da idem. Pita me znajem li da plivam, ja gazaeba, kaza mu da znajem. Beše ubavo, samo be još ima granjke po vodu od poplavu, jedna oko teše miiskara, al' ja izbego samo mi zubi iskrši. Ma će porasnev drugi, ne se sekiram.

Učitelj je baš dobar, neje vikaja na nas ni k'd skinamo gume za plivanje. Mi smo isto fini spremanjega, dok popravlja kombi mi se skrijemo, po cel d'n takoj da nikad ne znaje kude smo. U početku mu tojsmetaše, al' s'd se je navikja. On vika da smo svi prošli kurs na prvu pomoć , ono k'd se Jovana beše davila,i k'd je Ivan isekja dva prsta, dok je sekja drva u šumu sa motorno testere. Ja i Đoke povraćamo, al učiteljvika da znaje od što je', i da je toj uredu. Ja mislim da je od onuj tvoju piletinu što poneso od dom, jerzabravimo da gu odma pojedemo. Setimo se tek k'd ni vuk izvuče kesu iz šator, otemo mu gu i t'g gupojedomo. Koj ti gi znaje vučišta, pa mož se dovučev po ranu. Će moram s'd da idem, idemo u selo dakrademo markice za pisma, pare gi sve potrošimo na pivo. Idomo i da beremo pečurke da ne pocrcamo odglad, vikav sve se jedev samo neke jenput. Ma ne brinite ja sam dobro. Ej teše zabravim, učitelj mi je rekjada ve pitam, primaja li sam tetanus. Što je toj tetanus? Toj li je onoj što se prima protiv trovanje? Nešto mi sesmuči u stomak, ne mogu više da vi pišem. Ako se ne vrnemo u nedelju, ja paće vi pa pišem ako nađemneku artiju.

Aj , aj ne cmizdrite više, zaebavam vi! Toj vi je za onoj što mi neste kupili mobilan k'd sam pošja na kampovanje , pa da si razgovaramo kako ljudi, a ne u 21 vek da vi pišem pismo.

E takoj! Vaš jebivetar...

izvor: portal City of Niš

15

ŽUTA LINCURA – “kraljica” planinskih biljakaGentiana lutea L.

Stanovnici planinskih područja ovu lekovitu biljku nazivaju ”kraljicom” lekovitihplaninskih biljaka i pripisuju joj veliku isceliteljsku moć. U ovim oblastima gotovo da nemadomaćinstva u kojem se ne može naći tradicionalni lek - rakija sa korenom ove biljke.

Žuta lincura pripada višegodišnjim zeljastim biljkama i može da naraste i do 1,5metara u visinu. Stablo je okruglo sa šupljinom u sredini. Listovi u donjem delu stable suširoki i jajastog oblika na dugačkim drškama, dok listovi u gornjem delu stable su uži,nemaju dršku i obavijaju stablo. Cvetovi su žuti u obliku malih štitova, raspoređeni upršljenovima gornjeg dela stabla.Cveta posle pete godine razvoja, od juna do kraja avgusta.Plod je duguljasta čaura kojoj je smešteno puno sitog semena. Koren biljke je dobro razvijeni veoma razgranat.

Lincura je tipična planinska biljka koja raste na planinskim pašnjacima i livadama do2500 m.n.v. Zbog neracionalnog korišćenja postala je retka i zakonom zaštićena biljna vrstai nalazi se na crvenoj listi flore Srbije.

Lekovit deo biljke je koren koji se sakuplja posle perioda cvetanja biljke, u jesen iliposle zimskog mirovanja, u rano proleće. Kada se koren izvadi iz zemlje dobro se opere,iseče na manje delove i lagano suši na suvom mestu. U narodnoj medicini koren lincure sekoristi za proizvodnju: tinktura, ekstrakta, vina sa lincurom, rakija sa lincurom, čajnihmešavina itd. U farmaceutskoj industriji se koristi za dobijanje sastojka koje ulaze u sastavmnogobrojnih lekova. Za potrebe farmaceutske industrije lincura se plantažno uzgaja.

Lincura se ubraja u biljke koje sdrže gorke materije i glikozide pa se preparatidobijeni od korena tradicionalno primenjuju kod jačanja imuniteta i oporavka organizmaposle preležane bolesti, kod fizičke iscrpljenosti, kao i kod lečenja malokrvnosti.. Kod lečenjaporemećaja varenja, ublažava bolove u želucu i podstiče rad lenjih creva.

16

Lincura fotografisana na planini Bjelasici.

Recepti iz starih botani kih knjiga.č

Vino sa lincurom:

50 g sitno isecanog suvog korena lincure se sipa u litar kvalitetnog belog vina, dobro zatvori, povremeno mućka i čuva na tamnom mestu 10 dana na sobnojtemperature. Zatim se procedi i pije po jedna mala čaša triput dnevno, pola sata pre jela. Preporučuje se za jačanje imuniteta i otklanjanje malokrvnosti.

Rakija sa lincurom:

50 g sitno isecanog suvog korena lincure se sipa u litar rakije prepečenice, dobro zatvori, povremeno mućka i čuva na tamnom mestu 10 dana na sobnoj temperature. Zatim se procedi i pije po jedna mala rakijska čašica triput dnevno, pola sata pre jela. Preporučuje se za lečenjeporemećaja varenja, poboljšavanje apetita, jačanje imuniteta i otklanjanje malokrvnosti,

Ova rakija se posebno preporučuje planinarima, kada su izloženi dugotrajnom naporu, jer brzo otklanja iscrpljenost mišića.

Pripremio: Goran Andrić

Iz klubske arhive Nagradno pitanje : Iz koje godine i sa koje akcije je ova staraaaa slika ?

Ko pogodi plaća pivo !

17

-Planinarski putopis-SRETENJE

Ova planinarska priča koju Vam poklanjam nastala je iz autentičnih beleški tokom trodnevnog putovanja i boravka u gostima.

Veliki praznik „Sretenje“ najpre pamtim iz ranog detinjstva po narodnom predanju i verovanju, daukoliko tog dana meda izađe iz svoje jazbine i ugleda svoju senku i vrati se ponovo u zimski san, to značida će zima potrajati. U narodu se ovaj praznik poštuje kao dan Hristovog susreta sa Bogom-ocem iposvećenja u hramu, a istorijski događaji iz prošlosti vezani za ovaj datum obeležavaju se kao državnipraznik. U svakom slučaju „Sretenje“ simboliše uzvišene susrete kojima se ukazuje poštovanje.

U životu se dogode brojna sretenja koja žive duboko u sećanju i pamćenju do kraja, a katkad i višeod toga, to jest kada se zapišu.

Jednom od takvih kojem posvećujem ove redove je sretenje grupe planinarskog kluba “Spartak„ izSubotice sa članovima planinarskog kluba „Vis“ iz Lazarevca upravo na dan „Sretenja Gospodnjeg“, 15.februara 2013. god. , povodom zajedničke akcije u organizaciji kluba domaćina.

Subotica, petak 15.februar 2013.god

Na subotičkoj železničkoj stanici tog ranog sretenjskog jutra garnitura Inter citi voza spremno čekavreme polaska ka prestonici.

Grupa planinara koja se odlučila da trodnevni praznični vikend provede u predelima Valjevskihplanina pristiže odlažući nabrekle rance i torbe sedajući u udobna sedišta. Družinu od devet članova čine :Marko, predsednik kluba, Zoran, idejni tvorac ove akcije i vodič, sa suprugom Dijanom i sinom Strahinjom,zatim Ljubica, administrativni službenik koja upravlja blagajnom kluba(skoro kompletno rukovodstvo ). Tu sujoš Livija, Steva, Dragan i moja malenkost.

Razmeštamo i prilagođavamo stvari prostoru, ćaskamo pod razno, između ostalog, i na temutehničkog stanja poznatog pružnog pravca i veoma spore vožnje na pojedinim deonicama, te na krajuzaključujemo jednoglasno : „Ma, nek ide kako ide, samo da nema neizvesnih zastoja“.

Prodorni i melodični ton pištaljke označio je najzad očekivani polazak, a stanični časovnik otkucao je5.45 h. Dakle! “Krenusmoooooo!” ,uzvikujemo .

Ljubica i ja razmenjujući utiske sa protekle večeri poezije i zabave povodom dana Zaljubljenih ( 14.februar) održane u organizaciji lokalne vladajuće koalicije zaključujemo da koalicija zaista živi i funkcionišeu ljubavi čemu je bila dokaz prepuna sala posetilaca, izobilje Tikveškog vina i drugih đakonija.

U nameri da još kažem šta o koaliciji, pažnju mi okupiraše u rukama „Subotičke novine“ primetivšida su pređašnji broj, to jest stare.

Da se ovo dogodi u Valjevu bilo bi normalno i u duhu tradicije poznate kao „Valjevska podvala“ , alikojoj tradiciji pripada ovaj slučaj, pitao sam se glasno.

Ovo posluži kao opravdan povod da se društvo smeje zabavljajući se, a mene naprosto „ovisnika“ oSubotičkim novina obuzimao je gnev i grdnja trgovca zbog podvale. Prisetih se i ranijeg slučaja kada sam,takođe, jednog petka dok sam opet usput kupovao “Subotičke”, taman za desetak sekundi zakasnio naovaj isti polazak za Beograd. Ispričah i to da zbog moje gromoglasne reakcije i prigovora kako sam tolikoputa zbog kašnjenja voza čekao po sat-dva i više koje gde, a sada doživljavam paradoks, otpravnik je daoznak da se zaustavi već poodmakla kompozicija te sam ipak otputovao na vreme. Ovo je pojačaloraspoloženje tokom puta a mene iniciralo da se ne odvajam od olovke i papira. Elem! Smešteni urezervisanom delu kola uživamo u konforu i urednosti prostora dok grejanje pojačava užitak, očnim kapcimaonima koji su noć probdeli slaveći svete : Valentina i Trifuna. U Bačkoj Topoli kao i u Vrbasu ukrcalo se tekpo nekoliko putnika, da bi u Novom Sadu bilo primetno više što je uticalo da se rasane oni koji su uživali ucarstvu snova.

Razdanilo se, ali bez sunca. Kroz rešetkastu konstrukciju željezničkog mosta na Dunavu razliva sepogled uzvodno na inpresivnu „Dugu“ što spaja obale Novosadsku i Petrovaradinsku, koje se ogledaju unjegovom ,ne baš prozirnom, plavetnilu.

Petrovaradinska sahat-kula izazvala je donekle proveru znanja, zbog obrnuto postavljenih skazaljki,a u tom smo već na potezu Sremskih Karlovaca i prisećanja na brojne planinarske susrete ovdeorganizovane raznim povodima. Sećanja se bude ponajviše na „vinsku kapljicu“ Branka i Stražilovo, pa i nabermet serviran nekada i na Titaniku.

Ubrzo presecamo „Čortanovačku transverzalu“ i sasvim prirodno osvežavamo uspomene na„Dunavske čarolije“, film „Varljivo leto 68“ te još puno toga, tako da pristajanje u Inđiji i polazak nisu doneliništa novo, osim veće brzine kretanja nadalje prema Beogradu.

18

Beograd od 9.30 do 10.15 h

Željeznička stanica prestonice na koju smo stigli po planiranom redu vožnje , u poločasovnomnašem čekanju za ulazak u kola „Barskog voza“ izgedala je kakvu nikada do tada nisam doživeo.Vreme senije razgalilo, prazni koloseci, peroni bez putnika, nema nosača, čistača, nema ni prosjaka. Restoranskebaštenske garniture pod nastrešnicom kao da su iskipovane iz kamiona. Po njima su tragovi golubova, kojisu u istinu svojim prisustvom na pločniku donekle razbijali monotoniju ove sumorne slike. Kao i uvekobjašnjenje je tu - praznik je, a i vreme je tako-kako je, rezonujemo.Kupismo sitnice za usput. Popismo kafu,te po najavi polaska BB voza, jurnusmo tražeći svako za sebe slobodno mesto pošto nadalje nismo imalirezervaciju. Mesto za sebe i prtljag nađoh u kupeu u kojem su bili mlađi putnici, rekao bih studenti, isredovečna , platinaste frizure gospođa do prozora, preko puta koje sedoh, skrećući pogled na devojkupored nje koja joj je veoma slična. Služeći se saznanjem da međusobnu fizičku sličnost ljudi na prvi pogledopredeljuje najizrazitiji deo lica kao i profil, te na osnovu ovoga mogao sam zaključivati da su one majka ikćerka ili su starija i dosta mlađa sestra. Ali ako bi se tada ko drugi služio ovom logikom, bio bi uveren dasmo platinasta gospođa i ja brat i sestra, a mlada devojka kćerka jednog od nas dvoje. Izvinjavajući se nasmetnji zbog svojih kabastih stvari u i onako stišnjenom prostoru, spontano uđosmo u dijalog. Naimeplatinasta gospođa mislila je da putujem na Zlatibor , inače njen rodni kraj, a kada sam joj predstavio plannaše aktivnosti, zadovoljno je izrazila želju da budemo njeni gosti ako se narednog dana naša akcija naDrenovačkom Kiku bude odvijala na prostoru zaseoka gde ima vikendicu, kuda inače vode neke njoj znaneplaninarske staze, dodajući da ona tamo obično odlazi vikendom kao i ovog puta, a u kući uvek ima kafe irakije, kocke šećera i izvorske vode za goste.

Ne obećah ništa potvrdno, jer sve zavisi od domaćina-organizatora, ali se srdačno zahvalih. Mladadevojka,studentkinja ,koja nije ni u srodstvu ni poznanstvu, osim neverovatne sličnosti sa platinastomgospođom, rado se sećala đačke eskurzije i provoda na Paliću i Subotici, ali dalja evociranja , poštostižemo u Lazarevac prekidamo, uz uobičajen pozdrav i međusobnu zahvalnost na društvu. Kada je vozkrenuo, pozdravio sam ih još i sa perona mašući rukom, zaključih da se zaista užički kraj odlikuje ljudimaplemenitog srca i izrazitih crta lica.

Lazarevac od 12.00 do 16.15 h

Dolazak u Lazarevac bio je po redu vožnje (tačno u podne) 12 časova. Četvoročlana grupa sapredsednicom kluba domaćina ,srdačno i kranje prijateljski nas je dočekala sa izrazima dobrodošlice što jeza trajno pamćenje i pohvalu. Mišin auto „Citroen Xantia“ sa kojim su došli pred nas, poslužio je kaogarderober u kojeg smo odložili rančeve, a potom svi zajedno nastavili laganom šetnjom ka centru gradauz predstavljanje nam zanimljivih objekata istorije, kulture i drugih primera od strane domaćina. Zdanjabiblioteke, hotela, zgrade opštine, poseta „modernoj galeriji“gde su izloženi eksponati stalne postavke,odnosno legati znamenitih umetnika-slikara, skulptora kao i fragmenti arheološke baštine, bili su impresivandoživljaj, kako individualno tako i kolektivno, a istovremeno predstavljali prethodnicu u ono što je sledilo.

Blagim usponom u tišini prilazimo dverima crkve posvećene Sv. Dimitriju u kojoj je zajedničkaspomen- kosturnica učesnicima „Kolubarske bitke“ u Prvom svetskom ratu. Doživljaj ovog susreta na danSretenja Gospodnjeg, sada državnog praznika, do tog trenutka teško je bio zamisliv.

Sabrani pod kupolom svetinje, te uzvišene slike nebeskog svoda, sa kog nas obasjavaju oreolisvetaca i anđela uz blagonaklonost i blagorečivost starešine hrama, susrećemo se sa vremenskom iistorijskom dimenzijom na koncu stogodišnjice njenog trajanja. Primer je to duhovnog jedinstva jednenemerljive vrednosti koju sobom nosi zemaljska prolaznost.

Nije nepoznato kako u Srbiji, tako i u drugim zemljama, da su se u zajedničke grobnice /kosturnice /pohranjivali ostaci otadžbinskih i protivničkih učesnika ratnih sukoba. Ali ono što čini Lazarevacjedinstvenim, ne samo u okruženju, već u mnogo širem zemaljskom prostoru, jeste, pored fenomenakolubarske bitke u vojno – taktičnkom smislu glavnokomandujućeg vojvode Ž. Mišića, upravo je ovasvetinja u čijem je krilu ovo jedinstveno spomen-obeležje.

Ovde se na jednak način odaje dostojno poštovanje svim stradalnicima čije su kosti bez razlikesakupljale ojađene majke srpske, govoreći da i oni imaju majke koje za njima kukaju, oplemenjujući timčinom kosovsku epopeju i velikomučenika sv. kneza Lazara “Cara Nebeskog roda“ svoga, po komeLazarevac i nosi znamenito ime.

Nakon istorijskog časa u ovoj jedinstvenoj svetinji neumitno dolazi prosvetljenje i poimanje„Nebeskog naroda Lazarevog“. Ovakva dela, na zemlji činjena, premalena su za ovu planetu, te jedinomesto i mogu naći samo na nebeskom svodu.

Nadahnuti doživljajem kojeg je bilo teško zamisliti, odlazimo iz hrama u tišini s dubokimpoštovanjem i duhovno pročišćeni u prostorije planinarskog kluba našuh domaćina. Polučasovni boravak uklubu obilovao je prijateljskim razgovorima i bližim upoznavanjem uz izobilje ponuda poslastica i pića.

Na putu ka železničkoj stanici neobičan prizor- prolazimo kroz „Kamen–park“ iliti „Kamen-grad“ ,

19

delo ruku naivca skulptora Bogosava Živkovića. Imopozantne kapije, staze, klupe, figure, pozornica,različite fontane u kombinaciji sa metalom zaista čine nestvarnu sliku za ovo podneblje. Razuđeni po ovomneobičnom vrtu svako je za sebe upijao impresije otkrivajući poruku autora ili ideju, dok su škljocalifotoaparati. Nedaleko od ovog parka je nezaobilazni restoran kod deklarisanog prijatelja planinara iplaninarskog kluba „Vis“, te smo neminovno morali svratiti da se upoznamo, kao gosti Lazarevca, kakobismo nakon gostoprimstva, počašćeni prijatnom zdravicom i prijateljskom rečju, otišli sa lepim utiscima,ispraćeni u maniru „stare ugostiteljske škole“. Pozdravljamo se i krećemo ka željezničkoj stanici. Stižemona vreme. Uzimamo svoje rančeve iz „xantie“. Otpravnik najavljuje dolazak voza. Ukrcavamo se,razmeštamo. Pištaljka daje znak za polazak. Vreme 16.15 h .

Sa članovima kluba domaćina činimo grupu od 14 duša. Nastavljajući prepričavanje o dočeku iutiscima u Lazarevcu pristižemo u Lajkovac, čuvenom po pesmi '' Ide Mile lajkovačkom prugom'' što datirajoš s početka XX veka.

Kratko zadržavanje voza bilo je dovoljno da vidimo čuveni vodotoranj i ložionicu, očuvanearhitekture iz pretprošlog veka, što sa drugim sadržajima čine muzej tehnike pod ''otvorenim nebom'' kakoga naziva lajkovački savremenik-književnik Radovan Beli Marković.

Prolazeći kroz Divce, nezaobilazna je asocijacija na Zvonka Bogdana i pesmu '' Valjevo iDivci,odoše vojnici'' Dok smo rešavali zagonetku, da li se misli na vojnike junake ili vojnikepartizane,kondukter obaveštava da smo u Valjevu.

Pitamo se, onako veseli u šali,da nije možda ''podvala''. To kondukteru skrenu pažnju, te zastadena vratima kupea koja ispuni svojom dežmekastom figurom, gladeći markantne brkove i gestikulirajućikažiprstom, I on poče: “Da znate,

Valjevo je varoš fina.

Da ''Podvale '' u njoj nije

Ne bi bilo ni ''čivije''

Ni '' kaiša'' nit burgije,

I još nešto.

Nit od šljive dovoljno rakije

Nit od grožđa rujna vina

To vam kaže ''Lala'' iz Mokrina.”

Kondukter završi recitovanje, a hodnikom nastavi da odzvanja: Valjevo, Valjevo!

Nismo stigli da ga pitamo da li je možda neki rođak Mike Antića, ovako poetski nadaren, ali smozato valjevskog gimnazijalca Matiju Bećkovića citirali:

“Kad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kada dođeš vrlo kasno u bilo koji grad

A taj grad slučajno bude Valjevo, gde sam i ja došao…”

Taman smo prešli mostove na Kolubari i njenoj pritoci Gradac, verovatno inspirisan ovim stihovima,Steva postavi pitanje:” Kako se zvao partzan potonji, narodni heroj NOB-a, kojeg su Nemci obesili na mostuovde u Valjevu?”Tražimo malu pomoć. Steva se smeši, dok naši Lazarevčani, pošto znaju, mudro ćutedajući nama ''severnjacima'' priliku da proverimo znanje. Ipak smo se prisetili da je to bio njegov imenjakStevan(Stjepan) Filipović. Dobili smo “bravo, bravo” od Steve, a onda nastavili opet po Matijipretpostavljajući da je možda i njega taj događaj inspirisao na malopređašnje stihove. Pošto je Stevanzabasao čak iz Opuzena u Valjevo, terali bismo mi po svome, ko zna ,možda i do ''seče knezova'' ili IlijeBirčanina, ali Blaža, naš domaćin i vodič, preuzima reč:” Drugari, nakon ovih serpentina po kojima sadaklackamo, očekuje nas tunel za kojeg kažu da je najduži na pružnom pravcu Beograd-Bar, iza kojeg jestanica ''Drenovački Kik'' gde se iskrcavamo, pa predlažem da se polako pripremamo.

Nakon izlaska iz voza, dok pritežemo rance i druge utege, Blaža daje informaciju o pešačkoj putanjikoja nas čeka do krajnje tačke. Sa štapovima u rukama, baterijskim lampama na čelu, kolona s prisutnimraspoloženjem gazi makadam izbegavajući, koliko može, barice nastale otapanjem snega tih dana.

20

Svežina planinaskog vazduha, žubor potoka što teče duž puta pokreće i pesmu ,a povremeni stojećkiodmor biva ispunjen vicem i smehom i tako neosetno se približavamo cilju.

“Mišo, svrati kod Radula po ključev!. Pitaj ga je li podložio vatru, a mi ćemo lagano.”, kaže Blaža.

Najzad smo stigli. Blaga čista kosa omeđena borovim četinarom sa severa, planinarska zdanja tik uz rub.Ispred česma sa izvorskom vodom u okruženju dva vajata(budući bungalovi), ispred kojih su niske klupe istolovi od starih pružnih pragova(šlipera). Sve ovo, uz snežnu belinu, činilo je romantičan sadržaj koji jeprijao našim očima, a svež i čist vazduh godio je zagrejanom telu i plućima. Pristiže i Miša sa ključevima.Ulazimo u dnevnu prostoriju u kojoj su veliki sto i klupe od masiva, niša sa kuhinjskom opremom u kojojcentralno mesto zauzima šporet na drva ”Smederevac “ Na zidu veliki sat pokazuje 19.30 časova. Iskusniodmah su pohitali u toplu spavaonicu da zauzmu ležaje, odlože stvari, raskomote se. Ja zauzeh mesto naklupi do zida bliže šporetu, a još bliže poliću sa šljivovicom žutom kao dukat koja je željno čekala na stoluda okrepi dobrodošlog gosta.(da sklizne niz grlo, kao maca niz banderu- kako je to moj davno počivši kum''Ćevap'' znao slikovito da ilustruje kada smo u srećno vreme bili u sličnim prilikama). Nazdravlja se, čestitasusret i dobrodošlica, zatim priča o ideji i gradnji doma, o Radulu komšiji i ostalom dok naše preduzimljive ivredne domaćice sada u ulozi kuvarica, g-đa Pavka i Slavka, spremaju kafu i čaj. Podlažu “Smederevac”,ali bez uspeha. Dim, umesto u dimnjak, ispunjava prostoriju koja sa nama više liči na sobu za seansu iritual posvećenja. Čuju se razni predlozi, a nakon poznte narodne:” Ko se dima ne nadimi, taj se vatre neogreja”, konstatuje se da je za sve kriv dimnjak, tako da se taj zahvat odlaže za naredni dan, a u funkciju sestavlja električna peć.Važno je da je spavaonica topla u kojoj dobuje bubnjara što ju je Radule podložiopred naš dolazak. Zalihe šljivovice su dovoljne. Stiže topla supa i ostalo po izboru.Vlada opšte raspoloženjei zabava. Kuvarice nam daju zadatak da uz čašicu i priču trebimo pasulj za sutrašnji ručak, kada se vratimosa pohoda. Opet se pokreće priča o šporetu kojeg treba ujutro pre polaska očistiti. Da li je ugrađen šešir udimnjak? Znaju to majstori da podvale kad nisu zadovoljni. “Ma ne …”, tvrdi Blaža koji je bio nadzorni organtokom gradnje. Stevo je briljirao vicevima i pričama iz raznih oblasti.

Bliži se ponoć.Svi su već u svojim snovima, osim nas dvojice što uz priču nabadamo mezetluk naovalu zalivaljujući ''Dukatovkom''.

“Ajmo, vreme je za počinak!”, najzadnapominje Blaža smeštajući se naotoman kraj hladnog ''Smederevca''Poželeh mu prijatan san rekavši: “ I jaću ubrzo, samo da pribeležim još''koju'' ''šljivku'' ili rečenicu.” “Greh bibio to razdvajati.”, odgovorih, teosvežih grlo neodoljivim gutljajemRadulove ''Dukatovke''.

Dok dopunih nekoliko redovadnevnog zapisa, otkucavanje ponoćivelikog zidnog sata u toj neobičnojosami i prigušenom svetlu pobudi umeni današnji ''susret'' u Lazarevačkojcrkvi, a pred očima treperile su slikesvega viđenog .

Očaran ovim činom osetih se''pozvanim '' , a istovremenonespremnim , da ostavim trag o ovomunutrašnjem duhovnom doživljaju koji

se kristalisao u proteklom vremenu.

U hramu Sv. Dimitrija –Lazarevac

Pomislih na apostola Jovana pretpostavljajući u kakvom je iskušenju bio kada je otkrio zadatak da zapišejevanđelje Hristovo, te nakon naslova počeh s citatom i datiranjem.

Nastavak u sledećem broju.

Subotica, februar 2013. god. Filip Orovički

21